Stoković i drugi protiv Srbije

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 59/2016 од 28.6.2016. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ СТОКОВИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ

(Представке бр. 75879/14 и 17 других - види списак у прилогу)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР 8. март 2016. године

Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакторске измене.

У предмету Стоковић и други против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:

Helena Jäderblom, председник,

Dmitry Dedov,

Branko Lubarda, судије,

и Marialena Tsirli, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореној седници 9. фебруара 2016. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу осамнаест представки (види додатак уз ову пресуду) против Србије поднетих Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") 10. јуна 2014. године. Сви подносиоци представки су били српски држављани, а њихови лични подаци и остале релевантне појединости утврђене су у додатку уз ову пресуду.

2. Подносиоце представки заступали су госпођа Т. Петровић и господин П. Јанковић, адвокати из Београда. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, госпођа Вања Родић.

3. Представке су 9. јануара 2015. године прослеђене Влади.

4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио ову примедбу, Суд је одбацује.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

A. Парнични поступак који су покренули подносиоци представки

5. Подносиоци представки били су запослени у ХК "Комграп ад Комграп - Макиш д.о.о.", предузећу из Београда (у даљем тексту: "дужник"). У релевантном тренутку, предузеће је било у већинском друштвеном власништву.

6. Пошто дужник није испунио своје обавезе према запосленима, подносиоци представки су поднели парничну тужбу којом су тражили исплату заосталих плата и разних доприноса за социјално осигурање.

7. Други општински суд у Београду је 23. јуна 2003. године наложио дужнику да подносиоцима представки исплати одређене износе на име заосталих плата и разне доприносе за социјално осигурање. Ова пресуда је постала правоснажна и извршна 25. јула 2005. године.

8. Подносиоци представки су 26. септембра 2005. године обратили Четвртом општинском суду у Београду за извршење пресуде од 23. јуна 2003. године.

9. Наведени суд је 18. јануара 2006. године наложио извршење пресуде и подносиоцима представки досудио трошкове настале у извршном поступку.

Б. Статус дужника

10. Влада је тврдила да је дужник продат 2007. године приватном предузећу.

11. Подносиоци представки се са тим нису сложили и тврдили су да је то заправо друго предузеће које је приватизовано 2007. године.

12. Влада је изнела да је стечајни поступак покренут у односу на дужника 22. јула 2010. године и да је прекинут 10. јуна 2013. године.

13. Подносиоци представки се са тим нису сложили и тврдили су да је то заправо друго предузеће које је банкротирало 2013. године.

14. У додатним запажањима Влада је изнела да је стечајни поступак покренут у односу на дужника 24. јула 2013. године и да је прекинут 8. новембра 2013. године када је одлука о покретању стечајног поступка укинута.

В. Поступак пред Уставним судом

15. Подносиоци представки су 27. октобра 2010. године поднели уставну жалбу, тражећи обештећење због неизвршења поменуте пресуде.

1. У вези са подносиоцима представки у предметима бр. 75890/14 и 76373/14

16. Уставни суд је 27. новембра 2013. године утврдио да су подносиоци представки претрпели повреду "права на суђење у разумном року" у вези са извршним поступком. Суд им, међутим, није досудио накнаду нематеријалне штете, сматрајући да се у обзир може узети само период након што су подносиоци представки наставили извршни поступак после смрти њихових рођака (9. јула 2013. године, односно 15. маја 2013. године).

2. У вези са осталим подносиоцима представки

17. Уставни суд је 27. новембра 2013. године утврдио да су подносиоци представки претрпели повреду "права на суђење у разумном року" у вези са извршним поступком. Суд је наложио убрзање поступка и изјавио да подносиоци представки имају право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800,00 евра, претворено у домаћу валуту по стопи важећој на дан исплате.

18. Како предметни извршни поступак још није завршен, Уставни суд је утврдио да су уставне жалбе преурањене у погледу захтева за накнаду на материјалне штете, из ког разлога је у овом делу уставне жалбе одбио.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

19. Релевантно домаће право у вези са статусом друштвених предузећа, извршним и стечајним поступцима изнето је у предметима Р.  Качапор и друге против Србије (бр. 2269/06 и друге, ст. 57-64. и ст. 71-76, 15. јануар 2008. године), и Јовичић и други против Србије  (одлука), број 37270/11, ст. 88-93, 15. октобар 2013. године). Штавише, судска пракса Уставног суда у вези са друштвеним предузећима, заједно са релевантним одредбама о уставним жалбама и приватизацији друштвених предузећа, изнета је у одлуци о допуштености у предмету Маринковић против Србије ((одлука), број 5353/11, ст. 26-29. и ст. 31-44, 29. јануар 2013. године); пресуда у предмету Маринковић против Србије (број 5353/11, ст. 29-32, 22. октобар 2013. године); и пресуда у предмету Феризовић против Србије (одлука), број 65713/13, 26. новембар 2013. године).

ПРАВО

I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

20. Суд сматра да, у складу са Правилом 42. став 1. Пословника Суда, представке треба здружити, с обзиром на њихову заједничку чињеничну и правну позадину.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛ. 6. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ

21. Подносиоци представки су се притуживали због пропуста Тужене државе да изврши правоснажну судску одлуку донету у њихову корист против дужника, као и због непостојања делотворног правног лека с тим у вези. Релевантне одредбе члана 6. Ст. 1. и 13. Конвенције, као и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, гласе како следи:

Члан 6. став 1.

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона."

Члан 1. Протокола број 1

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."

Члан 13.

"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."

A. Допуштеност

1. Компатибилност ratione personae представки бр. 75890/14 и 76373/14

22. Суд примећује да Влада није истакла приговор недопуштеност у смислу непостојања надлежности ratione personae у вези са ове две представке. И поред тога, Суд ће испитати надлежност на сопствену иницијативу, пошто ово питање захтева разматрање.

23. Суд примећује да Уставни суд није подносиоцима представки у ова два случаја досудио накнаду нематеријалне штете, сматрајући да се у обзир може узети само период у ком су подносиоци наставили извршни поступак након смрти њихових рођака. Суд је, међутим, већ утврдио да када подносилац представке саопшти да је заинтересован за наставак поступка као наследник, он се може притуживати на целу дужину поступка у питању (види M.Ö. против Турске, број 26136/95, став 25, 19. мај 2005. године).

24. С обзиром на горе наведено, Суд закључује да су ове представке компатибилне ratione personae са Конвенцијом.

2. Статус жртве осталих подносилаца представки

25. Влада је изнела да су подносиоци представки, на основу одлуке Уставног суда од 27. новембра 2013. године, изгубили статус жртве. По мишљењу Владе, утврђивање повреде, налози судовима да убрзају спорни извршни поступак и досуђивање накнаде за претрпљену нематеријалну штету представљало је довољно обештећење за повреду права подносилаца представки на суђење у разумном року.

26. Подносиоци представки су оспорили ове тврдње.

27. Суд је већ утврдио да је уставна жалба делотворан правни лек у смислу члана 35. став 1. Конвенције у погледу притужби на неизвршење пресуда против друштвених/државних предузећа (види Феризовић против Србије, цитирана у горњем тексту). Међутим, пошто у овом предмету Уставни суд није наложио Туженој држави да исплати износе досуђене правоснажном пресудом, Суд закључује да подносиоци представки нису изгубили статус жртава у смислу члана 34. Конвенције. Стога се Владина примедба с тим у вези мора одбацити.

3. Неисцрпеност домаћих правних лекова

28. Влада је изнела да је стечајни поступак покренут у односу на дужника 22. јула 2010. године и да је прекинут 10. јуна 2013. године.

29. Влада је тврдила да, будући да подносиоци представки нису пријавили своја потраживања у горе наведеном стечајном поступку, њихове представке поднете Суду недопуштене због неисцрпености домаћих правних лекова.

30. Суд је већ разматрао сличне аргументе и одбацио их (види, на пример, Лолић против Србије, број 44095/06, став 26, 22. октобар 2013. године). Он не види ниједан разлог да одступи од тог приступа у овим предметима. Према томе, примедба Владе мора се одбацити.

31. Влада је даље изнела да су представке недопуштене зато што подносиоци представки нису користили правни лек у вези са заштитом права на суђење у разумном року, који је био доступан од 22. маја 2014. године.

32. Чак и под претпоставком да се наведени правни лек може сматрати делотворним у посебним околностима ових предмета, Суд примећује да су подносиоци представки покушали да добију обештећење пред Уставним судом и да се од њих није могло оправдано очекивати да употребе још један правни лек који постоји тек након што је Уставни суд одлучио о њиховим уставним жалбама. Према томе, примедба Владе, с тим у вези, мора се такође одбацити.

33. Суд примећује да притужбе подносилаца представки нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље примећује да оне нису недопуштене ни по једном другом основу. Према томе, оне се морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

34. Влада је тврдила да је дужник приватно предузеће од 2007. године и да се Тужена држава не може сматрати одговорном за неизвршење судских одлука донетих против приватног предузећа.

35. Суд примећује да, без обзира на то да ли је дужник приватизован 2007. године или не, у време када су донете правоснажна домаћа пресуда и налог за извршење, дужник пословао као државно правно лице. Држава је, према томе, непосредно одговорна за своје дугове (види Јовичић и други против Србије, број 37270/11, и друге, став 36, 13. јануар 2015. године).

36. Суд, такође, примећује да правоснажна судска одлука донета у корист подносилаца представки још није извршена.

37. Суд је често налазио повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у случајевима који покрећу питања слична оним постављеним у предметном случају (види Р. Качапор и друге, цитирана у горњем тексту, ст. 115-16. и 120; Марчић и други против Србије, број 17556/05, став 60, 30. октобар 2007. године; Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, ст. 123-24. и ст. 133-34, 13. јануар 2009. године; Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, ст. 74. и 79, 31. мај 2011. године; и Адамовић против Србије, број 41703/06, став 41, 2. октобар 2012. године).

38. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу, нити уверљив аргумент, који би могли да га убеде да донесе другачији закључак у овом предмету. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.

39. Пошто је донео овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (види mutatis mutandis, Kin-Stib и Majkić против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

40. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета, трошкови

41. Подноситељка представке у представци број 76392/14, госпођа Стана Митровић, тражила је да се Туженој држави наложи да јој исплати, из сопствених средстава, износе досуђене правоснажном судском одлуком донетом у њену корист, као и трошкове извршног поступка. Она је такође тражила 1.741 евра на име нематеријалне штете и судских трошкова насталих пред Судом.

42. Остали подносиоци представки су тражили да се Туженој држави наложи да им исплати, из сопствених средстава, износе досуђене правоснажном судском одлуком донетом у њихову корист, као и трошкове извршног поступка, заједно са разним износима у вези са претрпљеном нематеријалном штетом за сваког од њих и судске трошкове настале у поступку пред Судом, од 2.383 евра до 5.022 евра.

43. Влада је ове захтеве оспорила.

44. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и сопствену праксу (види Р. Качапор и друге, ст. 123-26, и Црнишанин и други, став 139, обе цитиране у горњем тексту), Суд налази да Влада треба да подносиоцима представки исплати износе досуђене судском одлуком од 23. јуна 2003. године, као и утврђене трошкове извршног поступка, након што се одузму износи који су можда већ исплаћени по том основу на домаћем нивоу.

45. У вези са нематеријалном штетом, Суд сматра да су подносиоци представки претрпели одређени нематеријални губитак који произилази из повреда Конвенције утврђених у овом случају. Суд сматра да је оправдано да се госпођи Стани Митровић (представка број 76392/14) досуди 1.741 евра, а по 2.000 евра свим осталим подносиоци представки, за накнаду нематеријалне штете, као и трошкова, након одузимања свих износа који су можда већ исплаћени по овом основу (види Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66. и 67, 1. октобар 2013. године).

Б. Затезна камата

46. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО

1. Одлучује да представке здружи;

2. Проглашава представке допуштеним;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције;

4. Утврђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;

5. Утврђује да нема потребе да се притужбе подносилаца представки према члану 13. Конвенције разматрају посебно;

6. Утврђује

(а) да Тужена држава исплати подносиоцима представки, у року од три месеца, износе досуђене правоснажном домаћом пресудом од 23. јуна 2003. године донетом у њихову корист, као и трошкове извршног поступка, после одузимања свих износа који су можда већ исплаћени по овом основу;

(б) да Тужена држава исплати подноситељки представке госпођи Стани Митровић (представка број 76392/14), у истом року, 1.741 евра на име нематеријалне штете и трошкова, заједно са порезом који се може наплатити подноситељки представке, који ће се претворити у локалну валуту, по курсу важећем на дан измирења, после одузимања свих износа који су можда већ исплаћени по овом основу;

(в) да Тужена држава исплати свим осталим подносиоцима представки, у истом року, 2.000 евра на име нематеријалне штете и трошкова, заједно са порезом који се може наплатити на овај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате, после одузимања свих износа који су можда већ исплаћени по овом основу;

(д) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, плати обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;

7. Одбија преостали део захтева подносилаца представки за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми 8. марта 2016. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

ДОДАТАК

THIRD SECTION

CASE OF STOKOVIĆ AND OTHERS v. SERBIA

(Applications nos. 75879/14 and 17 others - see appended list)

JUDGMENT

STRASBOURG 8 March 2016

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Stoković and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

Helena Jäderblom, President,

Dmitry Dedov,

Branko Lubarda, judges,

and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 9 February 2016,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in eighteen applications (see the appendix to this judgment) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") on 10 June 2014. The applicants were all Serbian nationals, and their further personal details are set out in the said appendix.

2. The applicants were represented by Ms T. Petrović and Mr P. Janković, lawyers practising in Belgrade. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Ms Vanja Rodić.

3. On 9 January 2015 the applications were communicated to the Government.

4. The Government objected to the proposal that the application be examined by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

A. Civil proceedings brought by the applicants

5. The applicants were employed by HK Komgrap ad Komgrap-Makiš doo, a company based in Belgrade (hereinafter "the debtor"). At the relevant time, the company was predominantly socially-owned.

6. Since the debtor had failed to fulfil its obligations towards its employees, the applicants brought a civil claim seeking payment of salary arrears and various social security contributions.

7. On 23 June 2003 the Belgrade Second Municipal Court (Drugi opštinski sud u Beogradu) ordered the debtor to pay to the applicants certain sums in respect of salary arrears and various social security contributions. This judgment became final and enforceable on 25 July 2005.

8. On 26 September 2005 the applicants applied to the Belgrade Fourth Municipal Court (Četvrti opštinski sud u Beogradu) for enforcement of the judgment of 23 June 2003.

9. On 18 January 2006 the said court ordered the enforcement of the judgment and awarded the applicants the costs incurred in the enforcement proceedings.

B. Status of the debtor

10. The Government maintained that the debtor had been sold in 2007 to a private company.

11. The applicants disagreed and claimed that it was, in fact, a different company that had been privatised in 2007.

12. The Government submitted that bankruptcy proceedings had been instituted in respect of the debtor on 22 July 2010 and had been terminated on 10 June 2013.

13. The applicants disagreed and claimed that it was, in fact, a different company that went into bankruptcy in 2013.

14. In their additional observations the Government submitted that bankruptcy proceedings had been instituted in respect of the debtor on 24 July 2013 and had been terminated on 8 November 2013 when the decision to institute bankruptcy proceedings had been quashed.

C. Constitutional Court proceedings

15. On 27 October 2010 the applicants lodged a constitutional appeal, seeking redress for the non-enforcement of the judgment in question.

1. Regarding the applicants in cases nos. 75890/14 and 76373/14

16. On 27 November 2013 the Constitutional Court held that the applicants had suffered a breach of the "right to a trial within a reasonable time" with regard to the enforcement proceedings. The court, however, did not award them compensation for non-pecuniary damage, finding that only the period after the applicants had continued the enforcement proceedings following the death of their relatives (on 9 July 2013 and 15 May 2013, respectively) could be taken into account.

2. Regarding the remaining applicants

17. On 27 November 2013 the Constitutional Court held that the applicants had suffered a breach of the "right to a trial within a reasonable time" with regard to the enforcement proceedings. The court ordered the acceleration of the proceedings and declared that the applicants were entitled to compensation for the non-pecuniary damage suffered in the amount of EUR 800 each, converted into the national currency at the rate applicable at the date of settlement.

18. The Constitutional Court held that since the enforcement proceedings in question had not yet been completed, the constitutional appeals were premature in so far as they concerned pecuniary damage, and dismissed the appeals in that regard.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

19. The relevant domestic law concerning the status of socially-owned companies, enforcement and insolvency proceedings is outlined in the cases of R. Kačapor and Others v. Serbia (nos. 2269/06 et al., §§ 57-64 and §§ 71-76, 15 January 2008), and Jovičić and Others v. Serbia ((dec.), no. 37270/11, §§ 88-93, 15 October 2013). Furthermore, the case-law of the Constitutional Court in respect of socially-owned companies, together with the relevant provisions concerning constitutional appeals and the privatisation of socially-owned companies, is outlined in the admissibility decision in Marinković v. Serbia ((dec.), no. 5353/11, §§ 26-29 and §§ 31-44, 29 January 2013); the judgment inMarinković v. Serbia (no. 5353/11, §§ 29-32, 22 October 2013); and the judgment in Ferizović v. Serbia ((dec.), no. 65713/13, 26 November 2013).

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICATIONS

20. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of the Court, the applications should be joined, given their common factual and legal background.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLES 6 AND 13 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION

21. The applicants complained of the respondent State’s failure to enforce a final court decision rendered in their favour against the debtor and of the lack of an effective remedy in that connection. The relevant provisions of Articles 6 § 1 and 13 of the Convention, as well as Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention, read as follows:

Article 6 § 1

"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."

Article 1 of Protocol No. 1

"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."

Article 13

"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."

A. Admissibility

1. Compatibility ratione personae of applications nos. 75890/14 and 76373/14

22. The Court notes that the Government have not pleaded inadmissibility on account of lack of jurisdiction ratione personae regarding these two applications. Nevertheless, the Court will examine its jurisdiction of its own motion, as the issue calls for consideration.

23. The Court observes that the Constitutional Court failed to award the applicants in these two cases compensation for non-pecuniary damage, finding that only the period in which they had continued the enforcement proceedings following the death of their relatives could be taken into consideration. However, the Court has already held that when an applicant has declared his or her intention to continue proceedings as an heir, he or she can complain of the entire length of the proceedings in question (see M.Ö. v. Turkey, no. 26136/95, § 25, 19 May 2005).

24. In view of the above, the Court concludes that these applications are compatible ratione personae with the Convention.

2. Victim status of the remaining applicants

25. The Government submitted that by virtue of the decision of the Constitutional Court of 27 November 2013, the applicants had lost their victim status. In the Government’s opinion, the finding of a violation, ordering the courts to expedite the impugned enforcement proceedings and the awarding of compensation for the non-pecuniary damage suffered constituted sufficient redress for the breach of the applicants’ right to a hearing within a reasonable time.

26. The applicants contested those claims.

27. The Court has already held that a constitutional appeal is an effective remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention with respect to complaints involving the non-enforcement of judgments against socially/State-owned companies (see Ferizović v. Serbia, cited above). However, since in the present case the Constitutional Court failed to order the payment by the respondent State of the sums awarded in the final domestic judgment, the Court concludes that the applicants did not lose their status as victims within the meaning of Article 34 of the Convention. The Government’s objection in this regard must therefore be rejected.

3. Non-exhaustion of domestic remedies

28. The Government submitted that bankruptcy proceedings had been instituted in respect of the debtor on 22 July 2010 and had been terminated on 10 June 2013.

29. The Government argued that, as the applicants had failed to register their claims in the above-mentioned bankruptcy proceedings, their applications to the Court were inadmissible on grounds of non-exhaustion of domestic remedies.

30. The Court has already considered similar arguments and rejected them (see, for example, Lolić v. Serbia, no. 44095/06, § 26, 22 October 2013). It sees no reason to depart from that approach in the present cases. Therefore, the Government’s objection must be rejected.

31. The Government further submitted that the applications were inadmissible because the applicants had failed to pursue a remedy with regard to the protection of the right to trial within a reasonable time, which had been available as of 22 May 2014.

32. Even assuming that the said remedy could be considered effective in the specific circumstances of these cases, the Court notes that the applicants have attempted to obtain redress before the Constitutional Court and could not in addition have reasonably been expected to make use of yet another remedy which only came into existence after the Constitutional Court had decided on their constitutional appeals. Therefore, the Government’s objection in this respect must also be rejected.

33. The Court notes that the applicants’ complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that they are not inadmissible on any other grounds. They must therefore be declared admissible.

B. Merits

34. The Government argued that the debtor had been a private company since 2007 and that the respondent State could not be held liable for the non-enforcement of judicial decisions rendered against a private company.

35. The Court notes that irrespective of whether the debtor was privatised in 2007, at the time when the final domestic judgment and the enforcement order were delivered the debtor was operating as a State-controlled entity. The State is therefore directly liable for its debts (see Jovičić and Others v. Serbia, no. 37270/11, et al., § 36, 13 January 2015).

36. The Court also notes that the final court decision rendered in the applicants’ favour remains unenforced to the present date.

37. The Court has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-16 and 120; Marčić and Others v. Serbia, no. 17556/05, § 60, 30 October 2007; Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, §§ 123-24 and §§ 133-34, 13 January 2009; Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, §§ 74 and 79, 31 May 2011; and Adamović v. Serbia, no. 41703/06, § 41, 2 October 2012).

38. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention.

39. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

40. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damages, costs and expenses

41. The applicant in application no. 76392/14, Ms. Stana Mitrović, requested that the respondent State be ordered to pay, from its own funds, the sums awarded in the final court decision rendered in her favour, as well as the costs of the enforcement proceedings. She also claimed EUR 1,741 in respect of non-pecuniary damage and the legal costs incurred before the Court.

42. The remaining applicants requested that the respondent State be ordered to pay, from its own funds, the sums awarded in the final court decision rendered in their favour, as well as the costs of the enforcement proceedings, plus various amounts in respect of the non-pecuniary damage suffered by each of them and for the legal costs incurred in the proceedings before the Court, ranging from 2,383 euros (EUR) to EUR 5,022.

43. The Government contested those claims.

44. Having regard to the violations found in the present case and to its own case-law (see R. Kačapor and Others, §§ 123-26, and Crnišanin and Others, § 139, both cited above), the Court finds that the Government should pay the applicants the sums awarded in the court decision of 23 June 2003, as well as the established costs of the enforcement proceedings, after the deduction of any amounts which may have already been paid in this regard at the domestic level.

45. As regards non-pecuniary damage, the Court considers that the applicants sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. The Court considers it reasonable to award Ms. Stana Mitrović (application no. 76392/14) EUR 1,741, and EUR 2,000 to each of the remaining applicants, covering non-pecuniary damage, as well as costs and expenses, after the deduction of any amounts which may have already been paid on this basis (see Stošić v. Serbia, no. 64931/10, §§ 66 and 67, 1 October 2013).

B. Default interest

46. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;

2. Declares the applications admissible;

3. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention;

4. Holds that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;

5. Holds that there is no need to examine separately the applicants’ complaints under Article 13 of the Convention;

6. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months, the sums awarded in the final domestic judgment of 23 June 2003 rendered in their favour, as well as the established costs of the enforcement proceedings, after the deduction of any amounts which may have already been paid on this basis;

(b) that the respondent State is to pay the applicant Ms. Stana Mitrović (application no. 76392/14), within the same period, EUR 1,741 in respect of non-pecuniary damage and costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on this amount, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement, after the deduction of any amounts which may have already been paid on this basis; (c) that the respondent State is to pay to each of the remaining applicants, within the same period, EUR 2,000 in respect of non-pecuniary damage and costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on this amount, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement, after the deduction of any amounts which may have already been paid on this basis;

(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

7. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 8 March 2016, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

APPENDIX