Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 1/2017 од 6.1.2017. године.
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ВУКОСАВЉЕВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 23496/13)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
27. септембар 2016. године
Ова пресуда је правоснажна. Она може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Вукосављевић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 6. септембра 2016. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 23496/13) против Републике Србије које је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") српски држављанин, господин Миле Вукосављевић (у даљем тексту: "Подносилац представке"), 30. марта 2013. године.
2. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник у то време, госпођа В. Родић.
3. Представка је 23. октобра 2014. године прослеђена Влади.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио ову примедбу, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке је рођен 1962. године, а живи у Великој Реци.
6. Он је био запослен у предузећу Холдинг компанија "Комграп" - ДД "Комграп градња", друштвеном предузећу из Београда (у даљем тексту: "Дужник").
A. Парнични поступак који је покренуо подносилац представке
7. Први општински суд у Београду је 3. фебруара 2006. године наложио дужнику да подносиоцу представке исплати одређене износе на име неисплаћених плата и доприноса за социјално осигурање, заједно са трошковима парничног поступка. Ова пресуда је постала правоснажна 31. јула 2006. године.
8. На предлог подносиоца представке, Четврти општински суд у Београду је 23. октобра 2006. године усвојио извршење наведене пресуде и даље наложио дужнику да подносиоцу представке исплати трошкове извршења.
9. Привредни суд у Београду је 24. децембра 2010. године отворио стечајни поступак над дужником (Ст. 4372/2010).
10. Подносилац представке је 22. јуна 2011. године пријавио своје потраживање.
11. Привреди суд у Београду је 31. октобра 2010. године одбио ове захтеве као закаснеле. Привредни апелациони суд је ову одлуку потврдио 26. јуна 2012. године.
12. Стејачни поступак против дужника је још у току.
13. Подносилац представке је 23. априла 2010. године изјавио уставну жалбу.
14. Уставни суд је одбио његову жалбу 14. јула 2011. године.
15. Подносилац представке је 13. марта 2012. године изјавио нову уставну жалбу.
16. Уставни суд је поново 26. јануара 2012. године одбио његову жалбу. Та одлука је 28. децембра 2012. године достављена подносиоцу представке.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
17. Релевантно домаће право које се односи на статус друштвених предузећа, као и извршне и стечајне поступке, изнето је у предметима Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, бр. 2269/06 и друге, ст. 57-64. и 71-76, 15. јануар 2008. године и Јовичић и други против Србије (одлука), број 37270/11, ст. 88-93, 15. октобар 2013. године. Штавише, судска пракса Уставног суда у односу на друштвена предузећа, заједно са релевантним одредбама које се односе на уставну жалбу изнета је у одлуци о допуштености у предмету Маринковић против Србије (одлука), број 5353/11, ст. 26-29. и 31-44, 29. јануар 2013. године, пресуди Маринковић против Србије, број 5353/11, ст. 29-31, 22. октобар 2013. године, и одлуци Феризовић против Србије (одлука), број 65713/13, ст. 12-17, 26. новембар 2013. године.
ПРАВО
I. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТАВ 1. И ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ
18. Подносилац представке се притуживао због пропуста Тужене државе да изврши правоснажну судску пресуду донету у његову корист и због непостојања делотоворног правног лека с тим у вези. Он се позвао на члан 6. ст. 1. и 13. Конвенције и члан 1. Протокола број 1, који, у релевантном делу, гласе како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона."
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.."
"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."
19. Влада је изнела да представку треба прогласити недопуштеном због пропуста подносиоца представке да исцрпи делотворна домаћа правна средства. Конкретно, она је тврдила да је подносилац представке требало да пријави своје потраживање у оквиру стечајног поступка на време.
20. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу.
21. Суд је доследно утврђивао да се када подносилац представке добије правоснажну пресуду против друштвеног предузећа, од њега само тражи да поднесе захтев надлежном суду за извршење те пресуде надлежном суду или, у случају ликвидационог или стечајног поступка против дужника, да пријави своје потраживање управи дужника (види Лолић против Србије, број 44095/06, став 26, 22. октобар 2013. године и Николић - Крстић против Србије, број 54195/07, став 29, 14. октобар 2014. године).
22. Суд не види ниједан разлог да одступи од овог правила и сматра да подносилац представке заиста није имао обавезу да своје потраживање пријави, такође, у стечајном поступку, јер је већ поднео предлог за извршење наведене пресуде надлежном суду. Суд, према томе, одбацује примедбу Владе с тим у вези.
23. Пошто притужбе подносиоца представке нису ни очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције ни недопуштене по неком другом основу, морају се прогласити допуштеним.
24. Суд констатује да правоснажна судска пресуда донета у корист подносиоца представке није извршена до данашњег дана.
25. Суд примећује да је често утврдио повреде члана 6. став 1. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу питања слична онима постављеним у предметном случају (види Р. Качапор и друге подноситељке представки, цитирана у горњем тексту, ст. 115-116. и 120; Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, ст. 123-124. и 133-134, 13. јануар 2009. године; Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, ст. 74. и 79, 31. мај 2011. године; и Адамовић против Србије, број 41703/06, став 41, 2. октобар 2012. године).
26. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није истакла ниједну чињеницу, нити убедљив аргумент који би га могао убедити да донесе другачији закључак у предметном случају. Према томе, дошло је до повреда члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1.
27. Пошто је донео овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (види, уз одговарајуће измене, Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
28. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
29. Подносилац представке није тражио одређени износ на име материјалне штете. Уместо тога, он се позвао на оно што је тражио у свом првобитном захтеву, а то је да се предметна пресуда изврши. На име нематеријалне штете, подносилац представке је тражио да се држави наложи да му исплати 2.000,00 евра (ЕУР).
30. Влада је оспорила ове захтеве.
31. У вези са материјалном штетом, примећује се да пресуда, којом Суд налази повреду Конвенције или Протокола уз њу, одређује Туженој држави законску обавезу да заинтересованим не само исплати суме досуђене на име правичног задовољења, већ и да изабере, уз надзор Комитета министара, опште и/или, према случају, појединачне мере које ће усвојити у домаћем правном систему да би се ставио крај на утврђену повреду (види Апостол против Грузије, број 40765/02, ст. 71-73, ЕЦХР 2006-XIV, Марчић и други, број 17556/05, ст. 64-65, 30. октобар 2007. године; и Пралица против Босне и Херцеговине, број 38945/05, став 19, 27. јануар 2009. године).
32. С обзиром на оно што је утврдио у предметном случају, Суд сматра да Тужена држава мора обезбедити извршење правоснажне домаће пресуде која се разматра у овом предмету тако што ће подносиоцу представке исплатити, из сопствених средстава, суме досуђене наведеном правоснажном пресудом, умањене за износе који су можда већ исплаћени по овом основу (види Радовановић против Србије, број 9302/11, ст. 37-38).
33. У вези са нематеријалном штетом, Суд сматра да је подносилац представке претрпео одређени нематеријални губитак због повреде Конвенције утврђене у овом предмету. С обзиром на судску праксу (Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66-68, 1. октобар 2013. године), Суд му досуђује износ од 2.000,00 евра. Ова сума треба да покрије нематеријалну штету и трошкове.
34. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреда члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;
3. Утврђује да нема потребе да се посебно разматра притужба према члану 13. Конвенције;
4. Утврђује
(a) да Тужена држава исплати подносиоцу представке, из сопствених средстава и у року од три месеца, износе досуђене судском пресудом донетом у његову корист, после одузимања износа који су можда већ исплаћени по овом основу;
(б) да Тужена држава исплати подносиоцу представке, у истом року, 2.000,00 евра (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете и трошкова, заједно са порезом који се може наплатити подносиоцу представке, који ће се претворити у локалну валуту Тужене државе по курсу важећем на дан измирења;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 27. септембра 2016. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
|
Fatoş Aracı |
Pere Pastor Vilanova |
THIRD SECTION
CASE OF VUKOSAVLJEVIĆ v. SERBIA
(Application no. 23496/13)
JUDGMENT
STRASBOURG
27 September 2016
This judgment is final. It may be subject to editorial revision.
In the case of Vukosavljević v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 6 September 2016,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 23496/13) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Mile Vukosavljević ("the applicant"), on 30 March 2013.
2. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent at the time, Ms V. Rodić.
3. On 23 October 2014 the application was communicated to the Government.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1962 and lives in Velika Reka.
6. He was employed by Holding Kompanija "Komgrap" - DD "Komgrap gradnja", a socially-owned company based in Belgrade (hereinafter "the debtor").
A. Civil proceedings brought by the applicant
7. On 3 February 2006, the First Belgrade Municipal Court ordered the debtor to pay the applicant specified amounts on account of salary arrears and social insurance contributions, plus the costs of the civil proceedings. This judgment became final on 31 July 2006.
8. On 23 October 2006, upon the applicant’s request to that effect, the Fourth Belgrade Municipal Court accepted the enforcement of the said judgment and further ordered the debtor to pay the applicant the enforcement costs.
9. On 24 December 2010 the Belgrade Commercial Court opened insolvency proceedings in respect of the debtor (St. 4372/2010).
10. On 22 June 2011 the applicant submitted his respective claims.
11. On 31 October 2010 the Belgrade Commercial Court dismissed these claims as out of time. The Commercial Appeals Court upheld that decision on 26 June 2012.
12. The insolvency proceedings against the debtor are still ongoing.
13. On 23 April 2010 the applicant lodged a constitutional appeal.
14. The Constitutional Court dismissed his appeal on 14 July 2011.
15. On 13 March 2012 the applicant lodged a new constitutional appeal.
16. On 26 January 2012 the Constitutional Court dismissed again his appeal. On 28 December 2012 that decision was delivered to the applicant.
II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE
17. The relevant domestic law concerning the status of socially-owned companies, as well as enforcement and insolvency proceedings, has been outlined in the cases of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., §§ 57-64 and 71-76, 15 January 2008, and Jovičić and Others v. Serbia (dec.), no. 37270/11, §§ 88-93, 15 October 2013. Furthermore, the case-law of the Constitutional Court in respect of socially-owned companies, together with the relevant provisions concerning constitutional redress has likewise been outlined in the admissibility decision in Marinković v. Serbia (dec.), no. 5353/11, §§ 26-29 and 31-44, 29 January 2013, the judgment in Marinković v. Serbia, no. 5353/11, §§ 29-31, 22 October 2013, and the decision in Ferizović v. Serbia (dec.), no. 65713/13, §§ 12-17, 26 November 2013.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 6 § 1 AND 13 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION
18. The applicant complained of the respondent State’s failure to enforce final court judgment rendered in his favour and of the lack of an effective remedy in that connection. He relied on Articles 6 § 1 and 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1, which, in so far as relevant, read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."
"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."
19. The Government submitted that the application should be declared inadmissible due to the applicant’s failure to exhaust effective domestic remedies. Specifically, they argued that the applicant should have submitted his claims within the insolvency proceedings in a timely manner.
20. The applicant reasserted his complaint.
21. The Court has consistently held that when an applicant obtains a final judgment against a socially-owned company, he or she is only required to file a request for the enforcement of that judgment with the competent court or, in case of liquidation or insolvency proceedings against the debtor, to report his or her claims to the administration of the debtor (see Lolić v. Serbia, no. 44095/06, § 26, 22 October 2013 and Nikolić-Krstić v. Serbia, no. 54195/07, § 29, 14 October 2014).
22. The Court finds no reasons to depart from this rule and considers that the applicant had indeed had no obligation to submit his claims also in the course of the insolvency proceedings, since he had already lodged a request for the enforcement of the said judgment with the competent court. The Court, therefore, rejects the Government’s objection in this regard.
23. Since the applicant’s complaints are neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, they must be declared admissible.
24. The Court notes that the final court judgment rendered in the applicant’s favour remains unenforced to date.
25. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and 120; Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, §§ 123-124 and 133-134, 13 January 2009; Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, §§ 74 and 79, 31 May 2011; and Adamović v. Serbia, no. 41703/06, § 41, 2 October 2012).
26. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There have, accordingly, been violations of Article 6 § 1 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1.
27. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
28. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
29. The applicant did not claim a specific amount in respect of pecuniary damages. Instead, he referred to what he had requested in his original application which was that the judgment in question should be enforced. In respect of non-pecuniary damages, the applicant requested that the State be ordered to pay him 2,000 euros (EUR).
30. The Government contested these claims.
31. As regards the pecuniary damage, it is observed that a judgment, in which the Court finds a violation of the Convention or of its Protocols, imposes on the respondent State a legal obligation not just to pay those concerned the sums awarded by way of just satisfaction, but also to choose, subject to supervision by the Committee of Ministers, the general and/or, if appropriate, individual measures to be adopted in its domestic legal order to put an end to the violation found (see Apostol v. Georgia, no. 40765/02, §§ 71-73, ECHR 2006-XIV, Marčić and Others, no. 17556/05, §§ 64-65, 30 October 2007; and Pralica v. Bosnia and Herzegovina, no. 38945/05, § 19, 27 January 2009).
32. Having regard to its findings in the instant case, the Court considers that the respondent State must secure the enforcement of the final domestic judgment under consideration in this case by way of paying the applicant, from its own funds, the sums awarded in the said final judgment, less any amounts which may have already been paid on this basis (see Radovanović v. Serbia, no. 9302/11, §§ 37-38).
33. As regards non-pecuniary damage, the Court considers that the applicant sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. Having regard to its case-law (Stošić v Serbia, no. 64931/10, §§ 66-68, 1 October 2013), the Court awards him EUR 2,000. This sum is to cover non-pecuniary damage, costs and expenses.
34. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there have been violations of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
3. Holds that there is no need to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, from its own funds and within three months, the sums awarded in the court judgment rendered in his favour, less any amounts which may have already been paid in this regard;
(b) that the respondent State is to pay the applicant, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) each in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicants, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
Done in English, and notified in writing on 27 September 2016, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Fatoş Aracı |
Pere Pastor Vilanova |
baza unakrsnih veza