Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 35/2017 од 12.4.2017. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЦВЕТКОВИЋ против СРБИЈЕ
(представка број 42707/10)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
7. фебруар 2017. године
Ова пресуда ће бити правоснажна под условима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Цветковић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:
Luis López Guerra, председник,
Helena Jäderblom,
Helen Keller,
Branko Lubarda,
Pere Pastor Vilanova,
Alena Poláčková,
Georgios A. Serghides, судије,
и Stephen Phillips, секретар одељења,
После већања на затвореној седници 17. јануара 2017. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 42707/10) против Републике Србије које је Суду поднела према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) српска држављанка, госпођа Сузана Цветковић (у даљем тексту: „подноситељка представке”), 21. јула 2010. године.
2. Подноситељку представке заступала је госпођа Ј. Спасић, адвокат из Власотинаца, у раним фазама поступка. Касније је подноситељка представке изузетно добила одобрење да заступа саму себе (Правило 36 Пословника Суда). Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) првобитно је заступао њен заступник у то време госпођа В. Родић, а касније госпођа Н. Плавшић, новоименовани заступник.
3. Подноситељка представке је тврдила да су пресуда Врховног суда од 28. маја 2009. године, којом се В. Ц. додељује вршење родитељског права над А. Ц., као и њена каснија потврда од стране Уставног суда, биле произвољне.
4. Представка је 9. маја 2015. године прослеђена Влади.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подноситељка представке рођена је 1981. године и живи у Нишу.
6. Подноситељка представке је 2. фебруара 1999. године родила кћерку А. Ц. Годину дана касније удала се за В. Ц. („тужени”), биолошког оца њене кћерке.
7. В. Ц. је 1. фебруара 2005. године поднела тужбу Општинском суду у Нишу, тражећи развод брака, вршење родитељског права над А. Ц. и издржавање за дете.
Б. Привремено вршење родитељског права подноситељке представке
8. Центар за социјални рад из Ниша је 16. маја 2005. године одобрио подноситељки представке привремену бригу и вршење родитељског права над А. Ц. до развода брака.
9. Дана 23. јуна 2005. године, док су подноситељка представке и А. Ц. били у заводу за ментално здравље где се дете лечило због поремећеног менталног здравља због развода родитеља, В. Ц. је силом узео А. Ц. од подноситељке представке и њеног старања, и док је то чинио физички је напао подноситељку представке, ударивши је тако да је изгубила свест.
10. Општински суд у Нишу је 25. јула 2005. године издао решење о привременом вршењу родитељског права којим је тражио да В. Ц. преда А. Ц. на старање подноситељки представке, до окончања бракоразводне парнице.
11. Извршитељ је 5. августа 2005. године пратио подноситељку представке до куће туженог, тражећи да преда дете. Отац туженог и А. Ц. били су, такође, присутни. Тужени је изјавио да он не би спречавао мајку да виђа своје дете, али је одбио да је преда, чак и ако треба да плати новчану казну, тврдећи да подноситељка представке не може да обезбеди одговарајуће услове за живот за А. Ц. и да А. Ц. више воли да живи са њим.
12. Суочивши се са пропустом туженог да поступи према решењу о извршењу, Општински суд у Нишу му је 12. августа 2005. године наложио да плати новчану казну у износу од 10.000,00 динара (РСД; приближно 120 евра (ЕУР)), у року од три дана и да дете врати мајци у истом року.
13. Извршитељ је поново 18. августа 2005. године отишао кући туженог, али тамо није било никога. Истог дана се суд обратио Центру за социјални рад у Нишу захтевајући хитно поступање, пошто је подноситељка представке тврдила да је реч о насиљу у породици.
14. Центар за социјални рад је 22. августа 2005. године обавестио суд да је подноситељки представке и туженом саветовао да оду у завод за ментално здравље да би добили одговарајуће смернице како да међусобно комуницирају и да би се дете вратило на лечење. Суд је обавештен да је Центар за социјални рад у Дољевцу преузео одговорност за овај случај, пошто се тамо налазило пребивалиште туженог.
15. Општински суд је 12. септембра 2005. године наложио туженом да плати још једну новчану казну у износу од РСД 50.000,00 (приближно ЕУР 590) и да А. Ц. врати мајци.
16. Тужени и његов отац су се 15. септембра 2005. године обратили суду, изјавивши да дете не жели да иде код мајке и да одбијају да плате новчану казну.
17. Нови покушај да се изврши привремено решење био је 20. септембра 2005. године, овог пута у присуству психолога из Центра за социјални рад у Дољевцу, полицајаца, извршног судије, извршитеља и подноситељке представке. Дете је почело да плаче и одбило је да пође са подноситељком представке. Тужени је изјавио да је разговарао са дететом, подстичући је да оде да живи са мајком ако жели, али је дете то одбило. Подноситељка представке је била мишљења да је дете добило упутства и да је под притиском, а да је заправо за њу веома везана. Она је желела да дете одмах одведе, без обзира на њено понашање. Психолог је била против насилног преузимања вршења родитељског права, тврдећи да би то могло имати негативан утицај на ментално здравље детета и довести до аутизма. Дете је већ показало неке од ових симптома, али су они престали пошто је прешла код оца, где је живела пет година. Психолог је предложила да се мајка и дете почну виђати под надзором Центра у његовим просторијама. Она је у записнику такође констатовала да би родитељи требало да престану са манипулисањем дететом.
18. Први сусрет мајке и детета десио се 3. октобра 2005. године у просторијама Центра, али је подноситељка представке касније рекла на суду да није био успешан, јер је дете било наводно изложено притиску оца.
19. Приликом следећег сусрета, који је био 14. октобра 2005. године, дете је стално држало оца за руку, плакало и избегавало контакт са мајком. Овом сусрету психолог није присуствовала, због боловања. Пошто су напустили просторије Центра за социјални рад у Нишу, подноситељка представке и тужени и остали присутни започели су тучу. Отац туженог је наводно физички напао подноситељку представке. Суд је обавестио Центар за социјални рад у Дољевцу о овом догађају, тражећи савет како даље да поступа.
20. Подноситељка представке је 2. марта 2006. године тражила од суда да изврши решење о привременом вршењу родитељског права у присуству полиције.
21. Покушај извршења решења о привременом вршењу родитељског права требало је да буде 20. марта 2006. године у просторијама Центра за социјални рад у Нишу у присуству судије, психолога и учитеља из Центра, подноситељке представке и представника туженог. Тужени и дете се нису појавили. Дете је наводно било болесно.
22. Следећи покушај извршења био је 29. маја 2006. године. Тужени се опет није појавио. Према ономе што је његов заступник рекао, он је прописно позван. Рочишту су присуствовала два психолога, један из Центра за социјални рад из Ниша и други из Центра за социјални рад из Дољевца. Оба су дала своје мишљење у вези са присилним враћањем детета мајци, психолог из Ниша је тврдио да је то једина могућност, пошто отац није вољан да дете добровољно преда, а психолог из Дољевца је тврдио супротно, на основу тога да би то могло да има негативан утицај на даљи развој детета.
23. Покушај извршења заказан за 13. јун 2006. године, такође, је одложен због одсуства туженог и његовог заступника.
24. Тужени се 29. јуна 2006. године појавио без детета, јер је наводно она била болесна, али није поднео никакав доказ за ту тврдњу. На састанку је тврдио да је спреман да дете преда мајци, али да дете одбија да сарађује.
25. Суд је 27. јула 2006. године поново наложио туженом да плати казну у износу од РСД 20.000,00 и да дете врати мајци.
26. Суд је 25. децембра 2006. године затражио од Завода за ментално здравље у Нишу да припреми мишљење у вези са извршењем привременог решења о вршењу родитељског права због потешкоћа на које се наишло у поступку.
27. Завод за ментално здравље у Нишу издао је стручни извештај 28. јуна 2007. године. У извештају су се налазила мишљења психолога, социолога и неуропсихијатра, јер су сви они обавили разговоре са дететом и њена оба родитеља. Стручњаци су констатовали да је интелектуална способност детета била слаба и да је њена емотивна и социјална зрелост била неразвијена због породичне ситуације. Они су, такође, констатовали да оба родитеља манипулишу са дететом и да не раде оно што је у њеном најбољем интересу. Њихово коначно мишљење било је да би принудно одвајање детета од оца и њене садашње друштвене средине без правилне психолошке припреме могло у тој фази изазвати одређене психолошке поремећаје. Стручњаци су саветовали да дете треба да добија савете од психолога и социолога како би јој се помогло да савлада своју отпорност према мајци, и да оцу и његовој породици треба помоћи да промене став и да престану да утичу на дететово мишљење о мајци, и да оба родитеља треба да добијају савете о томе како да се понашају у најбољем интересу детета.
В. Парнични поступак (развод, вршење родитељског права и издржавање детета)
28. Општински суд је 14. јануара 2008. године пресудио у корист оца. Брак је тако разведен, В. Ц. је додељено вршење родитељског права над А. Ц. а подноситељки представке је наложено да даје месечни допринос њеном издржавању. Најзад, суд је утврдио да подноситељка представке има право да проводи време са А. Ц. у просторијама Центра за социјални рад у Дољевцу сваке суботе од 10.00 до 12.00 сати, док се евентуално не утврди други начин виђања детета.
29. Окружни суд у Нишу и Врховни суд Србије су 12. јуна 2008. године и 28. маја 2009. године потврдили пресуду Општинског суда у другој, односно трећој инстанци.
30. Сви горе наведени судови су сматрали да је, „и поред ранијег принудног одвођења... [из старатељаства подноситељке представке] ...”, у најбољем интересу А. Ц. да остане код оца пошто би раздвајање могло бити психолошки штетно. Да би поткрепили овај закључак, судови су се позвали на издвојено мишљење Центра за социјални рад у Дољевцу, поред стручног извештаја, у коме се наводи да би за А. Ц. заиста било препоручљиво да остане у средини на коју се навикла, где је окружена љубављу и бригом, и где је створила контакте (види став 27. у горњем тексту).
31. Осим тога, Врховни суд је нашао да нема доказа да је тужени био насилан према детету или према подноситељки представке.
32. Општински суд је 8. септембра 2008. године обуставио поступак за привремено вршење родитељског права.
33. Подноситељка представке никада није тражила извршење пресуде од 14. јануара 2008. године у вези са недељним виђањима са дететом.
34. Подноситељка представке је 16. марта 2010. године уложила жалбу Уставном суду, наводећи да су повређена њена родитељска и породична права, жалећи се у суштини на неизвршење решења Општинског суда о привременом вршењу родитељског права од 25. јула 2005. године. Она је, такође, тврдила да коначна пресуда Врховног суда по питању вршења родитељског права над А. Ц. није узела у обзир најбоље интересе детета и да је ретроактивно потврдила насилно и незаконито понашање В. Ц. и трајно је одвојила од њеног детета.
35. Уставни суд је 15. марта 2012. године одбио притужбу у вези са решењем о привременом вршењу родитељског права од 25. јула 2005. године као закаснелу, пошто је уложена после више од 30 дана од уручивања подноситељки представке пресуде Окружног суда од 12. јуна 2008. године. У вези са притужбом подноситељке представке на пресуду Врховног суда, Уставни суд ју је одбио у погледу основаности, прихвативши у потпуности образложење Врховног суда.
1. Кривични поступак против туженог
36. Општински суд у Нишу је 19. октобра 2007. године нашао да је В. Ц. крив због незаконитог одвођења А. Ц. из старатељства подноситељке представке и осудио га казном затвора од шест месеци, условно на период од две године. Туженом је наложено да дете врати подноситељки представке у року од петнаест дана од датума правоснажности пресуде. Окружни суд у Нишу је потврдио ову пресуду 8. априла 2008. године.
37. Поступајући по предлогу подноситељке представке, Општинско јавно тужилаштво у Нишу је 18. августа 2008. године затражило опозив условне казне туженог, али је захтев повукло 16. децембра 2008. године пошто је туженом у међувремену додељено вршење родитељског права над А. Ц. Општински суд је 25. децембра 2008. године прекинуо поступак за опозив условне казне.
2. Измена пресуде о вршењу родитељског права од 14. јануара 2008. године
38. Након захтева подноситељке представке за измену пресуде од 14. јануара 2008. године, Општински суд у Нишу је 12. октобра 2012. године подноситељки представке досудио вршење родитељског права за А. Ц. и наложио В. Ц. да исплаћује месечно издржавање за дете. Суд је у образложењу објаснио да је А. Ц. изјавила да сада жели да живи са подноситељком представке и да В. Ц. више нема примедби на тај договор. Ова пресуда је постала и правоснажна и извршна 10. новембра 2012. године, а А. Ц. се убрзо после тога преселила у стан подноситељке представке.
39. Јавно тужилаштво у Нишу је у јулу 2013. године добило кривичну пријаву поднету против В. Ц. због тога што није плаћао издржавање за дете.
3. Однос детета и подноситељке представке
40. Изгледа да је подноситељка представке поново успоставила контакт са кћерком 19. августа 2012. године, другим речима након седам година, и убрзо после тога А. Ц. је прешла да живи са подноситељком представке. Међутим, из докумената које је Влада доставила чини се да однос мајке и кћерке није добро поново успостављен. А. Ц. се стално враћала оцу кад год је са мајком имала неки неспоразум. Она је чак дала и изјаву полицији да је мајка мучи.
41. А. Ц. се 27. августа 2015. године преселила код оца и изгледа да она и даље живи са њим како је изабрала. Такође, изгледа да је тужени поднео захтев за измену пресуде од 12. октобра 2012. године о вршењу родитељског права над А. Ц. и да је тај поступак још у току.
42. Члан 65. ст. 3. и 4. Породичног закона (објављен у „Службеном гласнику РС”, број 18/05) наводи да се мишљење детета мора пажљиво ценити у вези са свим питањима и у поступку који се односи на његова права, узимајући истовремено у обзир дететов узраст и зрелост. Дете које има десет година може слободно и директно изнети своје мишљење кад год су у питању његова права. Члан 204. овог закона утврђује да се поступци у вези са породичним споровима у којима је реч и о детету воде по хитном поступку. Члан 230. прописује обавезан поступак посредовања и мирења који се мора водити паралелно са бракоразводном парницом ако иста није покренута на основу заједничког предлога брачних партнера. Он даље прописује да се то посредовање и мирење спроводи уз стручну помоћ локалних центaра за социјални рад. Члан 270. прописује да парнични судови морају да прибаве стручна мишљења центра за социјални рад приликом одлучивања о вршењу, односно лишењу родитељског права.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ
43. Ослањајући се на разне одредбе Конвенције, као и Протокола уз њу, подноситељка представке се у суштини жалила на то да више од седам година није имала контакт са дететом због пропуста Тужене државе да изврши сопствене пресуде с тим у вези. Она се даље жалила на то да су пресуда Врховног суда од 28. маја 2009. године, којом се вршење родитељског права над А. Ц. досуђује В. Ц, као и касније потврда ове пресуде од стране Уставног суда биле произвољне, и да су у ствари прерасле у потврду претходног насилног понашања В. Ц. Суд сматра да ове притужбе треба разматрати према члану 8, који гласи:
1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.
2 Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.”
1. У вези са неизвршењем пресуде од 14. јануара 2008. године у делу који се односи на права подноситељке представке да виђа дете
44. Влада је изнела да притужбу треба прогласити недопуштеном због тога што подноситељка представке није исцрпела делотворне домаће правне лекове. Конкретно, подноситељка није поднела ову притужбу Уставном суду. Штавише, подноситељка представке није прво тражила извршење тог дела пресуде пред Основним судом у Нишу.
45. Подноситељка представке није дала коментар на примедбу Владе.
46. Суд примећује да обавеза да се исцрпе домаћи правни лекови захтева од подносиоца представке да нормално употреби правне лекове који су доступни и довољни у односу на његове или њене притужбе према Конвенцији (види, међу другим ауторитетима, Вучковић и други против Србије (прелиминарна примедба) [ВВ], бр. 17153/11 и 29 других, став 71, 25. март 2014. године). Када подносилац представке не испуни ове захтеве, његова или њена представка треба у начелу да буде проглашена недопуштеном због пропуста да исцрпи домаће правне лекове (види Вучковић и други, цитирана у горњем тексту, став 72).
47. Ако се вратимо на предметни случај, Суд констатује да је подноситељка представке требало да тражи извршење дела пресуде од 14. јануара 2008. године у вези са њеним правима виђања са дететом пред Општинским судом у Нишу и да је, ако је неопходно, требало да поново изјави притужбу пред Уставним судом ако је извршење оцењено као неуспешно.
48. Према томе, Суд потврђује примедбу Владе и одбацује ову притужбу, у складу са чланом 35. ст. 1. и 4. Конвенције, због неисцрпљености домаћих правних лекова.
2. У вези са пресудом Врховног суда од 28. маја 2009. којом се вршење родитељског права према А. Ц. досуђује В. Ц.
49. Суд констатује да ова притужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље констатује да није ни недопуштена по неком другом основу. Она се, према томе, мора прогласити допуштеном.
1. Поднесци странака
50. Подноситељка представке је остала при својој притужби.
51. Влада је изнела да су Врховни суд и Уставни суд подржали оцене судова ниже инстанце да остваривање родитељских права треба да остане на оцу, и поред правоснажне кривичне пресуде, јер је то за дете била најмање проблематична одлука, са мање штетних последица за њено ментално здравље и развој. Она је даље навела да је однос између родитеља био изузетно сложен и пошто је дете имало поремећај, судови су морали да се ослоне на стручно мишљење. Коначно, Влада је констатовала да је суд усвојио мишљење детета када је дошла до узраста да га изнесе, па је своју одлуку изменио на одговарајући начин.
2. Релевантна начела
52. Суд подсећа да уживање родитеља и детета у заједничком друштву представља основни елемент породичног живота, чак и када је дошло до раскида односа између родитеља (види, међу многим другим ауторитетима, Diamante и Pelliccioni против Сан Марина, број 32250/08, став 170, 27. септембар 2011. године, и Keegan против Ирске, 26. мај 1994. године, став 50, серија A број 290). Домаће мере које спречавају уживање породичног живота, као што је одлука којом се родитељу досуђује вршење родитељског права над дететом, представља мешање у право на породични живот (види Diamante и Pelliccioni, цитирана у горњем тексту, став 171, са даљим позивањем). Међутим, то мешање неће представљати повреду члана 8. ако је „у складу са законом”, тежи легитимном циљу и ако се може сматрати „неопходним у демократском друштву”.
53. Иако је суштински циљ члана 8. да појединца штити од произвољних радњи државних органа, постоје, поред тога, и позитивне обавезе својствене делотворном „поштовању” породичног живота. У оба контекста, мора се узети у обзир постизање правичне равнотеже између супротстављених интереса појединца и заједнице у целини; у оба контекста држава ужива одређени простор за процену (види Dąbrowska против Пољске, број 34568/08, став 44, 2. фебруар 2010. године).
54. Члан 8. даље захтева од домаћих органа да постигну правичну равнотежу између интереса детета и родитеља и да, у поступку постизања равнотеже, посвете посебну пажњу најбољим интересима детета. Према члану 8. родитељ не може имати право на предузимање мера које би штетиле дететовом здрављу и развоју (види Sahin против Немачке [ВВ], број 30943/96, став 66, ЕЦХР 2003-VIII, са даљим позивањем).
55. Улога Суда није да замењује надлежне домаће органе при регулисању питања вршења родитељског права, већ да размотри, у складу са Конвенцијом, одлуке које су ти органи донели у вршењу свог дискреционог права и да утврди да ли су разлози који би требало да оправдају донете одлуке били релевантни и довољни (види Sommerfeld против Немачке [ВВ], број 31871/96, став 62, ЕЦХР 2003-VIII и Hokkanen против Финске, 23. септембар 1994. године, став 55, серија A број 299-A).
3. Оцена Суда
56. Неспорно је да су домаће пресуде којима се В. Ц. досуђује вршење родитељског права над А. Ц. представљале мешање у право подноситељке представке на поштовање породичног живота према ставу 1. члана 8. Суд прихвата да је ово мешање било „у складу са законом” и да је тежило легитимном циљу заштите права детета у смислу става 2. члана 8. Остаје да се утврди да ли је то мешање било неопходно у демократском друштву.
57. У вршењу надзора, Суд не може да се ограничи на разматрање спорних пресуда изоловано, али мора да на њих гледа у светлу предмета као целине; он мора да утврди да ли су разлози које су изнели домаћи судови били релевантни и довољни (види Diamante и Pelliccioni, цитирана у горњем тексту, став 182, и Olsson против Шведске (број 1), 24. март 1988. године, став 68, серија A број 130).
58. Осим тога, постоји широка сагласност – такође и у међународном праву – која подржава идеју да у свим одлукама у вези са децом, њихови најбољи интереси морају бити најважнији (види Neulinger и Shuruk против Швајцарске [ВВ], број 41615/07, став 135, ЕЦХР 2010).
59. Суд примећује да су домаћи судови доследно наглашавали најбоље интересе детета. Они су своје одлуке базирали на једном броју додатних разматрања, као што су однос између родитеља, став и расположивост родитеља, и посебне карактеристике средине. У свакој својој одлуци ослонили су се на детаљне и комплетне извештаје служби за децу.
60. Штавише, пошто су мишљења два центра за социјални рад била контрадикторна, првостепени суд је ангажовао завод за ментално здравље да припреми стручно мишљење. Коначни закључак завода (види став 27. у горњем тексту) заснивао се на посебним мишљењима разних стручњака који су разговарали са дететом и оба родитеља.
61. Домаћи судови су узели у обзир чињеницу да је дете присилно одведено од мајке, али су нашли да у том тренутку није било у њеном најбољем интересу да буде одведена од оца, из породичног дома за који је везана, и из целе средине у коју се успешно уклопила и у којој је била окружена љубављу и бригом.
62. Осим тога, Уставни суд се позвао на наводе подноситељке представке у вези са насилним понашањем туженог и нашао да нема доказа да је тужени икада поступао насилно према детету или према подноситељки представке (види став 31. у горњем тексту).
63. Коначно, Суд подсећа да надлежни домаћи органи у начелу имају бољи положај од међународног судије у процени доказа које имају пред собом (види Olsson против Шведске (број 2), 27. новембар 1992. године, став 90, серија A број 250) и налази да су разлози које су изнели домаћи судови били битни и довољни и да органи нису прекорачили простор за процену при доношењу одлуке (упоредити са Hokkanen, цитирана у горњем тексту, став 64 и Olsson (број 2), цитирана у горњем тексту, став 91. и по супротности са Olsson (број 1), цитирана у горњем тексту, став 83).
64. Узимајући у обзир све околности предмета, коначна одлука да се вршење родитељског права досуди оцу не може се сматрати непропорционалном у односу на легитимни циљ заштите најбољих интереса детета.
65. Према томе, Суд сматра да у овом предмету нема повреде члана 8. Конвенције.
II. ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ КОНВЕНЦИЈЕ
66. Подноситељка представке такође се притуживала према разним одредбама Конвенције, као и Протокола уз њу, због неизвршења решења о привременом вршењу родитељског права Општинског суда у Нишу од 25. јула 2005. године. Иако је подноситељка представке ово питање изнела пред Уставни суд, она је то урадила са закашњењем (види став 35. у горњем тексту). Подноситељка представке није испунила процесне захтеве домаћег права па, према томе, није исцрпела домаће правне лекове. Према томе, ова притужба се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 1. и 4. Конвенције.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава притужбе у вези са пресудом Врховног суда допуштеним, а преостали део представке недопуштеним.
2. Утврђује да није било повреде члана 8. Конвенције.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 7. фебруара 2016. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
| Stephen Phillips Секретар |
Luis López Guerra Председник |
THIRD SECTION
CASE OF CVETKOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 42707/10)
JUDGMENT
STRASBOURG
7 February 2017
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Cvetković v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:
Luis López Guerra, President,
Helena Jäderblom,
Helen Keller,
Branko Lubarda,
Pere Pastor Vilanova,
Alena Poláčková,
Georgios A. Serghides, judges,
and Stephen Phillips, Section Registrar,
Having deliberated in private on 17 January 2017,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 42707/10) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Ms Suzana Cvetković (“the applicant”), on 21 July 2010.
2. The applicant was represented by Ms J. Spasić, a lawyer practising in Vlasotince, in the early stages of the proceedings. Subsequently, the applicant was, exceptionally, granted leave to represent himself (Rule 36 of the Rules of Court). The Serbian Government (“the Government”) were initially represented by Ms V. Rodić, their Agent at the time, and later by Ms N. Plavšić, the newly-appointed Agent.
3. The applicant alleged that the Supreme Court’s judgment of 28 May 2009, granting V.C. custody of A.C., and the Constitutional Court’s subsequent affirmation thereof, had both been arbitrary.
4. On 9 March 2015 the application was communicated to the Government.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1981 and lives in Niš.
6. On 2 February 1999 the applicant gave birth to a daughter, A.C. One year later, she married V.C. (“the respondent”), her daughter’s biological father.
7. On 1 February 2005 V.C. lodged a claim with the Niš Municipal Court, seeking dissolution of the marriage, custody of A.C. and child maintenance.
B. The applicant’s interim custody rights
8. On 16 May 2005 the Niš Social Care Centre granted the applicant interim care and custody of A.C. until the marriage was dissolved.
9. On 23 June 2005, while the applicant and A.C. were visiting a mental care institute where the child was undergoing treatment for her disturbed mental health as a result of her parents’ divorce, V.C. forcibly removed A.C. from the applicant’s custody and, in so doing, assaulted the latter physically, knocking her unconscious.
10. On 25 July 2005 the Niš Municipal Court issued an interim custody order requiring that V.C. surrender custody of A.C. to the applicant until the end of the marriage dissolution proceedings.
11. On 5 August 2005 a bailiff accompanied the applicant to the respondent’s home, requesting that the child be surrendered. The respondent’s father and A.C. were also present. The respondent stated that he would not prevent the mother from seeing her child but refused to hand her over, even if it meant paying a fine, claiming that the applicant could not provide suitable living conditions for A.C. and that A.C. preferred living with him.
12. Faced with the respondent’s failure to comply with the enforcement order, on 12 August 2005 the Niš Municipal Court ordered him to pay a fine in the amount of 10,000 Serbian dinars (RSD; approximately 120 euros (EUR)), within three days and to return the child to her mother by the same deadline.
13. On 18 August 2005 the bailiff again went to the respondent’s home, but there was no one there. On the same day the court contacted the Niš Social Care Centre asking for urgent action, since the applicant alleged that domestic violence was taking place there.
14. On 22 August 2005, the social care centre informed the court that it had advised the applicant and the respondent to visit a mental care institute in order to be provided with appropriate guidance in communicating with each other and in order for the child to resume the interrupted course of treatment. The court was informed that the Doljevac Social Care Centre had taken over responsibility for the case, since that was where the respondent’s residence was located.
15. On 12 September 2005 the Municipal Court ordered the respondent to pay a further fine in the amount of RSD 50,000 (approximately EUR 590) and to return A.C. to her mother.
16. On 15 September 2005 the respondent and his father contacted the court, declaring that the child did not want to go to her mother and refusing to pay the fine.
17. On 20 September 2005 a new attempt was made to enforce the interim order, this time in the presence of a psychologist from the Doljevac Social Care Centre, civilian police officers, the enforcement judge, a bailiff and the applicant. The child started to cry and refused to go with the applicant. The respondent stated that he had spoken with the child, encouraging her to go and live with her mother if she wanted, but the child had refused. The applicant was of the opinion that the child had been given instructions and put under pressure and was in fact strongly attached to her. She wanted to take the child immediately, regardless of her behaviour. The psychologist was against forcible transfer of the custody, claiming that it could have a negative influence on the child’s mental health and lead to autism. The child had already showed some of those symptoms, but they stopped after she had moved into her father’s home, where she had been living for five years. The psychologist proposed that mother and child start to meet under the supervision of the Centre on its premises. She also noted in the minutes that the parents should cease their manipulation of the child.
18. On 3 October 2005 the first meeting between mother and child was held on the premises of the Centre, but the applicant later told the court that it had not been successful because the child was allegedly subjected to pressure by her father.
19. At the next meeting, held on 14 October 2005, the child was constantly holding on to her father, crying and avoiding contact with her mother. The psychologist was not present during the meeting, being on sick leave at the time. After leaving the premises of the Niš Social Care Centre, the applicant and respondent and other persons present started to fight. The respondent’s father allegedly physically attacked the applicant. The court informed the Doljevac Social Care Centre about the incident, seeking advice as to how to proceed further.
20. On 2 March 2006 the applicant asked the court to enforce the interim custody order in the presence of the police.
21. The enforcement of the interim order was to be attempted on 20 March 2006 on the premises of the Niš Social Care Centre in the presence of the judge, a psychologist and a teacher from the Centre, the applicant and the respondent’s representative. The respondent and the child did not appear. The child was allegedly ill.
22. On 29 May 2006 the next enforcement attempt was made. The respondent again failed to appear. According to his representative, he had not been properly summoned. At the hearing, two psychologists were present, one from the Niš Social Care Centre and the other from the Doljevac Social Care Centre. Both gave their opinion concerning the forced return of the child to her mother, the psychologist from Niš contending that it was the only option, since the father was not willing to hand over the child voluntarily, and the psychologist from Doljevac arguing against it, on the basis that it could have a negative influence on the child’s further development.
23. The enforcement attempt scheduled for 13 June 2006 was also postponed due to the absence of the respondent and his representative.
24. On 29 June 2006 the respondent appeared without the child, because she was allegedly sick, but he did not submit any evidence in support of this allegation. Throughout the meeting he claimed that he was willing to hand over the child to the mother but that the child was refusing to cooperate.
25. On 27 July 2006 the court again ordered the respondent to pay a fine in the amount of RSD 20,000 and to return the child to her mother.
26. On 25 December 2006 the court asked the Niš Mental Care Institute to prepare an opinion concerning the enforcement of the interim custody order because of the difficulties encountered in the proceedings.
27. The Niš Mental Care Institute issued an experts’ report on 28 June 2007. The report contained the opinions of a psychologist, a sociologist and a neuropsychiatrist, all of whom had conducted interviews with the child and both her parents. The experts found that the child’s intellectual ability was on the low side and that her emotional and social maturity was underdeveloped as a result of the family situation. They also found that both parents were manipulating the child and not doing what was in her best interests. Their ultimate opinion was that the forcible removal of the child from her father and her current social environment without proper psychological preparation could at that stage provoke certain psychological disorders. The experts advised that the child should receive psychological and social counselling to help her overcome her resistance towards her mother, that the father and his family should be helped to change their attitude and stop influencing the child’s opinion towards her mother, and that both parents should receive counselling on how to behave in the best interests of the child.
C. Civil proceedings (divorce, custody and child maintenance)
28. On 14 January 2008 the Municipal Court ruled in favour of the father. The marriage was thus dissolved, V.C. was granted custody of A.C., and the applicant was ordered to contribute towards her maintenance on a monthly basis. Lastly, the court held that the applicant was entitled to spend time with A.C. on the premises of the Doljevac Social Care Centre every Saturday between 10.00 a.m. and 12.00 a.m. until such time as a different access arrangement might be warranted.
29. On 12 June 2008 and 28 May 2009 the Niš District Court and the Supreme Court of Serbia upheld the Municipal Court’s judgment at second and third instance, respectively.
30. All of the above-mentioned courts reasoned that, “notwithstanding her earlier forcible removal from ... [the applicant’s custody] ...”, it was in the best interests of A.C. to remain with her father since a separation could prove psychologically detrimental. In support of this conclusion, the courts referred to a separate opinion drafted by the Doljevac Social Care Centre, in addition to an expert’s report, stating that it would indeed be advisable for A.C. to remain in the environment to which she had become accustomed, where she was surrounded by love and care, and where she had made social connections (see paragraph 27 above).
31. In addition, the Supreme Court found that there was no evidence that the respondent had committed acts of violence against the child or the applicant.
32. On 8 September 2008 the Municipal Court suspended the interim custody proceedings.
33. The applicant never sought enforcement of the judgment of 14 January 2008 as regards the weekly meetings with the child.
D. The constitutional complaint proceedings
34. On 16 March 2010 the applicant lodged an appeal with the Constitutional Court, alleging a breach of her parental and family rights, essentially complaining about the non-enforcement of the Municipal Court’s interim custody order of 25 July 2005. She also argued that the Supreme Court’s ultimate ruling on the issue of A.C.’s custody had failed to take into account the child’s best interests and had instead retroactively endorsed V.C.’s violent and unlawful conduct and had permanently separated her from her child.
35. On 15 March 2012 the Constitutional Court dismissed the complaint regarding the interim custody order of 25 July 2005 for being out of time, having been lodged more than 30 days after the applicant had been served with the District Court’s judgment of 12 June 2008. With respect to the applicant’s complaint regarding the Supreme Court, the Constitutional Court rejected it on the merits, accepting the Supreme Court’s reasoning entirely.
1. The criminal proceedings against the respondent
36. On 19 October 2007 the Niš Municipal Court found V.C. guilty of unlawfully removing A.C. from the applicant’s custody and sentenced him to six months’ imprisonment, suspended for a period of two years. The respondent was ordered to return the child to the applicant within fifteen days of the date on which the judgment became final. This judgment was upheld by the Niš District Court on 8 April 2008.
37. On 18 August 2008, acting upon the applicant’s initiative, the Niš municipal public prosecutor requested the revocation of the respondent’s probation, but withdrew the request on 16 December 2008 because the respondent had in the meantime been granted custody of A.C. On 25 December 2008 the Municipal Court terminated the proceedings seeking revocation of the probation.
2. Review of the custody judgment of 14 January 2008
38. Following the applicant’s claim for review of the judgment of 14 January 2008, on 12 October 2012 the Niš Municipal Court granted the applicant custody of A.C. and ordered V.C. to contribute towards her maintenance on a monthly basis. In its reasoning the court explained that A.C. had stated that she now wanted to live with the applicant and that V.C. himself no longer had any objections to this arrangement. This judgment became both final and enforceable on 10 November 2012 and A.C. moved to the applicant’s flat shortly thereafter.
39. In July 2013 the Niš Public Prosecutor’s Office received a criminal complaint that had been lodged against V.C. for failure to make maintenance payments.
3. Contact between the child and the applicant
40. It would appear that the applicant re-established contact with her daughter on 19 August 2012, that is to say after a period of seven years, and soon afterwards A.C. went to live with the applicant. However, it seems from the documents submitted by the Government that the mother-daughter relationship was not well re-established. A.C. kept returning to her father whenever she had a misunderstanding with her mother. She even gave a statement to the police to the effect that her mother was maltreating her.
41. On 27 August 2015 A.C. moved to her father’s home and it appears that she is still living with him by choice. It would also appear that the respondent filed a claim for review of the judgment of 12 October 2012 on custody of A.C. and that those proceedings are still pending.
42. Article 65 §§ 3 and 4 of the Family Act (Porodični zakon published in the Official Gazette of the Republic of Serbia – OG RS no. 18/2005) states that the opinion of a child must be given due consideration in respect of all matters and within proceedings which concern his or her rights, whilst taking into account the child’s age and maturity. A child who is ten years old may freely and directly express an opinion whenever his or her rights are at stake. Article 204 of this Act establishes that proceedings relating to family disputes which involve a child are deemed urgent. Article 230 provides for compulsory mediation and conciliation proceedings which must be conducted in parallel with divorce proceedings if the latter have not been initiated by the mutual agreement of the marital partners. It further provides that such mediation and conciliation are to be conducted with the expert assistance of the local social care centre. Article 270 provides that civil courts must obtain the opinions of the social care centre’s experts when deciding the award or retraction of parental rights.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION
43. Relying on various provisions of the Convention, as well as the Protocols thereto, the applicant essentially complained that for a period of more than seven years she had had no contact with her child due to the respondent State’s failure to enforce its own rulings in this regard. She further complained that the Supreme Court’s judgment of 28 May 2009 granting V.C. custody of A.C. and the Constitutional Court’s subsequent affirmation thereof had both been arbitrary, effectively amounting to an endorsement of V.C.’s previous violent behaviour. The Court considers that these complaints fall to be examined under Article 8, which reads:
“1. Everyone has the right to respect for his [or her] private and family life ...
2. There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society... for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”
1. Regarding the non-enforcement of the judgment of 14 January 2008 in the part concerning the applicant’s access rights
44. The Government submitted that the complaint should be declared inadmissible because of the applicant’s failure to exhaust effective domestic remedies. Specifically, the applicant had not raised this complaint before the Constitutional Court. Moreover, the applicant had not first requested enforcement of that part of the judgment before the Niš Municipal Court.
45. The applicant did not comment on the Government’s objection.
46. The Court observes that the obligation to exhaust domestic remedies requires an applicant to make normal use of remedies which are available and sufficient in respect of his or her Convention grievances (see, among other authorities, Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 71, 25 March 2014). Where an applicant has failed to comply with these requirements, his or her application should in principle be declared inadmissible for failure to exhaust domestic remedies (see Vučković and Others, cited above, § 72).
47. Turning to the present case, the Court notes that the applicant should have requested enforcement of the part of the judgment of 14 January 2008 concerning her access rights before the Niš Municipal Court and if necessary should have restated the complaint before the Constitutional Court if the enforcement was judged unsuccessful.
48. Accordingly, the Court upholds the Government’s objection and rejects this complaint in accordance with Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention for non-exhaustion of domestic remedies.
2. Regarding the Supreme Court’s judgment of 28 May 2009 granting V.C. custody of A.C.
49. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
1. The parties’ submissions
50. The applicant maintained her complaint.
51. The Government submitted that the Supreme Court and the Constitutional Court had supported the lower-instance courts’ assessments that the exercise of parental rights should remain with the father, in spite of the final criminal judgment, because it was the least problematic decision for the child, with fewer harmful consequences for her mental health and development. They further stated that the relationship between the parents was extremely complex and, since the child had an anxiety disorder, the courts had had to rely on expert opinion. Finally, the Government noted that the court had accepted the child’s opinion once she reached the age to express it and had amended its decision accordingly.
2. Relevant principles
52. The Court reiterates that the mutual enjoyment by parent and child of each other’s company constitutes a fundamental element of family life even when the relationship between the parents has broken down (see among many other authorities Diamante and Pelliccioni v. San Marino, no. 32250/08, § 170, 27 September 2011, and Keegan v. Ireland, 26 May 1994, § 50, Series A no. 290). Domestic measures hindering enjoyment of family life, such as a decision granting custody over children to a parent, constitutes an interference with the right to respect for family life (see Diamante and Pelliccioni, cited above, § 171, with further references). However, such interference will not constitute a violation of Article 8 if it is “in accordance with the law”, pursues a legitimate aim and can be regarded as “necessary in a democratic society”.
53. Although the essential object of Article 8 is to protect the individual against arbitrary action by public authorities, there are, in addition, positive obligations inherent in an effective “respect” for family life. In both contexts, regard must be had to the fair balance to be struck between the competing interests of the individual and of the community as a whole; in both contexts the State enjoys a certain margin of appreciation (see Dąbrowska v. Poland, no. 34568/08, § 44, 2 February 2010).
54. Article 8 furthermore requires that the domestic authorities should strike a fair balance between the interests of the child and those of the parents and that, in the balancing process, particular importance should be attached to the best interests of the child. A parent cannot be entitled under Article 8 to have such measures taken as would harm the child’s health and development (see Sahin v. Germany [GC], no. 30943/96, § 66, ECHR 2003-VIII, with further references).
55. The Court’s role is not to substitute itself for the competent domestic authorities in regulating custody issues, but rather to review under the Convention the decisions that those authorities have taken in the exercise of their discretion and to determine whether the reasons purporting to justify rendered decisions were relevant and sufficient (see Sommerfeld v. Germany [GC], no. 31871/96, § 62, ECHR 2003-VIII and Hokkanen v. Finland, 23 September 1994, § 55, Series A no. 299-A).
3. The Court’s assessment
56. It is undisputed that the domestic judgments granting V.C. custody of A.C. constituted an interference with the applicant’s right to respect for family life under paragraph 1 of Article 8. The Court accepts that this interference was “in accordance with the law” and pursued the legitimate aim of protecting the rights of the child within the meaning of paragraph 2 of the Article 8. It remains to be ascertained whether such interference was necessary in a democratic society.
57. In exercising its supervisory jurisdiction, the Court cannot confine itself to considering the impugned judgments in isolation, but must look at them in the light of the case as a whole; it must determine whether the reasons adduced by the domestic courts were relevant and sufficient (see Diamante and Pelliccioni, cited above, § 182, and Olsson v. Sweden (no. 1), 24 March 1988, § 68, Series A no. 130).
58. In addition, there is a broad consensus – also in international law – in support of the idea that in all decisions concerning children, their best interests must be paramount (see Neulinger and Shuruk v. Switzerland [GC], no. 41615/07, § 135, ECHR 2010).
59. The Court observes that the domestic courts consistently emphasised the best interests of the child. They based their decisions on a number of additional considerations, such as the relationship between the parents, the attitude and availability of the parents, and the specific environments involved. In each of their decisions they relied on detailed and complete reports from the children’s services.
60. Moreover, since the opinions of the two social care centres involved were contradictory, the first instance court engaged a mental care institute to prepare an expert opinion. The final conclusion of the institute (see paragraph 27 above) was based on separate opinions of different specialists who interviewed the child and both parents.
61. The domestic courts took into account the fact that the child was forcibly taken away from her mother, but found that at that moment it was not in her best interests to be removed from her father, from the family home to which she was attached, and from the whole environment in which she had been successfully integrated and surrounded by love and care.
62. In addition, the Supreme Court referred to the applicant’s allegations concerning the respondent’s violent behaviour and found that there was no evidence that the respondent had ever acted violently against the child or the applicant (see paragraph 31 above).
63. Finally, the Court reiterates that the competent national authorities are in principle better placed than an international judge to evaluate the evidence before them (see Olsson v. Sweden (no. 2), 27 November 1992, § 90, Series A no. 250) and finds that the reasons adduced by the domestic courts were relevant and sufficient and that the authorities did not overstep their margin of appreciation in arriving at their decision (compare Hokkanen, cited above, § 64 and Olsson (no. 2), cited above, § 91 and contrast Olsson (no. 1), cited above, § 83).
64. Taking due account of all the circumstances of the case, the eventual decision to award custody to the father cannot be regarded as disproportionate to the legitimate aim of protecting the child’s best interests.
65. Accordingly, the Court considers that in the present case there has been no violation of Article 8 of the Convention.
II. OTHER ALLEGED VIOLATIONS OF THE CONVENTION
66. The applicant also complained under various provisions of the Convention, as well as the Protocols thereto, about the non-enforcement of the Niš Municipal Court’s interim custody order of 25 July 2005. Although the applicant raised this matter before the Constitutional Court, she did so only belatedly (see paragraph 35 above). The applicant did not comply with the procedural requirements of the domestic law and therefore failed to exhaust domestic remedies. Accordingly, this complaint must be rejected pursuant to Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the complaints concerning the Supreme Court’s judgment admissible and the remainder of the application inadmissible;
2. Holds that there has been no violation of Article 8 of the Convention.
Done in English, and notified in writing on 7 February 2017, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
| Stephen Phillips Registrar |
Luis López Guerra President |
baza unakrsnih veza