Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 90/2018 од 21.11.2018. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ИЛИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ
(Представка број 26739/16)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
23. октобар 2018. године
Ова пресуда је коначна, али може бити предмет редакцијских измена.
У предмету Илић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 2. октобра 2018. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је инициран представком (број 26739/16) против Републике Србије која је поднета Суду 20. априла 2016. године у складу са чланом 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) од стране држављанина Србије, г. Његоша Илића (у даљем тексту: подносилац представке).
2. Владу Србије (у даљем тексту: Влада) заступао је њихов агент, госпођа Н. Плавшић.
3. Притужба у вези са дужином поступка достављена је Влади 5. октобра 2017. године, док је остатак представке проглашен неприхватљивим на основу правила 54. став 3. Пословника Суда.
4. Влада је истакла приговор на разматрање представке од стране Одбора. Након разматрања приговора Владе, Суд га је одбио.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке је рођен 1960. године и живи у Крагујевцу.
6. Подносилац представке је 14. децембра 2006. године покренуо парнични поступак против Клиничког центра у Крагујевцу захтевајући накнаду штете. У току поступка одржано је једанаест рочишта, док је заказано и пет рочишта која нису одржана.
7. Првостепени суд у Крагујевцу је 20. маја 2011. године одбио тужбу за накнаду штете као неосновану.
8. Апелациони суд у Крагујевцу („Апелациони суд”) је 26. децембра 2011. године укинуо одлуку од 20. маја 2011. године и вратио предмет првостепеном суду на поновно одлучивање.
9. У поновљеном поступку подносилац представке је два пута тражио изузеће судије који је вршио дужност, али су оба његова предлога одбијена.
10. Након три одржана и два неодржана рочишта, вештачења и проширења тужбеног захтева подносиоца представке, предмет је 4. октобра 2012. године уступљен Вишем суду у Крагујевцу (даље у тексту: Виши суд).
11. Након још два захтева за изузеће подносиоца представке, од којих је један усвојен, Виши суд је 20. марта 2013. године одбио захтев подносиоца представке за накнаду штете као неоснован. Подносилац представке је изјавио жалбу.
12. Апелациони суд је 21. августа 2014. године одбио жалбу подносиоца представке и потврдио одлуку од 20. марта 2013. године. Након тога, подносилац представке је поднео ревизију, коју је Врховни касациони суд одбацио тек 21. децембра 2016. године.
13. У међувремену, подносилац представке је 7. фебруара 2013. године изјавио уставну жалбу Уставном суду, жалећи се на дужину парничног поступка у току, тражећи нематеријалну штету у износу од 3.000 евра и објављивање одлуке Уставног суда. Уставни суд је доставио списе предмета Апелационом суду, као надлежном суду, ради поступања по притужбама у вези са дужином трајања предмета у току, у складу са чланом 8а Закона о уређењу судова. Међутим, Апелациони суд је 23. септембра 2014. године утврдио да више није надлежан за поступање по притужбама подносиоца представке, јер је утврдио да је парнични поступак завршен. Стога је спис предмета подносиоца представке враћен Уставном суду.
14. Уставни суд је 6. новембра 2014. године вратио спис предмета Апелационом суду, који је 28. новембра 2014. године поново утврдио да није надлежан за поступање. Апелациони суд је тада даље доставио спис предмета Врховном касационом суду као надлежном суду. Подносилац представке се жалио.
15. Врховни касациони суд је 22. јануара 2015. године одбио жалбу подносиоца представке и потврдио одлуку од 28. новембра 2014. године. Такође је делимично усвојио жалбу подносиоца представке у погледу дужине поступка и доделио му 200 евра на име нематеријалне штете, док је остатак захтева одбијен.
16. Уставни суд је 21. октобра 2015. године одбио жалбу подносиоца представке у погледу дужине поступка. Уставни суд је утврдио да, иако је спорни поступак трајао седам година и осам месеци, да је био врло сложен и да је подносилац представке у великој мери допринео његовој дужини, док су надлежни судови поступали ефикасно.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВОВА 1. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ
17. Подносилац представке се жалио да је дужина предметног поступка била некомпатибилна с захтевом „разумног рока.” Он се ослонио на чланове 6. ст. 1. и 13. Конвенције, који у релевантном делу гласе као што следи:
„Приликом одлучивања о грађанским правима и обавезама..., свако има право на ... саслушање у разумном року ... од [стране]... суда...”.
„Свако коме су повређена права и слободе предвиђене овом Конвенцијом има право на делотворно правно средство пред националним органима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству”.
18. Влада је оспорила тај аргумент тврдећи да се у конкретним околностима случаја, односно због сложеног правног питања и одлагања рочишта, углавном услед понашања подносиоца представке и његових честих захтева за изузеће и писмених поднесака, дужина оспореног поступка не може сматрати претераном.
19. Поступак у питању је трајао седам година и осам месеци у оквиру две инстанце.
20. Суд закључује да представка није неприхватљива у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције. Такође констатује да није неприхватљива по било ком другом основу. Стога се мора прогласити прихватљивoм.
21. Суд понавља да се оправданост дужине поступка мора проценити у светлу околности случаја и узимајући у обзир следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца представке и надлежних органа и значај спора за подносиоца представке (видети, између многих других органа, Frydlender против Француске [ВВ], број 30979/96, став 43, ЕСЉП 2000-VII).
22. Суд је често налазио повреде члана 6. став 1. Конвенције у предметима који су покретали питања слична онима у овом случају (видети горе наведени Frydlender).
23. Након што је размотрио све достављене материјале, Суд сматра да Влада није изнела ни једну чињеницу или аргумент који би могао да га убеди да дође до другог закључка у погледу овог предмета. Имајући у виду судску праксу о оваквим питањима, Суд сматра да је у овом случају дужина поступка била прекомерна и није испунила захтев „разумног рока”.
24. У складу с тим, дошло је до кршења члана 6. став 1. Конвенције.
25. С обзиром на овај закључак, Суд сматра да је непотребно испитивати суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (видети mutatis mutandis, Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05, § 90, 20. април 2010. године и Благојевић против Србије, број 63113/13, § 23, 28. март 2017. године).
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
26. Члан 41. Конвенције гласи:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
27. Подносилац представке је захтевао 2.000 евра (EUR) у вези са нематеријалном штетом.
28. Влада је сматрала да је захтевани износ претеран.
29. Суд је уверен да је подносилац представке несумњиво претрпео узнемиреност због озбиљног успоравања спорног поступка. Према томе, подносиоцу представке се додељује 1.900 евра када је реч о претрпљеној нематеријалној штети.
30. Подносилац представке је такође тражио 1.830 евра за трошкове и издатке који су настали пред домаћим судовима.
31. Влада је оспорила такво потраживање.
32. С обзиром на доступну документацију и судску праксу, Суд сматра разумним да додели износ од 100 евра за трошкове и издатке поступка пред Судом.
33. Суд сматра да је прикладно да затезна каматна стопа буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке, којој треба додати три процентна поена.
ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку прихватљивом;
2. Сматра да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;
3. Сматра да нема потребе да посебно разматра притужбу према члану 13. Конвенције;
4. Сматра
(а) да Тужена мора да плати подносиоцу представке у року од три месеца следеће износе:
(i) 1.900 евра (хиљаду и девет стотина евра), као и било који порез који се може наплатити у вези са претрпљеном нематеријалном штетом и
(ii) 100 евра (стотину евра), као и било који порез који се може наплатити, у вези са насталим трошковима и издацима;
(б) да износи наведени под (а) морају да се претворе у националну валуту Тужене по стопи која се примењује на дан поравнања;
5. Одбацује остатак захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и прослеђено у писаном облику 23. октобра 2018. године, у складу с правилом 77. §§ 2. и 3. Пословника о раду суда.
|
Fatoş Aracı заменик секретара |
Pere Pastor Vilanova председник |
THIRD SECTION
CASE OF ILIĆ v. SERBIA
(Application no. 26739/16)
JUDGMENT
STRASBOURG
23 October 2018
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Ilić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 2 October 2018,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 26739/16) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Njegoš Ilić (“the applicant”), on 20 April 2016.
2. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.
3. On 5 October 2017 the complaint concerning the length of the proceedings was communicated to the Government and the remainder of the application was declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
5. The applicant was born in 1960 and lives in Kragujevac.
6. On 14 December 2006 the applicant instituted civil proceedings against the Kragujevac Clinical Centre requesting damages. In the course of the proceedings eleven hearings were held, whereas five hearings were scheduled, but were not held.
7. On 20 May 2011 the applicant’s claim was rejected as unfounded by the Kragujevac Court of First Instance.
8. On 26 December 2011 the Kragujevac Appellate Court (“the Appellate Court”) quashed the decision of 20 May 2011 and remitted the case to the first instance court.
9. In the resumed proceedings the applicant sought recusal of the acting judge twice, but both of his motions were rejected.
10. On 4 October 2012, after three held hearings and two hearings which were not held, expert examination and the increase of the applicants claim, the case was transferred to the Kragujevac High Court (“the High Court”).
11. On 20 March 2013, following the applicant’s two other recusal requests, one of which was adopted, the High Court rejected the applicant’s damages claim as unfounded. The applicant appealed.
12. On 21 August 2014 the Appellate Court rejected the applicant’s appeal and upheld the decision of 20 March 2013. Thereafter, the applicant filed an appeal on points of law, which was rejected by the Supreme Court of Cassation only on 21 December 2016.
13. In the meantime, on 7 February 2013, the applicant lodged a constitutional complaint with the Constitutional Court complaining about the length of the pending civil proceedings, seeking non-pecuniary damages in the amount of 3,000 euros and publication of the decision of the Constitutional Court. The Constitutional Court transferred the case-file to the Appellate Court, as a competent court to deal with the length complaints of the pending cases, pursuant to Article 8a of the Law on the Organization of the Courts. However, on 23 September 2014 the Appellate Court established that it no longer had jurisdiction to deal with the applicant’s complaint since it found that the civil proceedings had been finished. The applicant’s case-file was thus returned to the Constitutional Court.
14. On 6 November 2014 the Constitutional Court returned the case-file to the Appellate Court, which on 28 November 2014 again found that it had no jurisdiction to deal with the case. The Appellate Court then transferred the case-file further to the Supreme Court of Cassation, as the competent court. The applicant appealed.
15. On 22 January 2015 the Supreme Court of Cassation rejected the applicant’s appeal and upheld the decision of 28 November 2014. It also partially adopted the applicant’s complaint concerning the length of the proceedings and awarded him 200 euros for non-pecuniary damage, whereas the rest of claim rejected.
16. On 21 October 2015 the Constitutional Court rejected the applicant’s appeal in regards to the length of the proceedings. The Constitutional Court established that even though the impugned proceedings had lasted seven years and eight months, they were very complex and the applicant largely contributed to its length, whereas the competent courts acted efficiently.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLES 6 § 1 AND 13 OF THE CONVENTION
17. The applicant complained that the length of the proceedings in question had been incompatible with the “reasonable time” requirement. He relied on Articles 6 § 1 and 13 of the Convention, which, in so far as relevant, read as follows:
“In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by a ... tribunal ...”
“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
18. The Government contested that argument claiming that in the specific circumstances of the case, namely the complex legal issue and postponing of the hearings, mainly because of the conduct of the applicant and his frequent recusal requests and written submissions, the length of the impugned proceedings cannot be deemed excessive.
19. The proceedings in question lasted for seven years and eight months in two instances.
20. The Court notes that the application is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
21. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicant and the relevant authorities and what was at stake for the applicant in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII).
22. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present case (see Frydlender, cited above).
23. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. Having regard to its case-law on the subject, the Court considers that in the instant case the length of the proceedings was excessive and failed to meet the “reasonable time” requirement.
24. There has accordingly been a breach of Article 6 § 1 of the Convention.
25. After reaching such a conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010, and Blagojević v. Serbia, no. 63113/13, § 23, 28 March 2017).
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
26. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
27. The applicant claimed 2,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.
28. The Government considered the sum requested to be excessive.
29. The Court is satisfied that the applicant has undoubtedly suffered distress on account of the lengthy delay in the proceedings in question. It therefore awards the applicant EUR 1,900 in respect of the non-pecuniary damage suffered.
30. The applicant also claimed EUR 1,830 for the costs and expenses incurred before the domestic courts.
31. The Government contested this claim.
32. Regard being had to the documents in its possession and to its case-law, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 100 for costs and expenses for the proceedings before the Court.
33. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
3. Holds that there is no need to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months the following amounts:
(i) EUR 1,900 (one thousand nine hundreds euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage suffered, and
(ii) EUR 100 (one hundreds euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
(b) that the amounts specified under (a) shall be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 23 October 2018, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Fatoş Aracı Deputy Registrar |
Pere Pastor Vilanova President |
baza unakrsnih veza