Marčić i šesnaest drugih podnosilaca predstavke protiv Srbije

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 107/2007 од 23.11.2007. године и 42/2008.

"САВЕТ ЕВРОПЕ 
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ МАРЧИЋ И ШЕСНАЕСТ ДРУГИХ 
ПОДНОСИЛАЦА ПРЕДСТАВКЕ против СРБИЈЕ
(Представка бр. 17556/05)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР
30. октобар 2007. године

Ова пресуда ће постати правноснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Марчић и шеснаест других подносилаца представке против Србије,

Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:

гђа Ф. ТУЛКЕНС, председник (F. Tulkens),

г. А. Б. БАКА (A. B. BAKA), 

г. Г. БОНЕЛО (G. BONELLO), 

г. И. КАБРАЛ БАРЕТО (I. Cabral Barreto),

г. М. УГРЕКХЕЛИДЗЕ (M. Ugrekhelidze),

гђа А. МУЛАРОНИ (M. MULARONI),

г. Д. ПОПОВИЋ, судије

и гђа С. ДОЛЕ, (S. DOLLÉ), секретар Одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 9. октобра 2007. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (бр. 17556/05) против државне заједнице Србија и Црна Гора, чији је следбеник Србија од 3. јуна 2006. године (видети став 34. у даљем тексту), коју су Суду поднели по члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту "Конвенција") г. Србислав Марчић и шеснаест других подносилаца представке (у даљем тексту "подносиоци представке", видети став 4. у даљем тексту), дана 5. маја 2005. године.

2. Подносиоце представке је пред Судом заступао г. Д. Видосављевић, адвокат из Лесковца. Владу државне заједнице Србија и Црна Гора а, касније, Владу Србије (у даљем тексту "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

3. Дана 12. јануара 2006. године Суд је одлучио да Владу обавести о представци. Примењујући члан 29. став 3. Конвенције, решио је да донесе одлуку о прихватљивости и основаности представке истовремено.

ЧИЊЕНИЦЕ

4. Подносиоци представке, г. Србислав Марчић (први подносилац представке), г. Стеван Костић (други подносилац представке), г. Славко Пешић (трећи подносилац представке), г. Радослав Песић (четврти подносилац представке), г. Часлав Стошић (пети подносилац представке), г. Сретен Стојановић (шести подносилац представке), г. Будимир Стајић (седми подносилац представке), г. Петар Песић (осми подносилац представке), г. Слађан Станисављевић (девети подносилац представке), г. Бранко Динић (десети подносилац представке), г. Саћип Демић (једанаести подносилац представке), г. Драган Живковић (дванаести подносилац представке), г. Драган Николић (тринаести подносилац представке), г. Зоран Станојевић (четрнаести подносилац представке), г. Миле Миленковић (петнаести подносилац представке), гђа Бранка Мирчић (шеснаести подносилац представке) и гђа Љиљана Петровић (седамнаести подносилац представке) су сви, у релевантном тренутку, били грађани државне заједнице Србија и Црна Гора а живели су у Владичином Хану, Сурдулици, Релинцу, Сувој Морави, Сувој Морави, Прекодолцу, Владичином Хану, Равној Реци, Сувој Морави, Сурдулици, Владичином Хану, односно Владичином Хану. 

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

А. Грађанска парница и стечајни поступак

5. Осамдесетих година двадесетог века сви подносиоци представке су били, сем дванаестог, шеснаестог и седамнаестог, запослени у Механизацији, основној организацији удруженог рада државног предузећа под називом Ерозија, које се налазило у Владичином Хану, Србија.

6. Отац дванаестог подносиоца представке као и отац шеснаестог и седамнаестог подносиоца представке такође су радили за истог послодавца али су они преминули 1994. године, односно 2001. године.

7. Неодређеног дана горе наведени радници покренули су парнични поступак против Механизације код Основног суда удруженог рада у Врању, захтевајући исплату плата које су зарадили док су радили на једном пројекту у Ираку.

8. Дана 10. марта 1988. године Окружни привредни суд у Лесковцу је покренуо стечајни поступак против Механизације (дужник), а његова одлука објављена је у Службеном листу Социјалистичке Савезне Републике Југославије од 8. априла 1988. године. 

9. Изгледа да је исти суд неколико дана пре овог датума покренуо посебан стечајни поступак против Ерозије.

10. Дана 10. октобра Основни суд удруженог рада је обавестио Окружни привредни суд о захтевима тужилаца који су били изражени у америчким доларима (УСД).

11. Дана 15. октобра 1990. године Окружни привредни суд је признао ове захтеве како следи: УСД 5.240,80 за првог подносиоца представке; УСД 4.980,80 за другог подносиоца представке; УСД 2.269,30 за трећег подносиоца представке; УСД 3.244,95 за четвртог подносиоца представке; УСД 4.935,55 за петог подносиоца представке; УСД 839,00 за шестог подносиоца представке; УСД 4.872,95 за седмог подносиоца представке; УСД 4.181,20 за осмог подносиоца представке; УСД 5.055,85 за деветог подносиоца представке; УСД 5.003,55 за десетог подносиоца представке; УСД 2.838,10 за једанаестог подносиоца представке; УСД 5.173,25 за оца дванаестог подносиоца представке; УСД 4.186,80 за тринаестог подносиоца представке; УСД 4.768,40 за четрнаестог подносиоца представке; УСД 4.800,00 за петнаестог подносиоца представке и УСД 3.447,50 за оца шеснаестог и седамнаестог подносиоца представке.

12. Дана 27. децембра 1990. године, узимајући у обзир девизни курс и део уновчене стечајне масе за расподелу, Окружни привредни суд је донео званичну одлуку са тачно наведеним износима у југословенским динарима (ЈУ Дин.) које дужник треба да плати: ЈУ Дин. 2.139,00 првом подносиоцу представке; ЈУ Дин. 2.031,00 другом подносиоцу представке; ЈУ Дин. 925,00 трећем подносиоцу представке; ЈУ Дин. 1.323,00 четвртом подносиоцу представке; ЈУ Дин. 2.013,00 петом подносиоцу представке; ЈУ Дин. 342,00 шестом подносиоцу представке; ЈУ Дин. 1.988,00 седмом подносиоцу представке; ЈУ Дин. 1.705,00 осмом подносиоцу представке; ЈУ Дин. 2.062,00 деветом подносиоцу представке; ЈУ Дин. 2.041,00 десетом подносиоцу представке; ЈУ Дин. 1.157,00 једанаестом подносиоцу представке; ЈУ Дин. 2.110,00 за оца дванаестог подносиоца представке; ЈУ Дин. 1.708,00 тринаестом подносиоцу представке; ЈУ Дин. 1.945,00 четрнаестом подносиоцу представке; ЈУ Дин. 1.956,00 петнаестом подносиоцу представке; ЈУ Дин. 1.406,00 за оца шеснаестог и седамнаестог подносиоца представке. Сви износи су требали да буду плаћени у року од петнаест дана од датума када је одлука Вишег привредног суда постала правноснажна.

13. Дана 12. фебруара 1991. године одлуку Окружног привредног суда је потврдио Виши привредни суд Србије и она је тиме постала правоснажна.

14. Изгледа да су подносиоци захтева накнадно обавестили Окружни привредни суд суд да би били спремни да прихвате 40% вредности њихових захтева у америчким доларима (видети став 11. у горњем тексту).

15. Дана 13. марта 1996. године односно 28. августа 2001. године, Општински суд у Владичином Хану је прогласио дванаестог, шеснаестог и седамнаестог подносиоца представке за законске наследнике њихових очева.

16. Дана 13. децембра 2004. године подносиоци представке су упутили допис Окружном привредном суду тражећи приступ судском спису, копију званичне одлуке којом се закључује стечајни поступак, доказ да је та одлука, ако је донета, објављена у Службеном листу и додатни примерак "насловне стране" судског списа којом се изричито назначује да је тај поступак завршен.

17. У одговору, они су добили само оверени примерак "насловне стране" судског списа којом се изричито назначује да је поступак о коме је реч закључен.

18. Дана 7. марта 2005. године и 1. априла 2005. године подносиоци представке су се жалили Окружном привредном суду и председнику Вишег привредног суда Србије. Тражили су да се поступак убрза и указали да предмет није решен више од 16 година и да тек треба да добију додељене износе.

19. Изгледа да је дужник измирио захтеве свих других поверилаца у стечајном поступку. 

Б. Остале релевантне чињенице

20. Влада је доставила примерак обрасца који је издао Секретаријат Окружног привредног суда, који, inter alia, садржи датум "27. децембар 1990. године" поред стандардне штампане рубрике под насловом "по окончању свих односа из стечајног поступка".

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

А. Прописи о унутрашњој организацији судова

1. Правилник о унутрашњем пословању судова 
(објављен у Службеном гласнику Републике Србије - Сл. гласник РС - бр. 91/93, 27/95 и 29/00)

21. Чланови 209. и 210, inter alia, наводе да се посебни знаци морају ставити поред регистарског броја предмета, означавајући да је поступак закључен. 

2. Судски пословник (објављен у Сл. гласнику РС бр. 65/03 и 115/05)

22. Пословник из 2003. године је ставио ван снаге Пословник из 1993. године у јулу 2003. године.

23. Чланови 236. и 237. Пословника из 2003. године одговарају, у релевантном делу, тексту горе наведених чланова 209. и 210. Пословника из 1993. године. 

Б. Релевантне одредбе које се тичу стечајног поступка

24. У складу са чланом 146. Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, који је објављен у Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије - Сл. лист СФРЈ - бр. 84/89, као и у Службеном листу Савезне Републике Југославије - Сл. лист СРЈ - бр. 37/93 и 28/96 и чланом 120 каснијег Закона о стечајном поступку из 2004. године, који је објављен у Сл. гласнику РС бр. 84/04, стечајни суд мора да изврши исплату повериоцима еџ оффицио у року од петнаест дана одмах пошто одлука о расподели дужничке масе постане правноснажна.

25. Према члану 99. Закона из 1989. године и члану 73. Закона из 2004. године, почев од датума покретања стечајнох поступка, против истог дужника се не може покренути посебан извршни поступак у вези са главним захтевима поверилаца, док се сваки поступак који може бити у току мора прекинути.

26. У складу са члановима 149. и 151. Закона из 1989. године, као и чланом 125. Закона из 2004. године, стечајни суд ће усвојити званичну одлуку по закључењу стечајног поступка. Ова одлука ће се затим објавити у Службеном листу и доставити надлежном државном органу ради "регистрације". 

В. Закон о основама својинскоправних односа 
(објављен у Сл. листу СФРЈ бр. 6/80 и 36/90; Сл. листу СРЈ бр. 29/96 и Сл. гласнику РС бр. 115/05)

27. Члан 20. предвиђа да се имовина може стећи ex lege, законском трансакцијом, наслеђивањем или на основу одлуке коју је држава донела у складу са законом.

28. Члан 36. предвиђа да се имовина преминулог преноси ex lege на законске наследнике у тренутку смрти. 

Г. Релевантне одредбе Закона о наслеђивању

29. Члан 130. Закона о наслеђивању из 1974. године (објављен у Службеном листу Социјалистичке Републике Србије - Сл. лист СРС бр. 52/74, 1/80 и 25/82) као и члан 212. став 1. каснијег Закона о наслеђивању из 1995. године (објављен у Сл. гласнику РС бр. 46/95) предвиђају да се имовина преминулог преноси ex lege на законске наследнике у тренутку смрти.

Д. Закон о облигационим односима 
(објављен у Сл. листу СФРЈ бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 као и у Сл. листу СРЈ бр. 31/93)

30. Члан 371. предвиђа да сви захтеви застаревају у року од десет година, сем ако овај закон не предвиђа другачије.

31. Члан 379. став 1. предвиђа, inter alia, да сви захтеви признати правноснажном судском одлуком застаревају у року од десет година, укључујући и оне захтеве који би иначе застарели у краћем временском року.

32. Члан 360. став 3. предвиђа да суд неће узимати у обзир да ли је дати захтев застарео сем ако и док дужник у том смислу не стави одређену примедбу.

Ђ. Релевантне одредбе Закона о судијама

33. Релевантне одредбе овог закона наведене су у пресуди В. А. М. против Србије (бр. 39177/05, став 70, 13. март 2007. године).

Е. Суд Србије и Црне Горе и сукцесија државне заједнице Србија и Црна Гора

34. Релевантне одредбе у вези са Судом Србије и Црне Горе и сукцесијом државне заједнице Србија и Црна Гора наведене су у пресуди Матијашевић против Србије (бр. 23037/04, ставови 12, 13 и 16 - 25, 19. септембар 2006. године).

ПРАВО

I. СМРТ ПРВОГ ПОДНОСИОЦА ПРЕДСТАВКЕ

35. Први подносилац представке је преминуо дана 31. марта 2006. године.

36. Дана 10. маја 2006. године Општински суд у Владичином Хану је прогласио супругу првог подносиоца представке, госпођу Марицу Марчић, за његовог јединог законског наследника.

37. Дана 30. маја 2006. године гђа Марчић је обавестила Суд да жели да остане настави поступак који је покренуо њен супруг.

38. Влада је оспорила овај захтев.

39. С обзиром на релевантно домаће законодавство (видети став 29. у горњем тексту), као и на чињеницу да она има "дефинитиван материјални интерес" у стечајном поступку у питању (видети, mutatis mutandis, Ahmet Sadik против Грчке, Ахмет Садик против Грчке, пресуда од 15. новембра 1996. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-V, став 26), Суд налази да, без обзира на друге прелиминарне примедбе Владе, гђа Марчић има основ да настави поступак уместо њеног супруга.

40. Према томе, сама гђа Марчић ће у даљем тексту бити први подносилац представке.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1 ПРОТОКОЛА БР. 1

41. Подносиоци представке су се жалили, према члану 1 Протокола бр. 1, на немогућност да се њихови захтеви изврше, пошто је исплате наложио Окружни привредни суд правноснажном одлуком од 27. децембра 1990. године.

Члан 1 протокола бр. 1 гласи како следи:

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни." 

А. Прихватљивост

1. Ratione temporis

42. Влада је приметила да је стечајни поступак завршен 27. децембра 1990. године (видети став 20. у горњем тексту) и указала да је тужена држава ратификовала Протокол бр. 1 дана 3. марта 2004. године. Она је такође потврдила да нема доказа да је одлука о окончању стечајног поступка објављена у Службеном листу, али је затим истакла да је, у сваком случају, право подносилаца представке на извршење одлуке Окружног привредног суда застарело са 12. фебруаром 2001. године, у складу са чланом 371. Закона о облигационим односима (видети ставове 30, 31, 12, односно 13. у горњем тексту). Према томе, представка је са Конвенцијом у целини некомпатибилна ratione temporis. 

43. Подносиоци представке су оспорили ове тврдње.

44. Суд примећује да, по признању Владе, одлука о окончању стечајног поступка никада није објављена у Службеном листу, без обзира на изричите домаће захтеве (видети став 26. у горњем тексту). Друго, не постоји доказ да је Окружни привредни суд икада донео одлуку ове врсте. Треће, у судском спису Окружног привредног суда нема унетих података који указују на то да је поступак о коме је реч завршен (видети ставове 16-17. и 21-23. у горњем тексту). Четврто, стандардна штампана рубрика и датум на које се Влада позива у ставу 20. у горњем тексту су недовољно јасни да би ово додатно расветлили, посебно с обзиром на чињеницу да је сама одлука Окружног привредног суда од 27. децембра 1990. године постала правноснажна дана 12. фебруара 1991. године. Суд према томе закључује да се мора сматрати да спорни стечајни поступак још траје.

45. Најзад, Суд сматра да захтеви подносилаца представке да се изврши одлука Окружног привредног суда нису застарели. Посебно, наведени суд је био а и даље је у обавези ex officio да изврши своје одлуке (видети став 24. у горњем тексту) а, у сваком случају, он је могао усвојити ову примедбу једино да ју је изричито поставио дужник (видети став 32. у горњем тексту).

46. Због тога се притужбе подносилаца представке не могу прогласити некомпатибилним ratione temporis према члану 35. став 3. Конвенције. Сходно томе, примедбе Владе у том смислу се морају одбити.

2. Ratione personae

47. Влада је приметила да први, дванаести, шеснаести и седамнаести подносилац представке нису признати као повериоци у оквиру стечајног поступка. Представка је стога у односу на ова лица била некомпатибилна ratione personae.

48. Ова четири подносиоца представке су оспорила примедбе Владе позивајући се на члан 35. Закона о имовини.

49. Суд примећује да подносиоци представке у питању заиста нису признати као повериоци у наведеном поступку. Међутим, он такође примећује да релевантно домаће законодавство предвиђа да се имовина преминулог преноси ex lege на наследнике у тренутку смрти, и сматра да се примедба Владе према члану 1. Протокола бр. 1 мора одбити (видети став 28. у горњем тексту као и, mutatis mutandis, Kuljanin protiv Hrvatske (одлука), бр. 77627/01, 3. јун 2004. године).

3. Исцрпљеност домаћих правних средстава

50. Влада је изнела да подносиоци представке нису исцрпели сва делотворна правна средства. Посебно, они нису тражили извршење правноснажне одлуке Окружног привредног суда у складу са Законом о извршном поступку. Даље, подносиоци представке се нису жалили на одлагање о коме је реч Надзорном одбору Врховног суда нити су поднели посебну притужбу Суду Србије и Црне Горе (видети ставове 33-34 у горњем тексту). Најзад, они се нису посебно позвали на члан 1. Протокола бр. 1 пред домаћим органима.

51. Подносиоци представке су оспорили делотворност ових средстава и подсетили на начело iura novit curia.

52. Суд је већ утврдио да се притужбе Надзорном одбору Врховног суда и Суду Србије и Црне Горе не могу сматрати делотворним у смислу његове утврђене судске праксе према члану 35. став 1. Конвенције (видети, mutatis mutandis, В. А. М. против Србије, цитиран у горњем тексту, ставови 85-88. и 119, 13. март 2007. године). Он не види ни један разлог да одступи од овог става у конкретном случају. Суд такође сматра да је Закон о извршном поступку био нерелевантан, с обзиром да је искључиво било на Окружном привредном суду да изврши своју одлуку од 27. децембра 1990. године (видети ставове 24. и 25. у горњем тексту). Најзад, пошто подносиоци представке нису имали на располагању делотворна правна средства, Суд примећује да је њихов наводни пропуст да се посебно ослоне на члан 1. Протокола бр. 1 пред домаћим судовима постао споран. На основу горе наведеног, Суд сматра да се примедба Владе мора одбацити.

4. Закључак

53. Суд сматра да притужбе подносилаца представке нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3. Конвенције и не налази други основ да их прогласи неприхватљивим.

Б. Основаност

1. Аргументи које су изнеле стране 

54. Влада је тврдила да није било повреде члана 1. протокола бр. 1. Посебно, спорно неизвршење је у оквиру надлежности Суда ratione temporis само неких три године. У том периоду и после четрнаест година претходне неактивности, подносиоци представке су поднели само три притужбе домаћим судским органима. Стечајни поступак је такође био веома сложен, с обзиром на број поверилаца и потешкоће при утврђивању тачних износа њихових односних захтева. Најзад, чак и под претпоставком да су подносиоци имали "имовину" у оквиру значења члана 1. Протокола бр. 1, не може се сматрати да су накнадно били "лишени" исте пошто наводно лишавање само по себи "није коначно".

55. Подносиоци представке су приметили да нису обавезни да подносе поновљене притужбе због закашњења о коме је реч пошто постоји ex officio обавеза на страни Вишег привредног суда да изврши сопствену правноснажну одлуку. Даље, наведени суд није предузео одговарајуће мере да успешно и брзо оконча спорни поступак. Најзад, подносиоци представке су се позвали на члан 20. Закона о имовини (видети став 27. у горњем тексту) и истакли да су лишени својих државина почев од фебруара 1991. године, од када је одлука Вишег привредног суда од 27. децембра 1990. године постала правноснажна. 
.

2. Релевантна начела

56. Суд примећује да "захтев" може да представља "државину" у смислу члана 1. Протокола бр. 1 ако је довољно утврђено да се може извршити (видети Burdov против Русије, бр. 59498/00, став 40, ЕЦХР 2002-III). Он даље подсећа да је обавеза државе да користи сва доступна законска средства на располагању како би се правноснажна судска одлука извршила, чак и у случајевима који укључују судски спор између приватних странака (видети, mutatis mutandis, Fuklev против Украјине, бр. 48553/99, став 96, ЕЦХР 2002-VII). Најзад, Суд подсећа да држава мора обезбедити да се поступци предвиђени релевантним домаћим законодавством морају у потпуности поштовати (видети Fuklev против Украјине, цитиран у горњем тексту, став 91), без непотребног одлагања, и да је целокупан систем извршења делотворан и по закону и у пракси.

3. Оцена Суда

57. Суд примећује да одлука Окружног привредног суда од 27. децембра 1990. године, иако правноснажна и извршна од фебруара 1991. године, тек треба да се изврши. Штавише, спорна ситуација је трајала више од три године и седам месеци од када је тужена држава ратификовала Протокол бр. 1 дана 3. марта 2004. године, до датума усвајања ове пресуде, што је период који спада у надлежност овог Суда ratione temporis.

58. Суд даље примећује да се, како би се утврдила оправданост закашњења о коме је реч, мора узети стање предмета на дан ратификације (видети, mutatis mutandis, Styranowski против Пољске, пресуда од 30. октобра 1998. године, Извештаји 1998-VIII) и примећује да је на дан 3. марта 2004. године неизвршење на које се жали већ било нерешено скоро тринаест година.

59. Најзад, Суд примећује чињеницу да није било покушаја да се изврши одлука Окружног привредног суда у целом овом периоду, иако не постоји доказ да се ово закашњење може приписати недостатку средстава код дужника што би, да су постојала, до сада требало да има за резултат закључење стечајног поступка, као и престанак дужника као правног лица (видети став 26. у горњем тексту). Најзад, не постоји ништа што указује да је спорни поступак посебно сложен нити да је право подносилаца представке на извршење наведене одлуке постало застарело (видети став 45. у горњем тексту).

60. У таквим околностима и без обзира да ли је дужник и даље државно предузеће, Суд сматра да српски судски органи нису обезбедили извршење одлуке Окружног привредног суда од 27. децембра 1990. године. Он према томе налази да је тужена држава спречила подносиоце представке да приме новац који су они очекивали по закону. Сходно томе дошло је до повреде члана 1. Протокола бр. 1.

III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ

61. С обзиром на свој став у вези са чланом 1. Протокола бр. 1, Суд проглашава идентичне притужбе подносилаца представке прихватљивим према члану 6. став 1. али не налази да је потребно да се оне разматрају посебно према овој одредби што се тиче основаности (видети, mutatis mutandis, Davidescu против Румуније, бр. 2252/02, став 57, 16. новембар 2006. године).

IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

62. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

63. Подносиоци представке су тражили правично задовољење у својој представци коју су поднели 5. маја 2005. године али нису испоштовали правило 60 Пословника Суда као и члан 5. односних Практичних упутстава, после тога. Сходно томе, Суд сматра да не постоји потреба да им се по том основу додели било каква сума (видети Apostol против Грузије, бр. 40765/02, став 70, ЕЦХР 2006).

64. Мора се, међутим, приметити да пресуда којом Суд налази повреду Конвенције или њених протокола намеће туженој држави законску обавезу не само да односним лицима плати суме додељене путем правичног задовољења односним лицима, већ и да изабере, уз надзор Комитета министара, опште и/или, према случају, појединачне мере које ће бити усвојене у њеном домаћем правном поретку како би се утврђена повреда окончала (исто, став 71).

65. С обзиром на свој став у овом конкретном случају, Суд сматра да тужена држава мора обезбедити, одговарајућим средствима, извршење одлуке Окружног привредног суда од 27. децембра 1990. године (исто, ставови 72. и 73).

ИЗ ГОРЕ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава представку прихватљивом,

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола бр. 1, 

3. Утврђује да је потребно да се притужба посебно разматра према члану 6. став 1. Конвенције,

4. Утврђује да тужена држава, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, обезбеди, одговарајућим средствима, извршење одлуке Окружног привредног суда од 27. децембра 1990. године.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 30. октобра 2007. године у складу са правилом 77. ставови 2. и 3. Пословника Суда. 

ИЗМЕНЕ

По сравњењу са изворним текстом утврђено је да су се у преводу Пресуде Европског суда за људска права Маричић и шеснаест других подносилаца представке против Србије (Представка бр. 17556/05), објављене у "Службеном гласнику РС", број 107 од 23. новембра 2007. године, поткрале грешке, па се даје

Исправка превода Пресуде Европског суда за људска права Маричић и шеснаест других подносилаца представке против Србије (Представка број 17556/05)

Исправка је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 42/2008 од 20.4.2008. године.

- у делу Чињенице глава I. Околности предмета одељак под А. Грађанска парница и стечајни поступак у тачки 13. уместо речи: "привредног суда" треба да стоје речи: "Окружног привредног суда";

- у тачки 14. уместо речи: "привредни суд" треба да стоје речи: "Окружни привредни суд";

- у тачки 16. уместо речи: "Вишем привредном суду" треба да стоје речи: "Окружном привредном суду";

- у тачки 18. уместо речи: "привредном суду" треба да стоје речи: "Окружном привредном суду";

- у одељку под Б. Остале релевантне чињенице уместо речи: "Секретаријат привредног суда" треба да стоје речи: "Секретаријат Окружног привредног суда";

- у делу Право глава II. Наводна повреда члана 1 Протокола бр.1 у тачки 41. у првом пасусу уместо речи: "Виши привредни суд" треба да стоје речи: "Окружни привредни суд";

- у одељку под А. Прихватљивост пододељак 1. Ratione temporis у тачки 42. уместо речи: "Вишег привредног суда" треба да стоје речи: "Окружног привредног суда";

- у тачки 44. уместо речи: "Виши привредни суд" треба да стоје речи: "Окружни привредни суд", а у трећој и четвртој реченици уместо речи: "Вишег привредног суда" треба да стоје речи: "Окружног привредног суда";

- у тачки 45. уместо речи: "Вишег привредног суда" треба да стоје речи: "Окружног привредног суда";

- у пододељку 3. Исцрпљеност домаћих правних средстава у тачки 50. уместо речи: "Вишег привредног суда" треба да стоје речи: "Окружног привредног суда";

- у тачки 52. уместо речи: "Вишем привредном суду" треба да стоје речи: "Окружном привредном суду";

- у одељку под Б. Основаност пододељак 1. Аргументи које су изнеле стране у тачки 54. уместо речи: ""државине"" треба да стоји реч: ""имовину"", а уместо речи: "истих" треба да стоји реч: "исте";

- у тачки 55. уместо речи: "не постоји" треба да стоји реч "постоји";

- у пододељку 2. Релевантна начела у тачки 56. уместо речи: "законодавство" треба да стоје речи: "судски спор";

- у пододељку 3. Оцена суда у тачки 57. уместо речи: "Вишег привредног суда" треба да стоје речи: "Окружног привредног суда";

- у тачки 59. уместо речи: "Вишег привредног суда" треба да стоје речи: "Окружног привредног суда";

- у тачки 60. уместо речи: "Вишег привредног суда" треба да стоје речи: "Окружног привредног суда";

- у глави IV. Примена члана 41. Конвенције у тачки 65. уместо речи: "Вишег привредног суда" треба да стоје речи: "Окружног привредног суда";

- у делу Из горе наведених разлога, Суд једногласно (изрека Пресуде) у тачки 4. уместо речи: "Вишег привредног суда" треба да стоје речи: "Окружног привредног суда".

- Из Републичког секретаријата за законодавство

COUR EUROPÉENNE DES DROITS DE L’HOMME

EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS

SECOND SECTION
CASE OF MARČIĆ AND 16 OTHERS v. SERBIA
(Application no. 17556/05)

JUDGMENT

STRASBOURG
30 October 2007

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Marčić and 16 others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Mrs F. TULKENS, President,

Mr A.B. BAKA,

Mr G. BONELLO,

Mr I. CABRAL BARRETO,

Mr M. UGREKHELIDZE,

Mrs A. MULARONI,

Mr D. POPOVIĆ, judges,

and Mrs S. DOLLÉ, Section Registrar,

Having deliberated in private on 9 October 2007,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 17556/05) against the State Union of Serbia and Montenegro, succeeded by Serbia on 3 June 2006 (see paragraph 34 below), lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by Mr Srbislav Marčić and 16 others ("the applicants"; see paragraph 4 below), on 5 May 2005.

2. The applicants were represented before the Court by Mr D. Vidosavljević, a lawyer practising in Leskovac. The Government of the State Union of Serbia and Montenegro and, subsequently, the Government of Serbia ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. On 12 January 2006 the Court decided to communicate the application to the Government. Applying Article 29 § 3 of the Convention, it decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time.

THE FACTS

4. The applicants, Mr Srbislav Marčić (the "first applicant"), Mr Stevan Kostić (the "second applicant"), Mr Slavko Pešić (the "third applicant"), Mr Radoslav Pesić (the "fourth applicant"), Mr Časlav Stošić (the "fifth applicant"), Mr Sreten Stojanović (the "sixth applicant"), Mr Budimir Stajić (the "seventh applicant"), Mr Petar Pesić (the "eighth applicant"), Mr Slađan Stanisavljević (the "ninth applicant"), Mr Branko Dinić (the "tenth applicant"), Mr Saćip Demić (the "eleventh applicant"), Mr Dragan Živković (the "twelfth applicant"), Mr Dragan Nikolić (the "thirteenth applicant"), Mr Zoran Stanojević (the "fourteenth applicant"), Mr Mile Milenković (the "fifteenth applicant"), Ms Branka Mirčić (the "sixteenth applicant") and Ms Ljiljana Petrović (the "seventeenth applicant") were all, at the relevant time, citizens of the State Union of Serbia and Montenegro who lived in Vladičin Han, Surdulica, Relince, Suva Morava, Suva Morava, Prekodolce, Prekodolce, Vranje, Vladičin Han, Žitorađe, Prekodolce, Vladičin Han, Ravna Reka, Suva Morava, Surdulica, Vladičin Han and Vladičin Han, respectively. 

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

A. The civil and insolvency proceedings

5. In the 1980s all the applicants, except for the twelfth, sixteenth and seventeenth, were employed with "Mehanizacija", an organisational unit (osnovna organizacija udruženog rada) of a State-owned company called "Erozija", based in Vladičin Han, Serbia.

6. The father of the twelfth applicant and that of both the sixteenth and seventeenth applicants also worked for the same employer but they died in 1994 and 2001 respectively.

7. On an unspecified date the aforementioned employees issued civil proceedings against "Mehanizacija" before the Labour Court (Osnovni sud udruženog rada) in Vranje, seeking the payment of salaries which they had earned while working on a project in Iraq. 

8. On 10 March 1988 the Commercial Court (Okružni privredni sud) in Leskovac opened insolvency proceedings (stečajni postupak) in respect of "Mehanizacija" ("the debtor"), its decision being published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia dated 8 April 1988.

9. Several days prior to this date, the same court appears to have instituted separate insolvency proceedings in respect of "Erozija".

10. On 20 October 1988 the Labour Court informed the Commercial Court about the plaintiffs’ claims which had been specified in US Dollars ("USD").

11. On 15 October 1990 the Commercial Court recognised these claims as follows: USD 5,240.80 in respect of the first applicant; USD 4,980.80 in respect of the second applicant; USD 2,269.30 in respect of the third applicant; USD 3,244.95 in respect of the fourth applicant; USD 4,935.55 in respect of the fifth applicant; USD 839 in respect of the sixth applicant; USD 4,872.95 in respect of the seventh applicant; USD 4,181.20 in respect of the eighth applicant; USD 5,055.85 in respect of the ninth applicant; USD 5,003.55 in respect of the tenth applicant; USD 2,838.10 in respect of the eleventh applicant; USD 5,173.25 in respect of the twelfth applicant’s father; USD 4,186.80 in respect of the thirteenth applicant; USD 4,768.40 in respect of the fourteenth applicant; USD 4,800.00 in respect of the fifteenth applicant; and USD 3,447.50 in respect of the father of the sixteenth and the seventeenth applicants.

12. On 27 December 1990, taking into account the currency exchange rate and the available assets converted into cash (deo unovčene stečajne mase za raspodelu), the Commercial Court adopted a formal decision specifying the exact amounts to be paid by the debtor in Yugoslav Dinars ("YUD"): YUD 2,139 to the first applicant; YUD 2,031 to the second applicant; YUD 925 to the third applicant; YUD 1,323 to the fourth applicant; YUD 2,013 to the fifth applicant; YUD 342 to the sixth applicant; YUD 1,988 to the seventh applicant; YUD 1,705 to the eight applicant; YUD 2,062 to the ninth applicant; YUD 2,041 to the tenth applicant; YUD 1,157 to the eleventh applicant; YUD 2,110 to the twelfth applicant’s father; YUD 1,708 to the thirteenth applicant; YUD 1,945 to the fourteenth applicant; YUD 1,956 to the fifteenth applicant; YUD 1,406 to the father of the sixteenth and the seventeenth applicants. All sums were to be paid within fifteen days of the date when the decision of the Commercial Court became final.

13. On 12 February 1991 the Commercial Court’s decision was upheld by the High Commercial Court (Viši privredni sud Srbije) and it thereby became final.

14. The claimants appear to have subsequently informed the Commercial Court that they would be willing to accept 40% of their claims in USD (see paragraph 11 above).

15. On 13 March 1996 and 28 August 2001, respectively, the Municipal Court (Opštinski sud) in Vladičin Han declared the twelfth, sixteenth and seventeenth applicants to be their fathers’ legal heirs.

16. On 13 December 2004 the applicants sent a letter to the Commercial Court seeking access to the case file, a copy of the formal decision concluding the insolvency proceedings, proof that such a decision, if issued, was published in the Official Gazette and an additional copy of the "cover page" of the case file specifically indicating that the proceedings had ended.

17. In response, they received only a certified copy of the "cover page" without the prescribed indication that the proceedings in question had been concluded.

18. On 7 March 2005 and 1 April 2005 the applicants complained to the Commercial Court and the President of the High Commercial Court. They requested that the proceedings be expedited and noted that the case had been pending for more than 16 years but that they were yet to receive the amounts awarded.

19. It would appear that all the other creditors in the insolvency proceedings had their claims met by the debtor.

B. Other relevant facts

20. The Government provided a copy of a form issued by the Registry of the Commercial Court, containing, inter alia, the date "27 December 1990" next to the standard printed rubric entitled "on completion of all business arising from the insolvency proceedings".

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. Rules on the internal organisation of the courts

1. Rules of Court 1993 (Pravilnik o unutrašnjem poslovanju sudova; 
published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 91/93, 27/95 and 29/00) 

21. Articles 209 and 210, inter alia, stated that special symbols had to be placed next to the registered number of a case, indicating that the proceedings had been concluded.

2. Rules of Court 2003 (Sudski poslovnik; published in OG RS nos. 65/03 and 115/05)

22. The 2003 Rules repealed the 1993 Rules in July 2003.

23. Articles 236 and 237 of the 2003 Rules correspond, in the relevant part, to the aforementioned text of Articles 209 and 210 of the 1993 Rules.

B. Relevant provisions concerning insolvency proceedings

24. In accordance with Article 146 of the Composition, Insolvency and Liquidation Act 1989 (Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia – OG SFRY – no. 84/89, as well as in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia – OG FRY – nos. 37/93 and 28/96) and Article 120 of the subsequent Insolvency Procedure Act 2004 (Zakon o stečajom postupku; published in OG RS no. 84/04), the insolvency court has to pay the creditors ex officio within fifteen days of/immediately after the decision on the division of the debtor’s assets becomes final.

25. Under Article 99 of the 1989 Act and Article 73 of the 2004 Act, starting with the date of institution of the insolvency proceedings, no separate enforcement proceedings in respect of the creditors’ main claims can be brought against the same debtor, while any such proceedings which might still be ongoing must be discontinued.

26. In accordance with Articles 149 and 151 of the 1989 Act, as well as Article 125 of the 2004 Act, the insolvency court shall adopt a formal decision upon the "conclusion" (zaključenje) of the insolvency proceedings. This decision shall then be published in the Official Gazette and forwarded to the State’s competent "registration" body.

C. Property Act (Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa; 
published in OG SFRY nos. 6/80 and 36/90; OG FRY no. 29/96 and OG RS no. 115/05)

27. Article 20 provides that property can be acquired ex lege, through a legal transaction, by means of inheritance, or on the basis of a decision issued by the State in accordance with the law.

28. Article 36 provides that the deceased’s property shall be transferred ex lege to the legal heirs, at the moment of death.

D. Relevant provision of inheritance law

29. Article 130 of the Inheritance Act 1974 (Zakon o nasleđivanju, published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia – OG SRS nos. 52/74, 1/80 and 25/82) and Article 212 § 1 of the subsequent Inheritance Act 1995 (Zakon o nasleđivanju, published in OG RS no. 46/95) both provide that the deceased’s estate shall be transferred ex lege to the legal heirs at the moment of death.

E. Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; 
published in OG SFRY nos. 29/78, 39/85, 45/89 and 57/89, as well as OG FRY no. 31/93)

30. Article 371 provides that all claims shall become time-barred (zastarevaju) within ten years, unless this Act states otherwise.

31. Article 379 § 1 provides, inter alia, that all claims recognised by a final court decision shall become time-barred within ten years, including those claims which would otherwise have become time-barred within a shorter period of time.

32. Article 360 § 3 provides that courts shall not take into account whether a given claim is time-barred unless and until there is a specific objection by the debtor to this effect.

F. Relevant provisions of the Judges Act

33. The relevant provisions of this Act are set out in the V.A.M. v. Serbia judgment (no. 39177/05, § 70, 13 March 2007).

G. The Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro

34. The relevant provisions concerning the Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro are set out in the Matijašević v. Serbia judgment (no. 23037/04, §§ 12, 13 and 16-25, 19 September 2006). 

THE LAW

I. THE FIRST APPLICANT’S DEATH

35. On 31 March 2006 the first applicant died.

36. On 10 May 2006 the Municipal Court (Opštinski sud) in Vladičin Han declared the first applicant’s wife, Mrs Marica Marčić, to be his sole legal heir.

37. On 30 May 2006 Mrs Marčić informed the Court that she wished to maintain the proceedings lodged by her husband.

38. The Government contested this request.

39. Given the relevant domestic legislation (see paragraph 29 above), as well as the fact that she has a "definite pecuniary interest" in the insolvency proceedings at issue (see, mutatis mutandis, Ahmet Sadik v. Greece, judgment of 15 November 1996, Reports of Judgments and Decisions 1996-V, § 26), the Court finds, without prejudice to the Government’s other preliminary objections, that Mrs Marčić has standing to proceed in her husband’s stead.

40. Mrs Marčić shall, therefore, herself be referred to as "the first applicant" hereinafter.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 1 
OF PROTOCOL NO. 1

41. The applicants complained, under Article 1 of Protocol No. 1, about the inability to enforce their claims, payments having been ordered by the Commercial Court’s final decision of 27 December 1990.

Article 1 of Protocol No. 1 reads as follows:

"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his [or her] possessions. No one shall be deprived of his [or her] possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties." 

A. Admissibility

1. Ratione temporis

42. The Government submitted that the insolvency proceedings had ended on 27 December 1990 (see paragraph 20 above) and noted that the respondent State had ratified Protocol No. 1 on 3 March 2004. They also acknowledged that there was no evidence that the decision to terminate the insolvency proceedings had been published in the Official Gazette, but then went on to point out that, in any event, the applicants’ right to have the Commercial Court’s decision enforced had become time-barred by 12 February 2001, in accordance with Article 371 of the Obligations Act (see paragraphs 30, 31, 12 and 13 above, respectively). The application as a whole was therefore incompatible ratione temporis with the Convention.

43. The applicants contested these submissions.

44. The Court notes that, as conceded by the Government, no decision to conclude the insolvency proceedings has ever been published in the Official Gazette, notwithstanding the explicit domestic requirements (see paragraph 26 above). Secondly, there is no evidence that the Commercial Court had even adopted a decision of this sort. Thirdly, there are no entries in the Commercial Court’s case file indicating that the proceedings in question had ended (see paragraphs 16-17 and 21-23 above). Fourthly, the standard printed rubric and the date referred to by the Government in paragraph 20 above are insufficiently clear to shed any additional light, particularly given the fact that the Commercial Court’s decision of 27 December 1990 had itself only become final on 12 February 1991. The Court concludes, therefore, that the impugned insolvency proceedings must be deemed to be still ongoing.

45. Finally, the Court considers that the applicants’ requests to have the Commercial Court’s decision enforced are not time-barred. In particular, the said court was and still is under an ex officio obligation to enforce its own decisions (see paragraph 24 above) and, in any event, it could only have accepted this objection had it been specifically raised by the debtor (see paragraph 32 above).

46. The applicants’ complaints cannot therefore be declared incompatible ratione temporis under Article 35 § 3 of the Convention. Accordingly, the Government’s objections in this respect must be dismissed.

2. Ratione personae

47. The Government noted that the first, twelfth, sixteenth and seventeenth applicants were not recognised as creditors within the insolvency proceedings. The application in respect of those persons was thus incompatible ratione personae.

48. These four applicants contested the Government’s submissions and, in so doing, referred to Article 36 of the Property Act.

49. The Court notes that the applicants in question have indeed not been formally recognised as creditors within the said proceedings. It also observes, however, that the relevant domestic legislation provides that a deceased’s estate shall be transferred ex lege to the heirs at the moment of death, and considers that the Government’s objection under Article 1 of Protocol No. 1 must therefore be dismissed (see paragraph 28 above; see also, mutatis mutandis, Kuljanin v. Croatia (dec.), no. 77627/01, 3 June 2004).

3. Exhaustion of domestic remedies

50. The Government submitted that the applicants had not exhausted all effective domestic remedies. In particular, they did not seek enforcement of the Commercial Court’s final decision in accordance with Enforcement Procedure Act. Further, the applicants had not complained about the delay in question to the Supreme Court’s Supervisory Board or lodged a separate complaint to the Court of Serbia and Montenegro (see paragraphs 33-34 above). Finally, they had failed to specifically invoke Article 1 of Protocol No. 1 before the domestic authorities.

51. The applicants contested the effectiveness of these remedies and recalled the principle of "iura novit curia".

52. The Court has already held that complaints to the Supreme Court’s Supervisory Board and the Court of Serbia and Montenegro could not be deemed effective within the meaning of its established case-law under Article 35 § 1 of the Convention (see, mutatis mutandis, V.A.M. v. Serbia, cited above, §§ 85-88 and 119, 13 March 2007). It sees no reason to depart from those findings in the present case. The Court also considers that the Enforcement Procedure Act was irrelevant, given that it was solely up to the Commercial Court to enforce its own decision of 27 December 1990 (see paragraphs 24 and 25 above). Finally, there being no effective remedies at the applicants’ disposal, the Court notes that their alleged failure to specifically rely on Article 1 of Protocol No. 1 before the domestic courts has become moot. In view of the above, the Court considers that the Government’s objection must be rejected.

4. Conclusion

53. The Court considers that the applicants’ complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and finds no other ground to declare them inadmissible. The complaints must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. Arguments of the parties

54. The Government argued that there had been no violation of Article 1 of Protocol No. 1. In particular, the impugned non-enforcement has been within the Court’s competence ratione temporis for some three years only. During this time and after fourteen years of prior inaction, the applicants filed only three complaints with the domestic judicial authorities. The insolvency proceedings were also very complex, given the number of creditors and the difficulties in establishing the accurate amounts of their respective claims. Finally, even assuming that the applicants had "possessions" within the meaning of Article 1 of Protocol No. 1, they could not be considered to have been subsequently "deprived" of them as the alleged deprivation was itself "not definitive".

55. The applicants noted that they were not obliged to submit repeated complaints about the delay in question since there was an ex officio obligation on the part of the Commercial Court to enforce its own final decision. Further, the said court did not take adequate steps to bring the impugned proceedings to a successful and speedy conclusion. Lastly, the applicants referred to Article 20 of the Property Act (see paragraph 27 above) and stressed that they have been deprived of their possessions as of February 1991, which is when the Commercial Court’s decision of 27 December 1990 had become final. 

2. Relevant principles

56. The Court notes that a "claim" can constitute a "possession", within the meaning of Article 1 of Protocol No. 1, if it is sufficiently established to be enforceable (see Burdov v. Russia, no. 59498/00, § 40, ECHR 2002-III). It further recalls that it is the Sate’s responsibility to make use of all available legal means at its disposal in order to enforce a final court decision, even in cases involving litigation between private parties (see, mutatis mutandis, Fuklev v. Ukraine, no. 71186/01, §§ 89-91, 7 June 2005; Sovtransavto Holding v. Ukraine, no. 48553/99, § 96, ECHR 2002-VII). Finally, the Court reiterates that the State must make sure that the procedures provided for in the relevant domestic legislation are fully complied with (see Fuklev v. Ukraine, cited above, § 91), without undue delay, and that the overall enforcement system is effective both in law and in practice.

3. The Court’s assessment

57. The Court notes that the Commercial Court’s decision of 27 December 1990, although final and enforceable as of February 1991, has yet to be executed. Moreover, the impugned situation has continued for more than three years and seven months since the respondent State’s ratification of Protocol No. 1 on 3 March 2004, until the date of adoption of the present judgment, being the period which falls within this Court’s competence ratione temporis.

58. The Court further observes that, in order to determine the reasonableness of the delay in question, regard must be had to the state of the case on the date of ratification (see, mutatis mutandis, Styranowski v. Poland, judgment of 30 October 1998, Reports 1998-VIII), and notes that on 3 March 2004 the non-enforcement complained of had already been pending for almost thirteen years.

59. Finally, the Court takes notice of the fact that there have been no attempts to enforce the Commercial Court’s decision throughout this period, even though there is no evidence that this delay could be attributed to the debtor’s lack of means which, had it existed, should by now have resulted in the conclusion of the insolvency proceedings as well as the termination of the debtor as a legal entity (see paragraph 26 above). Finally, there is nothing to suggest that the impugned proceedings have been particularly complex or that the applicants’ right to have the said decision enforced has become time-barred (see paragraph 45 above).

60. In such circumstances and irrespective of whether the debtor is still a State-owned company, the Court considers that the Serbian judicial authorities have failed to secure the enforcement of the Commercial Court’s decision of 27 December 1990. It therefore finds that the respondent State has prevented the applicants from receiving the money which they had legitimately expected to receive. There has accordingly been a violation of Article 1 of Protocol No. 1.

III. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION

61. Having regard to its finding in respect of Article 1 of Protocol No. 1, the Court declares the applicants’ identical complaints made under Article 6 § 1 admissible, but does not find it necessary to examine them separately under this provision on the merits (see, mutatis mutandis, Davidescu v. Romania, no. 2252/02, § 57, 16 November 2006).

IV. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

62. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

63. The applicants claimed just satisfaction in their application introduced on 5 May 2005, but have failed to comply with Rule 60 of the Rules of Court, as well as Article 5 of the related Practice Direction, thereafter. Accordingly, the Court considers that there is no call to award them any sum on that account (see Apostol v. Georgia, no. 40765/02, § 70, ECHR 2006).

64. It must, however, be noted that a judgment in which the Court finds a violation of the Convention or of its Protocols imposes on the respondent State a legal obligation not just to pay those concerned the sums awarded by way of just satisfaction, but also to choose, subject to supervision by the Committee of Ministers, the general and/or, if appropriate, individual measures to be adopted in its domestic legal order to put an end to the violation found (ibid., § 71).

65. Having regard to its finding in the instant case, the Court considers that the respondent State must secure, by appropriate means, the enforcement of the Commercial Court’s final decision of 27 December 1990 (ibid., §§ 72 and 73).

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the application admissible;

2. Holds that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1;

3. Holds that it is not necessary to examine separately the complaint under Article 6 § 1 of the Convention;

4. Holds that the respondent State shall, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, secure, by appropriate means, the enforcement of the Commercial Court’s decision of 27 December 1990.

Done in English, and notified in writing on 30 October 2007, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.