Ališić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 1/2017 од 6.1.2017. године

ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ АЛИШИЋ И ДРУГИ ПРОТИВ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, ХРВАТСКЕ, СРБИЈЕ, СЛОВЕНИЈЕ И БИВШЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РЕПУБЛИКЕ МАКЕДОНИЈЕ

(Представка број 60642/08)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР 
6. новембар 2012. год.

Ова пресуда постаје правоснажна под околностима наведеним у члану 44, став 2. Конвенције. Могуће су редакторске измене.

Предмет Алишић и други против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније

Европски суд за људска права (Четврто одељење) на заседању Већа у саставу:

Nicolas Bratza, Председник,

Lech Garlicki,

Нина Вајић,

Боштјан М. Зупанчич,

Љиљана Мијовић,

Драгољуб Поповић,

Мирјана Лазарова Трајковска, судије,

и Lawrence Early, Секретар одељења,

После већања на затвореној седници 11. октобра 2012. год, изриче следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (бр. 60642/08) против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније поднете Суду у складу са чланом 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (Конвенција) од стране троје грађана Босне и Херцеговине, Емине Алишић, Азиза Саџака и Сакиба Шахдановића (подносиоци представке) 30. јула 2005. године. Први подносилац поседује и немачко држављанство.

2. Подносиоце представке је заступао Б. Мујчин, адвокат који обавља адвокатску праксу у Немачкој. Владе Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније (Владе) су заступали њихови агенти, гђа. М. Мијић, гђа. Ш. Стажник, г. С. Царић, г. Н. Пинтар Госенца и г. К. Богданов.

3. Подносиоци представке су навели да и даље нису у могућности да подигну "стару" девизну штедњу са својих рачуна код сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана и тузланске филијале Инвестбанке.

4. Одлуком од 17. октобра 2011. год, Суд је здружио основаност представке са питањем исцрпљености домаћих правних лекова и прогласио представку прихватљивом.

5. Стране су даље поднеле писана запажања о основаности (Правило 59, став 1. Пословника Суда). Пошто је Веће, након консултовања са странкама, одлучило да усмена расправа о основаности није тражена (Правило 59, став 3), странке су писаним путем одговориле једна другој на запажања.

ЧИЊЕНИЦЕ

I ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

6. Подносиоци представке рођени су 1976. год, 1949. год. и 1952. год. и живе у Немачкој.

7. Пре распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (у даљем тексту: "СФРЈ"), гђа Алишић и г. Саџак су уложили девизна средства код Љубљанске банке Сарајево, а г. Шахдановић код тузланске филијале Инвестбанке. Изгледа да је стање на њиховим рачунима 4.715,56 немачких марака (ДМ), 129.874,30 ДМ и 63.880,44 ДМ. Г. Шахдановић такође има 73 америчка долара (УСД) и 4 аустријска шилинга на својим рачунима.

II РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

А СФРЈ

8. До економских реформи 1989/90. године, систем комерцијалних банака састојао се од основних банака и удружених банака. Основне банке су по правилу оснивала и контролисала друштвена предузећа¹ са седиштем у истој територијалној јединици (наиме, у једној од република - Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Црној Гори, Србији и Словенији - или аутономним покрајинама - Косову и Војводини). Оснивачи Љубљанске банке Сарајево били су 16 друштвених предузећа из Босне и Херцеговине, њих шеснаест (као што су Енергоинвест Сарајево, Горење Бира Бихаћ, Шипад Сарајево, Велепромет Високо, Ђуро Салај Мостар) и Памучни комбинат Врање из Србије. Најмање две основне банке су могле формирати једну удружену банку, задржавши свој посебан правни субјективитет. 1978. године, Љубљанска банка Сарајево, Љубљанска банка Загреб, Љубљанска банка Скопље и један број основних банака формирали су удружену банку - Љубљанску банку Љубљана. Слично томе, 1978. године Инвестбанка и неколико других основних банака формирали су Београдску удружену банку Београд. У СФРЈ је било отприлике 150 основних и 9 удружених банака (Југобанка Београд, Београдска удружена банка, Привредна банка Сарајево, Војвођанска банка Нови Сад, Косовска банка Приштина, Удружена банка Хрватске Загреб, Љубљанска банка Љубљана, Стопанска банка Скопље и Инвестициона банка Титоград).

9. Пошто је имала велике потребе за чврстом валутом, СФРЈ је привукла своје бивше држављане и друге грађане да девизна средства улажу код њених банака. На та улагања добијале су се високе камате (годишња каматна стопа често је прелазила 10%). Штавише, за њих је гарантовала држава (видети, на пример, члан 14(3) Закона о девизном пословању из 1985. године² и члан 76(1) Закона о банкама и другим финансијским организацијама из 1989. године).³ Гаранција државе би била активирана у случају стечаја или "очигледне инсолвентности" неке банке на захтев те банке (видети члан 18. Закона о банкама и другим финансијским организацијама из 1989. године⁴ и релевантна подзаконска акта).⁵ Ниједна од банака које се разматрају у предметном случају није поднела тај захтев. Требало би нагласити да штедише нису могле самостално тражити активирање гаранције. Стране су ипак имале право, у складу са Законом о облигационим односима из 1978. године,⁶ да подигну своје улоге у сваком тренутку, заједно са доспелом каматом, код основних банака (видети чланове 1035. и 1045. тог Закона).

10. Почев од средине седамдесетих година прошлог века, комерцијалне банке су претрпеле девизне губитке због смањења вредности домаће валуте. СФРЈ је због тога увела систем за "поновно депоновање" девизних средстава, чиме је комерцијалним банкама омогућено да девизну штедњу грађана пренесу Народној банци Југославије (у даљем тексту: "НБЈ"), која је преузела девизни ризик (видети члан 51(2) Закона о девизном пословању из 1977. године⁷). Иако је овај систем био факултативан, комерцијалне банке нису имале другу могућност пошто им није било дозвољено да одржавају девизне рачуне код страних банака, што је било неопходно за плаћања у иностранству, а није им било ни дозвољено да одобравају зајмове у страној валути. Практично су сва девизна средства због тога била поново депонована код НБЈ. Треба, међутим, нагласити да је само део тог новца заиста физички пребачен у НБЈ (видети Ковачић и други против Словеније [ВВ], бр. 44574/98, 45133/98 и 48316/99, ст. 36. и 39, 3. октобар 2008; видети такође одлуку АП 164/04 Уставног суда Босне и Херцеговине од 1. априла 2006. године, став 53.).

11. Што се тиче Љубљанске банке Сарајево, план поновног депоновања функционисао је на следећи начин. У складу са низом споразума између те банке, Љубљанске банке Љубљана, Народне банке Босне и Херцеговине и Народне банке Словеније, Љубљанска банка Сарајево је морала на месечној бази да пребацује сваку разлику између уложених и повучених девизних средстава Народној банци Словеније. Тако пребачена девизна средства бележена су као потраживање Љубљанске банке Сарајево од НБЈ. Влада Словеније у овом предмету је остала при ставу да је Народна банке Словеније након тога пребацивала та средства НБЈ-у, али нису успели да обезбеде никакве доказе о овоме. Једино су доказали да је део тих средстава пребачен назад Љубљанској банци Сарајево на захтев банке у циљу одржавања њене ликвидности (у периоду када је више девизних средстава подизано него улагано) Тачни износи су: у 1984. год. 57.389.894 ДМ је пребачено у Љубљану, 150.187 ДМ назад у Сарајево; 1985. год. 59.465.398 ДМ је пребачено у Љубљану и 71.270 ДМ назад у Сарајево, 1986. год. 19.794.416 ДМ је пребачено у Љубљану и 1.564.823 ДМ назад у Сарајево, и тако даље. Укупно, између 1984. и 1991. год. 244.665.082 ДМ је пребачено у Љубљану и 41.469.528 ДМ (тј. мање од 17%) назад у Сарајево.

12. Још један важан чинилац је да је НБЈ заузврат основним банкама одобравала зајмове у динарима (у почетку, бескаматне) у вредности поновно уложених девизних средстава. Тако добијене динаре су основне банке затим употребљавале за одобравање кредита, по каматним стопама испод стопе инфлације, друштвеним предузећима која су, по правилу, основана у истој територијалној јединици (на пример, у случају Љубљанске банке Сарајево, такви кредити су одобрени Полиетиленки Бихаћ, Горење Бира Бихаћ, Шипад Шатор Гламоч, Билећанка Билећа, УПИ Сарајево, Соко Комерц Мостар, Руди Чајавец Бања Лука, Велепромет Високо итд.).

13. Систем поновног депоновања средстава је завршен 1988. године (на основу члана 103. Закона о девизном пословању из 1985. године, и допуна и измена од 15. октобра 1988. године). Банке су имале дозволу да код страних банака отварају девизне рачуне. Љубљанска банка Сарајево, као и друге банке, искористила је ту прилику и депоновала укупно 13,5 милиона УСД код страних банака у периоду од октобра 1988. године до децембра 1989. године.

14. У оквиру реформи из 1989/90. године, СФРЈ је укинула горе описани систем основних и удружених банака. Ова промена у банкарским прописима омогућила је неким основним банкама да се одлуче за независан статус, а друге основне банке су постале филијале (без правног субјективитета) бивших удружених банака којима су раније припадале. Љубљанска банка Сарајево је тако 1. јануара 1990. године постала филијала (без посебног правног субјективитета) Љубљанске банке Љубљана, а ова друга је преузела права, средства и обавезе прве банке. Супротно томе, Инвестбанка је постала независна банка са централом у Србији и једним бројем филијала у Босни и Херцеговини (укључујући и тузланску филијалу код које је г. Шахдановић имао рачуне). Штавише, проглашена је конвертибилност динара, а НБЈ је утврдила веома повољне девизне курсеве. То је довело до масовног повлачења девиза из комерцијалних банака. СФРЈ је због тога прибегла хитним мерама којима је у значајној мери ограничила подизање девизних улога. На пример, од децембра 1990. године, када је члан 71. Закона о девизном пословању из 1985. године измењен, штедише су могле да користе своје уштеђевине једино за плаћање увезене робе или услуга за своје потребе или потребе блиских рођака, да купују обвезнице у страним валутама, да дају тестаментарне поклоне у научне или хуманитарне сврхе, или да плаћају животно осигурање код локалних осигуравајућих друштава (раније, штедише су могле користити своје улоге и за плаћање робе и услуга у иностранству). Поред тога, члан 3. одлуке Владе СФРЈ из априла 1991. године⁸ која је била на снази до 8. фебруара 1992. год. и члан 17(ц) одлуке НБЈ из јануара 1991. године⁹ коју је Уставни суд СФРЈ прогласио неуставном 22. априла 1992. године, ограничили су износ који штедише могу да подигну или користе за горе наведене сврхе на 500 ДМ по подизању и не више од 1.000 ДМ месечно.

15. СФРЈ се распала 1991/92. године. У државама следбеницама, депозит у страној валути је пре свега називан "стара" или "замрзнута" девизна штедња.

_________

1 Концепт "друштвене својине", иако постоји и у другим земљама, био је посебно веома развијен у СФРЈ (видети Међад "Судбина југословенског модела: Случај против правне усаглашености", Амерички гласник о корпоративном праву 52/1 (2004) стр. 287 - 319).

2 Закон о девизном пословању ("Службени лист СФРЈ", бр. 66/85, 13/86, 71/86, 2/87, 3/88, 59/88, 85/89, 27/90, 82/90 и 22/91).

3 Закон о банкама и другим финансијским организацијама ("Службени лист СФРЈ", бр. 10/89, 40/89, 87/89, 18/90, 72/90 и 79/90).

4 Закон о санацији, стечају и ликвидацији банака и других финансијских организација ("Службени лист СФРЈ", бр. 84/89 и 63/90).

5 Одлука о начину извршавања обавеза Федерације по основу јемства за девизе на девизним рачунима и девизним штедним улозима грађана, грађанских правних лица и страних физичких лица ("Службени лист СФРЈ", број 27/90).

6 Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89).

7 Закон о девизном пословању ("Службени лист СФРЈ", бр. 15/77, 61/82, 77/82, 34/83, 70/83 и 71/84).

8 Одлука о начину на који овлашћене банке извршавају налоге за плаћање домаћих физичких лица девизама са њихових девизних рачуна и девизних штедних улога ("Службени лист СФРЈ", бр. 28/91, 34/91, 64/91 и 9/92).

9 Одлука о начину вођења девизног рачуна и девизног штедног улога домаћег и страног физичког лица ("Службени лист СФРЈ" бр. 6/91, 30/91, 36/91 и 25/92).

Б Босна и Херцеговина

1. Право и пракса у вези са старом девизном штедњом

16. Босна и Херцеговина је 1992. године преузела законску гаранцију за стару девизну штедњу од СФРЈ (видети члан 6. Закона о примени законодавства СФРЈ из 1992. године).¹⁰ Иако релевантне законске одредбе нису толико јасне по том питању, Народна банка Босне и Херцеговине сматра да се гаранција односи само на стару девизну штедњу у домаћим банкама (видети њен извештај 63/94 од 8. августа 1994. године¹¹).

17. Иако је за време рата сва стара девизна штедња остала замрзнута, подизања новца су била изузетно дозвољена из хуманитарних разлога и у неким другим посебним случајевима (видети релевантно секундарно законодавство¹²).

18. После рата 1992-95, сваки ентитет (Федерација Босне и Херцеговине - ФБиХ и Република Српска) донео је своје сопствене законе о старој девизној штедњи. У овом случају релевантно је само законодавство ФБиХ, с обзиром да се предметне филијале налазе у том ентитету. ФБиХ је 1997. године¹³ преузела одговорност за стару девизну штедњу у банкама и филијалама које се налазе на њеној територији (видети члан 3, став 1. Закона о утврђивању и реализацији потраживања грађана из 1997. године и Уредбу о остваривању права лица која немају пребивалиште из 1999. године¹⁴). Та штедња је остала замрзнута, али се могла користити за откуп државних станова и предузећа под одређеним условима (видети члан 18. Закона о утврђивању и реализацији потраживања грађана из 1997. године, и измену и допуну из августа 2004. године).

19. ФБиХ је 2004. године усвојила ново законодавство. Она се обавезала да ће исплатити стару девизну штедњу у домаћим банкама у том ентитету, без обзира на држављанство предметног улагача. Њена обавеза за ту штедњу у филијалама Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке била је изричито искључена (видети члан 9(2) Закона о утврђивању и начину измирења унутрашњих обавеза из 2004. године¹⁵).

20. Обавеза за стару девизну штедњу у домаћим банкама прешла је 2006. године са ентитета на државу. Обавеза за ту штедњу у локалним филијалама Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке била је опет искључена, али држава мора помоћи штедишама ових филијала да добију исплату своје штедње од Словеније и Србије (видети члан 2. Закона о старој девизној штедњи из 2006. године¹⁶). Поред тога, сви поступци у вези са старом штедњом престали су према овом закону (члан 36. тог закона; ова одредба је проглашена уставном одлуком бр. У 1/06 Уставног суда Босне и Херцеговине од 28. марта 2008, став 35.). Уставни суд је размотрио бројне појединачне жалбе о пропусту Босне и Херцеговине и њених ентитета да исплате стару девизну штедњу у домаћим филијалама Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке: сматрао је да ни Босна и Херцеговина ни њени ентитети нису одговорни и уместо тога је наложио држави да помогне својим штедишама тих филијала да поврате своје штедње од Словеније и Србије (видети, на пример, одлуке АП 164/04 од 1. априла 2006. године, АП 423/07 од 14. октобра 2008. године и АП 14/08 од 21. децембра 2010. године).

_________

10 Уредба са законском снагом о преузимању и примењивању савезних закона који се у Босни и Херцеговини примењују као републички закон ("Службени гласник Републике Босне и Херцеговине", број 2/92).

11 Примерак су доставиле власти Босне и Херцеговине.

12 Одлука о условима и начину исплата динара по основу дефинитивне продаје девизне штедње домаћих физичких лица и коришћењу девиза са девизних рачуна и девизних штедних улога домаћих физичких лица за потребе лијечења и плаћања школарине у иностранству ("Службени гласник Републике Босне и Херцеговине", бр. 4/93); Одлука о условима и начину давања краткорочних кредита банкама на основу дефинитивне продаје депоноване девизне штедње грађана и ефективно продатих девиза од стране грађана ("Службени гласник Републике Српске", бр. 10/93 и 2/94); и Одлука о циљевима и задацима монетарно-кредитне политике у 1995, ("Службени гласник Републике Босне и Херцеговине", бр. 11/95 и 19/95).

13 Закон о утврђивању и реализацији потраживања грађана у поступку приватизације ("Службене новине ФБиХ", бр. 27/97, 8/99, 45/00, 54/00, 32/01, 27/02, 57/03, 44/04, 79/07 и 65/09).

14 Уредба о остваривању потраживања лица која су имала девизну штедњу у банкама на територији Федерације, а нису имала пребивалишта на територији Федерације ("Службене новине ФБиХ", бр. 44/99).

15 Закон о утврђивању и начину измирења унутрашњих обавеза Федерације ("Службене новине ФБиХ", бр. 66/04, 49/05, 35/06, 31/08, 32/09 и 65/09).

16 Закон о измирењу обавеза по основу рачуна старе девизне штедње ("Службени гласник Босне и Херцеговине", бр. 28/06, 76/06 и 72/07).

2. Статус сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана

21. Љубљанска банка Сарајево је 1990. године постала филијала, без правног субјективитета, Љубљанске банке Љубљана, а ова друга је преузела права, средства и обавезе прве банке. Према регистру привредних друштава, сарајевска филијала поступала је у име и за рачун матичне банке. Износ девизне штедње 31. децембра 1991. године у сарајевској филијали износио је око 250.000.000 ДМ, али изгледа да је у трезору сарајевске филијале на тај дан било мање од 350.000 ДМ. Иако је нејасно шта се десило са преосталим износом, вероватно је да је већина износа завршила у Словенији (видети став 11. изнад).

22. Домаћа банка, Љубљанска банка Сарајево, основана је 1993. године. Она је преузела одговорност Љубљанске банке Љубљана за стару девизну штедњу у сарајевској филијали. Народна банка Босне и Херцеговине је 1994. године извршила преглед и констатовала многе недостатке. Пре свега, њено руководство није било прописно именовано и није било јасно ко су акционари. Народна банка је због тога именовала директора Љубљанске банке Сарајево. Друго, као домаћа банка, Љубљанска банка Сарајево није могла преузети одговорност стране банке за стару девизну штедњу, пошто би то могло наметнути нове финансијске обавезе за државу (пошто је држава била законски гарант за стару девизну штедњу у домаћим банкама). Народна банка је наложила да завршни биланс за сарајевску филијалу Љубљанске банке Љубљана од 31. марта 1992. године буде хитно урађен и да се дефинишу њени односи са матичном банком. Међутим, према регистру привредних друштава, Љубљанска банка Сарајево је остала одговорна за стару девизну штедњу у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана све до новембра 2004. године (видети став 24. испод). Према томе, наставила је да управља штедњом клијената сарајевске филијале; та штедња је коришћена у процесу приватизације у ФБиХ (видети став 18. изнад); и домаћи суд је наложио Љубљанској банци Сарајево да исплату ту штедњу у једном случају (видети Вишњевац против Босне и Херцеговине (одлука), бр. 2333/04 од 24. октобра 2006. године).

23. Агенција ФБиХ за банкарство је 2003. године ставила је ову домаћу банку под своју привремену управу из разлога што она нема дефинисане односе са страном Љубљанском банком Љубљана.

24. На основу измена и допуна Закона о регистру привредних друштава из 2000. године¹⁷, парламент ФБиХ је 2003. године продужио законски рок за брисање уписа из периода ратног стања у регистар привредних друштава до 10. априла 2004. године. Убрзо након тога, Општински суд у Сарајеву је одлучио да домаћа Љубљанска банка Сарајево није правни следбеник сарајевске филијале стране Љубљанске банке Љубљана и да није одговорна за стару девизну штедњу у тој филијали; и да, као резултат тога, упис у регистар привредних друштава из 1993. године којим се тврди другачије мора бити избрисан.

25. Љубљанска банка Сарајево је 2006. године продала своју имовину и издала просторије и опрему које припадају сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана предузећу из Хрватске, које је, заузврат, преузело обавезу да исплати дугове Љубљанске банке Сарајево. Приликом одобравања овог споразума, Влада ФБиХ је нагласила да све просторије и архива сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана остају брига Владе ФБиХ све док се коначно не утврди статус те филијале.

26. Надлежни суд је 2010. године започео стечајни поступак против домаће Љубљанске банке Сарајево. Он је још у току.

________

17 Закон о поступку уписа правних лица у судски регистар ("Службене новине ФБиХ", бр. 4/00, 49/00, 32/01, 19/03 и 50/03).

3. Статус тузланске филијале Инвестбанке

27. Тузланска филијала Инвестбанке увек је имала статус филијале без правног субјективитета Износ старе девизне штедње у тој филијали био је око 67 милиона УСФ (отприлике 100 милиона ДМ) 31. децембра 1991. године. Та филијала је затворена 1. јуна 1992. године и никада није опет почела са радом. Није јасно шта се догодило са њеним средствима, али узимајући у обзир начин на који је управљала планом поновног улагања (видети став 11. изнад) највероватније је већина завршила у Србији.

28. Надлежни суд у Србији је 2002. године донео решење о стечају Инвестбанке. Српске власти су затим продале просторије филијала Инвестбанке у ФБиХ (оне у Републици Српској су продате 1999. године). Стечајни поступак је још у току.

29. Влада ФБиХ је 2010. године ставила просторије и архиве филијала у ФБиХ под своју бригу, али изгледа да Инвестбанка више нема никакве просторије или архиве у ФБиХ.

30. На захтев власти ФБиХ 2011. године српске власти су покренуле кривичну истрагу о начину на који је архив тузланске филијале пребачен на српску територију 2008. године.

В Хрватска

31. Хрватске власти тврде да су отплатиле стару девизну штедњу у домаћим банкама и њеним страним филијалама, без обзира на држављанство предметног улагача. И заиста, јасно је да су исплатили штедњу држављанима Босне и Херцеговине у филијалама хрватских банака у Босни и Херцеговини. Међутим, Влада Словеније је доставила одлуке Врховног суда Хрватске (бр. 3015/1993-2 из 1994. год, бр. 3172/1995-2 из 1996. год. и бр. 1747 /1995-2 из 1996. год) држећи да термин "грађанин" који се користи у том законодавству означава држављанина Хрватске и наводи да није искључено да су држављани Босне и Херцеговине у питању такође и држављани Хрватске или да је склопљен ad hoc споразум.

32. Хрватска је такође исплатила својим грађанима стару девизну штедњу која је била пребачена из загребачке филијале Љубљанске банке Љубљана домаћим банкама на захтев предметних улагача (видети одељак 14. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године¹⁸ и релевантног секундарног законодавства¹⁹). Наводно, око две трећине свих клијената те филијале су искористили ову могућност. Што се тиче преосталих клијената, чија стара девизна штедња наводно износи око 300 милиона ДМ, неки од њих су покренули парнични поступак у хрватским судовима и 63 од њих су добили своју стару девизну штедњу из принудне продаје имовине те филијале која је лоцирана у Хрватској (одлуке Општинског суда у Осијеку од 8. априла 2005. године и 15. јуна 2010. године)²⁰. Неки други клијенти воде парничне поступке у словеначким судовима (видети став 38. испод).

_________

18 Закон о претварању девизних депозита грађана у јавни дуг Републике Хрватске ("Службени лист Републике Хрватске", број 106/93).

19 Правилник о утврђивању увјета и начина под којима грађани могу пренијети своју девизну штедњу с организацијске јединице банке чије је сједиште изван Републике Хрватске на банке у Републици Хрватској ("Службени лист Републике Хрватске", број 19/94).

20 Влада Словеније је доставила копију (Анекси бр. 273-74).

Г Србија

33. Као директна последица распада СФРЈ, стара девизна штедња у домаћим банкама је остала замрзнута, али су подизања новца била изузетно дозвољена из хуманитарних разлога без обзира на држављанство предметног улагача (видети релевантно секундарно законодавство)²¹.

34. Србија се 1998. и поново 2002. године обавезала да ће исплатити стару девизну штедњу у домаћим филијалама домаћих банака њеним грађанима и грађанима свих држава сем држава следбеница СФРЈ. Укупна штедња грађана држава следбеница СФРЈ и штедња у домаћим филијалама банака са седиштем у тим државама остаје замрзнута до решења преговора о сукцесији. Поред тога, сви поступци у вези са старом штедњом престали су према закону, у складу са члановима 21. и 22. Закона о старој девизној штедњи из 1998. године²² и чл. 21. и 36. Закона о старој девизној штедњи из 2002. године.²³

35. Надлежни суд у Србији је у јануару 2002. године донео решење о стечају Инвестбанке. Као последица тога, гаранција државе за стару девизну штедњу је активирана (видети члан 18. Закона о инсолвентности банака и других финансијских институција из 1989. године и члан 135. Закона о девизном пословању из 1995. године²⁴). 322 клијента филијала Инвестбанке у Босни и Херцеговини неуспешно су захтевали исплате у контексту стечајног поступка; њих 20 су затим покренули парнични поступак против Инвестбанке, без успеха. Стечајни поступак је још у току.

________

21 Одлука о условима и начину давања краткорочних кредита банкама на основу дефинитивне продаје депоноване девизне штедње грађана ("Службени лист Савезне Републике Југославије", бр. 42/93, 49/93, 71/93 и 77/93); Одлука о условима и начину исплате дела девизне штедње грађана која је депонована код НБЈ ("Службени лист Савезне Републике Југославије", бр. 42/94, 44/94 и 50/94); Одлука о условима и начину исплате дела девизне штедње грађана која је депонована код НБЈ ("Службени лист Савезне Републике Југославије", бр. 10/95, 52/95, 58/95, 20/96, 24/96 и 30/96); Одлука о привременом обезбеђивању и начину и условима исплате средстава овлашћеним банкама на име динарске противвредности дела девизне штедње депоноване код НБЈ исплаћене грађанима за одређене намене ("Службени лист", бр. 41/96, 21/98 и 4/99).

22 Закон о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана ("Службени лист Савезне Републике Југославије", бр. 59/98, 44/99 и 53/01).

23 Закон о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана( "Службени лист Савезне Републике Југославије", број 36/02).

24 Закон о девизном пословању ("Службени лист Савезне Републике Југославије", бр. 12/95, 29/97, 44/99, 74/99 и 73/00).

Д Словенија

36. Словенија је 1991. године преузела од СФРЈ законску гаранцију за стару девизну штедњу у домаћим филијалама свих банака, без обзира на држављанство предметног улагача (видети члан 19, став 3. Закона за спровођење Уставне повеље из 1991. године²⁵ и члан 1. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године)²⁶. Док, по правилу, свако ко покаже правни интерес може поднети петицију за покретање поступка апстрактног разматрања уставности (члан 24. Закона о Уставном суду из 2007. године)²⁷, Уставни суд Словеније нашао је да Закон о спровођењу Уставне повеље из 1991. године никада није био разматран (видети одлуке бр. U-I-332/94 од 11. априла 1996. год. и U-I-184/96 од 20. јуна 1996. год.).

37. После безуспешних покушаја да сарајевску филијалу Љубљанске банке Љубљана региструје као посебну банку (видети преписку између НБЈ и Народне банке Босне и Херцеговине из октобра 1991. године у којој се наглашава незаконитост таквих предлога пошто је Словенија у међувремену постала независна држава, а Љубљанска банка Љубљана страна банка),²⁸ Словенија је национализовала, а затим, 1994. године, реструктурирала и саму Љубљанску банку Љубљана.²⁹ Нова банка, Нова Љубљанска банка је преузела домаћа средства и обавезе Љубљанске банке Љубљана. Стара банка задржала је одговорност за стару девизну штедњу у својим филијалама у другим држава правним следбеницама и односна потраживања од НБЈ.

38. Сви поступци у вези са старом девизном штедњом у филијалама старе Љубљанске банке у другим државама правним следбеницама су прекинути 1997. године до исхода преговора о сукцесији.³⁰ Уставни суд Словеније је у децембру 2009. године, након уставне петиције двојице хрватских штедиша, прогласио ову меру неуставном.³¹ Окружни суд у Љубљани је након тога донео бројне пресуде којима је наложио старој Љубљанској банци да исплати стару девизну штедњу и камату у својим филијалама у Сарајеву и Загребу. Суд је закључио да је однос између старе Љубљанске банке и њених клијената у тим филијалама питање приватног права. Чињеница да је део девизних средстава наводно пребачен у НБЈ-у и да су преговори о сукцесији у току сматрана је небитном. Слично томе, сматрао је небитним одлуке у вези са статусом сарајевске филијале наведене у ставовима 22 - 24. изнад. Бар једна од ових одлука, које се тичу сарајевске филијале, је правоснажна (пресуда П 119/1995-I од 16. новембра 2010. године). Известан број клијената филијала у Сарајеву и Загребу покренуо је парничне поступке и против Републике Словеније, али узалуд. Окружни суд у Љубљани одбио је те захтеве у три предмета (пошто нису биле уложене жалбе, те одлуке су постале правоснажне). Око 10 сличних предмета је наводно и даље у току.

_________

25 Ustavni zakon za izvedbo Temeljne ustavne listine o samostojnosti in neodvisnosti RS ("Урадни лист Републике Словеније", бр. 1/91).

26 Zakon o poravnavanju obveznosti iz neizplačanih deviznih vlog 8 (Урадни лист Републике Словеније", број 7/93).

27 Zakon o ustavnem sodišču (uradno prečiščeno besedilo) ("Урадни лист Републике Словеније", број 64/07).

28 Примерак су доставиле власти Босне и Херцеговине.

29 Ustavni zakon o dopolnitvah ustavnega zakona za izvedbo Temeljne ustavne listine o samostojnosti in neodvisnosti Republike Slovenije ("Урадни лист Републике Словеније", број 45/94).

30 Zakon o dopolnitvah zakona o Skladu Republike Slovenije za sukcesijo ("Урадни лист Републике Словеније", број 45/94).

31 Одлука је објављена у "Урадном листу Републике Словеније", број 105/09.

Ђ Бивша Југословенска Република Македонија

39. Исплатила је стару девизну штедњу у домаћим банкама и локалним филијалама страних банака као што је филијала Љубљанске банке у Скопљу, без обзира на држављанство предметног улагача.³²

________

32 Закон за преземиње на депониранте девизни влогови на граганите од страна на Република Македонија ("Службени весник Републике Македоније", број 26/92); Закон за гаранција на Република Македонија за депонираните девизни влогови на граганите и за обезбедување на средства и начин за исплата на депонираните девизни влогови на граганите во 1993 и 1994 ("Службени лист", бр. 31/93, 70/94, 65/95 и 71/96); и Закон за начином и посмаката на исплатување на депонираните девизни влогови на граганите но који гарант е Република Македонија ("Службени весник Републике Македоније", бр. 32/00, 108/00, 4/02 и 42/03).

III РЕЛЕВАНТНО МЕЂУНАРОДНО ПРАВО И ПРАКСА

А Релевантно међународно право у вези са сукцесијом државе

40. Питање сукцесије државе регулисано је правилима обичајног права, које је делом кодификовано Бечком конвенцијом о сукцесији држава из 1978. године у односу на Уговоре и Бечком конвенцијом о сукцесији држава из 1983. године у односу на државну имовину, архиве и дугове.³³ Иако овај други уговор још није на снази и само су три тужене државе странке у том уговору до данас (Хрватска, Словенија и Бивша Југословенска Република Македонија), добро утврђено начело међународног права је да, чак и када држава није ратификовала уговор, она може бити обавезана једном од његових одредби у оној мери у којој та одредба одражава обичајно међународно право, било кодификацијом или стварањем новог обичајног правила (видети Cudak v. Lithuania [ВВ], број 15869/02, став 66, ЕСЉП 2010. године, и пресуду Међународног суда правде у предмету North Sea Continental Shelf Cases од 20. фебруара 1969. године, став 71.).

41. Основно правило је да државе морају заједно решавати све аспекте сукцесије на основу споразума (видети Мишљење број 9 Арбитражне комисије Међународне конференције о бившој Југославији,³⁴ и члан 6. Водећих начела о сукцесији државе у питањима имовине и дугова Института за међународно право из 2001. године). Ако би једна од држава одбила да сарађује, прекршила би ту обавезу и сносила би међународну одговорност (видети Мишљење број 12 Арбитражне комисије). Иако се не захтева да се свака категорија имовине и дугова једне државе претходнице подели на једнаке делове, свеукупни исход би морао бити правично подељен (члан 41. Бечке конвенције из 1983. године; Мишљење број 13 Арбитражне комисије; и чл. 8, 9. и 23. Водећих начела).

_________

33 СФРЈ је 1983. године потписала тај уговор. Савезна република Југославије је 2001. године поднела инструмент којим обавештава о својој намери да задржи потпис који је ставила СФРЈ.

34 Комисију је основала Европска заједница и њене државе чланице 1991. године. Усвојила је петнаест мишљења у вези са правним питањима која проистичу из распада СФРЈ (видети Извештаје о међународном праву 92 (1993), стр. 162-208, и 96(1994), стр. 719-37).

Б Споразум о питањима сукцесије

42. Овај споразум је био резултат преговора у трајању од скоро десет година под покровитељством Међународне конференције о бившој Југославији и Високог представника (међународног администратора именованог у складу са Анексом 10 уз Општи оквирни споразум о миру у Босни и Херцеговини). Он је потписан 29. јуна 2001. године, а ступио је на снагу између Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Црне Горе (коју је касније наследила Србија), Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније 2. јуна 2004. године.

43. Питање старе девизне штедње је било спорно. Држава следбенице су имале различите погледе у вези са тим да ли би ово питање требало посматрати као одговорност СФРЈ према Анексу Ц (Финансијска средства и обавезе) или као питање приватног права према Анексу Г (приватна имовина и стечена права).³⁵ Државе нису могле да се договоре ни око тога да ли би гаранције СФРЈ за стару девизну штедњу требало да преузме држава у којој матична банка има седиште или држава на чијој су територији средства стварно депонована. Следеће одредбе су на крају укључене у Анекс Ц Споразума:

Члан 2. став 3. тачка (a)

"Остале финансијске обавезе [СФРЈ] укључују:

(а) гаранције СФРЈ и њене Народне банке Југославије за девизну штедњу у чврстој валути депоновану у комерцијалној банци и било којој њеној филијали у некој држави правној следбеници пре датума када је она прогласила независност;..."

Члан 7.

"О гаранцијама СФРЈ и њене Народне банке Југославије за девизну штедњу у чврстој валути депоновану у комерцијалној банци и било којој њеној филијали у некој држави правној следбеници пре датума када је она прогласила независност преговара се без одуговлачења узимајући посебно у обзир неопходност да се заштити штедња у чврстој валути појединаца. Ти преговори воде се под покровитељством Банке за међународна поравнања."

44. Четири круга преговора у вези са расподелом гаранција СФРЈ за стару девизну штедњу одржана су 2001/2. године. Пошто државе следбенице нису могле да постигну споразум, у септембру 2002. године Банка за међународна поравнања (БИС) их је обавестила да је стручњак, г. Мејер, одлучио да прекине своје ангажовање у том питању и да БИС због тога нема даљу улогу с тим у вези. Закључено је следеће:

"Ако, међутим, свих пет држава следбеница касније одлуче да приступе новим преговорима о гаранцијама за штедњу у чврстој валути и буду тражиле помоћ БИС-а с тим у вези, БИС би био спреман да размотри пружање те помоћи, према условима који ће бити договорени"³⁶

Испоставило се да су четири државе следбенице (све сем Хрватске) убрзо после тога обавестиле БИС о спремности да се преговори наставе. Хрватска је то учинила у октобру 2010. године, а одговор је добила у новембру 2010. године, који, у релевантном делу гласи како следи:

"...БИС је недавно поново разматрао ово питање и верује да његов допринос некој новој рунди преговора, као делу улоге добре канцеларије, не би имао додатну вредност, такође имајући у виду време које је протекло од последње рунде преговора, као и његове тренутне приоритете у области монетарне и финансијске стабилности. Међутим, желели бисмо да нагласимо да организација двомесечних састанака у Базелу нуди практичну могућност гувернерима држава следбеница да о овом питању међусобно разговарају на неформалној основи код БИС-а,"³⁷

45. Требало би имати у виду да је слично питање гаранција СФРЈ за штедњу депоновану код Поштанске штедионице и њених филијала решено мимо преговора о Споразуму о питањима сукцесије, тако што је свака држава следбеница преузела гаранције за филијале на њеној територији.

46. У складу са чланом 4. Споразума о питањима сукцесије, основан је Стални заједнички одбор високих представника држава следбеница да би пратио делотворно спровођење овог Споразума и да би служио као форум на коме се може разговарати о питањима која искрсну током његове примене. До сада се овај одбор састао три пута: 2005, 2007. и 2009. године.

47. Следеће одредбе овог Споразума су такође релевантне у овом предмету:

Члан 5.

"(1) Разлике које могу настати у тумачењу и примени овог Споразума првенствено се решавају преговорима између заинтересованих држава.

(2) Ако се разлике у тим преговорима не могу решити у року од месец дана од првог саопштења у преговорима, заинтересоване државе или

(а) прослеђују предмет независној особи по свом избору, да би добиле брзо и ауторитативно одређивање тог предмета, које ће се поштовати и које може, према случају, назначити одређене временске границе за предузимање радњи, или

(б) прослеђују предмет Сталном заједничком одбору основаном у складу са чланом 4. овог Споразума ради решења

(3) Разлике које могу настати у пракси око тумачења термина употребљених у овом Споразуму или у каснијем споразуму потребном за спровођење Анекса уз овај Споразум, могу се додатно проследити на иницијативу неке државе на обавезујуће стручно решење, које ће урадити један стручњак (који неће бити држављанин ниједне стране у овом Споразуму), кога на основу споразума именују стране у спору или, ако споразум не постоји, Председник Суда за мирење и арбитражу у оквиру ОЕБС-а. Тај стручњак одређује сва питања поступка, после консултација са странама које траже то решење, ако стручњак сматра прикладним да то учини, са чврстом намером да се обезбеди брзо и делотворно решење разлике.

(4) Поступак предвиђен ставом (3) овог члана стриктно је ограничен на тумачење термина употребљених у предметним споразумима и ни у каквим условима не дозвољава стручњаку да одреди практичну примену неког од тих споразума. Поступак на који се позива се не примењује на

(а) Прилог уз овај Споразум,

(б) Чл. 1, 3. и 4. Анекса Б,

(в) Чл. 4. и 5 (1) Анекса Ц;

(г) Члан 6. Анекса Д.

(5) Ништа што је садржано у претходним ставовима овог члана не утиче на права или обавезе страна у овом Споразуму према некој одредби на снази која их обавезује у вези са решавањем спорова."

Члан 9.

"Овај споразум државе следбенице спроводе у доброј намери и у складу са Повељом Уједињених Нација и у складу са међународним правом."

__________

35 Видети travaux préparatoires Споразума који је доставила Влада Словеније (Анекси бр. 265-70).

36 Примерак тог писма доставила је Влада Хрватске.

37 Примерак тог писма доставила је Влада Хрватске.

Ц Међународна пракса у вези са pactum de negotiando у међудржавним предметима

48. Обавеза која проистиче из pactum de negotiando, да се преговара ради закључења споразума, мора се испунити у доброј вери у складу са основним начелом pacta sunt servanda.

49. Међународни суд правде навео је у својој пресуди од 20. фебруара 1969. године у предмету North Sea Continental Shelf Cases (став 85.):

"стране су у обавези да приступе преговорима да би дошле до споразума, а не само да прођу кроз формални процес преговора као неку врсту предуслова за аутоматску примену одређеног метода разграничења у недостатку споразума, оне су у обавези да се тако понашају да преговори имају смисла, што неће бити случај када нека од њих инсистира на сопственом ставу без размишљања о његовим изменама…"

50. Одлука Арбитражног суда о Споразуму о немачком спољњем дугу у случају Грчке против Савезне Републике Немачке од 26. јануара 1972. године гласи, у релевантном делу, како следи (ст. 62-65):

"Међутим, pactum de negotiando такође није без законских последица. То значи да обе стране треба да учине напор, у доброј вери, да се дође до обострано задовољавајућег решења кроз компромис, чак и ако то значи напуштање чврстог држања раније заузетих ставова. То подразумева спремност у циљу преговора да се напусте ранији ставови и да се нађе са другом страном на пола пута. Језик Споразума не може се тумачити тако да значи да нека страна намерава да се држи свог претходног става и да инсистира на потпуној предаји друге стране. Такав концепт би био недоследан са изразом "преговори". То би било врло супротно ономе што се намеравало. Обавеза да се преговара подразумева да ће се са другом страном поступати тако да се постигне споразум. Иако Суд не закључује да члан 19. у вези са ставом II Анекса I апсолутно обавезује обе стране да се постигне споразум, он је мишљења да услови ових одредби захтевају од страна да преговарају, да се погађају, и да у доброј вери покушају да постигну резултат прихватљив за обе стране и тиме заврше ову дугу исцрпљујућу полемику...

Споразум да се преговара о спорним монетарним потраживањима, у овом предмету, неизбежно подразумева спремност да се разматра решење. То је тачно, чак и иако спор не обухвата само износ потраживања већ и њихово постојање. Начело измирења није тиме угрожено. Члан 19. не захтева од страна да обавезно реше разна правна питања о којима се нису слагале. На пример, он не разматра да се од обеју страна очекује да се нађу очи у очи о одређеним тачкама које их раздвајају, као што је законско постојање или непостојање спорних потраживања, или да ли су она државна или приватна потраживања. У вези са тим тачкама, стране су се заправо сложиле да се неће сложити, без обзира на њихове аргументе у вези са њима, оне су се посветиле преговорима што је више могуће ради закључења споразума о поравнању...

Суд сматра да се начело које је садржано у предмету North Sea Continental Shelf Cases односи на конкретан спор. Као што је изјавио Међународни суд правде, оно потврђује и даје значај обичном значењу "преговора". Да би имали смисла, преговорима се мора приступити са циљем да се постигне споразум. Иако, као што смо истакли, договор да се преговара не мора да подразумева обавезу да се постигне споразум, он подразумева да се учине озбиљни напори у том правцу."

ПРАВО

I ПРЕЛИМИНАРНИ ПРИГОВОРИ ВЛАДА

51. Владе Србије, Словеније и Македоније током фазе разматрања прихватљивости држале су се става да подносиоци нису исцрпели све домаће правне лекове. Суд је приметио да је ово питање у самом средишту притужбе на члан 13. и да би више одговарало да се испита у фази разматрања основаности (видети став 4. изнад). Према томе, наводи страна и оцена Суда у вези са тим питањем дати су у ставовима 76-90. испод.

52. Суд констатује да су Владе Босне и Херцеговине и Хрватске истакле даље наводе како би подржале своје приговоре истакнуте у фази разматрања прихватљивости о компатибилности представке ratione personae. Међутим, Суд је након проучавања ових навода, нашао да не представљају никакву основу за поновно разматрање закључка до кога је дошао у својој одлуци о прихватљивости овог предмета, наиме да су тужене државе прихватиле да је стара девизна штедња била део финансијских обавеза СФРЈ које би оне требало да деле (видети ставове 38. и 58. те одлуке). Суд ће узети ове наводе у обзир једино уколико имају неки значај на основаност питања која проистичу из члана 1. Протокола бр. 1.

53. Суд би се ограничио на истицање да квалификација овог питања као питања сукцесије захтева једино, узимајући у обзир важеће међународно право, да свеукупан резултат поделе имовине и дугова држава претходница буде праведан. Под условом да је то случај, државе могу слободно договорити стварне услове споразума о поравнању, користећи механизме које саме сматрају одговарајућим, узимајући у обзир, између осталог, исплату старе девизне штедње. Суд у Стразбуру не може обавити овај задатак.

II НАВОДИ О ПОВРЕДИ ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БР. 1

54. Члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију гласи како следи:

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права."

Претходне одредбе, међутим, ни на један начин не угрожавају право државе да спроводи законе које сматра неопходним за контролу употребе имовине у складу са општим интересом или за обезбеђивање плаћања пореза или других доприноса или казни."

А Наводи странака

1. Подносиоци

55. Подносиоци су навели да би тужене државе, као државе следбенице СФРЈ, требало да исплате стару девизну штедњу у светлу чињенице да нису успеле да постигну споразум око овог преосталог питања сукцесије.

2. Влада Босне и Херцеговине

56. Влада се не слаже са налазом Суда да је питање старе девизне штедње у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана и тузланске филијале Инвестбанке питање сукцесије (видети одлуку о прихватљивости овог предмета, став 58.). С тим у вези, наводе да би питање гаранција СФРЈ за стару девизну штедњу, обрађено у Анексу Ц Споразума о питањима сукцесије, требало разликовати од питања старе девизне штедње као такве. Даље, признајући да стара девизна штедња није изричито поменута у Анексу Г Споразума о питањима сукцесије који се бави приватном имовином и стеченим правима, Влада закључује да је важније што није ни изричито искључена. Тврде да је однос између штедиша и банака по својој природи приватно-правни, упркос гаранцијама СФРЈ за стару девизну штедњу и да су штедише горе поменутих филијала биле у односу које регулише приватно право не са самим филијалама већ матичним банкама (тј. Љубљанском банком Љубљана и Инвестбанком). С обзиром на то да се Љубљанска банка Љубљана налази у Словенији, а Инвестбанка у Србији и, што је још важније, већина средстава из њихових филијала је завршила у Словенији и Србији (видети ставове 21. и 27. изнад), Влада остаје при ставу да би Словенија и Србија према томе требало да буду одговорне у овом случају. У том смислу, позвали су се на одлуке судова у Словенији поменуте у ставу 38. изнад и одлуку судова у Србији поменуту у предмету Шекеровић против Србије (одлука) бр. 32472/03 од 4. јануара 2007. године. Даље су се позвали на одлуку АП 164/04 Уставног суда Босне и Херцеговине од 1. априла 2006. године, став 68, држећи да Босна и Херцеговина није била одговорна за стару девизну штедњу у филијалама које се разматрају у овом случају.

57. Што се тиче обавезе утврђене у члану 7. Анекса Ц Споразума о питањима сукцесије да преговарају о питању гаранција СФРЈ за стару девизну штедњу, Влада Босне и Херцеговине тврди да су они уложили озбиљне напоре ка постизању договора, док су Србија и Словенија све време инсистирале на својим позицијама без размишљања о њиховим изменама. Истина је да је од 2010. године очекивано да Босна и Херцеговина договори следећи састанак Сталног заједничког одбора у Сарајеву. Међутим, Влада наводи да је ово резултат чињенице да државе следбенице нису договориле агенду састанка (у складу са правилом 5. Правилника о пословању Одбора, састанак не може бити одржан уколико агенда није договорена). Влада Босне и Херцеговине додала је да су њене делегације покретале питање старе девизне штедње у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана у више наврата на билатералним састанцима са Словенцима. Словеначка страна је наводно одбила сваки разговор једноставно јер преговори о сукцесији у вези са тим нису још увек закључени.

3. Влада Хрватске

58. Влада Хрватске наводи да би Србија и Словенија требало да сносе одговорност у овом случају. Њихови разлози су у складу са разлозима Владе Босне и Херцеговине (видети став 56. изнад). Што се тиче обавезе о преговарању утврђене у члану 7. Анекса Ц Споразума о питањима сукцесије, Влада остаје при ставу да су преговарали у доброј вери, док српска и словеначка влада нису показале вољу да напусте своје раније ставове.

4. Влада Србије

59. Након дуге анализе међународне праксе у вези са pactum de negotiando, Влада Србије је навела да су они преговарали у доброј вери. Што се тиче понашања других држава следбеница, критиковали су посебно Хрватску зато што је обавестила БИС о својој вољи да настави преговоре о овом питању тек 2010. години (видети став 44. изнад). Уколико Суд буде сматрао да се Србија умешала у имовину г. Шахдановића у смислу члана 1. Протокола бр. 1, Влада Србије наводи да је мешање било оправдано пошто су само замрзли његову штедњу у тузланској филијали Инвестбанке јер су преговори о сукцесији у току (видети став 34. изнад). На крају, тврде да је Босна и Херцеговина имала највише користи од старе девизне штедње у тузланској филијали Инвестбанке и да би сходно томе требало да одговара у овом случају. Како би подржали овај став, доставили су уговор према коме је одређени Е.М. из Тузле добио динарски зајам од тузланске филијале Инвестбанке у замену за свој улог у девизним средствима.

5. Влада Словеније

60. Словеначка влада наводи да је питање старе девизне штедње у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана и тузланској филијали Инвестбанке питање сукцесије. Даље, наводе да је Словенија све време радила на проналажењу решења о расподели гаранција СФРЈ за стару девизну штедњу и да су њихови напори неуспели јер су Босна и Херцеговина и Хрватска осујећивале преговоре. Посебно, Влада Словеније је критиковала Хрватску због одбијања да реши питање ММФ арбитраже из 1999. године, одбијања да дискутује о томе на састанцима Сталног заједничког одбора, због пристајања да настави БИС преговоре, наводно под притиском ЕУ, једино у 2010. години (видети став 44. изнад), због одбијања те понуде након затварања преговора о приступању ЕУ у 2011. години, и, на крају, зато што је загребачкој филијали Љубљанске банке Љубљана онемогућила редовно банкарско пословање и тиме оствари додатна средства. Словеначка влада критиковала је Босну и Херцеговину јер је предузела низ једностраних мера, убрзо након затварања БИС преговора, које су осмишљене да побољшају преговарачку позицију према Словенији: Влада ФБиХ је 15. јула 2002. године усвојила одлуку којом се од Министарства правде захтева да предложи измене и допуне Закона о регистру привредних друштава из 2002. године како би ретроактивно продужила рок застарелости за брисање уписа у регистар привредних друштава из 1993. године у вези са домаћом Љубљанском банком Сарајево захтевајући од управног одбора те банке, који је именован од стране Министарства финансија, да упути захтев за брисање тог уноса (видети став 24. изнад). Као закључак, навели су да би Босна и Херцеговина и Хрватска требало да сносе одговорност у овом случају.

61. Што се тиче преноса девизних средстава из сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана Народној банци Словеније, Влада Словеније је показала да је део тих средстава након тога пребачен назад у Сарајево. Наводе да су преостала средства прослеђена НБЈ. Међутим, иако су стварно показали да су та средства уписана као потраживања сарајевске филијале од НБЈ, нису успели да докажу да су физички пребачена НБЈ-у (видети став 11. изнад). У том смислу, Влада Словеније позвала је Суд да не прихвата ниједну теорију према којој је готови новац вреднији од књиженог новца (тј. трансакција папирног новца).

6. Влада Македоније

62. Влада Македоније наводи да они нису повредили имовинска права подносилаца пошто су преговарали о овом питању у доброј вери.

Б Оцена Суда

1. Примена правила члана 1. Протокола бр. 1

63. Као што је Суд у више наврата изјавио, члан 1. Протокола бр. 1 чине три правила: Прво правило, утврђено првом реченицом првог става, је опште природе и изражава начело мирног уживања имовине; друго правило, садржано у другој реченици првог става, бави се лишавањем имовине и поставља услове у вези са тим; треће правило, наведено у другом ставу, препознаје право држава уговорница да, између осталог, контролишу употребу имовине у складу са општим интересом. Друго и треће правило се тичу посебних случајева мешања у право на неометано уживање имовине и требало би их тумачити у светлу општег начела израженог у првом правилу (видети, између осталог, Iatridis v. Greece (ВВ), бр. 31107/96, став 55, ЕСЉП 1999/II).

64. Пред Судом није оспорено да потраживања предметних подносилаца никада нису била угашена, али да су они међутим били онемогућени да неометано располажу својом старом девизном штедњом током низа година. Према томе, Суд ће размотрити предметни случај, као и друге сличне предмете (видети Трајковски против Бивше Југословенске Републике Македоније (одлука), бр. 53320/99, ЕСЉП 2002-IV и Суљагић против Босне и Херцеговине, бр. 27912/02 од 3. новембра 2009. године) у складу са трећим правилом овог члана.

2. Општа начела

65. Општа начела тумачења члана 1. Протокола бр. 1 (начело законитости, начело легитимног циља и начело праведне равнотеже) потврђена су у предмету Суљагић, наведеном изнад, ставови 40-44.

3. Примена општих начела на предметни случај

66. Суд је спреман да прихвати да су начела законитости и легитимног циља у овом предмету поштована (видети предмете Трајковски и Суљагић, наведене изнад). Зато ће наставити да испитује суштинско питање, наиме, да ли је постигнута праведна равнотежа између општег интереса и права подносилаца гарантована овим чланом.

67. Депоновањем девизних средстава у банкама, девизне штедише су стекле право да наплате од банке своје улоге у било које време, заједно са оствареном каматом. Њихова потраживања од банака су надживела распад СФРЈ (видети одлуку о прихватљивости овог предмета, ставови 53-54.). Док је тачно да је сва стара девизна штедња била под гаранцијом државе, гаранција је могла бити активирана само на захтев банке и ниједна банка у овом предмету није истакла такав захтев (видети став 9. изнад). Одговорност, према томе, није прешла са тих банака на СФРЈ. Такође, требало би имати у виду да филијале Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке нису имале засебан правни субјективитет у тренутку распада СФРЈ; у складу са регистром привредних друштава, деловале су у име и за рачун матичних банака.

Узимајући у обзир горе наведено, Суд налази да су Љубљанска банка Љубљана, са седиштем у Словенији и Инвестбанка, са седиштем у Србији, остале одговорне за стару девизну штедњу у својим филијалама, независно од њихове локације, све до распада СФРЈ. Суд ће испитати период након распада СФРЈ у наставку.

68. Што се тиче Љубљанске банке Љубљана, Влада Словеније је прво национализовала, а затим пребацила већину њених средстава на нову банку; у исто време, потврдила је да стара Љубљанска банка задржава одговорност за стару девизну штедњу у својим филијалама у другим државама следбеницама и повезана потраживања од НБЈ. Суд је још раније одлучио да држава уговорница може бити одговорна за дугове привредног друштва у државном власништву чак иако је предузеће одвојени правни ентитет, под условом да предузеће не ужива "довољну институционалну и оперативну независност од државе" (видети Mykhaylenky and Others v. Ukraine, бр. 35091/02 et al., ставови 43-45, ЕСЉП 2004-XII). Јасно је да је Словенија једини акционар старе Љубљанске банке и да је овом банком управљала владина агенција. Поред тога, држава је одговорна, у великој мери, за немогућност банке да измири своје дугове (пошто је, на основу закона, пребацила већину њених средстава на другу банку). На крају, Суд примећује да је већина средстава сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана, по свему судећи, завршила у Словенији (видети став 21. изнад). Разматрајући све ове факторе, Суд закључује да постоји довољна основа да се Словенија сматра одговорном за дугове банке према г-ђи Алишић и г. Саџаку у посебним околностима предметног случаја.

69. Суд узима у обзир аргумент словеначке Владе да је статус клијената сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана био далеко од јасног у периоду од 1992. до 2004. године услед недоследности у праву и пракси у Босни и Херцеговини (видети ставове 16. и 22-24. изнад). Међутим, у међувремену, ситуација је промењена: показано је да од 2004. године Босна и Херцеговина нема намеру да исплати ове штедише. Под тим околностима, Суд се слаже са судовима из Словеније да су те претходне недоследности сада без значаја (видети став 38. изнад).

70. Што се тиче Инвестбанке, она је остала одговорна за стару девизну штедњу у својим филијалама у другим државама следбеницама све до 3. јануара 2002. године. На тај дан, надлежни суд у Србији одредио је стечај над том банком и државна гаранција за стару девизну штедњу у тој банци и њеним филијалама је активирана (видети став 35. изнад). Суд даље констатује да је Инвестбанка у потпуности или у великој мери у друштвеној својини. Суд је у сличним случајевима против Србије налазио да је држава одговорна за дугове друштвених предузећа пошто их веома строго контролише владина агенција (видети, посебно, Р. Качапор и други против Србије, бр. 2269/06 et al., ставови 97-98. од 15. јануара 2008. године, у вези са предузећем које углавном чини друштвени капитал, и Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, став 71, од 31. маја 2011. године, о предузећу сачињеном и од друштвеног и од државног капитала). Суд не налази ниједан разлог да одступи од овакве праксе. Узимајући у обзир и чињеницу да је већина средстава тузланске филијале Инвестбанке највероватније завршила у Србији (видети став 27. изнад) и да је Србија продала све просторије те филијале које се налазе у Босни и Херцеговини (видети став 28. изнад), Суд закључује да постоји довољна основа да Србија буде одговорна за дуг те банке према г. Шахдановићу у посебним околностима предметног случаја.

71. Суд је узео у обзир гледиште српске Владе које дели са словеначком владом да је Босна и Херцеговина имала највише користи од старе девизне штедње у филијалама Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке на својој територији у светлу чињенице да су предузећа са седиштем у тој земљи добијала динарске зајмове по веома повољним условима уместо девизне штедње пребачене у Словенију и Србију (видети став 12. изнад). Међутим, имајући у виду хиперинфлацију у бившој СФРЈ, а затим, током рата, у Босни и Херцеговини, ти динарски зајмови су брзо изгубили своју вредност, насупрот старе девизне штедње.

72. Пошто је установљено да је Словенија одговорна за стару девизну штедњу у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана и да је Србија одговорна за стару девизну штедњу у тузланској филијали Инвестбанке, Суд на крају мора да испита да ли се немогућност подносилаца да слободно располажу својом старом девизном штедњом у тим филијалама од 1991/92. године своди на повреду члана 1. Протокола бр. 1 од стране ових држава.

Објашњење српске и словеначке владе за одлагање у основи се своди на њихову дужност да преговарају о овом питању у доброј вери заједно са другим државама следбеницама, као што захтева међународно право. Свако једнострано решење би, по њиховом виђењу, било у супротности са овом дужношћу.

73. Међутим, Суд се са овим не слаже. Обавеза преговарања не спречава државе следбенице да усвоје привремене мере у циљу заштите интереса штедиша. Хрватска влада је отплатила велики део старе девизне штедње својим грађанима, у загребачкој филијали Љубљанске баке Љубљана (видети став 32. изнад) и Влада Македоније је исплатила укупну стару девизну штедњу из скопљанске филијале те банке (видети став 39. изнад). У исто време, те две владе нису никада напустиле своје позиције да би словеначка влада коначно требало да буде одговорна и наставиле су да захтевају надокнаду за исплаћене износе на међудржавном нивоу (посебно, у контексту преговора о сукцесији). Иако извесна одлагања могу бити оправдана под посебним околностима (видети, по аналогији,Immobiliare Saffi v. Italy [ВВ], бр. 22774/93, став 69, ЕСЉП 1999-V), Суд сматра да је непрекидна немогућност подносилаца представке да неометано располажу својом уштеђевином упркос колапса БИС преговора 2002. године који су вођени у складу са Споразумом о питањима сукцесије и недостатка значајних преговора о овом питању након тога ипак у супротности са чланом 1. Протокола бр. 1.

74. Према томе, требало би утврдити повреду члана 1. Протокола бр. 1 од стране Словеније према г-ђи Алишић и г. Саџаку и од стране Србије према г. Шахдановићу, осим ако подносиоци нису исцрпели све домаће правне лекове (за коначни закључак Суда у вези са овим чланом, видети став 91. испод). Што се тиче осталих тужених држава, повреда овог члана није утврђена (ибид.).

III НАВОДИ О ПОВРЕДИ ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ

75. Члан 13. Конвенције гласи:

"Свако коме су повређена права и слободе предвиђена у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."

А Наводи странака

1. Подносиоци

76. Подносиоци остају при ставу да ни у једној од тужених држава нису имали на располагању делотворан правни лек за своје захтеве у складу са чланом 1. Протокола број 1.

2. Тужене владе

77. Словеначка Влада је навела да су подносиоци имали на располагању следеће правне лекове. Прво, могли су да покрену парницу против старе Љубљанске банке у судовима у Словенији. Влада је указала на бројне домаће пресуде које су постале правоснажне пре прекида поступка 1997. године у вези са филијалама старе Љубљанске банке у другим државама следбеницама или које су донете након одлуке из 2009. године којом се прекид поступка проглашава неуставним (видети став 38. изнад). Поред тога, подносиоци су могли да покрену парницу против Републике Словеније. У случају неповољне пресуде о основаности или одлуке о прекиду поступка, могли су да уложе уставну жалбу. Поред тога, подносиоци су могли да упуте петицију словеначком Уставном суду како би иницирали поступак апстрактног разматрања уставности у вези са прекидом поступака у периоду од 1997-2009. године и/или неуспеха државе да преузме обавезу за стару девизну штедњу у сарајевској филијали Љубљанске банке. С друге стране, могли су да покрену парницу против старе Љубљанске банке у судовима у Хрватској: више од 500 клијената загребачке филијале Љубљанске банке добило је пресуде и њих 63 је до сада добило исплату своје старе девизне штедње од принудне продаје имовине те банке која се налази у Хрватској (видети став 32. изнад).

78. Српска Влада је такође мишљења да су подносиоци на располагању имали разне правне лекове. Она остаје при ставу да је г. Шахдановић требало да пријави своје потраживање против тузланске филијале Инвестбанке у стечајном поступку. Истовремено, Влада је потврдила да ниједном клијенту филијала Инвестбанке лоцираних у Босни и Херцеговини није исплаћена стара девизна штедња у контексту овог стечајног поступка. Даље су става да је г. Шахдановић могао да покрене парнични поступак против Инвестбанке у судовима у Србији. На крају, наводе да је он могао да покуша да подигне своју уштеђевину на основу хуманитарних потреба (видети став 33. изнад).

79. Македонска Влада је навела да су подносиоци морали да исцрпе све домаће правне лекове у Србији и Словенији, без залажења у детаље.

80. Супротно томе, Владе Босне и Херцеговине и Хрватске су остале при ставу да подносиоци представке нису на располагању имали делотворне правне лекове, с обзиром на прекид поступка у вези са старом девизном штедњом код филијала Инвестбанке и Љубљанске банке Љубљана лоцираним у другим државама следбеницама (видети ст. 34. и 38. изнад). Штавише, чак и да су подносиоци добили одлуке којима се налаже Љубљанској банци да им исплати њихове уштеђевине, вероватно те одлуке не би биле извршене зато што је законодавство из 1994. године оставило тој банци ограничена средства (видети став 37. изнад).

Б Оцена Суда

81. Суд је у више прилика био мишљења да члан 13. гарантује расположивост правног лека на националном нивоу у циљу остваривања суштине права из Конвенције у било ком облику који може бити осигуран у домаћем правном поретку. Последица члана 13. је, према томе, да захтева обезбеђивање домаћег правног лека за бављење суштином "доказиве тврдње" у складу са Конвенцијом и да пружи одговарајуће задовољење. Иако обим обавеза држава уговорница према члану 13. варира у зависности од природе притужбе подносиоца, средство које се захтева чланом 13. мора бити делотворно у пракси као и у праву. "Делотворност средства" у смислу значења члана 13. не зависи од извесности повољног исхода за подносиоца. Нити "власти" које се помињу у овој одредби морају обавезно бити судске власти, али уколико нису, њихова овлашћења и гаранције које пружају су од значаја за утврђивање да ли је лек који пружају делотворан. Такође, чак иако сам лек по себи не задовољава у потпуности захтеве из члана 13, скуп понуђених лекова према домаћем праву може то пружити (видети Kudła v. Poland [ВВ], бр. 30210/96, став 157, ЕСЉП 2000-XI). Требало би поновити да, иако може бити изузетака оправданих у посебним околностима сваког предмета, процена да ли су домаћи правни лекови исцрпљени обично се врши позивањем на датум када је представка поднета Суду (видети Baumann v. France, број 33592/96, став 47, ЕСЉП 2001-V. и Babylonová v. Slovakia, број 69146/01, став 44, ЕСЉП 2006-VIII). Најзад, као опште правило, подносиоци који живе изван надлежности државе уговорнице нису изузети од захтева за исцрпљивањем правних лекова у тој држави (видети, по аналогији, Demopoulos and Others v. Turkey (одлука) [ВВ], бр. 46113/99, 3843/02, 13751/02, 13466/03, 10200/04, 14163/04, 19993/04 и 21819/04, став 98, ЕСЉП 2010).

82. Враћајући се на предметни случај, Суд ће прво испитати да ли спор против старе Љубљанске банке или Републике Словеније у словеначким судовима, петиција словеначком Уставном суду за покретање поступка апстрактног разматрања уставности и спор против старе Љубљанске банке у хрватским судовима, узете заједно или одвојено, могу бити сматране делотворним домаћим правним леком за немогућност г-ђе Алишић и г. Саџака да неометано располажу својом старом девизном штедњом из сарајевске филијале старе Љубљанске банке. Затим ће наставити да утврђује да ли захтев надлежном стечајном суду у Србији, парнични поступак против Инвестбанке пред српским судовима и захтев за исплату на основу хуманитарних разлога, узети заједно или појединачно, може бити сматран делотворним домаћим правним леком за немогућност г. Шахдановића да неометано располаже својом старом девизном штедњом из тузланске филијале Инвестбанке.

1. Што се тиче сарајевске филијале старе Љубљанске банке

(а) Грађанска парница против старе Љубљанске банке пред судовима у Словенији

83. Суд примеђује да је Окружни суд у Љубљани донео бројне пресуде којима налаже старој Љубљанској банци да исплати стару девизну штедњу у својој сарајевској и загребачкој филијали, заједно са каматом, и да је најмање једна таква пресуда, која се тиче сарајевске филијале, већ проглашена правоснажном (видети став 38. изнад). Међутим, с обзиром на чињеницу да је закон из 1994. године оставио банку са ограниченим средствима, неизвесно је да ли ће ове пресуде бити и извршене (видети став 37. изнад). Заиста, словеначка Влада није успела да покаже да је бар једна од ових одлука и извршена. Према томе, за сада нема доказа да је овај правни лек у могућности да обезбеди одговарајуће и довољно обештећење подносиоцима.

(а) Грађанска парница против Републике Словеније пред судовима у Словенији

84. Известан број клијената сарајевске и загребачке филијале старе Љубљанске банке је покренуо парничне поступке против Републике Словеније. Пошто до сада ниједна од њих није била успешна (видети став 38. изнад), Суд налази да овај правни лек не пружа оправдан изглед на успех за подносиоце (видети, по аналогији, E.O. and V.P. v. Slovakia, бр. 56193/00 и 57581/00, став 97. од 27. априла 2004. године).

(б) Петиција словеначком Уставном суду

85. Суд констатује да према члану 24. Закона о Уставном суду из 2007. године свако лице које покаже правни интерес може уложити петицију за покретање поступка апстрактног разматрања уставности (видети став 36. изнад). У предметном случају није неопходно пресуђивати о делотворности овог правног лека у општем смислу. Чак иако претпоставимо да може бити делотворан у неком другом контексту, није у могућности да пружи одговарајуће и довољно обештећење предметним подносиоцима из следећих разлога.

Што се тиче делотворности упућивања петиције словеначком Уставном суду за покретање испитивања уставности прекида поступака у периоду од 1997. до 2009. године, тачно је да таква петиција двојице хрватских држављана била успешна у смислу што је Уставни суд Словеније прогласио прекид поступака неуставним омогућавајући тако наставак парничних поступака у вези са овим питањем (видети став 38. изнад). Међутим, није им била додељена никаква надокнада или било које друго обештећење. Поред тога, чињеница да су њихови парнични поступци након тога настављени није довољна сама по себи да прогласи петицију Уставном суду делотворним правним леком пошто је Суд већ нашао (видети ст. 83. и 84. изнад) да су парнични поступци или били у немогућности да обезбеде одговарајуће и довољно обештећење или нису нудили оправдане изгледе на успех за подносиоце.

Што се тиче делотворности петиције Уставном суду Словеније за покретање процене уставности одредбе којом се ограничава државна одговорност за стару девизну штедњу у домаћим филијалама старе Љубљанске банке, та одредба је укључена у Закон за спровођење Уставне повеље из 1991. године који није подложан преиспитивању од стране тог суда (видети став 36. изнад).

(а) Грађанска парница против старе Љубљанске банке пред судовима у Хрватској

86. Суд је раније утврдио да се у предметима у вези са прерасподелом одговорности за стару девизну штедњу између држава следбеница СФРЈ, као што је предметни случај, од тужилаца може оправдано очекивати да траже обештећење у судовима где су други тужиоци били успешни у другим државама следбеницама (видети Ковачић и други, наведен у горњем тексту, став 265.). Истина је да је неким штедишама загребачке филијале старе Љубљанске банке исплаћена њихова стара девизна штедња од принудне продаје имовине те банке која се налази у Хрватској (видети став 32. изнад). Међутим, словеначка Влада није била у могућности да докаже да је неки штедиша сарајевске филијале био успешан пред судовима у Хрватској. Суд, из тог, разлога, закључује да ниједан од ових правних лекова није понудио оправдан изглед на успех за подносиоце представки.

2. Што се тиче тузланске филијале Инвестбанке

(а) Захтев надлежном стечајном суду у Србији

87. Иако је стотине клијената филијала Инвестбанке у Босни и Херцеговини уложило такве захтеве надлежном стечајном суду, ниједан од њих до сада није био успешан (видети став 35. изнад). Према томе, следи да овај правни лек није понудио оправдан изглед на успех за г. Шахдановића.

(б) Грађанска парница против Инвестбанке пред српским судовима

88. Иако је тачно да је у раним 1990-тим годинама мали број штедиша филијала банака са седиштем у Србији изван Србије добило пресуде пред судовима у Србији којима се банкама налаже да исплате стару девизну штедњу (видети чињенице у пресуди Шекеровић против Србије (одлука) бр. 32472/03 од 4. јануара 2006. године), српска Влада није успела да докаже да је иједна од тих пресуда била и извршена пре законског прекида свих извршних поступака о овом питању 1998. године. Према томе, овај лек није у могућности да обезбеди одговарајуће и довољно обештећење г. Шахдановићу.

(в) Захтев за исплату на основу хуманитарних разлога

89. Суд констатује да је стара девизна штедња почетком 1990-тих година била подизана под ограниченим основама, посебно за покриће трошкова за лечење или сахрану (видети став 33. изнад). Пошто не постоје назнаке, а камоли доказ, да је г. Шахдановић имао такве трошкове у том периоду, овај правни лек му није био на располагању.

3. Закључак

90. Имајући у виду све горе наведено, подносиоци нису имали делотворан правни лек на располагању за своје захтеве према члану 1. Протокола бр. 1. Пошто је Словенија одговорна за стару девизну штедњу у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана и Србија за стару девизну штедњу у тузланској филијали Инвестбанке (видети ставове 68. и 70. изнад), Суд налази да је дошло до повреде члана 13. од стране Словеније према г-ђи Алишић и г. Саџаку и од стране Србије према г. Шахдановићу. Стога, одбацује приговоре Влада у вези са немогућношћу подносилаца да исцрпе све домаће правне лекове (видети став 51. изнад). Што се тиче других тужених држава, Суд налази да није било повреде члана 13.

IV КОНАЧНИ ЗАКЉУЧАК У ВЕЗИ СА ЧЛАНОМ 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1

91. У светлу прелиминарног закључка у вези са чланом 1. Протокола бр. 1 датим у ставу 74. изнад и закључка у вези са наводним пропустом подносилаца да исцрпе све домаће правне лекове утврђене у ставу 90. изнад, Суд закључује да постоји повреда члана 1. Протокола број 1 од стране Словеније према г-ђи Алишић и г. Саџаку и од стране Србије према г. Шахдановићу. Суд даље закључује да није било повреде тог члана од стране других тужених држава.

V НАВОДИ О ПОВРЕДИ ЧЛАНА 14. КОНВЕНЦИЈЕ

92. Члан 14. Конвенције гласи:

"Уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или неких други статус."

93. Подносиоци су навели повреду члана 14. у вези са чланом 13. Конвенције и чланом 1. Протокола број 1, ослањајући се у суштини на разматрања на којима се заснивају њихове притужбе према овим последњим одредбама када се посматрају самостално. Након што је испитао запажања влада и имајући у виду своје закључке у вези са чланом 13. и чланом 1. Протокола број 1 у ставовима 90-91, Суд сматра да нема потребе испитивати ово питање према члану 14. у вези са овим члановима што се тиче Србије и Словеније и да није било повреде члана 14. што се тиче осталих тужених држава.

VI ПРИМЕНА ЧЛАНА 46. КОНВЕНЦИЈЕ

94. Релевантан део члана 46. Конвенције гласи:

"1. Високе уговорне стране обавезују се да се повинују правоснажној пресуди Суда у сваком предмету у коме су странке.

2. Правоснажна пресуда се доставља Комитету министара који надгледа њено извршење." ..."

А Наводи странака

95. Владе Србије, Словеније, Македоније као и подносиоци уложили су приговор на примену процедуре "пилот пресуде" у овом предмету. Влада Босне и Херцеговине наводи да је предметни случај одговарајући за ту процедуру пошто се односи на око 130.000 штедиша сарајевске филијале старе Љубљанске банке, око 132.000 штедиша загребачке филијале те банке који нису пребацили своју уштеђевину у хрватске банке (видети став 32. изнад) и око 132.000 штедиша филијала Инвестбанке у Босни и Херцеговини. Влада Хрватске је остала при ставу да је у овој фази тешко проценити да ли је предмет одговарајући за процедуру "пилот одлуке" или не.

Б Оцена Суда

1. Општа начела

96. Суд подсећа да члан 46. Конвенције, тумачен у светлу члана 1, намеће законску обавезу туженим државама да примене, под надзором Комитета министара, одговарајуће опште и/или појединачне мере за обезбеђивање права подносилаца за које је Суд утврдио повреду. Те мере морају бити предузете и у односу на друга лица која су у истој позицији као и ови подносиоци, посебно решавањем проблема који су довели до судских налаза (видети Лукенда против Словеније, бр. 23032/02, став 94, ЕСЉП 2005-X). Комитет министара је приликом надзора извршења судских пресуда доследно наглашавао ову обавезу (видети ResDH(97)336, IntResDH(99)434, IntResDH(2001)65 и ResDH(2006)1)

97. Да би олакшао делотворно извршење својих пресуда, Суд може да усвоји процедуру "пилот пресуде" која му омогућава да јасно идентификује структурне проблеме подвлачећи повреде и да укаже на мере које тужене државе треба да примене како би их решили (видети Правило 61. Пословника Суда и Broniowski v. Poland [ВВ], бр. 31443/96, став 189-94, ЕСЉП 2004-V) Циљ ово процедуре је да омогући најбрже и најделотворније решење дисфункције која утиче на заштиту предметних права из Конвенције у националном правном поретку (видети Wolkenberg and Others v. Poland (одлука), бр. 50003/99, став 34, ЕСЉП 2007-XIV). Док би радње тужене државе требало пре свега да циљају на решавање такве дисфункције и на увођење, уколико је потребно, делотворних домаћих правних лекова у односу на ове повреде, могуће је укључити и ad hoc решења попут пријатељских поравнања са подносиоцима или једностране понуде накнаде у складу са захтевима Конвенције. Суд може одлучити да одложи испитивања сличних предмета, дајући тиме туженим државама прилику да их реше на тако различите начине (видети, између осталог, Бурдов против Русије (бр. 2), бр. 33509/04, став 127, ЕСЉП 2009). Уколико, међутим, тужене државе не усвоје такве мере након пилот пресуде и наставе да крше Конвенцију, Суд неће имати другог избора сем да настави испитивање свих сличних представки које се налазе пред њим и донесе пресуде како би обезбедио делотворно поштовање Конвенције (видети E.G. v. Poland (одлука) бр. 50425/99, ст. 28, ЕСЉП 2008)

2. Примена општих начела на предметни случај

98. Повреда коју је Суд нашао у овом предмету утиче на многе људе. Постоји више од 1.650 сличних представки, поднетих у име више од 8.000 подносилаца, које су у току пред Судом. Према томе, Суд сматра да је примена процедуре "пилот пресуде" у овом случају одговарајућа, и поред приговора странака у вези са тим.

99. Док у начелу није на Суду да одреди које би корективне мере биле одговарајуће за испуњење обавеза тужених држава према члану 46. Конвенције, у светлу системске ситуације која је идентификована, Суд примећује да су опште мере на националном нивоу без сумње неопходне зарад извршења предметне пресуде.

Посебно, Словенија треба да предузме све неопходне мере у року од шест месеци од дана када предметна пресуда постане правоснажна како би омогућила г-ђи Алишић, г. Саџаку и свима осталима који су у истој позицији исплату старе девизне штедње под истим условима као и за оне који су имали такву уштеђевину у домаћим филијалама словеначких банака. У истом року, Србија треба да предузме све неопходне кораке да омогући г. Шахдановићу и свим осталим у истој позицији исплату његове старе девизне штедње под истим условима које су имали српски држављани са таквим уштеђевинама у домаћим филијалама српских банака.

Што се тиче ранијих одуговлачења, Суд не налази за неопходно, за сада, да наложи пружање одговарајућег обештећења свим оштећеним лицима. Уколико, међутим, било Србија или Словенија не примене опште мере наведене изнад и наставе да крше Конвенцију, Суд може поново разматрати питање обештећења у неком будућем одговарајућем предмету против те државе (видети, по аналогији, Суљагић, наведен изнад, ст. 64).

100. Неопходно је нагласити да се горе наведени налози не односе на лица којима је, иако у истој позицији као и предметни подносиоци, исплаћена стара девизна штедња од стране других држава следбеница, као што су они који су били у могућности да подигну своју стару девизну штедњу на хуманитарној основи (видети ст. 17. и 33. изнад) или да је користе у процесу приватизације (видети ст. 22. изнад) и они којима је исплаћена уштеђевина из загребачке и скопљанске филијале Љубљанске банке Љубљана од стране хрватске и македонске владе (видети ст. 32. и 39. изнад). Србија и Словенија, према томе, могу да искључе те особе из својих планова отплате. Међутим, ако је на такав начин исплаћен само део старе девизне штедње, Србија и Словенија су сада обавезне за остатак (Србија за стару девизну штедњу у свим филијалама српских банака и Словенија за уштеђевине у свим филијалама словеначких банака, без обзира на локацију филијале или држављанство предметног улагача).

101. Најзад, Суд одлаже испитивање сличних предмета на шест месеци од дана када ова пресуда постане правоснажна (видети, по аналогији, Суљагић, наведен горе, ст. 65) Ова одлука не доводи у питање овлашћење Суда да у било ком тренутку прогласи неприхватљивим било који предмет или да га избрише са свог списка у складу са Конвенцијом.

VI ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

102. Члан 41. Конвенције гласи:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

А Штета

103. Подносиоци су захтевали исплату своје старе девизне штедње са каматом на име материјалне штете. Суд је већ издао налоге у вези са тим у ставу 99. изнад.

104. Сваки подносилац је даље захтевао 4.000 евра на име нематеријалне штете. Владе Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Македоније наводе да су ови захтеви неоправдани. Суд, међутим, прихвата да су подносиоци претрпели одређене губитке услед повреде Конвенције која је у овом случају утврђена. Процењујући на основу правичности, као што се захтева чланом 41. Конвенције, Суд додељује тражене износе (тј, 4.000 евра г-ђи Алишић и исти износ г. Саџаку које ће исплатити Словенија и 4.000 евра г. Шахдановићу које ће исплатити Србија).

Б Трошкови и издаци

105. Подносиоци су такође захтевали 59.500 евра за трошкове и издатке настале пред Судом. Владе Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Македоније су остале при ставу да је овај захтев неоправдан и непоткрепљен. Према судској пракси Суда, подносилац има право на надокнаду трошкова и издатака једино у мери у којој се покаже да су они стварно и неизбежно и настали и да је износ у разумним оквирима. То значи, подносилац би морао да их је већ платио или да је у обавези да их плати, у складу са правним и уговорним обавезама, и морали су бити неизбежни за спречавање утврђене повреде или добијања обештећења. Суд захтева рачуне по ставкама и рачуне који имају довољно детаља како би се утврдило у којој мери су испуњени горе наведени захтеви. Пошто нису поднети никакви рачуни у предметном случају, Суд одбија овај захтев.

В Затезна камата

106. Суд сматра одговарајућим да стопа затезне камате буде заснована на граничној активној каматној стопи Европске централне банке, чему треба додати три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД

1. Одбацује са шест према један приговоре влада у вези са пропустом подносилаца да исцрпе домаће правне лекове;

2. Закључује једногласно да постоји повреда члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију од стране Србије у односу на г. Шахдановића;

3. Закључује са шест према један да постоји повреда члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију од стране Словеније у односу на г-ђу Алишић и г. Саџака;

4. Закључује једногласно да не постоји повреда члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију од стране других тужених држава;

5. Закључује једногласно да постоји повреда члана 13. Конвенције од стране Србије у односу на г. Шахдановића;

6. Закључује са шест према један да постоји повреда члана 13. Конвенције од стране Словеније у односу на г-ђу Алишић и г. Саџака;

7. Закључује једногласно да не постоји повреда члана 13. Конвенције од стране других тужених држава;

8. Закључује једногласно да не постоји потреба за испитивањем захтева према члану 14. Конвенције у вези са чланом 13. Конвенције и чланом 1. Протокола бр. 1 што се тиче Србије и Словеније и да нема повреде члана 14. Конвенције у вези са чланом 13. Конвенције и чланом 1. Протокола бр. 1 што се тиче осталих тужених држава;

9. Закључује једногласно да пропуст српске и словеначке владе да укључи предметне подносиоце и све остале који се налазе у истој позицији у своје планове отплате старе девизне штедње представља системски проблем;

10. Закључује једногласно да Србија треба да предузме све неопходне мере у року од шест месеци од дана када предметна пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44, ст. 2 Конвенције, како би омогућила г. Шахдановићу и свим осталим у истој позицији исплату његове старе девизне штедње под истим условима које су имали српски држављани са таквим уштеђевинама у домаћим филијалама српских банака;

11. Закључује са шест према један да Словенија треба да предузме све неопходне мере у року од шест месеци од дана када предметна пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44, став 2. Конвенције, како би омогућила г-ђи Алишић и г. Саџаку и свим осталим у истој позицији исплату старе девизне штедње под истим условима које су имали други са таквим уштеђевинама у домаћим филијалама словеначких банака;

12. Одлучује једногласно да одложи, на шест месеци од дана када ова пресуда постане правоснажна, испитивање свих сличних предмета не доводећи у питање овлашћење Суда да у било ком тренутку прогласи неприхватљивим било који предмет или да га избрише са свог списка у складу са Конвенцијом.

13. Закључује једногласно

(а) да Србија исплати г. Шахдановићу, у року од три месеца од дана када предметна пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44, ст. 2 Конвенције, 4.000 евра (четири хиљаде евра) на име нематеријалне штете, плус порезе који могу бити наплаћени.

(б) да се након истека горе наведена три месеца до исплате, рачуна обична камата на горњи износ по стопи једнакој граничној активној каматној стопи Европске централне банке током периода доцње уз додатак три процентна поена;

14. Закључује са шест према један

(а) да Словенија исплати г-ђи Алишић и г. Саџаку, у року од три месеца од дана када предметна пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44, ст. 2 Конвенције, 4.000 евра (четири хиљаде евра) на име нематеријалне штете, плус порезе који могу бити наплаћени;

(б) да се од истека горе наведена три месеца до исплате, рачуна обична камата на горњи износ по стопи једнакој граничној активној каматној стопи Европске централне банке током периода доцње плус три процентна поена;

15. Одбија једногласно преостали део захтева подносилаца за правично задовољење.

Сачињено на енглеском језику и у писаном облику 6. новембра 2012. године, у складу са правилом 77, ст. 2. и 3. Пословника Суда.

У складу са чланом 45, ст. 2. Конвенције и Правилом 74, ст. 2. Пословника Суда, појединачно мишљење судије Зупанчича дато је у прилогу овој пресуди.

N.B.

T. L.E.

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ЗУПАНЧИЧА

Жалим што не могу да се приклоним већинској пресуди. Из бројних разлога, од којих сам само неке навео у овом издвојеном мишљењу, сматрам да ће се, пред Великим већем, највероватније показати да резултат ове пресуде коју је донело ad hoc Веће није у складу са словом и духом Конвенције.

Уколико почнемо са Протоколом бр. 1, члан 1, став 1. уз Конвенцију, видимо да је његова сврха да заштити bona fide посед, легитимна очекивања, доказиве тврдње итд. Међутим, у овом случају ми, у крајњој анализи, штитимо спекулативан утицај и мане пирамидалне шеме државних размера комунистичког режима. Ову шему је осмислио, сада покојни, југословенски режим - који је тада био у страшној потреби за средствима у чврстој валути. Што је још важније и са моралне тачке гледишта, пошто ЉБ банка и Република Словенија нису биле те које су поставиле ову Понцијеву шему, дефинитивно они нису Медоф у овој причи!

У најгорем сценарију, у ком би ЉБ банка и имплицитно Република Словенија биле одговорне за, да просто кажемо, "крађу" новца улагача - и даље не би имало смисла надокнађивати улагаче са апсурдних 12% на почетни улог. Етички говорећи, овај удео захтева за надокнаду је била спекулација наивних, као и обично, улагача у поменуту комунистичку Понцијеву шему.

У банкарству и сличним ситуацијама у сукцесији, територијално начело које се примењује и спроводи за надокнаду дугова одређене државе, осликава добро познато економско размишљање да се новац добијен од улога улагача улаже, у смислу тзв. "књиговодственог новца", на самој територији на којој банка послује као дужник према улагачима те банке, а посебно као поверилац према бројним предузећима које је та иста банка истовремено финансирала путем зајмова. Већинска пресуда, да то кажемо другачије, крши територијално начело.

Територијално начело је става да повериоцима тј. штедишама банке треба надокнадити њихове улоге у региону, области или територији на којој су укупни комерцијални зајмови сачињени од њихових улога стварно и пружени различитим предузећима. Као што је наведено у често цитираном и првобитном чланку о југословенској сукцесији: "…територијално начело јасно служи као опште правило о државној сукцесији у вези са материјалном покретном имовином." (видети Carsten Stahn, Agreement on Succession Issues of the Former Socialist Federal Republic of Yugoslavia, 96 Am. J. Int’l L. 379 (2002)). Видећемо одмах зашто је ово логично и самим тим правично.

Морамо разумети да су све банке увек функционисале на овакав начин спекулативне процене својих будућих ризика, на основу чега се новац улагача увећава на виртуелан начин пружањем зајмова много већих него што је почетни капитал иницијалног улога ("књиговодствени новац"). "Виртуелно" овде значи да је "књиговодствени новац" буквално позајмљен од будућности и самим тим је "виртуелни новац".

Тако су чврсте валуте које су уложене и претворене у "књиговодствени новац" пружене као зајам предузећима на датој територији или појединцу на датој територији који су били вољни и способни да га отплате и да плаћају нормалну каматну стопу на зајам који су узимали од банке. Наравно, камата која се плаћала можда никада неће бити висока 12%. Ово има за циљ да докаже да је поменута пирамидална шема - била управо то.

Овај добро познати начин банкарског пословања, међутим, треба гледати у светлу тада умируће Марковићеве владе и у светлу предстојећег финансијског и државног слома, чему је сама ова комунистичка Понцијева шема са чврстом валутом била јасан знак упозорења који су сви могли да виде и узму у обзир.

Такође је очигледно да ће сваки "напад на банку" одмах завршити стечајем те банке. Свака банка је у основи спекулативно одлагање као што важи и за сваку пирамидалну шему, Понцијеву шему итд. - осим што је у поштеном банкарству круг исплате зајмова реалистичан. Тако је, нпр, Туђманов режим у Хрватској нагло затворио ЉБ банку на својој територији, што је значило, као што би значило за сваку банку, моменталну ликвидацију ЉБ банке. У таквој ситуацији, сви дугови свих улагача су одмах активни, док су зајмови и даље у дугорочном процесу отплате. Другим речима, затварање банке по налогу режима изазива моментално неизвршење обавеза банке - посебно према својим појединачним улагачима, повериоцима итд.

Територијално начело означава динамички поглед на банкарско пословање: вођено је идејом да је одлучујући аспект пословања банке њено пласирање сопствених зајмова на одређеној територији. Када се територија у питању тако сматра главним критеријумом за отплату, ово има сопствену оправдану логику која се не може разумети из просте перспективе приватног права члана 1, става 1. Протокола број 1.

У случају да је банка у немогућности да исплати своје улагаче, једино улагачи са те територије, без обзира на своје држављанство итд. ће бити покривени државном гаранцијом, из очигледног макроекономског разлога да је књиговодствени новац који је оригинално дошао из улога улагача у ствари био уложен и остао на територији у питању. Ту је имао стимулисану економску активност итд.

Према томе, има смисла, када је у питању дискусија о сукцесији, да државе следбенице такође покривају своје територије својим гаранцијама када централни орган, у овом случају централна банка у Београду, није испунио своју функцију гаранта. Ако је то логика, лако је разумети да такође има смисла да шест држава следбеница осигура захтеве својих улагача, свака на својој територији.

Ово се у ствари и десило, бар у одређеној мери, тј. у смислу што је Хрватска великим делом исплатила улагаче ЉБ банке на својој територији. Неко можда постави питање да ли је Хрватска ово урадила из просте добре намере према својим грађанима, или је можда у овом потезу садржана макроекономска правда, коју је Хрватска при настајању у потпуности узела у обзир. Другим речима, ако није у питању логика територијалног начела на првом месту, зашто би Хрватска преузела део дуга ЉБ банке за све оне грађане који су желели да их исплати хрватска држава?

У сваком случају, логика територијалног начела је очигледна с обе стране овог случаја. Ми желимо да подсетимо на једноставну идеју да појединачна правда, као што је посматрана у Протоколу бр. 1, има потпуно одговарајућу допуну у Аристотеловој дистрибутивној правди уграђеној у територијално начело.

In pectore, ја сам многе године имао још једно питање јер постоји још једна травестија у овом случају: наиме, ово питање је, у присутном ривалистичком окружењу, потпуно погрешно схваћено. Спор је збркан јер ово није, као што би требало бити, међудржавни случај. Без грешке, атипично питање приватног права би се у међудржавним ривалистичким околностима с правом развило у очекивано, природно и логичко међудржавно питање сукцесије. Ово би довело до далеко јасније перспективе о овом случају. Зашто ниједна од тужених држава није покренула, пред Европским судом за људска права, међудржавну парницу против Републике Словеније? Зашто се тужене државе крију иза појединачних жалби када све указује на чињеницу да су ово питања сукцесије? Мислим да је одговор јасан.

Још један од мојих главних приговора на већинску пресуду долази из актуелног састава тренутног ad hoc већа, у којем су четири члана тј. бар проста већина, из држава поверилаца, један од чланова је из државе дужника, док су ту само два члана панела која нису, у једном или другом смислу, националне судије у овом случају. Разумемо савршено добро уобичајену процедуралну логику Конвенције у смислу да национални судија земље у питању мора бити у свим случајевима члан панела да би помогао процену случаја. Међутим, у ситуацији где имамо седам држава следбеница које се баве нечим што је у суштини питање сукцесије, логика присуства националног судије у сваком појединачном случају резултираће таквим ad hoc саставом, као у предметном случају, где "представници" тужитеља имају јасну већину над утицајем "представника" туженог. Ово је апсурдно пошто је од самог почетка видљиво да ће интереси тужитеља одредити резултат ad hoc casu већинске пресуде. На срећу, неприкосновена филозофија издвојеног мишљења коју има Конвенција ће овде спасити ствари бар у смислу што је јасно да случај мора бити разматран пред Великим већем. У Великом већу, састав уз присуство свих националних судија ће бити ублажен у групи од 17 судија, тј. интерес тужитеља ће вероватно имати мањи утицај. Желим да нагласим, да немам сумње у непристрасност својих колега, док имам у виду наравно да свесна непристрасност када је у питању размишљање о националним интересима има своје објективне границе. Међутим, и да није бројне надмоћи у ad hoc casu панелу као такве, тзв. "спољашности" учиниће очигледним да такав панел неће спољном свету изгледати објективан и непристрасан.

Годинама сам става, а и даље, да је питање у овом случају најбоље документовано у сада познатом извештају проф. Јургена (Поновно исплаћивање девизних улога у филијалама Љубљанске банке ван територије Словеније, 1977-1991, док. 10135 од 14. априла 2004. године, Извештај, Комитет за правна питања и људска права, Известилац: Г. Erik Jürgens, Холандија). Смисао извештаја, ст. 20. и 21, је следећи:

"Економски закључак мора бити да су почетни улози, 1991. године, у стварности престали да постоје. Улагачи су, привучени високим каматним стопама, преузели ризик депоновањем свог новца у банке у СФРЈ. Када је овај ризик препознат, поново су их уверили гаранцијом коју је дала Влада СФРЈ да ће улози бити исплаћени са оствареном каматом. Али ова гаранција је испарила у тренутку када се СФРЈ распала, осим ако и у тој мери државе следбенице буду вољне да преузму ову гаранцију. Ово је прописно и урађено, али свака држава следбеница урадило то на различит начин. Словенија…је преузела гаранцију за ФЕ штедњу депоновану у банкама на њеној територији, очекујући од других република да учине то исто."

Тренутак ове пресуде је посебно лош због преговора између Словеније и Хрватске који се сад бар крећу напред и воде их стручњаци банкари две земље које разумеју проблем. Пресуда ће бити погрешно протумачена као правоснажна и, како се ствари одвијају, и политички погрешно схваћена на обе стране.

Посебно, ако размотримо став 58. пресуде у коме Влада Словеније критикује Хрватску због одбијања да реши питање ММФ арбитраже из 1999. године, одбијања да дискутује о томе на састанцима Сталног заједничког одбора, због пристајања да настави БИС преговоре, наводно под притиском ЕУ, једино у 2010. години, због одбијања те понуде након затварања преговора о приступању ЕУ у 2011. години, и, на крају, зато што је загребачкој филијали Љубљанске банке Љубљана онемогућила редовно банкарско пословање и тиме оствари додатна средства (видети став 58. већинске пресуде). На ове наводе словеначке Владе хрватска Влада није прописно одговорила, нити се њима бавила већинска пресуда. Неумитно следи да неваљалац у овој причи није Словенија, јер је Словенија најмање пет пута покушала да одлучно преговара о овом проблему сукцесије са Хрватском - али узалуд. Наравно, немогуће је знати да ли је овог пута, упркос свему, хрватска Влада озбиљна или не. Бар овај пут постоји нада да преговори могу стварно кренути напред, јер их, као што сам већ нагласио, сада воде два стручњака која разумеју проблем. Штавише, приступање Хрватске Европској унији је условљено успехом ових преговора. Подсећамо да је пресуда дошла у погрешном тренутку јер ће створити политички утисак о томе ко је сада у добитничкој позицији, упркос чињеници да случај можда иде пред Велико веће, и не мора више да показује добронамерност и конструктивни став у текућим преговорима.

У овом контексту, морамо скренути пажњу на суштину пресуде у случају Ковачић, који је био пред Великим већем због обичне техникалије и носи своју стварну поруку у сагласном мишљењу бившег судије, проф. Џорџа Реса (George Ress), светски познатог специјалисте за међународно право, тј. специјалисте у питању сукцесије. У случају Ковачић, пресуда не помиње ово питање, али проф. Рес је изнео поруку у свом сагласном мишљењу. Та порука је у основи иста као и она коју налазимо у Јургеновом извештају тј. да питање не може бити прописно решено пресудом између приватних странки и државе. Осим ако ово није међудржавни предмет, једино може бити решено преговорима у контексту будућег споразума о сукцесији.

FOURTH SECTION

CASE OF ALIŠIĆ AND OTHERS v. BOSNIA AND HERZEGOVINA, CROATIA, SERBIA, SLOVENIA AND THE FORMER YUGOSLAV REPUBLIC OF MACEDONIA

(Application no. 60642/08)

JUDGMENT

STRASBOURG 
6 November 2012

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Ališić and Others v. Bosnia and Herzegovina, Croatia, Serbia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia,

The European Court of Human Rights (Fourth Section), sitting as a Chamber composed of:

Nicolas Bratza, President,

Lech Garlicki,

Nina Vajić,

Boštjan M. Zupančič,

Ljiljana Mijović,

Dragoljub Popović,

Mirjana Lazarova Trajkovska, judges,

and Lawrence Early, Section Registrar,

Having deliberated in private on 11 October 2012,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

107. The case originated in an application (no. 60642/08) against Bosnia and Herzegovina, Croatia, Serbia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by three citizens of Bosnia and Herzegovina, Ms Emina Ališić, Mr Aziz Sadžak and Mr Sakib Šahdanović ("the applicants"), on 30 July 2005. The first applicant is also a German citizen.

108. The applicants were represented by Mr B. Mujčin, a lawyer practising in Germany. The Bosnian-Herzegovinian, Croatian, Serbian, Slovenian and Macedonian Governments ("the Governments") were represented by their Agents, Ms M. Mijić, Ms Š. Stažnik, Mr S. Carić, Ms N. Pintar Gosenca and Mr K. Bogdanov, respectively.

109. The applicants alleged that they were still not able to withdraw their "old" foreign-currency savings from their accounts at the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana and the Tuzla branch of Investbanka.

110. By a decision of 17 October 2011, the Court joined to the merits the issue of the exhaustion of domestic remedies and declared the application admissible.

111. The parties filed further written observations on the merits (Rule 59 § 1 of the Rules of Court). The Chamber having decided, after consulting the parties, that no hearing on the merits was required (Rule 59 § 3), the parties replied in writing to each other’s observations.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

112. The applicants were born in 1976, 1949 and 1952, respectively, and live in Germany.

113. Before the dissolution of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia ("the SFRY"), Ms Ališić and Mr Sadžak deposited foreign currency in the then Ljubljanska Banka Sarajevo and Mr Šahdanović in the Tuzla branch of Investbanka. It would appear that the balance in their accounts is 4,715.56 German marks (DEM), DEM 129,874.30 and DEM 63,880.44, respectively. Mr Šahdanović also has 73 US dollars (USD) and 4 Austrian schillings in his accounts.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

A. The SFRY

114. Until the 1989/90 economic reforms, the commercial banking system consisted of basic and associated banks. Basic banks were as a rule founded and controlled by socially owned companies¹ based in the same territorial unit (that is, in one of the Republics - Bosnia and Herzegovina, Croatia, Macedonia, Montenegro, Serbia and Slovenia - or Autonomous Provinces - Kosovo and Vojvodina). The founders of Ljubljanska Banka Sarajevo were thus 16 socially owned companies from Bosnia and Herzegovina (such as Energoinvest Sarajevo, Gorenje Bira Bihać, Šipad Sarajevo, Velepromet Visoko, Đuro Salaj Mostar) and Pamučni kombinat Vranje from Serbia. At least two basic banks could form an associated bank, while preserving their separate legal personality. In 1978 Ljubljanska Banka Sarajevo, Ljubljanska Banka Zagreb, Ljubljanska Banka Skopje and some other basic banks thus founded an associated bank - Ljubljanska Banka Ljubljana. Similarly, in 1978 Investbanka and a number of other basic banks founded Beogradska udružena Banka Beograd. In the SFRY there were approximately 150 basic and 9 associated banks (Jugobanka Beograd, Beogradska Udružena Banka, Privredna Banka Sarajevo, Vojvođanska Banka Novi Sad, Kosovska Banka Priština, Udružena Banka Hrvatske Zagreb, Ljubljanska Banka Ljubljana, Stopanska Banka Skopje and Investiciona Banka Titograd).

________

1 The concept of "social ownership", while it does exist in other countries, was particularly highly developed in the SFRY (see Medjad, The fate of the Yugoslav model: A case against legal conformity, American Journal of Comparative Law 52/1 (2004), pp. 287-319).

115. Being hard-pressed for hard currency, the SFRY made it attractive for its expatriates and other citizens to deposit foreign currency with its banks. Such deposits earned high interest (the annual interest rate often exceeded 10%). Moreover, they were guaranteed by the State (see section 14(3) of the Foreign-Currency Transactions Act 1985¹ and section 76(1) of the Banks and Other Financial Institutions Act 1989²). The State guarantee was to be activated in case of the bankruptcy or "manifest insolvency" of a bank at the request of the bank (section 18 of the Banks and Other Financial Institutions Insolvency Act 1989³ and the relevant secondary legislation⁴). None of the banks under consideration in the present case made such a request. It should be emphasised that savers could not request the activation of the guarantee on their own. They were nevertheless entitled, in accordance with the Civil Obligations Act 1978⁵, to collect their deposits at any time, together with accrued interest, from basic banks (see sections 1035 and 1045 of that Act).

________

1 Zakon o deviznom poslovanju, Official Gazette of the SFRY nos. 66/85, 13/86, 71/86, 2/87, 3/88, 59/88, 85/89, 27/90, 82/90 and 22/91.

2 Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama, Official Gazette of the SFRY nos. 10/89, 40/89, 87/89, 18/90, 72/90 and 79/90.

3 Zakon o sanaciji, stečaju i likvidaciji banaka i drugih finansijskih organizacija, Official Gazette of the SFRY nos. 84/89 and 63/90.

4 Odluka o načinu izvršavanja obaveza Federacije po osnovu jemstva za devize na deviznim računima i deviznim štednim ulozima građana, građanskih pravnih lica i stranih fizičkih lica, Official Gazette of the SFRY no. 27/90.

5 Zakon o obligacionim odnosima, Official Gazette of the SFRY nos. 29/78, 39/85, 45/89 and 57/89.

116. Beginning in the mid 1970s, the commercial banks incurred foreign-exchange losses because the dinar exchange rate depreciated. In response, the SFRY set up a system for "redepositing" of foreign currency, allowing commercial banks to transfer citizens’ foreign-currency deposits to the National Bank of Yugoslavia ("the NBY"), which assumed the currency risk (see section 51(2) of the Foreign-Currency Transactions Act 1977⁶). Although the system was optional, commercial banks did not have another option as they were not allowed to maintain foreign-currency accounts with foreign banks, as was necessary to make payments abroad, nor were they allowed to grant foreign-currency loans. Virtually all foreign currency was therefore redeposited with the NBY. It should be emphasised, however, that only a fraction of that money was physically transferred to the NBY (see Kovačić and Others v. Slovenia [GC], nos. 44574/98, 45133/98 and 48316/99, §§ 36 and 39, 3 October 2008; see also decision AP 164/04 of the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina of 1 April 2006, § 53).

________

6 Zakon o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima, Official Gazette of the SFRY nos. 15/77, 61/82, 77/82, 34/83, 70/83 and 71/84.

117. With regard to Ljubljanska Banka Sarajevo, the redepositing scheme functioned as follows. Pursuant to a series of agreements between that bank, Ljubljanska Banka Ljubljana, the National Bank of Bosnia and Herzegovina and the National Bank of Slovenia, Ljubljanska Banka Sarajevo had to ship on a monthly basis any difference between foreign currency deposited and foreign currency withdrawn to the National Bank of Slovenia. The foreign currency so shipped was recorded as a claim of Ljubljanska Banka Sarajevo against the NBY. The Slovenian Government maintained in the present case that the National Bank of Slovenia then shipped all those funds to the NBY, but they failed to provide any proof in that regard. They proved only that a part of those funds had been shipped back to Ljubljanska Banka Sarajevo at the request of that bank to meet its liquidity needs (in the period when more foreign currency was withdrawn than deposited). The exact figures are: in 1984 DEM 57,389, 894 was shipped to Ljubljana and DEM 150,187 back to Sarajevo; in 1985 DEM 59,465,398 was shipped to Ljubljana and DEM 71,270 back to Sarajevo, in 1986 DEM 19,794,416 was shipped to Ljubljana and DEM 1,564,823 back to Sarajevo, and so on. In total, between 1984 and 1991 DEM 244,665,082 was shipped to Ljubljana and DEM 41,469,528 (that is, less than 17%) back to Sarajevo.

118. Another relevant factor is that basic banks were granted dinar loans (initially, interest-free) by the NBY in return for the value of the redeposited foreign currency. The dinars so received were used by basic banks to give credits, at interest rates below the rate of inflation, to companies based, as a rule, in the same territorial unit (for instance, in the case of Ljubljanska Banka Sarajevo, such credits were given to Polietilenka Bihać, Gorenje Bira Bihać, Šipad Šator Glamoč, Bilećanka Bileća, UPI Sarajevo, Soko Komerc Mostar, Rudi Čajavec Banja Luka, Velepromet Visoko, and so on).

119. In 1988 the redepositing system was brought to an end (by virtue of section 103 of the Foreign-Currency Transactions Act 1985, as amended on 15 October 1988). Banks were given permission to open foreign-currency accounts with foreign banks. Ljubljanska Banka Sarajevo, like other banks, seized that opportunity and deposited in total USD 13.5 million with foreign banks in the period from October 1988 until December 1989.

120. Within the framework of the 1989/90 reforms, the SFRY abolished the system of basic and associated banks described above. This shift in the banking regulations allowed some basic banks to opt for an independent status, while other basic banks became branches (without legal personality) of the former associated banks to which they had formerly belonged. On 1 January 1990 Ljubljanska Banka Sarajevo thus became a branch (without legal personality) of Ljubljanska Banka Ljubljana and the latter took over the former’s rights, assets and liabilities. By contrast, Investbanka became an independent bank with its headquarters in Serbia and a number of branches in Bosnia and Herzegovina (including the Tuzla branch at which Mr Šahdanović had accounts). Moreover, the convertibility of the dinar was declared and very favourable exchange rates were fixed by the NBY. It led to a massive withdrawal of foreign currency from commercial banks. The SFRY therefore resorted to emergency measures restricting to a large extent the withdrawals of foreign-currency deposits. For example, as of December 1990, when section 71 of the Foreign-Currency Transactions Act 1985 was amended, savers could use their savings only to pay for imported goods or services for their own or close relatives’ needs, to purchase foreign-currency bonds, to make testamentary gifts for scientific or humanitarian purposes, or to pay for life insurance with a local insurance company (before, they could use their deposits also to pay for goods and services abroad). In addition, section 3 of a decision of the SFRY Government of April 1991¹, which was in force until 8 February 1992, and section 17c of a decision of the NBY of January 1991², which the Constitutional Court of the SFRY declared unconstitutional on 22 April 1992, limited the amount which savers could withdraw or use for the above purposes to DEM 500 at a time, but not more than DEM 1,000 per month.

_________

1 Odluka o načinu na koji ovlašćene banke izvršavaju naloge za plaćanje domaćih fizičkih lica devizama sa njihovih deviznih računa i deviznih štednih uloga, Official Gazette of the SFRY nos. 28/91, 34/91, 64/91 and 9/92.

2 Odluka o načinu vođenja deviznog računa i deviznog štednog uloga domaćeg i stranog fizičkog lica, Official Gazette of the SFRY nos. 6/91, 30/91, 36/91 and 25/92.

121. The SFRY disintegrated in 1991/92. In the successor States, foreign currency deposited beforehand is customarily referred to as "old" or "frozen" foreign-currency savings.

B. Bosnia and Herzegovina

1. Law and practice concerning "old" foreign-currency savings

122. In 1992 Bosnia and Herzegovina took over the statutory guarantee for "old" foreign-currency savings from the SFRY (see section 6 of the SFRY Legislation Application Act 1992³). Although the relevant statutory provisions were not clear in that regard, the National Bank of Bosnia and Herzegovina held that the guarantee covered "old" foreign-currency savings in domestic banks only (see its report 63/94 of 8 August 1994⁴).

_________

3 Uredba sa zakonskom snagom o preuzimanju i primjenjivanju saveznih zakona koji se u Bosni i Hercegovini primjenjuju kao republički zakoni, Official Gazette of the Republic of Bosnia and Herzegovina no. 2/92.

4 A copy thereof was provided by the Bosnian-Herzegovinian authorities.

123. While during the war all "old" foreign-currency savings remained frozen, withdrawals were exceptionally allowed on humanitarian grounds and in some other special cases (see the relevant secondary legislation⁵).

________

5 Odluka o uslovima i načinu isplata dinara po osnovu definitivne prodaje devizne štednje domaćih fizičkih lica i korišćenju deviza sa deviznih računa i deviznih štednih uloga domaćih fizičkih lica za potrebe liječenja i plaćanja školarine u inostranstvu, Official Gazette of the Republic of Bosnia and Herzegovina no. 4/93; Odluka o uslovima i načinu davanja kratkoročnih kredita bankama na osnovu definitivne prodaje deponovane devizne štednje građana i efektivno prodatih deviza od strane građana, Official Gazette of the Republika Srpska nos. 10/93 and 2/94; and Odluka o ciljevima i zadacima monetarno-kreditne politike u 1995, Official Gazette of the Republic of Bosnia and Herzegovina nos. 11/95 and 19/95.

124. After the 1992-95 war, each of the Entities (the Federation of Bosnia and Herzegovina - "the FBH" - and the Republika Srpska) enacted its own legislation on "old" foreign-currency savings. Only the FBH legislation is relevant in the present case, given that the branches in issue are situated in that Entity. In 1997 the FBH assumed liability for "old" foreign-currency savings in banks and branches placed in its territory (see section 3(1) of the Claims Settlement Act 1997¹ and the Non-Residents’ Claims Settlement Decree 1999²). Such savings remained frozen, but they could be used to purchase State-owned flats and companies under certain conditions (section 18 of the Claims Settlement Act 1997, as amended in August 2004).

________

1 Zakon o utvrđivanju i realizaciji potraživanja građana u postupku privatizacije, Official Gazette of the FBH nos. 27/97, 8/99, 45/00, 54/00, 32/01, 27/02, 57/03, 44/04, 79/07 and 65/09.

2 Uredba o ostvarivanju potraživanja lica koja su imala deviznu štednju u bankama na teritoriju Federacije, a nisu imala prebivalište na teritoriju Federacije, Official Gazette of the FBH no. 44/99.

125. In 2004 the FBH enacted new legislation. It undertook to repay "old" foreign-currency savings in domestic banks in that Entity, regardless of the citizenship of the depositor concerned. Its liability for such savings in the branches of Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka were expressly excluded (see section 9(2) of the Settlement of Domestic Debt Act 2004³).

________

3 Zakon o utvrđivanju i načinu izmirenja unutrašnjih obaveza Federacije, Official Gazette of the FBH nos. 66/04, 49/05, 35/06, 31/08, 32/09 and 65/09.

126. In 2006 the liability for "old" foreign-currency savings in domestic banks passed from the Entities to the State. Liability for such savings at the local branches of Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka are again expressly excluded, but the State must help the clients of those branches to obtain the payment of their savings from Slovenia and Serbia, respectively (see section 2 of the Old Foreign-Currency Savings Act 2006⁴). In addition, all proceedings concerning "old" foreign-currency savings ceased by virtue of law (see section 28 of that Act; that provision was declared constitutional by decision U 13/06 of the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina of 28 March 2008, § 35). The Constitutional Court has examined numerous individual complaints about the failure of Bosnia and Herzegovina and its Entities to pay back "old" foreign-currency savings at the domestic branches of Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka: it held that neither Bosnia and Herzegovina nor its Entities were liable and ordered instead the State to help the clients of those branches to recover their savings from Slovenia and Serbia, respectively (see, for example, decisions AP 164/04 of 1 April 2006, AP 423/07 of 14 October 2008 and AP 14/08 of 21 December 2010).

_________

4 Zakon o izmirenju obaveza po osnovu računa stare devizne štednje, Official Gazette of Bosnia and Herzegovina nos. 28/06, 76/06 and 72/07.

2. Status of the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana

127. In 1990 Ljubljanska Banka Sarajevo became a branch, without legal personality, of Ljubljanska Banka Ljubljana and the latter took over the former’s rights, assets and liabilities. Pursuant to the companies register, the Sarajevo branch acted on behalf and for the account of the parent bank. On 31 December 1991 the amount of foreign-currency savings at the Sarajevo branch was approximately DEM 250,000,000, but it would appear that less than DEM 350,000 was in the vault of the Sarajevo branch on that date. While it is unclear what happened with the remaining sum, it is likely that most of it ended up in Slovenia (see paragraph 10. Почев од средине седамдесетих година прошлог века, комерцијалне банке су претрпеле девизне губитке због смањења вредности домаће валуте. СФРЈ је због тога увела систем за "поновно депоновање" девизних средстава, чиме је комерцијалним банкама омогућено да девизну штедњу грађана пренесу Народној банци Југославије (у даљем тексту: "НБЈ"), која је преузела девизни ризик (видети члан 51(2) Закона о девизном пословању из 1977. године ). Иако је овај систем био факултативан, комерцијалне банке нису имале другу могућност пошто им није било дозвољено да одржавају девизне рачуне код страних банака, што је било неопходно за плаћања у иностранству, а није им било ни дозвољено да одобравају зајмове у страној валути. Практично су сва девизна средства због тога била поново депонована код НБЈ. Треба, међутим, нагласити да је само део тог новца заиста физички пребачен у НБЈ (видети Ковачић и други против Словеније [ВВ], бр. 44574/98, 45133/98 и 48316/99, ст. 36. и 39, 3. октобар 2008; видети такође одлуку АП 164/04 Уставног суда Босне и Херцеговине од 1. априла 2006. године, став 53.).

above).

128. A domestic bank, Ljubljanska Banka Sarajevo, was set up in 1993. It assumed Ljubljanska Banka Ljubljana’s liability for "old" foreign-currency savings at the Sarajevo branch. In 1994 the National Bank of Bosnia and Herzegovina carried out an inspection and noted many shortcomings. First of all, its management had not been properly appointed and it was not clear who its shareholders were. The National Bank therefore appointed a director of Ljubljanska Banka Sarajevo. Secondly, as a domestic bank, Ljubljanska Banka Sarajevo could not have assumed a foreign bank’s liability for "old" foreign-currency savings, as this would impose new financial obligations on the State (as the State was the statutory guarantor for "old" foreign-currency savings in all domestic banks). The National Bank ordered that a closing balance sheet for the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana as at 31 March 1992 be drawn up urgently and that its relations with the parent bank be defined. However, according to the companies register, Ljubljanska Banka Sarajevo had remained liable for "old" foreign-currency savings at Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo branch until November 2004 (see paragraph 23. Агенција ФБиХ за банкарство је 2003. године ставила је ову домаћу банку под своју привремену управу из разлога што она нема дефинисане односе са страном Љубљанском банком Љубљана.

below). Accordingly, it continued to administer the savings of clients of the Sarajevo branch; those savings were used in the privatisation process in the FBH (see paragraph 17. Иако је за време рата сва стара девизна штедња остала замрзнута, подизања новца су била изузетно дозвољена из хуманитарних разлога и у неким другим посебним случајевима (видети релевантно секундарно законодавство ).

above); and a domestic court ordered Ljubljanska Banka Sarajevo to pay those savings in one case (see Višnjevac v. Bosnia and Herzegovina (dec.), no. 2333/04, 24 October 2006).

129. In 2003 the FBH Banking Agency placed that domestic bank under its provisional administration for the reason that it had undefined relations with the foreign Ljubljanska Banka Ljubljana.

130. By virtue of an amendment to the Companies Register Act 2000¹, in 2003 the FBH Parliament extended the statutory time-limit for the deletion of war-time entries in the companies register until 10 April 2004. Shortly thereafter, in November 2004 the Sarajevo Municipal Court decided that the domestic Ljubljanska Banka Sarajevo was not the successor of the Sarajevo branch of the foreign Ljubljanska Banka Ljubljana; that it was not liable for "old" foreign-currency savings in that branch; and that, as a result, the 1993 entry in the companies register stating otherwise must be deleted.

__________

1 Zakon o postupku upisa pravnih lica u sudski registar, Official Gazette of the FBH nos. 4/00, 49/00, 32/01, 19/03 and 50/03.

131. In 2006 the domestic Ljubljanska Banka Sarajevo sold its assets and let out premises and equipment belonging to Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo branch to a Croatian company which, in return, undertook to pay debts of Ljubljanska Banka Sarajevo. While endorsing that agreement, the FBH Government emphasised that all premises and archives of Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo branch remained under the care of the FBH Government pending the final determination of the status of that branch.

132. In 2010 the competent court started bankruptcy proceedings against the domestic Ljubljanska Banka Sarajevo. They are still pending.

3. Status of the Tuzla branch of Investbanka

133. The Tuzla branch of Investbanka has at all times had the status of a branch without legal personality. The size of "old" foreign-currency savings at that branch was approximately USD 67 million (approximately DEM 100 million) on 31 December 1991. The branch closed on 1 June 1992 and it has never resumed its activities. It is unclear what happened with its funds, but given the manner in which the redepositing scheme was administered (see paragraph 10. Почев од средине седамдесетих година прошлог века, комерцијалне банке су претрпеле девизне губитке због смањења вредности домаће валуте. СФРЈ је због тога увела систем за "поновно депоновање" девизних средстава, чиме је комерцијалним банкама омогућено да девизну штедњу грађана пренесу Народној банци Југославије (у даљем тексту: "НБЈ"), која је преузела девизни ризик (видети члан 51(2) Закона о девизном пословању из 1977. године). Иако је овај систем био факултативан, комерцијалне банке нису имале другу могућност пошто им није било дозвољено да одржавају девизне рачуне код страних банака, што је било неопходно за плаћања у иностранству, а није им било ни дозвољено да одобравају зајмове у страној валути. Практично су сва девизна средства због тога била поново депонована код НБЈ. Треба, међутим, нагласити да је само део тог новца заиста физички пребачен у НБЈ (видети Ковачић и други против Словеније [ВВ], бр. 44574/98, 45133/98 и 48316/99, ст. 36. и 39, 3. октобар 2008; видети такође одлуку АП 164/04 Уставног суда Босне и Херцеговине од 1. априла 2006. године, став 53.).

above), it is likely that most of them ended up in Serbia.

134. In 2002 the competent court in Serbia made a bankruptcy order against Investbanka. The Serbian authorities then sold the premises of the FBH branches of Investbanka (those in the Republika Srpska had been sold in 1999). The bankruptcy proceedings are still pending.

135. In 2010 the FBH Government placed the premises and archives of the FBH branches of Investbanka under its care, but it would appear that Investbanka no longer has any premises or archives in the FBH.

136. In 2011, at the request of the FBH authorities, the Serbian authorities started a criminal investigation into the manner in which the archives of the Tuzla branch had been transferred to the Serbian territory in 2008.

C. Croatia

137. The Croatian Government argued that they had repaid "old" foreign-currency savings in domestic banks and their foreign branches, regardless of the citizenship of the depositor concerned. Indeed, it is clear that they repaid such savings of Bosnian-Herzegovinian citizens in Bosnian-Herzegovinian branches of Croatian banks. However, the Slovenian Government provided decisions of the Supreme Court of Croatia (Rev 3015/1993-2 of 1994, Rev 3172/1995-2 of 1996 and Rev 1747 /1995-2 of 1996) holding that the term used in that legislation (građanin) meant a Croatian citizen and argued that it was not excluded that the Bosnian-Herzegovinian citizens in issue were also Croatian citizens or that an ad hoc agreement had been concluded.

138. Croatia also repaid its citizens’ "old" foreign-currency savings which had been transferred from Ljubljanska Banka Ljubljana’s Zagreb branch to domestic banks at the request of the depositors concerned (see section 14 of the Old Foreign-Currency Savings Act 1993¹ and the relevant secondary legislation²). Apparently, about two thirds of all clients of that branch used that possibility. As to its remaining clients, whose "old" foreign-currency savings allegedly amount to approximately DEM 300 million, some of them have pursued civil proceedings in the Croatian courts and 63 of them have obtained their "old" foreign-currency savings from a forced sale of assets of that branch located in Croatia (decisions of the Osijek Municipal Court of 8 April 2005 and 15 June 2010)³. Some others are pursuing civil proceedings in the Slovenian courts (see paragraph 36. Словенија је 1991. године преузела од СФРЈ законску гаранцију за стару девизну штедњу у домаћим филијалама свих банака, без обзира на држављанство предметног улагача (видети члан 19, став 3. Закона за спровођење Уставне повеље из 1991. године и члан 1. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године). Док, по правилу, свако ко покаже правни интерес може поднети петицију за покретање поступка апстрактног разматрања уставности (члан 24. Закона о Уставном суду из 2007. године), Уставни суд Словеније нашао је да Закон о спровођењу Уставне повеље из 1991. године никада није био разматран (видети одлуке бр. U-I-332/94 од 11. априла 1996. год. и U-I-184/96 од 20. јуна 1996. год.).

below).

_________

1 Zakon o pretvaranju deviznih depozita građana u javni dug Republike Hrvatske, Official Gazette of the Republic of Croatia no. 106/93.

2 Pravilnik o utvrđivanju uvjeta i načina pod kojima građani mogu prenijeti svoju deviznu štednju s organizacijske jedinice banke čije je sjedište izvan Republike Hrvatske na banke u Republici Hrvatskoj, Official Gazette of the Republic of Croatia no. 19/94.

3 A copy thereof was provided by the Slovenian Government (annexes nos. 273-74).

D. Serbia

139. In the direct aftermath of the dissolution of the SFRY, "old" foreign-currency savings in domestic banks remained frozen, but withdrawals were exceptionally allowed on humanitarian grounds regardless of the citizenship of the depositor concerned (see the relevant secondary legislation¹).

________

1 Odluka o uslovima i načinu davanja kratkoročnih kredita bankama na osnovu definitivne prodaje deponovane devizne štednje građana, Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia nos. 42/93, 49/93, 71/93 and 77/93; Odluka o uslovima i načinu isplate dela devizne štednje građana koja je deponovana kod NBJ, Official Gazette nos. 42/94, 44/94 and 50/94; Odluka o uslovima i načinu isplate dela devizne štednje građana koja je deponovana kod NBJ, Official Gazette nos. 10/95, 52/95, 58/95, 20/96, 24/96 and 30/96; and Odluka o privremenom obezbeđivanju i načinu i uslovima isplate sredstava ovlašćenim bankama na ime dinarske protivvrednosti dela devizne štednje deponovane kod NBJ isplaćene građanima za određene namene, Official Gazette nos. 41/96, 21/98 and 4/99.

140. In 1998 and then again in 2002 Serbia agreed to repay "old" foreign-currency savings in domestic branches of domestic banks of its citizens and of citizens of all States other than the successor States of the SFRY. All savings of citizens of the SFRY successor States and all savings in domestic banks’ branches located in those States remained frozen pending succession negotiations. Moreover, all proceedings concerning "old" foreign-currency savings ceased by virtue of law in accordance with sections 21 and 22 of the Old Foreign-Currency Savings Act 1998² and sections 21 and 36 of the Old Foreign-Currency Savings Act 2002³.

_________

2 Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia nos. 59/98, 44/99 and 53/01.

3 Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia no. 36/02.

141. In January 2002 the competent court in Serbia made a bankruptcy order against Investbanka. As a result, the State guarantee on "old" foreign-currency savings was activated (section 18 of the Banks and Other Financial Institutions Insolvency Act 1989 and section 135 of the Foreign-Currency Transactions Act 1995⁴). 322 clients of Bosnian-Herzegovinian branches of Investbanka unsuccessfully applied to be paid back within the context of the bankruptcy proceedings; 20 of them then pursued civil proceedings against Investbanka, but to no avail. The bankruptcy proceedings are still pending.

________

4 Zakon o deviznom poslovanju, Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia nos. 12/95, 29/97, 44/99, 74/99 and 73/00.

E. Slovenia

142. In 1991 Slovenia assumed the statutory guarantee from the SFRY for "old" foreign-currency savings in domestic branches of all banks, regardless of the citizenship of the depositor concerned (see Article 19 § 3 of the Basic Constitutional Charter Constitutional Act 1991⁵ and section 1 of the Old Foreign-Currency Savings Act 1993¹). While, as a rule, anyone who shows legal interest may petition that abstract constitutionality review proceedings be initiated (section 24 of the Constitutional Court Act 2007²), the Slovenian Constitutional Court held that the Basic Constitutional Charter Constitutional Act 1991 was not subject to such a review (see its decisions nos. U-I-332/94 of 11 April 1996 and U-I-184/96 of 20 June 1996).

________

5 Ustavni zakon za izvedbo Temeljne ustavne listine o samostojnosti in neodvisnosti RS, Official Gazette of the Republic of Slovenia no. 1/91.

1 Zakon o poravnavanju obveznosti iz neizplačanih deviznih vlog, Official Gazette of the Republic of Slovenia no. 7/93.

2 Zakon o ustavnem sodišču (uradno prečiščeno besedilo), Official Gazette of the Republic of Slovenia no. 64/07.

143. After futile attempts to register the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana as a separate bank (see the correspondence between the NBY and the National Bank of Bosnia and Herzegovina of October 1991 stressing the unlawfulness of such proposals as Slovenia had meanwhile become an independent State and Ljubljanska Banka Ljubljana a foreign bank³), Slovenia nationalised and then, in 1994, restructured Ljubljanska Banka Ljubljana itself⁴. A new bank, Nova Ljubljanska Banka, took over Ljubljanska Banka Ljubljana’s domestic assets and liabilities. The old bank retained the liability for "old" foreign-currency savings in its branches in the other successor States and the related claims against the NBY.

_________

3 A copy thereof was provided by the Bosnian-Herzegovinian authorities.

4 Ustavni zakon o dopolnitvah ustavnega zakona za izvedbo Temeljne ustavne listine o samostojnosti in neodvisnosti Republike Slovenije, Official Gazette of the Republic of Slovenia no. 45/94.

144. In 1997 all proceedings concerning "old" foreign-currency savings in the old Ljubljanska Banka’s branches in the other successor States were stayed pending the outcome of the succession negotiations⁵. In December 2009 the Constitutional Court of Slovenia, upon a constitutional petition of two Croatian savers, declared that measure unconstitutional⁶. The Ljubljana District Court has thereafter rendered numerous judgments ordering the old Ljubljanska Banka to pay "old" foreign-currency savings in its Sarajevo and Zagreb branches together with interest. It held that the relationship between the old Ljubljanska Banka and its clients at those branches was of a private-law nature. The fact that some foreign currency had allegedly been shipped to the NBY and that succession negotiations were pending was considered irrelevant. Similarly, it considered irrelevant the decisions regarding the status of the Sarajevo branch set out in paragraphs 21. Љубљанска банка Сарајево је 1990. године постала филијала, без правног субјективитета, Љубљанске банке Љубљана, а ова друга је преузела права, средства и обавезе прве банке. Према регистру привредних друштава, сарајевска филијала поступала је у име и за рачун матичне банке. Износ девизне штедње 31. децембра 1991. године у сарајевској филијали износио је око 250.000.000 ДМ, али изгледа да је у трезору сарајевске филијале на тај дан било мање од 350.000 ДМ. Иако је нејасно шта се десило са преосталим износом, вероватно је да је већина износа завршила у Словенији (видети став 11. изнад).

_________

5 Zakon o dopolnitvah zakona o Skladu Republike Slovenije za sukcesijo, Official Gazette of the Republic of Slovenia no. 40/97.

6 The decision published in the Official Gazette of the Republic of Slovenia no. 105/09.

23. Агенција ФБиХ за банкарство је 2003. године ставила је ову домаћу банку под своју привремену управу из разлога што она нема дефинисане односе са страном Љубљанском банком Љубљана.

above. At least one such judgment, concerning the Sarajevo branch, has become final (judgment P 119/1995-I of 16 November 2010). A number of clients of the Sarajevo and Zagreb branches have pursued civil proceedings also against the Republic of Slovenia, but in vain. The Ljubljana District Court has rejected such claims in three cases (as no appeals have been lodged, those decisions have become final). Around 10 similar cases are apparently still pending.

F. The former Yugoslav Republic of Macedonia

145. It paid back "old" foreign-currency savings in domestic banks and local branches of foreign banks, such as the Skopje branch of Ljubljanska Banka Ljubljana, regardless of the citizenship of the depositor concerned¹.

__________

1 Закон за преземање на депонираните девизни влогови на граѓаните од страна на Република Македонија, "Official Gazette of the Republic of Macedonia" no. 26/92; Закон за гаранција на Република Македонија за депонираните девизни влогови на граѓаните и за обезбедување на средства и начин за исплата на депонираните девизни влогови на граѓаните во 1993 и 1994, Official Gazette nos. 31/93, 70/94, 65/95 and 71/96; and Закон за начинот и постапката на исплатување на депонираните девизни влогови на граѓаните по кои гарант е Република Македонија, Official Gazette nos. 32/00, 108/00, 4/02 and 42/03.

III. RELEVANT INTERNATIONAL LAW AND PRACTICE

A. Relevant international law concerning State succession

146. The matter of State succession is regulated by customary rules, partly codified in the 1978 Vienna Convention on Succession of States in respect of Treaties and the 1983 Vienna Convention on Succession of States in respect of State Property, Archives and Debts². Although the latter treaty is not yet in force and only three respondent States are parties to it as of today (Croatia, Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia), it is a well-established principle of international law that, even if a State has not ratified a treaty, it may be bound by one of its provisions in so far as that provision reflects customary international law, either codifying it or forming a new customary rule (see Cudak v. Lithuania [GC], no. 15869/02, § 66, ECHR 2010, and judgment of the International Court of Justice in the North Sea Continental Shelf Cases of 20 February 1969, § 71).

________

2 In 1983 the SFRY signed that treaty. In 2001 the Federal Republic of Yugoslavia lodged an instrument advising its intent to maintain the signature made by the SFRY.

147. The fundamental rule is that States must together settle all aspects of succession by agreement (see Opinion No. 9 of the Arbitration Commission of the International Conference on the Former Yugoslavia¹, and Article 6 of the 2001 Guiding Principles on State Succession in Matters of Property and Debts of the Institute of International Law). If one of the States refused to cooperate, it would be in breach of that obligation and would be liable internationally (Opinion No. 12 of the Arbitration Commission). While it is not required that each category of property and debts of a predecessor State be divided in equitable proportions, an overall outcome must be an equitable division (Article 41 of the 1983 Vienna Convention; Opinion No. 13 of the Arbitration Commission; Articles 8, 9 and 23 of the Guiding Principles).

_________

1 The Commission was set up by the European Community and its Member States in 1991. It handed down fifteen opinions pertaining to legal issues arising from the dissolution of the SFRY (see International Law Reports 92 (1993), pp. 162-208, and 96 (1994), pp. 719-37).

B. Agreement on Succession Issues

148. This Agreement was the result of nearly ten years of negotiations under the auspices of the International Conference on the former Yugoslavia and the High Representative (an international administrator appointed under Annex 10 to the General Framework Agreement for Peace in Bosnia and Herzegovina). It was signed on 29 June 2001 and entered into force between Bosnia and Herzegovina, Croatia, Serbia and Montenegro (later succeeded by Serbia), Slovenia and the former Yugoslav Republic of Macedonia on 2 June 2004.

149. The issue of "old" foreign-currency savings was a contentious one. The successor States had different views as to whether that issue should be dealt with as a liability of the SFRY under Annex C (Financial Assets and Liabilities) or as a private-law issue under Annex G (Private Property and Acquired Rights)². Neither could those States agree whether the guarantees of the SFRY of "old" foreign-currency savings should be taken over by the State in which the parent bank in issue had its head office or by the State in which the deposit had actually been made. The following provisions were eventually included in Annex C to the Agreement:

__________

2 See the travaux préparatoires of the Agreement provided by the Slovenian Government (annexes nos. 265-70).

Article 2 § 3 (a)

"Other financial liabilities [of the SFRY] include:

(a) guarantees by the SFRY or its National Bank of Yugoslavia of hard currency savings deposited in a commercial bank and any of its branches in any successor State before the date on which it proclaimed independence; ..."

Article 7

"Guarantees by the SFRY or its NBY of hard currency savings deposited in a commercial bank and any of its branches in any successor State before the date on which it proclaimed its independence shall be negotiated without delay taking into account in particular the necessity of protecting the hard currency savings of individuals. This negotiation shall take place under the auspices of the Bank for International Settlements."

150. In 2001/2 four rounds of negotiations regarding the distribution of the SFRY’s guarantees of "old" foreign-currency savings were held. As the successor States could not reach an agreement, in September 2002 the Bank for International Settlements ("the BIS") informed them that the expert, Mr Meyer, had decided to terminate his involvement in the matter and that the BIS had no further role to play in this regard. It concluded as follows:

"If, however, all five successor States were to decide at a later stage to enter into new negotiations about guarantees of hard currency savings deposits and were to seek the BIS’ assistance in this regard, the BIS would be prepared to give consideration to providing such assistance, under conditions to be agreed."¹

_________

1 A copy of that letter was provided by the Croatian Government.

It appears that four successor States (all but Croatia) notified the BIS of their willingness to continue the negotiations shortly thereafter. Croatia did so in October 2010 and received a response in November 2010 which, in so far as relevant, reads as follows:

"...the BIS did recently reconsider this issue and believes that its contribution to any new round of negotiations, as part of a good offices role, could not bring added value, also bearing in mind the amount of time which lapsed since the last round of negotiations, as well as its current priorities in the field of monetary and financial stability. However, we would like to emphasise that the organisation of the bi-monthly meetings in Basel offers the practical opportunity for the governors of the successor States to discuss this matter between them on an informal basis at the BIS."²

_________

2 A copy of that letter was provided by the Croatian Government.

151. It should be noted that a comparable issue of the SFRY’s guarantees of savings deposited with the Post Office Savings Bank and its branches had been settled outside the negotiations of the Agreement on Succession Issues, in that each of the States had taken over the guarantees as to the branches in its territory.

152. In accordance with Article 4 of the Agreement on Succession Issues, a Standing Joint Committee of senior representatives of the successor States was established to monitor the effective implementation of the Agreement and to serve as a forum in which issues arising in the course of its implementation could be discussed. It has so far met three times: in 2005, in 2007 and in 2009.

153. The following provisions of this Agreement are also relevant in this case:

Article 5

"(1) Differences which may arise over the interpretation and application of this Agreement shall, in the first place, be resolved in discussion among the States concerned.

(2) If the differences cannot be resolved in such discussions within one month of the first communication in the discussion the States concerned shall either

(a) refer the matter to an independent person of their choice, with a view to obtaining a speedy and authoritative determination of the matter which shall be respected and which may, as appropriate, indicate specific time-limits for actions to be taken; or

(b) refer the matter to the Standing Joint Committee established by Article 4 of this Agreement for resolution.

(3) Differences which may arise in practice over the interpretation of the terms used in this Agreement or in any subsequent agreement called for in implementation of the Annexes to this Agreement may, additionally, be referred at the initiative of any State concerned to binding expert solution, conducted by a single expert (who shall not be a national of any party to this Agreement) to be appointed by agreement between the parties in dispute or, in the absence of agreement, by the President of the Court of Conciliation and Arbitration within the OSCE. The expert shall determine all questions of procedure, after consulting the parties seeking such expert solution if the expert considers it appropriate to do so, with the firm intention of securing a speedy and effective resolution of the difference.

(4) The procedure provided for in paragraph (3) of this Article shall be strictly limited to the interpretation of terms used in the agreements in question and shall in no circumstances permit the expert to determine the practical application of any of those agreements. In particular the procedure referred to shall not apply to

(a) The Appendix to this Agreement;

(b) Articles 1, 3 and 4 of Annex B;

(c) Articles 4 and 5(1) of Annex C;

(d) Article 6 of Annex D.

(5) Nothing in the preceding paragraphs of this Article shall affect the rights or obligations of the Parties to the present Agreement under any provision in force binding them with regard to the settlement of disputes."

Article 9

"This Agreement shall be implemented by the successor States in good faith in conformity with the Charter of the United Nations and in accordance with international law."

C. International practice concerning a pactum de negotiando in inter-State cases

154. The obligation flowing from a pactum de negotiando, to negotiate with a view to concluding an agreement, must be fulfilled in good faith according to the fundamental principle pacta sunt servanda.

155. The International Court of Justice stated in its judgment of 20 February 1969 in the North Sea Continental Shelf Cases (§ 85):

"..the parties are under an obligation to enter into negotiations with a view to arriving at an agreement, and not merely to go through a formal process of negotiation as a sort of prior condition for the automatic application of a certain method of delimitation in the absence of agreement; they are under an obligation so to conduct themselves that the negotiations are meaningful, which will not be the case when either of them insists upon its own position without contemplating any modifications of it..."

156. The decision of the Arbitral Tribunal for the Agreement on German External Debts in the case of Greece v. the Federal Republic of Germany of 26 January 1972 reads, in so far as relevant, as follows (§§ 62-65):

"However, a pactum de negotiando is also not without legal consequences. It means that both sides would make an effort, in good faith, to bring about a mutually satisfactory solution by way of a compromise, even if that meant the relinquishment of strongly held positions earlier taken. It implies a willingness for the purpose of negotiation to abandon earlier positions and to meet the other side part way. The language of the Agreement cannot be construed to mean that either side intends to adhere to its previous stand and to insist upon the complete capitulation of the other side. Such a concept would be inconsistent with the term ‘negotiation’. It would be the very opposite of what was intended. An undertaking to negotiate involves an understanding to deal with the other side with a view to coming to terms. Though the Tribunal does not conclude that Article 19 in connection with paragraph II of Annex I absolutely obligates either side to reach an agreement, it is of the opinion that the terms of these provisions require the parties to negotiate, bargain, and in good faith attempt to reach a result acceptable to both parties and thus bring an end to this long drawn out controversy...

The agreement to negotiate the disputed monetary claims, in this case, necessarily involves a willingness to consider a settlement. This is true, even though the dispute extends not only to the amount of the claims but to their existence as well. The principle of settlement is not thereby affected. Article 19 does not necessarily require that the parties resolve the various legal questions on which they have disagreed. For example, it does not contemplate that both sides are expected to see eye to eye on certain points separating them, such as whether the disputed claims legally exist or not, or whether they are government or private claims. As to these points, the parties, in effect, have agreed to disagree but, notwithstanding their contentions with regard to them, they did commit themselves to pursue negotiations as far as possible with a view to concluding an agreement on a settlement...

The Tribunal considers that the underlying principle of the North Sea Continental Shelf Cases is pertinent to the present dispute. As enunciated by the International Court of Justice, it confirms and gives substance to the ordinary meaning of ‘negotiation’. To be meaningful, negotiations have to be entered into with a view to arriving at an agreement. Though, as we have pointed out, an agreement to negotiate does not necessarily imply an obligation to reach an agreement, it does imply that serious efforts towards that end will be made."

THE LAW

I. THE GOVERNMENTS’ PRELIMINARY OBJECTIONS

157. The Serbian, Slovenian and Macedonian Governments maintained at the admissibility stage that the applicants had failed to exhaust all domestic remedies. The Court noted that this question went to the heart of the Article 13 complaint and that it would be more appropriately examined at the merits stage (see paragraph 3. Подносиоци представке су навели да и даље нису у могућности да подигну "стару" девизну штедњу са својих рачуна код сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана и тузланске филијале Инвестбанке.

above). Accordingly, the parties’ submissions and the Court’s assessment in that regard are set out in paragraphs 1. Подносиоци

3. Закључак

below.

158. The Court notes that the Governments of Bosnia and Herzegovina and Croatia have advanced further submissions in support of their objection raised at the admissibility stage to the compatibility ratione personae of the application. However, the Court, having studied these submissions, finds that they do not give rise to any grounds for re-opening the conclusion it reached in the admissibility decision in this case, namely that the respondent States have accepted that "old" foreign-currency savings were part of the SFRY’s financial liabilities which they should share (see paragraphs 38 and 58 of that decision). The Court will only have regard to these submissions insofar as they have any bearing on the merits of the issues raised under Article 1 of Protocol No. 1.

159. The Court would confine itself to stressing that the qualification of this issue as a succession issue requires only, having regard to the applicable international law, that an overall outcome of a division of property and debts of a predecessor State be fair. Provided that is the case, States can decide freely the actual terms of a settlement agreement, using the mechanisms they themselves consider appropriate, concerning among other issues, the repayment of "old" foreign-currency savings. This task cannot be done by the Strasbourg Court.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1

160. Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention reads as follows:

"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."

A. The parties’ submissions

1. The applicants

161. The applicants submitted that the respondent States, as the successor States of the SFRY, should pay back their "old" foreign-currency savings in view of the fact that they had failed to settle this remaining succession issue.

2. The Bosnian-Herzegovinian Government

162. The Government disagreed with the Court’s finding that the issue of "old" foreign-currency savings in the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana and the Tuzla branch of Investbanka was a succession issue (see the admissibility decision in this case, § 58). In this connection, they argued that the question of the SFRY guarantees of "old" foreign-currency savings, dealt with under Annex C to the Agreement on Succession Issues, should be distinguished from the question of "old" foreign-currency savings as such. Furthermore, while acknowledging that "old" foreign-currency savings had not been expressly mentioned in Annex G to the Agreement on Succession Issues dealing with private property and acquired rights, the Government argued that it was more important that they had not been expressly excluded either. They asserted that the relationship between savers and banks was of a private-law nature, despite the SFRY guarantees of "old" foreign-currency savings, and that the savers of the above-mentioned branches were in such a private-law relationship not with the branches themselves but rather with the parent banks (that is, Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka). Given that Ljubljanska Banka Ljubljana was based in Slovenia and Investbanka in Serbia and, more importantly, that most of the funds of their branches in all probability ended up in Slovenia and Serbia respectively (see paragraphs 20. Обавеза за стару девизну штедњу у домаћим банкама прешла је 2006. године са ентитета на државу. Обавеза за ту штедњу у локалним филијалама Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке била је опет искључена, али држава мора помоћи штедишама ових филијала да добију исплату своје штедње од Словеније и Србије (видети члан 2. Закона о старој девизној штедњи из 2006. године). Поред тога, сви поступци у вези са старом штедњом престали су према овом закону (члан 36. тог Закона; ова одредба је проглашена уставном одлуком бр. У 1/06 Уставног суда Босне и Херцеговине од 28. марта 2008, став 35.). Уставни суд је размотрио бројне појединачне жалбе о пропусту Босне и Херцеговине и њених ентитета да исплате стару девизну штедњу у домаћим филијалама Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке: сматрао је да ни Босна и Херцеговина ни њени ентитети нису одговорни и уместо тога је наложио држави да помогне својим штедишама тих филијала да поврате своје штедње од Словеније и Србије (видети, на пример, одлуке АП 164/04 од 1. априла 2006. године, АП 423/07 од 14. октобра 2008. године и АП 14/08 од 21. децембра 2010. године).

and 3. Статус тузланске филијале Инвестбанке

above), this Government maintained that Slovenia and Serbia should hence be held liable in the present case. In this regard, they referred to the decisions of the Slovenian courts mentioned in paragraph 36. Словенија је 1991. године преузела од СФРЈ законску гаранцију за стару девизну штедњу у домаћим филијалама свих банака, без обзира на држављанство предметног улагача (видети члан 19, став 3. Закона за спровођење Уставне повеље из 1991. године и члан 1. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године). Док, по правилу, свако ко покаже правни интерес може поднети петицију за покретање поступка апстрактног разматрања уставности (члан 24. Закона о Уставном суду из 2007. године), Уставни суд Словеније нашао је да Закон о спровођењу Уставне повеље из 1991. године никада није био разматран (видети одлуке бр. U-I-332/94 од 11. априла 1996. год. и U-I-184/96 од 20. јуна 1996. год.).

above and the decision of the Serbian courts mentioned in Šekerović v. Serbia (dec.), no. 32472/03, 4 January 2007. They further referred to decision AP 164/04 of the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina of 1 April 2006, § 68, holding that Bosnia and Herzegovina was not responsible for "old" foreign-currency savings in the branches under consideration in the present case.

163. As to the obligation set out in Article 7 of Annex C to the Agreement on Succession Issues to negotiate the issue of the SFRY guarantees of "old" foreign-currency savings, the Bosnian-Herzegovinian Government claimed that they had made serious efforts towards reaching an agreement, whereas Serbia and Slovenia had all the time insisted upon their respective positions without contemplating any modifications thereof. It is true that Bosnia and Herzegovina had been expected to convene the next meeting of the Standing Joint Committee in Sarajevo since 2010. However, the Government argued that this was due to the fact that the successor States had not yet agreed on an agenda of the meeting (pursuant to Rule 5 of the Rules of Procedure of that Committee a meeting cannot be held unless an agenda has been agreed upon). The Bosnian-Herzegovinian Government added that their delegations had raised the issue of "old" foreign-currency savings in Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo branch on various occasions at bilateral meetings with their Slovenian counterparts. The Slovenian side had allegedly refused any talks simply because succession negotiations in that regard had not yet been concluded.

3. The Croatian Government

164. The Croatian Government submitted that Serbia and Slovenia should be held liable in the present case. Their reasons were along the lines of those of the Bosnian-Herzegovinian Government (see paragraph 2. Влада Босне и Херцеговине

above). As to the obligation to negotiate set out in Article 7 of Annex C to the Agreement on Succession Issues, this Government maintained that they had negotiated in good faith, whereas the Serbian and Slovenian Governments had shown no willingness to abandon earlier positions.

4. The Serbian Government

165. After a long analysis of international practice concerning a pactum de negotiando, the Serbian Government submitted that they had negotiated in good faith. As to the conduct of the other successor States, they criticised in particular Croatia for notifying the BIS of their willingness to continue negotiations concerning this issue only in 2010 (see paragraph "О гаранцијама СФРЈ и њене Народне банке Југославије за девизну штедњу у чврстој валути депоновану у комерцијалној банци и било којој њеној филијали у некој држави правној следбеници пре датума када је она прогласила независност преговара се без одуговлачења узимајући посебно у обзир неопходност да се заштити штедња у чврстој валути појединаца. Ти преговори воде се под покровитељством Банке за међународна поравнања."

above). If the Court was to consider that Serbia interfered with the "possessions" of Mr Šahdanović for the purposes of Article 1 of Protocol No. 1, the Serbian Government argued that the interference was justified as it simply froze his savings in the Tuzla branch of Investbanka pending succession negotiations (see paragraph 33. Као директна последица распада СФРЈ, стара девизна штедња у домаћим банкама је остала замрзнута, али су подизања новца била изузетно дозвољена из хуманитарних разлога без обзира на држављанство предметног улагача (видети релевантно секундарно законодавство).

above). Lastly, they asserted that Bosnia and Herzegovina had benefitted the most from "old" foreign-currency savings in the Tuzla branch of Investbanka; it should therefore be held liable in the present case. In support of their position, they submitted a contract pursuant to which a certain E.M. from Tuzla had obtained a dinar loan from the Tuzla branch of Investbanka in exchange for his foreign-currency deposit.

5. The Slovenian Government

166. The Slovenian Government submitted that the issue of "old" foreign-currency savings in the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana and the Tuzla branch of Investbanka was a succession issue. They further argued that Slovenia had at all times worked to find a solution to the distribution of the SFRY guarantees of "old" foreign-currency savings and that their efforts had failed because of Bosnia and Herzegovina’s and Croatia’s frustration of the negotiations. Notably, the Slovenian Government criticised Croatia for having refused to resolve the issue by IMF arbitration in 1999; for having refused to discuss it in the meetings of the Standing Joint Committee; for having agreed to continue BIS negotiations, allegedly under the pressure of the EU, only in 2010 (see paragraph "О гаранцијама СФРЈ и њене Народне банке Југославије за девизну штедњу у чврстој валути депоновану у комерцијалној банци и било којој њеној филијали у некој држави правној следбеници пре датума када је она прогласила независност преговара се без одуговлачења узимајући посебно у обзир неопходност да се заштити штедња у чврстој валути појединаца. Ти преговори воде се под покровитељством Банке за међународна поравнања."

above); for having reneged on that offer after the closure of the EU accession negotiations in 2011; and, lastly, for making it impossible for Ljubljanska Banka Ljubljana’s Zagreb branch to engage in regular banking activities and thus generate additional assets. The Slovenian Government criticised Bosnia and Herzegovina for having taken a series of unilateral measures, shortly after the conclusion of the BIS negotiations, designed to improve its negotiating position towards Slovenia: on 15 July 2002 the FBH Government adopted a decision requiring the Ministry of Justice to propose an amendment to the Companies Register Act 2000 to retroactively extend the statute of limitations for the deletion of the 1993 entry in the companies register regarding the domestic Ljubljanska Banka Sarajevo and requiring the management board of that bank, which had been appointed by the Ministry of Finance, to apply for the deletion of that entry (see paragraph 23. Агенција ФБиХ за банкарство је 2003. године ставила је ову домаћу банку под своју привремену управу из разлога што она нема дефинисане односе са страном Љубљанском банком Љубљана.

above). In conclusion, they argued that Bosnia and Herzegovina and Croatia should be held liable in the present case.

167. As regards the transfers of foreign currency from Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo branch to the National Bank of Slovenia, the Slovenian Government showed that a part of those funds had afterwards been shipped back to Sarajevo. They argued that the remaining funds had been forwarded to the NBY. However, while they showed that those funds had indeed been recorded as a claim of the Sarajevo branch against the NBY, they failed to show that they had been physically transferred to the NBY (see paragraph 10. Почев од средине седамдесетих година прошлог века, комерцијалне банке су претрпеле девизне губитке због смањења вредности домаће валуте. СФРЈ је због тога увела систем за "поновно депоновање" девизних средстава, чиме је комерцијалним банкама омогућено да девизну штедњу грађана пренесу Народној банци Југославије (у даљем тексту: "НБЈ"), која је преузела девизни ризик (видети члан 51(2) Закона о девизном пословању из 1977. године ). Иако је овај систем био факултативан, комерцијалне банке нису имале другу могућност пошто им није било дозвољено да одржавају девизне рачуне код страних банака, што је било неопходно за плаћања у иностранству, а није им било ни дозвољено да одобравају зајмове у страној валути. Практично су сва девизна средства због тога била поново депонована код НБЈ. Треба, међутим, нагласити да је само део тог новца заиста физички пребачен у НБЈ (видети Ковачић и други против Словеније [ВВ], бр. 44574/98, 45133/98 и 48316/99, ст. 36. и 39, 3. октобар 2008; видети такође одлуку АП 164/04 Уставног суда Босне и Херцеговине од 1. априла 2006. године, став 53.).

above). In this regard, the Slovenian Government invited the Court not to accept any theory according to which physical cash would be more valuable than book entry cash (that is, paper transactions).

6. The Macedonian Government

168. The Macedonian Government submitted that they did not violate the applicants’ property rights as they had negotiated this issue in good faith.

B. The Court’s assessment

1. Applicable rule of Article 1 of Protocol No. 1

169. As the Court has stated on numerous occasions, Article 1 of Protocol No. 1 comprises three rules: the first rule, set out in the first sentence of the first paragraph, is of a general nature and enunciates the principle of the peaceful enjoyment of property; the second rule, contained in the second sentence of the first paragraph, covers deprivation of property and subjects it to conditions; the third rule, stated in the second paragraph, recognises that the Contracting States are entitled, amongst other things, to control the use of property in accordance with the general interest. The second and third rules are concerned with particular instances of interference with the right to peaceful enjoyment of property and should be construed in the light of the general principle enunciated in the first rule (see, among other authorities, Iatridis v. Greece [GC], no. 31107/96, § 55, ECHR 1999-II).

170. It has not been contested before the Court that the present applicants’ claims have never been extinguished, but that they have nevertheless been unable to freely dispose of their "old" foreign-currency savings for many years. Therefore, the Court will examine the present case, like other similar cases (see Trajkovski v. the former Yugoslav Republic of Macedonia (dec.), no. 53320/99, ECHR 2002-IV, and Suljagić v. Bosnia and Herzegovina, no. 27912/02, 3 November 2009), under the third rule of this Article.

2. General principles

171. The general principles of the interpretation of Article 1 of Protocol No. 1 (the principle of lawfulness, the principle of a legitimate aim and the principle of a fair balance) were restated in Suljagić, cited above, §§ 40-44.

3. Application of the general principles to the present case

172. The Court is ready to accept that the principle of lawfulness and that of a legitimate aim were respected in this case (see Trajkovski, cited above, and Suljagić, cited above). It will therefore proceed to examine the core issue, namely whether a fair balance has been struck between the general interest and the applicants’ rights guaranteed by this Article.

173. By depositing foreign currency with banks, foreign-currency savers acquired an entitlement to collect at any time their deposits, together with accumulated interest, from the banks. Their claims against the banks have survived the dissolution of the SFRY (see the admissibility decision in this case, §§ 53-54). While it is true that all "old" foreign-currency savings were guaranteed by the State, that guarantee could have been activated only at the request of a bank and none of the banks in issue made such a request (see paragraph 8. До економских реформи 1989/90. године, систем комерцијалних банака састојао се од основних банака и удружених банака. Основне банке су по правилу оснивала и контролисала друштвена предузећа са седиштем у истој територијалној јединици (наиме, у једној од република - Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Црној Гори, Србији и Словенији - или аутономним покрајинама - Косову и Војводини). Оснивачи Љубљанске банке Сарајево били су 16 друштвених предузећа из Босне и Херцеговине, њих шеснаест (као што су Енергоинвест Сарајево, Горење Бира Бихаћ, Шипад Сарајево, Велепромет Високо, Ђуро Салај Мостар) и Памучни комбинат Врање из Србије. Најмање две основне банке су могле формирати једну удружену банку, задржавши свој посебан правни субјективитет. 1978. године, Љубљанска банка Сарајево, Љубљанска банка Загреб, Љубљанска банка Скопље и један број основних банака формирали су удружену банку - Љубљанску банку Љубљана. Слично томе, 1978. године Инвестбанка и неколико других основних банака формирали су Београдску удружену банку Београд. У СФРЈ је било отприлике 150 основних и 9 удружених банака (Југобанка Београд, Београдска удружена банка, Привредна банка Сарајево, Војвођанска банка Нови Сад, Косовска банка Приштина, Удружена банка Хрватске Загреб, Љубљанска банка Љубљана, Стопанска банка Скопље и Инвестициона банка Титоград).

above). Liability, therefore, did not shift from those banks to the SFRY. It should also be noted that the branches of Ljubljanska Banka Ljubljana and Investbanka did not have separate legal personality at the time of the dissolution of the SFRY; pursuant to the companies register, they acted on behalf and for the account of the parent banks.

Having regard to the foregoing, the Court finds that Ljubljanska Banka Ljubljana, based in Slovenia, and Investbanka, based in Serbia, remained liable for "old" foreign-currency savings in their branches, irrespective of their location, until the dissolution of the SFRY. The Court will examine the period after the dissolution of the SFRY below.

174. As to Ljubljanska Banka Ljubljana, the Slovenian Government first nationalised it and then transferred most of its assets to a new bank; at the same time, it confirmed that the old Ljubljanska Banka retained liability for "old" foreign-currency savings in its branches in the other successor States and the related claims against the NBY. The Court has already held that a Contracting State may be liable for debts of a State-owned company, even if the company is a separate legal entity, providing that the company does not enjoy "sufficient institutional and operational independence from the State" (see Mykhaylenky and Others v. Ukraine, nos. 35091/02 et al., § 43-45, ECHR 2004-XII). It is clear that Slovenia is the sole shareholder of the old Ljubljanska Banka and that a Government agency administers this bank. In addition, the State is responsible, to a large extent, for the bank’s inability to service its debts (as it transferred, by virtue of law, most of its assets to another bank). The Court finally notes that most of the funds of the Sarajevo branch of Ljubljanska Banka Ljubljana in all probability ended up in Slovenia (see paragraph 20. Обавеза за стару девизну штедњу у домаћим банкама прешла је 2006. године са ентитета на државу. Обавеза за ту штедњу у локалним филијалама Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке била је опет искључена, али држава мора помоћи штедишама ових филијала да добију исплату своје штедње од Словеније и Србије (видети члан 2. Закона о старој девизној штедњи из 2006. године). Поред тога, сви поступци у вези са старом штедњом престали су према овом закону (члан 36. тог Закона; ова одредба је проглашена уставном одлуком бр. У 1/06 Уставног суда Босне и Херцеговине од 28. марта 2008, став 35.). Уставни суд је размотрио бројне појединачне жалбе о пропусту Босне и Херцеговине и њених ентитета да исплате стару девизну штедњу у домаћим филијалама Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке: сматрао је да ни Босна и Херцеговина ни њени ентитети нису одговорни и уместо тога је наложио држави да помогне својим штедишама тих филијала да поврате своје штедње од Словеније и Србије (видети, на пример, одлуке АП 164/04 од 1. априла 2006. године, АП 423/07 од 14. октобра 2008. године и АП 14/08 од 21. децембра 2010. године).

above). Considering all those factors, the Court concludes that there are sufficient grounds to deem Slovenia liable for the bank’s debt to Ms Ališić and Mr Sadžak in the special circumstances of the present case.

175. The Court has noted the Slovenian Government’s argument that the status of the clients of Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo branch was far from being clear in the period 1992-2004 because of inconsistencies in law and practice in Bosnia and Herzegovina (see paragraphs 1. Право и пракса у вези са старом девизном штедњом

and 21. Љубљанска банка Сарајево је 1990. године постала филијала, без правног субјективитета, Љубљанске банке Љубљана, а ова друга је преузела права, средства и обавезе прве банке. Према регистру привредних друштава, сарајевска филијала поступала је у име и за рачун матичне банке. Износ девизне штедње 31. децембра 1991. године у сарајевској филијали износио је око 250.000.000 ДМ, али изгледа да је у трезору сарајевске филијале на тај дан било мање од 350.000 ДМ. Иако је нејасно шта се десило са преосталим износом, вероватно је да је већина износа завршила у Словенији (видети став 11. изнад).

23. Агенција ФБиХ за банкарство је 2003. године ставила је ову домаћу банку под своју привремену управу из разлога што она нема дефинисане односе са страном Љубљанском банком Љубљана.

above). However, the situation has meanwhile changed: it has been shown that since 2004 Bosnia and Herzegovina has no intention to reimburse those savers. In those circumstances, the Court agrees with the Slovenian courts that those past inconsistencies are now irrelevant (see paragraph 36. Словенија је 1991. године преузела од СФРЈ законску гаранцију за стару девизну штедњу у домаћим филијалама свих банака, без обзира на држављанство предметног улагача (видети члан 19, став 3. Закона за спровођење Уставне повеље из 1991. године и члан 1. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године). Док, по правилу, свако ко покаже правни интерес може поднети петицију за покретање поступка апстрактног разматрања уставности (члан 24. Закона о Уставном суду из 2007. године), Уставни суд Словеније нашао је да Закон о спровођењу Уставне повеље из 1991. године никада није био разматран (видети одлуке бр. U-I-332/94 од 11. априла 1996. год. и U-I-184/96 од 20. јуна 1996. год.).

above).

176. As to Investbanka, it had remained liable for "old" foreign-currency savings at its branches in the other successor States until 3 January 2002. On that date, the competent Serbian court made a bankruptcy order against that bank and the State guarantee of "old" foreign-currency savings in the bank and its branches was activated (see paragraph 34. Србија се 1998. и поново 2002. године обавезала да ће исплатити стару девизну штедњу у домаћим филијалама домаћих банака њеним грађанима и грађанима свих држава сем држава следбеница СФРЈ. Укупна штедња грађана држава следбеница СФРЈ и штедња у домаћим филијалама банака са седиштем у тим државама остаје замрзнута до решења преговора о сукцесији. Поред тога, сви поступци у вези са старом штедњом престали су према закону, у складу са члановима 21. и 22. Закона о старој девизној штедњи из 1998. године и члановима 21. и 36. Закона о старој девизној штедњи из 2002. године above). The Court further notes that Investbanka is either entirely or to a large extent socially-owned. It has held in comparable cases against Serbia that the State is liable for debts of socially-owned companies as they are closely controlled by a Government agency (see, notably, R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., §§ 97-98, 15 January 2008, concerning a company mainly comprised of socially-owned capital, and Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, § 71, 31 May 2011, as to a company comprised of both socially- and State-owned capital). The Court sees no reason to depart from that jurisprudence. Having regard also to the fact that most of the funds of Investbanka’s Tuzla branch most likely ended up in Serbia (see paragraph 3. Статус тузланске филијале Инвестбанке

above) and that Serbia sold all premises of that branch located in Bosnia and Herzegovina (see paragraph 27. Тузланска филијала Инвестбанке увек је имала статус филијале без правног субјективитета Износ старе девизне штедње у тој филијали био је око 67 милиона УСФ (отприлике 100 милиона ДМ) 31. децембра 1991. године. Та филијала је затворена 1. јуна 1992. године и никада није опет почела са радом. Није јасно шта се догодило са њеним средствима, али узимајући у обзир начин на који је управљала планом поновног улагања (видети став 11. изнад) највероватније је већина завршила у Србији.

above), the Court concludes that there are sufficient grounds to deem Serbia liable for the bank’s debt to Mr Šahdanović in the special circumstances of the present case.

177. The Court has noted the Serbian Government’s view, shared by the Slovenian Government, that Bosnia and Herzegovina benefited the most from "old" foreign-currency savings in Ljubljanska Banka Ljubljana’s and Investbanka’s branches in its territory in view of the fact that companies based in that country were granted dinar loans on very favourable terms in return for foreign currency shipped to Slovenia and Serbia (see paragraph 11. Што се тиче Љубљанске банке Сарајево, план поновног депоновања функционисао је на следећи начин. У складу са низом споразума између те банке, Љубљанске банке Љубљана, Народне банке Босне и Херцеговине и Народне банке Словеније, Љубљанска банка Сарајево је морала на месечној бази да пребацује сваку разлику између уложених и повучених девизних средстава Народној банци Словеније. Тако пребачена девизна средства бележена су као потраживање Љубљанске банке Сарајево од НБЈ. Влада Словеније у овом предмету је остала при ставу да је Народна банке Словеније након тога пребацивала та средства НБЈ-у, али нису успели да обезбеде никакве доказе о овоме. Једино су доказали да је део тих средстава пребачен назад Љубљанској банци Сарајево на захтев банке у циљу одржавања њене ликвидности (у периоду када је више девизних средстава подизано него улагано) Тачни износи су: у 1984. год. 57.389.894 ДМ је пребачено у Љубљану, 150.187 ДМ назад у Сарајево; 1985. год. 59.465.398 ДМ је пребачено у Љубљану и 71.270 ДМ назад у Сарајево, 1986. год. 19.794.416 ДМ је пребачено у Љубљану и 1.564.823 ДМ назад у Сарајево, и тако даље. Укупно, између 1984. и 1991. год. 244.665.082 ДМ је пребачено у Љубљану и 41.469.528 ДМ (тј. мање од 17%) назад у Сарајево.

above). However, given the hyperinflation in the former SFRY and then, during the war, in Bosnia and Herzegovina, those dinar loans rapidly lost all their value, in contrast to "old" foreign-currency savings.

178. Having established that Slovenia is liable for "old" foreign-currency savings in Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo branch and that Serbia is liable for "old" foreign-currency savings in Investbanka’s Tuzla branch, the Court must lastly examine whether the applicants’ inability to freely dispose of their "old" foreign-currency savings in those branches since 1991/92 has amounted to a violation of Article 1 of Protocol No. 1 by those States.

The explanation of the Serbian and Slovenian Governments for the delay essentially comes down to their duty to negotiate this question in good faith together with other successor States, as required by international law. Any unilateral solution would, in their view, be contrary to that duty.

179. However, the Court disagrees. The duty to negotiate does not prevent the successor States from adopting interim measures aimed at protecting the interests of savers. The Croatian Government have repaid a large part of its citizens’ "old" foreign-currency savings in Ljubljanska Banka Ljubljana’s Zagreb branch (see paragraph 31. Хрватске власти тврде да су отплатиле стару девизну штедњу у домаћим банкама и њеним страним филијалама, без обзира на држављанство предметног улагача. И заиста, јасно је да су исплатили штедњу држављанима Босне и Херцеговине у филијалама хрватских банака у Босни и Херцеговини. Међутим, Влада Словеније је доставила одлуке Врховног суда Хрватске (бр. 3015/1993-2 из 1994. год, бр. 3172/1995-2 из 1996. год. и бр. 1747 /1995-2 из 1996. год) држећи да термин "грађанин" који се користи у том законодавству означава држављанина Хрватске и наводи да није искључено да су држављани Босне и Херцеговине у питању такође и држављани Хрватске или да је склопљен ad hoc споразум.

above) and the Macedonian Government have repaid the total amount of "old" foreign-currency savings in the Skopje branch of that bank (see paragraph 38. Сви поступци у вези са старом девизном штедњом у филијалама старе Љубљанске банке у другим државама правним следбеницама су прекинути 1997. године до исхода преговора о сукцесији. Уставни суд Словеније је у децембру 2009. године, након уставне петиције двојице хрватских штедиша, прогласио ову меру неуставном. Окружни суд у Љубљани је након тога донео бројне пресуде којима је наложио старој Љубљанској банци да исплати стару девизну штедњу и камату у својим филијалама у Сарајеву и Загребу. Суд је закључио да је однос између старе Љубљанске банке и њених клијената у тим филијалама питање приватног права. Чињеница да је део девизних средстава наводно пребачен у НБЈ-у и да су преговори о сукцесији у току сматрана је небитном. Слично томе, сматрао је небитним одлуке у вези са статусом сарајевске филијале наведене у ставовима 22 - 24. изнад. Бар једна од ових одлука, које се тичу сарајевске филијале, је правоснажна (пресуда П 119/1995-I од 16. новембра 2010. године). Известан број клијената филијала у Сарајеву и Загребу покренуо је парничне поступке и против Републике Словеније, али узалуд. Окружни суд у Љубљани одбио је те захтеве у три предмета (пошто нису биле уложене жалбе, те одлуке су постале правоснажне). Око 10 сличних предмета је наводно и даље у току.

above). At the same time, those two Governments have never abandoned their position that the Slovenian Government should eventually be held liable and have continued to claim compensation for the amounts paid at the inter-State level (notably, within the context of the succession negotiations). Although certain delays may be justified in exceptional circumstances (see, by analogy, Immobiliare Saffi v. Italy [GC], no. 22774/93, § 69, ECHR 1999-V), the Court considers that the applicants’ continued inability to freely dispose of their savings despite the 2002 collapse of the BIS negotiations conducted under the Agreement on Succession Issues and a lack of any meaningful negotiations concerning this issue thereafter is nevertheless contrary to Article 1 of Protocol No. 1.

180. Therefore, a breach of Article 1 of Protocol No. 1 by Slovenia with regard to Ms Ališić and Mr Sadžak and by Serbia with regard to Mr Šahdanović should be found, unless the applicants have failed to exhaust all domestic remedies (for the Court’s final conclusion as to this Article, see paragraph IV КОНАЧНИ ЗАКЉУЧАК У ВЕЗИ СА ЧЛАНОМ 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1

below). As regards the other respondent States, no breach of that Article should be found (ibid.).

III. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION

181. Article 13 of the Convention provides:

"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."

A. The parties’ submissions

1. The applicants

182. The applicants maintained that they did not have at their disposal in any of the respondent States an effective remedy for their complaints under Article 1 of Protocol No. 1.

2. The respondent Governments

183. The Slovenian Government submitted that the applicants had at their disposal the following remedies. First, they could have brought an action against the old Ljubljanska Banka in the Slovenian courts. That Government referred to a number of domestic judgments which had either become final before the 1997 stay of proceedings relating to the old Ljubljanska Banka’s branches in the other successor States or had been rendered after the 2009 decision declaring the stay of proceedings unconstitutional (see paragraph 36. Словенија је 1991. године преузела од СФРЈ законску гаранцију за стару девизну штедњу у домаћим филијалама свих банака, без обзира на држављанство предметног улагача (видети члан 19, став 3. Закона за спровођење Уставне повеље из 1991. године и члан 1. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године). Док, по правилу, свако ко покаже правни интерес може поднети петицију за покретање поступка апстрактног разматрања уставности (члан 24. Закона о Уставном суду из 2007. године), Уставни суд Словеније нашао је да Закон о спровођењу Уставне повеље из 1991. године никада није био разматран (видети одлуке бр. U-I-332/94 од 11. априла 1996. год. и U-I-184/96 од 20. јуна 1996. год.).

above). Furthermore, the applicants could have brought an action against the Republic of Slovenia. In case of a negative decision on the merits or a procedural decision to stay proceedings, they would have been able to lodge a constitutional appeal. In addition, the applicants could have petitioned the Slovenian Constitutional Court to initiate abstract constitutionality review proceedings as regards the 1997-2009 stay of proceedings and/or the failure of the State to assume liability for "old" foreign-currency savings in the old Ljubljanska Banka’s Sarajevo branch. Otherwise, the applicants could have brought an action against the old Ljubljanska Banka in the Croatian courts: more than 500 clients of the old Ljubljanska Banka’s Zagreb branch had obtained judgments and 63 of them had so far been paid their "old" foreign-currency savings from a forced sale of assets of that bank located in Croatia (see paragraph 31. Хрватске власти тврде да су отплатиле стару девизну штедњу у домаћим банкама и њеним страним филијалама, без обзира на држављанство предметног улагача. И заиста, јасно је да су исплатили штедњу држављанима Босне и Херцеговине у филијалама хрватских банака у Босни и Херцеговини. Међутим, Влада Словеније је доставила одлуке Врховног суда Хрватске (бр. 3015/1993-2 из 1994. год, бр. 3172/1995-2 из 1996. год. и бр. 1747 /1995-2 из 1996. год) држећи да термин "грађанин" који се користи у том законодавству означава држављанина Хрватске и наводи да није искључено да су држављани Босне и Херцеговине у питању такође и држављани Хрватске или да је склопљен ad hoc споразум.

above).

184. The Serbian Government were also of the opinion that the applicants had at their disposal various remedies. They maintained that Mr Šahdanović should have registered his claim against Investbanka’s Tuzla branch in the bankruptcy proceedings. At the same time, that Government acknowledged that none of the clients of Investbanka’s branches situated in Bosnia and Herzegovina had been paid back their "old" foreign-currency savings within the context of those bankruptcy proceedings. They further submitted that Mr Šahdanović should have pursued civil proceedings against Investbanka in the Serbian courts. Lastly, they argued that he should have made an attempt to withdraw his savings on humanitarian grounds (see paragraph Г Србија

above).

185. The Macedonian Government submitted that the applicants should have exhausted all domestic remedies in Serbia and Slovenia, without going into any details.

186. In contrast, the Governments of Bosnia and Herzegovina and Croatia maintained that there were no effective remedies at the applicants’ disposal, given the stay on all proceedings concerning "old" foreign-currency savings in Ljubljanska Banka Ljubljana’s and Investbanka’s branches located in the other successor States (see paragraphs 33. Као директна последица распада СФРЈ, стара девизна штедња у домаћим банкама је остала замрзнута, али су подизања новца била изузетно дозвољена из хуманитарних разлога без обзира на држављанство предметног улагача (видети релевантно секундарно законодавство).

and 36. Словенија је 1991. године преузела од СФРЈ законску гаранцију за стару девизну штедњу у домаћим филијалама свих банака, без обзира на држављанство предметног улагача (видети члан 19, став 3. Закона за спровођење Уставне повеље из 1991. године и члан 1. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године). Док, по правилу, свако ко покаже правни интерес може поднети петицију за покретање поступка апстрактног разматрања уставности (члан 24. Закона о Уставном суду из 2007. године), Уставни суд Словеније нашао је да Закон о спровођењу Уставне повеље из 1991. године никада није био разматран (видети одлуке бр. U-I-332/94 од 11. априла 1996. год. и U-I-184/96 од 20. јуна 1996. год.).

above). Moreover, even if the applicants obtained decisions ordering the old Ljubljanska Banka to pay them their savings, they would most likely not be enforced because the 1994 legislation had left that bank with limited assets (see paragraph 36. Словенија је 1991. године преузела од СФРЈ законску гаранцију за стару девизну штедњу у домаћим филијалама свих банака, без обзира на држављанство предметног улагача (видети члан 19, став 3. Закона за спровођење Уставне повеље из 1991. године и члан 1. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године). Док, по правилу, свако ко покаже правни интерес може поднети петицију за покретање поступка апстрактног разматрања уставности (члан 24. Закона о Уставном суду из 2007. године), Уставни суд Словеније нашао је да Закон о спровођењу Уставне повеље из 1991. године никада није био разматран (видети одлуке бр. U-I-332/94 од 11. априла 1996. год. и U-I-184/96 од 20. јуна 1996. год.).

above).

B. The Court’s assessment

187. The Court has held on many occasions that Article 13 guarantees the availability at national level of a remedy to enforce the substance of the Convention rights in whatever form they may happen to be secured in the domestic legal order. The effect of Article 13 is thus to require the provision of a domestic remedy to deal with the substance of an "arguable complaint" under the Convention and to grant appropriate relief. Although the scope of the Contracting States’ obligations under Article 13 varies depending on the nature of the applicant’s complaint, the remedy required by Article 13 must be effective in practice as well as in law. The "effectiveness" of a "remedy" within the meaning of Article 13 does not depend on the certainty of a favourable outcome for the applicant. Nor does the "authority" referred to in that provision necessarily have to be a judicial authority; but if it is not, its powers and the guarantees which it affords are relevant in determining whether the remedy before it is effective. Also, even if a single remedy does not by itself entirely satisfy the requirements of Article 13, the aggregate of remedies provided for under domestic law may do so (see Kudła v. Poland [GC], no. 30210/96, § 157, ECHR 2000-XI). It should be reiterated that, although there may be exceptions justified by particular circumstances of a case, the assessment of whether domestic remedies have been exhausted is normally carried out with reference to the date on which the application was lodged with the Court (see Baumann v. France, no. 33592/96, § 47, ECHR 2001-V, and Babylonová v. Slovakia, no. 69146/01, § 44, ECHR 2006-VIII). Lastly, as a general rule, applicants living outside the jurisdiction of a Contracting State are not exempted from exhausting remedies within that State (see, by analogy, Demopoulos and Others v. Turkey (dec.) [GC], nos. 46113/99, 3843/02, 13751/02, 13466/03, 10200/04, 14163/04, 19993/04 and 21819/04, § 98, ECHR 2010).

188. Turning to the present case, the Court will first examine whether an action against the old Ljubljanska Banka or the Republic of Slovenia in the Slovenian courts, a petition to the Slovenian Constitutional Court to initiate abstract constitutionality review proceedings and an action against the old Ljubljanska Banka in the Croatian courts, taken separately or together, can be considered effective domestic remedies for the inability of Ms Ališić and Mr Sadžak to freely dispose of their "old" foreign-currency savings at the old Ljubljanska Banka’s Sarajevo branch. It will then proceed to determine whether a claim to the competent bankruptcy court in Serbia, a civil action against Investbanka in the Serbian courts and an application for withdrawal on humanitarian grounds, taken separately or together, can be considered effective domestic remedies for the inability of Mr Šahdanović to freely dispose of his "old" foreign-currency savings at Investbanka’s Tuzla branch.

1. As regards the Sarajevo branch of the old Ljubljanska Banka

(a) Civil action against the old Ljubljanska Banka in the Slovenian courts

189. The Court notes that the Ljubljana District Court has rendered many judgments ordering the old Ljubljanska Banka to pay back "old" foreign-currency savings in its Sarajevo and Zagreb branches, together with interest, and that at least one such judgment, concerning exactly the Sarajevo branch, has already become final (see paragraph 36. Словенија је 1991. године преузела од СФРЈ законску гаранцију за стару девизну штедњу у домаћим филијалама свих банака, без обзира на држављанство предметног улагача (видети члан 19, став 3. Закона за спровођење Уставне повеље из 1991. године и члан 1. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године). Док, по правилу, свако ко покаже правни интерес може поднети петицију за покретање поступка апстрактног разматрања уставности (члан 24. Закона о Уставном суду из 2007. године), Уставни суд Словеније нашао је да Закон о спровођењу Уставне повеље из 1991. године никада није био разматран (видети одлуке бр. U-I-332/94 од 11. априла 1996. год. и U-I-184/96 од 20. јуна 1996. год.).

above). However, given the fact that the 1994 legislation had left that bank with limited assets, it is uncertain whether those judgments will be enforced (see paragraph 36. Словенија је 1991. године преузела од СФРЈ законску гаранцију за стару девизну штедњу у домаћим филијалама свих банака, без обзира на држављанство предметног улагача (видети члан 19, став 3. Закона за спровођење Уставне повеље из 1991. године и члан 1. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године). Док, по правилу, свако ко покаже правни интерес може поднети петицију за покретање поступка апстрактног разматрања уставности (члан 24. Закона о Уставном суду из 2007. године), Уставни суд Словеније нашао је да Закон о спровођењу Уставне повеље из 1991. године никада није био разматран (видети одлуке бр. U-I-332/94 од 11. априла 1996. год. и U-I-184/96 од 20. јуна 1996. год.).

above). Indeed, the Slovenian Government have failed to demonstrate that at least one such judgment has been enforced. There is therefore no evidence as of now that this remedy was capable of providing appropriate and sufficient redress to the applicants.

(b) Civil action against the Republic of Slovenia in the Slovenian courts

190. A number of clients of the Sarajevo and Zagreb branches of the old Ljubljanska Banka have pursued civil proceedings against the Republic of Slovenia. Since none of them have so far been successful (see paragraph 36. Словенија је 1991. године преузела од СФРЈ законску гаранцију за стару девизну штедњу у домаћим филијалама свих банака, без обзира на држављанство предметног улагача (видети члан 19, став 3. Закона за спровођење Уставне повеље из 1991. године и члан 1. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године). Док, по правилу, свако ко покаже правни интерес може поднети петицију за покретање поступка апстрактног разматрања уставности (члан 24. Закона о Уставном суду из 2007. године), Уставни суд Словеније нашао је да Закон о спровођењу Уставне повеље из 1991. године никада није био разматран (видети одлуке бр. U-I-332/94 од 11. априла 1996. год. и U-I-184/96 од 20. јуна 1996. год.).

above), the Court finds that this remedy did not offer reasonable prospects of success to the applicants (see, by analogy, E.O. and V.P. v. Slovakia, nos. 56193/00 and 57581/00, § 97, 27 April 2004).

(c) Petition to the Slovenian Constitutional Court

191. The Court notes that under section 24 of the Constitutional Court Act 2007 any individual who demonstrates legal interest may petition that abstract constitutionality review proceedings be initiated (see paragraph Д Словенија

above). In the present case it is not necessary to rule on the effectiveness of this remedy in general. Even assuming that it could be effective in another context, it was not capable of providing appropriate and sufficient redress to the present applicants for the following reasons.

As to the effectiveness of a petition to the Slovenian Constitutional Court to initiate constitutionality review of the 1997-2009 stay of proceedings, it is true that such a petition of two Croatian savers has been successful in the sense that the Slovenian Constitutional Court has declared the stay of proceedings unconstitutional enabling the continuation of all civil proceedings regarding this issue (see paragraph 36. Словенија је 1991. године преузела од СФРЈ законску гаранцију за стару девизну штедњу у домаћим филијалама свих банака, без обзира на држављанство предметног улагача (видети члан 19, став 3. Закона за спровођење Уставне повеље из 1991. године и члан 1. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године). Док, по правилу, свако ко покаже правни интерес може поднети петицију за покретање поступка апстрактног разматрања уставности (члан 24. Закона о Уставном суду из 2007. године), Уставни суд Словеније нашао је да Закон о спровођењу Уставне повеље из 1991. године никада није био разматран (видети одлуке бр. U-I-332/94 од 11. априла 1996. год. и U-I-184/96 од 20. јуна 1996. год.).

above). However, they were not awarded any compensation or any other redress. Furthermore, the fact that their civil proceedings have then resumed is not sufficient in itself to render a petition to the Constitutional Court an effective remedy since the Court has already found (see paragraphs (а) Грађанска парница против старе Љубљанске банке пред судовима у Словенији

and (а) Грађанска парница против Републике Словеније пред судовима у Словенији

above) that civil proceedings were either not capable of providing appropriate and sufficient redress or did not offer reasonable prospects of success to the applicants.

As to the effectiveness of a petition to the Slovenian Constitutional Court to initiate constitutionality review of the provision limiting the State’s liability to "old" foreign-currency savings in the old Ljubljanska Banka’s domestic branches, that provision is incorporated in the Basic Constitutional Charter Constitutional Act 1991 which is not subject to a review by that court (see paragraph Д Словенија

above).

(d) Civil action against the old Ljubljanska Banka in the Croatian courts

192. The Court has earlier held that in cases concerning the redistribution of liability for "old" foreign-currency savings among the successor States of the SFRY, such as the present case, claimants can reasonably be expected to seek redress in fora where other claimants have been successful located in any of the successor States (see Kovačić and Others, cited above, § 265). It is true that some savers at the Zagreb branch of the old Ljubljanska Banka have been paid back their "old" foreign-currency savings from a forced sale of that bank’s assets located in Croatia (see paragraph 31. Хрватске власти тврде да су отплатиле стару девизну штедњу у домаћим банкама и њеним страним филијалама, без обзира на држављанство предметног улагача. И заиста, јасно је да су исплатили штедњу држављанима Босне и Херцеговине у филијалама хрватских банака у Босни и Херцеговини. Међутим, Влада Словеније је доставила одлуке Врховног суда Хрватске (бр. 3015/1993-2 из 1994. год, бр. 3172/1995-2 из 1996. год. и бр. 1747 /1995-2 из 1996. год) држећи да термин "грађанин" који се користи у том законодавству означава држављанина Хрватске и наводи да није искључено да су држављани Босне и Херцеговине у питању такође и држављани Хрватске или да је склопљен ad hoc споразум.

above). However, the Slovenian Government have not been able to demonstrate that any saver at the Sarajevo branch has been successful in the Croatian courts. The Court therefore considers that neither this remedy offered reasonable prospects of success to the applicants.

2. As regards the Tuzla branch of Investbanka

(a) Claim to the competent bankruptcy court in Serbia

193. Although hundreds of clients of Bosnian-Herzegovinian branches of Investbanka lodged such claims with the competent bankruptcy court, none of them has so far been successful (see paragraph 34. Србија се 1998. и поново 2002. године обавезала да ће исплатити стару девизну штедњу у домаћим филијалама домаћих банака њеним грађанима и грађанима свих држава сем држава следбеница СФРЈ. Укупна штедња грађана држава следбеница СФРЈ и штедња у домаћим филијалама банака са седиштем у тим државама остаје замрзнута до решења преговора о сукцесији. Поред тога, сви поступци у вези са старом штедњом престали су према закону, у складу са чл. 21. и 22. Закона о старој девизној штедњи из 1998. године и чл. 21. и 36. Закона о старој девизној штедњи из 2002. године above). Accordingly, it follows that this remedy did not offer reasonable prospects of success to Mr Šahdanović.

(b) Civil action against Investbanka in the Serbian courts

194. While it is true that in the early 1990s a small number of savers at branches of Serbian-based banks located outside Serbia obtained judgments in the Serbian courts ordering the banks to pay their "old" foreign-currency savings (see the facts in Šekerović v. Serbia (dec.), no. 32472/03, 4 January 2006), the Serbian Government have failed to show that any such judgment had in fact been enforced before the statutory termination of all enforcement proceedings concerning this issue in 1998. Therefore, this remedy was not capable of providing appropriate and sufficient redress to Mr Šahdanović.

(c) Application for withdrawal on humanitarian grounds

195. The Court notes that "old" foreign-currency savings may have been withdrawn in the early 1990s on limited grounds, notably to cover medical or funerary expenses (see paragraph Г Србија

above). As there is no indication, let alone proof, that Mr Šahdanović had any such expenses at the relevant time, this remedy was not available to him.

3. Conclusion

196. Having regard to the above, the applicants had no effective remedy at their disposal for their complaints under Article 1 of Protocol No. 1. As Slovenia is liable for "old" foreign-currency savings in Ljubljanska Banka Ljubljana’s Sarajevo branch and Serbia for "old" foreign-currency savings in Investbanka’s Tuzla branch (see paragraphs Узимајући у обзир горе наведено, Суд налази да су Љубљанска банка Љубљана, са седиштем у Словенији и Инвестбанка, са седиштем у Србији, остале одговорне за стару девизну штедњу у својим филијалама, независно од њихове локације, све до распада СФРЈ. Суд ће испитати период након распада СФРЈ у наставку.

and 69. Суд узима у обзир аргумент словеначке Владе да је статус клијената сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана био далеко од јасног у периоду од 1992. до 2004. године услед недоследности у праву и пракси у Босни и Херцеговини (видети ставове 16. и 22-24. изнад). Међутим, у међувремену, ситуација је промењена: показано је да од 2004. године Босна и Херцеговина нема намеру да исплати ове штедише. Под тим околностима, Суд се слаже са судовима из Словеније да су те претходне недоследности сада без значаја (видети став 38. изнад).

above), the Court finds that there has been a breach of Article 13 by Slovenia with regard to Ms Ališić and Mr Sadžak and by Serbia with regard to Mr Šahdanović. As a result, it dismisses the Governments’ objections in respect of the applicants’ failure to exhaust domestic remedies (see paragraph I ПРЕЛИМИНАРНИ ПРИГОВОРИ ВЛАДА

above). As regards the other respondent States, the Court finds that there has been no breach of Article 13.

IV. FINAL CONCLUSION AS TO ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1

197. In the light of the preliminary conclusion as to Article 1 of Protocol No. 1 set out in paragraph 73. Међутим, Суд се са овим не слаже. Обавеза преговарања не спречава државе следбенице да усвоје привремене мере у циљу заштите интереса штедиша. Хрватска влада је отплатила велики део старе девизне штедње својим грађанима, у загребачкој филијали Љубљанске баке Љубљана (видети став 32. изнад) и Влада Македоније је исплатила укупну стару девизну штедњу из скопљанске филијале те банке (видети став 39. изнад). У исто време, те две владе нису никада напустиле своје позиције да би словеначка влада коначно требало да буде одговорна и наставиле су да захтевају надокнаду за исплаћене износе на међудржавном нивоу (посебно, у контексту преговора о сукцесији). Иако извесна одлагања могу бити оправдана под посебним околностима (видети, по аналогији, Immobiliare Saffi v. Italy [ВВ], бр. 22774/93, став 69, ЕСЉП 1999-V), Суд сматра да је непрекидна немогућност подносилаца представке да неометано располажу својом уштеђевином упркос колапса БИС преговора 2002. године који су вођени у складу са Споразумом о питањима сукцесије и недостатка значајних преговора о овом питању након тога ипак у супротности са чланом 1. Протокола број 1.

above and the conclusion as to the applicants’ alleged failure to exhaust all domestic remedies set out in paragraph 3. Закључак

above, the Court concludes that there has been a breach of Article 1 of Protocol No. 1 by Slovenia with regard to Ms Ališić and Mr Sadžak and by Serbia with regard to Mr Šahdanović. The Court further concludes that there has been no breach of that Article by any of the other respondent States.

V. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 14 OF THE CONVENTION

198. Article 14 of the Convention reads as follows:

"The enjoyment of the rights and freedoms set forth in [the] Convention shall be secured without discrimination on any ground such as sex, race, colour, language, religion, political or other opinion, national or social origin, association with a national minority, property, birth or other status."

199. The applicants alleged a breach of Article 14 taken in conjunction with Article 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1, relying in essence on the considerations underlying their complaints under the latter provisions taken alone. Having examined the Governments’ observations and having regard to its conclusions regarding Article 13 and Article 1 of Protocol No. 1 in paragraphs 3. Закључак

-IV КОНАЧНИ ЗАКЉУЧАК У ВЕЗИ СА ЧЛАНОМ 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1

above, the Court considers that there is no need to examine the matter under Article 14 taken in conjunction with those Articles as regards Serbia and Slovenia and that there has been no violation of Article 14 as regards the other respondent States.

VI. APPLICATION OF ARTICLE 46 OF THE CONVENTION

200. The relevant part of Article 46 of the Convention reads as follows:

"1. The High Contracting Parties undertake to abide by the final judgment of the Court in any case to which they are parties.

2. The final judgment of the Court shall be transmitted to the Committee of Ministers, which shall supervise its execution. ..."

A. The parties’ submissions

201. The Serbian, Slovenian and Macedonian Governments as well as the applicants objected to the application of the pilot-judgment procedure in this case. The Bosnian-Herzegovinian Government argued that the present case was suitable for that procedure as it concerned around 130,000 savers at the Sarajevo branch of the old Ljubljanska Banka, around 132,000 savers at the Zagreb branch of that bank who had not transferred their savings to Croatian banks (see paragraph 31. Хрватске власти тврде да су отплатиле стару девизну штедњу у домаћим банкама и њеним страним филијалама, без обзира на држављанство предметног улагача. И заиста, јасно је да су исплатили штедњу држављанима Босне и Херцеговине у филијалама хрватских банака у Босни и Херцеговини. Међутим, Влада Словеније је доставила одлуке Врховног суда Хрватске (бр. 3015/1993-2 из 1994. год, бр. 3172/1995-2 из 1996. год. и бр. 1747 /1995-2 из 1996. год) држећи да термин "грађанин" који се користи у том законодавству означава држављанина Хрватске и наводи да није искључено да су држављани Босне и Херцеговине у питању такође и држављани Хрватске или да је склопљен ad hoc споразум.

above) and around 132,000 savers at Investbanka’s branches in Bosnia and Herzegovina. The Croatian Government maintained that it was difficult to tell, at this stage, whether the case was suitable for the pilot-judgment procedure or not.

B. The Court’s assessment

1. General principles

202. The Court reiterates that Article 46 of the Convention, as interpreted in the light of Article 1, imposes on the respondent States a legal obligation to apply, under the supervision of the Committee of Ministers, appropriate general and/or individual measures to secure the applicants’ rights which the Court found to be violated. Such measures must also be taken in respect of other persons in the applicants’ position, notably by solving the problems that have led to the Court’s findings (see Lukenda v. Slovenia, no. 23032/02, § 94, ECHR 2005-X). This obligation was consistently emphasised by the Committee of Ministers in the supervision of the execution of the Court’s judgments (see ResDH(97)336, IntResDH(99)434, IntResDH(2001)65 and ResDH(2006)1).

203. In order to facilitate effective implementation of its judgments, the Court may adopt a pilot-judgment procedure allowing it to clearly identify structural problems underlying the breaches and to indicate measures to be applied by the respondent States to remedy them (see Rule 61 of the Rules of Court and Broniowski v. Poland [GC], no. 31443/96, §§ 189-94, ECHR 2004-V). The aim of that procedure is to facilitate the speediest and most effective resolution of a dysfunction affecting the protection of the Convention rights in question in the national legal order (see Wolkenberg and Others v. Poland (dec.), no. 50003/99, § 34, ECHR 2007-XIV). While the respondent State’s action should primarily aim at the resolution of such a dysfunction and at the introduction, if necessary, of effective domestic remedies in respect of the violations in issue, it may also include ad hoc solutions such as friendly settlements with the applicants or unilateral remedial offers in line with the Convention requirements. The Court may decide to adjourn the examination of similar cases, thus giving the respondent States an opportunity to settle them in such various ways (see, among many authorities, Burdov v. Russia (no. 2), no. 33509/04, § 127, ECHR 2009). If, however, the respondent State fails to adopt such measures following a pilot judgment and continues to violate the Convention, the Court will have no choice but to resume the examination of all similar applications pending before it and to take them to judgment in order to ensure effective observance of the Convention (see E.G. v. Poland (dec.), no. 50425/99, § 28, ECHR 2008).

2. Application of the principles to the present case

204. The violations which the Court has found in this case affect many people. There are more than 1,650 similar applications, introduced on behalf of more than 8,000 applicants, pending before the Court. Accordingly, the Court considers it appropriate to apply the pilot-judgment procedure in this case, notwithstanding the parties’ objections in this regard.

205. While it is in principle not for the Court to determine what remedial measures may be appropriate to satisfy the respondent States’ obligations under Article 46 of the Convention, in view of the systemic situation which it has identified, the Court would observe that general measures at national level are undoubtedly called for in the execution of the present judgment.

Notably, Slovenia should undertake all necessary measures within six months from the date on which the present judgment becomes final in order to allow Ms Ališić, Mr Sadžak and all others in their position to be paid back their "old" foreign-currency savings under the same conditions as those who had such savings in domestic branches of Slovenian banks. Within the same time-limit, Serbia should undertake all necessary measures in order to allow Mr Šahdanović and all others in his position to be paid back their "old" foreign-currency savings under the same conditions as Serbian citizens who had such savings in domestic branches of Serbian banks.

As regards the past delays, the Court does not find it necessary, at present, to order that adequate redress be awarded to all persons affected. If, however, either Serbia or Slovenia fails to apply the general measures indicated above and continues to violate the Convention, the Court may reconsider the issue of redress in an appropriate future case against the State in question (see, by analogy, Suljagić, cited above, § 64).

206. It must be emphasised that the above orders do not apply to persons who, although in the same position as the present applicants, have been paid their entire "old" foreign-currency savings by other successor States, such as those who were able to withdraw their "old" foreign-currency savings on humanitarian grounds (see paragraphs 16. Босна и Херцеговина је 1992. године преузела законску гаранцију за стару девизну штедњу од СФРЈ (видети члан 6. Закона о примени законодавства СФРЈ из 1992. године). Иако релевантне законске одредбе нису толико јасне по том питању, Народна банка Босне и Херцеговине сматра да се гаранција односи само на стару девизну штедњу у домаћим банкама (видети њен извештај 63/94 од 8. августа 1994. године ).

and Г Србија

above), or to use them in the privatisation process (see paragraph 21. Љубљанска банка Сарајево је 1990. године постала филијала, без правног субјективитета, Љубљанске банке Љубљана, а ова друга је преузела права, средства и обавезе прве банке. Према регистру привредних друштава, сарајевска филијала поступала је у име и за рачун матичне банке. Износ девизне штедње 31. децембра 1991. године у сарајевској филијали износио је око 250.000.000 ДМ, али изгледа да је у трезору сарајевске филијале на тај дан било мање од 350.000 ДМ. Иако је нејасно шта се десило са преосталим износом, вероватно је да је већина износа завршила у Словенији (видети став 11. изнад).

above), and those who were paid their savings in Ljubljanska Banka Ljubljana’s Zagreb and Skopje branches by the Croatian and Macedonian Governments (see paragraphs 31. Хрватске власти тврде да су отплатиле стару девизну штедњу у домаћим банкама и њеним страним филијалама, без обзира на држављанство предметног улагача. И заиста, јасно је да су исплатили штедњу држављанима Босне и Херцеговине у филијалама хрватских банака у Босни и Херцеговини. Међутим, Влада Словеније је доставила одлуке Врховног суда Хрватске (бр. 3015/1993-2 из 1994. год, бр. 3172/1995-2 из 1996. год. и бр. 1747 /1995-2 из 1996. год) држећи да термин "грађанин" који се користи у том законодавству означава држављанина Хрватске и наводи да није искључено да су држављани Босне и Херцеговине у питању такође и држављани Хрватске или да је склопљен ad hoc споразум.

and 38. Сви поступци у вези са старом девизном штедњом у филијалама старе Љубљанске банке у другим државама правним следбеницама су прекинути 1997. године до исхода преговора о сукцесији. Уставни суд Словеније је у децембру 2009. године, након уставне петиције двојице хрватских штедиша, прогласио ову меру неуставном. Окружни суд у Љубљани је након тога донео бројне пресуде којима је наложио старој Љубљанској банци да исплати стару девизну штедњу и камату у својим филијалама у Сарајеву и Загребу. Суд је закључио да је однос између старе Љубљанске банке и њених клијената у тим филијалама питање приватног права. Чињеница да је део девизних средстава наводно пребачен у НБЈ-у и да су преговори о сукцесији у току сматрана је небитном. Слично томе, сматрао је небитним одлуке у вези са статусом сарајевске филијале наведене у ставовима 22 - 24. изнад. Бар једна од ових одлука, које се тичу сарајевске филијале, је правоснажна (пресуда П 119/1995-I од 16. новембра 2010. године). Известан број клијената филијала у Сарајеву и Загребу покренуо је парничне поступке и против Републике Словеније, али узалуд. Окружни суд у Љубљани одбио је те захтеве у три предмета (пошто нису биле уложене жалбе, те одлуке су постале правоснажне). Око 10 сличних предмета је наводно и даље у току.

above). Serbia and Slovenia may therefore exclude such persons from their repayment schemes. However, if only a part of one’s "old" foreign-currency savings has thus been paid, Serbia and Slovenia are now liable for the rest (Serbia for "old" foreign-currency savings in all branches of Serbian banks and Slovenia for such savings in all branches of Slovenian banks, regardless of the location of a branch and of the citizenship of a depositor concerned).

207. Lastly, the Court adjourns the examination of all similar cases for six months from the date on which the present judgment becomes final (see, by analogy, Suljagić, cited above, § 65). This decision is without prejudice to the Court’s power at any moment to declare inadmissible any such case or to strike it out of its list in accordance with the Convention.

VII. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

208. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

209. The applicants claimed the payment of their "old" foreign-currency savings with interest in respect of pecuniary damage. The Court has already made orders in this regard in paragraph 98. Повреда коју је Суд нашао у овом предмету утиче на многе људе. Постоји више од 1.650 сличних представки, поднетих у име више од 8.000 подносилаца, које су у току пред Судом. Према томе, Суд сматра да је примена процедуре "пилот пресуде" у овом случају одговарајућа, и поред приговора странака у вези са тим.

above.

210. Each of the applicants further claimed 4,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage. The Bosnian-Herzegovinian, Croatian, Serbian and Macedonian Governments argued that the claims were unjustified. The Court, however, accepts that the applicants sustained some non-pecuniary loss arising from the violations of the Convention found in this case. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, it awards the amounts claimed (that is, EUR 4,000 to Ms Ališić and the same amount to Mr Sadžak to be paid by Slovenia and EUR 4,000 to Mr Šahdanović to be paid by Serbia).

B. Costs and expenses

211. The applicants also claimed EUR 59,500 for the costs and expenses incurred before the Court. The Bosnian-Herzegovinian, Croatian, Serbian and Macedonian Governments maintained that the claim was excessive and unsubstantiated. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum. That is, the applicant must have paid them, or be bound to pay them, pursuant to a legal or contractual obligation, and they must have been unavoidable in order to prevent the violation found or to obtain redress. The Court requires itemised bills and invoices that are sufficiently detailed to enable it to determine to what extent the above requirements have been met. Since no bill of costs has been submitted in the present case, the Court rejects this claim.

C. Default interest

212. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT

1. Dismisses by six votes to one the Governments’ objections as to the applicants’ failure to exhaust domestic remedies;

2. Holds unanimously that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention by Serbia with regard to Mr Šahdanović;

3. Holds by six votes to one that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention by Slovenia with regard to Ms Ališić and Mr Sadžak;

4. Holds unanimously that there has been no violation of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention by the other respondent States;

5. Holds unanimously that there has been a violation of Article 13 of the Convention by Serbia with regard to Mr Šahdanović;

6. Holds by six votes to one that there has been a violation of Article 13 of the Convention by Slovenia with regard to Ms Ališić and Mr Sadžak;

7. Holds unanimously that there has been no violation of Article 13 of the Convention by the other respondent States;

8. Holds unanimously that there is no need to examine the complaint under Article 14 of the Convention taken in conjunction with Article 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 with regard to Serbia and Slovenia and that there has been no violation of Article 14 of the Convention taken in conjunction with Article 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 with regard to the other respondent States;

9. Holds unanimously that the failure of the Serbian and Slovenian Governments to include the present applicants and all others in their position in their respective schemes for the repayment of "old" foreign-currency savings represents a systemic problem;

10. Holds unanimously that Serbia must undertake all necessary measures within six months from the date on which the present judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention in order to allow Mr Šahdanović and all others in his position to be paid back their "old" foreign-currency savings under the same conditions as Serbian citizens who had such savings in domestic branches of Serbian banks;

11. Holds by six votes to one that Slovenia must undertake all necessary measures within six months from the date on which the present judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention in order to allow Ms Ališić, Mr Sadžak and all others in their position to be paid back their "old" foreign-currency savings under the same conditions as those who had such savings in domestic branches of Slovenian banks;

12. Decides unanimously to adjourn, for six months from the date on which the present judgment becomes final, the examination of all similar cases, without prejudice to the Court’s power at any moment to declare inadmissible any such case or to strike it out of its list in accordance with the Convention;

13. Holds unanimously

(a) that Serbia is to pay Mr Šahdanović, within three months from the date on which the present judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 4,000 (four thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

14. Holds by six votes to one

(a) that Slovenia is to pay Ms Ališić and Mr Sadžak, within three months from the date on which the present judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 4,000 (four thousand euros) each in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

15. Dismisses unanimously the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 6 November 2012, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the separate opinion of Judge Zupančič is annexed to this judgment.

N.B.

T.L.E.

DISSENTING OPINION OF JUDGE ZUPANČIČ

I regret that I cannot follow the majority judgment. For a number of reasons, only some of which are outlined in this dissent, it is my considered opinion that the outcome of this judgment by the ad hoc Chamber will, before the Grand Chamber, most certainly prove not to be in accordance with the letter and the spirit of the Convention.

If we begin with the Protocol No. 1, Article 1, paragraph 1 provision of the Convention, we see that its purpose is to protect bona fide possessions, legitimate expectations, arguable claims, etc. However, in this case we are, in the final analysis, safeguarding the speculative impact and the defects of a Communist state-run pyramid scheme of state-wide proportions. The scheme had been set up by the now defunct Yugoslav regime-then in dire need of hard currency funds. More importantly and from the moral point of view, since the LB bank and/or the Republic of Slovenia had not set up this Ponzi scheme, they are decidedly not the Madoffs of the story!

In the worst case scenario, in which the LB Bank and by implication the Republic of Slovenia were to be liable for the, to put it bluntly, "theft" of the depositors’ money -, it would still not make sense to reimburse the depositors with the absurd 12% on the initial deposits. Ethically speaking, this share of the reimbursement claim had been a speculation of the naïve, as usual, investors in the said Communist Ponzi scheme.

In banking and in similar succession situations, the territorial principle applied and implemented in order to reimburse debts owed in a particular country, mirrors the well-known economic consideration that the moneys received from depositors’ deposits are invested, in terms of the so-called ‘book money’, in the very territory in which the bank had been functioning as a debtor vis-à-vis the bank’s depositors, but especially as a creditor vis-à-vis numerous enterprises that the same bank had concurrently financed through its loans. The majority judgment, to put it differently, is in violation of the territorial principle.

The territorial principle maintains that the creditors - i.e., the savers of the bank - are to be reimbursed for their deposits in the region, area or territory in which the compounded commercial loans derived from their deposits were in fact extended to different enterprises. As put in the oft-cited and seminal article on the Yugoslav succession: "[...] the territorial principle clearly serves as the general rule on state succession related to tangible movable property." (see, Carsten Stahn, Agreement on Succession Issues of the Former Socialist Federal Republic of Yugoslavia, 96 Am. J. Int’l L. 379 (2002)). We shall see straightaway why this is logical and therefore fair.

One must understand that all banks have always been functioning in this mode of speculative assessment of their future risks, based on which the depositors’ money is multiplied in a virtual fashion in extending the loans far beyond the capital of initial deposits (‘book money’). ‘Virtual’ here means that the ‘book money’ is literally borrowed from the future and is in this sense ‘virtual money’.

Thus the hard-currencies deposited and converted into the ‘book money’ were extended as credit to enterprises in the territory or to the individual in the territory that were willing and capable of repaying and to paying a normal interest rate on the loan they were taking from the bank. Of course, the interest paid may never be as high as 12%. This tends to prove that the said pyramid scheme - was just that.

This well-known mode of banking, however, is to be seen in the light of the then moribund Marković government and in the light of the impending financial and federal state breakdown, of which the very Communist hard-currency Ponzi scheme had been a clear warning sign for all to see and to take into account.

It is also obvious that any ‘run on the bank’ will immediately end in the bankruptcy of the bank. Every bank is essentially a speculative delay operation as is also true of every pyramid scheme, Ponzi scheme, etc. - except that in honest banking the loan-repayment cycle is realistic. Thus, for example, the Tudjman regime in Croatia abruptly closed down the LB Bank on its territory, which had implied - as it would for any bank - an immediate liquidation of the LB Bank. In such a situation, all the debts of all the depositors are instantly called in, whereas the loans are still in the long-term process of repayment. In other words, the closing of the bank by the fiat of the regime will cause an immediate default of the bank - especially vis-à-vis its individual depositors, creditors.

The territorial principle denotes the dynamic view of the banking function: it is guided by the idea that the determinative aspect of the bank’s function is its continual placement of its own loans in a particular territory. When the territory in question is therefore considered to be the main criterion for repayment, this has its own justified logic that cannot be comprehended from the simple private law perspective of Article 1, paragraph 1 of Protocol No. 1.

In the event that the bank is unable to repay its depositors, only depositors from that territory, irrespective of their citizenship, etc. will be covered by the state guarantee -, for the obvious macroeconomic reason that the book money originally derived from the depositors’ deposits has in fact been invested and has stayed in the territory in question. There it had stimulated economic activity, etc.

It thus makes sense, when the talk is of succession, that the successor states likewise cover their territories with their guarantees as the central authority, in this case the Central Bank in Belgrade, had not fulfilled its own guaranteeing function. If such is the logic, it is easy to understand that it also makes sense for the six successor States to underwrite their depositors’ claims - each one on its own territory.

This is in fact what happened at least to some extent, i.e., in so far as Croatia has largely reimbursed the depositors of the LB Bank on its territory. One might ask the question whether the State of Croatia has done this out of pure good heartedness vis-à-vis their own citizens -, or has there perhaps been in this move a built-in macroeconomic justice, which the Croatian state when coming into being has duly taken into consideration. In other words, were it not for the logic of the territorial principle in the first place, why would the Croatian state take over part of the debt of LB Bank for all those citizens who wished to be reimbursed by the Croatian state?

In any event, the logic of the territorial principle is obvious on both sides of this case. We wish to reiterate the simple idea that individualised justice, as considered by Protocol No. 1, has its fully compatible complement in Aristotle’s distributive justice built into the territorial principle.

In pectore, I have for many years harboured another question because there is another travesty in this case: viz. the issue in the present adversary setting is thoroughly miscomprehended. The dispute is confused because this is not, as it ought to be, an interstate case. Unmistakeably, the atypical private law issue would in the interstate adversary backdrop have rightly developed into an expected, natural, and logical interstate succession issue. This would result in a far clearer perspective on the case. Why is it that not one of the respondent States has filed, in the European Court of Human Rights, an interstate action against the Republic of Slovenia? Why is it that the respondent States hide behind the individual complainants when everything points to the fact that these are succession questions? I think the answer is clear.

Another of my major objections to this majority judgment derives from the actual composition of the present ad hoc Chamber, in which four of the members, i.e., a simple majority at least, are from the creditor states, one of the members is from a fellow debtor state, whereas there are only two other members of the panel who are not, in one sense or another, national judges in the case. We understand perfectly well the usual procedural logic of the Convention to the effect that the national judge of the country concerned must in all cases be a member of the panel in order to facilitate the assessment of the case. However, in a situation in which we have seven successor States addressing what is essentially a succession problem, the logic of the presence of the national judge in each particular case will result in an ad hoc composition, as in the present one, in which the plaintiffs’ ‘representatives’ have a clear majority over the influence of the defendants’ ‘representatives’. This is absurd since it was discernible from the very beginning that the interests of the plaintiffs will instruct the outcome of the ad hoc casu majority judgment. Fortunately, the Convention’s sacrosanct separate opinion philosophy will here save the day in as much as the case clearly must be examined in the Grand Chamber. In the Grand Chamber, the composition with the presence of all national judges will be attenuated in the group of 17 judges, i.e., the bearing of the plaintiff’s interests will likewise be less decisive. I wish to emphasise, that I have no doubts about my colleagues’ impartiality, while keeping in mind of course that conscious impartiality when it comes to contemplating national interests has its own objective confines. However, even if it were not for the numeric prevalence in the ad hoc casu panel as such, the so-called ‘appearances’ will make it obvious that such a panel will not, to the outside world, appear objective and impartial.

For years I have maintained, and still do, that the issue in this case is best documented in the now famous Professor Jürgen’s Report (Repayment of the deposits of foreign exchange made in the offices of the Ljubljanska Banka not on the territory of Slovenia, 1977-1991, Doc. 10135, 14 April 2004, Report, Committee on Legal Affairs and Human Rights, Rapporteur: Mr Erik Jürgens, Netherlands). The sense of the report, at 20 & 21, is as follows:

"The economic conclusion must be that the original deposits had, in 1991, in fact ceased to exist. The depositors had, attracted by the high interest rates, run a risk by depositing their money in banks within the SFRY. When this risk was recognised, they were reassured by the guarantee given by the SFRY government that the deposits would be repaid with accumulated interest. But this guarantee evaporated at the moment the SFRY was dissolved, unless and inasmuch the successor states were willing to take over this guarantee. This was duly realised, but the different successor states did it in different ways. Slovenia [...] took over the guarantee for FE savings deposited in banks on its territory, expecting the other republics to do the same."

The timing of this judgment is particularly bad because negotiations between Slovenia and Croatia at least are now moving forward and are run by expert bankers of the two countries who understand the problem. The judgment will be misunderstood as final and it will be as a matter of course and on both sides politically misinterpreted.

If one considers paragraph 58 of the judgment in which the Slovenian government criticised Croatia for having refused to resolve the issue by IMF arbitration in 1999; for having refused to discuss it in the standing joint committee; for having agreed to continue Bank for International Settlements negotiations, allegedly under the pressure of the EU only in 2010; for having reneged on that offer after the closure of the EU accession negotiations in 2011; and lastly for making it impossible for LB Bank Zagreb Branch to engage in regular banking activities and thus generate additional assets (see para. 58 of the majority judgment). These allegations of the Slovenian government have not been properly answered by the Croatian government, neither have they been addressed by the majority judgment. It follows inexorably that the villain in this story is not Slovenia, because Slovenia has tried at least five times to decently negotiate this succession problem with Croatia - but to no avail. Of course, it is impossible to know whether this time, despite everything, the Croatian government is serious or not. One would hope at least that this time the negotiations could in fact move forward because, as pointed out above, they are now run by two experts who understand the problem. Moreover, Croatia’s entry into the European Union is conditioned upon the success of these negotiations. We reiterate that the judgment is badly timed because it will create a political impression as to who is now in the winning position, despite the fact that the case might be going to the Grand Chamber, and needs no longer to show benevolence and a constructive attitude in the ongoing negotiations.

In this context, we must call attention to the essence of the Kovačič case judgment, which was before the Grand Chamber on a pure technicality, and carries its real message in the concurring opinion of the former judge, Professor George Ress, a world-renowned specialist in international law, i.e., a specialist on succession. In Kovačič, the question had not been addressed in the judgment, but Professor Ress had articulated the message in his concurring opinion. That message was essentially the same as the one found in the Jürgen report, i.e., that the issue cannot be properly resolved by a judgment between private parties and the State. Unless this was to be an interstate case, it can only be resolved by negotiations in the context of a future succession agreement.