ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ОДЛУКА
Представка број 48145/06
Ђуро РАЈКОВИЋ против Србије
Европски суд за људска права (Друго одељење), 15. септембра 2009. године на седници већа у саставу:
Françoise Tulkens, председник,
Ireneu Cabral Barreto,
Vladimiro Zagrebelsky,
Danutė Jočienė,
Dragoljub Popović, András Sajó,
Nona Tsotsoria, судије, и Sally Dollé, секретар Одељења,
После разматрања предметне представке која је поднета 24. новембра 2006. године,
У вези са декларацијом Владе Тужене државе поднете 22. октобра 2008. године којом се од Суда тражи да представку скине са листе предмета и одговором подносиоца представке на исту,
После већања, доноси следећу одлуку:
ЧИЊЕНИЦЕ
Подносилац представке, г. Ђуро Рајковић, је српски држављанин рођен 1937. године и живи у Петроварадину. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) представљао је њен заступник, г. С. Царић.
Чињенице овог предмета, како су их странке доставиле, могу се сумирати на следећи начин.
Трећа приватно лице је 28. августа 1996. године поднела захтев за накнаду штете против подносиоца представке Општинском суду у Новом Саду.
Пошто је предмет враћен на нижу инстанцу, Општински суд у Новом Саду је 16. јануара 2006. године делимично одобрио захтев трећег лица.
Окружни суд у Новом Саду је 26. марта 2009. године потврдио ову одлуку.
ПРИТУЖБЕ
Према чл. 6 и 13 Конвенције, подносилац представке се у суштини жалио што је предметни поступак трајао предуго.
ПРАВО
Влада је о представци обавештена према члану 6. став 1 Конвенције.
Дописом од 13. јануара 2009. године, Влада је обавестила Суд да предлаже да се припреми једнострана декларација ради решења питања која је поставио подносилац представке. Она је даље затражила од Суда да представку скине с листе предмета у складу с чланом 37. Конвенције.
Декларација коју је потписао заступник Владе, предвидела је следеће:
„Изјављујем да је Влада Републике Србије спремна да прихвати да је дошло до повреде права подносиоца представке према члану 6. став 1 Конвенције и нуди да подносиоцу представке исплати износ од 2.000 евра ex gratia у вези с представком која је код Европског суда за људска права заведена под бројем 48145/06.
Овај износ, који покрива материјалну и нематеријалну штету као и трошкове, платиће се у динарској против вредности без пореза који се може платити и на рачун .... [који наведе] .... подносилац представке. Овај износ ће се исплатити у року од три месеца од датума испостављања [одлуке] Суда. Ово плаћање ће представљати коначно решење овог предмета.
Влада изражава жаљење што је дошло до радњи које су довеле до подношења ове представке.“
У допису од 3. априла 2009. године подносилац представке је изнео мишљење да скидање његовог предмета са списка не би било оправдано.
Суд подсећа да члан 37. Конвенције предвиђа да може, у било којој фази поступка, одлучити да представку скине са списка предмета. Посебно, члан 37. став 1 (в) омогућава Суду да предмет скине са списка ако сматра да „више није оправдано да се настави са разматрањем представке“, а то је у прошлости чинио на основу одређених једностраних декларација од стране Влада, чак и када су подносиоци представки наставили да учествују у поступцима.
У том смислу, Суд ће пажљиво размотрити декларацију коју је Влада поднела у овом предмету у светлу начела која проистичу из његове судске праксе (види Tahsin Acar против Турске, [ВВ], број 26307/95, ст. 75 – 77, ЕЦХР 2003-VI). Суд примећује да је у одређеном броју предмета навео природу и обим обавеза које проистичу за Високу страну уговорницу према члану 6 Конвенције у вези са правом на суђење у разумном року (види, међу многим другим, Cocchiarella против Италије [ВВ], број 64886/01, ЕЦХР 2006, Kudla против Пољске [ВВ], број 30210/96, ЕЦХР 2000-XI, Илић против Србије, број 30132/04, 9. октобар 2007. године). Суд је у случајевима где је утврдио повреду ових чланова доделио правично задовољење, а његов износ је зависио од посебних околности случаја.
У вези са природом уступака садржаних у једностраној декларације Владе у предметном случају, као и у вези са износом предложене накнаде (која се може сматрати разумном у поређењу са накнадама које је Суд доделио у сличним предметима), као и због чињенице да је предметна пресуда правоснажно извршена (после кашњења од преко четири године), Суд сматра да даље разматрање представке није оправдано (члан 37. став 1 (в) Конвенције, види, за релевантна начела, предмет Tahsin Acar, цитиран у горњем тексту, Haran против Турске, број 25754/94, пресуда од 26. марта 2002. године).
Суд је, такође, задовољан да поштовање људских права која су дефинисана Конвенцијом и Протоколима уз њу од њега више не захтева да настави разматрање овог дела представке (члан 37. став 1 in fine).
Сходно томе, треба га скинути са листе.
Најзад, Суд подсећа да је у складу са чланом 46. став 2 Конвенције, само Комитет министара надлежан да надзире извршење правоснажних пресуда. Међутим, ако Тужена држава не испоштује услове једностране декларације у предметном случају, представка се може поново ставити на списак предмета Суда сходно члану 37. став 2 Конвенције (види Aleksentseva и двадесет осам других подносилаца представки против Русије (одлука), број 75025/01, ЕЦХР, 23. март 2006. године).
Из тих разлога, Суд једногласно
Узима у обзир услове из декларације тужене Владе и модалитете за обезбеђење обавеза о којима је у њој реч,
Одлучује да представку скине са списка својих предмета.
Sally Dollé Francoise Tulkens Секретар
Секретар Председник
baza unakrsnih veza
Preuzmite presudu u pdf formatu