Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 79/2017 од 25.8.2017. године.
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ КРНДИЈА И ДРУГИ против СРБИЈЕ
(Представка број 30723/09 и још 3 – види приложени списак)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
27. јун 2017. године
Ова пресуда ће постати правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.
У предмету Крндија и други против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:
Helena Jäderblom, председник,
Branko Lubarda,
Helen Keller,
Pere Pastor Vilanova,
Alena Poláčková,
Georgios A. Serghides,
Jolien Schukking, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара одељења,
После већања на затвореном заседању 6. јуна 2017. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу четири представке (бр. 30723/09, 9370/13, 32658/12 и 2632/09) против Србије које су Суду поднела, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”), четири српска држављанина, господин Неђо Крндија („први подносилац представке”), госпођа Енита Маврић („друга подноситељка представке”), господин Предраг Вукосављевић („трећи подносилац представке”) и господин Бора Јовановић („четврти подносилац представке”). Додатни лични подаци, датуми подношења њихових представки Суду и информације у вези са њиховим правним заступником изнети су у Анексу ове пресуде.
2. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) првобитно је заступао њен бивши заступник, госпођа В. Родић, а одскора њен садашњи заступник госпођа Н. Плавшић.
3. Подносиоци представки тврдили су да домаћи органи нису извршили правоснажне судске одлуке донете у њихову корист и да у вези са тим нису имали делотворан правни лек.
4. Представке су 18. априла 2015. године прослеђене Влади. Истог дана, председник Већа је представкама дао предност у складу са Правилом 41 Пословника Суда.
ЧИЊЕНИЦЕ
A. Посебне околности случаја у односу на сваког подносиоца представке
5. Чињенице, како су их стране изнеле, могу се сумирати како следи.
6. Према сва четири подносиоца је отказан уговор о раду од стране њихових послодаваца и они су против њих касније покренули посебне парничне поступке, тражећи враћање на рад и/или накнаду материјалне штете. Сви су у своју корист добили правоснажне судске одлуке, које су остале неизвршене до данас. Привредна друштва дужници била су регистрована у односним привредним регистрима као потпуно или претежно друштвена/државна привредна друштва пре и током односних стечајних/извршних поступака.
1. У вези са првим подносиоцем представке (представка број 30723/09)
7. Подносиоца представке је 26. маја 2004. године отпустио послодавац, ДП Ударник, привредно друштво за превоз и претовар са седиштем у Београду (тренутно регистровано као друштвено предузеће „Ударник” (у ликвидацији)). Подносилац представке је 9. јуна 2004. године поднео парничну тужбу оспоравајући ту одлуку. Он је повукао захтев који је поднео 20. децембра 2006. године за неисплаћену зараду. Истога дана, Трећи општински суд у Београду:
(a) прогласио је одлуку послодавца ништавом;
(б) наложио да се подносилац представке врати на рад у року од осам дана, и
(в) досудио подносиоцу представке РСД 49.500 на име трошкова.
8. Окружни суд у Београду потврдио је ову пресуду 10. јула 2008. године. Она је постала извршна 26. децембра 2008. године.
9. У међувремену, изгледа да је против привредног друштва дужника покренут стечајни поступак пред Трговинским судом између 19. марта и 14. маја 2007. године. Овог другог датума стечајни поступак је обустављен, а дужник је наставио своје пословне делатности.
10. Подносилац представке је 21. јануара 2009. године поднео предлог за извршење пресуде од 20. децембра 2006. године и исплату неисплаћених зарада до његовог враћања на рад, подневши измене 6. марта 2009. године. Изгледа да је суд 2. априла 2009. године упутио захтев дужнику да се изјасни писаним путем, али захтев није уручен дужнику. Током 2009. године подносилац представке се најмање пет пута жалио извршном суду због његовог пропуста да изда налог за извршење. У својој притужби од 31. августа 2009. године, подносилац представке је изнео да је дужник активно привредно друштво и у вези са тим је доставио примерак одлуке о обустави стечајног поступка из маја 2007. године, који је оверио Трговински суд.
11. Извршни суд је 13. октобра 2009. године одбацио предлог подносиоца представке, нетачно наводећи да је дужник у стечајном поступку (види став 9. у горњем тексту). Подносилац представке се неуспешно жалио и више пута писао извршном суду.
12. У међувремену, од јула 2009. године до новембра 2011. године покушаји да се дужник ликвидира нису успели, пошто није било довољно средстава да се измире потраживања поверилаца. Још један круг стечајног поступка у односу на дужника отворен је 19. децембра 2011. године, који је изгледа још у току. Подносилац представке је пријавио свој захтев за накнаду трошкова у стечајном поступку. Након поделе имовине, он је добио 2.89% свог потраживања за накнаду трошкова.
2. У вези са другом подноситељком представке (представка број 9370/13)
13. Од 1990. године до 2007. године подноситељка представке је била запослен у Рашка Холдинг АД – Памучна предионица ДОО, привредном друштву из Новог Пазара. Послодавац ју је послао на плаћено принудно одсуство док се не обнови нормална производња и пословање фирме довољно не поправи. Док је била на одсуству, у складу са релевантним домаћим законодавством, подноситељка представке је имала право на значајно смањена месечна примања и исплату доприноса за пензијско, инвалидско и друго социјално осигурање.
14. У фебруару 2007. године многи запослени на принудном одсуству су проглашени за технолошки вишак и узели учешће у „специјалном програму” Владе. Пошто се распитала за своја права, подноситељки представке је 14. марта 2007. године уручено решење од 18. марта 1991. године у вези са њеним отказом.
15. Општински суд у Новом Пазару је 9. јула 2007. године прогласио њен отказ ништавим и њеном послодавцу наложио да:
(i) је врати на рад у року од осам дана на место које одговара њеним квалификацијама;
(ii) плати јој минималне неисплаћене зараде за период од 8. новембра 1990. године до 16. марта 2007. године, заједно са законском каматом;
(iii) уплати јој доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за период од 1. јануара 1994. године до 16. марта 2007. године; и
(iv) да јој плати РСД 11.700 за судске трошкове.
16. Пресуда је постала правоснажна 5. септембра 2007. године, а Општински суд је наложио њено извршење 3. децембра 2007. године. У међувремену, подноситељка представке је проглашена за технолошки вишак 22. октобра 2007. године.
17. Након захтева подноситељке представке, Општински суд је 6. маја 2008. године наложио њеном послодавцу да јој уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за период од 16. марта до 22. октобра 2007. године и РСД 13.000 за судске трошкове, док је њен захтев за неисплаћену зараду за исти период одбацио. Пресуда је постала правоснажна 22. јануара 2009. године. Извршни судови су одбацили предлог подноситељке представке за извршење. Врховни суд је 24. фебруара 2011. године издао упутство у коме се наводи да треба покренути извршни поступак, а налог за извршење донет је 7. јула 2011. године. Подноситељки представке такође је досуђено РСД 7.420 за трошкове извршења. Након поновног суђења 18. октобра 2013. године, Општински суд је наложио послодавцу подноситељке представке да јој такође исплати преосталу зараду за период од 16. марта до 22. октобра 2007. године (период када је она била на плаћеном одсуству) и РСД 13.000 за судске трошкове. Овај поступак још није решен на домаћем нивоу.
18. Агенција за приватизацију је 5. јануара 2004. године наложила реструктурирање дужника. Рашка холдинг компанија и њене филијале, укључујући и дужника, су у поступку реструктурирања од 26. маја 2006. године. Привредни суд у Краљеву је 11. септембра 2013. године отворио предстечајни поступак у односу на дужника. Реструктурирање дужника је прекинуто 18. октобра 2013. године. Изгледа да је стечајни поступак у односу на дужника отворен 25. октобра 2013. године, а да је Привредни суд у Краљеву усвојио захтев подносиоца представке 26. јануара 2015. године, али да он још није исплаћен. Стечајни поступак још није завршен.
3. У вези са трећим подносиоцем представке (представка број 32658/12)
19. Први општински суд у Београду је 25. јуна 2010. године прихватио решење спора између подносиоца представке и његовог послодавца, Ливнице Раља АД, фирме из Раље. Услови су били следећи:
(a) отказ подносиоца представке у 2002. години проглашава се ништавим, а послодавац га враћа на посао у року од осам дана на место које одговара његовим квалификацијама.
(б) послодавац плаћа подносиоцу представке РСД 1.544.783 и РСД 484.810,65 на име неисплаћених зарада и одговарајућих социјалних доприноса за период од 11. марта 2002. године до 31. маја 2010. године, као и потребне судске таксе.
20. Судска одлука је постала правоснажна и извршна истог дана.
21. Други општински суд у Београду – Јединица у Сопоту (у даљем тексту: „извршни суд”) донео је 29. јуна 2010. године решење о извршењу. Подносилац представке је од суда неколико пута тражио да убрза поступак. Извршитељ није нашао 28. марта и 2. јуна 2011. године расположиву покретну имовину за намирење. Суд је 23. маја 2011. године донео решење о извршењу у вези са непокретном имовином дужника.
22. Привредни суд у Београду је 9. фебруара 2011. године отворио предстечајни поступак, позивајући повериоце да уплате депозит за отварање стечајног поступка и да пријаве своја потраживања. Позив повериоцима био је истакнут на огласној табли суда од 9. фебруара до 9. априла 2011. године. Суд је 18. априла 2011. године отворио и обуставио стечајни поступак у вези са дужником. Суд је наложио ликвидацију дужника пошто је он банкротирао, а изгледа да није имао правне следбенике, а ниједан од поверилаца није положио средства за поступак, нити су пријавили потраживања. Одлука је постала правоснажна 23. јуна 2011. године и објављена је. У њој је речено да сва имовина дужника постаје државна имовина.
23. Забележба те одлуке извршена је 28. јуна 2011. године у односном јавном регистру у вези са статусом свих фирми, а дужник је избрисан из односног јавног регистра. Датум њеног објављивања у „Службеном листу Републике Србије” није доступан у овим регистрима.
24. Извршни суд је 18. октобра 2011. године обуставио извршни поступак пошто расположива средства нису пронађена.
25. Извршни суд је 25. новембра 2011. године прекинуо извршење због ликвидације дужника.
4. У вези са четвртим подносиоцем представке (представка број 2632/09)
(a) Домаћи поступак
26. Општински суд у Лесковцу је 9. децембра 2004. године пресудио у корист подносиоца представке и његовом послодавцу, ДП Галпрес из Лесковца, наложио да га врати на посао, да му исплати преостале зараде, одговарајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање и судске трошкове.
27. Део пресуде у вези са враћањем на рад и доприносима постао је правоснажан 16. фебруара 2005. године и извршан 19. марта 2005. године, док је Окружни суд у Лесковцу укинуо преостали део у вези са неисплаћеним зарадама.
28. Општински суд у Лесковцу му је 13. новембра 2006. године досудио заостале зараде за период од 2003. године до 2006. године, заједно са односним доприносима и трошковима.
29. Извршни судови су наложили извршење горе наведених пресуда 20. маја 2005. године, односно 24. априла 2007. године.
(б) Поступак пред Судом
30. Суд је 18. априла 2015. године године одлучио да Владу обавести о представци.
31. Влада Србије је 7. августа 2015. године доставила своја запажања о допуштености и основаности. Дописом од 14. августа 2015. године запажања Владе су прослеђена подносиоцу представке, који је позван да достави писане коментаре заједно са захтевима за правично задовољење до 25. септембра 2015. године.
32. Пошто није било одговора, Секретаријат је 15. марта 2016. године покушао да се распита код подносиоца представке да ли је и даље заинтересован да настави са својим случајем, али узалуд. Он је препорученим дописом од 17. марта 2016. године обавештен да су периоди дозвољени за ангажовање адвоката и за достављање запажања и захтева за правично задовољење истекли и да је Суд продужио рок до 28. априла 2016. године. Суд је такође доставио копије претходних дописа од 17. априла и 14. августа 2015. године и прилоге. Подносиоцу представке је поново скренута пажња на члан 37. став 1 (a) Конвенције, који прописује да Суд може предмет скинути са своје листе предмета када околности доведу до закључка да подносилац представке не намерава да настави са представком. Повратница је показала да је подносилац представке допис примио 23. марта 2016. године. Међутим, одговор није добијен.
33. Релевантно домаће право и пракса у вези са статусом друштвених/државних предузећа, извршним и стечајним поступцима и пракса Уставног суда с тим у вези, изнети су у предметима Р. Качапор и друге подноситељке против Србије (бр. 2269/06 и друге, ст. 57–82, 15. јануарy 2008. године); Влаховић против Србије (број 42619/04, ст. 37–47, 16. децембар 2008. године); Црнишанин и други против Србије (бр. 35835/05 и друге, ст. 100–104, 13. јануар 2009. године); Предузеће ЕВТ против Србије (број 3102/05, ст. 26–27, 21. јун 2007. године); Марчић и други против Србије (број 17556/05, став 29, 30. октобар 2007. године); Адамовић против Србије (број 41703/06, ст. 17–21, 2. октобар 2012. године); Маринковић против Србије((одлука) број 5353/11, ст. 26–29 и ст. 31–44, 29. јануар 2013. године), Јовчић и други против Србије ((одлука), бр. 37270/11, ст. 88–93, 15. октобар 2013. године); и Соколов и други против Србије ((одлука), бр. 30859/10 и друге, став 20, 14. јануар 2014. године).
34. Осим тога, члан 63. Закона о стечајном поступку (објављен у „Службеном гласнику РС”, број 84/04) прописује да покретање стечајног поступка може бити разлог за раскид уговора о раду између дужника и њихових запослених. Стечајни управник одлучује о задржавању одређеног броја запослених на послу и о раскиду осталих уговора. Он такође има право, уз сагласност стечајног судије, да запосли нове раднике ако је то неопходно да би се започети посао завршио или води стечајни поступак.
35. Према члану 239. став 1. Закона о извршном поступку из 2004. године (објављен у „Службеном гласнику РС”, број 125/04), поверилац може, заједно са захтевом за враћање на рад, такође тражити да му дужник надокнади све преостале зараде од датума када пресуда постане правоснажна до датума његовог/њеног враћања на посао.
ПРАВО
I. ПРЕДСТАВКА број 2632/09 ЧЕТВРТОГ ПОДНОСИОЦА ПРЕДСТАВКЕ
36. С обзиром на околности описане у горњем тексту (види ст. 30–32. у горњем тексту), Суд сматра да се може сматрати да четврти подносилац представке више не жели да настави са својом представком, у смислу члана 37. став 1 (a) Конвенције. Штавише, у складу са чланом 37. став 1. in fine, Суд налази да не постоје посебне околности у вези са поштовањем људских права дефинисаних у Конвенцији и њеним протоколима које би захтевале да се настави разматрање предмета.
37. С обзиром на горе наведено, прикладно је да се четврта представка скине са списка предмета.
II. ПРЕДСТАВКА број 32658/12 ТРЕЋЕГ ПОДНОСИОЦА ПРЕДСТАВКЕ
38. Ослањајући се на предмет Соколов и други (цитиран у горњем тексту, ст. 33–34), Влада је изнела да би притужбу трећег подносиоца представке требало одбацити због непоштовања правила рока од шест месеци. Према мишљењу Владе, у околностима његовог случаја, временски рок почео је да тече када је одлука о прекиду стечајног поступка против дужника објављена у „Службеном гласнику Републике Србије” а, најкасније, од када је та одлука постала правоснажна.
39. Подносилац представке је навео да извршни суд није био марљив и да је за ликвидацију дужника сазнао тек када је примио одлуку тог суда од 25. новембра 2011. године о прекиду извршног поступка (види став 25. у горњем тексту). Он је сматрао да је своју представку поднео у року од шест месеци од те одлуке.
40. Релевантна начела су недавно изнета у предмету Соколов и други (цитирана у горњем тексту, ст. 28–35). Суд је нашао да, иако се ситуација на коју се притужује мора сматрати ситуацијом која траје, ситуација која траје не може бесконачно одлагати примену правила шест месеци. У контексту неизвршења материјалних дугова друштвеног предузећа, обавезу подносиоца представке да своју притужбу поднесе Суду разумном брзином треба непосредно везати за напредак извршења релевантних пресуда на домаћем нивоу. У предмету Соколов и други, Суд је навео да пошто подносиоци представки сазнају или пошто би требало да сазнају да је стечајни поступак прекинут и/или да је предузеће дужник ликвидирано без законског следбеника или преостале имовине, њима треба да буде јасно да нема расположивог правног пута на домаћем нивоу којим би они могли постићи извршење пресуда у њихову корист против предузећа или државе. У вези са тренутком када су подносиоци сазнали или је требало да сазнају, да извршење више није могуће, Суд је навео да су они требало да поднесу своје представке Суду у року од шест месеци од објављивања одлуке трговинског суда о прекиду стечајног поступка у „Службеном гласнику Републике Србије” или, најкасније, од када је та одлука постала правоснажна. У тим случајевима, подносиоци представки су пријавили своја потраживања у стечајном поступку, без покретања извршног поступка.
41. Суд сматра да иста начела важе у предметима који се односе на захтеве за враћање на рад (види, уз одговарајуће измене, Cone против Румуније, број 35935/02, став 26. 24. јун 2008. године).
42. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да је предузеће дужник било предмет аутоматског једнодневног стечајног поступка 18. априла 2011. године и да је ликвидирано истог дана (види став 22. у горњем тексту). Одлука је постала правоснажна 23. јуна 2011. године и заведена је у односним јавним регистрима 28. јуна 2011. године (нема информација о њеном објављивању у „Службеном гласнику Републике Србије”, што је морало бити пре датума када је одлука постала правоснажна). Подносилац представке је поднео своју представку Суду 27. априла 2012. године. За разлику од предмета Соколов и други, у овом предмету извршни поступак није завршен, а извршни суд је предузимао радње без обзира на ликвидацију дужника до 25. новембра 2011. године, када је поступак коначно прекинут (види ст. 22, 24. и 25. у горњем тексту). Међутим, та одлука није битна за израчунавање рока од шест месеци зато што је обавезујућа за подносиоца представке, који је био запослен код дужника и против њега је имао и материјално потраживање и захтев да буде враћен на рад, да покаже да је заинтересован за статус дужника (види Соколов и други, цитирана у горњем тексту, став 34; види такође Cone, цитирана у горњем тексту).
43. Суд се, према томе, слаже са ставом Владе да је представка поднета ван рока од шест месеци утврђеног у члану 35. став 1. Конвенције.
44. Произилази да је трећа представка поднета ван рока и да се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 1. и 4. Конвенције, па нема потребе да Суд разматра преостали део Владиних примедби на допуштеност.
III. ЗДРУЖИВАЊЕ ОСТАЛИХ ПРЕДСТАВКИ
45. Суд сматра да, у складу са Правилом 42 став 1 Пословника Суда, преостале представке треба здружити, с обзиром на њихову заједничку чињеничну и правну основу.
I НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТ. 1. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА број 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ
46. Преостали подносиоци представки притуживали су се, с позивом на разне чланове, да домаћи органи нису извршили правоснажне судске одлуке у њихову корист и што нису имали делотворан правни лек с тим у вези.
47. Релевантне одредбе члана 6. ст. 1. и 13. Конвенције и члана 1. Протокола број уз Конвенцију гласе како следи:
„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на правичну ... расправу у разумном року пред ... судом, ....”
„Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.”
„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.”
48. Влада је оспорила притужбе подносилаца представки.
49. Она је такође изнела да притужбе друге подноситељке представке нису биле доследне. Она је приметила да се подноситељка представке притуживала због неизвршења дела пресуде од 5. септембра 2007. године у вези са враћањем на рад како је том пресудом наложено. Међутим, подноситељка је такође тражила на домаћем нивоу исплату преосталих зарада и доприноса за социјално осигурање за период од 16. марта до 22. октобра 2007. године, а овај други датум је датум када је проглашена за технолошки вишак (види ст. 16–17. у горњем тексту). Њено проглашење за технолошки вишак десило се, према томе, пре него што је пресуда којом се налаже њено враћање на рад постала правоснажна и извршна (види став 16. у горњем тексту). Штавише, она се никада није притуживала што је проглашена за технолошки вишак. Због тога треба разумети да је она враћена на рад и да је пресуда с тим у вези делимично извршена.
50. Подноситељка представке је тврдила да део пресуде из септембра 2007. године у вези са враћањем на рад није извршен. Међутим, с обзиром да је одлука из 1991. године поништена, може се разумети да је она остала на плаћеном одсуству док није проглашена за технолошки вишак (види ст. 14. и 15. у горњем тексту). Она је појаснила да је она у сваком случају била одлучила да се не притужује на домаћем нивоу или пред Судом због враћања на рад с обзиром на каснију одлуку о технолошком вишку, нити да се притужује у вези са неизвршењем пресуде из 2008. године и 2013. године (види став 17. у горњем тексту), што су питања која је она поставила пред Уставним судом. Подноситељка представке је такође нагласила да је предмет њене представке једино било неизвршење дела пресуде од 5. септембра 2007. године у вези са накнадом њених преосталих зарада и односних доприноса и накнадом нематеријалне штете због дугог неизвршења.
1. Спојивост ratione personae
51. Влада је такође тврдила да су преостале представке неспојиве ratione personae са одредбама Конвенције пошто одговорност државе не може постојати у вези са привредним друштвом које је ликвидирано или организовано као акционарско друштво. Подносиоци представки се са тим нису сложили. Суд примећује да су дужници првог и другог подносиоца представке заиста привредна друштва са претежно друштвеним капиталом и да је одбацио исте или сличне примедбе у неколико ранијих случајева (види, уз одговарајуће измене, Р. Качапор и друге подноситељке, цитирана у горњем тексту, ст. 92–99. и 118; Црнишанин и други, цитирана у горњем тексту, ст. 108–115. и 132; и Гришевић и други против Србије, бр. 16909/06, 38989/06 и 39235/06, 21. јул 2009. године) и не налази ниједан разлог да то не уради и овог пута. Према томе, не доводећи у питање основаност, Суд налази да су притужбе подносилаца представки спојиве ratione personae са одредбама Конвенције и одбија примедбу Владе.
2. Неисцрпљеност домаћих правних лекова
(a) Поднесци странака
52. Влада је најзад изнела да су подносиоци представки пропустили да употребе уставни пут обештећења. Конкретно, док су предмети Феризовић и Маринковић били релевантни у вези са накнадом материјалне и нематеријалне штете, предмет Винчић и други важио је у вези са враћањем подносилаца представки на рад (Феризовић против Србије (одлука), број 65713/13, 26. новембар 2013. године; Маринковић, цитирана у горњем тексту, ст. 31–44; и Винчић и други против Србије (бр. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06, 50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07, 9986/07, 11197/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, 20380/07, 20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, 4022/08, 4021/08, 29758/07 и 45249/07, 1. децембар 2009. године). Њихове притужбе треба, према томе, одбацити због неисцрпености домаћих правних средстава. Подносиоци представки тврдили су да се уставна жалба не може сматрати делотворном у смислу члана 35. став 1. Конвенције у њиховим предметима.
(б) Релевантна начела
53. Суд понавља да се према члану 35. став 1. Конвенције, он може бавити неком представком само пошто су исцрпена домаћа правна средства. Обавеза да се исцрпе домаћа правна средства захтева од подносиоца представке да нормално користи средства која су делотворна, довољна и доступна у вези са његовим притужбама према Конвенцији. Да би било делотворно, средство мора бити у стању да непосредно исправи спорно стање ствари (види Balogh против Мађарске, број 47940/99, став 30, 20. јул 2004. године, и Сејдовић против Италије [ВВ], број 56581/00, став 46, ЕЦХР 2006-II).
54. Питање да ли су домаћа правна средства исцрпена нормално се утврђује позивањем на дан када је представка поднета Суду (види Baumann против Француске, број 33592/96, став 47, ЕЦХР 2001-V (изводи)). То правило је, међутим, предмет изузећа која се могу оправдати посебним околностима сваког предмета (види, на пример, Nogolica против Хрватске (одлука), број 77784/01, ЕЦХР 2002-VIII, и Pikić против Хрватске, број 16552/02, ст. 30-33, 18. јануар 2005. године).
55. У вези са теретом доказивања, обавеза је Владе која тврди да је у питању неисцрпеност да задовољи Суд да је правно средство било делотворно, доступно и у теорији и у пракси у релевантном тренутку (види, између осталог, Vernillo против Француске, 20. фебруар 1991. године, став 27, серија A број 198, и Dalia против Француске, 19. фебруар 1998. године, став 38, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-I). Штавише, домаћа правна средства морају бити „делотворна” у смислу да или спречавају наводну повреду или њено трајање, или да пружају одговарајуће обештећење за повреду која је већ настала (види Kudła против Португала [ВВ], број 30210/96, став 158, ЕЦХР-XI). Пошто се тај услов задовољи, на подносиоцу представке је да докаже да је правно средство које је Влада понудила заправо употребљено, или је из неког разлога било неодговарајуће и неделотворно у посебним околностима предмета, или да су постојале посебне околности које су га ослобађале тог захтева (види Dankevich против Украјине, број 40679/98, став 107, 29. април 2003. године). Осим тога, у вези са правним системима који пружају уставну заштиту основних људских права и слобода, Суд констатује да је, у начелу, обавеза погођеног појединца да провери обим те заштите (види Винчић и други, цитирана у горњем тексту, став 51.).
56. У контексту Србије, у предмету Винчић и други Суд је утврдио да „уставну жалбу треба, у начелу, сматрати... делотворним домаћим правним средством у смислу члана 35. став 1. Конвенције у односу на све представке поднете [против Србије] од 7. августа 2008. године” (ibid.). Иако је то обухватало притужбе на дужину поступка/неизвршење генерално, Суд је накнадно нашао да се уставна жалба не може сматрати делотворном у вези са неизвршењем пресуда донетих у односу на друштвена/државна предузећа (Милуновић и Чекрлић против Србије (одлука), бр. 3716/09 и 30851/09, 17. мај 2011. године). Даље, утврђена је судска пракса да се тужена држава доследно сматра одговорном ratione personae за неизвршење пресуда донетих против предузећа са већинским друштвеним капиталом, укључујући и она где је касније дошло до промене удела у њиховој структури капитала што је имало за последицу да државни и друштвени капитал буду већински (види у горњем тексту, уз даља позивања). У предметима те врсте, „свеобухватно уставно обештећење, поред утврђивања повреде где је загарантовано, морало би да обухвати накнаду и претрпљене материјалне и нематеријалне штете”, при чему би ово прво захтевало да тужена држава исплати, из сопствених средстава, прецизиране суме досуђене правоснажним домаћим пресудама у питању (ibid; у датом тренутку, Уставни суд је само утврдио повреду и досудио накнаду претрпљене нематеријалне штете).
57. У предмету Маринковић, Суд је утврдио да уставну жалбу треба, у начелу, сматрати делотворним домаћим правним средством у предметима у којима је реч о одговорности тужене државе за неизвршење пресуда донетих против друштвених/државних предузећа у стечајном поступку и/или оних која су престала да постоје у односу на „све представке поднете од 22. јуна 2012. године надаље” (види Маринковић, цитирана у горњем тексту), али не за она која су у реструктурирању, јер је у овом другом контексту Уставни суд и даље био само спреман да жалиоцима досуди накнаду за претрпљену нематеријалну штету.
58. Коначно, у предмету Феризовић, утврђено је да је Уставни суд коначно разрадио и „потпуно ускладио” свој приступ према неизвршењу пресуда донетих против друштвених/државних предузећа у реструктурирању са релевантном праксом Суда и да се уставна жалба, такође, сматра делотворном од 4. октобра 2013. године (види Феризовић, цитирана у горњем тексту).
(в) Оцена Суда
59. Ако се вратимо на прву представку и не доводећи у питање њену основаност, Суд примећује да је први подносилац представке тражио да га дужник у стечајном поступку врати на ранији посао и захтевао накнаду нематеријалне штете због дугог неизвршења. Влада није доставила никакву релевантну праксу Уставног суда у вези са обавезом државе за неизвршење пресуда којима се налаже враћање на посао у друштвеним/државним предузећима у стечају. Према томе, с обзиром на претходну праксу Суда у вези са друштвеним/државним предузећима у стечају генерално (види став 57. у горњем тексту) и начело предвидљивости (види, на пример, Риђић и други против Србије, бр. 53736/08, 53737/08, 14271/11, 17124/11, 24452/11 и 36515/11, став 73, 1. јул 2014. године), Суд не налази ниједан разлог да одступи од ових правила и сматра да први подносилац представке, који је своју представку поднео 2. јуна 2009. године, много пре релевантног датума, није имао обавезу да употреби тај конкретан пут обештећења пре обраћања Суду (види Риђић и други, цитирана у горњем тексту, ст. 72-73, где је Суд навео да би, када је држава извршила пресуду током поступка пред Судом, било непропорционално да се од подносилаца представки тражи да се обрате Уставном суду (што је постао делотворан пут у међувремену) за обештећење за нематеријалну штету због дугог неизвршења дужег од три до пет година након што су они већ поднели своје представке Суду).
60. У вези са другом подноситељком представке, уставна жалба се такође није сматрала делотворном 5. септембра 2012. године када је она поднела своју представку која се односи на неизвршење пресуда донетих против дужника у реструктурирању (види став 58. у горњем тексту).
61. Примедба Владе се, према томе, мора одбацити.
3. Закључак
62. Суд сматра да притужбе првог и другог подносиоца представки нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3. Конвенције и не налази ниједан други основ да их прогласи недопуштеним. Оне се, према, томе морају прогласити допуштеним.
1. У вези са првим подносиоцем представке (враћање на рад)
63. Влада је изнела да извршење пресуде од 20. децембра 2006. године није било могуће због почетка ликвидације/стечаја дужника где је подносилац представке радио пре отказа уговора о раду. Она је тврдила да надлежни суд није могао знати за предстојећу ликвидацију, пошто иначе не би дао налог за враћање на рад. Најзад, подносилац представке је примио материјални део његовог потраживања и реално се није могло очекивати да се врати на рад због ликвидације/стечаја дужника.
64. Подносилац представке је остао при својим притужбама и тврдио је да је због неактивности судова годинама чекао да буде враћен на рад након незаконитог отказа уговора о раду.
65. Суд понавља да се извршење судске одлуке мора сматрати саставним делом „суђења” за потребе члана 6. (види Hornsby против Грчке, 19. март 1997, став 40, Извештаји 1997-II). Кашњење у извршењу пресуде може се оправдати у посебним околностима. Оно, међутим, не може бити такво да угрожава суштину права заштићеног према члану 6. став 1. (види Immobiliare Saffi против Италије [ВВ], број 22774/93, став 74, ЕЦХР 1999-V, и Burdov против Русије, број 59498/00, став 35, ЕЦХР 2002-III). Штавише, то је трајна ситуација која престаје, у начелу, на дан извршења односне одлуке или када је потврђено да је извршење објективно немогуће (види, на пример, Tripcovici против Румуније (одлука), број 21489/03, 22. септембар 2009. године; Kravchenko против Русије, број 34615/02, став 34, 2. април 2009. године; и Babich и Azhogin против Русије (одлука), број 9457/09, ст. 48–49, 15. октобар 2013. године).
66. Суд примећује да је, за разлику од предмета у вези са извршењем правоснажних судских одлука донетих против приватних лица, када је реч о извршењу правоснажних судских одлука донетих против друштвених/државних предузећа, или истих јединица које такође не уживају „довољну институционалну и оперативну независност од државе”, држава непосредно одговорна за њихове дугове или пропусте и да не може да користи недостатак средстава, лоше финансијско стање дужника или укидање радног места у предметима за враћање на рад као важећи изговор за претерана кашњења или неизвршење тих одлука у контексту тог конкретног извршења (види, међу многим ауторитетима, Р. Качапор и друге подноситељке представки, цитирана у горњем тексту, став 114; Јовичић и други против Србије (одлука), бр. 37270/11, ст. 105–06, 15. октобар 2013. године; Shlepkin против Русије, број 3046/03, став 25, 1. фебруар 2007. године; Cone, цитирана у горњем тексту, став 27, 24. јун 2008. године; и Tarverdiyev против Азербејџана, број 33343/03, ст. 50–52, 26. јул 2007. године; упоредити по сличности и разлици са предметима где су дужници били приватна лица, Omerović против Хрватске, број 36071/03, став 35, 1. јун 2006; Necheporenko и други против Украјине [Одбор], бр. 72631/10 итд., ст. 13–14, 24. октобар 2013. године; и Shtabovenko и други против Украјине [Одбор], број 22722/07, 25. април 2013. године, ст. 15–16.).
67. Суд примећује да је 20. децембра 2006. године друштвеном предузећу наложено да подносиоца представке врати на његово раније радно место и да плати трошкове поступка радног спора (види став 7. у горњем тексту). Пресуда је постала правноснажна 10. јула 2008. године, када је потврђена по жалби, а извршна 26. децембра 2008. године (види став 8. у горњем тексту). Подносилац представке је поднео предлог за извршење одмах након тога, 21. јануара 2009. године (а измене доставио 6. марта 2009. године) и притуживао се још најмање пет пута након тога извршном суду због пропуста да донесе решење о извршењу током 2009. године (види став 10. у горњем тексту). Коначно, извршни суд је одбио да наложи извршење, тврдећи да је дужник у стечају, што је била нетачна информација у то време (види ст. 9. и 11. у горњем тексту).
68. До враћања на рад није никада дошло, упркос напорима подносиоца представке у том смислу. У овој врсти предмета, Суд мора да разматра да ли је до неизвршења дошло због кашњења које се приписује самој туженој држави, или је стечај предузећа дужника објективно онемогућио туженој држави да испоштује своју обавезу да изврши судску одлуку у корист подносиоца представке (види, на пример, Georgi против Румуније, број 58318/00, став 57, 24. мај 2006. године; Piştireanu против Румуније, број 34860/02, став 37, 30. септембар 2008. године; и, уз одговарајуће измене, Sabin Popescu против Румуније, број 48102/99, став 72, 2. март 2004. године, и Mihai-Iulian Popescu против Румуније, број 2911/02, став 43, 29. септембар 2005. године).
69. Почетни разлог за кашњење изгледа да је неактивност тужене државе, као и даљи напори да дође до стечајног/ликвидационог поступка односног дужника (види ст. 17, 19. и 20. у горњем тексту). Суд до сада није разматрао могућност да укидање радног места или односног одељења/самог предузећа у друштвеном/државном предузећу/јавном телу мора обавезно објективно онемогућити извршење пресуде (види, у контексту јавних установа/предузећа, Tarverdiyev против Азербејџана, број 33343/03, 26. јул 2007. године; Akhundov против Азербејџана, број 39941/07, 3. фебруар 2011. године; и Efendiyeva против Азербејџана, број 31556/03, 25. октобар 2007. године), иако би могао бити спреман да прихвати аргумент да је извршење немогуће у одређеним околностима (види Бобић против Босне и Херцеговине, број 26529/10, 3. мај 2012. године, где је друштвено предузеће приватизовано, а Влади је наложено да подносиоцу представке исплати накнаду за сваки радни дан до враћања на рад).
70. Суд примећује да се овај предмет разликује од горе наведеног само у тој мери што је дужник у питању у поступку стечаја, што заиста може убрзати шансу за враћање на рад. Међутим, Суд примећује да Влада уопште није понудила никакво објашњење због чега није извршила пресуду у питању, нити је доказала да је извршење објективно немогуће. Посебно, (a) пресуда је остала на снази; (б) није укинута у ванредном поступку, нити су је домаћи судови на други начин извршили или изменили (види, на пример, Kravchenko и други (војни станови) против Русије, бр. 11609/05, 12516/05, 17393/05, 20214/05, 25724/05, 32953/05, 1953/06, 10908/06, 16101/06, 26696/06, 40417/06, 44437/06, 44977/06, 46544/06, 50835/06, 22635/07, 36662/07, 36951/07, 38501/07, 54307/07, 22723/08, 36406/08 и 55990/08, 16. септембар 2010. године, и Sukhobokov против Русије, број 75470/01, 13. април 2006. године); (в) извршење је одбијено због нетачне чињенице у то време (види ст. 9. и 11. у горњем тексту); (г) док је стечајни поступак још био у току, Влада је пропустила да да било какве детаље о врсти стечајног поступка (да ли је то био поступак који води у банкротство или ревитализацију предузећа) и зашто је неизвршење те конкретне пресуде сматрала оправданим у посебним околностима случаја; и (д) док покретање стечајног поступка може бити разлог за раскид уговора о раду (види став 34. у горњем тексту), изгледа да не постоји законска одредба која подразумева препреку за враћање на рад у току стечајног поступка, а ни Влада није дала никакву судску праксу с тим у вези.
71. У посебним околностима овог предмета, узетих збирно, Суд сматра да Влада није показала да се отварање стечајног поступка у односу на бившег послодавца подносиоца представке може сматрати утврђивањем оправдано немогућег извршења (види, уз одговарајуће измене, Vasile против Румуније, број 40162/02, став 55, 29. април 2008. године).
72. У овом предмету, подносилац представке, према томе, није требало да буде спречен да искористи парничну пресуду, која се односила на његово враћање на рад после незаконитог отказа уговора о раду, а за чије кашњење се он не може сматрати одговорним. Суд констатује да је, од датума извршности до датума отварања стечајног поступка, пресуда у питању остала неизвршена скоро три године и даљих пет година до данас. Влада није изнела разумно оправдање за то кашњење, нити за период пре, нити током стечајног поступка.
73. Пропуштањем свих тих година да предузму неопходне мере да поступе у складу са правоснажном пресудом у овом предмету, органи су онемогућили корисно дејство одредби члана 6. став 1. Конвенције (види Burdov, цитирана у горњем тексту, став 37.). На тај начин, они су такође спречили подносиоца представке да добије новац који је оправдано очекивао. Влада није пружила прихватљиво оправдање ни за то мешање (исто, став 41.).
74. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.
75. Суд сматра да није неопходно да донесе одлуку о суштински истој притужби према члану 13. Конвенције зато што је члан 6. lex specialis у вези са овим делом представке (види, на пример, Jasiūnienė против Литваније, број 41510/98, став 32, 6. март 2003. године).
2. У вези са другом подноситељком представке и захтевима за накнаду материјалне штете (неисплаћене зараде и доприноси)
76. Суд констатује да је правоснажна судска пресуда донета у корист друге подноситељке представке остала неизвршена до данас у вези са исплатом њених неисплаћених зарада и односних доприноса. Суд примећује да је често утврђивао повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу слична питања као што су она покренута у овој представци (види Р. Качапор и друге подноситељке, цитирана у горњем тексту, ст. 115–116. и 120; Црнишанин и други, цитирана у горњем тексту, ст. 123–124. и 133–134; Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, ст. 74. и 79, 31. мај 2011. године; и Адамовић против Србије, број 41703/06, став 41, 2. октобар 2012. године).
77. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу, нити уверљив аргумент који би могли да га убеде да у овој представци донесе другачији закључак. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1.
78. Пошто је донео овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (види, уз одговарајуће измене, Kin-Stib и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).
79. Члан 41. Конвенције прописује:
„ Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
1. У вези са првим подносиоцем представке
80. Први подносилац представке није тражио одређени износ на име правичног задовољења, и то је оставио Суда. Иако је тражио накнаду трошкова насталих пред Судом, он није доставио пуномоћје, а сва односна документа доставио је лично. Влада је оспорила захтеве подносиоца представке.
81. Суд сматра да се, пошто је неизвршена пресуда од 20. децембра 2006. године и даље на снази, преостала обавеза државе да је изврши не може спорити. Према томе, подносилац представке и даље има право на извршење те пресуде. Суд је раније утврђивао да је најприкладнији облик обештећења за повреду члана 6. да се обезбеди да подносилац представке, колико је могуће, буде у положају у ком би био да захтеви члана 6. нису занемарени (види Piersack против Белгије (члан 50.), 26. октобар 1984. године, став 12, серија A број 85, и Бобић, цитирана у горњем тексту, став 38.). С обзиром на утврђену повреду, Суд налази да то начело такође важи и у овом предмету. Он, према томе, сматра да Влада мора да обезбеди, одговарајућим средствима, извршење пресуде у питању.
82. С тим у вези, Суд истиче да су његове пресуде суштински деклараторне по својој природи. Уопштено, првенствено је на држави у питању да изабере средства која ће употребити у домаћем правном поретку да изврши своје законске обавезе према члану 46. Конвенције (види Shofman против Русије, број 74826/01, став 53, 24. новембар 2005. године, са даљим позивањем). Нашавши повреду члана 6. став 1. и члана 1. Протокола број 1 у овом предмету, Суд је утврдио обавезу Владе да предузме одговарајуће мере да исправи ситуацију подносиоца представке, наиме да осигура поштовање његовог извршног захтева према правоснажној домаћој пресуди од 20. децембра 2006. године (упоредити са Fadeyeva против Русије, број 55723/00, став 142, ЕЦХР 2005-IV). У вези са материјалним делом пресуде у питању (трошкови), Влада треба да подносиоцу представке исплати суме досуђене пресудом, умањене за износе који су можда већ исплаћени у вези са пресудама током стечајног поступка. Штавише, у посебним околностима овог предмета (посебно, у контексту враћања на рад), било да би те мере подразумевале враћање подносиоца представке на рад у дужниковом предузећу или, у случају потешкоћа да се то уради, досуђивањем оправдане накнаде за неизвршење (види став 35. у горњем тексту), или комбинацијом ових и других мера, то је одлука на туженој држави. Суд међутим, наглашава да све мере које буду усвојене морају бити у складу са закључцима утврђеним његовом пресудом (види Assanidze против Грузије [ВВ], број 71503/01, став 202, ЕЦХР 2004-II, са даљим позивањима; упоредити по сличности и супротности са Tarverdiyev, цитирана у горњем тексту, ст. 65–66, и Efendiyeva против Азербејџана (правично задовољење), број 31556/03, 11. децембар 2008. године).
83. Штавише, Суд је мишљења да је подносилац представке претрпео одређену нематеријалну штету због утврђених повреда које се не могу исправити само утврђивањем повреде од стране Суда (види Радовановић против Србије, број 9302/11, став 39, 22. јул 2014. године). С обзиром на његову праксу (види Стошић против Србије, број 64931/10, ст. 66–68, 1. октобар 2013. године), Суд подносиоцу представке досуђује EUR 2.000.
2. У вези са другом подноситељком представке
84. Подноситељка представке је тражила да држави буде наложено да, из сопствених средстава, исплати: (i) суме досуђене правоснажним пресудама донетим у њену корист; (ii) 2.000 евра (EUR) на име накнаде нематеријалне штете, и (iii) 90.000 РСД за трошкове настале пред Судом.
85. Влада је оспорила захтеве за накнаду материјалне штете, тврдећи да држава треба да плати само дуг који би био признат у стечајном поступку. Она је, такође, сматрала да су захтеви за накнаду трошкова неоправдани, пошто је јасно да је подношење такве представке било директно, како је утврђено у судској пракси.
86. С обзиром на одредбе утврђене у овом предмету и његову сопствену судску праксу (види Р. Качапор и друге подноситељке, цитирана у горњем тексту, ст. 123–126, и Црнишанин и други, цитирана у горњем тексту, став 139), Суд сматра да се захтеви подноситељке представке за накнаду материјалне штете у вези са исплатом преосталог дуга према пресуди морају прихватити. Влада ће јој, према томе, исплатити досуђене износе према домаћој пресуди од 9. јула 2007. године, умањене за износе који су можда већ исплаћени у вези са овим пресудама током стечајног поступка.
87. У вези са накнадом нематеријалне штете, Суд сматра да је подноситељка представке претрпела одређену нематеријалну штету због повреда Конвенције утврђених у овом предмету. С обзиром на његову судску праксу (види Стошић, цитирана у горњем тексту, ст. 66–68.), Суд подноситељки представке досуђује 2.000 евра. Ова сума треба да покрије нематеријалну штету и трошкове настале пред Судом.
88. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Одлучује да четврту представку (број 2632/09) избрише са листе предмета и проглашава трећу представку недопуштеном (број 32658/12);
2. Одлучује да здружи прву и другу представку и проглашава их допуштеним;
3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције у односу на првог и другог подносиоца представке;
4. Утврђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у односу на првог и другог подносиоца представки;
5. Утврђује да нема потребе да разматра притужбе према члану 13. Конвенције;
6. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати првом и другом подносиоцу представки, у року од три месеца од датума када пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, из сопствених средстава и у року од три месеца, суме досуђене судским пресудама донетим у њихову корист, умањене за неки износ који је можда већ исплаћен с тим у вези;
(б) да Тужена држава треба да исплати, у истом периоду, следеће износе, који ће се претворити у српске динаре по курсу важећем на дан исплате:
(i) првом подносиоцу представке, ЕUR 2.000 (две хиљаде евра), заједно са порезом који му се може наплатити, на име накнаде нематеријалне штете;
(ii) другој подноситељки представке, EUR 2.000 (две хиљаде евра), заједно са порезом који јој се може наплатити, на име накнаде нематеријалне штете и трошкова;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
7. Одбија преостали део захтева подносилаца представки за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 27. јуна 2017. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Fatoş Aracı |
Helena Jäderblom |
Број представке |
Поднета |
Подносилац представке |
Заступник |
|
1. |
30723/09 |
02/06/2009 |
Неђо КРНДИЈА |
|
2. |
9370/13 |
05/09/2012 |
Ениса МАВРИЋ |
Рефија ГАРИБОВИЋ |
3. |
32658/12 |
27/04/2012 |
Предраг ВУКОСАВЉЕВИЋ |
Нада ЦРЊА |
4. |
2632/09 |
10/01/2009 |
Бора ЈОВАНОВИЋ |
THIRD SECTION
CASE OF KRNDIJA AND OTHERS v. SERBIA
(Applications nos. 30723/09 and 3 others – see appended list)
JUDGMENT
STRASBOURG
27 June 2017
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Krndija and Others v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:
Helena Jäderblom, President,
Branko Lubarda,
Helen Keller,
Pere Pastor Vilanova,
Alena Poláčková,
Georgios A. Serghides,
Jolien Schukking, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 6 June 2017,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in four applications (nos. 30723/09, 9370/13, 32658/12 and 2632/09) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by four Serbian nationals, Mr Neđo Krndija (“the first applicant”), Ms Enita Mavrić (“the second applicant”), Mr Predrag Vukosavljević (“the third applicant”) and Mr Bora Jovanović (“the fourth applicant”). Additional personal details, the dates of introduction of their complaints before the Court, and information regarding their legal counsel, respectively, are set out in the Annex to this judgment.
2. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their former Agent, Ms V. Rodić, who was more recently substituted by their current Agent, Ms N. Plavšić.
3. The applicants alleged that the national authorities had failed to enforce final court decisions in their favour and that they had had no effective domestic remedy in that respect.
4. On 18 April 2015 the applications were communicated to the Government. On the same date, the President of the Chamber also gave priority to the applications in accordance with Rule 41 of the Rules of Court.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
A. The specific circumstances of each applicant’s case
5. The facts, as submitted by the parties, may be summarised as follows.
6. All four applicants were dismissed by their respective employers and subsequently brought separate civil claims against them, seeking reinstatement and/or pecuniary damages. They all obtained final court decisions in their favour, which remain unenforced to the present day. The debtor companies were registered as fully or predominantly socially/State-owned companies in the relevant public registers before and throughout the relevant insolvency/enforcement proceedings.
1. As regards the first applicant (application no. 30723/09)
7. On 26 May 2004 the applicant was dismissed by his employer, DP Udarnik, a transport and transshipment company based in Belgrade (currently registered as Socially-owned company Udarnik (in liquidation)). On 9 June 2004 the applicant brought a civil action challenging that decision. He withdrew the request he had made for his outstanding salary on 20 December 2006. On the same date, the Third Belgrade Municipal Court:
(a) declared the employer’s decision null and void;
(b) ordered the applicant’s reinstatement within eight days, and
(c) awarded the applicant RSD 49,500 on account of costs.
8. The Belgrade District Court upheld the judgment on 10 July 2008. It became enforceable on 26 December 2008.
9. In the meantime, the debtor company appears to have been subject to insolvency proceedings before the Commercial Court between 19 March and 14 May 2007. On the latter date the insolvency proceedings were stayed (obustavljen) and the debtor continued its business activities.
10. On 21 January 2009 the applicant filed a request for enforcement of the judgment of 20 December 2006 and the payment of the outstanding salaries till his reinstatement, submitting amendments on 6 March 2009. It would appear that the court sent the request to the debtor for comment on 2 April 2009, but it has not been served on the debtor. Throughout 2009 the applicant complained at least five times to the enforcement court about its failure to issue an enforcement order. In his complaint of 31 August 2009, the applicant submitted that the debtor was an active company and, in that respect, provided a copy of the decision on staying of insolvency proceedings of May 2007, certified by the Commercial Court.
11. On 13 October 2009 the enforcement court rejected the applicant’s request, incorrectly stating that the debtor was subject to pending insolvency proceedings (see paragraph 9 above). The applicant unsuccessfully appealed and wrote to the enforcement court again on numerous occasions.
12. In the meantime, between July 2009 and November 2011, attempts at liquidation of the debtor failed, as there were not enough assets to settle all the creditors’ claims. Another set of insolvency proceedings in respect of the debtor was opened on 19 December 2011, which appears to be still pending. The applicant registered his claim for costs within the insolvency proceedings. After a division of property, he received 2.89% of his claim for costs.
2. As regards the second applicant (application no. 9370/13)
13. Between 1990 and 2007 the applicant was employed by Raška Holding AD – Pamučna predionica DOO, a company based in Novi Pazar. She was placed by her employer on compulsory paid leave until such time as normal production could be resumed and the company’s business performance had improved sufficiently. Whilst on leave, in accordance with the relevant domestic legislation, the applicant was entitled to a significantly reduced monthly income and payment of her pension, disability and other social security contributions.
14. In February 2007 many employees on compulsory leave were made redundant and took part in the Government’s “social programme”. After enquiring about her entitlements, on 14 March 2007 the applicant was served with a decision dated 18 March 1991 concerning her dismissal.
15. On 9 July 2007 the Novi Pazar Municipal Court declared the dismissal null and void and ordered her employer to:
(i) reinstate her within eight days to a post which corresponded to her professional qualifications;
(ii) pay her the minimum salary arrears for the period 8 November 1990 to 16 March 2007, together with statutory interest;
(iii) pay her pension and disability insurance contributions for the period 1 January 1994 to 16 March 2007; and
(iv) pay RSD 11,700 for her legal costs.
16. The judgment became final on 5 September 2007 and the Municipal Court ordered its enforcement on 3 December 2007. In the meantime, on 22 October 2007 the applicant was made redundant.
17. Following a claim by the applicant, on 6 May 2008 the Municipal Court ordered her employer to pay her pension and disability insurance contributions for the period 16 March to 22 October 2007 and RSD 13,000 for her legal costs, while rejecting her claim for her outstanding salary for the same period. The judgment became final on 22 January 2009. The enforcement courts rejected a request by the applicant for enforcement. On 24 February 2011 the Supreme Court issued an instruction stating that enforcement proceedings should be initiated, and an enforcement order was adopted on 7 July 2011. The applicant was also awarded RSD 7,420 for the enforcement costs. After a re-trial, on 18 October 2013 the Municipal Court ordered the applicant’s employer to also pay her outstanding salary for 16 March to 22 October 2007 (the period during which she was on paid leave) and RSD 13,000 for her legal costs. These proceedings are pending at domestic level.
18. On 5 January 2004 the Privatisation Agency ordered the restructuring of the debtor. Raška Holding Kompanija and its subsidiary companies, including the debtor, have been in the process of being restructured since 26 May 2006. On 11 September 2013 the Kraljevo Commercial Court opened preliminary insolvency proceedings in respect of the debtor. On 18 October 2013 the restructuring of the debtor was terminated. It would appear that insolvency proceedings in respect of the debtor were opened on 25 October 2013, and that the applicant’s claim was allowed by the Kraljevo Commercial Court on 26 January 2015 but has not yet been paid. The insolvency proceedings are still ongoing.
3. As regards the third applicant (application no. 32658/12)
19. On 25 June 2010 the First Belgrade Municipal Court accepted the settlement of a dispute between the applicant and his employer, Livnica Ralja AD, a company based in Ralja. The terms were as follows:
(a) the dismissal of the applicant in 2002 was to be declared null and void and the employer was to reinstate the applicant within eight days into a post which corresponded to his professional qualifications.
(b) the employer was to pay the applicant RSD 1,544,783 and RSD 484,810.65 on account of his outstanding salary arrears and corresponding social contributions for the period 11 March 2002 to 31 May 2010, as well as the required court stamp duties.
20. The court’s decision became final and enforceable on the same date.
21. The Second Belgrade Municipal Court – Sopot Unit (hereinafter “the enforcement court”) issued an enforcement order on 29 June 2010. The applicant asked the court to expedite the enforcement proceedings on several occasions. On 28 March and 2 June 2011 the bailiff found no available movable assets to enforce the settlement. On 23 May 2011 the court issued an enforcement order in respect of the debtor’s immovable assets.
22. On 9 February 2011 the Belgrade Commercial Court opened preliminary insolvency proceedings, inviting the claimants to pay the deposit for the opening of the insolvency proceedings and register their claims. The call for the claimants was displayed on the court’s notice board between 9 February and 9 April 2011. On 18 April 2011 the court opened and terminated the insolvency proceedings in respect of the debtor. The court ordered the debtor’s liquidation as the latter had gone bankrupt, seemingly without having any legal successor, and none of the claimants had deposited costs of the proceedings or registered claims. The decision became final on 23 June 2011 and was published. It said that any property of the debtor had become State assets.
23. On 28 June 2011 that decision was registered (zabeležba) in the relevant public registers concerning the status of all companies and the debtor was struck off the relevant public registers. The date of its publication in the Official Gazette of the Republic of Serbia is not available on these registers.
24. On 18 October 2011 the enforcement court suspended (obustavio) the enforcement proceedings as no available assets had been found.
25. On 25 November 2011 the enforcement court terminated (prekinuo) the enforcement because of the debtor’s liquidation.
4. As regards the fourth applicant (application no. 2632/09)
(a) Domestic proceedings
26. On 9 December 2004 the Leskovac Municipal Court ruled in favour of the applicant and ordered his employer, DP Galpres from Leskovac, to reinstate him, to pay him his outstanding salary arrears, to pay his corresponding pension and disability insurance contributions (doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje) and his legal costs.
27. The part of the judgment in respect of reinstatement and contributions became final on 16 February 2005 and enforceable on 19 March 2005, while the Leskovac District Court quashed the remaining part concerning his salary arrears.
28. On 13 November 2006 the Leskovac Municipality Court awarded the salary arrears for the period of 2003 to 2006, together with relating contributions and costs.
29. The enforcement courts ordered enforcement of the above judgments on 20 May 2005 and 24 April 2007 respectively.
(b) Proceedings before the Court
30. On 18 April 2015 the Court decided to give notice of the application to the Government.
31. On 7 August 2015 the Serbian Government sent their observations on the admissibility and merits. By a letter of 14 August 2015 the Government’s observations were forwarded to the applicant, who was invited to submit any written comments together with any claims for just satisfaction by 25 September 2015.
32. In the absence of any response, on 15 March 2016 the Registry tried to make enquiries with the applicant about whether he was still interested in pursuing the case, but to no avail. By a registered letter dated 17 March 2016, he was notified that the periods allowed for appointment of a lawyer and for submission of his observations and claim for just satisfaction had both expired and that the Court had extended the deadline for submissions until 28 April 2016. The Court also sent copies of the previous letters of 17 April and 14 August 2015 and enclosures. The applicant’s attention was again drawn to Article 37 § 1 (a) of the Convention, which provides that the Court may strike a case out of its list of cases where the circumstances lead to the conclusion that the applicant does not intend to pursue the application. The return receipt indicated that the applicant received the letter on 23 March 2016. However, no response has been received.
33. The relevant domestic law and practice concerning the status of socially/State-owned companies, enforcement and insolvency proceedings and the case-law of the Constitutional Court in that regard, are outlined in the cases of R. Kačapor and Others v. Serbia (nos. 2269/06 et al., §§ 57-82, 15 January 2008); Vlahović v. Serbia (no. 42619/04, §§ 37-47, 16 December 2008); Crnišanin and Others v. Serbia (nos. 35835/05 et seq., §§ 100-104, 13 January 2009); EVT Company v. Serbia (no. 3102/05, §§ 26-27, 21 June 2007); Marčić and Others v. Serbia (no. 17556/05, § 29, 30 October 2007); Adamović v. Serbia (no. 41703/06, §§ 17-21, 2 October 2012); Marinković v. Serbia ((dec.) no. 5353/11, §§ 26-29 and §§ 31-44, 29 January 2013), Jovičić and Others v. Serbia ((dec.), nos. 37270/11, §§ 88-93, 15 October 2013); and Sokolov and Others v. Serbia ((dec.), nos. 30859/10 et al., § 20, 14 January 2014).
34. In addition, Article 63 of the Insolvency Procedure Act (Zakon o stečajnom postupku, published in OG RS no. 84/04) provides that the initiation of insolvency proceedings may be the reason for the termination of the contracts of employment between the debtors and their employees. The insolvency administrator (stečajni upravnik) shall decide on keeping a certain number of employees at work and on the termination of other contracts. It is also entitled, with the consent of the insolvency judge, to employ new employees if it is necessary to finalise the launched business or conduct the insolvency proceedings.
35. According to Article 239 § 1 of the Enforcement Procedure Act 2004 (Zakon o izvršnom postupku, published in OG RS no. 125/04), a creditor may, together with his or her request for reinstatement to work, also request that the debtor compensate him or her for all outstanding salaries due from the date on which the judgment became final until the date of his or her reinstatement.
THE LAW
I. APPLICATION No. 2632/09 LODGED BY THE FOURTH APPLICANT
36. Having regard to the circumstances described above (see paragraphs 30-32 above), the Court considers that the fourth applicant may be regarded as no longer wishing to pursue his application, within the meaning of Article 37 § 1 (a) of the Convention. Furthermore, in accordance with Article 37 § 1 in fine, the Court finds no special circumstances regarding respect for human rights as defined in the Convention and its Protocols which require the continued examination of the case.
37. In view of the above, it is appropriate to strike the fourth application out of the list.
II. APPLICATION No. 32658/12 LODGED BY THE THIRD APPLICANT
38. Relying on the Sokolov and Others case (cited above, §§ 33-34), the Government submitted that the third applicant’s complaint should be rejected for non-observance of the six-month rule. According to them, in the circumstances of his case, the time-limit had started to run when the decision terminating the insolvency proceedings against the debtor company had been published in the Official Gazette and, at the latest, from when that decision had become final.
39. The applicant stated that the enforcement court had not been diligent and that he had only learned of the debtor’s liquidation upon receipt of that court’s decision of 25 November 2011 terminating the enforcement proceedings (see paragraph 25 above). He considered that he had lodged his application within six months of that decision.
40. The relevant principles were recently set out in Sokolov and Others (cited above, §§ 28-35). The Court found that while the situation complained of had to be considered to be continuing, the continuing situation may not postpone the application of the six-month rule indefinitely. In the context of the non-enforcement of pecuniary debts of a socially-owned company, an applicant’s obligation to lodge his or her complaint with the Court with reasonable expedition should be directly linked to the progress of the enforcement of the relevant judgments at domestic level. In Sokolovand Others, the Court stated that once the applicants had become aware or should have been aware that the insolvency proceedings had been terminated and/or the debtor company liquidated without any legal successor or remaining assets, it should have been apparent to them that there was no legal avenue available at domestic level by which they could obtain enforcement of the judgments in their favour against the company or against the State. As to when the applicants knew, or ought to have learned, that enforcement was no longer possible, the Court stated that they should have lodged their applications with the Court within six months of the commercial court’s decision terminating the insolvency proceedings being published in the Official Gazette or, at the latest, from when that decision had become final. In those cases, the applicants registered their claims within the insolvency proceedings, no enforcement proceedings having been instituted.
41. The Court considers that the same principles are applicable in cases concerning reinstatement-related claims (see, mutatis mutandis, Cone v. Romania, no. 35935/02, § 26, 24 June 2008).
42. Turning to the instant case, the Court observes that the debtor company was subject to automatic one-day insolvency proceedings on 18 April 2011 and liquidated on the same day (see paragraph 22 above). The decision became final on 23 June 2011 and was registered in the relevant public registers on 28 June 2011 (no information about its publication in the Official Gazette is available, which must have been before the date on which the decision had become final). The applicant lodged his application with the Court on 27 April 2012. Unlike the case of Sokolov and Others, in the present case the enforcement proceedings were pending and the enforcement court was taking steps irrespective of the debtor’s liquidation until 25 November 2011, when the proceedings were ultimately terminated (see paragraphs 22, 24 and 25 above). However, that decision is irrelevant for the calculation of the six-month time-limit as it was incumbent on the applicant, who had been the debtor’s employee and had both pecuniary and reinstatement-related claims against it, to show an interest in the debtor’s status (see Sokolov and Others, cited above, § 34; see also Cone, cited above).
43. The Court therefore agrees with the Government’s position that the application was lodged outside the six-month time-limit set out in Article 35 § 1 of the Convention.
44. It follows that the third application was lodged out of time and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention, there being no need for the Court to examine the remainder of the Government’s admissibility objections.
III. JOINDER OF THE REMAINING APPLICATIONS
45. The Court considers that, in accordance, with Rule 42 § 1 of the Rules of the Court, the remaining applications should be joined, given their common factual and legal background.
IV. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 6 § 1 AND 13 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION
46. The remaining applicants complained under various Articles that the national authorities had failed to enforce final court decisions in their favour and that they had had no effective domestic remedy in that respect.
47. The relevant provisions of Articles 6 § 1 and 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention read as follows:
“In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ...”
“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
“Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties.”
48. The Government contested the applicants’ complaints.
49. They also submitted that the second applicant’s complaints were somehow inconsistent. They noted that she had complained about non-enforcement of the part of the judgment of 5 September 2007 in respect of her reinstatement to work as ordered by that judgment. However, she had also requested at domestic level the payment of her outstanding salary and social insurance contributions for the period 16 March to 22 October 2007, the latter being the date she had been made redundant (see paragraphs 16-17 above). Her redundancy had therefore occurred before the judgment ordering her reinstatement had become final and enforceable (see paragraph 16 above). Moreover, she had never complained about being made redundant. It should therefore be understood that she had been reinstated and the judgment had been partially enforced in that respect.
50. The applicant argued that the part of the judgment of September 2007 in respect of her reinstatement had not been enforced. However, given that the decision of 1991 had been annulled, it could be understood that she had remained on paid leave until she had been made redundant (see paragraphs 14 and 15 above). She clarified that in any event she had decided not to pursue at domestic level or before the Court her complaint about reinstatement in view of the latter redundancy decision, or the complaint regarding non-enforcement of the judgments of 2008 and 2013 (see paragraph 17 above), issues that she has been pursuing before the Constitutional Court. The applicant also stressed that the subject of her application was only the non-enforcement of the part of judgment of 5 September 2007 in respect of the compensation for her outstanding salary and related contributions and non-pecuniary damage for the lengthy non-enforcement.
1. Compatibility ratione personae
51. The Government also argued that the remaining applications were incompatible ratione personae with the provisions of the Convention because the State’s liability could not be engaged in respect of a company which had been liquidated or organised as a company limited by shares. The applicants disagreed. The Court notes that the first and second applicants’ debtors are indeed predominantly comprised of socially-owned capital, and that it has rejected the same or similar objections in several previous cases (see, mutatis mutandis, R. Kačapor and Others, cited above, §§ 92-99 and 118; Crnišanin and Others, cited above, §§ 108-115 and 132; and Grišević and Others v. Serbia, nos. 16909/06, 38989/06 and 39235/06, 21 July 2009) and finds no reason not to do so on this occasion. Accordingly, without prejudging the merits, the Court finds that the applicants’ complaints are compatible ratione personae with the provisions of the Convention, and dismisses the Government’s objection in that regard.
2. Non-exhaustion of domestic remedies
(a) The parties’ submissions
52. The Government lastly submitted that the applicants had failed to make use of the constitutional avenue of redress. Specifically, while the Ferizović and Marinković cases were relevant in respect of the compensation for pecuniary and non-pecuniary damage, the Vinčić and Others case was applicable in respect of the applicants’ reinstatement (Ferizović v. Serbia (dec.), no. 65713/13, 26 November 2013; Marinković, cited above, §§ 31-44; and Vinčić and Others v. Serbia (nos. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06, 50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07, 9986/07, 11197/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, 20380/07, 20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, 4022/08, 4021/08, 29758/07 and 45249/07, 1 December 2009). Their complaints should therefore be rejected for non-exhaustion of domestic remedies. The applicants maintained that a constitutional appeal could not be deemed effective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention in their cases.
(b) The relevant principles
53. The Court reiterates that under Article 35 § 1 of the Convention, it may only deal with an application after the domestic remedies have been exhausted. The obligation to exhaust domestic remedies requires an applicant to make normal use of remedies which are effective, sufficient and accessible in respect of his or her Convention grievances. To be effective, a remedy must be capable of remedying directly the impugned state of affairs (see Balogh v. Hungary, no. 47940/99, § 30, 20 July 2004, and Sejdović v. Italy [GC], no. 56581/00, § 46, ECHR 2006-II).
54. The issue of whether domestic remedies have been exhausted is normally determined by reference to the date when the application was lodged with the Court (see Baumann v. France, no. 33592/96, § 47, ECHR 2001-V (extracts)). That rule, however, is subject to exceptions which may be justified by the specific circumstances of each case (see, for example, Nogolica v. Croatia (dec.), no. 77784/01, ECHR 2002-VIII, and Pikić v. Croatia, no. 16552/02, §§ 30-33, 18 January 2005).
55. In terms of the burden of proof, it is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, Vernillo v. France, 20 February 1991, § 27, Series A no. 198, and Dalia v. France, 19 February 1998, § 38, Reports of Judgments and Decisions 1998-I). Furthermore, the domestic remedies must be “effective” in the sense of either preventing the alleged violation or its continuation, or of providing adequate redress for any violation that has already occurred (see Kudła v. Poland [GC], no. 30210/96, § 158, ECHR-XI). Once that burden has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact used, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there were special circumstances absolving him or her from that requirement (see Dankevich v. Ukraine,no. 40679/98, § 107, 29 April 2003). In addition, as regards legal systems which provide constitutional protection for fundamental human rights and freedoms, the Court notes that, in principle, it is incumbent on the aggrieved individual to test the extent of that protection (see Vinčić and Others, cited above, § 51).
56. In the Serbian context, in Vinčić and Others the Court held that “a constitutional appeal should, in principle, be considered ... an effective domestic remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention in respect of all applications introduced [against Serbia] as of 7 August 2008” (ibid.). While it included complaints about the length of proceedings/non-enforcement in general, the Court subsequently found that a constitutional appeal could not be deemed effective as regards the non-enforcement of judgments rendered in respect of socially/State-owned companies (Milunović and Čekrlić v. Serbia (dec.), nos. 3716/09 and 30851/09, 17 May 2011). Further, it is settled case-law that the respondent State has consistently been held responsible ratione personae for the non-enforcement of judgments rendered against companies predominantly comprised of socially-owned capital, including those in which there has been a subsequent change to their share capital structure resulting in the predominance of State-owned and socially-owned capital (see above, with further references). In cases of that sort, “comprehensive constitutional redress, in addition to a finding of a violation where warranted, would have to include compensation for both the pecuniary and the non-pecuniary damage sustained”, the former requiring the respondent State to pay, from its own funds, the specified sums awarded in the final domestic judgments at issue (ibid.; at the time, the Constitutional Court had only established a violation and awarded compensation for the non-pecuniary damage suffered).
57. In Marinković, thereafter, the Court held that a constitutional appeal should, in principle, be considered an effective domestic remedy in cases involving the respondent State’s liability for the non-enforcement of judgments issued against socially/State-owned companies undergoing insolvency proceedings and/or those which have ceased to exist in respect of “all applications lodged from 22 June 2012 onwards” (see Marinković, cited above), but not those undergoing restructuring, as in the latter context the Constitutional Court had still only been prepared to award the appellants compensation for the non-pecuniary damage sustained.
58. Eventually, in Ferizović, it was established that the Constitutional Court had ultimately evolved and “fully harmonised” its approach towards the non-enforcement of judgments rendered against socially/State-owned companies undergoing restructuring with the Court’s relevant case-law, and that the constitutional appeal was also to be deemed effective as of 4 October 2013 (see Ferizović, cited above).
(c) The Court’s assessment
59. Turning to the first application and without prejudging its merits, the Court observes that the first applicant sought to be reinstated to his previous job by a debtor undergoing insolvency proceedings, and claimed compensation for non-pecuniary damage for the lengthy non-enforcement. The Government failed to submit any relevant case-law of the Constitutional Court concerning the State’s liability for the non-enforcement of judgments ordering reinstatement into socially/State-owned companies undergoing insolvency proceedings. Therefore, in view of the Court’s previous case-law concerning socially/State-owned companies undergoing insolvency proceedings in general (see paragraph 57 above) and the principle of foreseeability (see, for example, Riđić and Others v. Serbia, nos. 53736/08, 53737/08, 14271/11, 17124/11, 24452/11 and 36515/11, § 73, 1 July 2014), the Court finds no reason to depart from these rules and considers that the first applicant, who lodged his application on 2 June 2009, well before the relevant date, was under no obligation to use that particular avenue of redress before turning to the Court (see Riđić and Others, cited above, §§ 72-73, where the Court stated that when the State had enforced the judgments in the course of the proceedings before the Court, it would be disproportionate to require the applicants to turn to the Constitutional Court (which had become an effective avenue in the meantime) for redress for non-pecuniary damage for lengthy non-enforcement more than three and five years after they had already lodged their applications with the Court).
60. As regards the second applicant, the constitutional appeal was also not deemed effective on 5 September 2012 at the time of introduction of her application which concern non-enforcement of judgments rendered against a debtor undergoing restructuring (see paragraph 58 above).
61. The Government’s objection must therefore be dismissed.
3. Conclusion
62. The Court considers that the first and second applicants’ complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and finds no other grounds for declaring them inadmissible. They must therefore be declared admissible.
1. As regards the first applicant (reinstatement)
63. The Government submitted that the enforcement of the judgment of 20 December 2006 was not possible because of the beginning of the liquidation/insolvency of the debtor where the applicant had worked before his dismissal. They pleaded that the competent trial court could not have been aware of the forthcoming liquidation, as it otherwise would not have made the reinstatement order. Lastly, the applicant had received the pecuniary part of his claim and could not have reasonably expected to be reinstated because of the debtor’s liquidation/insolvency.
64. The applicant maintained his complaints and pleaded that he had been waiting to be reinstated after his unlawful dismissal for years because of the inactivity of the courts.
65. The Court reiterates that the enforcement of a court judgment must be regarded as an integral part of the “trial” for the purposes of Article 6 (see Hornsby v. Greece, 19 March 1997, § 40, Reports 1997-II). A delay in the enforcement of a judgment may be justified in particular circumstances. It may not, however, be such as to impair the essence of the right protected under Article 6 § 1 (see Immobiliare Saffi v. Italy [GC], no. 22774/93, § 74, ECHR 1999-V, and Burdov v. Russia, no. 59498/00, § 35, ECHR 2002-III). Furthermore, it is a continuing situation which ends, in principle, on the date of the enforcement of the relevant decision or when it is acknowledged that enforcement is objectively impossible (see, for example, Tripcovici v. Romania (dec.), no. 21489/03, 22 September 2009; Kravchenko v. Russia, no. 34615/02, § 34, 2 April 2009; and Babich and Azhogin v. Russia (dec.), no. 9457/09, §§ 48-49, 15 October 2013).
66. The Court observes that, unlike in cases concerning the enforcement of a final court decision rendered against private individuals, when it comes to the enforcement of final court decisions rendered against a socially/State-owned company, or equivalent entities that also do not enjoy “sufficient institutional and operational independence from the State”, the State is directly liable for their debts or omissions and it is not open to it to use either a lack of funds, the indigence of the debtor or the abolition of a post in reinstatement cases as a valid excuse for any excessive delays or the non-enforcement of those decisions in the context of that particular enforcement (see, among many other authorities, R. Kačapor and Others, cited above, § 114; Jovičić and Others v. Serbia (dec.), nos. 37270/11, §§ 105-06, 15 October 2013; Shlepkin v. Russia, no. 3046/03, § 25, 1 February 2007; Cone, cited above, § 27, 24 June 2008; and Tarverdiyev v. Azerbaijan, no. 33343/03, §§ 50-52, 26 July 2007; compare and contrast with cases where the debtors were private individuals, Omerović v. Croatia, no. 36071/03, § 35, 1 June 2006; Necheporenko and Others v. Ukraine [Committee], nos. 72631/10 et seq., §§13-14, 24 October 2013; and Shtabovenko and Others v. Ukraine [Committee], no. 22722/07, 25 April 2013, §§ 15-16).
67. The Court observes that on 20 December 2006 the socially-owned company was ordered to reinstate the applicant to his former job and pay the costs of the employment-related proceedings (see paragraph 7 above). The judgment became binding on 10 July 2008, when it was upheld on appeal, and enforceable on 26 December 2008 (see paragraph 8 above). The applicant filed a request for enforcement immediately afterwards on 21 January 2009 (submitting amendments on 6 March 2009) and complained at least five further times to the enforcement court about its failure to issue an enforcement order throughout 2009 (see paragraph 10 above). Eventually, the enforcement court refused to order enforcement, claiming that the debtor was undergoing insolvency proceedings, which was incorrect information at the time (see paragraphs 9 and 11 above).
68. Reinstatement never occurred, despite the applicant’s efforts in that respect. In this kind of cases, the Court needs to examine whether the non-enforcement was caused by the delay attributable to the respondent State itself, or whether the insolvency of the debtor company could have made it objectively impossible for the respondent State to honour its obligation to enforce the judicial decision in the applicant’s favour (see, for example, Georgi v. Romania, no. 58318/00, § 57, 24 May 2006; Piştireanu v. Romania, no. 34860/02, § 37, 30 September 2008; and, mutatis mutandis, Sabin Popescu v. Romania, no. 48102/99, § 72, 2 March 2004, and Mihai-Iulian Popescu v. Romania, no. 2911/02, § 43, 29 September 2005).
69. The initial reason for the delay would appear to be the State’s inactivity, as well as further attempts aimed at the relevant debtor’s liquidation/insolvency proceedings (see paragraphs 17, 19 and 20 above). The Court has not considered so far that the abolition of the post or a relevant department/company itself in a socially/State/-owned company/public body necessarily make a judgment objectively impossible to enforce (see, in the context of public institutions/companies, Tarverdiyev v. Azerbaijan, no. 33343/03, 26 July 2007; Akhundov v. Azerbaijan, no. 39941/07, 3 February 2011; and Efendiyeva v. Azerbaijan, no. 31556/03, 25 October 2007), although it may be ready to accept argument that enforcement is impossible in certain circumstances (see Bobić v.Bosnia and Herzegovina, no. 26529/10, 3 May 2012, where the socially-owned company was privatised and the Government had been ordered to pay compensation to the applicant for every working day until reinstatement).
70. The Court notes that the present case differs from the above only in so far as the debtor in question is undergoing insolvency proceedings, which indeed may impede any chance of reinstatement. However, the Court observes that the Government have failed to offer any explanation whatsoever concerning the failure to enforce the judgment in issue or to prove that it was objectively impossible to enforce. In particular, (a) the judgment remained in force; (b) it was not quashed by way of an extraordinary procedure or otherwise set aside or amended by the domestic courts (see, for example, Kravchenko and Others (military housing) v. Russia, nos. 11609/05, 12516/05, 17393/05, 20214/05, 25724/05, 32953/05, 1953/06, 10908/06, 16101/06, 26696/06, 40417/06, 44437/06, 44977/06, 46544/06, 50835/06, 22635/07, 36662/07, 36951/07, 38501/07, 54307/07, 22723/08, 36406/08 and 55990/08, 16 September 2010, and Sukhobokov v. Russia, no. 75470/01, 13 April 2006); (c) the enforcement was refused on an inaccurate fact at the time (see paragraphs 9 and 11 above); (d) while the insolvency proceedings were still pending, the Government failed to give any details as to the type of insolvency proceedings (those leading to bankruptcy or revitalisation of the company) and why they considered non-enforcement of that particular judgment justified in the particular circumstances of the case; and (e) whereas the initiation of insolvency proceedings may be the reason for the termination of a contract of employment (see paragraph 34 above), there appears to be no legal provision which implies an impediment to reinstatement in the course of insolvency proceedings, nor has the Government provided any judicial jurisprudence in this respect.
71. In the particular circumstances of the present case, taken cumulatively, the Court finds that the Government have not demonstrated that the opening of insolvency proceedings in respect of the applicant’s former employer can be regarded as a finding that enforcement was objectively impossible (see, mutatis mutandis, Vasile v. Romania, no. 40162/02, § 55, 29 April 2008).
72. In the instant case, therefore, the applicant should not have been prevented from benefiting from the success of the litigation, which concerned the reinstatement into his job after wrongful dismissal, and for whose delay he cannot be held liable. The Court notes that, from the date of its enforceability to the date of the opening of insolvency proceedings, the judgment in issue remained unenforced for almost three years and a further five years to the present day. No reasonable justification was advanced by the Government for that delay, either before or during insolvency proceedings.
73. By failing for all those years to take the necessary measures to comply with the final judgment in the present case, the authorities deprived the provisions of Article 6 § 1 of the Convention of all useful effect (see Burdov, cited above, § 37). In this way, they also prevented the applicant from being paid the money he could reasonably have expected to receive. The Government have not advanced a plausible justification for that interference either (ibid. § 41).
74. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention.
75. The Court does not consider it necessary to rule on essentially the same complaint under Article 13 of the Convention because Article 6 is lex specialis in regard to this part of the application (see, for example, Jasiūnienė v. Lithuania, no. 41510/98, § 32, 6 March 2003).
2. As regards the second applicant in respect of her pecuniary claims (outstanding salaries and contributions)
76. The Court notes that the final court judgment rendered in the second applicant’s favour remains unenforced to date in respect of the payment of her outstanding salary arrears and related contributions. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present application (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and 120; Crnišanin and Others, cited above, §§ 123-124 and 133-134; Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, §§ 74 and 79, 31 May 2011; and Adamović v. Serbia, no. 41703/06, § 41, 2 October 2012).
77. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present application. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.
78. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see, mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).
V. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
79. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
A. Damages, costs and expenses
1. As regards the first applicant
80. The first applicant did not claim a specific amount in respect of just satisfaction, and left it to the Court’s discretion. While he requested the costs incurred before the Court, he failed to submit a power of attorney and all the relevant documents had been submitted by him personally. The Government contested the applicant’s claims.
81. The Court considers that, as the non-enforced judgment of 20 December 2006 remains in force, the State’s outstanding obligation to enforce it cannot be disputed. Accordingly, the applicant is still entitled to enforcement of that judgment. The Court has previously found that the most appropriate form of redress in respect of a violation of Article 6 is to ensure that the applicant, as far as possible, is put in the position he would have been in had the requirements of Article 6 not been disregarded (see Piersack v. Belgium (Article 50), 26 October 1984, § 12, Series A no. 85, and Bobić, cited above, § 38). Having regard to the violation found, the Court finds that that principle also applies in the present case. It therefore considers that the Government shall ensure, by appropriate means, enforcement of the judgment in question.
82. In that respect, the Court points out that its judgments are essentially declaratory in nature. In general, it is primarily for the State concerned to choose the means to be used in its domestic legal order to discharge its legal obligation under Article 46 of the Convention (see Shofman v. Russia, no. 74826/01, § 53, 24 November 2005, with further references). By finding a violation of Article 6 § 1 and of Article 1 of Protocol No. 1 in the present case, the Court has established the Government’s obligation to take appropriate measures to remedy the applicant’s individual situation, that is to say to ensure compliance with his enforceable claim under the final domestic judgment of 20 December 2006 (compare with Fadeyeva v. Russia, no. 55723/00, § 142, ECHR 2005-IV). As regards the pecuniary part of the judgment in question (costs), the Government are to pay the applicant the sums awarded in the judgment, less any amounts which may have already been paid in respect of the judgments in the course of the insolvency proceedings. Furthermore, in the particular circumstances of the present case (notably, in the context of the reinstatement), whether such measures would involve reinstating the applicant into a job at the debtor company or, in case of difficulties in doing so, granting him reasonable compensation for non-enforcement (see paragraph 35 above), or a combination of those and other measures, is a decision that falls to the respondent State. The Court, however, emphasises that any measures adopted must be compatible with the conclusions set out in its judgment (see Assanidze v. Georgia [GC], no. 71503/01, § 202, ECHR 2004-II, with further references; compare and contrast with Tarverdiyev, cited above, §§ 65-66, and Efendiyeva v.Azerbaijan (just satisfaction), no. 31556/03, 11 December 2008).
83. Furthermore, the Court takes the view that the applicant has suffered some non-pecuniary damage as a result of the violations found which cannot be made good by the Court’s finding of a violation alone (see Radovanović v. Serbia, no. 9302/11, § 39, 22 July 2014). Having regard to its case-law (see Stošić v. Serbia, no. 64931/10, §§ 66-68, 1 October 2013), the Court awards EUR 2,000 to the applicant.
2. As regards the second applicant
84. The applicant requested that the State be ordered to pay, from its own funds: (i) the sums awarded by the final judgments rendered in her favour; (ii) 2,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage, and (iii) 90,000 RSD for the costs incurred before the Court.
85. The Government contested the pecuniary claims, arguing that the State should pay only the debt that would be recognised in the bankruptcy proceedings. They also considered the cost-related claims unjustified, as it was clear that the lodging of such an application was straightforward, being well-established case-law.
86. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 123-126, and Crnišanin and Others, cited above, § 139), the Court considers that the applicant’s claims for pecuniary damage concerning the payment of the outstanding judgment debt must be accepted. The Government are to therefore pay her the sums awarded in the final domestic judgment adopted on 9 July 2007, less any amounts which may have already been paid in respect of these judgments in the course of the insolvency proceedings.
87. As regards non-pecuniary damage, the Court considers that the applicant sustained some non-pecuniary damage arising from the breaches of the Convention found in this case. Having regard to its case-law (see Stošić, cited above, §§ 66-68), the Court awards EUR 2,000 to the applicant. This sum is to cover non-pecuniary damage and the costs and expenses incurred before the Court.
88. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Decides to strike the fourth application (no. 2632/09) out of its list of cases and declares the third application (no. 32658/12) inadmissible;
2. Decides to join the first and second applications and declares them admissible;
3. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention in respect of the first and second applications;
4. Holds that there has been a violation of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in respect of the first and second applications;
5. Holds that there is no need to examine the complaints under Article 13 of the Convention;
6. Holds
(a) that the respondent State is to pay the first and second applicants, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, from its own funds and within three months, the sums awarded in the court judgments rendered in their favour respectively, less any amounts which may have already been paid in that regard;
(b) that the respondent State is to pay, within the same period, the following amounts, to be converted into Serbian dinars at the rate applicable at the date of settlement:
(i) to the first applicant, EUR 2,000 (two thousand euros), plus any tax that may be chargeable to him, in respect of non-pecuniary damage;
(ii) to the second applicant, EUR 2,000 (two thousand euros), plus any tax that may be chargeable to her, in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
7. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 27 June 2017, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Fatoş Aracı Deputy Registrar |
Helena Jäderblom
|
Application no. |
Lodged on |
Applicant |
Represented by |
|
1. |
30723/09 |
02/06/2009 |
Neđo KRNDIJA |
|
2. |
9370/13 |
05/09/2012 |
Enisa MAVRIĆ |
Refija GARIBOVIĆ |
3. |
32658/12 |
27/04/2012 |
Predrag VUKOSAVLJEVIĆ |
Nada CRNJA |
4. |
2632/09 |
10/01/2009 |
Bora JOVANOVIĆ |