Пресуда Европског суда за људска права
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ СТОКИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 26308/15)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР 17. октобар 2017. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Стокић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 26. септембра 2017. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 26308/15) против Србије коју је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”), српски држављанин, господин Зоран Стокић (у даљем тексту: „подносилац представке”), 11. маја 2015. године.
2. Подносиоца представке заступала је госпођа Р. Дугошија, адвокат из Жабара. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) заступао је њен заступник, госпођа Н. Плавшић.
3. Притужба због дужине парничног поступка прослеђена је Влади 25. априла 2016. године, а преостали део представке проглашен је недопуштеним према Правилу 54 став 3 Пословника Суда.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио примедбу Владе, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке рођен је 1967. године, а живи у Смедереву.
6. Подносилац представке је 26. марта 2007. године поднео тужбени захтев Општинском суду у Жабарима против свог послодавца, Министарства унутрашњих послова, тражећи исплату одређених социјалних давања.
7. Првостепени суд у Пожаревцу, судска јединица Жабари пресудила је 23. априла 2012. године у корист подносиоца представке.
8. Апелациони суд у Београду је 4. октобра 2012. године преиначио пресуду Првостепеног суда и одбацио захтев подносиоца представке. Подносилац представке је наведену пресуду примио 5. новембра 2012. године.
9. Уставни суд је 12. новембра 2014. године одбацио уставну жалбу подносиоца представке.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ
10. Подносилац представке притуживао се да је дужина радног спора у питању била некомпатибилна са захтевом „разумног рока”, утврђеног у члану 6. став 1. Конвенције, који гласи како следи:
„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... расправу у разумном року пред ... судом, ....”
11. Влада је оспорила тај аргумент тврдећи да се у посебним околностима предмета дужина поступка не може сматрати прекомерном.
12. Предметни поступак трајао је пет година и шест месеци на две инстанце.
13. Суд констатује да притужба овог подносиоца представке није ни очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције, ни недопуштена по неком другом основу. Она се, према томе, мора прогласити допуштеном.
14. Суд подсећа да се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносилаца представки и релевантних органа и значај предмета спора за подносиоца представке (види, међу многим другим ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], број 30979/96, став 43, ЕЦХР 2000-VII).
15. Суд је често налазио повреде члана 6. став 1. Конвенције у предметима који покрећу питања слична питању у конкретном предмету (види Frydlender, цитирана у горњем тексту).
16. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није истакла ниједну чињеницу, нити убедљив аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак о основаности притужбе подносиоца представке. С обзиром на своју судску праксу по овом питању (види уз одговарајуће измене, Станковић против Србије, број 29907/05, 16. децембар 2008. године и Стевановић против Србије, број 26642/05, 9. октобар 2007. године), Суд сматра да је у овом предмету дужина поступка била прекомерна и да није испунила захтев „разумног рока”.
17. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
18. Члан 41. Конвенције прописује:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
19. Подносилац представке је тражио 3.500,00 евра (ЕУР) на име материјалне штете и ЕУР 5.000,00 на име нематеријалне штете.
20. Влада је оспорила ове захтеве.
21. С обзиром да се накнада материјалне штете коју је подносилац представке тражио односила на исход домаћег поступка, а не на његову дужину, Суд не примећује никакву узрочну везу између утврђене повреде и тражене накнаде материјалне штете. Према томе, он одбацује овај захтев. Међутим, Суд се уверио да је подносилац представке без сумње претрпео душевне болове због кашњења у поступку у питању. Он, према томе, досуђује подносиоцу представке ЕУР 2.000,00 на име претрпљене нематеријалне штете.
22. Подносилац представке је такође тражио ЕУР 6.050,00 за трошкове настале пред домаћим судовима и пред Судом.
23. Влада је оспорила ове захтеве.
24. На основу докумената које поседује и своје судске праксе, Суд сматра да је оправдано да се досуди сума од ЕУР 500,00 за покриће трошкова по свим ставкама, умањено за износе који су можда већ исплаћени с тим у вези на домаћем нивоу.
25. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава притужбу у вези са прекомерном дужином парничног поступка допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;
3. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да плати подносиоцу представке, у року од три месеца, следеће износе:
(i) ЕУР 2.000,00 (две хиљаде евра), плус порез који се може наплатити, на име претрпљене нематеријалне штете, и
(ii) ЕУР 500,00 (пет стотина евра), плус порез који се може наплатити подносиоцу представке, на име трошкова;
(б) да се горе наведени износи претворе у националну валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
4. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 17. октобра 2017. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ СТОКИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 26308/15)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР 17. октобар 2017. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Стокић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 26. септембра 2017. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 26308/15) против Србије коју је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”), српски држављанин, господин Зоран Стокић (у даљем тексту: „подносилац представке”), 11. маја 2015. године.
2. Подносиоца представке заступала је госпођа Р. Дугошија, адвокат из Жабара. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) заступао је њен заступник, госпођа Н. Плавшић.
3. Притужба због дужине парничног поступка прослеђена је Влади 25. априла 2016. године, а преостали део представке проглашен је недопуштеним према Правилу 54 став 3 Пословника Суда.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио примедбу Владе, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке рођен је 1967. године, а живи у Смедереву.
6. Подносилац представке је 26. марта 2007. године поднео тужбени захтев Општинском суду у Жабарима против свог послодавца, Министарства унутрашњих послова, тражећи исплату одређених социјалних давања.
7. Првостепени суд у Пожаревцу, судска јединица Жабари пресудила је 23. априла 2012. године у корист подносиоца представке.
8. Апелациони суд у Београду је 4. октобра 2012. године преиначио пресуду Првостепеног суда и одбацио захтев подносиоца представке. Подносилац представке је наведену пресуду примио 5. новембра 2012. године.
9. Уставни суд је 12. новембра 2014. године одбацио уставну жалбу подносиоца представке.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ
10. Подносилац представке притуживао се да је дужина радног спора у питању била некомпатибилна са захтевом „разумног рока”, утврђеног у члану 6. став 1. Конвенције, који гласи како следи:
„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... расправу у разумном року пред ... судом, ....”
11. Влада је оспорила тај аргумент тврдећи да се у посебним околностима предмета дужина поступка не може сматрати прекомерном.
12. Предметни поступак трајао је пет година и шест месеци на две инстанце.
13. Суд констатује да притужба овог подносиоца представке није ни очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције, ни недопуштена по неком другом основу. Она се, према томе, мора прогласити допуштеном.
14. Суд подсећа да се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносилаца представки и релевантних органа и значај предмета спора за подносиоца представке (види, међу многим другим ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], број 30979/96, став 43, ЕЦХР 2000-VII).
15. Суд је често налазио повреде члана 6. став 1. Конвенције у предметима који покрећу питања слична питању у конкретном предмету (види Frydlender, цитирана у горњем тексту).
16. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није истакла ниједну чињеницу, нити убедљив аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак о основаности притужбе подносиоца представке. С обзиром на своју судску праксу по овом питању (види уз одговарајуће измене, Станковић против Србије, број 29907/05, 16. децембар 2008. године и Стевановић против Србије, број 26642/05, 9. октобар 2007. године), Суд сматра да је у овом предмету дужина поступка била прекомерна и да није испунила захтев „разумног рока”.
17. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
18. Члан 41. Конвенције прописује:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
19. Подносилац представке је тражио 3.500,00 евра (ЕУР) на име материјалне штете и ЕУР 5.000,00 на име нематеријалне штете.
20. Влада је оспорила ове захтеве.
21. С обзиром да се накнада материјалне штете коју је подносилац представке тражио односила на исход домаћег поступка, а не на његову дужину, Суд не примећује никакву узрочну везу између утврђене повреде и тражене накнаде материјалне штете. Према томе, он одбацује овај захтев. Међутим, Суд се уверио да је подносилац представке без сумње претрпео душевне болове због кашњења у поступку у питању. Он, према томе, досуђује подносиоцу представке ЕУР 2.000,00 на име претрпљене нематеријалне штете.
22. Подносилац представке је такође тражио ЕУР 6.050,00 за трошкове настале пред домаћим судовима и пред Судом.
23. Влада је оспорила ове захтеве.
24. На основу докумената које поседује и своје судске праксе, Суд сматра да је оправдано да се досуди сума од ЕУР 500,00 за покриће трошкова по свим ставкама, умањено за износе који су можда већ исплаћени с тим у вези на домаћем нивоу.
25. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава притужбу у вези са прекомерном дужином парничног поступка допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;
3. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да плати подносиоцу представке, у року од три месеца, следеће износе:
(i) ЕУР 2.000,00 (две хиљаде евра), плус порез који се може наплатити, на име претрпљене нематеријалне штете, и
(ii) ЕУР 500,00 (пет стотина евра), плус порез који се може наплатити подносиоцу представке, на име трошкова;
(б) да се горе наведени износи претворе у националну валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
4. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 17. октобра 2017. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Fatoş Aracı Заменик секретара |
Pere Pastor Vilanova Председник |
THIRD SECTION
CASE OF STOKIĆ v. SERBIA
(Application no. 26308/15)
JUDGMENT
STRASBOURG 17 October 2017
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Stokić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 26 September 2017,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 26308/15) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (”the Convention”) by a Serbian national, Mr Zoran Stokić (”the applicant”), on 11 May 2015.
2. The applicant was represented by Ms R. Dugošija, a lawyer practising in Žabari. The Serbian Government (”the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.
3. On 25 April 2016 the complaint concerning the length of civil proceedings was communicated to the Government and the remainder of the application was declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
5. The applicant was born in 1967 and lives in Smederevo.
6. On 26 March 2007 the applicant lodged a claim with the Žabari Municipal Court against his employer, the Ministry of Interior, seeking payment of certain benefits.
7. On 23 April 2012 the Požarevac First Instance Court the Žabari Court Unit ruled in favour of the applicant.
8. On 4 October 2012 the Belgrade Appellate Court revised the First Instance Court’s judgment and rejected the applicant’s claim. The applicant received the said judgment on 5 November 2012.
9. On 12 November 2014 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION
10. The applicant complained that the length of the labour-related proceedings in question had been incompatible with the ”reasonable time” requirement, as laid down in Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:
”In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by a ... tribunal...”
11. The Government contested that argument claiming that in the specific circumstances of the case the length of proceedings could not be considered excessive.
12. The proceedings in question lasted for five years and six months in two instances.
13. The Court notes that this applicant’s complaint is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention nor inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
14. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicants and the relevant authorities and what was at stake for the applicant in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII).
15. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present case (see Frydlender, cited above).
16. Having examined all the material submitted to it, the Court has not found any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion on the merits of the applicant’s complaint. Having regard to its case-law on the subject (see mutatis mutandis, Stanković v. Serbia, no. 29907/05, 16 December 2008 and Stevanović v. Serbia, no. 26642/05, 9 October 2007), the Court considers that in the instant case the length of the proceedings was excessive and failed to meet the ”reasonable time” requirement.
17. Accordingly, there has been a breach of Article 6 § 1 of the Convention.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
18. Article 41 of the Convention provides:
”If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
19. The applicant claimed 3,500 euros (EUR) in respect of pecuniary damage and EUR 5,000 in respect of non-pecuniary damage.
20. The Government contested these claims.
21. Given that the pecuniary damages requested by the applicant related to the outcome of the domestic proceedings rather than their length, the Court does not discern any causal link between the violation found and the pecuniary damage requested. Therefore, it rejects this claim. However, the Court is satisfied that the applicant has undoubtedly suffered distress on account of the delay in the proceedings in question. It therefore awards the applicant EUR 2,000 in respect of the non-pecuniary damage suffered.
22. The applicant also claimed EUR 6,050 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and before the Court.
23. The Government contested these claims.
24. Regard being had to the documents in its possession and to its case-law, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 500 covering costs under all heads, less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level.
25. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the complaint concerning the excessive length of civil proceedings admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
3. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months the following amounts:
(i) EUR 2,000 (two thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage suffered, and
(ii) EUR 500 (five hundreds euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
(b) that the amounts specified above shall be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
4. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 17 October 2017, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Fatoş Aracı Deputy Registrar |
Pere Pastor Vilanova President |