Milošević protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 35/2009 од 12.5.2009. године.

САВЕТ ЕВРОПЕ
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ МИЛОШЕВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 31320/05)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
28. април 2009. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Милошевић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на седници већа у саставу:

Françoise Tulkens, председник,

Ireneu Cabral Barreto,

Vladimiro Zagrebelsky,

Danute Jočiene,

Dragoljub Popović,

András Sajó,

Nona Tsotsoria, судије,

и Sally Dollé, секретар Одељења,

После разматрања на затвореној седници 7. априла 2009. године, Изриче следећу пресуду, која је донета тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 31320/05) против државне заједнице Србија и Црна Гора, коју је Суду поднео по члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), у то време, држављанин државне заједнице Србија и Црна Гора, г. Славиша Милошевић (у даљем тексту: "подносилац представке"), дана 17. августа 2005. године.

2. Од 3. јуна 2006. године, после Декларације о независности Црне Горе, Србија је искључива Висока страна уговорница у поступцима пред Судом.

3. Подносиоца представке је заступао г. Н. Радосавовић, адвокат из Београда. Владу Државне Заједнице Србија и Црна Гора а, касније, Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

4. Подносилац представке је тврдио да је претрпео повреду члана 5. став 3. Конвенције као и повреду члана 2. Протокола број 4.

5. Председник Другог одељења је 16. априла 2007. године одлучио да Владу обавести о представци. Примењујући члан 29. став 3. Конвенције, такође, је одлучено да се основаност представке разматра истовремено са њеном допуштеношћу.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

6. Подносилац представке је рођен 1972. године и живи у Београду.

7. Чињенице предмета, како су их доставиле стране, могу се сумирати како следи.

8. Пето општинско јавно тужилаштво у Београду је 28. октобра 1999. године поднело захтев за спровођење истраге против подносиоца представке, тврдећи да је он починио бројна кривична дела крађе према члану 166. став 1. Кривичног законика.

9. Истражни судија Петог општинског суда у Београду (у даљем тексту: "Општински суд") је 16. децембра 1999. године донео решење о спровођењу истраге у вези са овим кривичним делима.

10. Истражни судија истог суда је 18. јануара 2000. године утврдио да се не зна где се налази подносилац представке и издао потерницу, са решењем о његовом притвору у периоду до месец дана.

11. Општински суд је, поступајући по службеној дужности, 16. априла 2002. године именовао адвоката који ће заступати подносиоца представке у поступку.

12. Полиција је 20. јануара 2005. године у 16 часова ухапсила подносиоца представке и привела у Окружни затвор у Београду. Ово хапшење је обављено на основу решења о притвору Општинског суда од 18. јануара 2000. године.

13. Општински суд је 21. јануара 2005. године покушао да се обрати адвокату подносиоца представке, али га није нашао. Због тога је суд 24. јануара 2005. године именовао другог адвоката који ће заступати подносиоца представке.

14. Пошто новоименовани адвокат није могао да 25. јануара 2005. године оде у Окружни затвор, суђење подносиоцу представке је заказано за 27. јануар 2005. године.

15. Истражни судија Општинског суда је саслушао подносиоца представке 27. јануара 2005. године у 9.30 часова у присуству његовог адвоката, којом приликом је подносилац представке, између осталог, негирао све оптужбе и изричито се одрекао права да поднесе жалбу на решење о притвору од 18. јануара 2000. године. Изгледа да је подносилац представке сматрао да има мало шансе да буде ослобођен по жалби и да је желео да му се суди што је пре могуће.

16. Пето општинско јавно тужилаштво је 3. фебруара 2005. године подигло оптужницу против подносиоца представке.

17. Трочлано судско веће Општинског суда је 4. фебруара 2005. године продужило притвор подносиоцу представке за још 30 дана, а да није саслушало ни њега ни његовог адвоката.

18. Подносилац представке је 11. фебруара 2005. године поднео жалбу против овог решења, истичући, између осталог, да није одмах изведен пред судију, "што је повреда члана 5. става 3. Конвенције".

19. Окружни суд у Београду је 18. фебруара 2005. године одбио ову жалбу, поново доневши одлуку у одсуству подносиоца представке и његовог адвоката. Он, такође, није размотрио посебну притужбу подносиоца представке према члану 5. став 3. Конвенције.

20. Суђење подносиоцу представке је почело 2. марта 2005. године, али му је притвор продужен.

21. Општински суд је 18. маја 2005. године нашао да је подносилац представке крив, осудио га на затворску казну од годину дана и два месеца и пустио га из притвора.

22. Окружни суд је 19. децембра 2005. године укинуо оспоравану пресуду и наложио поновно суђење.

23. Општински суд је 16. фебруара 2007. године нашао, на основу делимично измењене оптужнице, да је подносилац представке крив и осудио га на затворску казну од осам месеци.

24. Испоставило се да је подносилац представке против ове пресуде поднео жалбу Окружном суду у Београду 5. априла 2007. године.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

А. Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора (објављена у "Службеном листу Србије и Црне Горе" - "Сл. лист Србије и Црне Горе" број 1/03)

25. Члан 10. је предвиђао да се "одредбе међународних споразума о људским и мањинским правима примењиве у ... [државној заједници] ... Србија и Црна Гора морају директно примењивати".

Б. Законик о кривичном поступку (објављен у "Службеном листу Савезне Републике Југославије" - "Сл. лист" бр. 70/01 и 68/02, као и у "Службеном гласнику Републике Србије" - "Сл. гласник РС" бр. 58/04, 85/05 и 115/05)

26. Члан 229. регулише притвор који одређује полиција, предвиђајући, између осталог, да он може да траје до 48 сати, а тада се осумњичени мора извести пред истражног судију који може, сходно члану 228, донети решење о пуштању на слободу или решење о "истражном притвору".

27. Чланови 143-145. се тичу "притвора пре подизања оптужнице", наиме истражног притвора после притвора који одређује полиција до подизања оптужнице од стране јавног тужиоца. Према овим одредбама, истражни судија је, поред тога што спроводи истрагу, такође, овлашћен да донесе решење о притвору окривљеног. Окривљени против кога је донето такво решење о притвору у његовом одсуству ће добити ово решење по хапшењу или, најкасније, 24 часа после тога. Окривљени ће имати право да против овог решења поднесе жалбу, а иста жалба се мора поднети у року од 24 сата и разматрати од стране трочланог судског већа истог суда у року од следећих 48 сати. Окривљени и његов адвокат немају право да том приликом буду лично саслушани, али их трочлано судско веће, ако тако одлучи, може позвати да дођу у суд и усмено изнесу своје ставове (видети, такође, члан 262). Истражни судија може донети решење о притвору до месец дана. Током истражног поступка окривљени нема изричито право да тражи пуштање на слободу, али истражни судија може пустити окривљеног на слободу уз сагласност надлежног јавног тужиоца. Ако између њих двојице не постоји сагласност, ово питање решава трочлано судско веће истог суда у року од 48 сати. Окривљени и његов адвокат немају право да том приликом буду лично саслушани (исто). Трочлано судско веће може, такође, продужити притвор окривљеном пре подизања оптужнице за још два месеца, без личног саслушања окривљеног или његовог адвоката (исто). Окривљени и његов адвокат могу поднети жалбу против овог решења вишем суду, али ни тада немају право да присуствују када се ова жалба разматра (видети, такође, члан 401. и члан 402. став 1, као и члан 375. ст. 1. и 2). У вези са кривичним делима за које се може изрећи казна затвора дужа од пет година, трочлано судско веће Врховног суда може окривљеном продужити притвор за још три месеца, а да лично не саслуша ни окривљеног ни његовог адвоката (видети, такође, члан 262). Окривљени и његов адвокат могу поднети жалбу против овог решења другом већу истог суда али, ни тада немају право да присуствују када се ова жалба разматра (видети, такође, члан 401. и члан 402. став 1, као и члан 375. ст. 1. и 2). По истеку ова три месеца, против окривљеног мора бити подигнута оптужница или мора бити пуштен на слободу. Према томе, домаће право предвиђа да притвор пре подизања оптужнице не може трајати дуже од 6 месеци укупно.

28. Према члану 146, после подизања оптужнице против окривљеног до доношења пресуде у првој инстанци, притвор је питање о коме одлучује судско веће, у току самог поступка, или, заправо, трочлано судско веће истог суда између рочишта. Поред тога, "притвор после подизања оптужнице" се аутоматски поново разматра сваких тридесет дана док се оптужница не потврди, и свака два месеца после ове потврде до доношења пресуде у првој инстанци. Окривљени и одбрана немају изричито право да буду лично саслушани од стране наведеног трочланог већа нити да присуствују када виши суд разматра њихову жалбу против донетог решења у оквиру "механизма аутоматског поновног разматрања" (исто).

29. Према члану 152, председник надлежног суда или судија кога именује председник, а који не може бити истражни судија, редовно прати стање притворених лица. Председник суда и истражни судија могу, међутим, у свако доба посетити притворена лица, разговарати са њима и од њих примати притужбе.

30. Најзад, члан 419. предвиђа, између осталог, да надлежни јавни тужилац "може" поднети захтев за заштиту законитости против "правоснажне судске одлуке", у име или против оптуженог, ако је материјални и процесни "закон повређен."

В. Закон о уређењу судова (објављен у "Сл. гласнику РС" бр. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 и 46/06)

31. Релевантне одредбе овог закона гласе:

Члан 7.

"Странка и други учесник у судском поступку имају право притужбе на рад суда кад сматрају да се поступак одуговлачи, да је неправилан или да постоји било какав недозвољен утицај на његов ток и исход."

Члан 51.

Председник вишег суда има право да надзире судску управу нижег суда, а председник непосредно вишег суда и да при нечињењу председника нижег суда донесе акте из његовог делокруга.

Председник вишег суда може тражити од нижег суда обавештење о примени прописа, проблемима у суђењу и све податке о раду.

Председник вишег суда може наложити непосредан увид у рад нижег суда.

Члан 52.

Кад странка или други учесник у поступку поднесу притужбу, председник суда дужан је да размотри и да о њеној основаности и предузетим мерама обавести притужиоца у року од петнаест дана од пријема притужбе.

Ако је притужба поднета преко министарства надлежног за правосуђе или вишег суда, о основаности притужбе и предузетим мерама обавештавају се и министар или председник вишег суда.

Г. Судски пословник (објављен у "Службеном гласнику РС" бр. 65/03, 115/05 и 4/06)

32. Према члану 8, између осталог, председник суда мора обезбедити ажуран рад суда. Он или она, такође, мора погледати сваку притужбу коју поднесе странка у поступку у вези са одуговлачењем и одговорити у року од 15 дана, дајући његову или њену одлуку и, ако је неопходно, наложивши предузимање мера да се стање поправи.

33. Члан 4, између осталог, предвиђа да Министарство правде мора надзирати рад судова у смислу њихове ажурности. Ако се идентификују неки проблеми, Министарство мора "предложити" предузимање посебних мера у року од 15 дана.

Д. Закон о судијама (објављен у "Службеном гласнику РС" бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 61/05 и 101/05)

34. Релевантне одредбе овог закона гласе:

Члан 40а ст. 1. и 2.

"У Врховном суду Србије образује се Надзорни одбор (у даљем тексту: ’Одбор’).

Одбор се састоји од пет судија Врховног суда које на четири године бира општа седница Врховног суда Србије."

Члан 40б

"Одбор је овлашћен да, по притужби или самоиницијативно, контролише судске предмете и начини увид у њих.

По коначној контроли судског предмета Одбор може пред Великим персоналним већем покренути поступак за разрешење судије због несавесног или нестручног вршења дужности или предложити изрицање дисциплинске мере судији."

Ђ. Закон о облигационим односима (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије" - "Сл. лист" бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и "Сл. листу СРЈ" број 31/93)

35. Чланови 199. и 200. Закона о облигационим односима предвиђају, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физички бол или душевну патњу као последицу кршења "права личности" има право, у зависности од њиховог трајања и јачине, да покрене поступак за финансијску накнаду код парничних судова, као и да тражи друге облике накнаде "који могу" омогућити одговарајуће нематеријално задовољење.

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 5. СТАВ 3. КОНВЕНЦИЈЕ

36. Подносилац представке се жалио зато што није одмах и лично изведен пред судију са овлашћењем да га пусти на слободу, што је повреда члана 5. став 3. Конвенције.

37. Релевантни део члана 5. гласи како следи:

"1. Свако има право на слободу и безбедност личности. Нико не може бити лишен слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступком: ...

(в) у случају законитог хапшења или лишења слободе ради привођења лица пред надлежну судску власт због оправдане сумње да је извршило кривично дело, или када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило извршење кривичног дела или бекство по његовом извршење,...

3. Свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1. (в) овог члана мора без одлагања бити изведен пред судију или службено лице законом одређено да обавља судске функције и мора имати право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може се условити јемствима да се лице појавити на суђењу."

А. Допуштеност

1. Рок од шест месеци

38. Влада је тврдила да подносилац представке није доставио представку Суду у року од шест месеци, рачунајући од 27. јануара 2005. године, када га је први пут саслушао истражни судија (видети став 15. у горњем тексту).

39. Подносилац представке није дао никакав коментар.

40. Суд подсећа да члан 35. став 1. Конвенције предвиђа да он може да разматра неку притужбу само ако је поднета у року од шест месеци од датума правоснажне одлуке донете у току исцрпљења домаћих правних средстава. Када подносилац представке нема на располагању делотворно правно средство, временски рок истиче шест месеци после датума радњи или мера на које се жали, или после датума сазнања о тој радњи или њеном утицају на подносиоца представке (видети, Younger против Уједињеног Краљевства (одлука), број 57420/00, ЕЦХР 2003-I). Ако та ситуација, међутим, траје, рок од шест месеци истиче по завршетку ситуације о којој је реч (видети, уз одговарајуће измене, Ječius против Литваније, број 34578/97, став. 44, ЕЦХР 2000-IX).

41. Суд примећује да се у предметном случају притужба подносиоца представке према члану 35. став 3. Конвенције односи на наводни недостатак у Закону о кривичном поступку Тужене државе, како су га тумачили домаћи судови и применили у његовом случају, што је довело до његова ситуације потраје. Посебно, истражни судија који је подносиоца представке саслушао 27. јануара 2005. године није имао обавезу по домаћем закону да испита његов притвор нити овлашћење да самостално донесе решење о његовом пуштању на слободу (видети, ст. 15. и 27. у горњем тексту). Штавише, све до 2. марта 2005. године, када је одржано прво рочиште, подносилац представке није лично изведен "пред судију" овлашћеног да га пусти на слободу (видети, ст. 17 - 20, 27. и 28. у горњем тексту). Суд, према томе, закључује да је ситуација која је отпочела хапшењем подносиоца представке окончана тог дана у смислу члана 35. став 1. Конвенције (видети, уз одговарајуће измене, Радослав Попов против Бугарске, број 58971/00, ст. 39. и 40, 2. новембар 2006. године).

42. Према томе, рок за подношење притужбе од стране подносиоца представке истекао је шест месеци после 2. марта 2005. године. Пошто је подносилац представке поднео своју представку 17. августа 2005. године, произилази да се примедба Владе мора одбити.

2. Исцрпљивање домаћих правних средстава

43. Влада је изнела да подносилац представке није исцрпео сва делотворна домаћа правна средства. Посебно, он се није позвао на члан 10. Уставне повеље или Конвенцију пред домаћим судовима (видети став 25. у горњем тексту).

Подносилац представке, такође, није покренуо посебан парнични поступак према чл. 199. и 200. Закона о облигационим односима (видети став 35. у горњем тексту), а пропустио је и да ургира код јавног тужиоца да у његово име поднесе захтев за заштиту законитости у вези са одлуком Окружног суда од 18. фебруара 2005. године (видети став 30. у горњем тексту). Најзад, подносилац представке није користио члан 152. Законика о кривичном поступку нити се жалио председнику Општинског суда, председнику Окружног суда, Министру правде, а ни Надзорном одбору Врховног суда (видети ст. 29. и 31-34. у горњем тексту).

44. Подносилац представке је остао при ставу да су сва горе наведена правна средства ирелевантна и/или неделотворна.

45. Суд подсећа да, према члану 35. став 1. Конвенције, он може да се бави неким питањем само пошто су исцрпљена сва домаћа правна средства (видети, на пример, Hentrich против Француске, пресуда од 22. септембра 1994. године, серија А број 296-А, стр. 18, став 33.; Remli против Француске, пресуда од 23. априла 1996. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-II, стр. 571, став 33.). Он даље подсећа да је обавеза Владе која тврди да правна средства нису исцрпљена, да увери Суд да је правно средство о коме је реч било и теоријски и практично на располагању у релевантном тренутку (видети, између осталог, Vernillo против Француске, пресуда од 20. фебруара 1991. године, серија А број 198, стр. 11-12, став 27; Dalia против Француске, пресуда од 19. фебруара 1998. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-I, стр. 87-88. став 38.). Штавише, једно правно средство се не може сматрати делотворним ако зависи од добре воље државног службеника (видети, уз одговарајуће измене, Malfatti против Словачке Републике, број 38855/97, Одлука Комисије од 1. јула 1998. године; V. S. против Словачке Републике, број 30894/96, Одлука Комисије од 22. октобра 1997. године; видети, такође, X против Ирске, број 9136/80, Одлука Комисије од 10. јула 1981. године, Одлуке и Извештаји (ОИ). 26. стр. 242.).

46. У вези са предметним случајем, Суд прво примећује да се, у вези са поднеском Владе да је подносилац представке требало да поднесе парничну тужбу према члану 200. Закона о облигационим односима, права зајемчена према члану 5. став 3. морају разликовати од права на добијање накнаде због њихове повреде, због чега се парнична тужба за накнаду штете не може сматрати делотворном у вези са притужбом подносиоца представке (видети, међу многим другим ауторитетима, Wloch против Пољске, број 27785/95, став. 90, ЕЦХР 2000-IX). Друго, чак и под претпоставком да се сва ова средства могу сматрати делотворним, Влада није навела ниједан пример домаће судске праксе који указује да је, у предмету као што је предмет подносиоца представке, заиста било могуће да се добије нека накнада у вези са притвором према члану 199. Закона облигационим односима, члану 152. Законика о кривичном поступку или, заправо, на основу законодавства описаног у ст. 31-34. у горњем тексту. Треће, Суд налази да једино јавни тужилац могао поднети захтев за заштиту законитости у име подносиоца представке и да, штавише, он има дискреционо право да одлучи да ли да то учини или не. Према томе, ово правно средство је, такође, било неделотворно према члану 35. став 1. Конвенције (видети, Лепојић против Србије, број 13909/05, став 54, 6. новембар 2007. године). Најзад, примећено је да се у својој жалби од 11. фебруара 2005. године подносилац представке изричито жалио због тога што није одмах изведен пред судију, што представља повреду члана 5. става 3. Конвенције.

47. С обзиром на горе наведено, Суд закључује да се притужбе подносиоца представке не могу прогласити недопуштеним због неисцрпљења домаћих правних средстава према члану 35. став 1. Конвенције. Сходно томе, примедба Владе у вези са овим се мора одбити.

3. Закључак

48. Суд сматра да притужба подносиоца представке није очигледно неоснована у смислу значења члана 35. став 3. Конвенције. Он даље сматра да она није недопуштена ни по једном другом основу. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

49. Влада је тврдила да није дошло до повреде члана 5. става 3. Конвенције. Посебно, притвор о коме је реч је био у складу са законом и одредио га је суд, а не полиција или јавни тужилац. Даље, подносилац представке се појавио пред истражним судијом за мање од седам дана после хапшења, а део претходног кашњења се пре може приписати адвокату самог подносиоца представке, а не судовима Тужене државе. Најзад, Влада је изнела да се прво суђење подносиоцу представке брзо завршило и приметила да је одмах после њега пуштен на слободу.

50. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу.

51. Суд подсећа да законито ухапшен појединац или појединац осумњичен да је починио кривично дело мора, према члану 5. став 3. Конвенције, бити заштићен одређеном судском контролом. Та контрола мора да испуни захтев хитности (видети, McKay против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 543/03, став 33., ЕЦХР 2006-...), бити "аутоматска", наиме, не зависити од претходне представке лица о коме је реч (исто, став 34), а притворено лице мора лично бити изведено пред "судију или [неког] другог службеника овлашћеног по закону" да одлучи да ли да нареди његово или њено пуштање на слободу у току суђења (исто, став 35).

52. Суд даље подсећа да чак и када је домаћи суд првобитно одредио притвор, то не искључује накнадну примену наведеног "захтева хитности" ако, између осталог, оптужени није саслушан приликом разматрања његовог притвора. На пример, период од петнаест дана од када је подносилац представке стављен у притвор, на основу судског решења, и његовог личног саслушања пред судијом сматрао се несагласним са чланом 5. став 3. у предмету McGoff против Шведске (пресуда од 26. октобра 1984. године, став 27, серија А број 83).

53. С обзиром на горе наведену судску праксу и у вези са предметним случајем, Суд примећује да у спису предмета нема доказа који би указао да је хапшењем подносиоца представке и/или његовим накнадним притвором повређен члан 5. став 1 (в) Конвенције. Суд даље примећује, међутим, да, с обзиром на одредбе Законика о кривичном поступку и његове претходне налазе (ставови 27, 28. и 41. у горњем тексту), подносилац представке није изведен пред судију који је имао и обавезу да размотри његов притвор и неопходно овлашћење да наложи његово пуштање на слободу до, у најбољем случају, 2. марта 2005. године, што је више од четрдесет једног дана после његовог хапшења (видети, такође, ст. 12-21. у горњем тексту).

54. Према томе, дошло је до повреде члана 5. став 3. Конвенције (видети, уз одговарајуће измене, Vrenčev protiv Srbije, број 2361/05, ст. 64-68, 23. септембар 2008. године).

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 2. ПРОТОКОЛА БРОЈ 4

55. Подносилац представке се даље жалио да су, као последица повреде члана 5. става 3. Конвенције, органи Тужене државе, такође, повредили његово право на слободу кретања, зајемчено према члану 2. Протокола број 4.

56. Суд примећује да је ова његова притужба повезана са оном која је разматрана у горњем тексту и да се она, на исти начин, мора прогласити допуштеном.

57. Међутим, с обзиром на његове налазе према члану 5. став 3. у горњем тексту, Суд сматра да није неопходно да се разматра да ли је, у овом случају, такође, дошло до посебне повреде члана 2. Протокола број 4 (видети, међу многим другим ауторитетима, Bozano против Француске, 18. децембар 1986. године, став 63., серија А број 111).

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

58. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

А. Штета

59. Подносилац представке је тражио 10.000 евра (EUR) на име претрпљене нематеријалне штете.

60. Влада је оспорила овај захтев.

61. Суд сматра да је подносилац представке претрпео нематеријалну штету која се не може довољно надокнадити само његовом констатацијом повреде Конвенције. С обзиром на природу повреде утврђене у овом предмету и процењујући на основу правичности, Суд стога додељује подносиоцу представке 3.000 евра по овом основу (видети, уз одговарајуће измене, Вренчев против Србије, цитиран у горњем тексту).

Б. Трошкови

62. Подносилац представке је, такође, тражио 500 евра на име трошкова у поступку пред Судом.

63. Влада је оспорила овај захтев.

64. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они стварно и неопходно настали и да су оправдани у погледу износа. У предметном случају, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра да је оправдано да се у потпуности досуди износ који подносилац представке тражи за поступак пред њим.

В. Затезна камата

65. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава представку допуштеном,

2. Утврђује да је било повреде члана 5. став 3. Конвенције,

3. Утврђује да нема потребе да се посебно разматра притужба подносиоца представке према члану 2. Протокола број 4,

4. Утврђује

(а) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, који ће бити претворени у српске динаре по курсу који ће важити на дан исплате:

(i) 3.000 евра (три хиљаде евра) на име претрпљене нематеријалне штете, плус порез који се може платити,

(ii) 500 евра (пет стотина евра) на име трошкова, плус порез који подносилац представке може платити,

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена,

4. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском и достављено у писаној форми 28. априла 2009. године, према Правилу 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

COUR EUROPÉENNE DES DROITS
DE L’HOMME
EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS

SECOND SECTION

CASE OF MILOŠEVIĆ v. SERBIA
(Application no. 31320/05)

JUDGMENT

STRASBOURG
28 April 2009

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Milošević v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Françoise Tulkens, President,

Ireneu Cabral Barreto,

Vladimiro Zagrebelsky,

Danute Jočiene,

Dragoljub Popović,

András Sajó,

Nona Tsotsoria, judges,

and Sally Dollé, Section Registrar,

Having deliberated in private on 7 April 2009,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 31320/05) against the State Union of Serbia and Montenegro lodged with the Court, under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention"), by, at that time, a national of the State Union of Serbia and Montenegro, Mr Slaviša Milošević ("the applicant"), on 17 August 2005.

2. As of 3 June 2006, following the Montenegrin declaration of independence, Serbia remained the sole respondent in the proceedings before the Court.

3. The applicant was represented by Mr N. Radosavović, a lawyer practising in Belgrade. The Government of the State Union of Serbia and Montenegro and, subsequently, the Government of Serbia ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

4. The applicant alleged that he had suffered a breach of Article 5 § 3 of the Convention, as well as a violation of Article 2 of Protocol No. 4.

5. On 16 April 2007 the President of the Second Section decided to give notice of the application to the Government. Applying Article 29 § 3 of the Convention, it was also decided to examine the merits of the application at the same time as its admissibility.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

 6. The applicant was born in 1972 and lives in Belgrade.

7. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

8. On 28 October 1999 the Fifth Municipal Public Prosecutor’s Office (Peto opštinsko javno tužilastvo) in Belgrade filed a request for the opening of a judicial investigation (zahtev za sprovođenje istrage) against the applicant, alleging that he had committed numerous offences of theft under Article 166 § 1 of the Criminal Code.

9. On 16 December 1999 the investigating judge of the Fifth Municipal Court in Belgrade (Peti opštinski sud u Beogradu, hereinafter "the Municipal Court") instituted a judicial investigation (doneo rešenje o sprovođenju istrage) in respect of these charges.

10. On 18 January 2000 the same court’s investigating judge found that the applicant’s whereabouts were unknown and issued a warrant, ordering his detention for a period of up to one month.

11. On 16 April 2002 the Municipal Court, acting ex officio, appointed a lawyer to represent the applicant in the proceedings.

12. On 20 January 2005, at 4 p.m. the applicant was arrested by the police and taken to the District Prison (Okružni zatvor) in Belgrade. This arrest was carried out on the basis of the Municipal Court’s detention order of 18 January 2000.

13. On 21 January 2005 the Municipal Court attempted to contact the applicant’s lawyer, but he could not be reached. On 24 January 2005, therefore, the court appointed another lawyer to represent the applicant.

14. Since the newly appointed lawyer was unable to go to the District Prison on 25 January 2005, the applicant’s hearing was re-scheduled for 27 January 2005.

15. On 27 January 2005, at 9.30 a.m., the applicant, in his lawyer’s presence, was heard by the investigating judge of the Municipal Court, on which occasion, inter alia, he denied all charges and explicitly waived his right to file an appeal against the detention order of 18 January 2000. It would appear that the applicant considered that he had little chance of being released on appeal and preferred instead to be tried as soon as possible.

16. On 3 February 2005 the Fifth Municipal Public Prosecutor’s Office issued an indictment against the applicant.

17. On 4 February 2005 the three-judge panel of the Municipal Court extended the applicant’s detention for another 30 days, without having heard him or his lawyer in person.

18. On 11 February 2005 the applicant filed an appeal against this decision, pointing out, inter alia, that he had not been brought promptly before a judge, "in breach of Article 5 § 3 of the Convention".

19. On 18 February 2005 the District Court (Okružni sud) in Belgrade rejected this appeal, ruling again in the absence of the applicant and his lawyer. It also failed to consider the applicant’s specific complaint made under Article 5 § 3 of the Convention.

20. The applicant’s trial began on 2 March 2005, but his detention had been extended.

21. On 18 May 2005 the applicant was found guilty by the Municipal Court, sentenced to one year and two months in prison and released from detention.

22. On 19 December 2005 the District Court quashed the impugned judgment and ordered a retrial.

23. On 16 February 2007 the Municipal Court, based on a somewhat amended indictment, found the applicant guilty and sentenced him to eight months in prison.

24. On 5 April 2007 the applicant seems to have filed an appeal against this judgment with the District Court in Belgrade.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. Constitutional Charter of the State Union of Serbia and Montenegro (Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora; published in the Official Gazette of Serbia and Montenegro - OG SCG - no. 1/03)

25. Article 10 stated that the "provisions of international treaties on human and minority rights applicable in ... [the State Union of] ... Serbia and Montenegro shall be directly enforceable".

B. Code of Criminal Procedure (Zakonik o krivičnom postupku, published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - nos. 70/01 and 68/02, as well as in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 58/04, 85/05 and 115/05)

26. Article 229 regulates police detention, providing, inter alia, that it can last up to 48 hours, which is when the suspect must be brought before the investigating judge who can, in accordance with Article 228, either order his release or have him placed in "judicial detention".

27. Articles 143-145 concern "pre-indictment detention", that is judicial detention following any police detention until the defendant’s indictment by the public prosecutor. Under these provisions, the investigating judge, in addition to conducting the investigation, is also authorised to order the defendant’s detention. The defendant whose detention was so ordered in his absence shall be served with this order upon arrest or, at the latest, within 24 hours thereafter. The defendant shall then have the right to lodge an appeal against this order, which appeal must be filed within 24 hours and considered by a three-judge panel of the same court within another 48 hours. The defendant and his counsel have no right to be heard in person on this occasion but the three-judge panel, if it so decides, may invite them to appear and state their views orally (see, also, Article 262). The investigating judge can order detention for up to one month. Throughout the judicial investigation stage of the proceedings, the defendant is not explicitly entitled to request his release, but the investigating judge may release the defendant with the consent of the competent public prosecutor. If there is disagreement between the two, the issue shall be resolved by a three-judge panel of the same court, within 48 hours. The defendant and his counsel have no right to be heard in person on this occasion (ibid.). The three-judge panel may also extend the defendant’s pre-indictment detention for another two months, without having heard him or his counsel in person (ibid.). The defendant and his counsel can lodge an appeal against this decision to a higher court, but again have no right to be present when this appeal is being considered (see, also, Articles 401 and 402 § 1, as well as Article 375 §§ 1 and 2). As regards crimes punishable by more than five years’ imprisonment, the three-judge panel of the Supreme Court can extend the defendant’s detention for an additional period of three months, without having heard him or his counsel in person (see, also, Article 262). The defendant and his counsel can lodge an appeal against this decision to another panel of the same court but, again, have no right to be present when this appeal is being considered (see, also, Articles 401 and 402 § 1, as well as Article 375 §§ 1 and 2). After these three months, the defendant has to be indicted or released. Domestic law, therefore, provides that pre-indictment detention cannot last more than 6 months in all.

28. Under Article 146, following the indictment of the defendant until the adoption of the judgement at first instance, detention is a matter for the trial chamber to decide, during the hearings themselves, or, indeed, for the same court’s three-judge panel in-between those hearings. Apart from that, "post-indictment detention" is automatically reviewed every thirty days until the indictment is confirmed and every two months following this confirmation until the adoption of the judgement at first instance. The accused and defence counsel have no explicit right to be heard in person by the said three-judge panel or to be present when their appeal against the decision rendered within the "automatic review mechanism" is being considered by a higher court (ibid.).

29. Pursuant to Article 152, the situation of persons detained on remand is regularly monitored by the president of the competent court or a judge appointed by the president who cannot be an investigating judge. The president of the court and the investigating judge, however, may visit persons detained on remand at any time, speak with them and receive their complaints.

30. Lastly, Article 419 provides, inter alia, that the competent public prosecutor "may" (može) file a Request for the Protection of Legality (zahtev za zaštitu zakonitosti) against a "final judicial decision", on behalf of or against the defendant, if the relevant substantive and/or procedural "law has been breached" (ako je povređen zakon).

C. Court Organisation Act (Zakon o uređenju sudova; published in OG RS nos. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 and 46/06)

31. The relevant provisions of this Act read as follows:

Article 7

"A party or another participant in the court proceedings shall have the right to complain about the work of a court when they consider the proceedings delayed, improper, or that there has been an [untoward] influence on their course and outcome."

Article 51

"The President of a higher instance court shall have the right to monitor the court administration of a lower instance court, and the President of a directly higher court shall have the authority to adopt an act from within the competence of the President of a lower instance court, if the latter omits to perform his duty.

The President of a higher instance court may request from the lower instance court information regarding the implementation of existing legislation, information concerning any problems about trials and all information regarding the work of the court.

The President of a higher instance court may order a direct inspection of the work of a lower instance court."

Article 52

"When a party to a case or another person taking part in the proceedings files a complaint, the President of the court must, having considered it, inform the complainant about his views concerning its merits as well as any measures taken in this respect, within 15 days of receipt of the complaint.

If a complaint was filed through the Ministry of Justice or through a higher instance court, the Minister and the President of a higher court shall be informed of the merits of the complaint and of any measures taken in this respect."

D. Rules of Court (Sudski poslovnik; published in OG RS nos. 65/03, 115/05 and 4/06)

32. Under Article 8, inter alia, the President of a court must ensure that the court’s work is carried out in a timely manner. He or she shall also look into every complaint filed by a party to the proceedings in respect of delay and respond within 15 days, giving his or her decision and, if necessary, ordering that steps be taken to remedy the situation.

33. Article 4, inter alia, provides that the Ministry of Justice shall supervise the work of the courts in terms of their timeliness. Should certain problems be identified, the Ministry shall "propose" specific measures to be undertaken within a period of 15 days.

E. Judges Act (Zakon o sudijama; published in OG RS nos. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 61/05 and 101/05)

34. The relevant provisions of this Act read as follows:

Article 40a §§ 1 and 2

"The Supreme Court of Serbia shall set up a Supervisory Board ["Nadzorni odbor"] ("the Board").

This Board shall be composed of five Supreme Court judges elected for a period of four years by the plenary session of the Supreme Court of Serbia."

Article 40b

"In response to a complaint or ex officio, the Board is authorised to oversee judicial proceedings and look into the conduct of individual cases.

Following the conclusion of this process, the Board may initiate, before the High Personnel Council, proceedings for the removal of a judge based on his unconscientious or unprofessional conduct, or propose the imposition of other disciplinary measures."

F. Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia - OG SFRY - nos. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 and OG FRY no. 31/93)

35. Articles 199 and 200 of the Obligations Act provide, inter alia, that anyone who has suffered fear, physical pain or, indeed, mental anguish as a consequence of a breach of his "personal rights" (prava ličnosti) is entitled, depending on their duration and intensity, to sue for financial compensation in the civil courts, as well as to request other forms of redress "which might be capable" of affording adequate non-pecuniary satisfaction.

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 5 § 3 OF THE CONVENTION

36. The applicant complained about not being brought promptly and in person before a judge with the power to release him, in breach of Article 5 § 3 of the Convention.

37. The relevant part of Article 5 reads as follows:

"1. Everyone has the right to liberty and security of person. No one shall be deprived of his liberty save in the following cases and in accordance with a procedure prescribed by law: ...

(c) the lawful arrest or detention of a person effected for the purpose of bringing him before the competent legal authority on reasonable suspicion of having committed an offence or when it is reasonably considered necessary to prevent his committing an offence or fleeing after having done so; ...

3. Everyone arrested or detained in accordance with the provisions of paragraph 1 (c) of this Article shall be brought promptly before a judge or other officer authorised by law to exercise judicial power and shall be entitled to trial within a reasonable time or to release pending trial. Release may be conditioned by guarantees to appear for trial."

A. Admissibility

1. The six-month time-limit

38. The Government claimed that the applicant had failed to submit his application to the Court within six months as of 27 January 2005, which is when he had first been heard by the investigating judge (see paragraph 15 above).

39. The applicant did not comment.

40. The Court reiterates that Article 35 § 1 of the Convention provides that it may only deal with a complaint which has been introduced within six months from date of the final decision rendered in the process of exhaustion of domestic remedies. Where no effective remedy is available to the applicant, the time-limit expires six months after the date of the acts or measures complained of, or after the date of knowledge of that act or its effect on the applicant (see Younger v. the United Kingdom (dec.), no. 57420/00, ECHR 2003-I). In the case of a continuing situation, however, the time-limit expires six months after the end of the situation concerned (see, mutatis mutandis, Ječius v. Lithuania, no. 34578/97, § 44, ECHR 2000-IX).

41. The Court observes that in the present case the applicant’s complaint under Article 5 § 3 of the Convention relates to an alleged deficiency in the respondent State’s Code of Criminal Procedure, as construed by the domestic courts and applied to him, which had given rise to a continuing situation. In particular, the investigating judge who had heard the applicant on 27 January 2005 had had no obligation under domestic law to review his detention or the power to independently order his release (see paragraphs 15 and 27 above). Moreover, it was not until 2 March 2005, when the first trial hearing had been held, that the applicant had been brought in person "before a judge" authorised to release him (see paragraphs 17-20, 27 and 28 above). The Court therefore concludes that it was on that date that the situation which had begun with the applicant’s arrest had come to an end for the purposes of Article 35 § 1 of the Convention (see, mutatis mutandis, Radoslav Popov v. Bulgaria, no. 58971/00, §§ 39 and 40, 2 November 2006).

42. Accordingly, the time-limit for the submission of the applicant’s complaint expired six months after 2 March 2005. Since the applicant introduced his application on 17 August 2005, it follows that the Government’s objection must be dismissed.

2. Exhaustion of domestic remedies

43. The Government submitted that the applicant had not exhausted all effective domestic remedies. In particular, he had failed to refer to Article 10 of the Constitutional Charter or the Convention before the domestic courts (see paragraph 25 above). The applicant had also not filed a separate civil lawsuit under Articles 199 and 200 of the Obligations Act (see paragraph 35 above) and had omitted to urge the public prosecutor to submit a Request for the Protection of Legality on his behalf in respect of the District Court’s decision of 18 February 2005 (see paragraph 30 above). Lastly, the applicant had neither made use of Article 152 of the Code of Criminal Procedure nor complained to the President of the Municipal Court, the President of the District Court, the Minister of Justice or the Supreme Court’s Supervisory Board, respectively (see paragraphs 29 and 31-34 above).

44. The applicant maintained that all of the above-mentioned remedies were irrelevant and/or ineffective.

45. The Court reiterates that, according to Article 35 § 1 of the Convention, it may only deal with an issue after all domestic remedies have been exhausted (see, for example, Hentrich v. France, judgment of 22 September 1994, Series A no. 296-A, p. 18, § 33; Remli v. France, judgment of 23 April 1996, Reports of Judgments and Decisions 1996-II, p. 571, § 33). It further recalls that it is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy in question was available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, Vernillo v. France, judgment of 20 February 1991, Series A no. 198, pp. 11-12, § 27; Dalia v. France, judgment of 19 February 1998, Reports 1998-I, pp. 87-88, § 38). Moreover, a remedy cannot be deemed effective if it depends on the benevolence of a public official (see, mutatis mutandis, Malfatti v. the Slovak Republic, no. 38855/97, Commission decision of 1 July 1998; V.S. v. the Slovak Republic, no. 30894/96, Commission decision of 22 October 1997; see, also, X v. Ireland, no. 9136/80, Commission decision of 10 July 1981, Decisions and Reports (DR). 26, p. 242).

46. As regards the present case, the Court firstly notes, concerning the Government’s submission that the applicant should have filed a civil claim pursuant to Article 200 of the Obligations Act, that the rights guaranteed under Article 5 § 3 are to be distinguished from the right to receive compensation for a violation thereof, which is why a civil action for damages cannot be deemed effective in respect of the applicant’s complaint (see, among many other authorities, Wloch v. Poland, no. 27785/95, § 90, ECHR 2000-XI). Secondly, even assuming that all of these remedies can be considered relevant, the Government have failed to provide any domestic jurisprudence indicating that, in a case such as the applicant’s, it was indeed possible to obtain any other detention-related redress under Article 199 of the Obligations Act, Article 152 of the Code of Criminal Procedure or, for that matter, on the basis of legislation described at paragraphs 31-34 above. Thirdly, the Court finds that it was only the public prosecutor who could have filed a Request for the Protection of Legality on behalf of the applicant and, moreover, the former had full discretion in respect of whether to do so. This remedy was thus also ineffective as understood by Article 35 § 1 of the Convention (see Lepojić v. Serbia, no. 13909/05, § 54, 6 November 2007). Finally, it is observed that in his appeal of 11 February 2005, the applicant had specifically complained about not being brought promptly before a judge, in breach of Article 5 § 3 of the Convention.

47. In view of the above, the Court concludes that the applicant’s complaints cannot be declared inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies under Article 35 § 1 of the Convention. Accordingly, the Government’s objection in this respect must be dismissed.

3. Conclusion

48. The Court considers that the applicant’s complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further considers that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

49. The Government argued that there had been no violation of Article 5 § 3 of the Convention. In particular, the detention at issue had been in accordance with the law and ordered by a court, not the police or a public prosecutor. Further, the applicant had appeared before the investigating judge less than seven days following his arrest, some of the prior delay being attributable to the applicant’s own lawyer rather than the respondent State’s judiciary. Finally, the Government maintained that the applicant’s first trial had ended quickly and observed that he had been released immediately thereafter.

50. The applicant reaffirmed his complaint.

51. The Court reiterates that an individual lawfully arrested or detained on suspicion of having committed a criminal offence must, under Article 5 § 3 of the Convention, be protected by a certain judicial control. That control must satisfy the requirement of promptness (see McKay v. the United Kingdom [GC], no. 543/03, § 33, ECHR 2006 ...), be "automatic", that is not dependent on a previous application by the person concerned (ibid., § 34), and the detainee must be brought in person before "a judge or ŠanĆother officer authorised by law" to determine whether to order his or her release pending trial (ibid., § 35).

52. The Court further recalls that even where the initial detention was ordered by a domestic court this does not preclude the subsequent application of the said "promptness requirement" if, inter alia, the defendant was not heard when his detention was being considered. For example, an interval of fifteen days between the applicant’s placement in custody, based on a court order, and his hearing in person before a judge was deemed inconsistent with Article 5 § 3 in the case of McGoff v. Sweden (judgment of 26 October 1984, § 27, Series A no. 83).

53. In view of the above jurisprudence and as regards the present case, the Court observes that there is no evidence in the case file which would suggest that the applicant’s arrest and/or his subsequent detention had been in breach of Article 5 § 1 (c) of the Convention. The Court further notes, however, that, given the relevant provisions of the Code of Criminal Procedure and its prior findings (paragraphs 27, 28 and 41 above), the applicant had not been brought in person before a judge who had both an obligation to review his detention and the necessary power to order his release until, at best, 2 March 2005, more than forty-one days following his arrest (see also paragraphs 12-21 above).

54. There has accordingly been a breach of Article 5 § 3 of the Convention (see, mutatis mutandis, Vrenčev v. Serbia, no. 2361/05, §§ 64-68, 23 September 2008).

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 2 OF PROTOCOL NO. 4

55. The applicant further complained that, as a consequence of the violation of Article 5 § 3 of the Convention, the respondent State’s authorities had also breached his right to liberty of movement, as guaranteed under Article 2 of Protocol No. 4.

56. The Court notes that this complaint is linked to the one examined above and must therefore likewise be declared admissible.

57. However, having regard to its findings under Article 5 § 3 above, the Court considers that it is not necessary to examine whether, in this case, there has also been a separate violation of Article 2 of Protocol No. 4 (see, among other authorities, Bozano v. France, 18 December 1986, § 63, Series A no. 111).

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

58. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

59. The applicant claimed 10,000 euros (EUR) in respect of the non-pecuniary damage suffered.

60. The Government contested that claim.

61. The Court considers that the applicant has suffered non-pecuniary damage which cannot be sufficiently compensated by its mere finding of a violation of the Convention. Having regard to the character of the violation found in the present case and making its assessment on an equitable basis, the Court therefore awards the applicant EUR 3,000 under this head (see, mutatis mutandis, Vrenčev v. Serbia, cited above).

B. Costs and expenses

62. The applicant also claimed EUR 500 for the costs and expenses incurred before the Court.

63. The Government contested that claim.

64. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award in full the sum sought by the applicant for the proceedings before it.

C. Default interest

65. The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the application admissible;

2. Holds that there has been a violation of Article 5 § 3 of the Convention;

3. Holds that there is no need to examine separately the applicant’s complaint under Article 2 of Protocol No. 4;

4. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final, in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following sums, to be converted into Serbian dinars at the rate applicable on the date of settlement:

(i) EUR 3,000 (three thousand euros) in respect of the non-pecuniary damage suffered, plus any tax that may be chargeable,

(ii) EUR 500 (five hundred euros) for costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicant;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 28 April 2009, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.