Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 80/2018 од 24.10.2018. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЋОРИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 16796/15)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
25. септембар 2018. године
Ова пресуда је коначна, али може бити предмет редакцијских измена.
У предмету Ћорић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Stephen Phillips, секретар Одељења,
После већања на затвореној седници 4. септембра 2018. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је инициран представком (број 16796/15) против Републике Србије која је поднета Суду 31. марта 2015. године у складу са чланом 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) од стране држављанке Србије, госпође Винке Ћорић (у даљем тексту: подноситељка представке).
2. Подноситељку представке је заступао господин Д. Козомора, адвокат из Новог Сада. Владу Србије (у даљем тексту: Влада) заступао је њихов агент, госпођа Н. Плавшић.
3. Притужба у вези са дужином поступка достављена је Влади 28. јуна 2016. године, док је остатак представке проглашен неприхватљивим на основу правила 54. став 3. Пословника Суда.
ЧИЊЕНИЦЕ
4. Подноситељка представке је рођена 1951. године и живи у Новом Саду.
5. Поступак је започет 19. новембра 1999. године када је треће лице поднело тужбу која се односи на његова станарска права у вези са станом у власништву туженог. Подноситељка представке је учествовала у поступку као умешач на страни туженог, јер је раније са туженим потписала уговор о закупу.
6. Првостепени суд је 8. априла 2003. године прекинуо поступак (мировање поступка).
7. Првостепени суд је обуставио поступак 20. августа 2003. године, 20. октобра 2005. и 13. маја 2009. године, сматрајући да је тужба повучена због чињенице да се странке нису појавиле на заказаним рочиштима. Све три наведене одлуке су накнадно укинуте у жалбеном поступку.
8. Првостепени суд је 29. марта 2012. године усвојио пресуду у корист туженог и подноситељкe представке.
9. Ова пресуда је потврђена у жалбеном поступку 22. августа 2012. године.
10. Подноситељка представке је поднела уставну жалбу Уставном суду 28. септембра 2012. године у вези са повредом права на суђење у разумном року.
11. Уставни суд је 10. фебруара 2015. године утврдио повреду права подноситељкe представке на суђење у разумном року, али је одбио њен захтев за накнаду нематеријалне штете наводећи да само утврђење да је прекршено право представља довољну накнаду за поменуту повреду. При томе је примећено, између осталог, да је подноситељка представке значајно допринела дужини трајања предметног поступка.
ПРАВО
НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ
12. Подноситељка представке се жалила да је дужина поступка била неспојива са захтевом „разумног рока” који је предвиђен у члану 6. став 1. Конвенције и који гласи:
„Приликом одлучивања о грађанским правима и обавезама..., свако има право на ... суђење у разумном року ... од [стране]... суда ..”.
13. Период који би требало узети у обзир почиње са 3. мартом 2004. године, када је Конвенција ступила на снагу у односу на Србију. Међутим, приликом процене разумности протеклог времена након тог датума, мора се водити рачуна о стању поступка у том тренутку (видети Симић против Србије, број 29908/05, § 15, 24. новембар 2009. године).
14. Предметни период се завршио 22. августа 2012. године када је Апелациони суд изрекао другостепену пресуду. Поступак је трајао осам година и шест месеци у оквиру два нивоа судске надлежности.
15. Влада је навела да подноситељка представке не може да тврди да је жртва наводне повреде.
16. Суд сматра да је приговор Владе уско везан за суштину притужбе подноситељкe представке и стога се мора разматрати у оквиру меритума.
17. Суд даље напомиње да ова притужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (а) Конвенције и није неприхватљива по било ком другом основу. Стога се мора прогласити прихватљивим.
18. Према мишљењу Владе, само утврђење да је повређено право представља довољну накнаду за повреду права подноситељкe представке на суђење у разумном року због њеног доприноса дужини на коју се жалила, нарочито јер се она није појавила на два заказана рочишта што је на крају довело до повлачења тужбе.
19. Подноситељка представке се није сложила с тим.
20. Суд констатује да статус подноситељкe представке као „жртве” у смислу члана 34. Конвенције зависи од тога да ли су домаћи органи признали, било изричито или прећутно, наводну повреду Конвенције и, ако је потребно, обезбедили одговарајуће обештећење у вези са тим. Само када су ови услови испуњени, супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције онемогућава испитивање представке (видети Видаковић против Србије (одл.) број 16231/07, став 26, 24. мај 2011. године, Cocchiarella против Италије [ВВ], број 64886/01, § 71, ЕЦХР 2006-V и Cataldo против Италије (одл.) број 45656/99, 3. јун 2004. године).
21. С тим у вези Суд напомиње да је Уставни суд утврдио да је право подноситељкe представке на суђење у разумном року повређено (видети горе наведену тачку 9.), чиме се признаје кршење у вези ког је изјављена жалба, чиме се, заправо, задовољава први услов утврђен у пракси Суда.
22. Тада статус жртве подноситељкe представке зависи од тога да ли је надокнада адекватна и довољна, имајући у виду правично задовољење предвиђено чланом 41. Конвенције (видети Dubjaková против Словачке (одл.), број 67299/01, 19. октобар 2004.).
23. Суд примећује да се једна од карактеристика довољног задовољења, која може уклонити статус жртве у случајевима који се тичу дужине поступка, односи на додељени износ. Овај износ зависи, нарочито, од карактеристика и делотворности правног средства. Стога, су државе које су се, као и Србија, определиле за правни лек који је осмишљен и да убрза поступак и додели накнаду штете, слободне да додељују износе који – иако нижи од оних које додељује Суд – и даље нису неразумни (видети горе цитирано Cocchiarella, § § 96,97).
24. У овом предмету, међутим, Уставни суд је, поред наведеног утврђења да је повређено право, утврдио да подноситељка представке нема право на накнаду нематеријалне штете.
25. С обзиром на материјал који се налази у спису предмета и имајући у виду посебне околности предметног поступка, Суд сматра да се само признање повреде права подноситељкe представке на суђење у разумном року без икакве накнаде због претрпљене нематеријалне штете не може сматрати довољним и стога не представља одговарајуће обештећење за претрпљену повреду.
26. Суд стога закључује да подноситељка представке није изгубила свој статус жртве, у смислу члана 34. Конвенције. Прелиминарни приговор Владе с тим у вези, према томе, мора бити одбијен.
27. С обзиром на горе наведено и нарочито узимајући у обзир да оспорени поступак траје скоро осам година и шест месеци у надлежности Суда у оквиру два нивоа судске надлежности ratione temporis, Суд закључује да је трајање поступка било прекомерно и неуспешно у погледу испуњења захтева у вези са „разумним роком”.
28. У складу с тим, дошло је до кршења члана 6. став 1. Конвенције.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
29. Члан 41. Конвенције гласи:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
30. Подноситељка представке је захтевала 10.000 евра (EUR) у вези са нематеријалном штетом.
31. Влада je оспорила овај захтев.
32. Суд је уверен да је подноситељка представке несумњиво претрпела узнемиреност због трајања спорног поступка. Према томе, подноситељки представке се додељује 1.500 евра када је реч о претрпљеној нематеријалној штети.
33. Подноситељка представке је такође тражила 1.097 евра за трошкове и издатке који су настали пред домаћим судовима и пред Судом.
34. Влада je оспорила овај захтев.
35. С обзиром на документацију у свом поседу и судску праксу, Суд сматра да је разумно доделити износ од 500 евра који покрива трошкове под свим ставкама, умањен за све износе који су можда већ плаћени у том погледу на домаћем нивоу.
36. Суд сматра да је прикладно да затезна каматна стопа буде заснована на маргиналној каматној стопи Европске централне банке, којој треба додати три процентна поена.
ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Одлучује да се Владин претходни приговор у вези статуса жртве подноситељке представке придружи меритуму и одбија га;
2. Проглашава представку прихватљивом;
3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;
4. Утврђује
(а) да Тужена мора да плати подноситељки представке у року од три месеца следеће износе:
(ii) 1.500 евра (хиљаду и пет стотина евра), као и било који порез који се може наплатити у вези са претрпљеном нематеријалном штетом и
(i) 500 евра (пет стотина евра), као било који порез који се може наплатити у вези са насталим трошковима и издацима;
(б) да горе наведени износи морају да се претворе у националну валуту Тужене по стопи која се примењује на дан поравнања;
(в) да ће од истека наведених три месеца до измирења, бити плаћена камата на горе наведене износе по стопи која је једнака маргиналној каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза плус три процентна поена;
5. Одбацује остатак захтева за правично задовољење подноситељке представке.
Састављено на енглеском и прослеђено у писаном облику 25. септембра 2018. године, у складу с правилом 77. §§ 2. и 3. Пословника о раду суда.
|
Stephen Phillips секретар |
Pere Pastor Vilanova председник |
THIRD SECTION
CASE OF ĆORIĆ v. SERBIA
(Application no. 16796/15)
JUDGMENT
STRASBOURG
25 September 2018
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Ćorić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Stephen Phillips, Section Registrar,
Having deliberated in private on 4 September 2018,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 16796/15) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Ms Vinka Ćorić (“the applicant”), on 31 March 2015.
2. The applicant was represented by Mr D. Kozomora, a lawyer practising in Novi Sad. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.
3. On 28 June 2016 the complaint concerning the length of the proceedings was communicated to the Government while the remainder of the application was declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.
THE FACTS
4. The applicant was born in 1951 and lives in Novi Sad.
5. The proceedings began on 19 November 1999 when a third private party brought a lawsuit concerning his tenancy rights in respect of a flat owned by a respondent. The applicant acted as an intervener in these proceedings on the side of the respondent since she had previously signed a tenancy agreement with him.
6. On 8 April 2003 the first instance court suspended the proceedings (mirovanje postupka).
7. On 20 August 2003, 20 October 2005 and 13 May 2009 the first instance court terminated the proceedings having deemed the lawsuit as withdrawn due to the fact that the parties had failed to appear at the scheduled hearings. All three of these decisions were subsequently quashed on appeal.
8. On 29 March 2012 the first instance court rendered a judgment in favour of the respondent and the applicant.
9. On 22 August 2012 this judgment was upheld on appeal.
10. On 28 September 2012 the applicant lodged a further appeal with the Constitutional Court alleging a violation of the right to a hearing within a reasonable time.
11. On 10 February 2015 the Constitutional Court found a violation of the applicant’s right to a hearing within a reasonable time, but rejected her claim for non-pecuniary damages stating that the finding of a violation alone constituted sufficient redress for the said breach. In so doing it noted, inter alia, that the applicant had significantly contributed to the length of proceedings in question.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION
12. The applicant complained that the length of the proceedings had been incompatible with the “reasonable time” requirement, laid down in Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:
“In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ...”
13. The period to be taken into consideration began on 3 March 2004, when the Convention entered into force in respect of Serbia. However, in assessing the reasonableness of the time that elapsed after that date, account must be taken of the state of proceedings at the time (see Simić v. Serbia, no. 29908/05, § 15, 24 November 2009).
14. The period in question ended on 22 August 2012 when the Court of Appeals rendered the second instance judgment. It thus lasted for 8 years and 6 months at two levels of jurisdiction.
15. The Government submitted that the applicant could not claim to be a victim of the alleged violation.
16. The Court considers that the Government’s objection is closely linked to the substance of the applicant’s complaint and, therefore, must be joined to the merits.
17. The Court further notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention and is not inadmissible on any other grounds. It must, therefore, be declared admissible.
18. In the Government’s opinion, the finding of a violation alone constituted sufficient redress for the breach of the applicant’s right to a hearing within a reasonable time because of her own contribution to the length complained of, particularly in view of her failure to appear at two scheduled hearings which ultimately led to the withdrawal of the lawsuit.
19. The applicant disagreed.
20. The Court notes that an applicant’s status as a “victim” within the meaning of Article 34 of the Convention depends on whether the domestic authorities have acknowledged, either expressly or in substance, the alleged infringement of the Convention and, if necessary, provided appropriate redress in relation thereto. Only when these conditions are satisfied does the subsidiary nature of the protective mechanism of the Convention preclude examination of an application (see, Vidaković v. Serbia (dec.) no. 16231/07, § 26, 24 May 2011; Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, § 71, ECHR 2006-V and Cataldo v. Italy (dec.) no. 45656/99, 3 June 2004).
21. The Court, in this respect, notes that the Constitutional Court found that the applicant’s right to a hearing within a reasonable time had indeed been violated (see paragraph 9 above), thereby acknowledging the breach complained of and, in effect, satisfying the first condition laid down in the Court’s case-law.
22. The applicant’s victim status then depends on whether the redress afforded was adequate and sufficient, having regard to just satisfaction as provided for under Article 41 of the Convention (see Dubjaková v. Slovakia (dec.), no. 67299/01, 19 October 2004).
23. The Court observes that in length-of-proceedings cases one of the characteristics of sufficient redress, which may remove a litigant’s victim status, relates to the amount awarded. This amount depends, in particular, on the characteristics and effectiveness of the remedy. Thus, States which, like Serbia, have opted for a remedy designed both to expedite proceedings and afford compensation are free to award amounts which – while being lower than those awarded by the Court – are still not unreasonable (see Cocchiarella, cited above, §§ 96,97).
24. In the present case, however, the Constitutional Court, in addition to the said finding of a violation, declared that the applicant was not entitled to the compensation of non-pecuniary damage.
25. In view of the material in the case file and having regard to the particular circumstances of the proceedings in question, the Court considers that the mere recognition of the breach of the applicant’s right to a hearing within a reasonable time without any award on account of the non-pecuniary damage suffered cannot be considered as sufficient and does not, therefore, amount to appropriate redress for the violation suffered.
26. The Court thus concludes that the applicant did not lose her status as a victim within the meaning of Article 34 of the Convention. The Government’s preliminary objection in this regard must, hence, be rejected.
27. In view of the above, and particularly taking into account that the impugned proceedings lasted for 8 years and almost 6 months within the Court’s competence ratione temporis at two levels of jurisdiction, the Court concludes that the length of the proceedings at issue was excessive and failed to meet the “reasonable time” requirement.
28. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
29. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
30. The applicant claimed 10,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damages.
31. The Government contested this claim.
32. The Court is satisfied that the applicant has undoubtedly suffered distress on account of the delay in the proceedings at issue. It, therefore, awards the applicant EUR 1,500 in respect of the non-pecuniary damage suffered.
33. The applicant also claimed EUR 1,097 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and before the Court.
34. The Government contested this claim.
35. Regard being had to the documents in its possession and to its case-law, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 500 covering costs under all heads, less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level.
36. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Decides to join to the merits the Government’s preliminary objection as to the applicant’s victim status and dismisses it;
2. Declares the application admissible;
3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant within three months the following amounts:
(i) EUR 1,500 (one thousand five hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of the non-pecuniary damage suffered, and
(ii) EUR 500 (five hundred euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;
(b) that the amounts specified above shall be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 25 September 2018, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
|
Stephen Phillips |
Pere Pastor Vilanova |
baza unakrsnih veza