Carlson protiv Švajcarske

 EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

PRVO ODELJENJE

PREDMET CARLSON PROTIV SVAJCARSKE

(Predstavka Br. 49492/06)

PRESUDA

Ova verzija je ispravljena u skladu sa članom 81. Poslovnika  Suda 

 dana 8.decembra 2008.

STRASBURG

6.  novembra 2008

Ova presuda će postati pravosnažna pod uslovima definisanim u članu  44 § 2 Konvencije. Ona može da pretrpi doterivanje forme.

U slučaju Carlson protiv Švajcarske, Evropski Sud za ljudska prava (prvo odelenje), zasedajući u veću koje su sačinjavali : 

Christos Rozakis, pedsednik,
Nina Vajić,
Khanlar Hajiyev,
Dean Spielmann,
Sverre Erik Jebens,
Giorgio Malinverni,
George Nicolaou, sudije
i Søren Nielsen, zapisničar odelenja,

Posle rasprave u veću saveta dana  16. oktobra 2008,

Donosi sledeću presudu koja je usvojena na taj dan

POSTUPAK

1. Na početku slučaja se nalazi zahtev (n^o 49492/06) upućen protiv Švajcarske konfederacije i otuda jednog državljanina Sjedinjenih Američkih Država, G. Scott Norman Carlson («podnosilac zahteva - tužilac »), se obratio Sudu dana 11 decembra 2006 na osnovu člana 34 Konvenciji o zaštiti prava čoveka i osnovnih sloboda (« Konvencija  »).
2. Tužioca je zastupala Gospođa N. Mole, AIRE Centre, London, uz pomoć advokata G. H. Setright Q.C. i G. E. Devereux^1[1]. Švajcarsku  vladu  (« Vlada ») je zastupao njen  predstavnik, G. F. Schćrmann, šef odelenja za prava čoveka i Saveta Evrope u Saveznom ministarstvu pravde i njen  zamenik zastupnika, G. A. Scheidegger.
3.  Tužilac je tvrdio da je postupak započo pred švajcarskim pravosuđem u nameri da vrati svoje dete nije priznao članove 6., 8., kao i 14. Konvencije, zajedno sa članom  5. Protokola Br.7  u Konvenciji.
4. Danae 12. juna 2007, Sud je odlučio da dostavi tužbu Vladi. On je takođe odlučio da istovremeno ispita prihvatljivost i osnovanost slučaja opredeljujući za član  29 § 3, kao i da razmotri tužbu po prioritetu na osnovu člana  41 poslovnika Suda.
5. Primedbe je primio Nacionalni Centar za Nestalu i Eksploatisanu Decu (National Center for Missing and Exploited Children), nevladina organizacija kojoj je dopušteno da se kao treća umeša u skladu sa članom  44 § 2 poslovnika Suda.

ČINJENIČKO STANJE

I. OKOLNOSTI U OVOM SLUČAJU

6. Tužilac, G.  Scott Norman Carlson, je američki državljanin rođen 1962 i sa prebivalištem u Vašingtonu. Po obrazovanju je pravnik.
7. Dana 4. avgusta 2001, tužilac se oženio sa  D., švajcarskom državljankom rođenom  1969.godine. Oni su odlučili da žive u Sjedinjenim Američkim Državam (u Distriktu Kolumbija). 
8. Dana 3. jula 2004 tamo se rodio njihov sin, C., koji ima i američko i švajcarsko državljanstvo. Roditeljsku vlast na njemu su vršila oba roditelja.
9. Između februara i jula 2005, D. je dolazila u više navrata u Švajcarsku, ponekad praćena  od C. Ona je odabrala za sebe i C., domicil,  u opštini  Stansstad (kanton  Nidwalden), počev od 1. avgusta  2005.
10. Dana 16. septembra 2005, D. i C. se preseljavaju u opštinu Obersiggenthal (kanton Argovie).
11. Dana 28. septembra 2005, D. je pokrenla postupak za razvod braka pred sudom u srezu Baden (kanton Argovie). Istovremeno ona je podnela zahtev za privremene mere u toku trajanja brakorazvodnog postupka, posebno sa u nameri da dobije pravo čuvanja deteta.
12. Dana  29. septembra 2005, tužilac je sa svoje strane podneo zahtev za rastavu pred jednim američkim sudom. 
13. Odlukom od  30. septembra 2005, predsednik nadležnog veća  suda u srezu Baden privremeno je dodelio ženi D. čuvanje deteta C.
14. Dana 31. oktobra 2005, tužilac se obratio sudu sreza  Baden. Pozivajući se na konvenciju iz Haga od  25 oktobra 1980 godine o građanskim aspektima međunarodne otmice  dece (u nastavku « Haška Konvencija » – paragraf 38 niže naveden), il je zahtevao momentalni povratak svog sina u S.A.D.  Kao oslonac U prilog svog zahteva, on je precizirao da je njegova supruga otputovala u Švajcarsku u julu  2005. u pratnji deteta da provedu tamo godišnji odmor, kao i iz zdravstvenih razloga.  Tu-itelj je trebalo takođe da tamo provede dve nedelje svoga godišnjeg odmora, u  septembru 2005, et dogovorio bi se sa svojom suprugom da se sam vrati u S.A.D., dana  28 septembra 2005. Neposredno pre njegovog polaska,  D. mu je međutim predala sporazum o razvodu, koji je on smatrao neprihvatljivim  i nije ga potpisao.  Zatim se on vratio u S.A.D. bez svoga deteta.
15. Odlukom od 14. novembra 2005. godine, predsednik nadležnog veća suda u srezu  Baden naredio je ženi D da odmah deponuje pasoš  deteta i izrekao  protiv nje zabranu napuštanja švajcarske teritorije. Istovremeno on je odlučio da spoji postupak koji se odnosi na povratak deteta i postupak o razvodu braka, kao i regulisanje prava na čuvanje deteta i prava na posetu .
16. Dana 21. novembra 2005. godine,  D. je deponovala švajcarski pasoš deteta.
17. Dana 3 decembra 2005. godine,  D. dostavlja svoje primedbe o zahtevu koji traži povratak deteta u S.A.S., dokazujući da su  stranke odlučile  početkom  2005. godine, da se presele u Švajcarsku. Stoga odredbe Haške konvencije nisu primenljive na slučaj ove vrste.   
18. Odlukom od 17 februara 2006. godine,  Predsednik suda u srezu Baden odbacio je zahtev tužioca kojim se traži povratak deteta u S.A.D.  On je, naime, smatrao da se nalazimo pred  a priori pred seobom ili prećutnog ne-povratka  u smislu člana 3., stav prvi, slovo a) Haške Konvencije, budući da su roditeljsko pravo nad detetom C zajednički vršila oba  roditelja na osnovu zakona primenljivih u srezu Kolumbia gde je dete imalo svoje uobičajeno prebivalište pre sepbe. On je takođe prinao da odlukom od 14. novembra 2005 da se spoje postupak koji se odnosi na povratak deteta i postupak za razvod braka nijebio ispoštovan član 1. Haške Konvencije koja zabranjuje svaku odredbu na osnovu prava na čuvanje deteta pre no što se donese odluka o njegovom povratku. 
19. Nadležni sudija je ipai odbio da  udovolji zahtevu čiji je cilj bio povratak deteta u S.A.S., smatrjajući da je tužitelj dao svoju saglasnost  za preseljenje i za ne-povratak deteta,  pretpostavka koja bi skinula sa ponašanja žene D  njegov prećudni karakter u pogledu člana   3, prvi sta, slovo a) Haške Konvencije.
20. U odsustvu svedoka, predsednik nadležnog veća je ispitao da li se tvrdnje tužitelja  mogu smatrati dovoljno verodostojnim (« hinreichend glaubhaft »). On je dakle ustanovio da tužitelj nije bio u stanju  da donese dokaze u prilog svoje tvrdnje prema kojoj bi on zaista odobrio privremeni boravak  majke u Švajcarskoj, ali samo pod uslovom da ona vrati nazad  dete  u S.A.D. kada se završi njen boravak i lečenje u Švajcarskoj.  Međutim sudija smatra da tužitelj nije uspeo da dokaže  da bi se zdravstveni problemi majke bili rešeni od meseca septembra  2005., pa prema tome boravak D. u Švajcarskoj  više se ne bi opravdavao od tog trenutka. Baš naprotiv,  tužitelj nije mogao raazumno da poveruje da je  boravak njegove supruge i deteta je bio predviđen samo na kratak vremenski period, obzirom da se majka uzastopce prijavljivala  u dve opštine u Švajcarskoj  i da je preduzela mere da se u njima integriše profesionalno.  Tužilac je bio obaveštavan  o svim tim rayvojima događaja od strane svoje suprugekoju je on uostalom posetio u više navrata. .
21. Vodeći računa o ovim elementima, nadležni sudija suda u opštini  Baden je zaključio sa svoje strane  da preselenje deteta u Svajcarsku nije bilo nedozvoljeno u smislu člana 3, prvi stav, slovo a) Haške Konvencije, pošto je tužitelj dao svoju izričitu saglasnost , a sa druge strane da ne postoji dovoljno indicija  da se podrži postojanje zabranjenog ne-vraćanja deteta. 
22. Uporedo, tužilac tužbu za neopravdano zakašnjenje  pred apelacionim sudom  (Obergericht) kantona Argovie. On je sa jedne strane reklamirao da se smesta donese odluka koja se odnosi na njegov zahtev od 31 oktobra 2005. godine koji je imao za cilj povratak deteta u S.A.D., a sa druge strane  otvaranje disciplinskog postupka  kao i preduzimanje odgovarajućih mera protiv predsednika protiv predsednika suda sreza  Baden.
23. Odlukom od 27 februara 2006. godine, nadzorna komisija apelacionog suda commission de surveillance de la cour d'appel (Inspektionskommission des Obergerichts) je ustanovila da je sporna odluka, koja se odnosi na povratak deteta u S.A.D. bila u međuvremenu doneta, i to 17. februara 2006 godine. Ona je uočila da je sreski sud prekoračio rok odšest nedelja predviđen članom 11 Haške Konvencije  da odluči o zahtevu čiji je cilj bio povratak deteta. Ona je takođe ustanovila da je došlo i do jednog neopravdanog zakašnjenja u postupku koji je pokrenuo  tužilac.  Što se tiče disciplinskih mera  protiv predsednika suda  sreza Baden, komisija je ocenila da one nisu bile odgovarajuće uvidom u okolnosti  koje su izazvale zakašnjenje. Ona je podsetila da je predsednik sreskog suda bio dužan da primeni jedan program koji je sama komisija definisala :  koji se sastoji u tome da se reše stari slučajevi , kao i da se redovno održavaju ročišta  koja nisu mogla da se odlože.Tome su se pridružili i drugi elementi, kao što je odsustvo  jednog zapisničara i period opterećen završetkom godine. Komisija je takođe ustanovila da  nije bilo indicija prema kojima bi se zakašnjenje moglo pripisati drugim motivima, političke prirode kao što je to istivao tužitelj. 
24. Dana  7 marta 2006. godine, tužitelj je podneo drugu žalbu pred apelacionim sudom kantona Argovie protiv odluke sreskog suda od  17 februara 2006.godine, ističući upravo  da će taj sud da prevali teret dokazivanja očiglednim nepriznavanjem člana  13 Haške Konvencije.
25. odlukom od  10 aprila 2006. godine, apelacioni sud je odbacio ovu tužbu. Pm ke zaista priznao da je predsednik sreskog suda Baden neopravdano prebacio teret dokazivanja protiv tužitelja. Ali on je ipak zaključio da u svetlu  ukupnih okolnosti  spora, da je suprotna stranka uspela da dokaže barem na ubedljiv način, da se tužilac  složio sa tim da se dete neće vratiti  na neodređeno vreme. 
26. Dana 11 maja 2006. godine, tužilac se obratio Federalnom sudu  tužbom po javnom pravu, zahtevajući momentalni povratak  svog deteta  u S.A.D.  On je istakao mnogobrojne povrede prava da bude saslušan, poseno sa obrazloženjem da sreski sud  nije imao nije valjano uzeo u obzir ili je loše procenio njegove ponude da sa dokazima, težeći da dokaže da se on nije složio sa nepovratkom svog deteta. Pored toga, on je kritikovao činjenicu šo je sreski sud spojio  proceduru koja se odnosi na povratak deteta i brakorazvodnu parnicu  i što pravosuje nije ni izdaleka ispoštovao  rokove predviđene članom 11 Haške Konvencije da presudi o povratku deteta. Najzad on je tvrdio da je prebacivanje tereta dokazivanja očigledno povredilo član 13 Haške Konvencije.
27. Presudom od 13 jula 2006. godine, Federalni sud je odbacio žalbu po javnom pravu tužioca.  Visoko pravosuđe nije dovelo u pitanje  činjenicu da je  sreski sud  neopravdano  spojio obe procedure. Umesto toga on se nije izjasnio po pitanju roka u kome je ovaj sud odlučivao. .
28. Federalni sud deli mišljenje sreskog suda prema kome je preselenje i nevraćanje deteta bilo  a priori moglo da povredi tužiteljevo pravo na čuvanje u smislu člana 3 Haške Konvencije.
29. Umesto toga, Federalni sud je odbacio tvdnje koje se odnose na pravo da se bude saslušan, navodeći detaljno razloge zbog kojih smatra neosnovanim argumente koje je podneo tužitelj  da bi dokazao da se on nije saglasio o nevraćanju svog deteta  u S.A.D. na suprot tome, Federalni sud je smatrao da je ustanovljeno da su  stranke bile rešile, u leto 2005. godine, da će se majka i dete nastaniti na duži vremenski period u Švajcarskoj. Bilo je dokazano , prema visokom pravosuđu,  da je tužilac dao saglasnost da majka tu trayi posao i da kupi sebi kola. U oszalom, nije se moglo dokazati da je apelacioni sud uspeo došao do tih zaključaka samo zahvaljujući prebacivanju  tereta dokazivanja  protiv tužioca.  Stoga je Federalni sud zaključio da je apelacioni sud ispravno primenio član  13, stav prvi, slovoe a) Haške Konvencije. Prema tome, on je odbacio zahtev  upravljen ka povratku deteta u S.A.D.
30. Dana 12. i 18. decembra 2006. godine, tužilac se obratio Federalnom sudu da bi zatražio reviziju  presude od 13 jula 2006.godine. Pn se naime poyvao na diskriminaciju  kojoj je navodno bio izložen kao otac deteta. 
31. Presudom od 6. februara 2007, godine, Federalni sud je izjavio da je presuda pravosnažna i da je neprihvatljiv zahtev za reviziju jer tvrdnja izvedena iz diskriminatorskog postupanja ne predstavlja  osnov za pravovaljanu  reviziju po primenljivom pravu.
32. Dana 13. septembra 2007. godine, nadzorna komisija apelacionog suda kntona Argovie je ustanovila da nije došlo ni do kakvog neopravdanog zakašnjenja u proceduri revizije. 
33. Dana 18. septembra 2007.godine, sud sreza  Baden je proglasio da je neprihvatljiv zahtev za reviziju presude apelacionog suda kantona Argovie od 10 aprila 2006.godine.
34. Iz pisma Ambasade S.A.D. u Bernu, od 20. novembra  2007.  godine,  proizilazi da su njeni predstavnici uzalud pokušavali da stupe u vezu sa majkom deteta. 
35. Dana 26. novembra 2007. godine, tužilac je podneo jednu molbu sa ciljem da mu se odobri pravo na posećivanje,
36. Dana 29. novembra 2007. godine, sud sreza Baden je naredio da se moliocu odobri pravo na posećivanje. 
37. Dana 4. decembra 2007. godine, apelacioni sud kantona Argovie  proglasio je neprihvatljivom još jedan zahtev za reviziju presude koju je doneo 10. aprila 2006. godine.  Ova odluka je zvaničnim putem uručena podnosiocu zahteva, prema njegovim vlastitim rečima,  dana  15. decembra 2007.godine. 

II. RELEVANTNO DOMAĆE I MEĐUNARODNO PRAVO I  PRAKSA 

38. Bitne odredbe Haške Konvencije od  25. octobra 1980. godine o građanskim aspektima međunarodne otmice dece, koja je stupila na snagu u Švajcarskoj 1. januara 1984. godine su na sledeći način napisane :

« Preambula 

Države potpisnice ove Konvencije,

Duboko uverene da je interes deteta od suštinskog značaja  za svako pitanje koje se odnosi na njegovo čuvanje,

Želeći da zaštite dete, na međunarodnom planu, protiv štetnih dejstava preseljavanja ili prećutnog nevraćanja i da uspostave procedure da bi se  garantovao momentalni povratak deteta u državu njegovog uobičajenog prebivališta, kao i da bi se obezbedilo pravo posete, Rešile su da u tom cilju sklope sporazum - Konvenciju  i ugovorile su sledeće odredbe :

član 1 

Ciljevi ove konvencije su:

a) da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici;

b) da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici.

član  3 

Odvođenje ili zadržavanje deteta će se smatrati nezakonitim:

a) ako predstavlja povredu prava na staranje koje je dobilo lice, institucija ili bilo koje drugo telo, kolektivno ili pojedinačno, po zakonu države u kojoj je dete bilo stalno nastanjeno pre odvođenja ili zadržavanja;

b) ako su se u vreme odvođenja ili zadržavanja ta prava ostvarivala, kolektivno ili pojedinačno, ili bi se ostvarivala da nije došlo do odvođenja ili zadržavanja.

Prava na staranje pomenuta u tački a) stava 1. mogu se steći pre svega sprovođenjem zakona, ili na osnovu sudske ili upravne odluke, ili na osnovu sporazuma koji ima pravno dejstvo po zakonu odnosne države.

član 4

Konvencija će se primenjivati na dete koje je živelo u državi ugovornici neposredno pre bilo kakve povrede prava na staranje ili na viđenje. Konvencija će prestati da se primenjuje kada dete napuni 16 godina.

član 5

U smislu ove konvencije izraz:

a) "pravo na staranje" uključuje prava koja se odnose na staranje o ličnosti deteta, a posebno pravo na određivanje mesta boravka deteta;

b) "pravo na viđenje" uključuje pravo da se dete za određeni period vremena odvede van mesta stalnog boravka.

član 6

Država ugovornica će odrediti centralni izvršni organ koji će izvršavati obaveze koje Konvencija predviđa za takav organ.

Savezne države, države sa više od jednog pravnog sistema ili države koje imaju autonomne teritorijalne jedinice moći će da postavljaju više od jednog centralnog izvršnog organa i naznače teritorijalnu nadležnost tih organa. Ako je država odredila više od jednog centralnog izvršnog organa, odrediće centralni izvršni organ kome će se moći upućivati molbe za dalje prosleđivanje odgovarajućem centralnom izvršnom organu u toj državi.

član 7

Centralni izvršni organ će međusobno sarađivati i unapređivati saradnju među nadležnim organima u zemljama ugovornicama kako bi se obezbedilo što hitnije vraćanje deteta i postigli ostali ciljevi ove konvencije.

Pre svega, centralni izvršni organ će, neposredno ili preko posrednika, preduzimati sve potrebne mere:

a) za otkrivanje mesta gde se nalazi dete koje je nezakonito odvedeno ili zadržano;

b) za sprečavanje daljih eventualnih opasnosti po dete ili pristrasnosti u odnosu na jednu od zainteresovanih strana preduzimanjem ili iniciranjem preduzimanja privremene mere;

c) za obezbeđenje dobrovoljnog povratka deteta ili postizanje sporazumnog rešavanja tog pitanja;

d) za razmenu, gde je to potrebno, informacija u vezi sa socijalnim poreklom deteta;

e) za pružanje opštih informacija o važećem pravu odnosne države u vezi sa primenom ove konvencije;

f) za pokretanje ili olakšavanje pokretanja sudskog ili upravnog postupka radi obezbeđivanja povratka deteta i gde je to moguće za sklapanje odgovarajućih sporazuma o organizovanju ili obezbeđivanju efikasnog ostvarivanja prava na viđenje;

g) za obezbeđivanje ili olakšavanje obezbeđivanja, gde okolnosti to zahtevaju, pravne pomoći i saveta, uključujući i učešće branilaca i pravnih savetnika;

h) za sklapanje upravnih sporazuma koji su potrebni i adekvatni za obezbeđivanje bezbednog povratka deteta;

i) za obezbeđivanje uzajamne razmene informacija koje se odnose na primenu ove konvencije, i ako je to moguće, eliminisanje svih prepreka u njenoj primeni.

član 8 

Bilo koje lice, institucija ili drugo telo koje tvrdi da je odvođenjem ili zadržavanjem deteta povređeno pravo na staranje može se obratiti centralnom izvršnom organu države u kojoj se nalazi mesto stalnog boravka deteta ili centralnom izvršnom organu koje druge države ugovornice za pomoć u obezbeđivanju povratka deteta.

Takva molba će sadržati:

a) podatke o identitetu podnosioca molbe, deteta i lica za koje se tvrdi da je odvelo ili zadržalo dete;

b) gde je to moguće, datum rođenja deteta;

c) činjenice na kojima se zasniva molba podnosioca za povratak deteta;

d) sve raspoložive informacije u vezi sa mestom gde se dete nalazi i identitetom lica sa kojim se pretpostavlja da je dete.

Uz molbu mogu biti priloženi sledeći dokumenti:

e) overena kopija bilo koje važne odluke ili sporazuma;

f) uverenje ili garantno pismo koje je izdao centralni izvršni organ, ili drugi nadležni organ države u kojoj se nalazi mesto stalnog boravka deteta ili zvanično lice, u vezi sa relevantnim pravom te države;

g) bilo koji drugi relevantni dokument.

član 11

Sudski ili upravni organi država ugovornica će hitno sprovesti postupak za povratak deteta.

Ako odgovarajući sudski ili upravni organi ne donesu odluku u roku od šest nedelja od dana pokretanja postupka, podnosilac molbe ili centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, na sopstvenu inicijativu ili na zahtev centralnog izvršnog organa države koja upućuje zahtev, ima pravo da traži obrazloženje zbog odlaganja. Ako odgovor dobije centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, taj izvršni organ će dostaviti odgovor centralnom izvršnom organu države koja upućuje zahtev ili podnosiocu molbe, zavisno od slučaja.

član 13 

Bez obzira na odredbe prethodnog člana, sudski ili upravni organ države kojoj se upućuje zahtev nije dužan da naloži povratak deteta ako lice, institucija ili drugo telo koje se suprotstavljaju njegovom povratku dokaže:

a) da lice, institucija ili drugo telo koje se stara o ličnosti deteta nije stvarno ostvarivalo pravo na staranje u vreme odvođenja ili zadržavanja ili da se bilo saglasilo ili naknadno pristalo na odvođenje ili zadržavanje;

b) da postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj.

Sudski ili upravni organ može, takođe, da odbije da naloži povratak deteta ako utvrdi da se dete suprotstavlja povratku i da je napunilo one godine i steklo stepen zrelosti pri kome je potrebno uzeti u obzir njegovo mišljenje.

Prilikom razmatranja okolnosti pomenutih u ovom članu, sudski i upravni organ će uzeti u obzir podatke koji se odnose na socijalno poreklo deteta dobijene od centralnog izvršnog organa ili nekog drugog nadležnog organa države u kojoj se nalazi mesto stalnog boravka deteta.

...

član  16 

Nakon dobijanja obaveštenja o nezakonitom odvođenju ili zadržavanju deteta u smislu člana 3, sudski ili upravni organi države ugovornice u koju je dete odvedeno ili u kojoj je zadržano neće donositi meritornu odluku o pravu na staranje sve dok se ne utvrdi da se dete neće vratiti na osnovu ove konvencije ili, ako nije podnesena molba na osnovu ove konvencije, u razumnom periodu posle prispeća obaveštenja.

...

član 19 

Odluka na osnovu ove konvencije u vezi sa povratkom deteta neće se smatrati meritornom o bilo kom pitanju u vezi sa pravom na staranje"

39. U jednom nedavnom sporu koji se može nšioko uporediti sa ovim sporom Federalni Sud je dao za pravo jednoj majci, švajcarske državljanke, koja se protivila  zahtevu koji je imao za cilj da se njeno dete vrati  koji je potekao od detetovog oca, francuskog državljanina,  koji živi u Francuskoj. Visoko pravosuđe je procenilo da je otac « naknadno pristao », u smislu člana 13, prvi stav, slovo a) Haške Konvencije, na nepovratak deteta, posebno bog činjenice da je preselio u Švajcarsku predmete koji su pripadali majci, koji su bili namenjeni da posluže njoj da obavlja profesionalne dellatnosti u Švajcarskoj (presuda Federalnog suda od 17 novembra 2006, 5P.380/2006 ). Uopšteno uzevši, Federalni sud lakše dopušta postojanje prećutnog sporazuma u vezi preselenja  ili nepovratka  deteta ako je anka koja traži povratak  deteta aktivno doprinela integrisanju  deteta i osobe koja se brine za njega  u zemlji  opredelenja (ibid., videti takođe presudu Federalnog suda od 15. novembra 2005. godine, 5P.367/2005).

PRAVO

I.   NAVODNA POVREDA ČLANA 8. KONVENCIJE

40. Podnosilac zahteva tvrdi da je postupak pred sudom sreza  Baden, koji se završio odlukom od 17 februara 2006. godine, u više pogleda povredio njegovo pravo na poštovanje svoje porodice, koje se garantuje članom 8, Konvencije. On posebno ističe da je ta instanca jasno prekoračila rok  od šest nedelja da presudi o njegovom zahtevu za povratak deteta , predviđen članom 11, stav  2, Haške Konvencije i to posebno zbog spajanja  od strane ovog suda spora koji se odnosi na povratak deteta sa procedurom koja se odnosi na razvod. On pretenduje pored toga da su ga interni sudovi naterali da dokazuje, suprotno jasnoj odredbi člana 13., prvi stav, Haške Konvencije, da on nije odobrio nepovratak deteta u S.A.D.  U igri je dakle član 8. Konvencije, koji je ovako napisan u odgovarajućem delu:

« 1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.

2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlјe, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlјa ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. ».

A.    Prihvatljivost

1. Izuzetak zasnovan naz neiscrenom broju internih puteva obraćanja višim instancama.

a. Navodi stranaka

41. Prema mišljenju Vlade, razlozi za tužbu koji proističu  iz člana  8.  Konvencije nisu bili pokrenuti u okviru žalbe višoj instanci podnosioca po javnom pravu. U stvari, ova bi se žalba ograničila na to da se istakne pred Federlnim sudom povreda člana 29.  Ustava (garancije procedure), kao i člana 13. Haške Konvencije. Međutim, Vlada podržava tvrdi da Federalni sud od koga je podnosilac tužbe zahtevao da ispita razloge za tužbu zbog povrede ove dve odredbe, uopšte nije bio pozvan da pristupi pitanju da bi saznao da li proceduralne garancije  na koje je podnosilac nameravao da se poyove mogu da se izvedu iz člana  8 Konvencije.
42. Vlada pored toga smatra, da je u svom obraćanju javnom pravu podnosilac zaista naveo, u rezimeo o činjenicama spora svoju žalbu za neopravdano zakašnjenje kao i odluku komisije za nadzor  apelacionog suda na koji se to odnosi.  pri svemu tome on nije pokrenuo, PRED Federalnim sudom, razlog za tužbu zbog preterano dugačke kantonalne procedure , već se jedino žalio na povredu prava da bude saslušan, na ocenu dokaza  i na povredu člana 13 Haške Konvencije. U tom istom kontekstu,  Vlada ističe  da drugi stav člana  11 ovog sporazuma  predviđa posebnu proceduru u slučaju prekoračenja roka  i da podnosilac nije, prema njenom znanju, pokrenuo tu proceduru. 
43. Uzimajući u obzir ovo što prethodi, Vlada poziva Sud da proglasi neprihvatljivim razlog za tužbu  izveden iz člana  8 zbog toga što nisu iscrpene sve interne mogućnosti za žalbu.
44. Podnosilac je ubeđen da je on u dovoljnoj meri i u suštini istakao razloge za tužbu proistekle iz člana 8. Konvencije pred nacionalnim pravosuđem. 

b. Ocena Suda

45. Sud ponavlja princip prema kome svaki razlog za tužbu po kome se namera njemu obratiti mora se najpre pokrenuti, barem u suštini, u propisanim oblicima i rokovima internim pravom, pred nadležnim  pravosudnim organima  (Ankerl  protiv Švajcarske, presuda od 23 octobra 1996, ( Zbirka presuda i odluka 1996-V, p. 1565, § 34).
46. Podnosilac, koga po propisu zastupa advokat i on lično pravnik po obrazovanjuk zaista se nije explicitno pozvao  , pred unutrašnjim sudovima, na povredu prava na poštovanje porodičnog života u smislu člana 8. Konvencije. Naprotiv, u svojoj žalbi apelacionom sudu od 7 marta 2006. godine, usmerenoj protiv odluke sreskog suda , on je eksplixitno istakao da je ovaj sd prebacio teret dokazivanja, uz očigledno nepoznavanje člana 13 Haške Konvencije (paragraf 38 napred).
47. Zatim je preuzeo taj razlog za tužbu u svojoj žalbi po javnom pravu Federalnom sudu od  11 maja 2006. godine. U toj istoj žalbi on je takođe tvrdio da  sreski nije propisno uzeo u obzir ili je loše procenio njegove ponuđene dokaze koji su imali za cilj da pokažuda se on nije slaglasio da njeovo dete ostane sa svojom majkom. Pored toga, on je kritikovao činjenicu da je prvostepeno pravosuđe spojilo postupak koji se odnosi na povraak deteta i brakorazodnu parnicu.
48. Sud prema tome ne sumnja da se podnosilac pozivao barem u suštini na jednu ingerenciju u njegovo pravo na poštovanje porodičnog života u smislu člana 8 Konvencije. Pored toga ukoliko je Federalni sud odgovorio na te razloge za žalbu, ne bi se oni mogli proglasiti za neoprihvatljive zato što nisu iscrpena sva interna pravna sredstva na prigovor.
49. Pred federalnim sudom podnosilac je takođe tvrdio da sreski sud nije ni izdaleka ispoštovao stroge rokove predviđene u članu 11 Haške Konvencije da presudi o povratku deteta (paragraf 38 gore). Pored toga on je podneo žalbu za neopravdano zakašnjenje pred apelacionim sudom kantona Argovie zahtevajući da se momentalno donese odluka o povratku deteta. .
50. Uzimajući u obzir to što prethodi, Sud smatra da je podnosilac ispunio uslov tim što je iscrpeo sve interna pravna sredstva za žalbu.

2.  Izuzeće na osnovu statusa podnosioca predstavke  «žrtve »

51. Vlada smatra da, ukoliko podnosilac ističe da je pravosuđe prvog stepena jasno prekoračilo tok od šest nedelja da presudi  o zahtevu sa ciljem povratka deteta,  predviđenom u članu 11 d Haške Konvencije, treba ispitati  svojstvo « žrtve » podnosioca. 
52. Ona podseća da je u ovom sporu podnosilac podneo dana  2. februara  2006. godine žalbu za neopravdano zakašnjenje pred apelacionim sudom kantona Argovie. Zainreresovani je hatevao, sa jedne strane,  da se odluka odmah donese, a sa druge strane, pokretanje  disciplinskog postupka protiv predsednika suda u srezu Baden. Nadzorna komisija apelacionog suda je ustanovila, odlukom od 27 februara  2006 godine da je sreski sud prekoračio  rok od šest nedelja za suđenje po  zahtevu podnosioca čiji je cilj bio povratak deteta, predviđen članom 11 Haške Konvencije, i da je došlo do neopravdanog zakašnjenja u njegovoj proceduri. Međutim, ova komisija je  smatrala da nije bilo podesno da se preduzimaju disciplinske mere  protiv  n'était pas approprié de prendre des mesures disciplinaires à l'encontre predsednika suda sreza  Baden i da nema indicija prema kojima bi se zakašnjenje moglo pripisati  drugim razlozima, kao što je istakao podnosilac.  
53. Uzimajući u obzir to što prethodi,  Vlada tvrdi da je podnosilac dakle imao na raspolaganju jedno efektivno pravno sredstvo da istakne svoj razlog za žalbu koja se odnosi na preterano trajanje procedure. On nema prema tome svojsvo  « žrtve » u smislu člana  34 Konvencije.
54. Sud ponovo potvrđuje da  jedna odluka ili mera povoljna za podnosioca nije u principu dovoljna da mu oduzme svojstvo « žrtve » da ako su  nacionalne (državne) vlasti eksplicitno ili u suštini priznale da su izvršile,   zatim  ispravile, povredu Konvencije  (videti, na primer,  Scordino protiv Italije (n^o 1) [GC], n^o 36813/97, § 183, CEDH 2006-..., Eckle protiv Nemačke, presuda od 15 jula 1982, serija A n^o 51, p. 32, §§ 69 et suiv., Amuur protiv Francuske, presuda od 25 juna 1996, Zbirka presuda i odluka (Recueil des arrêts et décisions) 1996-III, p. 846, § 36, Dalban protiv Rumunije [GC], n^o 28114/95, § 44, CEDH 1999-VI, i Jensen protiv Danske (dec.), n^o 48470/99, CEDH 2001-X).
55. U ovom slučaju, nadzorna komisija apelacionog suda je eksplicitno ustanovila, odlukom od 27 februara 2006. godine, da je sreski sud prekoračio rok od šest nedelja predviđen članom 11 Haške Konvencije. Međutim, Sud ističe da po svoj prilici nije ništa učenjeno da se nadoknadi konstatovana povreda.  Podnosilac nije naročito koristio nitit isplatu oboštećenja niti smanjenje troškova  za proceduru zbog  te konstatacije propusta u obavezi brzine. Vlada takođe nije navela  da je podnosilac imao na raspolaganju postupak sa ciljem dobijanja nadoknade štete.
56. Prema tome, Sud smatra da podnosilac može uvek da pretenduje da je « žrtva », u smislu člana 34 Konvencije, za razlog tužbe izvede razlozi tužbe zasnovani na članu 8 Konvencije ne sukobljavaju ni sa jednim drugim razlogom za pravosnažnost. Potebno je dakle proglasiti ih prihvatljivim.  

B.  Meritum

1. Navodi stranaka

a.  Aplikant

57. Nasuprot onome što tvrdi Vlada, tužilac tvrdi da nije bio valjano saslušan u toku postupka za vrađanje njegovog deteta. Po mišljenju tužioca zbir raznih nehata koje je dokazalo švajcarsko sudstvo u primeni Haške Konvencije. 
58. Tužilac pored toga tvrdi da su vlasti favorizovale interese majke, uprkos duhu Haške Konvencije  koji obavezuje da se uspostave neutralni mehanizmi u odnosu na pol  zainteresovanih. 
59. Tužilac je takođe istakao da odluka sreskog suda Badena od l4. novembra 2005. godine koja se sastoji u spajanju postupka koji se odnosi na povratak deteta sa postupkom o razvodu braka  nije s amo u očiglednoj suprotnosti sa članom 16 Haške Konvencije, već je takođe suprotna principima skrivenim u članovima  6 i 7 te Konvencije. On tvrdi da se spajanje nastavilo do17 februara 2006. godine, do datuma kada je nadzorna komisija apelacionog suda  donela svoju odluku, i dakle znatno  posle trenutka kada je morala da bude završena  procedura koja se odnosi povratak deteta na osnovu Haške Konvencije.
60. Tužilac takođe tvrdi  da suprotno od jasnoj formulaciji propisa iz prvo paragrafa člana 13. Haške Konvencije, sud sreza Baden ga je primorao da dokazuje da se nije saglasio o nepovratku deteta u S.A.D. To pravosuđe nije dovoljno uzelo u obzir ili je proizvoljno procenilo  njegove ponude dokaza koji demantuju njegovu  saglasnost za nepovratak  deteta prema tvrdnji suprotne stranke. 

b. Vlada

61. Vlada tvrdi da je u ovom sporu Federalni sud najpre brižljivo ispitao svak osnovu tužbe  koja se odnosi na dokaze  koje apelacioni sud nije, prema mišljenju zainteresovanog, dovoljno uzeo u obzir. Ona je ustanovila da su tužilac -  isto kao i majka deteta - mogli da izlože svoje poglede  pred nižim sudstvom i da podnesu  sve dokaze  koji im se čine korisnim.  Ona je zaključila da  je apelacioni sud dovoljno uzeo u obzir  argumente tužioca i da je, na osnovu  mnogobrojnih podnetih dokumenata, jednostavno došao do drugog zaključka od onoga koji je želeo tužilac, što ne čini povredu prava da se bude saslušan.
62. Potom, prema mišljenju Vlade, Federalni sud je brižljivo ispitao   u svetlu člana 13. Haške Konvencije da li je majka deteta verovatno neke činjenice prikazala kao verovatne i da li su te činjenice omogućile da se izrekne, po pravu,  da je tužilac dao izričito svoju saglasnost  ili je na neki drugi ubedljiv način  složio se ili pristao  na to da se njegov sin nastani u Švajcarskoj. .Federalni sud je ustanovio u tom pogledu  da tužilac nije istakao proizvoljnost onoga što se odnosi na rezime argumenata  majke i njegovih argumenata koji je sačinio apelacioni sud. 
63. Dakle, sa punim pravom i posle bž brižljivog ispitivanja okolnosti slučaja ovog spora Federalni sud je  zaključio da je bilo ustanovljeno sa verovatnoćom da su u leto  2005. godine stranke imale zajedničku nameru da se majka i dete nasele u Švajcarskoj i da se tužilac složio  da majka tamo potraži posao  i kupi sebi kola. Zbog toga se ne bi smelo tvrditi da je apelacioni sud došao do tog zaključke samo na osnovu prebacivanja tereta kokazivanja  protiv tužioca.
64. Vlada je iz toga zaključila da osnova za žalbu tužioca  na osnovu prebacivanja tereta dokazivanja  neosnovana, apelacioni sud i Federalni sud su to otklonili tražeći od majke da dokaže da je tužitelj dao saglasnost ili naknadno pristao na trajan boravak svoga sina u Švajcarskoj ,  u skladu sa Haškom Konvencijom.

c. Treća strana - umešači

65. Nacionalni centar za nestalu ili eksploatisanu decu (The National Center for Missing and Exploited Children) smatra da proizilazi iz člana prvog Haške Konvencije da izuzeci predviđeni u članu 13. prvi stave, slovo   a) ovog međunarodnog sporazuma zahteva restriktivno tumačenje da bi se izbeglo  da prava koja proističu iz članova 6. i 8. ne budu oslabljena.  Što se tiče « saglasnosti » ili « pristanak » jednog od roditelja, oni se moraju dati bez  nedvosmisleno i bezuslovno.
66. Nacionalni centar za nestalu ili eksploatisanu decu je ubeđen da je jedan od skrivenih principa u Haškoj Konvenciji da spor koji se odnosi na razvod i na pravo čuvanja deteta  ne sme da prejudicira proceduru njegovog povratka. U stvari,  namećući državama  učesnicama ovog sporazuma da garantuju momentalni povratak nestalog deteta, Haška Konvencija teži da izbegne da protekne predugačko vreme, posle koda ponovno uspostavljanje  statu quo ante praktično nije zamislivo. 
67. Treći umešac podvlači najzad važnost pozitivne obaveze  nametnute državama članicama, na osnovu člana  7., stav 2., alovo  b) Haške Konvencije da garantuju roditelju žrtvi otmice kontakt sa svojim detetom  (paragraf 38. gore).

2.  Ocena Suda

a.  Principi koje je razradio Sud u sporovima ikoji se odnose na međunarodnu otmicu deteta

68. Sud je imao priliko da razradi i razvije vodeće principe koji treba da ga vode u pitanju saznavanja da li, sočeni sa situacijom otmice deteta, da li su dne države članice Konvencije  ispoštovale obaveze  koje na njih padaju na osnovu člana 8 Konvencije (videti posebno Maumousseau i Washington protiv Francuskee, n^o 39388/05, §§ 58-83, CEDH 2007-..., Bianchi protiv Švajcarske, n^o 7548/04, §§ 76-85, 22 juna 2006, Monory protiv Rumuniji i Mađarske, n^o 71099/01, §§ 69-85, 5 avrila 2005, Eskinazi et Chelouche protiv Turske (dec.), n^o 14600/05, CEDH 2005-XIII (izvodi), Karadžić protiv Hrvatske, n^o 35030/04, §§ 51-54, 15. decembra 2005, Iglesias Gil et A.U.I. protiv Španije, n^o 56673/00, §§ 48-52, CEDH 2003-V, Sylvesterprotiv. Austrije, n^os  36812/97 i 40104/98, §§ 55-60, 24 april 2003, Paradis protiv Nemačke, (dec.), n^o 4783/03, 15. maja 2003, Guichard protiv Francuske (dec.), n^o 56838/00, CEDH 2003-X, Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, n^o 31679/96, §§ 94-96, CEDH 2000-I, et Tiemann protiv. Francuske i Nemačke (dec.), n^o 47457/99 i 47458/99, CEDH 2000-IV).
69. Principi koji proizilaze iz ove sudske prakse se mogu rezimirati na sledeći način :

i. osnovni cilj člana 8. Konvencije je da zaštiti pojedinca protiv proizvoljnih ingerencija javnih vlasti; on povrh toga proizvodi inherentne pozitivne obaveze za stvarno « respect » porodičnog života. U jednom kao i u drugom slučaju, treba imati obzira za tačno održavanje ravnoteže između suprotnih interesa pojedinca i društva u celini; isto tako u ovim dvema pretpostavkama država uživa izvestan prostor za  procenjivanje.

ii. Sud uopšte nema zadatak da zameni nadležne nacionalne vlasti za regiliše pitanja čuvanja i posete  već da ocenjuje iz ugla posmatranja Konvencije  odluke koje su te vlasti donele u vršenju svoje vlasti ocenjivanja.  U tom cilju, on mora da istraži da li se može smatrati da razlozi  opravdavaju mere koje su stvarno usvojene u vezi uživanja, od strane tužioca, njegovog prava na poštovanje njegovog porodičnog života  da li su prikladne i dovoljne u smislu člana 8.

iii. Pošto se ovde posebno radi o obavezi drđave da usvoji pozitivne mere, Sud je izjavio u više navrata da član  8 obuhvata i pravo jednog roditelja na takve mere koje će ga ujediniti sa njegovim detetom u obavezu nacionalnih vlasti da takve mere preduzmu. 

iv. odlučujuća tačka se sastoji u tome da se sazna da li su nacionalne vlasti preduzele sve mere  koje se mogu razumno zahtevati od njih da bi  pri  tome olakšale vršenje prava na čuvanje, roditeljske vlasti i posete koje se priznaju jednom roditelju zakonodavstvom koje se primenjuje  ili koja rezultiraju iz sudskih odluka.

v. Međutim, obaveza nacionalnih vlasti da preduzme mere u tom cilju nije apsolutna.  Priroda i obim t e obaveze zavisi od okolnosti svakog spora, ali razumevanje i saradnja svih zainteresovanih osoba čine njen važan faktor. Ako nacionalne vlasti moraju da nastoje da olakšaju sličnu saradnju, jednu obavezu za njih da pribegavanje  primoravanju u toj materiji smelo bi da bude samo ograničeno. : one treba da vode računa o interesima i pravima i slobodama istih tih osoba , a posebno onajvišim interesima deteta i prava  koje mu priznaje član 8.  Konvencije.  Pod pretpostavkom da bi kontakti sa roditeljima  rizikovali da ugroze te interese  ili da povrede ta prava, nacionalne vlasti su dužne da paze  na tačnu razvnotežu  među njima. 

vi. Konvencija se ne sme tumačiti izolovano, ali pogodno je, na osnovu  člana  31 § 3 c) Bečke Konvencije o pravu iz mešunarodnih ugovora  (1969), da se vodi računa o svakom o svakom bitnom propisu iz primenljivog međunarodnog prava  primenljivog na ugovornu stranku.

vii. Obaveze kojim član 8 Konvenciju opterećuje države u materiji spajanja jednog roditelja sa svojim detetom  moraju se tumačiti u svetlu Konvencije koja se odnosi na prava deteta od  20. novembra 1989. godinne i Haške Konvencije od 25. octobra 1980. godine o građanskim aspektima međunarodne otmice dece. 

viii. Sud ponavlja takođe dobro učvršćen u sudskoj praksi princip  prema kome se cilj Konvencije sastoji u zaštiti prava ne teoretskih ili iluzornih, već konkretnih i efikasnih  (Artico protiv. Italije, presuda od 13. maja 1980. godine, serija A n^o 37, p. 16, § 33). Po toj logici, on podseća da stvarno poštovanje porodičnog života  zapoveda da se budući odnosi  između  roditelja i deteta regulišu jedino na osnovi skupa svih bitnih elemenata, a ne jednostavnim protokom vremena.  Ona takođe može da ima obzira, na terenu člana  8, prema načinu i trajanju procesa odlučivanja. 

ix. U ovom kontekstu, Sud je primetio da se adekvatnost jedne mere  sudi po brzini  njene primene. Procedure koje se odnose na povratak otetog deteta, uključivo i izvršenja donetih odluka  po njihovom završetku, zahtevaju hitno postupanje jer prolaženje vremena može da ima nepopravljive posledice za odnose između dece i onoga od roditelja  koji ne živi sa njima. 

b.  Primena napred iznetih principa na ovaj predmet 

70. Da bi se došlo do okolnosti iz ovog spora, Sud smatra celishodnim da odmah precizira da se tužilac ne žali na  razloge koje su konačno usvojile interne instance  što nisu izašle u susret njegovom zahtevu čiji je cilj bio povratak deteta, (videti, a contrario, na prim. napred citirani Maumousseau i Washington, §§ 58-81), već na način  kojim su one odgovorile na njegov zahtev. Drugim rečima, on ističe više propusta i mana u proceduri  pred sreskim sudom   i žali se na njeno trajanje. Sud smatra  da je u suštini u igri obaveza na brzinu  ostvarivanja povratka deteta  u S.A.D.  Zbog toga on smatra da je podobno da  ispita ovaj spor iz ugla „pozitivnih” obaveza  koje proističu iz člana  8. za interno pravosuđe.
71. U ovom slučaju sve troje zainteresovanih su živeli u Sjedinjenim Američkim Dtžavama sve dok majka deteta nije upoznala svog muža sa namerom da sa detetom boravi u Švajcarskoj.  Posle toga je tužilac zahtevao od švajcarskog sudstva  da naredi povratak deteta u njegovo uobičajeno prebivalište.  On je tvrdio da produžavanje boravka predstavlja preseljavanje ili nezakonit ne vraćanje  njegovog deteta u smislu  člana 3. Haške Konvencije  pošto je ružilac vršio zajedno sa svojom suprugom roditeljsku vlast nad detetom. Pokrenuti postupak se dakle direktno odnosio na  porodični život ove tri osobe. Sud primećuje da nije osporeno da, za tužioca i njegovog sina,  nastavak zajedničkog života predstavlja osnovni element koji je vezan za porodični život u smislu prvog paragrafa člana 8.  Konvencije koji je dakle primenljiv u ovom slučaju (Maireprotiv Portugala, n^o 48206/99, § 68, CEDH 2003-VII, i Bianchi, napred citiran § 86).
72. Sud zatim napominje da se u pogledu člana 3. Haške Konvencije, preseljavanje ili nevraćanje deteta smatra nezakonitim « kada postoji povreda prava na čuvanje koje je dodeljeno jednoj osobi  (...) po prvu države u kojoj je dete imalo uobičajeno prebivalište pre njegovog preselenja ili nepovratka » (paragraf 38 napred). Pošto se radi o sinu tužitelja, Sud smatra da odbijanje njegove majke da ga vrati u Sjedinjene Američke Države  posle boravka u švajcarskoj u leto 2005. godine zasigurno spada  u polje primene pomenute Konvencije. 
73. Sud takođe podseća da spada u dužnost prvog šefa nacionalnih vlasti posebno sudova, da protumače i primene interno pravo  (videti Winterwerp protiv Holandije, presuda od 24. octobra 1979. godine, serija A n^o 33, p. 20, § 46), čiji deo čine međunarodni ugovori koji su u njega ugrađeni.  Međutim, ukoliko je Sud nadležan za kontrolisanje procedure koju treba sprovesti pred nacionalnim  sudovima, posebno za istraživanje  da li su tumačenja koja su dala ta pravosuđa  garancije Haške Konvencijea je na početku jedne povrede člana 8, Konvencije (videti Monory, napred citirani, § 81, Iglesias Gil i  A.U.I, napred citirani, § 61, i Guichard, napred citirana odluka, str.  414 i sledeće), on je doveden do toga da ispituje da li i u kojoj meri se način  na koji su oni postupili uklapa sa predmetom i ciljem Haške Konvencije, koji  se sastoje,  prema preambuli i prvom članu  posebno, u  tome da osiguraju  « momentalni povratak » preseljene ili nezakonito zadržane dece  (paragraf 38 napred).
74. Sud se u potpnosti slaže sa skrivenom filozofijom u ovoj Konvenciji.  Inspirisana željom da zaštiti dete, koje se smatra prvom žrtvom  traume koja je prouzrokovana njegovim preselenjem ili nepovratkom, ovaj instrument  je namenjen borbi protiv umnožavanja međunarodnih otmica dece  (Maumousseau i Washington, napred citirani, § 69). U ovoj vrsti sporova, adekvatan karakter neke mere se sudi  po  b rzini njene primene jer  proticanje vremena može da ima  nepopravljive posledice na odnose između deteta i roditelja koji ne živi sa njim (ibid., § 83). Radi se dakle o tome, kada se steknu uslovi za menu Haške Konvencije, da se vrati što je moguće pre na  statu quo ante,  da bi se izbeglo pravno konsolidovanje činjeničnih situacija koje su u početku bile protivzakonite, i da se pitanja koja se odnose na pravo na čivanje i roditeljsku vlast prepuste  nadležnosti lokalnog pravosuđa  uobičajenog prebivališta deteta shodno članu 19 ove Konvencije (paragraf 38 napred ; videti u tom smislu posebno Maumousseau  i Washington, napred citiran, § 69, Eskinazi i Chelouche, napred citirani).
75. Više elemenata zaslužuju da se pomenu u ovom kontekstu. Najpre   treba podsetiti da član 16. haške Konvencije nalaže da se obustavi postupak o o osnovi prava na čuvanje sve dok se ne presudi o povratku deteta (paragraf 38 napred). Sud deli mišljenje trećeg umešača   prema kome  ovaj propis ima za cilj da se izbegne da se postupak koji se odnosi na pravo na čuvanje ne prejudicira postupak u povratku deteta.  Odvajanje ova dva postupka mora da omogući sudiji  da presudi o eventualnom povratku otetog deteta  potrebnom  brzinom.  U ovom slučaju, tužilac je formulisao dana . 31. octobra 2005. godine zahtev sa ciljem povratka njegovog sina u Sjedinjene Američke Države. U vezi sa ovim zahtevom, predsednik suda u srezu Baden je naredio supruzi tužioca da smesta deponuje pasoš deteta  i zabranio joj je da napušta švajcarsku teritoriju.  Istovremeno, on je odlučio da spoji postupak za povratak postupkom za razvod braka, koji takođe razume se utiče na pravo čuvanja i roditeljsku vlast.  Dakle, takav način postupanja ne samo da je jasno u kontradikciji sa   sa članom 16. Haške Konvencije, što je uostalom federalni Sud priznao, (paragrapf27 gore), već je ono imalo učinak i na produžetak procedure pred internim  instancama zaduženim za sudjenje o povratku otetog deteta.
76. Pored toga, predsednik suda sreza Baden je naredio zadržavanje deteta u švajcarskoj tek odlukom od  17. februara  2006. godine, odnosno tri i po meseca posle podnošenja zahteva tužioca čiji je cilj bio  povratak deteta  koje se desilo  31 octobra 2005.godine. Sud konstatuje da se taj vremenski period ne uklapa u član 11 haške Konvencije, koja zahteva da sudske ili administrativne vlasti  kojima se obratio pristupe »hitno » u cilju povratka deteta, pošto svaka nečinjenje  koje prekoračuje rok od šest nedelja može dati povoda za podnošenje novog zahteva za obrazloženje (videti, za tekst ove odredbe, paragraf 38 gore, a za slučajeve primene, presude Ignaccolo-Zenide, napred citirane, § 102, Monory, napred citirani, § 82, i Bianchi, napred citirani, § 94).
77. Međutim, na suprot onome što proističe jasno iz teksta člana 13, prvi stav, slovo a), Haške Konvencije (videti  napred, le paragraf 38), predsednik sreskog strict je prebacio teret dokazivanja, što je uostalom priznao i apelacioni sud (videti napred, le paragraf 25). Drugim rečima, sudija prvostepenog suda je nametnuo tužiocu  requérant d' « dokaže » « a nije dao saglasnost ili naknadno pristao» na preselenje ili nepovratak deteta. Po mišljenju Suda _ koji deli mišljenje trećeg umešača prema kome treba « estriktivno tumačiti pojmove « saglasnostt » ili « pristanak », koji moraju biti dati nedvosmisleno i bezuslovno – ovaj način postupanja je od početka stavio tužioca u čistu nepovoljnu poziciju u postupku koji se odnosio na povratak deteta. Istina je da je druga instanca, i to apelacioni sud, korektno primenio napred citirani član 13. Kao što je to istakao Federalni sud, prebacivanje tereta dokazivanja  samo po sebi nije dozvolilo  apelacionom sudu da dođe do zaključka  da je postojala saglasnost tužioca za nepovratak deteta. To ipak nije takve prirode da može da popravi rušenje jednakosti u oružju do koga je došlo na prvoj instanci, što je u očiglednoj suprotnostie sa jasnim tekstom člana 13, prvi stav, slovo a), Haške Konvencije. U stvari, informacije dobijene zahvaljujući prebacivanju tereta dokazivanja nisu bile lišene svake priladnosti u proceni konkretne  od strane internog pravosuđa. 
78. Kakve god da su bile mere koje je usvojilo interno pravosuđe da bi se ispravila povreda Haške Konvencije, one u ovom slučaju nisu bile takve prirode da oslobode državu njene međunarodne odgovornosti. Odgovornost koja je dužnost države u smislu Konvencije proizilazi iz njenih odredbi koje se moraju tumačiti i primenjivati shodno predmetu i cilju toga teksta i u svetlu bitnih principa međunarodnog prava (videti s tim u vezi , Hadri-Vionnet protiv Švajcarske, n^o 55525/00, § 55, CEDH 2008-..., Ribitsch protiv Austrije, presuda od  4. decembra  1995. godine, sérja A n^o 336, str. 26, § 34, i Avúar protiv Turske, n^o 25657/94, § 284, CEDH 2001-VII (izvodi)).
79. Pored toga u okolnostima koje su zaista različite od slučaja ovog spora,  Sud je postavio princip prema kome je dužnost država ugovarača  da organizuju svoje službe i da obrazuju svoje zastupnike na takav način da im se omogući da odgovore zahtevima Konvencije  (videti mutatis mutandis, Hadri-Vionnet, napred citirani, § 54-57, Dammann protiv švajcarske, n^o 77551/01, § 55, 25 april 2006, Scordino protiv Italije (n^o 1) [GC], napred citirani, i Bottazzi protiv Italije [GC], n^o 34884/97, § 22, CEDH 1999-V). Prema mišljenju Suda,  to je utoliko istinitije u tako osetljivoj oblasti kao što je otmica deteta, gde treba dokazivati posebno visok stepen brzine i smotrenosti.  
80. Uzimajući u obzir ono što prethodi, Sud nije ubeđen da je « viši interes » deteta C., koji se podrazmeva u smislu brze odluke koja se odnosi na mementalnu reintegraciju u njegovu uobičajenu životnu sredinu, bio uzet u obzir od strane internog pravosuđa prilikom ocene zahteva za povratak deteta primenom Haške Konvencije (videti, a contrario, Maumousseau i Washington, napred citirani, § 75)
81. Budući da ti propusti nisu ispravljeni od strane viših instanci, Sud smatra da pravo tužioca na poštovanje porodičnog života  nije bilo zaštićeno na efikasan način internim pravosuđem kako to propisuje član  8. Konvencije. 
82. Zbog toga je došlo do povrede člana  8. u tom pogledu.

II.  NAVODNA POVREDA čLANA 6 KONVENCIJE 

A.  Navodi stranaka

83. Tužilac se smatra takođe oštećenim u svom pravu da bude saslušan u smislu člana 6.§ 1. Konvencije. Na prvom mestu on se žali da su interna pravosuđa povredila princip jednakosti oružja, posebno na razlog što on nije imao na raspolaganju tumača, da nije bio propisno informisan od sudstva u toku postupaka i da nije raspolagao odgovarajućim vremenom da odgovori na tvrdnje suprotne stranke.  On zatim ističe da nije koristio javnu raspravu pred internim sudstvom. On takođe tvrdi da interni sudovi nisu nepristrasni niti nezavisni  u smislu člana 6. § 1. Implicitno, tužilac se takoše smatra optećenim u svom pravu da bude saslušan, naročito iz razloga što su ga interni sudovi primorali da dokazuje, nasuprot jasnoj formulaciji člana 13,  prvi stav Haške Konvencije, da se nije saglasio sa nepovratkom deteta u Sjedinjene Američke Države. Uostalom, ti isti sudovi nisu dovoljno uzeli u obzir  ili su na proizvoljan način procenili njegove ponude  za dokazima protiv njegove saglasnosti za nepovratak deteta. 
84. Na osnovu ovih tvrdnji, tužilac se bazira na članu 6.§ 1. Konvencije, koji je sastavljen ovako u svom suštinskom delu :

« 1.  Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama,  (…) ima pravo na prvaičnu i javnu raspravu (...), pred nezavisnim i nepristarsnim sudom. (…) »

85. Citirajući više sporova koje je presudio Sud, tužilac izjavljuje za sebe da je ubeđen  da se član  6. primenjuje na ovoj vrsti sporova. 
86. Vlada tvrdi da pošto ishod jednog spora koji se odnosi na povratak deteta « nije odlučujući » za prava i obaveze građanskog krktera » (H. protiv Francuske, presuda od  24. octobrae 1989. godine, serija  A n^o 162-A, § 47), ne nalazi  da se član 6 primenjuje na slučaj ovog spora.

B.  Ocena Suda

87. Sud nema sumnje da se član 6 primenjuje u slučaju ovog spora  / vidti, na primer, presude Bianchi, napred citirane,  § 110, i Maumousseau t Washington, napred citirane, § 88), ali on smatra da je umesno da izjavi da je ova osnova tužbe neprihvatljiva iz niže navedenih razloga.
88. Sud konstatuje da se tužilac poziva na  prebacivanje tereta dokazivanja u vezi pitanja davanja saglasnosti za nevraćanje deteta u Sjedinjene Američke Države, što je takođe na terenu člana  6 § 1.
89. U ovom sporu, Sud smatra međutim da je osnova tužbe pokrenuta iz ugla člana  6.§ 1. Konvencije – i to pitanje prebacivanja tereta dokazivanja mora se smatrati da čini jednu od bitnih začaka osnove optužbe na osnovu člana 8. (videti, u tom smislu,  Karadžić, napred citiran, §67, Sylvester, napred citiran, §§ 73-77, i Bianchi, napred citiran, § 114). Zbog toga on smatra da je takođe nepotrebno da se ova tvrdnja ispituje odvojeno iz ugla člana 6. Konvencije.
90. Tužilac takođe tvrdi da interno sudstvo nije dovoljno u obzir ili je proizvoljno procenilo  njegove ponude za dokazima  čiji je ilj da ospore tvrdnju suprotne stranke u sporu kojoj je on dao svoju saglasnost na to da se dete ne vrati..
91. U tom pogledu Sud podseća da član 6 § 1 ne reguliše dopustivost dokaza ili njihovu ocenu, to je materija koja spada na prvom mestu u interno pravo i nacionalna sudstva.  Njegova dužnost se sastoji u tome  da istraži da li je procedura ispitana u celini  dobila karakter ravnopravnosti  (videti na primer  presudu Garcia Ruiz protiv Španije [GC],  n^o 30544/96, § 28 CEDH 199-I). 
92. Pošto se radi o slučaju te vrstem Sud napominje da su interne odluke dogodile po isteku kontradiktornog postupka, u toko koga je tužilac mogao da osporava sredstva koja je iznosila suprotna stranka i da prikaža argumente  koje je smatrao bitnim  za odbranu svoga spora. Nacionalno pravosuđe, a posebno Federalni sud su ocenili verodostojnost  raznih dokaznih podnetih sredstava u svetlu okolnosti spora i pravovaljano su obrazložili svoje odluke u tom pogledu. Ne čini se da su interne sudske instanceizvukle arbitrarne zaključke o činjenicama koje su im bile podnete.  Prema tome, Sud smatra da, posmatrana u celini, sporna procedura je je dobilakarakter pravičnosti. Osnova za tužbu se očigledno pokazala neosnovanom.
93. Tužilac se zatim žali da je interno pravosuđe povredilo princip jednakosti oružja – sredstava ya napad i odbranu , naime kao orazloženje on  navodi da nije imao na raspolaganju tumača  pred internim sudovima   i da nije bio pravovaljano informisan  od sudova u toku procedure  i da nije raspolagao sa dovoljno vremena  da odgovori na tvrdnje  suprotne stranke. On takođe ističe da nije koristio javni pretres pred švajcarskim pravosušem.  Najzad, on takođe tvrdi da interni sudovi nisu bili ni nepristrasni ni  nezavisni u smislu člana  6 § 1. 
94. Sud podseća da je krajnji cilj principa iscrpljivanja internih sredstava đalebe jeste da se se uštedi državama ugovaračima prilika da sprečavaju li ispravljaju  navedene povred pre no što im one budu podnete.  Stoga osnova tužbe kojom se namerava obratiti Sudu se mora najpre pokrenuti, barem u suštini, u predviđenim formama i propisanim rokovima  putem internog prava,  pred odgovarajućim nacionalnim sudskim organima (Ankerl protiv Švajcarske, napred citirani, § 34). Pošto se ovde radi o slučaju te vrste, Sud smatra  da tužilac nije pokrenuo svoje razloge za tužbu, barem u suštini, pred nacionalnim sudskim institucijama. Prema tome, treba ih proglasiti neprihvatljivim zbog neiscrpljivanja internih puteva za žalbu. .
95. otuda proizilazi da su očigledno loše zasnovani ovi razlozi za žalbu i moraju biti odbačeni, primenom člana  35 §§ 3 i  4 Konvencije. 

III. NAVODNA POVREDA ČLANA 14. ZAJEDNO SA ČLANOM 5. PROTOKOLA 7

96. Tužilac se takođe žali na diskriminatorski postupak kom je bio izložen kao otac deteta.  On se u tom smislu poziva na član 14. Konvencije, zajedno sa članom 5. Protokola n^o 7, koji glasi :

« član 14 :

Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišlјenje, nacionalno ili socijalno poreklo, povezanost s nekom nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status.

član 5 Protokola 7 :

U vezi s brakom, u toku braka i u slučaju njegovog raskida, supružnici su ravnopravni u pogledu međusobnih građanskopravnih prava i obaveza i u svom odnosu prema deci. Ovim se članom države ne sprečavaju da preduzimaju neophodne mere u interesu dece. »

97. Sud napominje da je tuyilac pokrenuo tu osnovu za tužbe tek pred Federalnim sudom. Ta osnova je zbog toga odbačena od tog suda kao zakasnela.
98. Otuda proizilazi da čak ako se pretpostavi da ta osnova za tužbu spada u polje primene navedenih odredaba, ona mora biti odbačena zbog neiscrpljivanja internih prava na žalbu, primenom člana 35 §§ 1.et 44 Konvencije.

IV.  PRIMENA ČLANA 41. KONVENCIJE

99. Prema formulaciji člana 41.Konvencije,

«Ako Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovolјenje oštećenoj strani.. « 

A.  Šteta

100. Na ime materijalne štete, tužilac traži 75 000 EUR za buduće sudske troškove i 100 000 EUR za troškove vezane proces za ponovno integrisanje deteta u svoje porodično okruženjes, odnosno 25 000 EUR za troškove putovanja i 75 000 EUR (25 000 EUR godišnje u toku tri godine) an pendant trois ans) za angažovanje guvernante sa nemačkog govornog podučja pod pretpostavkom da će se njegove sudske mere završiti povratkom deteta u Sjedinjene Američke Države.
101. Prema stavu Vlade, iz sudske stalne prakse Suda proizilazi da   odobrenje obeštećenja pretpostavlja da su pretenzije bile pravovaljano poduprte (obrazložene)  i da postoji direkna i tesna veza kauzalnosti  između navedene štete i konstatacije povrede  Konvencije od strane Suda. Pošto se radi o traženom iznosu « buduće sudske troškove » ili za traženi iznos za troškove reintegrisanja svoga deteta , reč je o pretenzijama za buduće i hipotetičke troškove. Prema tome,Vlada poyiva Sud da odbaci ove pretenzije. .
102. Sud deli mišljenje Vlade što se tiče zahtevanog obeštećenja za buduđe sudske procedure i za troškove vezane za reintegrisanje deteta u porodičnu okolinu  tužioca, pošto su ti ttroškovi u ovom času čisto spekulativni. Prema tome, Sud odbacuje  zahtev tužioca za materijalnu štetu. 
103. Što se tiče moralne štete, tužilac zahteva iznos od 50 000 EUR za štetu psihološke i emocionalne prirode koju je pretrpeo zbog propusta švajcarskih  vlasti pošto se radilo o njegovom pravu na posete u toku sudskih postupaka, zbog dužine trajanje  ovih procedura  i diskriminatorskog dejstva  tumačenja člana 13. prvog stava, slovo  a) Haške Konvencije.
104. Vlada prigovara da prva osnova tužbe koja se odnosi na pravo posete nije predmet ove procedure pred Sudom. Vodeći računa o iznosima koje Sud odobrava u ovakvim vrstama sporova, Vlada se izjašnjava da je spremna u slučaju da se konstatuje povreda člana 8. Konvencije da odobri tužiocu, pored nadoknade moralne štete koja se sastoji u objavljivaju odluke Suda, iznos od 7 000 EURA u to ime. 
105. Uzimajući u obzir okolnosti spora, posebno konstatovane propuste  u primeni Haške Konvencije, koje su  izazvale prekid odnosa između tužioca i njegovog sina, Sud smatra da je zainteresovani pretrpeo značajnu moralnu štetu  značajnu  koja se ne bi mogla nadoknaditi samo  konstatacijom povrede ove odredbe. 
106. Rešavajući pravedno kako to zahteva član 41, i u svetlu svih okolnosti ovog spora i sličnih slučajeva, on odobrava na ime moralne štete sumu od 10 000 EURA, plus svaki iznos koji bi moga da bude zatrađen na ime poreza. 

B.  Troškovi i izdaci

107. Na ime troškova i izdataka, tužilac zahteva iznos od  95 019,77 EUR, koji se sastoji iz sledećih suma : 

–     58 031,70 EUR za troškove i izdatke advokata za proceduru prema Haškoj Konvenciji;

–     8 496,05 EUR za troškove i izdatke advokata koji se brinuo o razvodu ;

–     9 827,19 EUR za troškove prevođenja ; 

–     18 664,83 EUR za postupak pre Sudom, odnosno,  8 170,63 EUR za troškove  AIRE Centre u Londonu  i  10 494,20 EUR za troškove oba eksperta  Haške Konvencije, M^es H. Setright et E. Devereux.

108. Vlada iznosi da prema stalnoj sudskoj praksi Suda, ovaj sud odobrava nadoknadu troškova i izdataka samo ukoliko se oni odnose na konstatovane povrede ; sud bi takođe morao da uzme u obzir činjenicu da su žalbe višim instancama koje je tužilac pokrenuo  na internom planu i u Strasburusbourg samo delimično dovele do rezultata.  Pored toga Vlada stoji na tome da tužilac mora  da podnese svoje pretenzije izračunate i prečišćene u rubrikama,  propraćene prikladnim dokazima. 
109. Što se tiče iznosa od 58 031,70 EUR za troškove i izdatke advokata koji je zastupao tužioca, Vlada ističe  najpre da je « mémorandum » koji je ovaj podneo kao oslonac za svoje pretenzije  ne prikazuje detaljno broj časova koje je on posvetio raznim zadacima, niti navodi tarifu po satu koju je primenio.  Pored toga Vlada smatra da je zahtevani iznos u ovo ime potpuno disproporcionalan.
110. Prema mišljenju Vlade, samo po sebi je jasno da traženih  9 827,19 EUR za troškove prevođenja, pošto, puisque prikazane fakture od strane  tužioca u tom cilju ne omogućuju niti da se identifikuje  sa šrecoznošću  koje su usluge fakturisani niti da se sazna broj sati  posvećenih raznim prevodima.  One ne prikazuju takođe ni  ni tarifu po satu.
111. Što se tiče iznosa od 8 496,05 EUR za troškove i izdatke  advokata  koji se bavio razvodom, Vlada  tvrdi da se procedura  razvoda braka tužioca  ne odnosi na povredu Konvencije koju on iznosi pred Sudom. 
112. Što se tiče ukupnog iznosa od 18 664,83 EUR koji traži tužilac za proceduru pred Sudom, odnosno 8 170,63 EUR za troškove AIRE Centre u Londonu i 10 494,20 EUR za troškove eksperata  Haške Konvencije, Vlada smatra da se mora uzeti u obzir odgovor na podnesak na primedbe Vlade  kao i zahtev za pravičnu satisfakciju, datirani 17. decembra 2007.  Zbog toga ona smatra da je zahtevani iznos u to ime neproporcionalan. Pored toga, što se tiče troškova eksperata, Vlada konstatuje  da faktura od 17. decembra  2007 godine, koju je upotuo AIRE Centre-u  jedan od eksperata, ne prikazuje koje usluge odgovaraju zahtevanim iznosima. Povrh svega, Vlada sumnja u « potrebu » da se pribegne  ekspertima u materiji  u stadijumu odgovora  na primedbe Vlade, znajući posebno  da je, prema fakturi AIRE Centre, ovaj slučaj obrađivalo već najmanje pet advokata iz tog centra  kao i advokat koji se bavio postupkom na osnovu Haške Konvencije. 
113. Vodeći računa o ovome što prethodi, Vlada smatra da će iznos od   4 000 EURA pokriti sve troškove i izdatke za pokrenuti postupak na internom planu i u Strasburu. 
114. Sud podseća da kada on ustanovi povedu Konvencije, on može da odobri  tužiocu nadoknadu ne samo troškove i izdatke   koje je imao pred organima u Strasburuer, već i one koje je imao pred nacionalnim pravosudnim organima  da bi sprečio ili ih naterao da isprave pomenutu povredu (videti na primer, Zimmermann i Steiner protiv Švajcarske, presuda od  13. jula 1983, serija A n^o 66, p. 14, § 36). Međutim nadoknada troškova i izdataka se ne može dobiti  osim ukoliko se ustanovi njihova realnost, njihova potreba i razuman karakter njihovih stopa (Bottazzi protiv Italije [GC], n^o 34884/97, § 30, CEDH 1999-V, i Linnekogel protiv Švajcarske, n^o 43874/98, § 49, 1^. mart 2005. godine).
115. Ovom prilikom, Sud smatra da, za nadoknadu troškova i izdataka, treba voditi računa o činjenici da je samo jedan osnov za tužbu proglašen prihvatljivim (videti, mutatis mutandis, Olsson protiv Švedske (n^o 2), presuda od  27. novembra 1992. godine, serija A n^o 250, str. 42, § 113, i Linnekogel, napred citirani, § 50).
116. Pored toga Sud smatra, nasuprot Vladi, da se iznos od  8 496,05 EUR  koji odgovara troškovima i  honorarima advokata  koji se bavio razvodom braka ne odnosi na ovaj zahtev. Prema tome vlada ništa ne duguje po toj odnovi. 
117. Pored toga Sud deli mišljenje Vlade  prema kome tužilac nije dovoljno potkrepio svoje pretenzije, koje zbog toga ne zadovoljavaju zahteve iz člana  60. § 3. poslovnika Suda.
118. Uzimajući u obzir to što prethodi, Sud smatra da su pretenzije Tzžioca preterane. U svetlu elemenata  koje on poseduje i kriterijuma koji su se razbili  pokazali u njegovoj sudskoj praksi, Sud odobrava  tužiocu ukupan iznos od 12 000 EUR, plus iznos koji bi mogao biti dužan da plati na ime poreza , na osnovu troškova i izdataka. 

C.  Kamate na odgođene rokove plaćanja

119. Sud ceni da je potrebno da podrži kamatnu stopu za kamate na odloženo plaćanje da bi lakšeg dobijanja marginalne pozajmice od Centralne Evropske Banke uvećane za tri procentna poena. .

IZ OVIH RAZLOGA SUD JEDNOGLASNO

1. Izjavljuje da je tužba prihvatljiva u pogledu tužbene osnove iz člana 8. Konvencije , a da je neprihvatljiva  za sve ostalo ;

2. Presuđuje da je došlo do povrede člana  8. Konvencije ;

3. Presuđuje

a)     da tužena država mora da plati Tužiocu, u naredna tri meseca računajući od dana kada presuda postane pravosnažna shodno članu   44. § 2. Konvencije, sledeće iznose, koji treba da se konvertuju u švajcarske franke  (CHF) po stopi koja bude primenljiva na dan uplate :

i.  10 000 EUR (deset hiljada eura), plus svaki iznos koji može da se potražuje na ime poreza, za moralnu štetu ;

ii.  12 000 EUR (dvanaest hiljada eura), plus savaki iznos koji može da se potražuje na ime poreza  od strane tužioca, za troškove i izdatke ;

b)     da računajući od isteka pomenutog roka i sve do isplate, ovi iznosi će se uvećavati za jednostavnu kamatu po  stopi koja je jednaka sa kamatnom stopom za lakoću dobijanja marginalnih zajmova od Centralne evropske banke  koja se primenjuje u tom periodu, uvećena za tri procentna poena. ;

4. Odbacuje zahtev za pravednu satisfakcijua za sve preko ovoga.

Sačinjeno na francuskom jeziku, zatim dostavljeno u pismenoj formi dana 6. novembra 2008. godine, primenom člana  77. §§ 2. i 3. pravilnika.

Prevod sa francuskog na srpski :

Milica Vučković

U Beogradu o5.05.2009

 ______________________________

 1[1]

Ispravljeno dana 8. decembra 2008 : dodavanje Gospođe N. Mole et advokata  E. Devereux u svojstvu zastupnika.