ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ КОВАЧ против СРБИЈЕ
(Представка број 6673/12)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
18. јануар 2022. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Ковач против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Одбора у саставу:
Pauliine Koskelo, председник,
Branko Lubarda,
Marko Bošnjak, судије,
и Hasan Bakırcı, заменик секретара Одељења,
Имајући у виду:
представку (брoj 6673/12) против Републике Србије коју су 15. новембра 2011. године, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”), Суду поднела два држављана Републике Србије, г. Миклош Ковач и г. Имре Ковач, рођени 1967. и 1986. године, који живе у Ади (у даљем тексту: „подносиоци представке”), које је заступао г. В. Јухас Ђурић, адвокат из Суботице;
одлуку да се о притужби у вези са чланом 5. став 4. Конвенције обавести Влада Србије (у даљем тексту: „Влада”), коју заступа њена заступница, гђа З. Јадријевић Младар, и да се остатак представке прогласи недопуштеним;
запажања страна у спору;
Након већања на затвореној седници одржаној 14. децембра 2021. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПРЕДМЕТ СПОРА
1. Представка се односи на притужбе подносилаца представке, према члану 5. став 4. Конвенције, да им домаћи судови нису пружили могућност да одговоре на захтев истражног судије за продужење истражног притвора, и да нису саслушали лично њих нити њиховог правног заступника када су разматрали предметно продужење притвора. Подносиоци представке су ухапшени 14. јануара 2010. године због сумње да су извршили разбојништво. Истог дана против њих је истражни судија Вишег суда у Суботици отворио истрагу и одредио им притвор до месец дана, због опасности да ће ометати поступак утицајем на сведоке који још нису били саслушани и због опасности од поновног извршења кривичног дела пошто су већ били осуђивани у прошлости. На предлог истражног судије, Виши суд у Суботици и Апелациони суд у Новом Саду су 11. фебруара и 13. априла 2010. године продужили притвор подносиоцима представке за два односно три месеца. Поред разлога за притвор који су наведени у првобитном решењу о притвору, судови су навели да постоји и основана сумња да су подносиоци представке извршили насилно дело за које је прописана казна затвора преко десет година. Одлуке о продужењу притвора потврђене су у другом степену. Подносиоци представке су оптужени 26. јуна 2010. године. Уставни суд је 13. октобра 2011. године одбио њихову уставну жалбу која се заснивала на притужбама по члану 5. став 4. Конвенције.
ОЦЕНА СУДА
2. Суд констатује да предметна притужба подносилаца представке није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције нити недопуштена по било ком другом основу. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.
3. Суд сматра непотребним да разматра да ли су подносиоци представке имали прилику да дају коментар на предлог истражног судије да им се продужи притвор у истрази, будући да поступак за судско преиспитивање таквог притвора ни у ком случају није задовољио услове из члана 5. став 4. Конвенције из следећих разлога.
4. У предмету Стеван Петровић против Србије (бр. 6097/16 и 28999/19, ст. 153-57, од 20. априла 2021. године) Суд је утврдио кршење у погледу питања сличних онима у овом предмету.
5. Суд констатује да надлежни домаћи судови у првом или другом степену нису лично саслушали подносиоце представке приликом разматрања продужења њиховог притвора, који је током целог периода судског истражног поступка трајао више од пет месеци. Узимајући у обзир релевантна општа начела сажета у предмету Стеван Петровић против Србије (ibid., ст. 153–54. и 156.), Суд закључује да се не може сматрати да је то било у складу са захтевом „разумног интервала” на који се позива у сопственој судској пракси (ibid., са референцама у горе наведеном предмету).
6. Сходно томе, дошло је до кршења члана 5. став 4. Конвенције.
ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
7. Први подносилац представке је тражио износ од EUR 3.000, док је други подносилац представке тражио износ од EUR 4.000 евра на име нематеријалне штете. Подносиоци представке су такође тражили износ од EUR 1.722 на име трошкова и издатака који су настали на домаћем нивоу, као и износ од EUR 2.870 за трошкове и издатке који су настали пред Судом.
8. Влада је оспорила ове захтеве.
9. Суд сматра да су подносиоци представке засигурно претрпели извесну нематеријалну штету. Узимајући у обзир природу повреда утврђених у овом случају и процењујући на правичној основи, како то захтева члан 41. Конвенције, Суд с тим у вези додељује подносиоцима представке износ од EUR 1.000 по подносиоцу представке на име нематеријалне штете, као и било који порез који се може наплатити на тај износ.
10. Имајући у виду документацију коју поседује, Суд сматра да је разумно досудити износ од EUR 1.000 за покривање насталих трошкова и издатака.
11. Суд даље сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку прихватљивом;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 5. став 4. Конвенције;
3. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да подносиоцима представке исплати, у року од три месеца, следеће износе који ће бити конвертовани у националну валуту Тужене државе по курсу који буде важио на дан исплате:
(i) EUR 1.000 (словима: хиљаду евра) сваком подносиоцу представке, као и било који порез који се може наплатити на име нематеријалне штете;
(ii) EUR 1.000 (словима: хиљаду евра), као и било који порез који се може наплатити подносиоцима представке на име трошкова и издатака;
(b) да, од истека наведених три месеца до измирења, треба исплатити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, уз додатак од три процентна поена;
4. Одбацује преостали део захтева подносилаца представке за правичним задовољењем. Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми дана 18. јануара 2022. године, у складу са правилом 77, ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Hasan Bakırcı Pauliine Koskelo
Заменик секретара Одељења Председник
SECOND SECTION
CASE OF KOVAČ v. SERBIA
(Application no. 6673/12)
JUDGMENT
STRASBOURG
18 January 2022
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Kovač v. Serbia, The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Committee composed of:
Pauliine Koskelo, President,
Branko Lubarda,
Marko Bošnjak, judges,
and Hasan Bakırcı, Deputy Section Registrar,
Having regard to:
the application (no. 6673/12) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) on 15 November 2011 by two Serbian nationals, Mr Mikloš Kovač and Mr Imre Kovač, born in 1967 and 1986, respectively, and living in Ada (“the applicants”), who were represented by Mr V. Juhas Đurić, a lawyer practising in Subotica;
the decision to give notice of the complaint concerning Article 5 § 4 of the Convention to the Serbian Government (“the Government”), represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar, and to declare the remainder of the application inadmissible;
the parties’ observations;
Having deliberated in private on 14 December 2021,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
SUBJECT MATTER OF THE CASE
1. The application concerns the applicants’ complaints, under Article 5 § 4 of the Convention, that the domestic courts did not give them the possibility of replying to the investigating judge’s request to extend their pre-trial detention and did not hear them or their representative in person when considering that extension. On 14 January 2010 the applicants were arrested on suspicion of robbery. On the same day the investigating judge of the Subotica High Court opened an investigation in respect of them and ordered their detention for a period of up to one month owing to the risk of their obstructing the course of justice by influencing witnesses who had not yet been examined and the risk of their reoffending since they had already been convicted in the past. Following a request by the investigating judge, on 11 February and 13 April 2010, the Subotica High Court and the Novi Sad Court of Appeal extended the applicants’ pre-trial detention for periods of two and three months respectively. In addition to the grounds for detention referred to in the initial detention order, the courts stated that there was also a reasonable suspicion that the applicants had committed a violent crime punishable by more than ten years’ imprisonment. The decisions regarding the extensions of the detention were upheld at second instance. On 26 June 2010 the applicants were indicted. The Constitutional Court dismissed their subsequent appeal based on their complaints under Article 5 § 4 of the Convention on 13 October 2011.
THE COURT’S ASSESSMENT
2. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention or inadmissible on any other ground. It must therefore be declared admissible.
3. The Court finds it unnecessary to consider whether the applicants had an opportunity to comment on the investigating judge’s request to extend their pre-trial detention since the proceedings for the judicial review of that detention did not in any event satisfy the requirements of Article 5 § 4 of the Convention for the following reasons.
4. In Stevan Petrović v. Serbia (nos. 6097/16 and 28999/19, §§ 153-57, 20 April 2021) the Court found a violation in respect of issues similar to those in the present case.
5. The Court notes that the competent domestic courts at first or second instance did not hear the applicants personally when considering the extension of their pre-trial detention, which lasted throughout the entire period of the judicial investigation for more than five months. Having regard to the relevant general principles summarised in Stevan Petrović (ibid., §§ 153-54 and 156), the Court finds that this cannot be considered to have been in compliance with the “reasonable interval” requirement referred to in its own case-law (ibid., with references therein).
6. There has accordingly been a violation of Article 5 § 4 of the Convention.
APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
7. The first applicant claimed 3,000 euros (EUR) and the second applicant claimed EUR 4,000 in respect of non-pecuniary damage. They further claimed EUR 1,722 in respect of costs and expenses incurred domestically and EUR 2,870 for those incurred before the Court.
8. The Government contested these claims.
9. The Court considers that the applicants have certainly suffered some non-pecuniary damage. Having regard to the nature of the violation found in the present case and making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the applicants EUR 1,000 each for non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable on that amount.
10. Having regard to the documents in its possession, the Court considers it reasonable to award EUR 1,000, covering costs and expenses.
11. The Court further considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 5 § 4 of the Convention;
3. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:
(i) EUR 1,000 (one thousand euros) to each applicant, plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
(ii) EUR 1,000 (one thousand euros), plus any tax that may be chargeable to the applicants, in respect of costs and expenses;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
4. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 18 January 2022, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Hasan Bakırcı Pauliine Koskelo
Deputy Registrar President
baza unakrsnih veza
Preuzmite presudu u pdf formatu