Isaković Vidović protiv Srbije

 Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 129/2014 од 27.11.2014. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ИСАКОВИЋ ВИДОВИЋ против СРБИЈЕ
(представка број 41694/07)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР
1. јул 2014. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакторских измена.

У предмету Исаковић Видовић против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на седници Већа у саставу:

Josep Casadevall, председник,

Alvina Gyulumyan,

Ján Šikuta,

Dragoljub Popović,

Luis López Guerra,

Johannes Silvis,

Valeriu Griţco, судије,

и Santiago Quesada, секретар Одељења,

После већања на затвореној седници 10. јуна 2014. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет се заснива на представци (број 41694/07) коју је 18. септембра 2007. године, Суду, против Србије, поднела њена држављанка, госпођа Сузана Исаковић Видовић ("Подноситељка представке") према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода ("Конвенција").

2. Подноситељку представке је заступала Odvetniška družba Gregorovič & Pungartnik, адвокатска фирма из Шентјура, Словенија. Владу Србије ("Влада") заступао је њен заступник, господин С. Царић.

3. Представка се односила на застарело кривично гоњење тешке телесне повреде коју је подноситељки представке, наводно, нанео њен сусед.

4. Представка је 4. јуна 2012. године прослеђена Влади. Суд је 1. фебруара 2014. године изменио састав одељења (Правило 25 став 1.). Стога је овај предмет додељен Трећем одељењу у новом саставу (Правило 52 став 1.).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подноситељка представке, по занимању лекар, рођена је 1967. године. Она тренутно живи у Цељу, Словенија, а у материјалном тренутку, живела је у Шапцу, Србија.

6. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сумирати на следећи начин.

7. Подноситељка представке и њен сусед П. В. су се 2. септембра 1997. године сукобили испред својих кућа после вербалног сукоба између П. В. и подноситељкине мајке. Док га је, наводно, подноситељка представке псовала, П. В. ју је, наводно, песницом ударио у лице, због чега је пала и изгубила свест. Медицинска документација службе хитне помоћи показала је да је подноситељка представке претрпела неколико повреда главе. Сутрадан је, на сопствени захтев, отпуштена из болнице.

8. Подноситељка представке је неодређеног дана поднела кривичну пријаву у вези са овим догађајем.

9. П. В. и његова супруга су 16. септембра 1997. године поднели приватну кривичну тужбу против подноситељке представке због увреде и клевете, и против подноситељке и њене мајке, због угрожавања сигурности.

10. Јавни тужилац из Шапца је 2. марта 1998. године подигао оптужницу против П. В. пред Општинским судом у Шапцу због наношења тешких телесних повреда.

11. Општински суд је 20. марта 1998. године спојио ова два поступка.

12. Подноситељка представке је у једном тренутку 2000. године истакла имовинско - правни захтев.

13. У периоду од 14. априла 1998. године до 31. маја 2000. године, одржано је и одложено укупно 13 претреса.

14. На претресу од 11. јануара 2000. године, вештак медицинске струке је на основу расположиве документације, навео да је 2. септембра 1997. године подноситељка представке претрпела потрес мозга као и контузију. Такође, наставила је да прима терапију још два месеца.

15. Општински суд је 15. јуна 2000. године осудио и подноситељку представке и П. В. према оптужбама и казнио их новчаном казном и казном затвора од четири месеца, условно на годину дана. За остварење имовинско-правног захтева, суд је подноситељку представке упутио на парницу. Подноситељкина мајка је ослобођена оптужбе.

16. Окружни суд у Шапцу је 20. јуна 2001. године укинуо пресуду у осуђујућем делу и вратио предмет на поновно суђење, а потврдио је у ослобађајућем делу.

17. 12. јануара 2004. године заказан је претрес за 25. фебруар 2004. године.

18. Општински суд је 25. фебруара 2004. године обуставио поступак против подноситељке представке због застарелости, док је поступак против П. В. настављен.

19. Нови претрес је 2. априла 2004. године почео од почетка због измена у саставу већа. Након саслушања подноситељке представке, главна расправа је одложена на неодређено време, пошто је Општински суд морао да прибави одређену недостајаћу медицинску документацију.

20. На следећем претресу, од 18. маја 2005. године Општински суд је саслушао П. В. и још три сведока. Суд је даље одлучио да од Института за судску медицину у Београду затражи мишљење у вези са телесним повредама које је подноситељка представке, наводно, претрпела у време догађаја. Нови претрес није заказан.

21. Општински суд је 19. децембра 2005. године добио то лекарско мишљење од 16. септембра 2005. године. У мишљењу је наведено да је подноситељка представке од ударца задобила тешке телесне повреде (губитак свести, потрес мозга и контузију јагодичне кости).

22. Општински суд је неодређеног датума заказао следећи претрес за 22. мај 2007. године. Овај претрес је, међутим, даље одложен два пута, због одсуства П. В. или поступајућег судије.

23. Општински суд је 11. јула 2007. године одбио предлоге за саслушање додатних сведока. Истом приликом оптужени је захтевао измену састава судског већа у целини. Предметни спис је прослеђен председнику суда на одлучивање.

24. Општински суд је 5. септембра 2007. године због застарелости, обуставио поступак против П.В.

25. Подноситељка представке није никада поднела посебну парничну тужбу за накнаду штете због предметног догађаја.

26. Подноситељка представке и њена породица су се 2008. године преселили у Словенију.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

A. Кривични закон Републике Србије из 1977. године (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Републике Србије", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89 и 42/89, као и у "Службеном листу Републике Србије" - "Службени лист РС" - бр. 16/90, 21/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94 и 17/95)

27. Чл. 53, 67, 92. и 93. односе се на кривична дела тешка телесна повреда, претња, клевета, односно увреда.

28. Члан 53. став 1. прописивао је да свако ко је починио кривично дело тешке телесне повреде може бити кажњен затвором од шест месеци до 5 година.

Б. Кривични законик из 2005. године (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05)

29. Чл. 103. и 104. прописују, између осталог, да гоњење за кривично дело одређено чланом 53. став 1. Кривичног законика из 1977. године застарева када протекне више од 10 година од када је почињено.

В. Законик о кривичном поступку из 2001. године (објављен у "Службеном листу Савезне Републике Југославије" - "Службени лист СРЈ" - бр. 70/01 и 68/02, као и у "Службеном гласнику РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07)

30. Чл. 19, 20, 46. и 235, тумачени заједно, прописују, између осталог, да се кривични поступак може покренути на захтев овлашћеног тужиоца. У вези са кривичним делима која се гоне по службеној дужности овлашћени тужилац је лично јавни тужилац. Његово овлашћење да одлучи да ли ће покренути гоњење је, међутим, везано начелом законитости које захтева да он мора да поступи сваки пут када постоји основана сумња да је почињено кривично дело које подлеже гоњењу по службеној дужности. Нема разлике у томе да ли је јавни тужилац сазнао за догађај из кривичне пријаве коју је поднела жртва или неко друго лице, или је чак само чуо гласине у том смислу.

31. Члан 53. прописује да у односу на одређена кривична дела која подлежу гоњењу по службеној дужности, јавни тужилац може покренути гоњење само по изричитом предлогу оштећеног. У односу на још једну групу кривичних дела, донекле мање тежине, овлашћени тужилац може само бити приватни тужилац лично.

32. Члан 61. прописује да ако јавни тужилац одлучи да нема основа за гоњење, он о томе мора обавестити жртву, која онда има право да преузме кривично гоњење у предмету у сопствено име, у својству оштећеног као тужиоца, у року од осам дана од обавештења о одлуци.

33. Осим ако изричито није предвиђено другачије у Кривичном законику, сва кривична дела подлежу гоњењу по службеној дужности (видети Коментар Законика о кривичном поступку, проф. др Тихомир Васиљевић и проф. др Момчило Грубач, "ИДП Јустијиан", Београд, 2005, стр. 110, став 4.).

Г. Закон о облигационим односима (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Савезне Републике Југославије" - "Службени лист СФРЈ" - бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и 31/93)

34. Чл. 199. и 200. прописују, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физички бол или душевну патњу као последицу кршења његових "права личности" има право, у зависности од њиховог трајања и јачине, да покрене поступак за накнаду штете пред парничним судовима и, такође, тражи друге врсте обештећења "које би могле" да пруже одговарајуће нематеријално задовољење.

35. Члан 376. ст. 1. и 2. прописује да се захтев на основу горе наведених одредаба може поднети у року од три године од датума када је оштећена страна сазнала за штету у питању и навела одговорно лице, али такав захтев у сваком случају може се поднети најкасније у року од пет година од самог догађаја.

36. Члан 377. став 1. даље прописује да ако је штета у питању проузрокована извршењем кривичног дела, рок застарелости за покретање парничног поступка може да се продужи тако да одговора примењивом року застарелости кривичног гоњења.

Д. Релевантни парнични поступци и судска пракса

37. Закон о парничном поступку из 2004. године (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 125/04 и 111/09) био је на снази од 22. фебруара 2005. године до 1. фебруара 2012. године. Члан 13. овог Закона прописивао је да је парнични суд, ако је жртва кривичног дела поднела парничну тужбу за накнаду штете против починиоца, обавезан правоснажном одлуком кривичног суда, ако постоји, о утврђивању кривице починиоца. Парнични судови су, такође, доследно тумачили ту одредбу тако да кривична осуда није предуслов за досуђивање накнаде штете у посебном парничном поступку (видети, на пример, пресуду Гж. 1739/06 Окружног суда у Крагујевцу од 29. септембра 2006. године; пресуду Гж. 1257/11 Апелационог суда у Новом Саду од 2. јуна 2011. године; пресуду Гж. 3273/11 Апелационог суда у Новом Саду од 16. новембра 2011. године; пресуду Гж. 146/12 Апелационог суда у Новом Саду од 5. априла 2012. године; пресуду Гж. 5676/11 Апелационог суда у Београду од 2. августа 2012. године; и пресуду Гж. 4357/12 Апелационог суда у Новом Саду од 26. октобра 2012. године, у којима су парнични судови досудили накнаду нематеријалне штете за повреде претрпљене за време хапшења и/или у полицијском притвору у одсуству кривичне осуде против полицајаца).

38. Закон о парничном поступку из 1977. године (објављен у "Службеном листу СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91, као и у "Службеном листу СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази до 22. фебруара 2005. године, садржао је исту одредбу (видети члан 12. став 3.).

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ

39. Не позивајући се на члан 8. Конвенције, подноситељка представке се притуживала на начин вођења кривичног поступка против П. В. који је суштински довео до тога да он не буде осуђен, као и због последичног пропуштања Тужене државе да јој пружи било какво задовољење.

40. Суд, као онај ко одлучује о правној квалификацији чињеничног стања у сваком свом предмету, Суд (видети Akdeniz против Турске, број 25165/94, став 88, 31. мај 2005. године), сматра да ову притужбу треба разматрати према члану 8. Конвенције, који у релевантном делу гласи како следи:

"1. Свако има право на поштовање свог приватног ...живота ...

2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других."

A. Допуштеност

1. Компатибилност ratione temporis

41. Влада је подсетила да се догађај који је довео до ове представке, десио пре 3. марта 2004. године када је Конвенција ступила на снагу у односу на Србију. Штавише, највећи део истраге предузете с тим у вези, такође, је спроведен пре тог датума. Произлази, према мишљењу Владе, да је притужба подноситељке представке потпуно ван временске надлежности Суда (ratione temporis).

42. Подноситељка представке је изнела да је предметна повреда трајног карактера и, даље, да се спорни кривични поступак окончао три и по године након што је Србија ратификовала Конвенцију.

43. Суд подсећа да његова надлежност, ratione temporis, обухвата само период од када је Тужена држава ратификовала Конвенцију. Од датума ратификације надаље, међутим, наводни поступци и пропусти Тужене државе морају бити у сагласности са Конвенцијом, што значи да све накнадне чињенице спадају у надлежност Суда чак и када су само наставак већ постојеће ситуације (видети, на пример, Yağcı и Sargın против Турске, 8. јун 1995. године, став 40, серија A број 319-A, и Almeida Garrett, Mascarenhas Falcão и други против Португала, бр. 29813/96 и 30229/96, став 43, ЕЦХР 2000-I). Према томе, примедба Владе мора се одбити, пошто је Суд надлежан да разматра притужбу подносиоца представке у оној мери у којој се она односи на наводни пропуст Тужене државе да испуни своје процесне обавезе према Конвенцији почев од 3. марта 2004. године. Суд, међутим, такође, може да разматра и чињенице пре ратификације у оној мери у којој се може сматрати да су оне створиле трајну ситуацију после тог датума или које могу бити битне за разумевање чињеница насталих после тога (видети, Салонтаји - Дробњак против Србије, број 36500/05, став 110, 13. октобар 2009. године; видети такође, уз одговарајуће измене, Зорица Јовановић против Србије, број 21794/08, став 49, ЕЦХР 2013; Šilih против Словеније [ВВ], број 71463/01, став 159, 9. април 2009. године; и P.M. против Бугарске, број 49669/07, ст. 56-58, 24. јануар 2012. године).

2. Исцрпеност домаћих правних лекова

44. Влада је тврдила да подноситељка представке није покренула посебан парнични поступак на основу Закона о облигационим односима (видети став 34. у горњем тексту), иако кривична осуда није предуслов за то (видети ст. 37. и 38. у горњем тексту), а није искористила ни могућност доступног и делотворног уставног обештећења.

45. Подноситељка представке тврдила је да уставна жалба није била делотворно средство у релевантном тренутку и/или с обзиром на посебне околности овог предмета. У вези са обештећењем у парничном поступку, за подноситељку представке би било веома тешко да добије пресуду у њену корист с обзиром на непостојање претходне кривичне осуде. У сваком случају, тај поступак би вероватно трајао још десет година, а обештећење у парничном поступку не би могло да надомести пропуст Државе да подноситељки представке пружи делотворан правни лек у кривичном поступку.

46. Суд подсећа да правило исцрпености домаћих правних лекова наведено у члану 35. став 1. Конвенције обавезује подносиоце представке да прво употребе правне лекове који су уобичајено доступни и довољни у домаћем правном систему, а који им омогућавају да добију обештећење за наводне повреде. Постојање правних лекова мора бити довољно извесно, и у пракси и у теорији, а ако није тако сматраће се да ти лекови нису доступни и делотворни. Члан 35. став 1. не захтева међутим позивање на правне лекове који су неодговарајући и неделотворни (видети Aksoy против Турске, 18. децембар 1996. године, ст. 51-52, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-VI, и Barta против Мађарске, број 26137/04, став 45, 10. април 2007. године).

47. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да из поднесака Владе није јасно против кога је требало поднети парничну тужбу за накнаду штете (видети Sandra Janković против Хрватске, број 38478/05, став 35, 5. март 2009. године). Даље, чак и под претпоставком да је подноситељка могла добити накнаду штете у парничном поступку од саме Тужене државе и да је то учинила у недостатку претходне кривичне осуде П. В. (видети ст. 34, 37. и 38. у горњем тексту), Суд је мишљења да делотворно спречавање напада на физички интегритет неког лица захтева делотворне кривично-правне механизме који могу да обезбеде одговарајућу заштиту (видети, уз одговарајуће измене, X и Y против Холандије, 26. март 1985. године, став 27, серија A број 91; August против Уједињеног Краљевства (одлука), број 36505/02, 21. јануар 2003. године; M.C. против Бугарске, број 39272/98, став 50, ЕЦХР 2003-XII; и Sandra Janković, цитирана у горњем тексту, став 36, где је подноситељка представке претрпела сличне или чак можда и мање повреде у поређењу са подноситељком представке у овом предмету).

48. Коначно, Суд је доследно утврђивао да уставну жалбу треба, у начелу, сматрати делотворном у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције у вези са свим представкама поднетим против Србије почев од 7. августа 2008. године (видети Винчић и други против Србије, број 44698/06 и остали, став 51, 1. децембар 2009. године; видети такође Ракић и други против Србије, број 47460/07 и остали, став 39, 5. октобар 2010. године, и Хајнал против Србије, број 36937/06, ст. 122. и 123, 19. јун 2012. године). Пошто је подноситељка представке у конкретном случају поднела своју представку пре тог датума, Суд не види ниједан разлог да одступи од својих ранијих закључака по овом питању.

49. С обзиром на горе наведено, обе примедбе Државе у вези са захтевом исцрпености морају се одбити.

3. Члан 35. став 3 (б) Конвенције

50. Влада је тврдила да би притужбу подноситељке представке требало прогласити недопуштеном пошто "она није претрпела значајну штету" у смислу члана 35. став 3 (b) Конвенције. Посебно је приметила да је подноситељка у болници провела само један дан, да је потрес мозга, који је наводно задобила, утврдио само један лекар и да, у сваком случају, није било трајних здравствених последица. Такође, подноситељка је и даље живела у истом суседству и никада се није жалила на даља узнемиравања нити је поднела парничну тужбу за накнаду нематеријалне штете у односу на првобитни догађај. Најзад, Влада је изнела да у овом предмету нема ничега "системског", да подноситељка представке није припадница осетљиве мањинске групе нити појединац у посебно осетљивом положају. Домаћи судски органи су такође темељно разматрали целу ствар. Сва закашњења су настала због покушаја домаћих судова да у потпуности утврде све релевантне чињенице у вези са предметним догађајем.

51. Подноситељка представке је оштро оспорила "неправичне и неумесне" коментаре Државе. Она је посебно изнела да због процесне неефикасности Тужене државе није донета правоснажна судска одлука о основаности онога што се догодило 2. септембра 1997. године. У сваком случају, кривични поступак против П. В. покренут је због тешких телесних повреда, које се не би могле сматрати кривичним делом малог значаја. Подноситељка представке је била у болници после предметног догађаја, а отпуштена је на сопствени захтев и због забринутости за сигурност свог детета. Подноситељка представке је такође била у стању шока 10 дана после тог догађаја, а лечење је наставила још два месеца. У међувремену је патила од губитка памћења, умора, смањене концентрације, главобоља и узнемирености. Спорови са П. В. су се наставили, мада вербално. Подноситељка представке је без обзира наставила да се озбиљно брине за сопствену сигурност, као и за сигурност других чланова њене породице, па је на крају 2008. године одлучила да се пресели у Словенију.

52. Суд подсећа да члан 35. Конвенције, измењен Протоколом број 14, који је ступио на снагу 1. јуна 2010. године, прописује следеће:

"3. Суд проглашава недопуштеном сваку појединачну представку поднету према члану 34. ако сматра да:

...

б. подносилац представке није претрпео значајну штету, осим ако поштовање људских права, како је дефинисано Конвенцијом и њеним протоколима, не захтева разматрање основаности представке и под условом да се ниједан предмет не може одбацити по овој основи, ако га домаћи суд није прописно разматрао."

53. Као што је наведено у ставу 79. Објашњења уз Протокол број 14: "Нови критеријум може довести до тога да се одређени случајеви прогласе недопуштеним што би могло да има за последицу усвајање пресуде без разматрања допуштености. Вероватно би његово главно дејство, међутим, било да ће он у дугорочном смислу омогућити брже решавање неоснованих предмета".

54. Ако се вратимо на предметни случај, потпуно одвојено од стварне озбиљности повреда које је подноситељка представке наводно претрпела и услова да суд темељно размотри њену притужбу (видети, уз одговарајуће измене,Јухас Ђурић против Србије, број 48155/06, став 56, 7. јун 2011. године), Суд је мишљења да се питање да ли је Држава поступила у складу са својом позитивном обавезом да подноситељки представке пружи одговарајуће задовољење у веома специфичним околностима конкретног предмета, не може сматрати безначајним. Према томе, примедба Владе мора се одбити, пошто поштовање људских права, како је дефинисано Конвенцијом, захтева разматрање основаности притужбе подноситељке представке.

4. Закључак

55. Суд примећује да притужба подноситељке представке није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (а) Конвенције. Он даље примећује да није недопуштена ни по једном другом основу. Према томе, мора се прогласити допуштеном.

Б. Основаност

1. Поднесци странака

56. Подноситељка представке је остала при својој притужби и навела аргументе описане у ставовима 45. и 51. у горњем тексту. Она је даље подсетила да концепт "приватног живота" укључује физички и психички интегритет особе и приметила да ју је П. В. напао у присуству њене мајке и детета испред њене куће. Коначно, Тужена држава није омогућила задовољење пошто је кривични поступак против П. В. обустављен због протека рока застарелости чиме је даље веома отежано добијање накнаде штете у парничном поступку.

57. Влада је цео догађај описала као свађу око имовине између суседа недовољно озбиљну да би представљала повреду члана 8. Конвенције (видети став 50. у горњем тексту). Подноситељка представке није имала трајне психичке последице. Она је такође "вероватно ... вербално провоцирала..." П. В. Најзад, Влада је подсетила да подноситељка представке није уопште поднела посебну парничну тужбу за накнаду штете, док је Тужена држава, са своје стране, покренула кривични поступак по службеној дужности.

2. Релевантна начела

58. Суд подсећа да иако је заиста суштински циљ члана 8. да заштити појединца од произвољне радње јавних органа, он додатно може да садржи позитивне обавезе својствене делотворном "поштовању" приватног и породичног живота, а те обавезе могу подразумевати доношење мера и у сфери међусобних односа појединаца (видети, уз одговарајуће измене, X и Y против Холандије, цитирана у горњем тексту, ст. 23-24, и Mikulić против Хрватске, број 53176/99, став 57, ЕЦХР 2002-I и 27.).

59. У вези са поштовањем приватног живота, Суд је раније утврђивао, у разним контекстима, да концепт приватног живота обухвата физички и психички интегритет лица. Према члану 8. Државе су дужне да заштите физички и морални интегритет једног појединца од других лица. У том смислу оне морају да одржавају и примењују у пракси одговарајући правни оквир који пружа заштиту од насилних поступака приватних лица (видети X и Y против Холандије, цитирана у горњем тексту, ст. 22. и 23.; Costello-Roberts против Уједињеног Краљевства, 25. март 1993. године, став 36, серија A број 247-Ц; D.P. и J.C. против Уједињеног Краљевства, број 38719/97, став 118, 10. октобар 2002. године; M.C. против Бугарске, цитирана у горњем тексту, ст. 150. и 152; и Sandra Janković, цитирана у горњем тексту, став 45, 5. март 2009. године).

60. Суд подсећа да његов задатак није да уместо домаћих власти одлучује о одабиру најбољих метода заштите појединаца од напада на њихов лични интегритет, већ, пре, да у складу са Конвенцијом, преиспитује одлуке које су те власти донеле користећи простор за слободну процену. Суд ће према томе разматрати да ли је Србија, приликом разматрања предмета подноситељке представке прекршила своју позитивну обавезу према члану 8. Конвенције (видети, уз одговарајуће измене, Handyside против Уједињеног Краљевства, 7. децембар 1976. године, став 49, серија A број 24; и Sandra Janković, цитирана у горњем тексту, став 46.).

3. Примена ових начела у конкретном случају

61. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да је подноситељка представке тврдила да ју је дотичног дана њен сусед ударио песницом у лице, због чега је пала и изгубила свест. Медицински извештаји службе хитне помоћи такође су показали да је подноситељка представке задобила повреде главе због чега је задржана у болници, а те повреде је Општински суд касније квалификовао као тешке телесне повреде (видети ст. 7, 14 и 15. у горњем тексту). Суд сматра да наводни акти насиља као што су наведени од држава захтевају да усвоје одговарајуће позитивне мере у области кривично-правне заштите (видети Sandra Janković, цитирана у горњем тексту, став 47.).

62. У вези са кривично-правним механизмима који постоје у правном систему Србије, Суд примећује да су акти насиља које почине физичка лица, инкриминисани у једном броју одредаба Кривичног законика, укључујући и кривично дело тешке телесне повреде. Суд даље примећује да српско кривично право прави разлику између кривичних дела која гони јавни тужилац, било на сопствену иницијативу или на основу кривичне пријаве, и кривичних дела која се гоне по приватној тужби. Ова друга категорија односи се на по природи лакша кривична дела. Правни систем Србије такође предвиђа да оштећена страна може да поступа као супсидијарни тужилац. У односу на кривична дела која се гоне по службеној дужности, када јавни тужилац одустане од кривичног гоњења, по било ком основу, оштећена страна може преузети кривично гоњење као супсидијарни тужилац. Супротно томе, приватни тужилац предузима приватно кривично гоњење од почетка (видети ст. 30-33. у горњем тексту). У тим околностима, Суд је задовољан што је у конкретном предмету домаћи закон пружио заштиту подноситељки представке.

63. У вези са начином на који су примењени кривично-правни механизми у конкретном случају, Суд примећује да је неодређеног дана, после тог догађаја, подноситељка представке поднела кривичну пријаву. Јавни тужилац из Шапца је 2. марта 1998. године подигао оптужницу против П. В. због сумње да је извршио кривично дело тешке телесне повреде. На претресу од 11. јануара 2000. године, вештак медицинске струке навео је да расположива документација показује да је 2. септембра 1997. године подноситељка представке претрпела потрес мозга и контузију. Она је такође наставила да прима терапију још два месеца. Општински суд је 15. јуна 2000. године осудио П. В. према оптужници, казном затвора од четири месеца, условно, на годину дана. Окружни суд у Шапцу је 20. јуна 2001. године укинуо пресуду и вратио предмет на поновно поступање. У периоду од ступања Конвенције на снагу у односу на Србију, 3. марта 2004. године, до 11. јула 2007. године, изгледа да је Општински суд одржао или одложио укупно шест претреса, а разлози одлагања не могу се приписати понашању подноситељке представке (видети ст. 19-23. у горњем тексту). Коначно, пошто је у међувремену прибавио додатно лекарско мишљење у смислу да је напад подноситељки представке проузроковао тешке телесне повреде (тј. потрес мозга и контузију јагодичне кости), Општински суд је 5. септембра 2007. године због застарелости обуставио поступак против П. В.(видети ст. 21. и 24. у горњем тексту).

64. Горе наведена анализа показује да, иако је јавни тужилац подигао оптужницу против П.В., кривични поступак против њега је обустављен због застарелости и тиме окончан без правноснажне судске одлуке о кривици учиниоца (видети Sandra Janković, цитирана у горњем тексту, став 57.). С обзиром на ово, као и на чињеницу да подноситељка представке лично није допринела предметном одуговлачењу, од око три и по године после ратификације, Суд сматра да спорно поступање у посебним околностима овог предмета није пружило одговарајућу заштиту подноситељки представке од напада на њен физички интегритет и показало је мањкавост у начину на који су кривично-правни механизми примењени, до те мере да представљају повреду позитивних обавеза Тужене државе према члану 8. Конвенције.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛ. 3. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ

65. Влади је такође прослеђена притужба подноситељке представке према чл. 3. и 13. Конвенције, који гласе како следи:

Члан 3.

"Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању."

Члан 13.

"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."

66. С обзиром да је притужба подноситељке представке поднета по чл. 3. и 13., у ствари, истоветна са већ размотреном притужбом по члану 8. и имајући у виду закључак у односу на ову другопоменуту притужбу (видети, посебно, став 64. у горњем тексту), Суд проглашава првопоменуту притужбу допуштеном али сматра да њена основаност не мора посебно да се испитује (видети Зорица Јовановић, цитирана у горњем тексту, став 80; и Sandra Janković, ст. 58. и 59.).

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

67. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета

68. Подноситељка представке је тражила укупно 22.000 евра за претрпљени физички бол и душевну патњу. Она је даље тражила 4.000 евра на име "повреде члана 8. Конвенције".

69. Влада је овај захтев оспорила.

70. Суд сматра да је подноситељка представке свакако претрпела одређену нематеријалну штету. С обзиром на природу утврђене повреде у овом предмету и процењујући на основу правичности, Суд јој према томе досуђује 3.000 евра по овом основу.

Б. Трошкови

71. Подноситељка представке је такође тражила укупно 6.120 евра за трошкове пред домаћим судовима, као и за трошкове настале пред Судом.

72. Влада је овај захтев оспорила.

73. Према пракси Суда, подносилац представке има право на надокнаду трошкова у оној мери у којој је показано да су они заиста настали, да су били неопходни и у разумном износу. У конкретном предмету, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра да је оправдано да досуди износ од 3.000 евра на име покрића трошкова по свим основама.

В. Затезна камата

74. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Проглашава представку допуштеном;

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 8. Конвенције;

3. Утврђује да нема потребе да се притужба према чл. 3. и 13. Конвенције посебно разматра;

4. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да исплати подноситељки представке, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна у складу с чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, које треба претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате:

(i) 3.000 евра (три хиљаде евра), на име нематеријалне штете, плус могући порез на тај износ;

(ii) 3.000 евра (три хиљаде евра), на име трошкова, плус могући порез на тај износ;

(б) да по истеку горе наведеног рока од три месеца, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

5. Одбија преостали део подноситељкиног захтева за правично задовољење.

Састављено на енглеском, и достављено у писаној форми дана 1. јула 2014. године, према Правилу 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

            Santiago Quesada                                Josep Casadevall

               Секретар                                          Председник

THIRD SECTION

CASE OF ISAKOVIĆ VIDOVIĆ v. SERBIA

(Application no. 41694/07)

JUDGMENT

STRASBOURG

1 July 2014

FINAL

01/10/2014

This judgment has become final under Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Isaković Vidović v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:
Josep Casadevall, President,
Alvina Gyulumyan,
Ján Šikuta,
Dragoljub Popović,
Luis López Guerra,
Johannes Silvis,
Valeriu Griţco, judges,
and Santiago Quesada, Section Registrar,
Having deliberated in private on 10 June 2014,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1.  The case originated in an application (no. 41694/07) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Ms Suzana Isaković Vidović (“the applicant”), on 18 September 2007.
2.  The applicant was represented by Odvetniška družba Gregorovič & Pungartnik, a law firm based in Šentjur, Slovenia. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3.  The application concerned a statute-barred prosecution for severe bodily harm allegedly caused to the applicant by her neighbour.
4.  On 4 June 2012 the application was communicated to the Government. On 1 February 2014 the Court changed the composition of its Sections (Rule 25 § 1). This case was thus assigned to the newly composed Third Section (Rule 52 § 1).
THE FACTS
I.  THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5.  The applicant, a medical doctor by profession, was born in 1967. She currently lives in Celje, Slovenia, having lived in Šabac, Serbia, at the material time.
6.  The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.
7.  On 2 September 1997 the applicant and her neighbour P.V. confronted each other in front of their houses following a verbal conflict between P.V. and the applicant’s mother. While the applicant allegedly shouted obscenities at him, P.V. allegedly punched her in the face, causing her to fall down and lose consciousness. The medical records from the emergency ward showed that the applicant had sustained a number of injuries to her head. She was released from hospital the next day upon her own request.
8.  On an unspecified date, the applicant lodged a criminal complaint (krivičnu prijavu) in respect of this event.
9.  On 16 September 1997 P.V. and his wife brought a private criminal action (privatnu krivičnu tužbu) against the applicant for insult and defamation (zbog uvrede i klevete) and against both the applicant and her mother for making serious threats (zbog ugrožavanja sigurnosti).
10.  On 2 March 1998 the Šabac Public Prosecutor filed a bill of indictment (optužnicu) against P.V. with the Šabac Municipal Court for the crime of severe bodily injuries (zbog nanošenja teških telesnih povreda).
11.  On 20 March 1998 the Municipal Court joined the two sets of proceedings.
12.  At some point in 2000 the applicant lodged a civil compensation claim within the criminal proceedings (istakla imovinsko-pravni zahtev).
13.  Between 14 April 1998 and 31 May 2000 a total of thirteen hearings were held or adjourned.
14.  At the hearing of 11 January 2000 a medical expert stated that, based on the available documentation, on 2 September 1997 the applicant had sustained a concussion as well as a contusion. She had also continued receiving medical treatment for another two months.
15.  On 15 June 2000 the Municipal Court convicted both the applicant and P.V. as charged and sentenced them to a fine and four months imprisonment, respectively, both sentences suspended for a period of one year. The court instructed the applicant to pursue her civil claim in a separate civil suit. The applicant’s mother was acquitted.
16.   On 20 June 2001 the Šabac District Court quashed the convictions and ordered a new trial, but upheld the acquittal.
17.  On 12 January 2004 a new hearing was scheduled for 25 February 2004.
18.  On 25 February 2004 the Municipal Court terminated the proceedings against the applicant as time-barred, while the proceedings against P.V. continued.
19.  On 2 April 2004 the main hearing started anew due to changes to the composition of the bench. Following the applicant’s testimony, the proceedings were adjourned for an indefinite period, as the Municipal Court had to obtain certain missing medical documentation.
20.  At the next hearing of 18 May 2005, the Municipal Court heard P.V., as well as three witnesses. The court further decided to request the Belgrade Forensic Medicine Institute to give its opinion as regards the applicant’s bodily injuries allegedly sustained at the material time. No new hearing was scheduled.
21.  On 19 December 2005 the Municipal Court received the relevant medical opinion dated 16 September 2005. The opinion stated that the attack had caused the applicant severe bodily injuries (loss of consciousness, a concussion and a contusion of the zygomatic bone).
22.  On an unspecified date the Municipal Court scheduled the next hearing for 22 May 2007. This hearing, however, was further adjourned on two separate occasions, because of P.V.’s or the trial judges’ absence.
23.  On 11 July 2007 the Municipal Court dismissed proposals for the examination of additional witnesses. On the same occasion the defendant requested that the entire trial bench be replaced by another. The case-file was subsequently forwarded to the President of the court for a decision.
24.  On 5 September 2007 the Municipal Court terminated the proceedings against P.V. as time-barred.
25.  The applicant never filed a separate civil compensation claim in respect of the underlying incident.
26.  In 2008 the applicant and her family moved to Slovenia.
II.  RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE
A.  The Criminal Code 1977 (Krivični zakon Republike Srbije; published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia nos. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89 and 42/89, as well as in the Official Gazette of the Republic of Serbia – OG RS – nos. 16/90, 21/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94 and 17/95)
27.  Articles 53, 67, 92 and 93 provided for the crimes of severe bodily injury, making threats, defamation and insult, respectively.
28.  Article 53 § 1 provided that whoever perpetrated the crime of severe bodily injury could be sentenced to a prison term of between six months and five years.
B.  The Criminal Code 2005 (Krivični zakonik, published in OG RS nos. 85/05, 88/05 and 107/05)
29.  Articles 103 and 104 provide, inter alia, that a prosecution of the crime defined in Article 53 § 1 of the Criminal Code 1977 shall become time-barred when more than ten years elapse since its commission.
C.  The Code of Criminal Procedure 2001 (Zakonik o krivičnom postupku, published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia – OG FRY – nos. 70/01 and 68/02, as well as in OG RS nos. 58/04, 85/05, 115/05 and 49/07)
30.  Articles 19, 20, 46 and 235, read in conjunction, provide, inter alia, that formal criminal proceedings (krivični postupak) may be instituted at the request of an authorised prosecutor. In respect of crimes subject to prosecution ex officio the authorised prosecutor shall be the public prosecutor personally. His authority to decide whether to press charges, however, is bound by the principle of legality which requires that he must act whenever there is a reasonable suspicion that a crime subject to prosecution ex officio has been committed. It makes no difference whether the public prosecutor has learnt of the incident from a criminal complaint filed by the victim or another person, or indeed even if he has only heard rumours to that effect.
31.  Article 53 provides that in respect of certain crimes subject to prosecution ex officio the public prosecutor may only press charges at the explicit request of the victim (po predlogu oštećenog). In respect of yet another group of crimes, of somewhat lesser gravity, the authorised prosecutor may only be the victim personally (privatni tužilac).
32.  Article 61 provides that should the public prosecutor decide that there are no bases to press charges, he must inform the victim of this decision, who shall then have the right to take over the prosecution of the case on his own behalf, in the capacity of a “subsidiary prosecutor” (u svojstvu oštećenog kao tužioca), within eight days from the notification of that decision.
33.  Unless specifically provided otherwise in the Criminal Code, all crimes are subject to prosecution ex officio (see Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Prof. dr Tihomir Vasiljević and Prof. dr Momčilo Grubač, IDP Justinijan, Belgrade, 2005, p. 110, paragraph 4).
D.  The Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia – OG SFRY – nos. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 and 31/93)
34.  Articles 199 and 200 provide, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of a breach of his “personal rights” (prava ličnosti) shall be entitled, depending on their duration and intensity, to sue for financial compensation in the civil courts and, in addition, to request other forms of redress “which may be capable” of affording adequate non-pecuniary satisfaction.
35.  Article 376 §§ 1 and 2 provide that a claim based on the above-mentioned provisions may be brought within three years of the date on which the injured party learnt of the damage in question and identified the person responsible, but that such a claim must in any event be lodged within a maximum of five years as of the event itself.
36.  Article 377 § 1 further provides that if the damage at issue has been caused as a result of the commission of a criminal offence, the civil limitation period may be extended so as to correspond to the applicable criminal statute of limitations.
E.  The relevant civil procedures rules and case-law
37.  The Civil Procedure Act 2004 (Zakon o parničnom postupku, published in OG RS nos. 125/04 and 111/09) was in force from 22 February 2005 until 1 February 2012. Article 13 of the Act provided that if a victim of a criminal offence had brought a civil action for damages against the offender, the civil court was bound by a final decision, if any, of the criminal court finding the offender guilty. The civil courts have, however, also consistently interpreted that provision in such a way that a criminal conviction was not a precondition for a damages award in a separate civil compensation suit (see, for instance, judgment Gž. 1739/06 of the Kragujevac District Court of 29 September 2006; judgment Gž. 1257/11 of the Novi Sad Appeals Court of 2 June 2011; judgment Gž. 3273/11 of the Novi Sad Appeals Court of 16 November 2011; judgment Gž. 146/12 of the Novi Sad Appeals Court of 5 April 2012; judgment Gž. 5676/11 of the Belgrade Appeals Court of 2 August 2012; and judgment Gž. 4357/12 of the Novi Sad Appeals Court of 26 October 2012; in which civil courts awarded non-pecuniary damages for injuries sustained during an arrest operation and/or in police custody in the absence of a criminal conviction against any police officer).
38.  The Civil Procedure Act 1977 (Zakon o parničnom postupku, published in the OG SFRY nos. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 and 35/91, as well as in OG FRY nos. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 and 3/02), which was in force until 22 February 2005, contained the same provision (see Article 12 § 3 thereof).
THE LAW
I.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION
39.  The applicant complained, without reference to Article 8 of the Convention, about the manner in which the criminal proceedings against P.V. were conducted, resulting, effectively, in his impunity, as well as the respondent State’s consequent failure to provide her with any redress.
40.  The Court, being the master of the characterisation to be given in law to the facts of any case before it (see Akdeniz v. Turkey, no. 25165/94, § 88, 31 May 2005), considers that this complaint falls to be examined under Article 8 of the Convention, which, in so far as relevant, reads as follows:
“1. Everyone has the right to respect for his private ... life ...
2. There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society in the interests of national security, public safety or the economic well-being of the country, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”
A.  Admissibility
1.  Compatibility ratione temporis
41.  The Government recalled that the incident giving rise to the present application happened before the entry into force of the Convention in respect of Serbia on 3 March 2004. Moreover, most of the investigation undertaken in this regard also took place prior to that date. It followed, according to the Government, that the applicant’s entire complaint was outside of the Court’s competence ratione temporis.
42.  The applicant submitted that the violation in question was of an ongoing character and, further, that the impugned criminal proceedings ended more than three and a half years following the Serbian ratification of the Convention.
43.  The Court reiterates that its jurisdiction ratione temporis covers only the period after the ratification of the Convention by the respondent State. From the ratification date onwards, however, the State’s alleged acts and omissions must conform to the Convention, meaning that all subsequent facts fall within the Court’s jurisdiction even where they are merely extensions of an already existing situation (see, for example, Yağcı and Sargın v. Turkey, 8 June 1995, § 40, Series A no. 319‑A, and Almeida Garrett, Mascarenhas Falcão and Others v. Portugal, nos. 29813/96 and 30229/96, § 43, ECHR 2000-I). Accordingly, the Government’s objection must be dismissed, the Court being competent to examine the applicant’s complaint in so far as it relates to the respondent State’s alleged failure to fulfil its procedural obligations under the Convention as of 3 March 2004. The Court may, however, also have regard to the facts prior to the ratification inasmuch as they could be considered to have created a continuous situation extending beyond that date or may be relevant for the understanding of facts occurring thereafter (see, Salontaji-Drobnjak v. Serbia, no. 36500/05, § 110, 13 October 2009; see also, mutatis mutandis, Zorica Jovanović v. Serbia, no. 21794/08, § 49, ECHR 2013; Šilih v. Slovenia [GC], no. 71463/01, § 159, 9 April 2009; and P.M. v. Bulgaria, no. 49669/07, §§ 56-58, 24 January 2012).
2.  Exhaustion of domestic remedies
44.  The Government averred that the applicant had not brought a separate civil suit based on the Obligations Act (see paragraph 34 above), even though a criminal conviction was not a prerequisite in this regard (see paragraphs 37 and 38 above), nor had made use of the available and effective constitutional redress.
45.  The applicant maintained that a constitutional appeal was not an effective remedy at the relevant time and/or in view of the particular circumstances of the present case. As regards civil redress, it would have been very difficult for the applicant to obtain a judgment in her favour given the lack of a prior criminal conviction. In any event, these proceedings would have probably lasted for another ten years and any civil redress could not have substituted for the Government’s failure to provide the applicant with an effective criminal remedy.
46.  The Court reiterates that the rule of exhaustion of domestic remedies referred to in Article 35 § 1 of the Convention obliges applicants to use first the remedies that are normally available and sufficient in the domestic legal system to enable them to obtain redress for the breaches alleged. The existence of the remedies must be sufficiently certain, in practice as well as in theory, failing which they will lack the requisite accessibility and effectiveness. However, Article 35 § 1 does not require that recourse should be had to remedies which are inadequate or ineffective (see Aksoy v. Turkey, 18 December 1996, §§ 51-52, Reports of Judgments and Decisions 1996-VI, and Barta v. Hungary, no. 26137/04, § 45, 10 April 2007).
47.  Turning to the present case, the Court notes that from the Government’s submissions it is not clear against whom a civil action for damages should have been brought (see Sandra Janković v. Croatia, no. 38478/05, § 35, 5 March 2009). Further, even assuming that the applicant could have obtained damages in civil proceedings from the respondent State itself and have done so in the absence of a prior criminal conviction of P.V. (see paragraphs 34, 37 and 38 above), the Court is of the opinion that effective deterrence against attacks on the physical integrity of a person requires efficient criminal law mechanisms capable of ensuring adequate protection (see, mutatis mutandis, X and Y v. the Netherlands, 26 March 1985, § 27, Series A no. 91; August v. the United Kingdom (dec.), no. 36505/02, 21 January 2003; M.C. v. Bulgaria, no. 39272/98, § 50, ECHR 2003‑XII; and Sandra Janković, cited above, § 36, where the applicant suffered similar or arguably even lesser injuries compared to the applicant in the present case).
48.  Finally, the Court has consistently held that a constitutional appeal should, in principle, be deemed effective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention in respect of all applications introduced against Serbia as of 7 August 2008 (see Vinčić and Others v. Serbia, no. 44698/06 and others, § 51, 1 December 2009; see also Rakić and Others v. Serbia, no. 47460/07 and others, § 39, 5 October 2010, and Hajnal v. Serbia, no. 36937/06, §§ 122 and 123, 19 June 2012). Since the applicant in the present case had lodged her application before that date, the Court sees no reason to depart from its earlier conclusions on the issue.
49.  In view of the foregoing, the Government’s two-pronged objection regarding the exhaustion requirement must be dismissed.
3.  Article 35 § 3 (b) of the Convention
50.  The Government argued that the applicant’s complaint should be declared inadmissible since “she had not suffered a significant disadvantage” within the meaning of Article 35 § 3 (b) of the Convention. In particular, they noted that the applicant had spent only one day in hospital, that a concussion allegedly suffered by her had been established by merely one of the doctors involved and that, in any event, there had been no lasting medical consequences. Also, the applicant continued living in the same neighbourhood and never complained of any further harassment or filed a separate civil claim for moral damages in respect of the original incident. Lastly, the Government maintained that there was nothing “systemic” in the case, that the applicant was not a member of a vulnerable minority group or an individual in a particularly vulnerable position. The entire matter had also been duly considered by the domestic judicial authorities. Any delay was due to the domestic courts’ attempt to fully establish all relevant facts concerning the incident in question.
51.  The applicant strongly contested the Government’s “unfair and inappropriate” comments. In particular, she submitted that it was due to the respondent State’s procedural inefficiency that there was no final judicial decision on the merits of what had happened on 2 September 1997. In any event, the criminal proceedings brought against P.V. concerned severe bodily injuries, which crime could never be considered insignificant. The applicant was hospitalised following the incident and was released only upon her own request and due to her concerns about the safety of her child. The applicant was also in a state of shock for a period of ten days following the incident and continued with her medical treatment for another two months. In the meantime, she suffered from memory lapses, fatigue, reduced concentration, headaches and anxiety. The disputes with P.V. likewise continued, albeit verbally. The applicant nevertheless continued having serious concerns for her own safety, as well as the safety of her family members, and therefore ultimately decided to move to Slovenia in 2008.
52.  The Court recalls that Article 35 of the Convention, as amended by Protocol No. 14, which entered into force on 1 June 2010, provides as follows:
“3. The Court shall declare inadmissible any individual application submitted under Article 34 if it considers that:
...
b. the applicant has not suffered a significant disadvantage, unless respect for human rights as defined in the Convention and the Protocols thereto requires an examination of the application on the merits and provided that no case may be rejected on this ground which has not been duly considered by a domestic tribunal.”
53.  As indicated in paragraph 79 of the Explanatory Report to Protocol No. 14: “The new criterion may lead to certain cases being declared inadmissible which might have resulted in a judgment without it. Its main effect, however, is likely to be that it will in the longer term enable more rapid disposal of unmeritorious cases”.
54.  Turning to the present case, quite apart from the exact severity of the injuries allegedly sustained by the applicant and the requirement for her complaint to have been duly considered by a tribunal (see, mutatis mutandis, Juhas Đurić v. Serbia, no. 48155/06, § 56, 7 June 2011), the Court is of the opinion that the issue of whether the Government have complied with their positive obligation to afford adequate redress to the applicant in the very specific circumstances of the present case cannot be considered trivial. Accordingly, the Government’s objection must be dismissed, respect for human rights, as defined in the Convention, requiring the examination of the applicant’s complaint on its merits.
4.  Conclusion
55.  The Court notes that the applicant’s complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
B.  Merits
1.  The parties’ submissions
56.  The applicant reaffirmed her complaint and restated her arguments described at paragraphs 45 and 51 above. She further recalled that the concept of “private life” included one’s physical and psychological integrity and noted that she had been attacked by P.V. in the presence of her mother and her child in front of her own home. Ultimately, the respondent State offered no redress since the criminal proceeding brought against P.V. were terminated based on the applicable statute of limitations and further made obtaining any civil damages very difficult.
57.  The Government described the entire incident as a property-related quarrel among neighbours insufficiently serious to amount to a violation of Article 8 of the Convention (see paragraph 50 above). There were no long-lasting psychological effects on the applicant. The applicant had also “probably ... verbally provoked ...” P.V. Lastly, the Government recalled that the applicant had never filed a separate civil suit for damages whilst the respondent State, for its part, had instituted criminal proceedings ex officio.
2.  The relevant principles
58.  The Court recalls that even though the essential object of Article 8 is, indeed, to protect the individual against arbitrary action by the public authorities, there may in addition be positive obligations inherent in effective “respect” for private and family life and these obligations may involve the adoption of measures in the sphere of the relations of individuals between themselves (see, mutatis mutandis, X and Y v. the Netherlands, cited above, §§ 23-24, and Mikulić v. Croatia, no. 53176/99, § 57, ECHR 2002‑I and 27).
59.  As regards respect for private life, the Court has previously held, in various contexts, that the concept of private life includes a person’s physical and psychological integrity. Under Article 8 the States have a duty to protect physical and moral integrity of an individual from other persons. To that end they are to maintain and apply in practice an adequate legal framework affording protection against acts of violence by private individuals (see X and Y v. the Netherlands, cited above, §§ 22 and 23; Costello-Roberts v. the United Kingdom, 25 March 1993, § 36, Series A no. 247‑C; D.P. and J.C. v. the United Kingdom, no. 38719/97, § 118, 10 October 2002; M.C. v. Bulgaria, cited above, §§ 150 and 152; and Sandra Janković, cited above, § 45, 5 March 2009).
60.  The Court reiterates that its task is not to substitute itself for the competent domestic authorities in determining the most appropriate methods for protecting individuals from attacks on their personal integrity, but rather to review under the Convention the decisions that those authorities have taken in the exercise of their power of appreciation. The Court will therefore examine whether Serbia, in handling the applicant’s case, has been in breach of its positive obligation under Article 8 of the Convention (see, mutatis mutandis, Handyside v. the United Kingdom, 7 December 1976, § 49, Series A no. 24; and Sandra Janković, cited above, § 46).
3.  The application of these principles to the present case
61.  Turning to the present case, the Court notes that the applicant alleged that on the day in question she had been punched in the face by her neighbour, causing her to fall down and lose consciousness. The medical records from the emergency ward also showed that the applicant had sustained a number of injuries to her head requiring hospitalisation, which injuries were subsequently classified as serious bodily harm by the Municipal Court (see paragraphs 7, 14 and 15 above). The Court considers that alleged acts of violence such as those require the States to adopt adequate positive measures in the sphere of criminal law protection (see Sandra Janković, cited above, § 47).
62.  As to the criminal law mechanisms provided in the Serbian legal system, the Court notes that violent acts committed by private individuals are prohibited in a number of provisions of the Criminal Code, including the crime of severe bodily injury. The Court further observes that Serbian criminal law distinguishes between criminal offences to be prosecuted by the public prosecutor, either of his own motion or upon a private application, and criminal offences to be prosecuted by means of a private prosecution. The latter category concerns criminal offences of a lesser nature. The Serbian legal system also envisages the injured party acting as a subsidiary prosecutor. In respect of criminal offences for which the prosecution is to be undertaken by the public prosecutor, where the said official declines to prosecute on whatever ground, the injured party may take over the prosecution as a subsidiary prosecutor. In contrast, a private prosecution is undertaken from the beginning by a private prosecutor (see paragraphs 30-33 above). In these circumstances, the Court is satisfied that in the present case domestic law afforded the applicant adequate protection.
63.  As regards the manner in which the criminal law mechanisms were implemented in the instant case, the Court notes that on an unspecified date, following the incident, the applicant lodged a criminal complaint. On 2 March 1998 the Šabac Public Prosecutor indicted P.V. on suspicion of having committed the crime of severe bodily injury. At the hearing of 11 January 2000 a medical expert stated that the available documentation indicated that on 2 September 1997 the applicant had sustained a concussion as well as a contusion. She had also continued receiving medical treatment for another two months. On 15 June 2000 the Municipal Court convicted P.V. as charged and sentenced him to four months imprisonment, suspended for a period of one year. On 20 June 2001 the Šabac District Court quashed the conviction and ordered a new trial. Between 3 March 2004, that being the date of entry into force of the Convention in respect of Serbia, and 11 July 2007 the Municipal Court appears to have held or adjourned a total of six hearings, the latter for reasons which cannot be imputed to the applicant’s conduct (see paragraphs 19-23 above). Ultimately, having in the meantime obtained an additional medical opinion to the effect that the attack had caused the applicant severe bodily injuries (i.e. a concussion and a contusion of the zygomatic bone), on 5 September 2007 the Municipal Court terminated the proceedings against P.V. as time-barred (see paragraphs 21 and 24 above).
64.  The above analysis shows that even though the public prosecutor had pressed charges against P.V. the criminal proceedings against him were terminated owing to statutory limitation and were thus concluded without a final decision on the attacker’s guilt (see Sandra Janković, cited above, § 57). In view of this finding, as well as the fact that the applicant personally had not contributed to the delay at issue, some three and half years after ratification, the Court considers that the impugned practices in the specific circumstances of the present case did not provide adequate protection to the applicant against an attack on her physical integrity and showed that the manner in which the criminal law mechanisms were implemented were defective to the point of constituting a violation of the respondent State’s positive obligations under Article 8 of the Convention.
II.  ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 3 AND 13 OF THE CONVENTION
65.  The applicant’s complaint was also communicated to the Government under Articles 3 and 13 of the Convention, which read as follows:
Article 3
“No one shall be subjected to torture or to inhuman or degrading treatment or punishment.”
Article 13
“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
66.  Given that the applicant’s complaint communicated under Articles 3 and 13 is effectively the same as her complaint already considered under Article 8, and having regard to its finding in respect of the latter (see, in particular, paragraph 64 above), the Court declares the former complaint admissible but considers that it need not be examined separately on its merits (see Zorica Jovanović, cited above, § 80; and Sandra Janković, §§ 58 and 59).
III.  APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
67.  Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
A.  Damage
68.  The applicant claimed a total of 22,000 euros (EUR) in respect of the physical pain and mental anguished suffered. She further claimed EUR 4,000 in view of the “violation of Article 8 of the Convention”.
69.  The Government contested this claim.
70.  The Court considers that the applicant has certainly suffered some non-pecuniary damage. Having regard to the nature of the violation found in the present case and making its assessment on an equitable basis, the Court therefore awards her EUR 3,000 under this head.
B.  Costs and expenses
71.  The applicant also claimed a total of EUR 6,120 for the costs and expenses incurred before the domestic courts, as well as for those incurred before the Court.
72.  The Government contested this claim.
73.  According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were reasonable as to their quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 3.000 covering costs under all heads.
C.  Default interest
74.  The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1.  Declares the application admissible;

2.  Holds that there has been a violation of Article 8 of the Convention;

3.  Holds that there is no need to examine separately the complaint under Articles 3 and 13 of the Convention;

4.  Holds
(a)  that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into Serbian dinars at the rate applicable at the date of settlement:
(i)  EUR 3,000 (three thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;
(ii)  EUR 3,000 (three thousand euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
(b)  that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

5.  Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 1 July 2014, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Santiago Quesada Josep Casadevall
Registrar President