Radovanović i drugi protiv Srbije

 ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА  

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ РАДОВАНОВИЋ И ДРУГИ ПРОТИВ СРБИЈЕ 

(Представке бр. 55003/16 и 11 других – погледати приложени списак)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

27. август 2019. године

Ова пресуда је коначна, али може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Радовановић и други против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:

Georgios A. Serghides, председник,
Branko Lubarda,       
Erik Wennerström, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореној седници 9. јула 2019. године, доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу дванаест представки (бр. 55003/16, 55165/16, 55199/16, 58368/16, 14938/17, 20906/17, 22606/17, 25312/17, 61028/17, 61340/17, 77837/17 и 77858/17), које су поднете Суду против Републике Србије, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција). Лични подаци подносилаца представки су наведени у додатку ове пресуде.
2. Подносиоце представки су заступали адвокати наведени у додатку ове пресуде. Владу Републике Србије (у даљем тексту: Влада) је заступала њена заступница, госпођа Н. Плавшић.
3. Влада је 13. јула 2018. године обавештена о притужбама подносилаца представки у погледу кашњења у извршењу правоснажних пресуда у њихову корист и постојања делотворног правног средства с тим у вези, те је остатак њихових представки проглашен неприхватљивим у складу са правилом 54 § 3 Пословника суда.
4. Влада је дала приговор на разматрање представке од стране Одбора. Након разматрања приговора Владе, Суд га је одбио.

ЧИЊЕНИЦЕ

5. Подносиоци представки били су запослени у Фабрици резног алата, друштвеном/ државном предузећу са седиштем у Чачку (у даљем тексту - дужник).
6. Подносиоци представки су исходовали правоснажне судске одлуке којима је дужнику наложено да им исплати зараде, затезну камату, као и накнаду судских трошкова. Важне информације о домаћим поступцима у вези са сваком представком наведене су у додатку ове пресуде.
7. Између 22. децембра 2014. и 4. децембра 2015. године, Апелациони суд у Крагујевцу и Виши суд у Чачку утврдили су да је право подносилаца представки на суђење у разумном року било повређено и додељено им је између 100 и 400 евра (EUR) ради накнаде нематеријалне штете (видети додатак овој пресуди). Поред тога, наведени судови су наложили првостепеном суду у Чачку да убрза извршни поступак.
8. Сви подносиоци представки су поднели жалбе Врховном касационом суду које су се односиле на износе који су им додељени. Врховни касациони суд је одбио њихове жалбе.
9. Између 12. маја 2016. и 6. јула 2017. године, Уставни суд је утврдио повреду права на мирно уживање имовине подносиоцима представки и наложио је да се износи досуђени у домаћим одлукама, а који су поменути у горе наведеном ставу 6., исплате директно од стране Државе. Осим тога, наведени суд је закључио да су износи додељени за нематеријалну штету разумни.
10. Спорне пресуде извршене су убрзо након тога.

ПРАВО

I СПАЈАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

11. Имајући у виду сличност предмета наведених представки, Суд сматра да је примерено да их испита заједно у једној пресуди.

II НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛ. 6. КОНВЕНЦИЈЕ

12. Подносиоци представки су се жалили на кашњење у извршењу правоснажних пресуда у своју корист. Они су се ослонили на члан 6. став 1. Конвенције, који, у релевантном делу, гласи:

„1. Приликом одлучивања о грађанским правима и обавезама..., свако има право на ... јавну расправу у разумном року ... од [стране]... трибунала ...“.

A. Допуштеност

1. Поднесци странака

13. Влада је навела да подносиоци представки не могу више да тврде да су жртве у смислу члана 34. Конвенције, с обзиром на то да су спорне пресуде извршене, да су домаћи судови признали наводно кршење, те доделили одговарајућу и довољну накнаду (видети горе наведене ставове 7-10). Влада је додала да се, с обзиром на тешку економску ситуацију у Србији, не може очекивати од домаћих судова да у том погледу додељују веће износе.
14. Подносиоци представки се нису сложили с тим.

2. Оцена Суда

15. Према устаљеној судској пракси Суда, одлука или мера повољна за подносиоца представке, као што је извршење пресуде након значајног кашњења, у начелу није довољна да му се одузме статус жртве, осим ако национални органи нису признали повреду (барем у суштини) и понудили накнаду за наведено (видети Бурдов против Русије (бр. 2), бр. 33509/04, став 56, 15. јануара 2009. године). Даље се подсећа да накнада коју пружају национални органи мора бити одговарајућа и довољна, те да уколико није, страна може да настави да тврди да је жртва кршења (видети Scordino против Италије (бр. 1) [ВВ], бр. 36813 / 97, § 181, ЕСЉП 2006-V и Cocchiarella против Италије [ВВ], бр. 64886/01, § 72, ЕСЉП 2006-V).
16. У овом случају, домаћи судови су изричито признали наводну повреду, чиме су у потпуности испунили први услов утврђен у судској пракси Суда.
17. Што се тиче другог услова, Суд је већ утврдио у предметима са дуготрајним поступцима да се једна од карактеристика такве накнаде која може довести до губитка статуса жртве страни у спору односи на додељени износ (видите Cocchiarella, цитирано горе, § 93). Начела развијена у контексту предмета са дуготрајним поступцима такође су применљива у ситуацији када се подносиоци представки жале на кашњење у извршењу правоснажних пресуда у своју корист, као у овом случају (видети Кудић против Босне и Херцеговине, бр. 28971/05, § 17, 9. децембра 2008. године). Државе које су се, као и Србија, определиле за правни лек који би убрзао поступак и приуштио накнаду, слободне су да додељују износе који - иако нижи од оних које је доделио Суд - ипак нису неразумни (видети горе наведени предмет Cocchiarella, § 97.).
18. У случајевима против Србије, када правоснажна пресуда донета у радном спору остане неизвршена дуже од пет година, као што је у овом случају, Суд обично додељује 4.700 евра на име нематеријалне штете (видети Адамовић против Србије, бр. 41703/06, став 51, 2. октобар 2012. и Кликовац и други против Србије, бр. 24291/08, став 25, 5. март 2013. године). С обзиром на веома велики број неизвршних домаћих одлука које се односе на друштвена/државна предузећа, Суд је тај износ смањио на 2.000 евра (видети Стошић против Србије, бр. 64931/10, став 67, 1. октобар 2013. године). При томе такође је узета у обзир економска ситуација у Србији на коју је Влада указала. Како је тај износ већ знатно нижи од оног који би Суд обично доделио у таквим случајевима, сматра се да је сваки нижи износ додељен на домаћем нивоу неразуман. Треба ипак додати, међутим, да би Суд могао да прихвати нижу домаћу накнаду, уколико се Тужена одлучи за свеобухватно решење и пренесе обавезе за све неизвршене домаће одлуке против друштвених/ државних предузећа на државу, на основу закона (видети Кнежевић против Босне и Херцеговине (одл.), бр. 15663/12, §§ 11-15, 14. марта 2017. године, прихватајући домаћу накнаду у износу од 50 евра на име нематеријалне штете).
19. С обзиром на то да су подносиоци представки добили мање од 2.000 евра у том погледу, они нису изгубили свој статус жртаве у смислу члана 34. Конвенције, те приговор Владе мора бити одбачен.
20. Суд даље напомиње да ова жалба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције и није неприхватљива по било ком другом основу. Стога се мора прогласити допуштеном.

B. Основаност

21. Суд је често утврђивао кршења члана 6. став 1. Конвенције у случајевима у којима су покренута слична питања (видети, између многих других случајева, Р. Качапор и други против Србије, бр. 2269/06 и још 5 других, 15. јануара 2008. године, и Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05 и 3 других, 13. јануар 2009. године). Нема разлога за одступање од такве судске праксе.
22. У складу с тим, дошло је до кршења члана 6. став 1. Конвенције.

III НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ

23. Подносиоци представки су се такође позвали на члан 13. Конвенције, не улазећи ни у какве детаље. Члан 13. предвиђа:

„Свако коме су повређена права и слободе предвиђене овом Конвенцијом има право на делотворно правно средство пред националним органима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству“.

24. Узимајући у обзир своје налазе на основу члана 6. Конвенције, Суд не сматра неопходним да ову притужбу посебно испита.

IV ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

25. Члан 41. Конвенције гласи:

„Када Суд утврди кршење Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.“

A. Штета, трошкови и издаци

26. Подносиоци представки тражили су по 3.000 евра на име нематеријалне штете и по 2.000 евра за трошкове и издатке настале пред Судом.
27. Влада је сматрала да су захтевани износи претерани.
28. С обзиром на своју судску праксу (видети горе поменути Стошић), Суд подносиоцима представки додељује по 2.000 евра, умањено за било који износ који је у том погледу већ исплаћен на домаћем нивоу, који се односе на накнаду нематеријалне штете, трошкова и издатака, те одбацује остале представке подносилаца којима се захтева правично задовољење.

B. Затезна камата

29. Суд сматра да је прикладно да затезна каматна стопа буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке, којој треба додати три процентна поена.

ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Одлучује да се споје представке;
2. Проглашава представке допуштеним;
3. Сматра да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;
4. Сматра да нема потребе да се посебно разматрају притужбе према члану 13. Конвенције;
5. Сматра

(a) да Тужена мора да плати подносиоцима представки, у року од три месеца по 2.000 евра (две хиљаде евра), умањено за износе који су евентуално већ плаћени на домаћем нивоу, у погледу нематеријалне штете, трошкова и издатака, као и било који порез који се може наплатити, што се претвара у валуту Тужене по курсу који је важио на дан исплате;

(b) да ће након истека поменутог рока од три месеца до исплате, камата бити обрачуната на горе поменуте износе по стопи која је заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза, плус три процентна поена;

6. Одбацује остале захтеве подносилаца представки за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаном облику 27. августа 2019. године, у складу с правилом 77. §§ 2. и 3. Пословника о раду Суда.

     Fatoş Aracı                                                          Georgios A. Serghides

заменик секретара                                                             председник

THIRD SECTION

CASE OF RADOVANOVIĆ AND OTHERS v. SERBIA

(Applications nos. 55003/16 and 11 others - see appended list)

JUDGMENT

STRASBOURG

27 August 2019

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.                                             

In the case of Radovanović and Others v. Serbia, 

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

Georgios A. Serghides, President,

Branko Lubarda,

Erik Wennerström, judges,

and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 9 July 2019,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in twelve applications (nos. 55003/16, 55165/16, 55199/16, 58368/16, 14938/17, 20906/17, 22606/17, 25312/17, 61028/17, 61340/17, 77837/17 and 77858/17) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”). The applicants’ personal details are set out in the appendix to this judgment.
2. The applicants were represented by lawyers indicated in the appendix to this judgment. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.
3. On 13 July 2018 the applicants’ complaints concerning the delayed enforcement of final judgments in their favour and the existence of an effective remedy in that regard were communicated to the Government and the remainder of their applications was declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.

THE FACTS

5. The applicants were employed by Fabrika reznog alata, a socially/State-owned company based in Čačak (hereinafter – “the debtor”).
6. The applicants obtained final court decisions ordering the debtor to pay them their salaries plus default interest and costs and expenses. The essential information as to the domestic proceedings in respect of each application is indicated in the appendix to this judgment.
7. Between 22 December 2014 and 4 December 2015 the Kragujevac Court of Appeal (Apelacioni sud u Kragujevcu) and the Čačak High Court (Viši sud u Čačku) found that the applicants’ right to a trial within a reasonable time had been violated and awarded them between 100 and 400 euros (EUR) each in respect of non-pecuniary damage (see the appendix to this judgment). They further ordered the Čačak Court of First Instance (Osnovni sud u Čačku) to speed up the enforcement proceedings.

8. All the applicants complained to the Supreme Court of Cassation about the amount of the awards. The Supreme Court of Cassation rejected their appeals.
9. Between 12 May 2016 and 6 July 2017 the Constitutional Court found a violation of the applicants’ right to the peaceful enjoyment of possessions and ordered that the sums awarded in the domestic decisions mentioned in paragraph 6 above be paid directly by the State. Furthermore, it held that the sums awarded in respect of non-pecuniary damage were reasonable.
10. The impugned judgments were enforced shortly thereafter.

THE LAW

1. JOINDER OF THE APPLICATIONS
   11. Having regard to the similar subject matter of the applications, the Court finds it appropriate to examine them jointly in a single judgment.
2. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION
   12. The applicants complained of the delayed enforcement of final judgments in their favour. They relied on Article 6 § 1 of the Convention, which, in the relevant part, provides:

“1. In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a

... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ...”

A. Admissibility

1. The parties’ submissions

13. The Government submitted that the applicants could no longer claim to be victims within the meaning of Article 34 of the Convention since the judgments in issue had been enforced, domestic courts had acknowledged the alleged breach and awarded appropriate and sufficient redress (see paragraphs 7-10 above). They added that in view of a dire economic situation in Serbia it could not be expected of domestic courts to award higher amounts in this regard.

14. The applicants disagreed.

2. The Court’s assessment

15. According to the Court’s settled case-law, a decision or measure favourable to the applicant, such as the enforcement of a judgment after substantial delay, is not in principle sufficient to deprive him of his status as a victim unless the national authorities have acknowledged the breach (at least in substance) and afforded redress for it (see Burdov v. Russia (no. 2), no. 33509/04, § 56, 15 January 2009). It is further recalled that redress afforded by the national authorities must be appropriate and sufficient, failing which a party can continue to claim to be a victim of the violation (see Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, § 181, ECHR 2006-V, and Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, § 72, ECHR 2006-V).
16. In the present case, the domestic courts expressly acknowledged the alleged breach, thereby effectively satisfying the first condition laid down in the Court’s case law.
17. With regard to the second condition, the Court has already held in length-of-proceedings cases that one of the characteristics of such redress, which may remove a litigant’s victim status, relates to the amount awarded (see Cocchiarella, cited above, § 93). The principles developed in the context of length-of-proceedings cases are also applicable in the situation where applicants complain of the delayed enforcement of final judgments in their favour, as in the present case (see Kudić v. Bosnia and Herzegovina, no. 28971/05, § 17, 9 December 2008). States which, like Serbia, have opted for a remedy designed both to expedite proceedings and afford compensation are free to award amounts which - while being lower than those awarded by the Court - are still not unreasonable (see Cocchiarella, cited above, § 97).
18. In cases against Serbia, when a final judgment rendered in a labour dispute has remained unenforced for more than five years, as in the present case, the Court normally awards EUR 4,700 in respect of non-pecuniary damage (see Adamović v. Serbia, no. 41703/06, § 51, 2 October 2012, and Klikovac and Others v. Serbia, no. 24291/08, § 25, 5 March 2013). In view of a very large number of non-enforced domestic decisions against socially/State-owned companies, the Court reduced that amount to EUR 2,000 (see Stošić v. Serbia, no. 64931/10, § 67, 1 October 2013). In doing so, it took into consideration also the economic situation in Serbia to which the Government referred. Since that amount is already much lower than what the Court would have normally awarded in such cases, any lower amount awarded at the domestic level is considered to be unreasonable. It should be added, however, that the Court could accept a lower domestic award, if the respondent State opts for a comprehensive solution and transfer the liability for all non-enforced domestic decisions against socially/State-owned companies to the State by virtue of law (see Knežević v. Bosnia and Herzegovina (dec.), no. 15663/12, §§ 11-15, 14 March 2017, accepting a domestic award of EUR 50 in respect of non-pecuniary damage).
19. Since the applicants received less than EUR 2,000 in this respect, they did not lose their status as victims within the meaning of Article 34 of the Convention and the Government’s objection must be dismissed.
20. The Court further notes that this complaint is not manifestly illfounded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention and is not inadmissible on any other grounds. It must, therefore, be declared admissible.

B. Merits

21. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising similar issues (see, among many other cases, Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 and 5 others, 15 January 2008, and Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05 and 3 others, 13 January 2009). There is no reason to depart from that jurisprudence.
22. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION

23. The applicants also relied on Article 13 of the Convention without going into any details. Article 13 provides:

“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”

24. Having regard to its findings under Article 6 of the Convention, the Court does not consider it necessary to examine this complaint separately.

APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

25. Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

A. Damage, costs and expenses

26. The applicants claimed EUR 3,000 each in respect of non-pecuniary damage and EUR 2,000 each for the costs and expenses incurred before the Court.
27. The Government considered the sums requested to be excessive.
28. In view of its case-law (see Stošić, cited above), the Court awards the applicants EUR 2,000 each, less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level, in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, and dismisses the remainder of the applicants’ claims for just satisfaction.

B. Default interest

29. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

1. Decides to join the applications;
2. Declares the applications admissible;
3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
4. Holds that it is not necessary to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;
5. Holds

• that the respondent State is to pay the applicants, within three months EUR 2,000 (two thousand euros) each, less any amounts which may have already been paid in that regard at the domestic level, in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
• that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

6. Dismisses the remainder of the applicants’ claims for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 27 August 2019, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

     Fatoş Aracı                                                          Georgios A. Serghides

 Deputy Registrar                                                                  President