Savić i drugi protiv Srbije

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 54/2016 од 10.6.2016. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ САВИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ 

(Представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 и 1906/15)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР 5. април 2016. године

Ова пресуда је правоснажна али може бити предмет редаторске измене.

У предмету Савић и други против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:

George Nicolaou, председник,

Branko Lubarda,

Pere Pastor Vilanova, судије,

и Marialena Tsirli, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореној седници 15. марта 2016. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу осам представки (бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 и 1906/15) против Србије поднетих Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"). Сви подносиоци представки су били српски држављани, а њихови лични подаци и остале релевантне појединости утврђене су у додатку уз ову пресуду.

2. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступала је њена заступница, госпођа Вања Родић.

3. Представке су 9. марта 2015. године прослеђене Влади.

4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио ову примедбу, Суд је исту одбацио.

ЧИЊЕНИЦЕ

ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносиоци представки су се, према члану 6. став 1. Конвенције, жалили на дужину трајања разних кривичних и парничних поступака.

6. Сви подносиоци представки добили су одлуке Уставног суда Србије, који је утврдио повреду њиховог права на суђење у разумном року и досудио им одређене износе на име накнаде нематеријалне штете (види додатак уз ову пресуду).

ПРАВО

I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

7. С обзиром на слично предметно питање представки, Суд сматра да је прикладно да се оне разматрају заједно и да се донесе једна пресуда.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

8. Подносиоци представки жалили су се на то да је дужина трајања кривичних и парничних поступака у питању била неспојива са захтевом "разумног рока". Они су се позвали на члан 6. став 1. Конвенције, који гласи како следи:

Члан 6. став 1.

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... расправу у разумном року пред ... судом ..."

A. Допуштеност

9. Влада је изнела да подносиоци представки не могу тврдити да су жртве наводне повреде (види став 12. у даљем тексту).

10. Суд сматра да је примедба Владе тесно повезана са суштином притужбе подносилаца представке, па се мора спојити са основаношћу.

11. Суд даље примећује да ова притужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став (a) Конвенције. Она није недопуштена ни по једном другом основу. Према томе, мора се прогласити допуштеном.

Б. Основаност

12. Влада је изнела да су сви подносиоци представки изгубили статус жртве, будући да су добили одлуке Уставног суда. Према мишљењу Владе, утврђивање повреде права и досуђивање накнаде нематеријалне штете, представљало је довољно обештећење за кршење права подносилаца на суђење у разумном року.

13. Подносиоци представки се са тим нису сложили.

14. Суд подсећа да статус "жртве" подносиоца представке, у смислу члана 34. Конвенције, зависи од чињенице да ли су домаћи органи признали, било изричито или прећутно, наводну повреду Конвенције и, ако је неопходно, пружили одговарајуће обештећење у вези с њом. Тек када се ови услови испуне, супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције искључује разматрање представке (види Видаковић против Србије (одлука) број 16231/07, став 24. мај 2011. године; Cocchiarella против Италије [ВВ], број 64886/01, став 71, ЕЦХР 2006-V; и Cataldo против Италије (одлука), број 45656/99, 3. јун 2004. године).

15. С тим у вези, Суд примећује да је Уставни суд нашао да је повређено право подносилаца представки на суђење у разумном року (види став 6. у горњем тексту), чиме је потврдио повреду на коју се жале и, делотворно, задовољио први услов утврђен праксом Суда.

16. Статус жртве подносилаца представке онда зависи од тога да ли је пружено обештећење било адекватно и довољно, с обзиром на правично задовољење, како је прописано чланом 41. Конвенције (види Dubjaková против Словачке (одлука), број 67299/01, 19. октобар 2004. године).

17. С тим у вези, Суд подсећа да се у предметима у вези са дужином трајања поступка, једна од карактеристика довољног обештећења која може уклонити статус жртве тужиоца, односи на досуђени износ. Овај износ посебно зависи од карактеристика и делотворности правног лека. Стога су, државе, као што је Србија, које су усвојиле правни лек осмишљен и за убрзање поступка и пружање накнаде, слободне да досуђују износе који - иако су нижи од оних које Суд досуђује - нису неразумни (види Cocchiarella против Италије [ВВ], цитирана у горњем тексту, ст. 96, 97.).

18. У конкретним предметима, Уставни суд је, поред наведеног утврђивања повреде, утврдио да подносиоци представки имају право на разне износе за тражену нематеријалну штету (прецизирани у додатку уз ову пресуду).

19. Ако се вратимо на износе стварно досуђене подносиоцима представки, Суд примећује да су накнаде досуђене у овим предметима значајно ниже у поређењу са износима досуђеним за упоредива кашњења у пракси Суда. Он би нагласио, с тим у вези, важност разумног износа правичног задовољења који се досуђује у домаћем систему, да би се правни лек у питању сматрао делотворним према Конвенцији. Да ли се досуђени износ може сматрати разумним, мора се, међутим, ценити у светлу свих околности предмета. То укључује, не само трајање поступка у одређеном предмету, већ и вредност досуђеног износа у светлу животног стандарда у држави о којој је реч, и чињеницу да се према националном систему накнада углавном досуђује и исплаћује брже него што би био случај да о том предмету одлучује Суд према члану 41. Конвенције.

20. У светлу материјала у спису и с обзиром на посебне околности предмета, Суд сматра да се износи досуђени подносиоцима представки не могу сматрати довољним, нити да представљају одговарајуће обештећење за претрпљене повреде.

21. Суд, према томе, закључује да подносиоци представки нису изгубили статус жртава, у смислу члана 34. Конвенције. Примедба Владе, с тим у вези, мора се одбацити.

22. С обзиром на горе наведено, а посебно на став Суда у вези са статусом жртве подносилаца представки, Суд закључује да је у конкретним случајевима дужина поступка била претерана и није испунила захтев "разумног рока".

23. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

III. ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ КОНВЕНЦИЈЕ

24. Неки подносиоци представки су се, такође, позвали на повреде и других чланова Конвенције.

25. Суд сматра да, у светлу свих материјала које поседује и у оној мери у којој су ствари на које се подносиоци жале у оквиру његове надлежности, ове притужбе не откривају појаву повреде права и слобода утврђених Конвенцијом и протоколима уз њу.

26. Произилази да је овај део представки очигледно неоснован и мора се одбацити, у складу са чланом 35. ст. 3. и 4. Конвенције.

IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

27. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

28. Подносиоци представки су тражили разне износе на име накнаде нематеријалне штете коју је претрпео сваки од њих. Тражени износи су назначени у приложеној табели. Подносиоци представки су, такође, тражили разне износе на име накнаде материјалне штете, као и за судске трошкове настале у поступку пред Судом.

29. Влада је тражене износе сматрала претераним.

30. Суд налази да подносиоци представки нису показали да је наводну материјалну штету заправо изазвала дужина поступака пред домаћим судовима и не примећује узрочну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете. Он, према томе, одбацује потраживања подносилаца представки за материјалну штету.

31. Подноситељка представке госпођа Драгица Костић (представка број 56465/13) није имала захтев за накнаду нематеријалне штете. Она је, међутим, тражила 1.000 евра за трошкове настале пред Судом. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да њој треба досудити само трошкове.

32. С обзиром на документе које поседује и своју судску праксу (види Немет против Србије, број 22543/05, 8. децембар 2009. године), Суд сматра да је оправдано да се износи назначени у приложеној табели досуде на име нематеријалне штете и трошкова, умањени за све износе који су можда већ исплаћени с тим у вези на домаћем нивоу.

Б. Затезна камата

33. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО

1. Одлучује да представке здружи;

2. Здружује са основаношћу Владине примедбе у вези са статусом жртве подносилаца представке и одбија је;

3. Проглашава притужбе у вези са претераном дужином парничног/кривичног поступка допуштеним, а преостали део представки недопуштеним;

4. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;

5. Утврђује

(a) да Тужена држава, на име нематеријалне штете и трошкова, исплати подносиоцима представки, у року од три месеца, износе назначене у приложеној табели, заједно са порезом који се може наплатити и који ће се претворити у локалну валуту, по курсу важећем на дан измирења, после одузимања свих износа који су можда већ исплаћени по овом основу;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена.

6. Одбија преостали део захтева подносилаца представки за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 5. aприла 2015. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

THIRD SECTION

CASE OF SAVIĆ AND OTHERS v. SERBIA (Applications nos. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 and 1906/15)

JUDGMENT

STRASBOURG 5 April 2016

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Savić and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

George Nicolaou, President,

Branko Lubarda,

Pere Pastor Vilanova, judges,

and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 15 March 2016,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in eight applications (nos. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 and 1906/15) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention"). The applicants were all Serbian nationals and their further personal and other relevant details and are set out in the appendix to this judgment.

2. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Ms Vanja Rodić.

3. On 9 March 2015 the applications were communicated to the Government.

4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.

THE FACTS

THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicants complained of the excessive length of different criminal and civil proceedings under Article 6 § 1 of the Convention.

6. All applicants obtained decisions of the Constitutional Court of Serbia, which found a violation of their right to a hearing within reasonable time and awarded them certain sums in respect of the non-pecuniary damage suffered (see appendix to this judgment).

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICATIONS

7. Having regard to the similar subject matter of the applications, the Court finds it appropriate to examine them jointly in a single judgment.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

8. The applicants complained that the length of the criminal and civil proceedings in question had been incompatible with the "reasonable time" requirement. They relied on Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:

Article 6 § 1

"In the determination of his civil rights and obligations or of any criminal charge against him... everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ..."

A. Admissibility

9. The Government submitted that the applicants could not claim to be victims of the alleged violation (see paragraph 12 below).

10. The Court considers that the Government’s objection is closely linked to the substance of the applicants’ complaint and therefore must be joined to the merits.

11. The Court further notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

12. The Government submitted that as all the applicants obtained decisions from the Constitutional Court they had therefore lost their victim status. In the Government’ s opinion, the finding of a violation and the awarding of compensation for the non-pecuniary damage suffered constituted sufficient redress for the breach of the applicants’ right to a hearing within a reasonable time.

13. The applicants disagreed.

14. The Court recalls that an applicant’s status as a "victim" within the meaning of Article 34 of the Convention depends on the fact whether the domestic authorities acknowledged, either expressly or in substance, the alleged infringement of the Convention and, if necessary, provided appropriate redress in relation thereto. Only when these conditions are satisfied does the subsidiary nature of the protective mechanism of the Convention preclude examination of an application (see Vidaković v. Serbia (dec.) no. 16231/07, § 24 May 2011; Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, § 71, ECHR 2006-V; and Cataldo v. Italy (dec.), no. 45656/99, 3 June 2004).

15. In this respect, the Court notes that the Constitutional Court found that the applicants’ right to a hearing within a reasonable time had been violated (see paragraph 6 above), thereby acknowledging the breach complained of and, effectively, satisfying the first condition laid down in the Court’s case law.

16. The applicants’ victim status then depends on whether the redress afforded was adequate and sufficient having regard to just satisfaction as provided for under Article 41 of the Convention (see Dubjaková v. Slovakia (dec.), no. 67299/01, 19 October 2004).

17. In this connection, the Court recalls that in length-of-proceedings cases one of the characteristics of sufficient redress which may remove a litigant’s victim status relates to the amount awarded. This amount depends, in particular, on the characteristics and effectiveness of the remedy. Thus, States which, like Serbia, have opted for a remedy designed both to expedite proceedings and afford compensation are free to award amounts which - while being lower than those awarded by the Court - are not unreasonable (seeCocchiarella v. Italy [GC], cited above, §§ 96, 97).

18. In the present cases, the Constitutional Court, in addition to the said finding of a violation, declared that the applicants were entitled to different amounts of non-pecuniary damages sought (specified in the appendix to this judgment).

19. Turning to the actual sums awarded to the applicants, the Court notes that compensations granted in the present cases are significantly lower compared with the sums awarded for comparable delays in the Court’s case-law. It would emphasise, in this respect, the importance of a reasonable amount of just satisfaction being awarded in the domestic system for the remedy in question to be considered as effective under the Convention. Whether the amount awarded may be regarded as reasonable, however, falls to be assessed in the light of all the circumstances of the case. These include not merely the duration of the proceedings in the specific case but the value of the award judged in the light of the standard of living in the State concerned, and the fact that under the national system compensation will in general be awarded and paid more promptly than would be the case if the matter fell to be decided by the Court under Article 41 of the Convention.

20. In the light of the material in the files and having regard to the particular circumstances of the cases, the Court considers that the sums awarded to the applicants cannot be considered sufficient and therefore amount to appropriate redress for the violations suffered.

21. The Court therefore concludes that the applicants did not lose their status as victims within the meaning of Article 34 of the Convention. The Government’s objection in this regard must therefore be rejected.

22. In view of the above and in particular the Court’s finding regarding the victim status of the applicants the Court concludes that in the present cases the length of the proceedings was excessive and failed to meet the "reasonable time" requirement.

23. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

III. OTHER ALLEGED VIOLATIONS OF THE CONVENTION

24. Some applicants also raised other complaints under various Articles of the Convention.

25. The Court considers that, in the light of all the material in its possession and in so far as the matters complained of are within its competence, these complaints do not disclose any appearance of a violation of the rights and freedoms set out in the Convention or the Protocols thereto.

26. It follows that this part of the applications is manifestly ill-founded and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 and 4 of the Convention.

IV. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

27. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

28. The applicants claimed various amounts in respect of the non-pecuniary damage suffered by each of them. The sums requested are indicated in the appended table. The applicants also requested various sums in respect of pecuniary damage and for the legal costs incurred in the proceedings before the Court.

29. The Government considered the sums requested to be excessive.

30. The Court finds that the applicants did not demonstrate that the alleged pecuniary damage had actually been caused by the length of the proceedings before the domestic courts and does not discern a causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged. It therefore rejects the applicants’ claims for pecuniary damage.

31. The applicant Ms Dragica Kostić (application no. 56465/13) made no claim for non-pecuniary damage. She, however, claimed EUR 1,000 in respect of the costs and expenses incurred before the Court. Having regard to the foregoing, the Court considers that she should be awarded costs and expenses only.

32. Regard being had to the documents in its possession and to its case-law (see Nemet v. Serbia, no. 22543/05, 8 December 2009), the Court considers it reasonable to award the sums indicated in the appended table in respect of non-pecuniary damage and costs and expenses, less any and all amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level.

B. Default interest

33. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;

2. Joins to the merits the Government’s objection as to the applicant’s victim status, and dismisses it;

3. Declares the complaints concerning the excessive length of civil/criminal proceedings admissible, and the remainder of the applications inadmissible;

4. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;

5. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months, the amounts indicated in the appended table in respect of non-pecuniary damage and costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on these amounts, which are to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement, after the deduction of any amounts which may have already been paid on this basis;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points.

6. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 5 April 2016, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

APPENDIX

1 Less any amounts which may have already been paid on this basis at the domestic level