Atanasije Ristić protiv Srbije

Država na koju se presuda odnosi
Srbija
Institucija
Evropski sud za ljudska prava
Broj predstavke
38336/21
Stepen važnosti
3
Jezik
Srpski
Datum
26.08.2025
Članovi
5
5-1
5-2
5-4
35-3
Kršenje
5
5-1
5-2
5-3
5-4
Nekršenje
nije relevantno
Ključne reči po HUDOC/UN
(Čl. 5) Pravo na slobodu i bezbednost
(Čl. 5-1) Zakonito hapšenje ili pritvor
(Čl. 5-2) Obaveštenje bez odlaganja
(Čl. 5-3) Bez odlaganja izvesti pred sudiju ili drugo službeno lice
(Čl. 5-4) Ispitivanje zakonitosti lišenja slobode
Tematske ključne reči
lišenje slobode
zakonitost pritvora / lišenja slobode
posedovanje, proizvodnja i promet narkotika
VS deskriptori
1.5 Član 5. - pravo na slobodu i sigurnost
1.5.1 Lišenje slobode
1.5.2 Zakonitost lišenja slobode
1.5.2.12 Sudsko preispitivanje lišenja slobode
Zbirke
Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće
Sažetak
Podnosilac zahteva, Atanasije Ristić, je državljanin Srbije rođen 1994. godine i živi u Beogradu.

On je nakon pokušaja policajaca da ga legitimišu pobegao, pri čemu je progutao plastičnu kesu sa drogom. Policajci su ga ubrzlo sustigli i uhapsili. U policijskoj stanici mu nije predočen nikakav dokument kojim se odobrava njegovo hapšenje. Nije mu bilo dozvoljeno da kontaktira advokata niti porodicu. Priznao je da je progutao plastičnu kesu sa drogom. Nakon toga, odveden je na Kliniku za toksikologiju Vojnomedicinske akademije u Beogradu, gde je stavljen pod dvadesetčetvoročasovni nadzor. Prema rečima podnosioca, tokom boravka u bolnici bio je vezan lisicama za krevet, za ruke i za članke. Dva dana posle dovođenja podvrgnut je rendgenskom snimanju kako bi se otkrilo da li je došlo do perforacije kesica sa drogom i dat mu je laksativ. Kao rezultat toga, pronađena je plastična kesa koja je sadržala amfetamin i kofein u prahu. Proveo je ukupno 90 sati u bolnici.

On se u žalio Ustavnom sudu, koji je priznao da je boravak podnosioca u bolnici predstavljao lišenje slobode, da nije izdat nalog kojim se odobrava pritvor podnosioca, niti je podnosilac bio obavešten o svojim pravima prilikom privođenja. Po mišljenju Ustavnog suda, ti propusti su bili opravdani hitnošću situacije pri čemu je prioritet bio spašavanje života podnosioca. Postupci vlasti, iako nisu bili u skladu sa važećim pravilima, bili su legitimni i ustavno prihvatljivi. Nije doneta bilo kakva odluka u vezi sa navodima podnosioca da je bio vezan za bolnički krete više od 90 sati.

Pozivajući se na članove 3 (zabrana nečovečnog i ponižavajućeg postupanja), 5 (pravo na slobodu i bezbednost) i 13 (pravo na delotvoran pravni lek), gospodin Ristić se posebno žali da je njegovo lečenje u bolnici bilo ponižavajuće i da je njegovo efektivno zadržavanje tamo bilo nezakonito i proizvoljno.

Što se tiče pritužbe da je došlo do kršenja člana 3 Konvencije, Sud smatra da su, nakon što je podnosilac priznao da je progutao amfetamin, policijski službenici bili u obavezi da preduzmu mere kako bi sprečili svaki rizik po njegovo zdravlјe koji proizilazi iz njegovih postupaka. Sud prihvata da je odluka policijskih službenika da podnosioca odvedu u bolnicu, gde je, kako je navedeno u lekarskom izveštaju, dotični pregledan i podvrgnut medicinskoj intervenciji, bila u skladu sa zahtevima utvrđenim u članu 3. Konvencije. Sud uzima u obzir činjenicu da su spornu meru sproveli lekari – a ne policijski službenici – u specijalizovanoj ustanovi, nakon sveobuhvatnog lekarskog pregleda i dva dana čekanja da dati lekovi prirodnim putem prođu kroz telo podnosioca predstavke. Sud se takođe poziva na nalaze Ustavnog suda da je količina narkotika koju je podnosilac svojevolјno progutao mogla premašivati smrtonosnu dozu koja predstavlјa ozbilјan rizik po njegovo zdravlјe. Štaviše, intervencija je bila kratkog trajanja i nije izazvala bilo kakve telesne povrede niti pogoršanje zdravstvenog stanja podnosioca. Takođe, Sud ne uočava nikakve dokaze da je navedeno postupanje prouzrokovalo intenzivnu fizičku ili duševnu patnju. Nije upotreblјena sila kako bi se podnosilac naterao da proguta lek. Nakon intervencije, podnosilac je ostao na medicinskom lečenju još jedan dan. Pušten je iz bolnice i prebačen u policijsku stanicu kada više nije postojala opasnost po njegovo zdravlјe. Konačno, Sud ne gubi iz vida činjenicu da su amfetamini kasnije prihvaćeni kao dokaz u krivičnom postupku protiv podnosioca. Uzimajući u obzir gore navedena razmatranja, Sud ne može a da ne utvrdi da mere primenjene u predmetnom slučaju ne dostižu prag nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja u smislu člana 3. Konvencije.

Što se tiče navoda o kršenju člana 5 Konvencije, Sud primećuje da se odsustvo evidencije o lišenju slobode sȃmo po sebi mora smatrati najozbilјnijim propustom, jer je dosledan stav Suda da nepriznato pritvaranje pojedinca predstavlјa potpunu negaciju fundamentalno važnih garancija sadržanih u članu 5. stav 1. Konvencije i otkriva najteže kršenje te odredbe. Odsustvo evidencije o stvarima kao što su datum, vreme i mesto pritvaranja, ime pritvorenog lica, razlozi za određivanje pritvora i ime lica koje ga vrši mora se smatrati nespojivim sa zahtevom zakonitosti i sa sȃmom svrhom člana 5. stav 1. Konvencije. Sud ne može da se složi sa argumentom Vlade da je hitnost situacije sprečila policijske službenike da pravilno evidentiraju lišenje slobode i pritvor podnosioca, te zaklјučuje da njegovo lišenje slobode nije bilo u skladu sa garancijama člana 5. stav 1. Konvencije.

Sud takođe konstatuje da podnosilac zaista nije bio obavešten o razlozima hapšenja, što je u suprotnosti sa zahtevima člana 5. stav 2. Konvencije.

Član 5. stav 3. Konvencije dalјe pruža licima uhapšenim ili pritvorenim zbog sumnje da su počinila krivično delo garanciju protiv svakog proizvolјnog ili neopravdanog lišavanja slobode. U pogledu predmetnog slučaja, podnosiocu je očigledno uskraćena mogućnost da bude izveden pred sud radi ispitivanja zakonitosti njegovog pritvora.

Konačno, Sud podseća da član 5. stav 4. Konvencije utvrđuje da uhapšena ili pritvorena lica imaju pravo na preispitivanje od strane suda u pogledu procesnih i materijalnih uslova koji su bitni za „zakonitost“, u smislu Konvencije, njihovog lišenja slobode. Imajući ovo u vidu i u kontekstu predmetnog slučaja, gde podnosiocu nije pružena prilika da traži sudsko preispitivanje svog pritvora, Sud je mišlјenja da zahtevi člana 5. stav 4. Konvencije nisu ispoštovani.

Sud zaklјučuje da je došlo do povrede prava podnosioca zagarantovanih članom 5. st. 1, 2, 3. i 4. Konvencije.

Preuzmite presudu u pdf formatu

 

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА 

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ АТАНАСИЈЕ РИСТИЋ против СРБИЈЕ

(Представка број 38336/21)

ПРЕСУДА

Члан 5. ст. 1, 2, 3. и 4. • Незаконито хапшење и притварање подносиоца представке без евиденције о хапшењу • Подносилац представке није обавештен о разлозима хапшења • Подносилац представке је лишен могућности да буде изведен пред суд ради провере законитости свог притвора • Недостатак могућности да се затражи судско преиспитивање притвора

Припремила Служба Секретара. Није обавезујућа по Суд. 

СТРАЗБУР

уторак, 26. август 2025. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Атанасије Ристић против Србије, 

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу: 

Ioannis Ktistakis, председник,
Lətif Hüseynov,
Darian Pavli,
Oddný Mjöll Arnardóttir,
Diana Kovatcheva,
Úna Ní Raifeartaigh,
Mateja Đurović, судије,
и Milan Blaško, секретар Одељења,

Имајући у виду: представку против Републике Србије (број 38336/21) поднету Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода  (у  даљем тексту: „Конвенција“) од  стране српског држављанина, господина Атанасија Ристића (у даљем тексту: „подносилац“), дана 30. јуна 2021. године; одлуку да се о представци обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада“); 

Запажања страна у спору; 

Након већања на затвореној седници одржаној 27. маја и 1. јула 2025. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена на други горенаведени датум: 

УВОД 

  1. Позивајући се на чл. 3. и 5. Конвенције, подносилац се притуживао да је био подвргнут лекарској интервенцији против своје воље и да је био задржан у болници без пружања икаквог одобрења. 

ЧИЊЕНИЦЕ 

  1. Подносилац је рођен 1994. године и живи у Београду. Подносиоца је заступала госпођа С. Радивојевић, адвокатица из Београда.
  2. Владу је заступала госпођа З. Јадријевић Младар, њена заступница.
  3. Чињенице предмета се могу сумирати на следећи начин.

I. ХАПШЕЊЕ ПОДНОСИОЦА И ДОГАЂАЈИ КОЈИ СУ УСЛЕДИЛИ

  1. Дана 19. новембра 2016. године око 22:00 часа, два полицијска службеника су пришла тројици младића, укључујући и подносиоца, на улици. Након што су полицијски службеници пружили своју службену легитимацију на увид, подносилац је извадио пластичну кесицу из џепа, ставио је у уста и почео да бежи, покушавајући да побегне и притом изговарајући псовке. У свом бегу је наишао на ћорсокак, где су га полицијски службеници и сустигли. Према полицијском извештају, подносилац је одбио да се преда и пружао је отпор при хапшењу. Полицијски службеници су морали да употребе силу како би га савладали. Након пристизања полицијских службеника који су обављали патролну дужност, подносилац је престао да пружа отпор и спроведен је у полицијску станицу.
  2. У полицијској станици, полицијски службеници су приступили испитивању подносиоца. Том приликом није представљен било какав документ којим се одобрава његово хапшење. Подносиоцу није било дозвољено да контактира свог адвоката нити породицу. Подносилац је признао да је прогутао пластичну кесицу која је садржала наркотике.
  3. Дана 20. новембра 2016. године у 00:50 часова, подносилац је одведен у Клинику за ургентну и клиничку токсикологију Војномедицинске академије у Београду, где је стављен под двадесетчетворочасовни полицијски надзор. Према лекарском извештају који је сачинила болничка администрација, подносилац није показивао било какве знаке или симптоме тровања психоактивним супстанцама по његовом пријему. Његови витални знаци су били у границама нормале. Испитивањем урина је потврђено присуство кокаина. У урину подносиоца није откривен амфетамин.
  4. Према речима подносиоца, током свог боравка у болници био је стално везан лисицама за кревет, како за руке тако и за чланке. Било му је дозвољено да користи тоалет само у присуству полицијског службеника.
  5. Дана 22. новембра 2016. године, подносилац је подвргнут рендгенском прегледу. Наведеним прегледом није утврђено присуство слободног гаса или течности у абдомену (знаци перфорације). Истог дана, подносиоцу је дат лаксатив. У лекарском извештају није наведен разлог за прописивање лаксатива, нити је прецизирана његова врста или назив. Подносилац је негирао да је обавештен да је течност коју је био приморан да прогута била лаксатив или да је дао сагласност да исту попије. Око 15:10 часова, у присуству полицијског службеника, подносилац је имао столицу и приликом дефекације је избацио пластичну кесицу која је садржала седам мањих пластичних кесица са белом прашкастом материјом у свакој од њих. Накнадно је утврђено да прашкаста материја садржи амфетамин и кофеин (укупна тежина је била 4,77 грама). Полицијски службеници су запленили прашкасту материју, прихвативши исту као доказ у кривичном поступку против подносиоца по више тачака оптужнице, укључујући неовлашћено држање опојних дрога (видети ст. 11-12 у наставку). Истог дана, око 16:00 часова, подносиоцу је дозвољено да контактира свог адвоката и породицу. Двоје његових пријатеља су га посетила у болници.
  6. Дана 23. новембра 2016. године у 13:00 часова, полицијски службеници су пребацили подносиоца из болнице у полицијску станицу. Подносилац је затим пуштен у 15:20 часова.

II. КРИВИЧНИ ПОСТУПАК ПРОТИВ ПОДНОСИОЦА  

  1. Дана 30. новембра 2016. године, тужилац је покренуо кривични поступак против подносиоца по више тачака оптужнице, укључујући неовлашћено држање опојних дрога.
  2. Дана 13. јуна 2018. године подносилац је склопио споразум о признању кривице са тужилаштвом, док је 22. јуна 2018. године Први основни суд у Београду прихватио тај споразум, огласивши подносиоца кривим по оптужници и изрекавши му условну казну затвора у трајању од две године.

III. УСТАВНА ЖАЛБА ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ

  1. Дана 23. децембра 2016. године, подносилац је поднео уставну жалбу Уставном суду Србије, тврдећи, између осталог, да је незаконито лишен слободе у периоду између 19. и 23. новембра 2016. године и да је био подвргнут нечовечном и понижавајућем поступању током свог боравка у болници. Посебно је тврдио, без позивања на било какве доказе, да га је полиција произвољно задржала у болници без икаквог судског налога којим би се одобрило његово хапшење или притвор, да је био везан за кревет више од 90 сати и да му је против његове воље дат лаксатив, те да му је затим праћена столица.
  2. Уставни суд је утврдио да су поступци полицијских службеника били оправдани ризиком по живот подносиоца који је био последица гутања амфетамина у количини за коју је постојала могућност да је премашивала смртоносну дозу од 200 mg. Лекари су реаговали на одговарајући начин на ситуацију и пружили су неопходан медицински третман како би отклонили опасност. Након што је подносилац био ван животне опасности, он је отпуштен из болнице. Уставни суд се ослонио на полицијски извештај који описује догађаје од 19. новембра 2016. године, медицинску документацију коју је сачинила Клиника у којој је подносилац био хоспитализован и списе предмета у кривичном поступку који је вођен против подносиоца.
  3. Уставни суд је признао да је боравак подносиоца у болници представљао лишавање слободе. Даље је признао да није издат налог којим се одобрава притвор подносиоца, нити је подносилац био обавештен о својим правима приликом привођења. По мишљењу Уставног суда, ти пропусти су били оправдани хитношћу ситуације. Приоритет је дат спасавању живота подносиоца. Поступци власти, иако нису у потпуности били у складу са важећим правилима, били су легитимни и уставно прихватљиви. Није донета било каква одлука у вези са наводима подносиоца да је био везан за болнички кревет више од 90 сати. 
  4. Уставни суд је дана 28. децембра 2020. године одбио уставну жалбу подносиоца као неосновану. Подносиоцу је 30. децембра 2020. године уручен примерак релевантне одлуке. 

ПРАВО 

I.     ПРЕЛИМИНАРНЕ НАПОМЕНЕ 

  1. Влада је тврдила да је подносилац пропустио да исцрпи делотворне домаће правне лекове пре подношења уставне жалбе Уставном суду. По њеном мишљењу, подносилац је могао да поднесе жалбу Министарству унутрашњих послова како би оспорио законитост поступања полицијских службеника током његовог хапшења и задржавања у болници. Алтернативно, могао је да своје притужбе изнесе Омбудсману, чија се канцеларија изричито бавила притужбама према чл. 3. и 5. Конвенције. Штавише, подносилац је могао да поднесе кривичну пријаву против полицијских службеника, што би подстакло кривичну истрагу о њиховом поступању. Коначно, подносилац је имао могућност да поднесе парничну тужбу за накнаду штете против Министарства правде.
  2. Позивајући се на горе наведено, Влада је тврдила да Суд треба да одбаци представку због тога што подносилац није исцрпео делотворна домаћа правна средства.
  3. Подносилац је истакао да је основаност његових жалби испитао  Уставни суд, који је био највиши и последњи степен за заштиту људских права у Србији. Одлука тог суда је била коначна у погледу његових притужби, и он није био обавезан да користи било који други пут за исцрпљивање домаћих правних лекова.
  4. Суд примећује да је, у низу претходних случајева против Србије, испитивао питања слична приговору који је у овом случају изнела Влада. У том погледу је доследно пресуђивао да тамо где је Уставни суд испитао основаност жалби подносиоца представке, а да их није одбацио због тога што подносилац представке није исцрпео правна средства на која се позвала Влада, подносилац представке очигледно није био обавезан да након тога користи још један правни пут за исходавање потенцијалног обештећења, било грађански или други (видети, међу другим изворима, Јевтовић против Србије, број 29896/14, ст. 66-70, од 3. децембра 2019. године, и Неговановић и др. против Србије, број 29907/16 и 3 друге представке, ст. 58-68, од 25. јануара 2022. године). Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд није утврдио било какву чињеницу нити аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак у овом предмету. Он сматра да, након што је искористио поступак уставне жалбе, којим је Уставни суд могао да утврди повреде и додели надокнаду штете, подносилац очигледно није био обавезан да користи било које друго правно средство на које се Влада позвала. Њен приговор да подносилац није исцрпео домаћа правна средства, у смислу члана 35. став 1. Конвенције, стога мора бити одбачен. 

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 3. КОНВЕНЦИЈЕ 

  1. Подносилац се притуживао да је поступање којем је био подвргнут док је био у болничком притвору било нечовечно и понижавајуће. Он се позивао на члан 3. Конвенције, који гласи: 

„Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.“ 

Допуштеност 

1. Поднесци страна 

  1. Влада је тврдила да је одлука полицијских службеника да подносиоца одведу у болницу и подвргну га медицинским процедурама била оправдана. Након што је прогутао амфетамин, подносилац је довео себе у ситуацију опасну по живот. Полицијски службеници су морали да предузму мере како би заштитили његов живот и здравље. Реакција полицијских службеника на наведену ситуацију је била у складу са захтевима Конвенције. Влада је негирала да је подносилац био везан лисицама за болнички кревет три дана. Она је тврдила да подносилац није доставио било какве доказе којима би поткрепио своје наводе. Према њеним речима, било је веома мало вероватно да такве строге мере везивања не би оставиле трагове на његовим рукама или ногама. Штавише, подносилац је имао могућност да затражи од власти да испитају медицинско особље у болници како би потврдили његове наводе. Међутим, он је то пропустио да учини.
  2. Подносилац је тврдио да му је поступање, којем је био подвргнут од стране полицијских службеника док је био у болници, проузроковало патњу која је достигла ниво озбиљности који потпада под члан 3. Конвенције. Током више од три дана које је провео у болници, није се могао слободно кретати, јер је био везан за болнички кревет. Лекар га је натерао да попије непознату супстанцу, а да га није обавестио о њеној природи или разлозима за њену употребу. Употреба лаксатива није била правно нити медицински оправдана. Лекарски преглед и пратећи тестови нису показали да је постојала било каква опасност по живот подносиоца. Једина сврха медицинске интервенције била је да се из његовог тела изваде докази како би се против њега покренуо кривични поступак. У таквим околностима, било је могуће да полицијски службеници дају предност природном пражњењу црева уместо да подносиоца подвргну веома инвазивном поступку давања лаксатива. Он је стога био приморан да обави велику нужду у присуству полицијског службеника, што је било посебно понижавајуће. Полиција није добила било какво овлашћење од суда или тужиоца за своје поступке, нити је о томе обавестила надлежне органе.

2. Оцена Суда 

(a) Наводна употреба средстава за везивање 

  1. У погледу жалбе подносиоца да је био везан за болнички кревет три дана, Суд понавља да наводи о злостављању морају бити поткрепљени одговарајућим доказима. Да би проценио ове доказе, Суд усваја стандард доказивања „ван разумне сумње“, али додаје да такав доказ може произићи из коегзистенције довољно јаких, јасних и доследних закључака или сличних непобитних чињеничних претпоставки (видети Labita против Италије [ВВ], број 26772/95, став 121, ЕСЉП 2000-IV).
  2. Суд напомиње да је подносилац пуштен на слободу 23. новембра 2016. године, и да је поднео уставну жалбу Уставном суду 23. децембра 2016. године. Током тог периода, он није био у ситуацији која би га разумно могла спречити да добије лекарски извештај којим би поткрепио своје наводе о употреби средстава за везивање. Штавише, подносилац није поднео кривичну пријаву у том погледу, нити парничну тужбу за накнаду штете. Такође није пружио било какво објашњење зашто је одлучио да то не учини.
  3. Суд такође констатује да Уставни суд није донео одлуку о основаности навода подносиоца (видети став 15 горе). У таквим околностима, не може се рећи да је подносилац изнео аргументовану тврдњу. Суд стога не може закључити да су власти биле у обавези да спроведу званичну истрагу по овом питању (видети Bouyid против Белгије [ВВ], број 23380/09, став 116, ЕСЉП 2015; Yağci и Özcan против Турске (одл.), број 83646/17, ст. 20-26, од 16. октобра 2018. године; и Bazjaks против Летоније, број 71572/01, став 79, од 19. октобра 2010. године). 
  4. Сходно томе, овај део представке се мора сматрати очигледно неоснованим, те се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4.Конвенције. 

(b) Лекарска интервенција 

  1. Када је реч о лекарској интервенцији којој је подносилац био подвргнут, Суд понавља да, према његовој судској пракси, злостављање мора достићи минимални ниво озбиљности како би потпадало под делокруг члана 3. Процена овог минималног нивоа је, по природи ствари, релативна; она зависи од свих околности случаја, као што су трајање злостављања, физичке и душевне последице таквог поступања и, у неким случајевима, пол, старост и здравствено стање жртве (видети, међу многим другим изворима, Kudła против Пољске [ВВ], број 30210/96, став 91, ЕСЉП 2000-XI). Он даље понавља да члан 3. намеће обавезу држави да заштити физичко благостање лица лишених слободе, на пример пружањем потребне медицинске помоћи (видети Mouisel против Француске, број 67263/01, став 40, ЕСЉП 2002-IX). Као опште правило, мера која представља терапијску нужност не може се сматрати нечовечном или понижавајућом. Суд се ипак мора уверити да је убедљиво доказано да постоји медицинска нужност, као и да постоје и да се поштују процедуралне гаранције за одлуку, на пример, о присилном храњењу (видети, Bogumil против Португалије, број 35228/03, став 69, од 7. октобра 2008. године, и, mutatis mutandisHerczegfalvy против Аустрије, од 24. септембра 1992. године, став 82, Серија А бр. 244). Штавише, мора се узети у обзир да ли је дотично лице претрпело озбиљан физички бол или патњу као последицу присилне медицинске интервенције, да ли је присилни медицински поступак наложен и спроведен од стране лекара и да ли је дотично лице стављено под стални медицински надзор и, на крају, да ли је присилна медицинска интервенција за последицу имала било какво погоршање његовог или њеног здравственог стања или је имала трајне последице по његово или њено здравље (видети Jalloh против Немачке [ВВ], број 54810/00, ст. 72-74, ЕСЉП 2006-IX, са даљим референцама, и Bogumil, цитиран горе, став 70.).
  2. Након што је испитао релевантне чињенице, Суд сматра да су, након што је подносилац признао да је прогутао амфетамин, полицијски службеници били у обавези да предузму мере како би спречили сваки ризик по његово здравље који произилази из његових поступака. Суд прихвата да је одлука полицијских службеника да подносиоца одведу у болницу, где је, како је наведено у лекарском извештају, дотични прегледан и подвргнут медицинској интервенцији, била у складу са захтевима утврђеним у члану 3. Конвенције. Суд узима у обзир чињеницу да су спорну меру спровели лекари – а не полицијски службеници – у специјализованој установи, након свеобухватног лекарског прегледа и два дана чекања да дати лекови природним путем прођу кроз тело подносиоца представке. Суд се такође позива на налазе Уставног суда (видети став 14 горе) да је количина наркотика коју је подносилац својевољно прогутао могла премашивати смртоносну дозу која представља озбиљан ризик по његово здравље. Штавише, интервенција је била кратког трајања и није изазвала било какве телесне повреде нити погоршање здравственог стања подносиоца. Такође, Суд не уочава никакве доказе да је наведено поступање проузроковало интензивну физичку или душевну патњу. Није употребљена сила како би се подносилац натерао да прогута лек. Након интервенције, подносилац је остао на медицинском лечењу још један дан. Пуштен је из болнице и пребачен у полицијску станицу када више није постојала опасност по његово здравље. Коначно, Суд не губи из вида чињеницу да су амфетамини касније прихваћени као доказ у кривичном поступку против подносиоца.
  3. Узимајући у обзир горе наведена разматрања, Суд не може а да не утврди да мере примењене у предметном случају не достижу праг нечовечног или понижавајућег поступања у смислу члана 3. Конвенције.
  4. Сходно томе, овај део представке се мора сматрати очигледно неоснованим, те се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције. 

III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 5. КОНВЕНЦИЈЕ 

  1. Подносилац се притуживао да је његово задржавање у болници у трајању од 90 сати било незаконито и произвољно, што је у супротности са чланом 5. Конвенције. Такође се позвао на члан 13. Конвенције.
  2. Суд, као господар карактеризације која се у праву даје чињеницама предмета, ће размотрити ове притужбе у складу са чланом 5. Конвенције (видети Radomilja и др. против Хрватске [ВВ], бр. 37685/10 и 22768/12, став 126, од 20. марта 2018. године). Члан 5. Конвенције у релевантном делу, гласи: 

„1.  Свако има право на слободу и безбедност личности. Нико не може бити лишен слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступком: 

... 

(в) у случају законитог хапшења или лишења слободе ради привођења лица пред надлежну судску власт због оправдане сумње да је извршило кривично дело, или када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило извршење кривичног дела или бекство по његовом извршењу. 

.. 

2.  Свако ко је ухапшен мора бити обавештен без одлагања и на језику који разуме о разлозима за његово хапшење и о свакој оптужби против њега. 3.  Свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1(в) овог члана мора без одлагања бити изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и мора имати право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може бити условљено јемствима да ће се лице појавити на суђењу. 

4.  Свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито. 

...“ 

A. Допуштеност 

  1. Суд констатује да предметна притужба није ни очигледно неоснована нити недопуштена по било ком другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Према томе, она се мора прогласити допуштеном. 

B. Основаност 

1. Поднесци страна 

  1. Подносилац је навео да је, након лишења слободе 19. новембра 2016. године, био у полицијском притвору до 23. новембра 2016. године без икаквог судског налога. Као резултат тога, није могао да исходује преиспитивање законитости свог притвора. Такође је негирао да је обавештен о разлозима лишења слободе или својим правима као притвореног лица. Нити је био изведен пред судију. Био му је ускраћен контакт са адвокатом и члановима породице док полицијски службеници нису успели да прикупе доказе у кривичном поступку против њега.
  2. Влада је, слично Уставном суду, признала да ни у једном тренутку није издат судски налог којим се одобрава притвор подносиоца. Даље је поновила образложење Уставног суда да су полицијски службеници морали да учине све што је било у њиховој моћи да спасу живот подносиоца, који је био у опасности након што је прогутао пластичну кесицу која је садржала амфетамин. Хитност ситуације је обавезала полицијске службенике да приоритет дају спасавању живота подносиоца. Иако њихови поступци нису стриктно пратили слово закона, они су били легитимни и уставно прихватљиви. Коначно, Влада је истакла да су лекари у болници обавестили породицу подносиоца о његовој ситуацији. Влада није уочила било какво кршење права подносиоца наведених у члану 5. Конвенције.

2. Оцена Суда 

  1. Суд понавља да свако лишавање слободе мора, поред потпадања под један од изузетака наведених у подставовима (а) до (ђ) члана 5. став 1. бити „законито“. Када је у питању „законитост“ притвора, укључујући и питање да ли је поштован „поступак прописан законом“, Конвенција се у суштини позива на национално право и прописује обавезу поштовања материјалних и процесних правила тог права (видети Denis и Irvineпротив Белгије [ВВ], бр. 62819/17 и 63921/17, став 125, од 1. јуна 2021. године).
  2. Међутим, поштовање националног права није довољно: Члан 5. став 1. захтева поред тога да свако лишавање слободе буде у складу са циљем заштите појединца од произвољности (видети, међу многим другим изворима, Winterwerp против Холандије, од 24. октобра 1979. године, став 37, Серија А бр. 33; Witold Litwa против Пољске, број 26629/95, ст. 72-73,, ЕСЉП 2000-III; и S., V. и A. против Данске [ВВ], број 35553/12 и 2 друге представке, став 74, од 22. октобра 2018. године). Притвор ће бити „произвољан“ тамо где, упркос поштовању слова закона на националном нивоу, постоји елемент лоше вере или обмане од стране власти (видети, на пример, Bozano против Француске, од 18. децембра 1986. године, став 59, Серија А бр. 111, и Mooren против Немачке [ВВ], број 11364/03, ст. 77-79, од 9. јула 2009. године), или где домаће власти нису покушале да правилно примене релевантно законодавство (видети Benham против Уједињеног Краљевства, од 10. јуна 1996. године, став 47, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-II; Liu против Русије, број 42086/05, став 82, од 6. децембра 2007. године; и Marturana против Италије, број 63154/00, став 80, од 4. марта 2008. године).
  3. Што се тиче околности предметног случаја, Суд примећује, а Влада није тврдила другачије, да није састављен записник о лишењу слободе подносиоца и његовом накнадном притвору у периоду од 19. до 23. новембра 2016. године.
  4. У вези с тим, Суд примећује да се одсуство евиденције о лишењу слободе сȃмо по себи мора сматрати најозбиљнијим пропустом, јер је доследан став Суда да непризнато притварање појединца представља потпуну негацију фундаментално важних гаранција садржаних у члану 5. став 1. Конвенције и открива најтеже кршење те одредбе. Одсуство евиденције о стварима као што су датум, време и место притварања, име притвореног лица, разлози за одређивање притвора и име лица које га врши мора се сматрати неспојивим са захтевом законитости и са сȃмом сврхом члана 5. став 1. Конвенције (видети Menesheva против Русије, број 59261/00, ст. 87. и 89, ЕСЉП 2006-III; Fedotov против Русије, број 5140/02, ст. 78. и 79, од 25. октобра 2005. године; и Kurt против Турске, од 25. маја 1998. године, став 125, Извештаји 1998-III). Суд не може да се сложи са аргументом Владе да је хитност ситуације спречила полицијске службенике да правилно евидентирају лишење слободе и притвор подносиоца, те закључује да његово лишење слободе није било у складу са гаранцијама члана 5. став 1. Конвенције.
  5. У смислу члана 5. став 2. Конвенције, Суд понавља да ова одредба садржи основну гаранцију да свако ухапшено лице мора да зна зашто је лишено слободе, и да је она саставни део система заштите који пружа члан 5. (видети, на пример, Khlaifia и др. против Италије [ВВ], број 16483/12, став 115, од 15. децембра 2016. године). Када је лице обавештено о разлозима његовог хапшења или притварања, оно може, уколико сматра да је то потребно, да се обрати суду како би оспорило законитост свог притварања (видети Fox, Campbell и Hartley против Уједињеног Краљевства, од 30. августа 1990. године, став 40, Серија А бр. 182, и Čonka против Белгије, број 51564/99, став 50, ЕСЉП 2002-I). Свако лице које има право да покрене поступак ради брзог доношења одлуке о законитости сопственог притвора не може ефикасно да користи то право уколико није благовремено и адекватно обавештено о разлозима због којих је лишено слободе (видети Van der Leerпротив Холандије, од 21. фебруара 1990. године, став 28, Серија А бр. 170-A; Shamayevи др. против Грузије и Русије, број 36378/02, став 413, ЕСЉП 2005-III; и Grubnykпротив Украјине, број 58444/15, ст. 97. и 99, од 17. септембра 2020. године). Враћајући се на предметни случај, Суд констатује да подносилац заиста није био обавештен о разлозима хапшења, што је у супротности са захтевима члана 5. став 2. Конвенције.
  6. Члан 5. став 3. Конвенције даље пружа лицима ухапшеним или притвореним због сумње да су починила кривично дело гаранцију против сваког произвољног или неоправданог лишавања слободе (видети Aquilinaпротив Малте [ВВ], број 25642/94, став 47, ЕСЉП 1999-III, и Stephensпротив Малте (бр. 2), број 33740/06, став 52, од 21. априла 2009. године). Судска контрола мешања извршне власти у право појединца на слободу је суштинска карактеристика гаранције садржане у члану 5. став 3. (видети Broganи др. против Уједињеног Краљевства, од 29. новембра 1988. године, став 58, Серија А бр. 145-Б; Panteaпротив Румуније, број 33343/96, став 236, ЕСЉП 2003-VI (изводи); и Assenovи др. против Бугарске, од 28. октобра 1998. године, став 146, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII). У погледу предметног случаја, подносиоцу је очигледно ускраћена могућност да буде изведен пред суд ради испитивања законитости његовог притвора.
  7. Коначно, Суд подсећа да члан 5. став 4. Конвенције утврђује да ухапшена или притворена лица имају право на преиспитивање од стране суда у погледу процесних и материјалних услова који су битни за „законитост“, у смислу Конвенције, њиховог лишења слободе (видети, на пример, Oravecпротив Хрватске, број 51249/11, став 64, од 11. јула 2017. године, са даљим референцама). Када појединцима уопште није на располагању судско средство за оспоравање законитости њиховог притвора, испитивање жалбе према члану 5. став 4. се сматра оправданим без обзира на дужину трајања предметног притвора (видети, на пример и mutatis mutandis, Moustahi против Француске, број 9347/14, ст. 103. и 104, од 25. јуна 2020. године). Имајући ово у виду и у контексту предметног случаја, где подносиоцу није пружена прилика да тражи судско преиспитивање свог притвора, Суд је мишљења да члан 5. став 4. Конвенције није само примењив, већ и да његови захтеви нису испоштовани (ibid.).
  8. С обзиром на горе наведено, Суд закључује да је дошло до повреде права подносиоца загарантованих чланом 5. ст. 1, 2, 3. и 4. Конвенције. 

IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ 

  1. Члан 41 Конвенције гласи: 

„Када Суд утврди повреду Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.“ 

A. Штета 

  1. Подносилац је тражио износ од 6,000 евра (EUR) на име нематеријалне штете.
  2. Влада је тврдила да подносиоцу не треба доделити било какву накнаду, не уочавајући било какву повреду његових права према Конвенцији.
  3. Суд примећује да је у предметном случају утврдио озбиљне повреде Конвенције, те досуђује подносиоцу износ који је затражио на име нематеријалне штете, заједно са свим порезима који би могли бити наплаћени у вези са њим. 

B. Трошкови и издаци

  1. Подносилац је такође тражио износ од EUR 2.480 на име трошкова и издатака насталих у поступцима пред домаћим судовима, као и на име трошкова и издатака насталих пред Судом. Посебно је тражио надокнаду поштанских трошкова у износу од EUR 200. Такође је тражио надокнаду судских трошкова и издатака насталих у поступку пред Уставним судом Србије у износу од EUR 760 и у поступку пред Судом у износу од EUR 1,520. 
  2. Влада је предложила да се ово потраживање одбаци.
  3. Према судској пракси Суда, подносилац представке има право на повраћај трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су стварно и нужно настали и да су такође разумни у погледу њиховог износа. Односно, подносилац представке их је морао платити, или је дужан да их плати, у складу са законском или уговорном обавезом, и морали су бити неизбежни како би спречили утврђену повреду или добијање накнаде (видети, међу многим другим изворима, Ђурић против Србије, број 24989/17, став 95, од 6. фебруара 2024. године, са даљим референцама). У предметном случају, узимајући у обзир документацију у његовом поседу и горе наведене критеријуме, Суд одбацује потраживање подносиоца у вези са поштанским трошковима и издацима, и сматра разумним да подносиоцу досуди износ од EUR 1,726 на име поступака вођених пред Уставним судом и Судом, заједно са свим порезима који би могли бити наплаћени подносиоцу представке. 

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО, 

  1. Проглашава притужбе на основу члана 5. Конвенције допуштеним, а остатак представке недопуштеним;

  2. Утврђује да је дошло до повреде члана 5. ст. 1, 2, 3. и 4. Конвенције;

  3. Утврђује

(a) да Тужена мора да исплати подносиоцу, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе које треба претворити у националну валуту Тужене по стопи која се примењује на дан исплате 

(i)   EUR 6,000 (шест хиљада евра), као и било који порез који се може наплатити у вези са нематеријалном штетом, 

(ii) EUR 1,726 (хиљаду седам стотина двадесет и шест евра), као и било који порез који се може наплатити подносиоцу на тај износ, на име трошкова и издатака; 

(b) да, по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба исплатити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена; 

  1. Одбацује  преостали  део захтева  подносиоца за правично задовољење.

 

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми дана 26. августа 2025. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

 

             Milan Blaško

Ioannis Ktistakis

        секретар Одељења

председник

 

превод пресуде преузет са сајта Заступника Србиеј рпед ЕСЉП

 

 

 

 

THIRD SECTION

CASE OF ATANASIJE RISTIĆ v. SERBIA

(Application no. 38336/21)

JUDGMENT

Art 5 §§ 1, 2, 3 and 4 • Unlawful arrest and detention of the applicant in the absence of an arrest record • Applicant not informed of the reasons for his arrest • Applicant deprived of the possibility of being brought before a court of law to test the lawfulness of his detention • No opportunity to seek judicial review of detention

Prepared by the Registry. Does not bind the Court.

STRASBOURG

26 August 2025

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Atanasije Ristić v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:

 Ioannis Ktistakis, President,
 Lətif Hüseynov,
 Darian Pavli,
 Oddný Mjöll Arnardóttir,
 Diana Kovatcheva,
 Úna Ní Raifeartaigh,
 Mateja Đurović, judges,
and Milan Blaško, Section Registrar,

Having regard to:

the application (no. 38336/21) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Atanasije Ristić (“the applicant”), on 30 June 2021;

the decision to give notice of the application to the Serbian Government (“the Government”);

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 27 May and 1 July 2025,

Delivers the following judgment, which was adopted on the last-mentioned date:

INTRODUCTION

1.  Relying on Articles 3 and 5 of the Convention, the applicant complained that he had been subjected to a medical intervention against his will and that he had been detained in a hospital in the absence of any authorisation.

THE FACTS

2.  The applicant was born in 1994 and lives in Belgrade. The applicant was represented by Ms S. Radivojević, a lawyer practising in Belgrade.

3.  The Government were represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar.

4.  The facts of the case may be summarised as follows.

  1. The applicant’s arrest and ensuing events

5.  On 19 November 2016 at around 10 p.m. two police officers approached three young men, including the applicant, in the street. After the police officers identified themselves, the applicant took a plastic bag out of his pocket, put it into his mouth and started to run, trying to escape and uttering profanities. He hit a dead end, where the police officers caught up with him. According to the police report, the applicant refused to surrender and resisted arrest. The officers had to use force to subdue him. When patrol officers arrived, the applicant gave in and was taken to the police station.

6.  At the police station, police officers questioned the applicant. No document authorising his arrest was produced. He was not allowed to contact a lawyer or his family. The applicant admitted that he had swallowed a plastic bag containing drugs.

7.  On 20 November 2016 at 12.50 a.m. the applicant was taken to the Clinic for Emergency and Clinical Toxicology associated with the Military Medical Academy in Belgrade, where he was placed under twenty-four-hour police surveillance. According to the medical report prepared by the hospital administration, the applicant did not show any signs or symptoms of substance intoxication on arrival. His vital signs remained normal. A urine test confirmed the presence of cocaine. No amphetamine was detected in the applicant’s urine.

8.  According to the applicant, during his stay at the hospital, he was constantly shackled with hand- and ankle-cuffs to the bed. He was only allowed to use the bathroom in the presence of police officers.

9.  On 22 November 2016 the applicant underwent an X-ray examination. It did not show any presence of free gas or fluid in the abdomen (signs of perforation). On the same day, the applicant was given a laxative. The medical report did not mention the reason for prescribing the laxative, nor did it specify its type or name. The applicant denied that he had been informed that the liquid he had been made to ingest was a laxative or that he had given consent to taking it. At around 3.10 p.m., in the presence of a police officer, the applicant had a bowel movement and excreted a plastic bag containing seven smaller plastic bags with white powder in each of them. Subsequently, it was established that the powder contained amphetamine and caffeine (the total weight was 4.77 grams). The police seized the powder, admitting it into evidence in a criminal case against the applicant on multiple charges, including possession of illegal drugs (see paragraphs 11-12 below). On the same day, at around 4 p.m., the applicant was allowed to contact his lawyer and family. Two of his friends visited him in hospital.

10.  On 23 November 2016 at 1 p.m. the police transferred the applicant from the hospital to the police station. At 3.20 p.m. he was released.

  1. Criminal proceedings against the applicant

11.  On 30 November 2016 the prosecutor instituted criminal proceedings against the applicant on multiple charges, including possession of illegal drugs.

12.  On 13 June 2018 the applicant entered into a plea agreement with the prosecutor’s office and on 22 June 2018 the Belgrade First Basic Court accepted that agreement, found the applicant guilty as charged and gave him a suspended sentence of two years’ imprisonment.

  1. Complaint to the Constitutional Court

13.  On 23 December 2016 the applicant lodged a complaint with the Constitutional Court of Serbia, alleging, inter alia, that he had been unlawfully deprived of his liberty between 19 and 23 November 2016 and that he had been subjected to inhuman and degrading treatment during his confinement at the hospital. In particular, he asserted, without referring to any evidence, that he had been arbitrarily detained at the hospital by the police in the absence of any court order authorising his arrest or detention, that he had remained shackled to the bed for over ninety hours and that a laxative had been administered against his will and then his bowel movements had been monitored.

14.  The Constitutional Court found that the actions by the police had been justified by the risk to the applicant’s life resulting from his having swallowed amphetamine in the amount possibly exceeding a lethal dose of 200 mg. The medical practitioners had reacted appropriately to the situation and had provided the necessary medical treatment to eliminate the danger. Once the applicant’s life had been out of danger, he had been released from hospital. The Constitutional Court relied on the police report describing the events of 19 November 2016, medical documentation prepared by the Clinic where the applicant had been hospitalised and the case file in the criminal proceedings against the applicant.

15.  The Constitutional Court conceded that the applicant’s stay in hospital had amounted to deprivation of liberty. It further acknowledged that there had been no order authorising the applicant’s detention, nor had the applicant been informed of his rights when taken into custody. In the Constitutional Court’s view, those omissions had been justified by the urgency of the situation. Priority had been given to saving the applicant’s life. The actions of the authorities, albeit not fully compliant with the applicable rules, had been legitimate and constitutionally acceptable. No ruling was made as regards the applicant’s allegations that he had remained shackled to the hospital bed for over ninety hours.

16.  On 28 December 2020 the Constitutional Court rejected the applicant’s complaint as unsubstantiated. On 30 December 2020 the applicant received a copy of the relevant decision.

THE LAW

  1.       PRELIMINARY REMARKS

17.  The Government submitted that the applicant had failed to use effective domestic remedies before applying to the Constitutional Court. In their view, the applicant could have submitted a complaint to the Ministry of the Interior to challenge the lawfulness of the police officers’ conduct during his arrest and detention in hospital. Alternatively, he could have brought his grievances to the attention of the Ombudsman, whose office dealt expressly with complaints under Articles 3 and 5 of the Convention. Furthermore, the applicant could have lodged a criminal complaint against the police officers, which would have prompted a criminal investigation into their conduct. Lastly, it had been open to the applicant to lodge a civil claim for damages against the Ministry of Justice.

18.  Referring to the above, the Government submitted that the application should be dismissed by the Court owing to the applicant’s failure to exhaust effective domestic remedies.

19.  The applicant pointed out that his complaints had been examined on the merits by the Constitutional Court, which was the highest and last-instance court for the protection of human rights in Serbia. That court’s decision had been final in respect of his complaints and he had not been required to make use of any other avenue for the exhaustion of domestic remedies.

20.  The Court observes that, in a number of previous cases against Serbia, it has examined the issues similar to the objection raised in the present case by the Government. It has consistently ruled in that regard that where the Constitutional Court had examined the merits of the applicant’s complaints without dismissing them on account of the applicant’s failure to exhaust the remedies referred to by the Government, the applicant was clearly not required to pursue yet another avenue of potential redress, civil or otherwise, after that (see, among other authorities, Jevtović v. Serbia, no. 29896/14, §§ 66-70, 3 December 2019, and Negovanović and Others v. Serbia, nos. 29907/16 and 3 others, §§ 58-68, 25 January 2022). Having examined all the material submitted to it, the Court has not found any fact or argument capable of persuading it to conclude otherwise in the present case. It considers that, having made use of the constitutional appeal procedure, whereby violations could be found and compensation awarded by the Constitutional Court, the applicant was clearly not required to make use of any other remedies referred to by the Government. Their objection that the applicant had failed to exhaust domestic remedies within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention must therefore be dismissed.

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 3 OF THE CONVENTION

21.  The applicant complained that the treatment he had been subjected to while in custody in hospital had been inhuman and degrading. He relied on Article 3 of the Convention, which reads as follows:

“No one shall be subjected to torture or to inhuman or degrading treatment or punishment.”

Admissibility

  1. The parties’ submissions

22.  The Government submitted that the police officers’ decision to take the applicant to hospital and subject him to medical procedures had been justified. Having swallowed amphetamine, the applicant had put himself in a life-threatening situation. The police had had to take measures to protect his life and limb. The officers’ response to the situation had been compatible with the Convention requirements. The Government denied that the applicant had been shackled to the hospital bed for three days. They argued that the applicant had failed to provide any evidence to support his allegations. It was highly unlikely, according to them, that such severe measures of restraint would have left no marks on his arms or legs. Moreover, it had been open to the applicant to ask the authorities to question medical personnel at the hospital to confirm his allegations. However, he had failed to do so.

23.  The applicant argued that the treatment he had been subjected to by the police officers while in the hospital had caused him suffering reaching the level of severity falling under Article 3 of the Convention. For the period of more than three days that he had spent in hospital, he had been unable to move freely, as he had been shackled to his hospital bed. A doctor had made him take an unknown substance, without informing him of its nature or the reasons for its administration. The use of a laxative had not been legally or medically justified. The medical examination and associated tests had not shown that there had been any risk to his life. The only purpose of the medical intervention had been to extract evidence from his body in order to open a criminal case against him. In such circumstances, it would have been possible for the police officers to give preference to natural bowel movements rather than subject him to the highly intrusive procedure of administering a laxative. He had had to defecate in the presence of a police officer, which had been particularly humiliating. The police had failed to obtain any authorisation from a court or prosecutor for their actions, nor had they informed any competent authorities thereof.

  1. The Court’s assessment

(a)  Alleged use of restraints

24.  As to the applicant’s complaint that he had been shackled to the hospital bed for three days, the Court reiterates that allegations of ill-treatment must be supported by appropriate evidence. To assess this evidence, the Court adopts the standard of proof “beyond reasonable doubt” but adds that such proof may follow from the coexistence of sufficiently strong, clear and concordant inferences or of similar unrebutted presumptions of fact (see Labita v  Italy [GC], no. 26772/95, § 121, ECHR 2000-IV).

25.  The Court notes that the applicant was released on 23 November 2016 and lodged his complaint with the Constitutional Court on 23 December 2016. During that period, he was not in a situation that could have reasonably prevented him from obtaining a medical report to substantiate his allegations about the use of restraints. Furthermore, the applicant did not file a criminal complaint in this respect or a civil claim for damages. Nor did he provide any explanation as to why he chose not to proceed so.

26.  The Court also notes that the Constitutional Court did not make a ruling as regards the well-foundedness of the applicant’s allegations (see paragraph 15 above). In such circumstances, it cannot be said that the applicant raised an arguable claim. The Court cannot therefore conclude that the authorities were under an obligation to carry out an official investigation into the matter (see Bouyid v. Belgium [GC], no. 23380/09, § 116, ECHR 2015; Yağci and Özcan v. Turkey (dec.), no. 83646/17, §§ 20-26, 16 October 2018; and Bazjaks v. Latvia, no. 71572/01, § 79, 19 October 2010).

27.  It follows that this part of the application is manifestly ill-founded and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 (a) and 4 of the Convention.

(b)  Medical intervention

28.  As to the medical intervention the applicant was subjected to, the Court reiterates that, according to its case-law, ill-treatment must attain a minimum level of severity if it is to fall within the scope of Article 3. The assessment of this minimum level is, in the nature of things, relative; it depends on all the circumstances of the case, such as the duration of the treatment, its physical and mental effects and, in some cases, the sex, age and state of health of the victim (see, among other numerous authorities, Kudła v. Poland [GC], no. 30210/96, § 91, ECHR 2000-XI). It further reiterates that Article 3 imposes an obligation on the State to protect the physical well-being of persons deprived of their liberty, for example by providing them with the requisite medical assistance (see Mouisel v. France, no. 67263/01, § 40, ECHR 2002-IX). As a general rule, a measure which is a therapeutic necessity cannot be regarded as inhuman or degrading. The Court must nevertheless satisfy itself that the medical necessity has been convincingly shown to exist and that procedural guarantees for the decision, for example to force-feed, exist and are complied with (see, Bogumil v. Portugal, no. 35228/03, § 69, 7 October 2008, and, mutatis mutandisHerczegfalvy v. Austria, 24 September 1992, § 82, Series A no. 244). Moreover, account has to be taken of whether the person concerned experienced serious physical pain or suffering as a result of the forcible medical intervention, whether the forcible medical procedure was ordered and administered by medical doctors and whether the person concerned was placed under constant medical supervision and, lastly, whether the forcible medical intervention resulted in any aggravation of his or her state of health or had lasting consequences for his or her health (see Jalloh v. Germany [GC], no. 54810/00, §§ 72-74, ECHR 2006-IX, with further references, and Bogumil, cited above, § 70).

29.  Having examined the relevant facts, the Court considers that once the applicant had admitted to having swallowed amphetamine, the police officers were under an obligation to take measures to prevent any risk to his health resulting from his actions. The Court accepts that the police officers’ decision to take the applicant to a hospital, where, as indicated in the medical report, he was examined and subjected to a medical intervention, was compatible with the requirements set out in Article 3 of the Convention. The Court takes into account the fact that the impugned measure was administered by medical practitioners – and not the police – in a specialised institution, after a comprehensive medical examination and a two days’ wait for the drugs to pass through the applicant’s body naturally. The Court also refers to the findings of the Constitutional Court (see paragraph 14 above) that the amount of the drugs swallowed voluntarily by the applicant might have exceeded a lethal dose posing a serious risk to his health. Furthermore, the intervention was of a short duration and did not cause any bodily injury or deterioration of the applicant’s state of health. Nor does the Court discern any evidence that the treatment caused intense physical or mental suffering. No force was used to make the applicant ingest the medication. After the intervention, the applicant remained in medical care for another day. He was released from the hospital and transferred to a police station once there was no longer a risk to his health. Lastly, the Court does not lose sight that the amphetamines were later admitted as evidence in the criminal case against the applicant.

30.  Taking the above considerations into account, the Court cannot but find that the measures applied in this case do not reach the threshold of inhuman or degrading treatment within the meaning of Article 3 of the Convention.

31.  It follows that this part of the application is manifestly ill-founded and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 (a) and 4 of the Convention.

  1. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 5 OF THE CONVENTION

32.  The applicant complained that his detention in hospital for ninety hours had been unlawful and arbitrary, in contravention of Article 5 of the Convention. He also referred to Article 13 of the Convention.

33.  The Court, being master of characterisation to be given in law to the facts of the case, will consider these complaints under Article 5 of the Convention (see Radomilja and Others v. Croatia [GC], nos. 37685/10 and 22768/12, § 126, 20 March 2018). Article 5 of the Convention reads, in so far as relevant, as follows:

“1.  Everyone has the right to liberty and security of person. No one shall be deprived of his liberty save in the following cases and in accordance with a procedure prescribed by law:

...

(c)  the lawful arrest or detention of a person effected for the purpose of bringing him before the competent legal authority on reasonable suspicion of having committed an offence or when it is reasonably considered necessary to prevent his committing an offence or fleeing after having done so;

...

2.  Everyone who is arrested shall be informed promptly, in a language which he understands, of the reasons for his arrest and of any charge against him.

3.  Everyone arrested or detained in accordance with the provisions of paragraph 1 (c) of this Article shall be brought promptly before a judge or other officer authorised by law to exercise judicial power and shall be entitled to trial within a reasonable time or to release pending trial. Release may be conditioned by guarantees to appear for trial.

4.  Everyone who is deprived of his liberty by arrest or detention shall be entitled to take proceedings by which the lawfulness of his detention shall be decided speedily by a court and his release ordered if the detention is not lawful.

...”

  1. Admissibility

34.  The Court notes that this complaint is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

  1. Merits
    1. The parties’ submissions

35.  The applicant submitted that, following his arrest on 19 November 2016, he had been detained by the police until 23 November 2016 in the absence of any court order. As a result, he had been unable to obtain a review of the lawfulness of his detention. He also denied having been informed of the reasons for his arrest or his rights as a detainee. Nor had he been brought before a judge. He had been denied contact with his lawyer and family members until the police officers had been able to obtain the evidence in the criminal case against him.

36.  The Government acknowledged, similarly to the Constitutional Court, that at no time had a court order authorising the applicant’s detention been issued. They further reiterated the Constitutional Court’s reasoning that the police officers had had to do everything possible to save the applicant’s life, which had been in danger after he had swallowed a plastic bag containing amphetamine. The urgency of the situation had obliged the police to prioritise saving the applicant’s life. Even though their actions had not strictly followed the letter of the law, they had been legitimate and constitutionally acceptable. Lastly, the Government pointed out that the medical practitioners at the hospital had notified the applicant’s family of his situation. The Government discerned no violation of the applicant’s rights set out in Article 5 of the Convention.

  1. The Court’s assessment

37.  The Court reiterates that any deprivation of liberty must, in addition to falling within one of the exceptions set out in sub-paragraphs (a) to (f) of Article 5 § 1, be “lawful”. Where the “lawfulness” of detention is in issue, including the question whether “a procedure prescribed by law” has been followed, the Convention refers essentially to national law and lays down the obligation to conform to the substantive and procedural rules of that law (see Denis and Irvine v. Belgium [GC], nos. 62819/17 and 63921/17, § 125, 1 June 2021).

38.  Compliance with national law is not, however, sufficient: Article 5 § 1 requires in addition that any deprivation of liberty should be in keeping with the purpose of protecting the individual from arbitrariness (see, among many other authorities, Winterwerp v. the Netherlands, 24 October 1979, § 37, Series A no. 33; Witold Litwa v. Poland, no. 26629/95, §§ 7273, ECHR 2000III; and S., V. and A. v. Denmark [GC], nos. 35553/12 and 2 others, § 74, 22 October 2018). Detention will be “arbitrary” where, despite complying with the letter of national law, there has been an element of bad faith or deception on the part of the authorities (see, for example, Bozano v. France, 18 December 1986, § 59, Series A no. 111, and Mooren v. Germany [GC], no. 11364/03, §§ 77-79, 9 July 2009) or where the domestic authorities neglected to attempt to apply the relevant legislation correctly (see Benham v. the United Kingdom, 10 June 1996, § 47, Reports of Judgments and Decisions 1996-II; Liu v. Russia, no. 42086/05, § 82, 6 December 2007; and Marturana v. Italy, no. 63154/00, § 80, 4 March 2008).

39.  Turning to the circumstances of the present case, the Court observes, and the Government did not argue otherwise, that no record was drawn up of the applicant’s arrest and ensuing detention from 19 to 23 November 2016.

40.  In this connection, the Court observes that the absence of an arrest record must in itself be considered a most serious failing, as it has been the Court’s consistent view that the unacknowledged detention of an individual is a complete negation of the fundamentally important guarantees contained in Article 5 § 1 of the Convention and discloses a most grave violation of that provision. The absence of a record of such matters as the date, time and location of detention, the name of the detainee, the reasons for the detention and the name of the person effecting it must be seen as incompatible with the requirement of lawfulness and with the very purpose of Article 5 § 1 of the Convention (see Menesheva v. Russia, no. 59261/00, §§ 87 and 89, ECHR 2006-III; Fedotov v. Russia, no. 5140/02, §§ 78 and 79, 25 October 2005; and Kurt v. Turkey, 25 May 1998, § 125, Reports 1998-III). The Court cannot subscribe to the Government’s argument that the urgency of the situation prevented the police from properly recording the applicant’s arrest and detention and concludes that his deprivation of liberty did not comply with the guarantees of Article 5 § 1 of the Convention.

41.  In terms of Article 5 § 2 of the Convention, the Court reiterates that this provision contains the elementary safeguard that any person arrested should know why he is being deprived of his liberty and is an integral part of the scheme of protection afforded by Article 5 (see, for example, Khlaifia and Others v. Italy [GC], no. 16483/12, § 115, 15 December 2016). Where a person has been informed of the reasons for his arrest or detention, he may, if he sees fit, apply to a court to challenge the lawfulness of his detention (see Fox, Campbell and Hartley v. the United Kingdom, 30 August 1990, § 40, Series A no. 182, and Čonka v. Belgium, no. 51564/99, § 50, ECHR 2002-I). Any person who is entitled to take proceedings to have the lawfulness of his detention decided speedily cannot make effective use of that right unless he is promptly and adequately informed of the reasons why he has been deprived of his liberty (see Van der Leer v. the Netherlands, 21 February 1990, § 28, Series A no. 170-A; Shamayev and Others v. Georgia and Russia, no. 36378/02, § 413, ECHR 2005-III; and Grubnyk v. Ukraine, no. 58444/15, §§ 97 and 99, 17 September 2020). Turning to the present case, the Court notes that the applicant was indeed not informed of the reasons for his arrest in disregard of the requirements of Article 5 § 2 of the Convention.

42.  Article 5 § 3 of the Convention furthermore provides persons arrested or detained on suspicion of having committed a criminal offence with a guarantee against any arbitrary or unjustified deprivation of liberty (see Aquilina v. Malta [GC], no. 25642/94, § 47, ECHR 1999-III, and Stephens v. Malta (no. 2), no. 33740/06, § 52, 21 April 2009). Judicial control of interferences by the executive with the individual’s right to liberty is an essential feature of the guarantee embodied in Article 5 § 3 (see Brogan and Others v. the United Kingdom, 29 November 1988, § 58, Series A no. 145-B; Pantea v. Romania, no. 33343/96, § 236, ECHR 2003-VI (extracts); and Assenov and Others v. Bulgaria, 28 October 1998, § 146, Reports of Judgments and Decisions 1998-VIII). As regards the present case, the applicant was clearly deprived of the possibility of being brought before a court of law to test the lawfulness of his detention.

43.  Lastly, the Court recalls that Article 5 § 4 of the Convention provides that arrested or detained persons are entitled to a review by a court of law bearing upon the procedural and substantive conditions which are essential for the “lawfulness”, in the sense of the Convention, of their deprivation of liberty (see, for example, Oravec v. Croatia, no. 51249/11, § 64, 11 July 2017, with further references). Where there is no judicial remedy at all available to individuals to challenge the lawfulness of their detention, examination of a complaint under Article 5 § 4 has been considered warranted, regardless of the length of the detention in question (see, for example and mutatis mutandisMoustahi v. France, no. 9347/14, §§ 103 and 104, 25 June 2020). With this in mind and in the context of the present case, where the applicant was given no opportunity to seek judicial review of his detention, the Court is of the opinion that Article 5 § 4 of the Convention is not only applicable but also that its requirements have not been respected (ibid.).

44.  In view of the foregoing, the Court concludes that there has been a violation of the applicant’s rights secured under Article 5 §§ 1, 2, 3 and 4 of the Convention.

  1. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

45.  Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

  1. Damage

46.  The applicant claimed 6,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.

47.  The Government submitted that no award should be made to the applicant, discerning no violation of his rights under the Convention.

48.  The Court observes that it has found serious violations of the Convention in the present case and awards the applicant the amount claimed in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable.

  1. Costs and expenses

49.  The applicant also claimed EUR 2,480 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and for those incurred before the Court. In particular, he sought the reimbursement of postal expenses in the amount of EUR 200. He also claimed the reimbursement of the legal costs and expenses incurred in the proceedings before the Constitutional Court of Serbia in the amount of EUR 760 and in the proceedings before the Court in the amount of EUR 1,520.

50.  The Government suggested that the claim be dismissed.

51.  According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these were actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum. That is, the applicant must have paid them or be bound to pay them pursuant to a legal or contractual obligation, and they must have been unavoidable in order to prevent the violation found or to obtain redress (see, among other authorities, Đurić v. Serbia, no. 24989/17, § 95, 6 February 2024, with further references). In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court rejects the applicant’s claim in respect of the postal costs and expenses claimed and considers it reasonable to award to the applicant EUR 1,726 for the proceedings before the Constitutional Court and the Court, plus any tax that may be chargeable to the applicant.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

  1. Declares the complaints under Article 5 of the Convention admissible and the remainder of the application inadmissible;
  2. Holds that there has been a violation of Article 5 §§ 1, 2, 3 and 4 of the Convention;
  3. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 6,000 (six thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage,

(ii) EUR 1,726 (one thousand seven hundred and twenty-six euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

  1. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 26 August 2025, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

 Milan Blaško               Ioannis Ktistakis
 Registrar                     President

 

Povezana praksa domaćih sudova

Ustavni sud Už 9918/2016   03.12.2020.

Ustavni sud je u ovom predmetu priznao da je boravak podnosioca u bolnici predstavljao lišenje slobode, da nije izdat nalog kojim se odobrava pritvor podnosioca, niti je podnosilac bio obavešten o svojim pravima prilikom privođenja. Po mišljenju Ustavnog suda, ti propusti su bili opravdani hitnošću situacije pri čemu je prioritet bio spašavanje života podnosioca. Postupci vlasti, iako nisu bili u skladu sa važećim pravilima, bili su legitimni i ustavno prihvatljivi. Nije doneta bilo kakva odluka u vezi sa navodima podnosioca  da je bio vezan za bolnički krete više od 90 sati. 

LINK na PRESUDU / ODLUKU