Stanivuković i drugi protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 98/2018 од 14.12.2018. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ СТАНИВУКОВИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ 
(Представке бр. 10921/16 и три друге – види приложени списак)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

27. новембар 2018. године

Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.

У предмету Станивуковић и други против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:

Pere Pastor Vilanova, председник,

Branko Lubarda,

Georgios A. Serghides, судије,

и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореном заседању 6. новембра 2018. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу четири представке (бр. 10921/16, 28653/16, 34867/16 и 54956/16) против Србије поднесене Суду на основу члана 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) од стране четворице држављана Републике Србије, г. Дејана Станивуковића (у даљем тексту: „први подносилац представке”), г. Драгана Јевтовића (у даљем тексту: „други подносилац представке”), г. Ненада Ћосића (у даљем тексту: „трећи подносилац представке”) и г. Игора Батарела (у даљем тексту: „четврти подносилац представке”), 14. јула, 12. маја, 8. јуна и 5. септембра 2016. године.

2. Владу Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”) је заступао њен заступник гђа Н. Плавшић.

3. Притужбе подносилаца представки на предуго трајање радних спорова прослеђене су Влади 5. октобра 2017. године, док је преостали део њихових представки проглашен недопуштеним према Правилу 54 став 3. Пословника Суда.

ЧИЊЕНИЦЕ

ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

4. Лични подаци подносилаца представки, као и чињенице везане за сваки случај, су наведени у Анексу ове пресуде.

5. Подносиоци представки су се притуживали на дуго трајање њихових радних спорова према члану 6. став 1. и члану 13. Конвенције.

6. Уставни суд није утврдио кршење права на суђење у разумном року у било којем од предмета, нити је доделио накнаду штете било којем од подносилаца представки.

ПРАВО

I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРИТУЖБИ ПОДНОСИЛАЦА

7. Суд сматра да би, у складу с правилом 42. стaв 1. Правилника Суда, представке подносилаца требале бити здружене с обзиром на њихову сличну чињеничну и правну основу.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. И ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ

8. Подносиоци представки су се жалили на то да је дужина трајања поступака била неспојива са захтевом „разумног рока”, утврђеног у члану 6. став 1. Конвенције, који гласи како следи:

Члан 6. став 1.

„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... расправу у разумном року пред ... судом, ...”

Члан 13.

„Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред домаћим властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.”

А. Допуштеност

1. У вези са неисцрпљеношћу домаћих правних лекова

9. Влада је тврдила да су други, трећи и четврти подносилац представке пропустили да правилно поднесу своје притужбе на предуго трајање поступака у својим уставним жалбама.

10. Подносиоци представки су оспорили приговор Владе и тврдили да су се пред Уставним судом притуживали на правилан начин.

11. Суд је доследно тврдио да правило о исцрпљивању домаћих правних лекова, у складу с чланом 35. став 1. Конвенције, предвиђа да притужбе у односу на које постоји намера да се изнесу пред истим Судом морају прво бити поднете пред надлежним домаћим органом, барем видљиво и у складу са формалним претпоставкама и роковима прописаним у домаћем систему, као и да свако процесно средство које може да спречи повреду Конвенције треба да буде употребљено (види, на пример, Вучковић и други против Србије (претходни приговор) [ВВ], бр. 17153/11 и 29 других, став 72, од 25. марта 2014. године; Шаћировић и други против Србије [Одбор], бр. 54001/15 и 3 других, став 11, од 20. фебруара 2018. године).

12. Ако се вратимо на предметни случај, Суд је пажљиво испитао уставне жалбе подносилаца представки. У погледу другог подносиоца представке, из његове уставне жалбе произилази да се изричито жалио, иако на сажет начин, на дужину оспореног поступка (насупрот предмету Вучковић и други, цитираном горе, став 82, у којем подносиоци представки нису поднели своје притужбе због дискриминације пред Уставним судом, било изричито или прећутно, и предмету Шаћировић, цитирано горе, став 12.). Подносиоци представки су навели кључна дешавања и одлуке донете током трајања њихових поступака. Користили су изразе попут „будући да је очигледно да Тужена одуговлачи поступак користећи се различитим актима”, „нажалост, и сматрам срамотом суда то што ми се након три године уручује [другостепена] пресуда, услед чега овај спор траје шест година, те исти не сматрам суђењем у разумном року”, „радни спор који траје од 2006. године, што представља кршење права на суђење у разумном року”, „одуговлачење поступка и неодговорност”, „кршењем члана 10. Закона о парничном поступку, суд је прекршио право на суђење у разумном року”, „поступак је трајао више од седам година”. Они су се изричито позивали на члан 32. Устава Републике Србије који одговара члану 6. Конвенције. Притужбе у вези са дужином поступка, за разлику од неких других притужби према Конвенцији, обично не захтевају много испитивања. Уколико би, у изузетном случају, Уставном суду биле неопходне додатне информације или документација, исти би од подносилаца представки могао затражити да их доставе. Из тога произилази да су подносиоци представки дали државним органима прилику која се у начелу даје Високим странама уговорницама према члану 35. став 1. Конвенције, односно да исправе наводне повреде које су истакнуте против њих (види, између осталог, Муршић против Хрватске [ВВ], бр. 7334/13, став 72, ЕСЉП 2016, Јоксимовић против Србије, бр. 37929/10, став 21, од 7. новембра 2017. године и Шаћировић, горе цитиран, став 12.).

2. Закључак

13. Суд иначе сматра да представке подносилаца нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3(a) Конвенције. Он даље констатује да исте нису недопуштене по неком другом основу. Према томе, оне се морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

14. Суд понавља да се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносилаца представки и надлежних органа и важност предмета спора за подносиоце представки (види, међу многим другим ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], бр. 30979/96, став 43, ЕСЉП 2000-VII) Суд понавља да је у радним споровима потребна посебна ажурност (Ruotolo против Италије, пресуда од 27. фебруара 1992. године, серија А бр. 230-D, стр. 39, став 17, Хрустић и други против Србије[Одбор], бр. 8647/16 и две друге, став 16, од 9. јануара 2018. године, и Шаћировић, горе цитиран, став 15).

15. Суд је често налазио повреде члана 6. став 1. Конвенције у предметима који покрећу питања слична питању у конкретном предмету (види Frydlender, горе цитиран).

16. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела никакву чињеницу, нити аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак у овом предмету. Имајући у виду своју судску праксу по овом питању, Суд сматра да је у овом предмету дужина поступка била прекомерна и да није испунила захтев „разумног рока”.

17. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

18. Након доношења таквог закључка, Суд не сматра неопходним да се суштински исто питање посебно разматра према члану 13. Конвенције (види, mutatis mutandis, Предузеће Кин-Стиб и Мајкић против Србије, бр. 12312/05, став 90, од 20. априла 2010. године, и Благојевић против Србије, број 63113/13, став 23, од 28. марта 2017. године).

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

19. Члан 41. Конвенције гласи:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”

А. Штета и трошкови

20. Подносиоци представки су тражили различите износе у вези са нематеријалном штетом коју је претрпео свако од њих. Подносиоци представки су, такође, тражили различите износе у вези са правним трошковима насталим у поступку пред домаћим судовима и овим Судом. Тражени износи дати су у Анексу ове пресуде. Поред тога, други и трећи подносилац представке тражили су да им се досуди новчана накнада на име материјалне штете која се састоји од зарада и доприноса које би остварили да су остали у радном односу, док је четврти подносилац представке тражио да му се додели новчана накнада на име материјалне штете која се састоји од износа на име материјалне штете за повреде на раду који су домаћи судови наводно пропустили да му досуде.

21. Влада је оспорила горе поменуте захтеве у погледу нематеријалне штете и предложила Суду да их одбаци као претеране. Међутим, у погледу другог и четвртог подносиоца представке, Влада је посебно нагласила да нису поднели своје захтеве за накнаду нематеријалне штете пред Уставним судом, те да стога њихове накнадне захтеве за правичним задовољењем треба одбити услед неисцрпљености.

22. Суд узима у обзир аргументе Владе у погледу захтева другог и четвртог подносиоца представке у вези са нематеријалном штетом. Међутим, Суд констатује да и у случају да су подносиоци представки поднели захтеве за накнаду нематеријалне штете пред Уставним судом, они не би добили никакву накнаду, јер Уставни суд није утврдио да је њихов поступак вођен пред домаћим судом био претерано дуг. Стога, Суд одбија приговор Владе у вези са другим и четвртим подносиоцем представке.

23. На основу докумената које поседује и своје судске праксе (види Благојевић против Србије, бр. 63113/13, став 30, од 28. марта 2017. године, Ковић и други против Србије, бр. 39611/08 и две друге, ст. 28–31, од 4. априла 2017. године, Хрустић, горе цитиран, став 32, и Шаћировић, горе цитиран, став 21), Суд сматра да је оправдано да подносиоцима представки досуди износе наведене у приложеној табели на име нематеријалне штете и трошкова, умањене за било које износе који су можда већ исплаћени с тим у вези на домаћем нивоу.

24. У погледу захтева другог, трећег и четвртог подносиоца представке за накнаду материјалне штете, Суд их сматра неоснованим. С обзиром на утврђену повреду, посебно њен процесни карактер, Суд не види никакву узрочну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете. Он, стога, одбацује њихове захтеве с тим у вези.

Б. Затезна камата

25. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на маргиналној каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Одлучује да здружи представке;

2. Проглашава представке допуштеним;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;

4. Сматра да нема потребе да се појединачно разматрају притужбе према члану 13. Конвенције;

5. Утврђује

(а) да ће Тужена држава исплатити подносиоцима представки, у року од три месеца, износе назначене у приложеној табели на име нематеријалне штете, као и било који порез који се може наплаћивати на те износе, а које треба претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате, након одбијања било ког износа који је можда већ плаћен по овом основу;

(б) да ће Тужена држава исплатити подносиоцима представки, у року од три месеца, износе назначене у приложеној табели на име трошкова, као и било који порез који се може наплатити подносиоцима представки на те износе, а које треба претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;

(в) да, по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба исплатити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака маргиналној каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

6. Одбија преостали део захтева подносилаца представки за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 27. новембра 2018. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

ДОДАТАК

1 Умањено за износе који су можда већ исплаћени по овом основу на домаћем нивоу.

THIRD SECTION

CASE OF STANIVUKOVIĆ AND OTHERS v. SERBIA 
(Applications nos. 10921/16 and 3 others – see appended list)

JUDGMENT

STRASBOURG

27 November 2018

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Stanivuković and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

Pere Pastor Vilanova, President,

Branko Lubarda,

Georgios A. Serghides, judges,

and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 6 November 2018,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in four applications (nos. 10921/16, 28653/16, 34867/16 and 54956/16) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by four Serbian nationals, Mr Dejan Stanivuković (“the first applicant”), Mr Dragan Jevtović (“the second applicant”), Mr Nenad Ćosić (“the third applicant”) and Mr Igor Batarelo (“the fourth applicant”), on 14 July, 12 May, 8 June and 5 September 2016 respectively.

2. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.

3. On 5 October 2017 the complaints concerning the length of labour disputes were communicated to the Government and the remainders of the applications were declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.

THE FACTS

THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

4. The applicants’ personal details as well as the facts in relation to each case are set out in the Annex to this judgment.

5. The applicants complained of the excessive length of their labour disputes under Articles 6 § 1 and 13 of the Convention.

6. The Constitutional Court found no violation of a right to a trial within a reasonable time in any of the cases, nor awarded damages to any of the applicants.

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICANT’S COMPLAINTS

7. The Court considers that, in accordance with Rule 42 § 1 of the Rules of Court, the applicants’ applications should be joined, given their similar factual and legal background.

II. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 6 § 1 AND 13 OF THE CONVENTION

8. The applicants complained that the length of the proceedings had been incompatible with the “reasonable time” requirement, laid down in Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:

Article 6 § 1

“In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by a ... tribunal ...”

Article 13

“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”

A. Admissibility

1. As regards the non-exhaustion of domestic remedies

9. The Government submitted that the second, third and fourth applicant had failed to raise their length complaints properly in their constitutional complaints.

10. The applicants contested the Government’s objection and maintained that they had complained before the Constitutional Court in a proper manner.

11. The Court has consistently held that the rule on the exhaustion of domestic remedies, under Article 35 § 1 of the Convention, requires that the complaints intended to be made subsequently before it should have been made to the appropriate domestic body, at least in substance and in compliance with the formal requirements and time-limits laid down in domestic law and, further, that any procedural means that might prevent a breach of the Convention should have been used (see, for example, Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC], nos. 17153/11 and 29 others, § 72, 25 March 2014, Šaćirović and Others v. Serbia [Committee], no. 54001/15 and 3 others, § 11, 20 February 2018).

12. Turning to the present case, the Court has carefully examined the applicants’ constitutional appeals. As regards the second applicant, it transpires from his constitutional appeal that he expressly complained, albeit in a succinct manner, about the length of the impugned proceedings (contrast Vučković and Others, cited above, § 82, in which the applicants did not raise their discrimination complaint before the Constitutional Court, either expressly or in substance, and Šaćirović, cited above,§ 12). They indicated the key developments and decisions taken in the course of their proceedings. They used phrases such as “as it is evident that the respondent protracts the proceedings by different acts”, “unfortunately, and I consider it as a shame of the court, I am being served with the [second instance] decision after three years, which makes this dispute lasting six years and which I do not consider as a trial within a reasonable time”, “a labour dispute which lasts since 2006, which amounts to a violation of a right to a trial within a reasonable time”, “protraction of the proceedings and irresponsibility”, “by violation Article 10 of the Code of Civil Procedure the court violated a right to a trial within a reasonable time”, “the proceedings lasted more than seven years”. They all had also explicitly relied on Article 32 of the Serbian Constitution which corresponds to Article 6 of the Convention. Complaints about the length of proceedings, unlike some other complaints under the Convention, normally do not require much elaboration. If, exceptionally, the Constitutional Court needed any additional information or documents, it could have requested the applicants to provide them. It follows that the applicants provided the national authorities with the opportunity which is in principle intended to be afforded to Contracting States by Article 35 § 1 of the Convention, namely of putting right the violations alleged against them (see, amongst many others, Muršić v. Croatia [GC], no. 7334/13, § 72, ECHR 2016, Joksimović v. Serbia, no. 37929/10, § 21, 7 November 2017, and Šaćirović, cited above, § 12).

2. Conclusion

13. The Court otherwise considers that that the applicants’ applications are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that they are not inadmissible on any other grounds. They must therefore be declared admissible.

B. Merits

14. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicants and the relevant authorities and what was at stake for the applicants in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France[GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII). The Court reiterates that special diligence is necessary in employment disputes (Ruotolo v. Italy, judgment of 27 February 1992, Series A no. 230-D, p. 39, § 17, Hrustić and Others v. Serbia [Committee], no. 8647/16 and 2 others, § 16, 9 January 2018, and Šaćirović, cited above, § 15).

15. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present case (see Frydlender, cited above).

16. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. Having regard to its case-law on the subject, the Court considers that in the instant case the length of the proceedings was excessive and failed to meet the “reasonable time” requirement.

17. There has accordingly been a breach of Article 6 § 1.

18. After reaching such a conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010, and Blagojević v. Serbia, no. 63113/13, § 23, 28 March 2017).

II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

19. Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

A. Damage, costs and expenses

20. The applicants claimed various amounts in respect of the non-pecuniary damage suffered by each of them. The applicants also requested various sums in respect of legal costs incurred in the proceedings before both the domestic courts and the Court. The sums requested are indicated in the Annex to the judgment. In addition, the second and the third applicant requested to be awarded pecuniary damage comprising of the salaries and contributions they would have earned had they remained employed, whereas the fourth applicant requested to be awarded pecuniary damage comprising of the amount of pecuniary damage for the work-related injuries which domestic courts allegedly failed to award him.

21. The Government contested the above-mentioned claims in respect of non-pecuniary damage and proposed the Court to reject them for being too excessive. However, in respect of the second and fourth applicant, the Government particularly pointed out that they had failed to submit their claims for non-pecuniary damage before the Constitutional Court first, and that, therefore, their subsequent just satisfaction claims should be rejected for non-exhaustion.

22. The Court takes note of the Government’s arguments in regards to the second and fourth applicant’s request regarding non-pecuniary damage. However, the Court notes that even if the applicants had submitted requests for non-pecuniary damages before the Constitutional Court, they would have not gained any compensation, since the Constitutional Court had failed to establish that their domestic proceedings were excessively long. Therefore, the Court rejects the Government’s objection in regards to the second and fourth applicant.

23. Regard being had to the documents in its possession and to its case-law (see Blagojević v. Serbia, no. 63113/13, § 30, 28 March 2017, Ković and Others v. Serbia, no. 39611/08 and 2 others, §§ 28-31, 4 April 2017, Hrustić, cited above,§ 32, and Šaćirović, cited above, § 21) the Court considers it reasonable to award to the applicants the sums indicated in the appended table in respect of non-pecuniary damage and costs and expenses, less any and all amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level.

24. As regards the requests for pecuniary damage of the second, third and fourth applicants, the Court find them unsubstantiated. In view of the violation found, specifically its procedural character, the court sees no causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged. It therefore rejects their claims in this respect.

B. Default interest

25. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;

2. Declares the applications admissible;

3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;

4. Holds that there is no need to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;

5. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicants, within three months, the amounts indicated in the appendix in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable on these amounts, which are to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement, after the deduction of any amounts which may have already been paid on this basis at the domestic level;

(b) that the respondent State is to pay the applicants, within three months, the amounts indicated in the appendix in respect of costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicants on these amounts, which are to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

6. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 27 November 2018, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.