Air Canada protiv Ujedinjenog Kraljevstva

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

SUD (VEĆE) 

PREDMET AIR CANADA protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA

(Predstavka br. 18465/91)

PRESUDA

STRAZBUR

5. maj 1995. godine

U predmetu Er Kanada protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Evropski   sud   za   ljudska   prava,   zasedajući,   u   skladu   sa   članom   43 Konvencije  za  zaštitu  ljudskih  prava  i  osnovnih  sloboda  (u   daljem   tekstu: „Konvencija”) i relevantnih odredbi Poslovnika Suda A2, u Veću u čijem sastavu su bili:

g. R. RISDAL (RYSSDAL), Predsednik,
g. F. GOLČIKLI (GÖLCÜKLÜ),
g. F. MATŠER (MATSCHER),
g. B. VOLŠ (WALSH),
g. C. RUSO (RUSSO),
g. A. ŠPILMAN (SPIELMANN),
gđa. S.K. MARTENS (MARTENS),
g. R. PEKANEN (PEKKANEN),
Ser DŽON FRILEND (JOHN FREELAND),
kao i g. H. PECOLD (PETZOLD), Sekretar,

Posle  razmatranja  predmeta  na  sednicama  zatvorenim  za  javnost  23. novembra 1994. godine i 26. aprila 1995. godine, izriče sledeću presudu, koja je usvojena poslednjeg navedenog datuma:

POSTUPAK

1. Predmet je 11. marta 1994. godine Sudu uputila Evropska komisija za ljudska prava (u   daljem   tekstu:  „Komisija”),   u   okviru   roka  od   tri  meseca predviđenog članovima 32 st. 1, i 47 Konvencije. Predmet proističe iz predstavke (br.  18465/91)  protiv  Ujedinjenog  Kraljevstva  Velike  Britanije  i  Severne  Irske koju je Komisiji 2. maja 1991. godine, shodno članu 25, podnela Er Kanada (Air Canada),   kompanija   koja   je   osnovana   u   skladu   s   kanadskim   zakonom   i registrovana kao prekomorska kompanija u Ujedinjenom Kraljevstvu. Komisija se u svom zahtevu pozvala na članove 44 i 48 i na izjavu kojom je  Ujedinjeno  Kraljevstvo  priznalo  obaveznu  nadležnost  Suda  (član  46).  Svrha njenog zahteva jeste dobijanje odluke o tome da li predmetne činjenice ukazuju na to da je  tužena Država  prekršila svoje obaveze  po osnovu člana 6  Konvencije i člana 1 Protokola br. 1 Konvencije.
2. U odgovoru na upit koji je dat shodno pravilu 33 stav 3 (d) Poslovnika Suda A, podnosilac predstavke je izjavio da želi da uzme učešće u postupku pred Sudom i u tu svrhu imenovao advokate koji će ga zastupati (pravilo 30).
3. Članovi sudskog veća su po službenoj dužnosti bili i Ser Džon Frilend, izabrani britanski sudija (shodno članu 43 Konvencije) i g. R. Risdal, Predsednik Suda (pravilo 21  stav  3  (b)).  Predsednik  je  24.  marta  1994.  godine  u  prisustvu Sekretara, žrebom odredio imena preostale sedmorice sudija, i to: g. F. Golčikli, g. F. Matšer, g. B. Volš, g. C. Ruso, g. A. Špilman, g. S.K. Martens i g. R. Pekanen (član 43 in fine Konvencije i pravilo 21 stav 4).
4. Kao Predsednik  sudskog  veća  (pravilo  21  stav  5),  g.  Risdal  je,  preko Sekretara,  konsultovao  zastupnika  Države  Ujedinjenog  Kraljevstva  (u  daljem tekstu:   „Država”),   advokate   podnosioca   predstavke   i   delegata   Komisije   o organizaciji postupka (član 37 stavovi 1 i 38). Prema nalogu koji je zatim usledio, 11. maja 1994.  godine,  Sekretar  je  primio  podnesak  podnosioca  predstavke,  29. avgusta  1994.  godine,  i  podnesak  Države,  2.  septembra  1994.  godine.  Sekretar Komisije je 6. oktobra 1994. godine izvestio da će delegat Komisije podneti svoje komentare na raspravi.
5. U skladu  s  odlukom  Predsednika,  javna   rasprava  je  održana  21. novembra 1994.  godine  u  Sudu  u  Strazburu.  Neposredno  pred  početak  rasprave Sud je održao pripremnu sednicu.

Pred Sudom su nastupali:

(a) u ime Države     
g. M.R. Iton (EATON), iz Ministarstva inostranih poslova   u svojstvu zastupnika,
g. D. Penik (PANNICK), QC3    u svojstvu advokata,
g. M. Mejnard (MAYNARD), predstavnik Uprave carina Ujedinjenog Kraljevstva,
g. V. Parker (PARKER), predstavnik Uprave carina Ujedinjenog Kraljevstva, u svojstvu savetnika;

(b) u ime Komisije
Ser Bazil Hol (Sir Basil HALL),  u svojstvu delegata;

(c) u ime podnosilaca predstavke                               
g. R. Veb (WEBB), QC, u svojstvu advokata,
g. D. Klark (CLARK), u svojstvu pravnog savetnika.

 Sudu su se obratili ser Bazil Hol, g. Veb i g. Penik i dati su odgovori na pitanja koja su postavili predsednik Suda i jedan od sudija. 

ČINJENICE

 I. POSEBNE OKOLNOSTI OVOG SLUČAJA

 A. Predistorija spora

6. U periodu  između  1983.  i  1987.  godine  niz  incidenata  izazvao  je zabrinutost u vezi s adekvatnošću bezbednosnih procedura kompanije podnosioca predstavke na londonskom aerodromu Hitrou:

(1)  U  periodu  između  novembra  1983.  godine  i  septembra  1984.  godine određen broj pošiljki, za koje je Uprava carina smatrala da sadrže drogu, nestao je iz tranzitnog robnog terminala Er Kanade.

(2) U martu 1986. godine 809 kilograma kanabisove smole otkriveno je u jednoj pošiljci iz Indije (iz Nju Delhija).

(3) U maju 1986. godine pronađen je jedan tovar s Tajlanda, koji je iznet iz  kontrolisane  zone,  i  u  njemu  je  otkriveno  300  kilograma  kanabisove  smole. Dvoje  zaposlenih  u  Er  Kanadi  osuđeno  je  kasnije  za  krivična  dela  u  vezi  sa uvozom kanabisove smole.

(4) Uprava carina je 11. juna 1986. godine poslala pismo menadžeru kargo terminala kompanije, izražavajući zabrinutost zbog velike količine droge koja se krijumčari u zemlju uz pomoć zaposlenih u Er Kanadi. Er Kanada je u odgovoru obećala da će pojačati mere bezbednosti.

(5) Uprava carina je 15. decembra 1986. godine poslala pismo svim avio kompanijama na aerodromima Hitrou i Getvik, upozoravajući ih na moguće kazne u  slučaju  da  se  u  njihovim  letelicama  otkriju  nezakonite  pošiljke.  U  pismu  se, između ostalog, navodi da onda kada se vazduhoplov koristi za prevoz bilo čega što   može   biti   oduzeto,   carinski   službenici   će   „razmotriti   upotrebu   svojih ovlašćenja u skladu sa zakonom, uključujući i zaplenu i oduzimanje vazduhoplova ili naplate novčane kazne umesto oduzimanja.”

(6)  Uprava  carina  je  31.  decembra  1986.  godine  ponovo  poslala  pismo kompaniji  podnosiocu  predstavke  i  obavestila  je  o  tome  da  će  od  deponovane garancije  Er  Kanade  biti  skinuto  2.000  funti  sterlinga,  u  skladu  sa  članom  152 Zakona o upravljanju carinom iz 1979. godine (u daljem tekstu: Zakon iz 1979. godine), zbog prethodnog kršenja mera bezbednosti.

(7)  U  periodu  između  novembra  1986.  i  januara  1987.  godine  još  jedna pošiljka  je  iz  tranzitnog  robnog  terminala  Er  Kanade  izneta  bez  neophodnog ovlašćenja  i  kompanija  podnosilac  predstavke  dugo  nije  o  tome  obaveštavala Upravu  carina.  Odlučeno  je  da  se  naplati  iznos  od  5.000  funti  sterlinga  od deponovane garancije Er Kanade.

 B. Otkrivanje pošiljke kanabisove smole

7. Vazduhoplov tipa   Tristar   (Lokid   L-1011   Tristar   prim.   prev.)   u vlasništvu Er Kanade u vrednosti od preko 60 miliona funti sterlinga, koji je ona koristila u poslovima transporta putnika i robe, 26. aprila 1987. godine je sleteo na aerodrom  Hitrou  u  Londonu,  gde  je  izvršen  istovar  robe,  uključujući  i  jedan kontejner za koji se utvrdilo da sadrži 331 kilogram kanabisove smole u vrednosti od  oko  800.000  funti  sterlinga.  Avionski  tovarni  list  kontejnera  bio  je  lažan  a kompanija u svom računarskom sistemu nije imala bilo kakve podatke za praćenje robe o toj pošiljci, i za nju avionski tovarni list nije bio ni sačinjen ni otposlat. Vazduhoplov  je  leteo  na  redovnoj  liniji  iz  Singapura  za  Toronto,  sa sletanjem u Bombaju i na aerodromu Hitrou. Vazduhoplov je prevozio i putnike koji plaćaju avionsku kartu i kargo.

 C. Aktivnosti koje  su  preduzela  službena  lica  Uprave  za  naplatu carina i akciza

8. 1. maja  1987.  godine  ujutru,  službena  lica  Uprave  za  naplatu  carina  i akciza  (u  daljem  tekstu:  službena  lica  Uprave  carina)  preduzela  su  aktivnosti  u skladu s ovlašćenjima koja su im data na osnovu člana 139 (1) Zakona iz 1979. godine  i  zaplenila  vazduhoplov  koji  podleže  trajnom  oduzimanju  u  skladu  sa članom 141 (1) istog Zakona. Putnici su čekali da se ukrcaju u avion.
9. Istog dana   službena   lica   Uprave   carina,   postupajući   u   skladu   s ovlašćenjima sadržanim u članu 139 (5) i stavu 16 Dodatka III Zakona iz 1979. godine,   vratila   su   kompaniji   podnosiocu   predstavke   vazduhoplov,   pošto   je kompanija platila kaznu, konkretno 50.000 funti sterlinga u gotovini bankovnim nalogom.
10. Tom prilikom kompaniji podnosiocu predstavke nije dato obrazloženje za odluku, bilo o zapleni vazduhoplova ili izricanju kazne. Tek je tokom postupka pred Evropskom komisijom  za  ljudska  prava  Država  dala  objašnjenje  i  navela prethodne probleme u vezi s bezbednošću (vidi gore navedeni stav 6), kao razlog postupanja službenih lica Uprave carina.

D. Postupak pred Višim sudom

11. Kompanija podnosilac  predstavke  je  20.  maja  1987.  godine  podnela tužbu,  osporavajući  da  je  vazduhoplov  bilo  moguće  trajno  oduzeti.  Zato  su službena lica Uprave carina pokrenula postupak za trajno oduzimanje pred sudom, kako   bi,   između   ostalog,   potvrdili   da   je   vazduhoplov   podlegao   trajnom oduzimanju u vreme zaplene, u skladu sa stavom 6 Dodatka III Zakona (vidi dole navedeni stav 18).
12. Sudija Višeg  suda  (High  court  –  uz  Crown  court  i  Court  of  Appeal predstavlja   sudsku   instancu   koja   postupa   u   krivičnim   predmetima   najvećeg značaja  i  težine.  U  njemu  postoje  tri  sudska  odeljenja  i  najčešće  postupa  sudija pojedinac,  osim  u  odeljenju  „Kraljičinog  veća”,  gde  predmete  razmatra  veće sastavljeno od dvojice ili više sudija, prim. prev.). 18. juna 1988. godine Sudija je izdao  nalog,  uz  saglasnost  obe  strane  da  su  prethodna  pitanja  o  kojima  treba odlučivati sledeća:

„(1)  da  li  činjenice  da  je:  (a)  kanabisova  smola  pronađena  u  kontejneru ULD6075AC; i (b) da je vazduhoplov na letu broj AC859 26. aprila 1987. godine prevozio kontejner, same po sebi predstavljaju „korišćenje vazduhoplova za prenos nečega  što  podleže oduzimanju”,  u smislu  člana 141  (1) (a)  Zakona o  upravljanju naplatom  carina  i  akciza  iz  1979.  godine,  na  takav  način  da  bi  opravdalo  kasniju zaplenu izvršenu 1. maja 1987. godine;

(2)  da  li  se  ima  smatrati  odbranom  od  tvrdnje  stranke  koja  podnosi  tužbu [službena  lica  Uprave  carina],  ako  tužena  strana  dokaže  da  nije  znala  da  gore pomenuti kontejner sadrži kanabisovu smolu i da nije nemarno postupala jer ga nije pronašla;

(3) da li se ima smatrati odbranom od tvrdnje stranke koja podnosi tužbu ako tužena strana dokaže da nije mogla, uz svu razumnu pažnju u postupanju, da utvrdi da je kanabis skrivan i sakriven ili da je prevožen u kontejneru, kao i da, uz primenu razumnih  mera  pažnje  i  kontrole,  nije  mogla  da  spreči  da  kanabis  bude  skrivan  i sakriven u kontejneru;

(4) da li je potrebno da stranka koja podnosi tužbu mora u ovom postupku da dokaže:

(i) da je tužena strana znala ili je trebalo da zna da se kanabisova smola nalazila u vazduhoplovu 26. aprila 1987. godine; i/ili

(ii)  da  je  vazduhoplov  bio  na  nekom  drugom  a  ne  na  redovnom  i legitimnom letu.”

13. Donoseći presudu  Višeg  suda,  7.  novembra  1988.  godine  ([1989]  2 Weekly  Law Reports 589), sudija Višeg suda g. Taker zaključio je sledeće:

„Ne mogu da zamislim da je onaj koji je pisao Zakon iz 1979. godine imao ovu  situaciju  na  umu.  Ne  mogu  da  poverujem  da  je  namera  Parlamenta  bila  da nedužni  i  savesni  vlasnik  jednog  izuzetno  vrednog  vazduhoplova  koji  leti  na redovnom    međunarodnom    letu    treba    da    bude    izložen    riziku    od    zaplene vazduhoplova, ako bez njegovog znanja a ne usled njegove nepromišljenosti, neka zla osoba avionom krijumčari protivzakonitu ili zabranjenu robu.”

Na prethodna pitanja on je odgovorio na sledeći način:

„1.  Ne.  Same  te  činjenice  ne  predstavljaju  ’korišćenje  vazduhoplova  za prenos onih stvari koje podležu oduzimanju.’

2. Da. To predstavlja odbranu.

3. Da. To predstavlja odbranu.

4. U ovoj tužbi potrebno je da strana koja je podnela tužbu dokaže sledeće:

(i) da su tuženi znali ili je trebalo da znaju da je kanabisova smola bila u vazduhoplovu 26. aprila 1987. godine; ili (ali ne i)

(ii)  da  je  vazduhoplov  bio  na  nekom  drugom  a  ne  na  redovnom  i legitimnom letu.”

 E. Postupak pred Apelacionim sudom

14. Apelacioni  sud  je  14.  juna  1990.  godine  preinačio  odluku  Višeg  suda (Customs  and  Excise  Commissioners  v.  Air  Canada,  [1991]  2  Queen’s  Bench Division  446).  Sudija  Vrhovnog  suda  g.  Purčas  naveo  je  sledeće  (na  stranama 467-468):

„Jezička formulacija člana 141 je, po mom mišljenju, jasna i nedvosmislena i ne dozvoljava bilo kakve implikacije ili konstrukcije kako bi se uveo elemenat koji odgovara pojmu mens rea [kriminalna namera] ili na bilo koji način uključuje bilo koje  lice  u  najširem  smislu,  bilo  kao  korisnika  ili  vlasnika,  već  zavisi  samo  od ’stvari’  koja  se  koristi  u  izvršenju  krivičnog  dela,  što  je  robu  učinilo  podložnom oduzimanju…  Po  mom  mišljenju,  olakšavajuće  odredbe  koje  su  sadržane  u  članu 152 i stavu 16 Dodatka III Zakonu jasno ukazuju da je Parlament imao nameru da službenim licima Uprave carina poveri ova diskreciona pitanja. Osim toga, upotreba ovog diskrecionog prava biće otvorena za reviziju suda u skladu sa R.S.C. (Rules of the Supreme Court – Pravilnik o radu Ujedinjenog Kraljevstva, prim. prev.) Odredba 53  …  Samo  bih  želeo  da  prokomentarišem  da   može  postojati  situacija  kada dugolinijski  ili  veliki  putnički  avioni  koji  lete  na  redovnim  linijama  treba  da  se izuzmu  iz  člana  141  (1),  na  isti  način  kao  što  su  plovila  preko  određene  veličine isključena, kao i da budu predmet koji reguliše član 142 …”

Na prethodna pitanja odgovoreno je na sledeći način:
1. Da.
2. Ne.
3. Ne.
4. Ne.

15. Iako je Apelacioni sud proglasio vazduhoplov oduzetim, to nije imalo za posledicu lišavanje  Er  Kanade  vlasništva  nad  vazduhoplovom,  budući  da  je platila traženi iznos za povraćaj (vidi: Dodatak III, stav 7 u stavu 19 in fine dole u tekstu).
16. U svojoj  presudi  sudija  Vrhovnog  suda  Lord  Purčas  je  dodao  (na stranama 464 i 467):

„Gospodin  Veb  u  ime  Er  Kanade,  pozivajući  se  na  gore  navedene  izvore, izneo  je  sledeće  tvrdnje …  da  je  član  141, iako  ne  po  svojoj  formi,  ipak  krivična odredba u skladu s kojom se u praksi mogu izreći oštre kazne vlasniku ili držaocu prevoznog  sredstva,  naročito  velikih  vazduhoplova,  i  da,  stoga,  u  skladu  s  gore navedenim  odredbama,  treba  uključiti  u  uslove  tog  člana  i  uslov  prema  kojem  bi službena lica  Uprave carina  morala  da utvrde tokom postupka  trajnog  oduzimanja vazduhoplova  da  je  aviokompanija  imala  neku  vrstu  saznanja,  bilo  putem  svojih zaposlenih ili agenata pružanja njenih usluga, kako bi bili u skladu s pretpostavkom mens rea u krivičnim odredbama.

…

Po mom mišljenju, odgovor na ovu tvrdnju koja pokazuje njene nedostatke jeste taj da je postupak na koji se poziva kao posledica člana 141 (1), 139 i Dodatka III po opisu građansko pravni postupak. Ovo samo po sebi, i u slučaju da sve ostalo ukazuje na suprotno, ne bi sprečavalo da ona u svojoj prirodi bude krivična odredba. Puke reči ne bi nužno bile nepobitne, iako postupak u građanskim sudovima koji je naznačen u Dodatku III mora imati pozamašnu težinu. Tu stvar, međutim, van svake rasprave stavljaju prethodno odlučeni predmeti … [u kojima je odlučeno da] su član  141 i njegovi prethodni članovi u Zakonu iz 1952. godine i Zakonu iz 1876. godine, predvideli postupak in rem protiv bilo kog vozila, kontejnera ili nečeg sličnog koji je zapravo korišćen u procesu krijumčarenja …”

 U  svojim  presudama, sudije Vrhovnog suda Lord Balkom i Ser Dejvid Krum-Džonson složili su se da član 141 (1) ne stvara krivično delo (na stranama 468 i 469).

17. Apelacioni sud je tom prilikom odbio pravo na žalbu, a 7. novembra 1990. godine je to odbio i Dom lordova.

 II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA

 A. Zakon o upravljanju naplatom carina i akciza

18. Predmet trajnog oduzimanja

Član 141 (1)

„… u slučajevima kada je bilo koja stvar postala predmet trajnog oduzimanja u skladu sa zakonima o carinama i akcizama –

(a) svaki brod, vazduhoplov, vozilo, životinja, kontejner (uključujući i sve što predstavlja  deo  prtljaga  putnika)  ili  bilo  šta  drugo  što  je  korišćeno  za  nošenje, preuzimanje,   čuvanje   ili   sakrivanje   nečega   što   može   biti   predmet   trajnog oduzimanja, bilo u vreme kada je bilo predmet oduzimanja ili kada je korišćeno  u cilju   izvršenja   krivičnog   dela   zbog   kojeg   je   kasnije   postalo   predmet   trajnog oduzimanja; … takođe može biti predmet trajnog oduzimanju.”

Dodatak III, stav 6

„U  slučajevima  kada  se  u  vezi  s  nečim  valjano  dostavi  obaveštenje  o potraživanju  u  skladu  s  [gore  navedenim  stavovima  3  i  4],  službena  lica  Uprave carina će pokrenuti postupak za trajnim oduzimanjem takvog predmeta pred sudom, te ako sud zaključi da je taj predmet u vreme zaplene bio podložan postupku trajnog oduzimanja, sud će ga proglasiti trajno oduzetim.”

19. Nadležnost službenih lica Carine nakon oduzimanja

Član 139 (5)

„Na osnovu stavova  (3) i (4) i Dodatka  III Zakonu, sa svim onim što bude zaplenjeno  ili  zadržano  u  skladu  sa  Zakonom  o  carinama  i  akcizama,  dok  se  ne donese sudska odluka o njegovom trajnom oduzimanju ili raspolaganju, raspolagaće se, ako bude zaplenjeno, odnosno ako bude zaplenjeno ili trajno oduzeto, na takav način na koji službena lica carine odrede.”

Član 152

„Službena lica Uprave carina mogu, po slobodnoj proceni da –

(a)  prekinu,  okončaju  ili  spoje  svaki  postupak  za  utvrđivanje  carinskog prekršaja  ili  postupak  za  utvrđivanje  stvari  koje  podležu  trajnom  oduzimanju,  u skladu sa zakonima o carinama i akcizama; ili

(b) povrate, pod uslovima (ako postoje) koje oni smatraju odgovarajućim, sve ono što je trajno oduzeto ili zaplenjeno, u skladu s tim zakonima; ili

(c)  posle  izricanja  presude,  ublaže  kaznu  ili  oslobode  plaćanja  bilo  koje novčane kazne koja je izrečena, u skladu s tim zakonima …”

Dodatak III, stav 16

„U   slučajevima   kada   je   zaplenjena   stvar   nešto   što   podleže   trajnom oduzimanju,  carinska  službena  lica  mogu,  u  bilo  koje  vreme  koje  oni  procene  za odgovarajuće,  uprkos  tome  što  postupak  trajnog  oduzimanja  nije  završen,  ili  se  ta stvar još uvek ne smatra trajno oduzetom, da –

(a)  isporuče,  bilo  kom  podnosiocu  zahteva,  kada  on  carinskoj  službi  plati onaj iznos koji oni smatraju primerenim, a da pri tom ta suma po njihovom mišljenju ne prevazilazi vrednost te stvari, uključujući sve carine ili poreze koji se eventualno zaračunavaju, a koji nisu plaćeni …”

Dodatak III, stav 7

„U slučajevima kada je bilo koja stvar, u skladu s gore pomenutim stavovima 5 ili 6, utvrđena ili se smatra da je određena kao trajno oduzeta, onda, bez štete po predaju ili prodaju te stvari od strane predstavnika carine, u skladu sa stavom 16 …, trajno   oduzimanje   nastupa   od   dana   kada   je   utvrđena   podložnost   trajnom oduzimanju.”

 B. Sudsko preispitivanje

20. Vršenje ovlašćenja koja su data predstavnicima Uprave carina podleže sudskom preispitivanju. Tri uobičajena osnova za sudsko preispitivanje, kao što je opisao Lord Diplok u predmetu Council of Civil Service Unions v. Minister for the Civil Service ([1985]  Žalbeni  predmeti  375  (Dom  Lordova)),  jesu  nezakonitost, necelishodnost i povreda procesnih odredbi.

„Nezakonitost”  znači  da  onaj  koji  donosi  odluke  mora  pravilno  tumačiti zakon koji uređuje njegovu nadležnost u donošenju odluka, i mora ga sprovoditi.

„Necelishodnost” ili ono što se često naziva ‘Vensberijeva nerazumnost’ (Wednesbury  unresonableness)  odnosi  se  na  odluku  koja  toliko  neverovatno prkosi   zdravom   razumu   ili   prihvaćenim   moralnim   standardima   da   nema   te razumne  osobe  koja  bi  došla  do  takvog  zaključka  kada  bi  o  tom  pitanju  dobro razmislila.

„Povreda   procesnih   odredbi”   obuhvata   nepoštovanje   bazičnih   pravila osnovnih  pravnih  načela  ili  nepostupanje  uz  poštovanje  procesne  pravičnosti prema licu na koga će se predmetna odluka odnositi, kao i nepoštovanje procesnih pravila   koja   su   izričito   zacrtana   čak  i  onda   kada   takvo   nepostupanje   ne podrazumeva bilo kakvo uskraćivanje poštovanja osnovnih pravnih načela.

21. U predmetu R. v. Secretary of State for the Home Department, ex parte Brind ([1991]) 1  Žalbe  696)  Dom  Lordova  je  zauzeo  stav  da  se  nedostatak proporcionalnosti obično ne tretira kao poseban osnov za preispitivanje, u skladu s engleskim upravnim pravom.  Lord  Akner, iako  je  smatrao da bi neka upravna odluka  koja je  potpuno lišena  srazmernosti  bila  nerazumna  u  smislu  načela  Vensberijeve  nerazumnosti, ukazao je da sve dok Parlament ne inkorporira Konvenciju u domaće pravo, neće postojati osnova da se sudovi u Ujedinjenom Kraljevstvu (na stranama 762 – 763) pridržavaju  doktrine  o  srazmernosti  koju  primenjuje  Evropski  sud  za  ljudska prava. Lord   Louri   (na   str.   767)   je   s   odobravanjem   naveo   ovaj   navod   iz „Halsberijevog zbornika engleskih zakona” (Halsbury’s Laws of England) (tom 1 (1) u stavu 78):

 „Srazmernost: Sudovi će poništiti odluku zasnovanu na diskrecionoj oceni u kojoj ne postoji opravdan odnos između cilja kome se teži i sredstava koja se u tu svrhu koriste, ili u slučajevima u kojima su kazne izrečene od strane organa uprave ili    nižih    sudova    potpuno    nesrazmerne    s    relevantnim    prekršajem.    Načelo srazmernosti je čvrsto  uvreženo u evropskom pravu, i biće primenjivano od strane engleskih  sudova  onda  kada  se  evropsko  pravo  može  primeniti  pred  domaćim sudovima.  Princip  srazmernosti  još  uvek  je  u  fazi  razvoja  u  engleskom  pravu; nedostatak srazmernosti ne tretira se obično kao poseban osnov za preispitivanje u engleskom pravu, ali se smatra jednim od pokazatelja izrazite necelishodnosti.”

22. Postupak za   sudsko   preispitivanje   u   pogledu   odluka   carinskih nadzornika  pokrenut  je  u  dva  slučaja.  U  predmetu  R.  v.  Commissioners  of Customs and Excise, ex parte Havort (presuda od 17. jula 1985. godine), Viši sud je smatrao da su carinski predstavnici postupili necelishodno utoliko što vlasniku robe   koja   je   zaplenjena   tokom   pokušaja   krijumčarenja   nisu   dali   potrebne informacije o stvarima koje su predmet prekršaja i uskratili mogućnost da na njih odgovori. Slično tome, u predmetu R. v. Commissioners of Customs and Excise, ex parte Tsal (presuda od 11. decembra 1989. godine), Viši sud je od službenih lica Uprave  carina  tražio  da  za  datum  procene  dijamanata  koji  su  zaplenjeni,  zarad utvrđivanja iznosa isplate za njihov povraćaj, umesto datuma unošenja [u zemlju] odrede datum povraćaja.

POSTUPAK PRED KOMISIJOM

23. Kompanija podnosilac  predstavke  je  2.  maja  1991.  godine  podnela predstavku (br. 18465/91) Komisiji. Kompanija podnosilac predstavke žalila se da je   zaplena   njenog   vazduhoplova   i   njegov   kasniji   povraćaj   pod   određenim uslovima predstavljala povredu njenog prava na neometano uživanje imovine koje je  garantovano  članom  1  Protokola  br.  1.  Dalje  je  tvrdila  da  dati  postupak  nije poštovao uslove predviđene stavom 1 člana 6 Konvencije.
24. Komisija je 1. aprila 1993. godine predstavku proglasila prihvatljivom. U izveštaju od 30. novembra 1993. godine (član 31) Komisija je izrazila mišljenje da nije došlo do kršenja člana 1 Protokola br. 1 (sa devet glasova za i pet glasova protiv)  i  da  nije  došlo  do  povrede  člana  6  (sa  osam  glasova  za  i  šest  glasova protiv).
25. Ceo tekst  mišljenja  Komisije  kao  i  izdvojenih  mišljenja  sadržanih  u izveštaju nalazi se u prilogu ove presude4.

KONAČNI PODNESCI DRŽAVE SUDU

26. Država je u svom podnesku zahtevala od Suda da odluči i proglasi da činjenice ne ukazuju  da  je  došlo  do  bilo  kakvog  kršenja  prava  podnosioca predstavke, u skladu sa članom 1 Protokola br. 1 i članom 6 Konvencije.

PRAVO

 I. NAVODNA POVREDA ČLANA 1 PROTOKOLA br. 1

27. Kompanija podnosilac   predstavke   se   žalila   da   zaplena   njenog vazduhoplova  i  kasniji  zahtev  za  isplatu  od  50.000  funti  sterlinga  za  povraćaj predstavljaju neopravdano mešanje u neometano uživanje svoje imovine, što je u suprotnosti sa članom 1 Protokola br. 1 Konvencije koji glasi:

„Svako  fizičko  i  pravno  lice  ima  pravo  na  neometano  uživanje  svoje imovine.  Niko  ne  može  biti  lišen  svoje  imovine,  osim  u  javnom  interesu  i  pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Prethodne  odredbe,  međutim,  ni  na  koji  način  ne  utiču  na  pravo  države  da primenjuje  zakone  koje  smatra  potrebnim  da  bi  regulisala  korišćenje  imovine  u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.”

28. Strane koje istupaju pred Sudom se ne spore oko toga da stvari koje osporavaju predstavljaju mešanje  u  neometano  uživanje  imovine  podnosioca predstavke.  Međutim,  došlo  je  do  razmimoilaženja  po  pitanju  da  li  je  došlo  do lišavanja imovine, shodno prvom stavu ili do kontrole korišćenja imovine, shodno drugom stavu člana 1 Protokola br. 1.

 A. Relevantno pravilo

29. Sud podseća da član 1 u suštini garantuje pravo svojine i obuhvata tri jasno određena pravila. Prvo pravilo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stava i opšte je  po  svojoj  prirodi,  uspostavlja  načelo  neometanog  uživanja  imovine. Drugo  pravilo,  u  drugoj  rečenici  istog  stava,  bavi  se  lišavanjem  imovine  i postavlja izvesne uslove. Treće pravilo, koje je sadržano u drugom stavu, priznaje da  strane  ugovornice  imaju  pravo  da  kontrolišu  korišćenje  imovine,  u  skladu  s opštim interesom, ili da obezbede naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.
30. Međutim, tri   pravila   nisu   „jasno   razgraničena”,   u   smislu   da   su međusobno nepovezana: drugo i treće pravilo se bave uživanjem imovine, pa bi stoga trebalo da budu tumačena u svetlu opšteg načela koje je naglašeno u prvom pravilu  (vidi,  između  brojnih  drugih  izvora,  presudu  u  predmetu  AGOSI  v.  the United Kingdom od 24. oktobra 1986. godine, Series A br. 108, str. 17, stav 48).
31. Podnosilac predstavke  je  smatrao  da  je  bio  privremeno  lišen  svog vazduhoplova, a kasnije je trajno bio lišen iznosa od 50.000 funti sterlinga, koje je morao  da  plati  kao  preduslov  za  povraćaj  njegove  imovine.  Dakle,  došlo  je  do lišavanja imovine.
32. Za Državu, sa čijim mišljenjem se Komisija složila, ovo nije bio slučaj lišavanja imovine, budući da nije došlo do prenosa vlasništva nad vazduhoplovom podnosioca predstavke. Zaplena i zahtev za isplatu trebalo je da se smatraju delom sistema koji je namenjen kontroli korišćenja vazduhoplova koji je bio korišćen za unos zabranjenih opojnih droga.
33. Sud je   istog   mišljenja.   On   najpre   primećuje   da   je   zaplena vazduhoplova  predstavljala  privremeno  ograničenje  njegovog  korišćenja  i  nije uključivala  prenos  vlasništva,  a  zatim,  da  odluka  Apelacionog  suda  da  proglasi imovinu trajno oduzetom nije za posledicu imala lišavanje Er Kanade vlasništva, budući da je iznos koji je trebalo platiti za povraćaj vazduhoplova isplaćen (vidi gore navedeni stav 15).
34. Uz to, jasno je, iz zakonom ustanovljenog sistema da je oslobađanje vazduhoplova za koji je plaćena izvesna suma novca predstavljalo, zapravo, meru koja  je  preduzeta  zarad  sprovođenja  politike  koja  za  cilj  ima  sprečavanje  avio prevoznika  da,  između  ostalog,  unose  zabranjene  opojne  droge  u  Ujedinjeno Kraljevstvo.  Lišavanje  imovine  je,  kao  takvo,  predstavljalo  kontrolu  korišćenja imovine. Dakle, drugi stav člana 1 je primenjiv u ovom predmetu (vidi, mutatis mutandis, gore pomenutu presudu u predmetu AGOSI, str. 17, stav 51).

 B. Poštovanje uslova iz drugog stava

35. Ostaje da  se  utvrdi  da  li  je  mešanje  u  imovinska  prava  podnosioca predstavke u skladu s pravom Države, shodno drugom stavu člana 1 Protokola br.1,  „da  primenjuje  zakone  koje  smatra  potrebnim  da  bi  regulisala  korišćenje imovine u skladu s opštim interesima.”
36. Prema ustaljenoj  praksi  Suda,  drugi  stav  člana  1  mora  se  tumačiti  u svetlu  načela  zacrtanog  u  prvoj  rečenici  ovog  člana  (vidi,  kao  najnoviji  izvor, presudu u predmetu Gasus Dosier - und Fördertechnik GmbH v. the Netherlands od 23. februara 1995. godine, Series A br. 306-B, str. 49, stav 62). Shodno tome, mešanjem  se  mora  postići  „prava  ravnoteža”  između  zahteva  opšteg  interesa društva i zahteva za zaštitu osnovnih prava pojedinca. Briga da se ova ravnoteža uspostavi ogleda se u strukturi člana 1 kao celine, uključujući i drugi stav: mora, dakle,  postojati  opravdani  odnos  srazmernosti  između  upotrebljenih  sredstava  i cilja kome se teži.
37. U tom pogledu, podnosilac predstavke je smatrao da mešanje u prava svojine nije bilo opravdano u smislu člana 1 Protokola br. 1. Pre svega, podnosilac predstavke je tvrdio da ovlašćenje za trajno oduzimanje vazduhoplova i plaćanje kao preduslov za  njegov  povraćaj  nisu  zavisili  od  činjenice  da  li  su  vlasnik, korisnik, odnosno avio kompanija, na neki način pogrešili. Naprotiv, naglašavao je da su sudski postupci pred sudovima Ujedinjenog Kraljevstva bili pokrenuti na osnovu   obostrano   prihvaćenih   pretpostavki,   koje   su   zapravo   zasnovane   na činjenici da Er Kanada nije pogrešila. Drugo,  relevantna  ovlašćenja  su  upotrebljena  bez  rasprave  pred  sudskih telom.  Posebno,  nisu  postojale  odgovarajuće  zakonske  zaštitne  mere  koje  bi  Er Kanadu zaštitile od diskrecionog odlučivanja službenih lica Uprave carina. Treće, privremena zaplena vazduhoplova bila je nesrazmerna s bilo kakvom nepravdom koja je možda učinjena, što se odnosi i na zahtev da se plati 50.000 funti sterlinga.
38. Za Državu, postojali su jaki razlozi javnog interesa koji su opravdavali postupanje službenih lica  Uprave  carina  u  ovom  predmetu.  Prethodno  se  u nekoliko  navrata  dešavalo  da  neodgovarajuće  procedure  koje  primenjuje  Er Kanada  dovedu  do  prenosa  opojnih  droga.  Uprkos  obećanjima  da  će  pojačati bezbednosne procedure, oni to nisu učinili. U događaje koji su prethodili zapleni vazduhoplova spadaju i veoma ozbiljni bezbednosni propusti (vidi gore navedeni stav  6).  Štaviše,  treba  reći  da  posle  ovog  incidenta  nije  više  bilo  problema  u pogledu bezbednosti u vezi s Er Kanadom. Predstavnici carine su, dakle, postupili u skladu s poljem slobodne procene koje im je na raspolaganju u smislu drugog stava člana 1 Protokola br. 1, kako bi podstakli podnosioca predstavke da usvoji više bezbednosne standarde. Povrh toga, ako je Er Kanada smatrala da nije postojao opravdan razlog za odluku da se od nje zahteva da plati određeni iznos ili da je došlo do zloupotrebe ovlašćenja,  mogla  je  da  ospori  diskrecionu  ocenu  službenih  lica  Uprave  carina, pokretanjem postupka za sudsko preispitivanje. Da je Er Kanada to učinila, sudovi bi mogli da ispitaju sva sporna činjenična kao i pravna pitanja. Štaviše, službena lica Uprave carina bi, na osnovu postojećeg zakona (vidi gore navedene stavove 20-22), bila u obavezi da pruže obrazloženje za svoje postupke. Sve  u  svemu,  kako  Država  navodi,  u  ovom  predmetu  postignuta  je ravnoteža.
39. Komisij je  takođe  smatrala  da  je  postupak  sudskog  preispitivanja mogao  da  bude  pokrenut  i  da  su  preduzete  aktivnosti  bile  srazmerne  s  ciljem kontrolisanja  korišćenja  vazduhoplova  koji  je  poslužio  za  unošenje  zabranjene opojne droge.
40. Sud najpre primećuje da je iz odluke Apelacionog suda jasno da su i zaplena vazduhoplova i  zahtev  za  plaćanje,  u  odsustvu  utvrđivanja  bilo  kakve krivice ili nemara podnosioca predstavke, bili u skladu s relevantnim odredbama Zakona iz 1979. godine (vidi gore navedene stavove 18-19).
41. Iako je  ovlašćenje  da  se  naloži  trajno  oduzimanje  imovine  koje  je službenim  licima  Uprave  carina  dato  na  osnovu  člana  141  (1)  ovog  zakona začuđujuće,   zaplena   vazduhoplova   podnosioca   predstavke   i   kasnije   njegovo oslobađanje   posle   plaćanja   kazne,   nesumnjivo   predstavljaju   vanredne   mere kojima se pribeglo da bi se poboljšale sigurnosne procedure kompanije. Ove mere su preduzete po otkrivanju kontejnera čiji je prevoz bio obeležen nizom različitih nepravilnosti,  te  u  kome  se  nalazio  331  kilogram  kanabisove  smole  (vidi  gore navedeni stav 7). Štaviše, ovaj incident je bio poslednji u nizu navodnih propusta u bezbednosti na koje je Er Kanadi ukazano, i koji su bili u vezi s protivzakonitim unosom droge u Ujedinjeno Kraljevstvo u periodu između 1983. i 1987. godine (vidi  gore  navedeni  stav  6).  Posebno  treba  istaći  da  je  Er  Kanada,  zajedno  s drugim   avio   kompanijama,   bila   upozorena   od   strane   carinskih   nadzornika, pismom  od  15.  decembra  1986.  godine,  u  kojem  oni  kažu  da  će  razmotriti upotrebu  ovlašćenja  koja  su  im  data  u  skladu  sa  Zakonom  iz  1979.  godine, uključujući zaplenu i trajno oduzimanje vazduhoplova.
42. U svetlu  ovih  činjenica  nema  sumnje  da  su  preduzete  mere  bile  u skladu s opštim interesom, u borbi protiv međunarodne trgovine drogom.
43. Podnosilac predstavke  je,  međutim,  tvrdio  da  službena  lica  Uprave carina, u vreme kada su se odvijali događaji na koje se podnosilac predstavke žali, nisu pružila bilo kakvo obrazloženje, te da su se ona zapravo ponašala po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi”. Službena lica Uprave carina su tek tokom postupka pred Komisijom ukazala na prethodno pomenute bezbednosne propuste (vidi gore navedeni stav 10).
44. Sud ovu tvrdnju ne može da prihvati. Sud primećuje da je Er Kanada imala mogućnost da pokrene postupak sudskog preispitivanja kako bi osporila to što službena lica Uprave carina nisu navela razloge za zaplenu vazduhoplova ili da tvrde da je postupanje službenih lica Uprave carina predstavljalo zloupotrebu ovlašćenja. Iako se to ne odnosi na žalbu u vezi s meritumom ovog predmeta, Sud je u svojoj presudi u predmetu AGOSI (loc. cit., strane 20-21, stavovi 59-60) već razmatrao dostupnost i  delotvornost  ovog  pravnog  leka  u  pogledu  korišćenja diskrecionog prava od strane službenih lica Uprave carina, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima koja su im data. Povrh  toga,  iako  bi  navođenje  razloga  na  samom  početku  doprinelo pojašnjavanju  situacije,  podnosilac predstavke  nije  mogao  ozbiljno  da  sumnja  u obrazloženje koje su službena lica Uprave carina navela kao razlog za donošenje takve   odluke,   imajući  u   vidu   više   prethodnih  incidenata   u   vezi   s  brojnim bezbednosnim  propustima  i  nepravilnostima  (vidi  gore  navedeni  stav  6)  –  koje podnosilac predstavke tokom postupka pred Sudom nije ni pokušao da porekne – kao  i  pismo  upozorenja  koje  su  službena  lica  Uprave  carina  uputila,  između ostalog,  i  Er  Kanadi,  ukazujući  da  postoji  mogućnost  da  vazduhoplov  bude predmet privremenog oduzimanja (vidi gore navedeni stav 6, tačka (5)).
45. Podnosilac predstavke   je   zatim   tvrdio   da   je   postupak   sudskog preispitivanja  samo  omogućio  sudovima  da  razmotre  „opravdanost”  korišćenja diskrecionog  prava.  Ukazao  je  da  su  sudovi  smatrali  da  načelo  srazmernosti  ne predstavlja deo engleskog pravnog sistema (vidi gore navedeni stav 21).
46. Sud podseća  da  je  u  prethodnoj  prilici  došao  do  zaključka  da  je delokrug sudskog preispitivanja, shodno engleskom pravu, dovoljan da zadovolji zahteve  drugog  stava  člana  1  Protokola  br.  1.  Naročito  su  domaći  sudovi  u mogućnosti da zaključe  da je  korišćenje diskrecionog prava od  strane  službenih lica   Uprave   carina   bilo   nezakonito,   zato   što   su   tu   bili   prisutni   elementi nezakonitosti,   necelishodnosti   ili   povrede   proceduralnih   odredbi   (vidi   gore navedeni stav 20, gore pomenutu presudu u predmetu AGOSI, ibid.). Pritom, bilo je i slučajeva u kojima su sudovi zaključili da su službena lica Uprave carina prilikom korišćenja svojih ovlašćenja u skladu sa Zakonom iz 1979. godine postupila necelishodno (vidi gore navedeni stav 22). Nema razloga da se donese drugačiji zaključak po ovom pitanju u ovom predmetu,  bez  obzira  na  kvalifikovano  isključivanje  načela  srazmernosti  kao posebnog osnova za preispitivanje (vidi gore navedeni stav 21).
47. Konačno, uzimajući u obzir veliku količinu kanabisa koja je pronađena u kontejneru, njegovu  vrednost  na  „crnom  tržištu”  opojnih  droga  (vidi  gore navedeni član 7), kao i vrednost zaplenjenog vazduhoplova, Sud ne smatra da je zahtev za isplatu iznosa od 50.000 funti sterlinga nesrazmeran cilju kome se teži, odnosno sprečavanju unošenja zakonom zabranjenih opojnih droga u Ujedinjeno Kraljevstvo.
48. Imajući u  vidu  gore  rečeno,  kao  i  polje  slobodne  procene  Države  u ovoj oblasti, Sud smatra da je u okolnostima ovog predmeta postignuta ravnoteža. Dakle, nije postojala povreda člana 1 Protokola br. 1.

 II. NAVODNA POVREDA ČLANA 6 ST. 1 KONVENCIJE

49. Podnosilac predstavke  se  dalje  žalio  da  mu  je  zapravo  bila  izrečena krivična    osuda.    Ili,    alternativno,    zaplena    vazduhoplova    je    predstavljala odlučivanje   o   građanskim   pravima   i   obavezama   kompanije,   bez   sudskog postupka, što predstavlja kršenje stava 1 člana 6, čiji relevantan deo glasi:

„Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o  krivičnoj  optužbi  protiv  njega,  ima  pravo  na  pravičnu  …  raspravu  …  pred nezavisnim i nepristrasnim sudom …”

A. Primenjivost

1. Krivična optužba

50. Er Kanada  je  smatrala  da  su  je  zapravo  službena  lica  Uprave  carina novčano  kaznila  te  da  ni postupak  za zaplenu  niti  teoretska  mogućnost  sudskog preispitivanja nisu zadovoljavali uslove iz stava 1 člana 6 Konvencije.
51. Država je,  s  druge  strane,  ukazala,  a  Komisija  se  sa  tim  složila:  da prema domaćem zakonu nije podignuta krivična optužba i da krivični sudovi nisu postupali u ovom predmet.
52. Sud se slaže s primedbama Države. Takođe, trebalo bi reći da je Apelacioni sud izričito odbacio argumente koje je dao advokat Er Kanade da član 141 Zakona iz 1979. godine predstavlja krivičnu odredbu (vidi gore navedeni stav 16). U vezi s tim, Apelacioni sud je istakao da ga opisivanje relevantne odredbe kao  „građanske” ne  sprečava  da  se  izvede  zaključak  da  je  ova  odredba  zapravo „krivična”  po  svojoj  suštini.  Međutim,  stvar  je  rešena  pozivanjem  na  ranije presuđene predmete u kojima je zauzet stav da član 141 predviđa postupak in rem protiv, između ostalog, svakog vozila koje se koristi za krijumčarenje. Sud iz istih razloga ima slično mišljenje. Pritom, činioci koji se pominju gore u tekstu  –  nedostatak krivične optužbe ili odredbe koja je  „krivična”  po  svojoj  suštini,  kao  i  činjenice  da  u predmetu  nisu postupali krivični sudovi – kada se uzmu zajedno sa činjenicom da nije postojala opasnost od bilo kakvog krivičnog postupka usled nepostupanja sa zahtevom, dovoljni su da se ovaj predmet razluči od predmeta Deweer v. Belgium (presuda  od  27.  februara  1980.  godine,  Series  A  br.  35)  u  kojem  je  podnosilac predstavke morao da plati izvesnu sumu novca pod pretnjom da će mu, ako to ne učini, privremeno biti zatvoreno preduzeće, da bi se izbeglo pokretanje krivičnog postupka protiv njega.
53. Sud dalje podseća da je sličan argument dao podnosilac predstavke u predmetu AGOSI (loc. cit.). Tom prilikom Sud je smatrao da trajno oduzimanje date robe  od  strane  domaćeg  suda  predstavlja  meru  koja  proističe  iz  krivičnog dela  krijumčarenja  koje  je  počinjeno  od  strane  trećeg  lica  i  da  za  to  delo  nisu podignute  krivične  optužbe  protiv  kompanije  AGOSI.  Činjenica da  su  svojinska prava kompanije AGOSI pretrpela negativne posledice nije sama po sebi mogla da dovede do zaključka da bi se „krivična optužba”, u smislu člana 6, mogla smatrati pokrenutom protiv kompanije kao podnosioca predstavke (loc. cit., str. 22, stavovi 65-66).
54. Imajući na umu da je kompanija podnosilac predstavke, za razliku od predmeta AGOSI, bila dužna da plati određen iznos novca i da joj imovina nije trajno oduzeta, Sud predlaže da se i ovde usvoji isti pristup.
55. Shodno tome,  stvari  na  koje  se  podnosilac  predstavke  žali  nisu obuhvatale „odlučivanje o krivičnoj optužbi”.

2. Građanska prava i obaveze

56. Učesnici u postupku nisu osporavali da se ovaj predmet tiče spora koji se odnosi na građanska prava kompanije podnosioca predstavke. Na  osnovu  ustaljene  sudske  prakse,  Sud  ne  vidi  razlog  da  se  ne  složi  s ovim stavom (vidi presudu u predmetu Editions Périscope v. France od 26. marta 1992. godine, Series A br. 234-B, str. 66, stav 40).

 B. Poštovanje člana 6 st. 1

57. Podnosilac predstavke  je  dalje  tvrdio  da  je  o  njegovim  građanskim pravima  i  obavezama  odlučivano  u  postupku  u  skladu  sa  Zakonom  iz  1979. godine.  Podnosilac  je,  u  tom  smislu,  takođe  tvrdio  da  ni  postupak  trajnog oduzimanja  ni  pravni  lek  u  vidu  sudskog  preispitivanja,  nisu  poštovali  zahteve člana 6 st. 1. Posebno, srazmernost mera na koje se podnosilac predstavke žalio nije  mogla  da  bude  razmatrana  u  postupku  sudskog  preispitivanja  i  što  su  šire zakonske odredbe koje se preispituju, to je uži opseg preispitivanja. Povrh toga, pravni lek je u svojoj suštini bio diskrecione prirode.
58. Prema tvrdnjama  Države,  predstavnici  carine  nisu  mogli  da  oduzmu vazduhoplov  sve  dok  postupak  za  trajno  oduzimanje  ne  pokrenu  pred  Višim sudom  gde  je  podnosilac  predstavke  imao  priliku  da  se  brani.  Štaviše,  imao  je mogućnost da pokrene postupak za sudsko preispitivanje kako bi osporio odluku kojom se zahtevala isplata određene sume novca za povraćaj vazduhoplova.
59. Komisija smatra  da  se  pritužba  podnosioca  predstavke  u  pogledu postupka  trajnog  oduzimanja  više  ticala  sadržaja  prava  i  obaveza  u  skladu  s domaćim  pravom  nego  bilo  kakvog  procesnog  prava  u  vezi  s  odlučivanjem  o građanskim pravima. Povrh toga, u pogledu postupka sudskog preispitivanja, nije bila spremna da izrazi mišljenje in abstracto, budući da Er Kanada nije zapravo ni pokrenula bilo kakav postupak.
60. Sud primećuje  da  se  pritužba  podnosioca  predstavke  odnosila  i  na zaplenu vazduhoplova i na obavezu plaćanja 50.000 funti sterlinga.
61. U vezi   sa   zaplenom,   relevantne   odredbe   zakona   Ujedinjenog Kraljevstva zahtevale su od službenih lica Uprave carina da pokrenu postupak za trajno oduzimanje tek nakon što bude osporena zaplena vazduhoplova (vidi gore navedene  stavove  11  i  18).  Takav  postupak  je  zaista  i  pokrenut,  i  shodno dogovoru strana u sporu bio je ograničen na odlučivanje po određenim pravnim pitanjima. U tim okolnostima, uslov koji se odnosi na pristup sudu koji je sadržan u članu 6 st. 1 bio je zadovoljen.
62. Osim toga, Er Kanada je takođe mogla da pokrene postupak sudskog preispitivanja, kojim bi  osporila  odluku  službenih  lica  Uprave  carina  kojom zahtevaju plaćanje izvesne sume novca za povraćaj vazduhoplova. Kao što je gore rečeno (vidi gore navedeni stav 44), Er Kanada je mogla, da je takav postupak bio pokrenut,   da   pokuša   da   ospori   činjenične   osnove   na   kojima   je   zasnovana diskreciona ocena službenih lica Uprave carina. Međutim, iz nepoznatih razloga, takav postupak nije pokrenut. Imajući to u vidu, Sud ne smatra da je primereno da on  in  abstracto  razmatra  da  li  bi  opseg  sudskog  preispitivanja,  onako  kako  ga primenjuju  sudovi  Ujedinjenog  Kraljevstva,  bio  u  stanju  da  zadovolji  uslove  iz člana 6 st. 1 Konvencije.

Zaključak

63. Shodno tome, nije došlo do povrede stava 1 člana 6 Konvencije.

IZ OVIH RAZLOGA, SUD

1. Utvrđuje, sa pet glasova za i četiri glasa protiv, da nije došlo do povrede člana 1 Protokola br. 1;
2. Utvrđuje, sa pet glasova za i četiri glasa protiv, da nije došlo do povrede stava 1 člana 6 Konvencije.

Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku i izrečeno na javnoj raspravi u zgradi Suda u Strazburu 5. maja 1995. godine.

Potpisano: Rolf RISDAL Predsednik

Potpisano: Herbert PECOLD Sekretar

Shodno stavu 2 člana 51 Konvencije i stavu 2 pravila 53 Poslovnika Suda , u prilogu ovoj presudi su sledeća izdvojena mišljenja:

(a)  Izdvojeno mišljenje g. Volša;

(b)  Izdvojeno mišljenje g. Martensa kome se pridružuje g. Ruso;

(c)  Izdvojeno mišljenje g. Pekanena.

Parafirano: R. R. Parafirano: H. P.

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE VOLŠA

1. Žao mi je što u ovom slučaju moram da se ne složim s većinom članova Suda.
2. U vezi s tvrdnjom podnosioca predstavke da je došlo do kršenja člana 1 Protokola  br.  1,  Sud  je  odlučio  da  je  relevantan  drugi  stav  člana  1.  Stoga  Sud smatra da postupak Ujedinjenog Kraljevstva da liši Er Kanadu iznosa od 50.000 funti sterlinga može da  se opravda u  skladu s  Konvencijom kao  mera koja je u skladu   s   „opštim   interesom   u   borbi   protiv   međunarodne   trgovine   opojnim drogama”. U pogledu određenih činjenica ovog predmeta, Sud zapravo smatra da Država u „opštem interesu” može trajno oduzeti robu ili imovinu nedužnom licu bez nadoknade i da u tim slučajevima nije došlo do povrede odredbi Protokola br.1, koje su sadržane u članu 1. Bojim se da takva tvrdnja može da navede ljude da je porede sa stanovištem kako je „zgodno da jedan nevin čovek treba da umre za narod”.
3. U ovom  predmetu,  Ujedinjeno  Kraljevstvo  nije  pokušalo  da  ospori nevinost podnosioca predstavke. I zaista, to nije ni moglo da bude urađeno budući da su domaći sudovi već utvrdili nevinost podnosioca predstavke kao činjenično stanje.  Oni  su  bili  savesni  i  bona  fide  korisnici  vazduhoplova  koji  vredi  više miliona funti i koji je leteo na međunarodnoj redovnoj liniji i bio izložen riziku od oduzimanja usled kriminalnih aktivnosti nekog nepoznatog lica koje je zakonom zabranjenu robu krijumčarilo u vazduhoplovu bez njihovog znanja, koristeći na taj način vazduhoplov tajno, a da pri tom Er Kanada nije postupala nemarno. Shodno pravu Ujedinjenog Kraljevstva koje se odnosi na dužnosti i ovlašćenja carinskih organa,  jasno  je  da  nevinost  podnosioca  predstavke  ne  utiče  na  to  da  li  će vazduhoplov   biti   oduzet   ili   ne.   Po   mom   mišljenju,   odredbe   člana   1   ne dozvoljavaju preduzetu radnju.
4. Treba podsetiti da se u predmetu AGOSI5 radilo o oduzimanju zakonom zabranjene robe. U ovom predmetu zakonom zabranjenu robu predstavlja opojna droga a   ne   vazduhoplov   koji   je   zaplenjen   kao   nešto   što   podleže   trajnom oduzimanju. Zaplena je izvršena pet dana posle tog leta, iako je u međuvremenu vazduhoplov  slobodno  leteo  na  nekoliko  letova.  Iz  činjenica  se  jasno  vidi  da  je postupak carinskih organa bio usmeren na to  da Er  Kanada posluži kao  primer, kojim bi se skrenula pažnja ovom i drugim avio kompanijama na značaj pažljivog pregleda onoga što se zapravo nalazi u  vazduhoplovu koji bi trebalo da sleti na teritoriju  Ujedinjenog  Kraljevstva.  Isto  tako,  međutim,  nije  bilo  optužbi  da  je kompanija  podnosilac  predstavke  bila  nepažljiva  ili  da  nije  potpuno  nevina  po pitanju  bilo  kakvih  nedozvoljenih  radnji,  a  ipak  je  odlučeno  da  bude  kažnjena. Metod je bio takav da se prvo zapleni vazduhoplov a zatim traži isplata iznosa od 50.000  funti  sterlinga,  kao  cena  za  njegovo  oslobađanje  pre  nego  što  dođe  do trajnog oduzimanja. Budući da je vazduhoplov još uvek bio u tranzitu do konačne destinacije  i  da  su  se  u  njemu  nalazili  putnici,  podnosilac  predstavke  nije  imao izbora osim da plati traženi iznos. Carinski organi su zatim pokrenuli postupak za trajno oduzimanje i uspeli su u postupku pred Apelacionim sudom. Ta odluka je predstavljala nepobitan dokaz da je vazduhoplov legalno zaplenjen i da je novac kompanije podnosioca predstavke oduzet u skladu sa zakonom. Postupak trajnog oduzimanja imao je retroaktivni efekat još u vreme zaplene
5. Shodno zakonu   Ujedinjenog   Kraljevstva,   postupak   se   pre   smatra građanskim nego krivičnim. Sud je izrazio isto mišljenje u pogledu Konvencije. Ja se s time ne slažem. U slučaju Öztürk v. Germany (Series A br. 73) Sud je ponovo potvrdio „autonomiju” pojma „krivični”, onako kako je zamišljen shodno članu 6 Konvencije, i smatrao je da jedna od stvari koje treba uzeti u obzir jeste priroda i težina kazne kojoj dato lice rizikuje da bude izloženo. Više je nego jasno da je u ovom  slučaju  namera  organa  vlasti  bila  da  izreknu  kaznu  od  50.000  funti sterlinga, i u tome su uspeli. Engleski Apelacioni sud je to potvrdio kao nešto što je ispravno prema zakonu. Jasno je da se postupkom sudskog preispitivanja nije moglo  doći  do  zaključka  da  to  nije  tako.  Taj  postupak  je  ograničen  na  to  da  se ispita zakonitost postupka protiv kojeg je upućena pritužba u skladu  s domaćim zakonom.  Na  kraju,  kompanija  podnosilac  predstavke  bila  je  kažnjena  s  50.000 funti sterlinga i to zapravo za krivično delo nekog lica ili nekih lica koja oni i ne poznaju  i  za  čije  postupke  ne  snose  bilo  kakvu  odgovornost.  I  dok  je  trajno oduzimanje okarakterisano kao odluka in rem, kazna je naplaćena in personam.
6. Po mom  mišljenju,  došlo  je  do  kršenja  člana  1  Protokola  br.  1  kao  i člana 6 Konvencije.

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE MARTENSA, KOME SE PRIDRUŽUJE SUDIJA RUSO

Uvod

1. Ovaj predmet  je  počeo  zaplenom  kao  prvim  korakom  u  postupku trajnog oduzimanja6, pa bi tu trebala da počne i analiza. Ta analiza će biti lakša uz uvodne napomene, koje su manje više poredbenog karaktera7.

U  ovom  trenutku,  budući  da  se  trajno  oduzimanje  uopšteno  koristi  kao sredstvo  da  se  određeni  kriminalci  liše  imovinske  koristi  proistekle  iz  krivičnih dela koja su počinili, moguće je da je pitanje da li takva vrsta trajnog oduzimanja uopšte  spada  u  krivično  pravo  postalo  kontraverzno8.  Međutim,  ovo  trajno oduzimanje je izvršeno na osnovu zakona koji su prethodili  navedenom  razvoju događaja.  Ovo  trajno  oduzimanje  imovine  ne  predstavlja  obeštećenje,  i  kada  se oslobodimo   nacionalnih   kvalifikacija9,   ono   očigledno   potpada   pod   domen krivičnog  prava10.  Njena  očigledna  svrha  jeste   bila  da  kazni  krivično  delo (krijumčarenje opojnih droga), kako bi sprečila njegovo ponavljanje11.

Krivično  pravo  obično  omogućava  trajno  oduzimanje  stvari  koja  je  bila predmet krivičnog dela (objectum sceleris), kao i stvari uz pomoć koje je krivično delo počinjeno (instrumentum sceleris). Pretpostavka je da ovo trajno oduzimanje spada u ovu drugu kategoriju.

Osim  toga,  dodajem  da  je  predmet  trajnog  oduzimanja  bio  vazduhoplov koji   je   sleteo   na   aerodrom   u   Ujedinjenom   Kraljevstvu   tokom   obavljanja ovlašćenog redovnog međunarodnog leta12. To znači da je vazduhoplov u posedu aviokompanije  koja  poseduje  uverenje  o  osposobljenosti  avio  prevoznika  (Air operator sertificate), koje je neophodno, shodno bilateralnom sporazumu između Ujedinjenog Kraljevstva i Kanade, pošto je izdato od strane Kanade i prihvaćeno od strane Ujedinjenog Kraljevstva za obavljanje dogovorenih usluga13.

Sudija Vrhovnog suda Purčas se pozvao na član 141 (1) kao: „odredbe o trajnom oduzimanju” ([1991] 2 Queen’s Bench 467).

Ovo  je  ključna  odlika  ovog  predmeta:  ona  pokazuje  da  ne  može  biti  ni najmanje   sumnje   u   pogledu   ugleda   vlasnika.   Štaviše,   pokazuje   da   trajno oduzimanje  po  sebi  nije  opravdano  per  se  ilegalnom  prirodom  predmeta  koji  je oduzet,   kao   u   slučajevima   kada   dođe   do   zaplene   i   trajnog   oduzimanja pornografskih  materijala14   ili  neke  druge  zakonom  zabranjene  robe  (kao  što  su određeni tipovi oružja, eksploziva ili opojnih droga).

Poslednja  uvodna  napomena  koju  treba  dati  jeste  ta  da  je  obično  trajno oduzimanje instrumentum sceleris koji per se nije protivzakonit, dozvoljeno samo onda  kada  predmet  pripada  počiniocu  krivičnog  dela;  u  slučajevima  kada  je moguće trajno oduzeti takav „instrumentum” i onda kada on pripada trećem licu, po  pravilu  postoje  zaštitne  mere  koje  se  odnose  na  treća  lica,  koja  ne  snose nikakvu krivicu.

Relevantno pravilo člana 1 Protokola br. 1

2. U svrhu  tumačenja  člana  1  Protokola  br.  1,  trajno  oduzimanje  –  bilo objectum ili instrumentum sceleris – ima se smatrati „kaznama” u smislu drugog stava  ovog  člana.  Više  volim  ovu  konstrukciju  od  one  koja  je  upotrebljena  u presudi Suda u predmetu AGOSI v. the United Kingdom15.

Predmet    AGOSI    se    ticao    trajnog    oduzimanja    objectum    sceleris (oduzimanje    zlatnika    koje    su    pokušali    da    prokrijumčare    u    Ujedinjeno Kraljevstvo).  Sud  je  smatrao  da  je  takvo  trajno  oduzimanje  predmeta  primer „kontrole  upotrebe”.  Sud  je  obrazložio  to  na  sledeći  način:  (1)  zabrana  uvoza zlatnika  u  Ujedinjeno  Kraljevstvo  jeste  „kontrola  upotrebe”  takvih  novčića;  (2) trajno oduzimanje krijumčarenih zlatnika predstavlja sastavni element te „kontrole upotrebe”; (3) ergo trajno oduzimanje (krijumčarenih) zlatnika predstavlja primer „kontrole korišćenja” zlatnika.

Naravno,   ovo   obrazloženje16    ne   može   se   slediti   u   pogledu   trajnog oduzimanja instrumentum sceleris. Ovaj predmet  to jasno i pokazuje: zabrana o kojoj  je  reč  jeste  zabrana  uvoza  kontrolisane  opojne  supstance  (kanabisove smole)17;   ali,   za   trajno   oduzimanje   vazduhoplova   se   ne   bi   moglo   reći   da predstavlja primer „kontrole upotrebe” kanabisove smole. Stoga, sklon sam tome da  oba  tipa  oduzimanja  imovine  podvedem  pod  drugi  deo  stava  2  člana  1 Protokola  br.  1,  u  kojem  su  države  zadržale  pravo  da  donose  one  zakone  koje smatraju neophodnim u cilju obezbeđivanja naplate novčanih kazni.

Odsustvo odbrane vlasništva savesnog vlasnika

3. Član 141 (1)18 Zakona iz 1979. godine19 nalaže da je „stvar” koja treba da   bude   trajno   oduzeta   „morala   prethodno   da   bude   korišćena   za   nošenje, preuzimanje,  smeštanje  ili  sakrivanje”  nekog  drugog  predmeta  koji,  međutim, podleže  oduzimanju  a  što  je,  shodno  zakonima  koji  uređuju  carine  i  akcize, uopšteno  govoreći,  neka  stvar  čije  je  unošenje  u  Ujedinjeno  Kraljevstvo  ili zakonom   zabranjeno   ili   dozvoljeno   samo   uz   prethodno   plaćanje   carine20. Jednostavno   rečeno21:   član   141(1)   daje   službenim   licima   Uprave   carina22 ovlašćenje   da   trajno   oduzmu   neku   stvar   uz   pomoć   koje   je   krivično   delo (krijumčarenje ili pokušaj krijumčarenja) počinjeno23.

Trajno oduzimanje imovine, shodno članu 141 (1) Zakona iz 1979. godine, predstavlja, stoga, oduzimanje instrumentum sceleris i može se razmatrati shodno stavu 2 člana 1 Protokola br. 1 (vidi gore navedeni stav 2 ).

4. Trajno oduzimanje  iz  člana  141  (1)  razlikuje  se  na  dva  načina  od normalnog tipa” oduzimanja instrumentum sceleris: pre svega, „on ne dozvoljava bilo kakvu implikaciju ili tumačenje kako bi se uvezao neki element koji je jednak mens rea”; drugo, on ni  na koji način  ne „uključuje bilo koju osobu u najširem smislu, bilo da je ona korisnik, držalac ili vlasnik”24.

Prva razlika ne navodi na zaključak da ovo trajno oduzimanje ne pripada onom tipu koji je naveden u stavu 1 gore u tekstu: činjenica da trajno oduzimanje ne  zahteva  da  se  za  nekoga  utvrdi  da  je  kriv  za  neko  krivično  delo  ne  menja činjenicu da ona pretpostavlja da je neko krivično delo izvršeno (od strane nekog lica) i da teži da spreči izvršenje takvih krivičnih dela tako što ih kažnjava.

Kombinacija ovih dveju razlika ima takav efekat da, shodno članu 141 (1) instrumentum  sceleris  koji  pripada nekoj  drugoj  osobi  a  ne  počiniocu  krivičnog dela,  može  biti  trajno  oduzet,  bez  obzira  da  li  vlasnik  može  ili  ne  može  biti okrivljen  za  to  što  je  njegova  imovina  korišćena  kao  sredstvo  za  izvršenje krivičnog dela. Usled toga, vlasnik instrumentum sceleris ne može da tvrdi da je „nevin” i da mu to bude odbrana od trajnog oduzimanja. Upravo to je utvrđeno u postupku koji je Er Kanada pokrenula u ovom predmetu25.

5. Ovo pokreće pitanje (koje je takođe bilo sporno u predmetu AGOSI): da li je ovlašćenje   izvršne   vlasti   da   trajno   oduzme   imovinu   nekog   lica   kao instrumentum sceleris, a da toj osobi ne bude čak ni dozvoljeno26  da dokaže da ona  ni  na  koji  način  nije  kriva  što  je  njena  imovina  korišćena  kao  sredstvo  za izvršenje krivičnog dela, u skladu s pravom koje je zajamčeno prvom rečenicom prvog stava člana 1 Protokola br. 1?

Ne oklevam da na to pitanje odgovorim odrično27. Ovde nema prostora za polje  slobodne  procene.  Trajno  oduzimanje  imovine  kao  vid  sankcije  zbog određenog  kršenja  zakona  –  ma  koliko  ozbiljno  to  kršenje  bilo,  i  usled  toga, koliko god bio važan opšti interes da se spreči dalja povreda zakona, primenom oštrih  kazni  za  krivično  delo  –  pri  čemu  ne  postoji  bilo  kakva  „veza  između ponašanja  vlasnika  ili  osobe  koja  je  odgovorna  za  tu  robu  i  kršenja  zakona”28, definitivno jeste nespojivo i s vladavinom prava i s pravom koje je garantovano članom 1 Protokola br. 129.

U  stavovima  54  i  55  presude  u  predmetu  AGOSI  Sud  se  bavio  ovim pitanjem, po mom mišljenju dosta dvosmisleno. Ako zaključak Suda treba shvatiti na takav način da čak i onda kada ne postoji  bilo kakva veza između ponašanja vlasnika  trajno  oduzete  imovine  i  krivičnog  dela  zbog  kojeg  je  usledilo  trajno oduzimanje  imovine,  oduzimanje  može  da  zadovolji  uslove  iz  stava  2  člana  1 Protokola br. 1, onda se ja, uz svo dužno poštovanje, s time ne slažem.

Po mom mišljenju, takvo lišavanje imovine bez naknade, putem izricanja „kazne”, može biti u skladu samo sa članom 1 Protokola br. 1 u slučaju kada je vlasnik na neki način okrivljen za krivično delo koje je počinjeno pomoću njegove imovine. Nalazimo se na polju zakonodavstva koje reguliše carine i zato mogu da prihvatim prebacivanje tereta dokazivanja30, ali smatram da ako vlasnik dokaže da je  bio  „nevin”  –  to  jest:  da  on  nije  mogao  znati  ili  posumnjati  da  će  njegova imovina  poslužiti  kao  instrument  za  izvršenje  krivičnog  dela,  pa  čak  ni  posle obavljenog detaljnog ispitivanja, niti ga je sprečio31  – trajno oduzimanje njegove imovine   putem   sankcionisanja   nije   dozvoljeno.   Oduzimanje   imovine   kao „sankcija”, koja ne dozvoljava barem neku odbranu vlasništva savesnog vlasnika, remeti ravnotežu između zaštite prava svojine i zahteva opšteg interesa. 

Takođe  vidi  zanimljiv  članak  Majkla  Majlda,  „Uloga  ICAO  [tj.  Međunarodna  organizacija  za civilno vazduhoplovstvo] u suzbijanju zloupotrebe opojne droge i njenog nezakonitog prometa”, u Analima Zakona o nebu i svemiru, tom XIII (1998), str. 133 et seq. Na 152. strani on raspravlja o našem problemu. On smatra da avioprevoznik „ne treba da bude automatski odgovoran ako se u robnom  tovaru  pronađe  sakrivena  droga  koja  je  zakonom  zabranjena  (na  primer,  kontejneri  ili spakovane pošiljke), čiji sadržaj je špediter lažno prijavio ... Avioprevoznik nije obično u situaciji da prepozna ili spreči lažno deklarisanje pošiljke a da pri tom ne obavi detaljnu inspekciju karga. Osim toga,  takvu  inspekciju  bi  bilo  nemoguće  vršiti,  posebno  u  slučaju  karga  koji  se  prevozi  u kontejnerima, budući da avioprevoznik nema ni nadležnost niti stručne kompetencije da to obavi”. On dalje kaže: „Avioprevoznici ne bi trebalo da budu žrtve procesa zabrana prometa opojnih droga i ne bi trebalo da im se vazduhoplovi oduzimaju, osim ako postoje dokazi o njihovoj krivici ili o krivici njihovih zaposlenih ili njihovih agenata, ili ako se dokaže da su oni saučesnici u krivičnom delu nezakonite trgovine opojnom drogom.”

Nedavni  talas  donošenja  zakona  koji  za  cilj  imaju  lišavanje  kriminalaca imovinske  koristi  stečene  izvršenjem  krivičnih  dela  čini  strogo  poštovanje  ovog načela  još nužnijim: iz  iskustva nam je poznato  da države u svojoj borbi  protiv međunarodnog   kriminaliteta    ne    poštuju    uvek    ograničenja    koja    postavlja Konvencija. Zadatak Suda je da osigura da se ta ograničenja poštuju.

Diskreciono  pravo  odlučivanja  kao  odgovarajuća  zamena  za  odsustvo odbrane prava svojine savesnog (nevinog) vlasnika

6. Apelacioni sud je, naravno, shvatio da je član 141 (1) bio podložan gore pomenutoj primedbi, pa  bi  se  iz  tog  razloga  mogao  okarakterisati  kao  „stvarno oštar”. Međutim, on je nagovestio, shodno članu 152 i stavu 16 Dodatka III, da su službena  lica  Uprave  carina  mogla  da  ublaže  ovu  oštrinu,  pa  čak  i  u  vidu diskrecione  ocene32.  Kao  još  jedan  vid  utehe,  Apelacioni  sud  je  dodao  da  će primena  ovog  diskrecionog  prava  odlučivanja  biti  podložna  preispitivanju  od strane  Suda,  shodno  R.S.C.  odredbi  53.  Ovaj  pravni  lek  se  poslednjih  godina značajno razvio...!

7. Tačno je da, shodno članu 152 i stavu 16 Dodatka III33, službena lica Uprave carina  mogu,  ukratko  rečeno,  „ako  to  smatraju  potrebnim”  da  vrate vlasniku „taj predmet” koji je zaplenjen kao nešto što može biti trajno oduzeto.

„po  isplati  ...  onog  iznosa  koju  oni  smatraju  odgovarajućim,  a  da  pri  tom  taj  iznos  ne prevazilazi onu sumu za koju oni smatraju da predstavlja vrednost tog predmeta ...”

Pa ipak, ovakav izlaz je iz dva razloga neprihvatljiv.

Prvi  i  najvažniji  razlog  jeste  taj  što  je  on  nespojiv  s  vladavinom  prava. Član 141 (1) bio bi u skladu sa članom 1 Protokola br. 1 samo ako bi „imovina nevinog  vlasnika”  predstavljala  odbranu  protiv  trajnog  oduzimanja  (vidi  gore navedeni stav 5). Shodno vladavini prava „u domaćem pravu mora postojati mera zaštite  od  proizvoljnog  mešanja  u  prava  koja  su  zaštićena”,  shodno  članu  1 Protokola br. 134. Ovaj zahtev znači da je Parlament gore pomenuto „neophodno ograničenje” trebalo jasno da izrazi u samom Zakonu iz 1979. godine, i uz to, da se   takvo   izražavanje   tog   ograničenja   ne   može   na   pravi   način   zameniti, prepuštajući ga – a da pri tom ni na koji način ne naznači tu nameru  – potpuno (bar što se zakona tiče) slobodnoj diskrecionoj oceni predstavnika carine, da bi se obezbedilo da njihovo ovlašćenje da izvrše trajno oduzimanje ne bude korišćeno onda kada je „nevinost” dokazana. 

Drugi razlog jeste taj da ukoliko bi se (bez obzira na prethodnu primedbu) gore pomenuta „zamena” uopšte prihvatila, to samo pod uslovom da je  jednaka potrebnom  (neophodnom)  ograničenju  u  smislu  samog  Zakona  iz  1979.  godine, što  znači  da  bi  trebalo  da  bude  sigurna  u  to  da  bi  službena  lica  Uprave  carina trebalo   da   isporuče   „predmet”   „koji   je   zaplenjen   kao   nešto   što   podleže oduzimanju”,  a  da  pri  tom  ne  traže  plaćanje  izvesne  sume  ako  vlasnik  dokaže svoju „nevinost”.

Međutim, taj uslov ni u kom slučaju nije ispunjen. Kao što je već rečeno, tekst  zakona  im  daje  potpunu  slobodu  („ako  smatraju  da  je  to  potrebno”),  a  to jasno  ukazuje  da  oni  nemaju  nikakvu  obavezu  povraćaja  bez  plaćanja  ako  se dokaže  „nevinost”35.  U  ovom  kontekstu  primećujem  očiglednu  razliku  između tvrdnji Države u ovom slučaju i onih u predmetu AGOSI. Tamo je Država tvrdila da „u  slučajevima  u  kojima  vlasnik  uopšte  nije  kriv,  najverovatnije  je  da  će  roba  biti vraćena. Razlog je taj što bi bilo nepravično ili potpuno neosnovano da se ta roba zadrži zato što zadržavanje robe ne bi doprinelo ostvarenju cilja zakonodavstva na jedan jasan način”36.

Sud se u stavu 53 presude u predmetu  AGOSI poziva na ovaj  pasus kao ustupak  Države.  U  ovom  predmetu  Država  se  uzdržala  od  davanja  sličnog ustupka. To potvrđuje zaključak da uopšte nije izvesno da vlasnik koji može da dokaže da nije kriv može da bude siguran da će mu biti vraćen iznos koji je bio prinuđen da plati kako bi mu njegov vazduhoplov, koji je podlegao zapleni, bio vraćen.

Procesni uslovi iz člana 1 Protokola br. 1 i člana 6 st. 1.

8. Međutim, pretpostavimo  za  trenutak  da  je  van  svake  sumnje  to  da  bi službena   lica   Uprave   carina   postupila   (vensberijevski)   necelishodno   ako   bi vlasniku  koji  je  dokazao  da  nije  kriv  odbili  da  vrate  vazduhoplov  pre  isplate tražene sume novca (ili, kada je to plaćanje već izvršeno, da ga refundiraju). Zar to ne bi bilo dovoljno da se zaključi da su, iako „nevinost” ne predstavlja odbranu od  samog  trajnog  oduzimanja,  ovlašćenja  službenih  lica  Uprave  carina,  shodno članu  152  i  stavu  16  Dodatka  III,  takva  da  njihovo  postupanje  u  celosti  učine prihvatljivim, u smislu stava 2 člana 1 Protokola br. 1?  

Po  mom  mišljenju,  ne  bi.  Čak  i  tada  bi  takvo  postupanje  predstavljalo povredu člana 1 Protokola br. 1, a u vezi sa članom 6 st. 1 Konvencije. A to je usled  toga  što  se  ja  ne  slažem  sa  zaključkom  Suda  u  stavu  60  ove  presude  u predmetu AGOSI, koji se ponavlja u stavu 46 ove presude, da je delokrug sudskog preispitivanja    shodno    engleskom    zakonu    dovoljan    da    bi    se    zadovoljili proceduralni zahtevi drugog stava člana 1 Protokola br. 1.

Podsećam   da   ovlašćenja,   shodno   članu   141   (1),   jesu   usklađena   s obavezama Ujedinjenog Kraljevstva, shodno Protokolu br. 1, samo ako predmet koji  je  zaplenjen  zato  što  podleže  oduzimanju  treba  da  bude  vraćen  „nevinom” vlasniku bez naplate (vidi gore navedene stavove 5 i 7). Iz toga, dakle, proizilazi da kada dođe do spora između vlasnika i carinskih predstavnika po pitanju da li je on dokazao ili nije svoju „nevinost”, taj spor se tiče građanskog prava: ne samo da

je trajno oduzimanje mera koja se može sprovesti kao građansko pravo37, već u svrhu  tumačenja  člana  6  st.  1  Konvencije,  pravo  vlasnika  da  povrati  svoju imovinu  koja  je  nezakonito  oduzeta  ili  u  zavisnosti  od  slučaja,  da  povrati zahtevani iznos koji je plaćen bez zakonskog osnova takođe predstavlja građansko pravo38. Stoga, vlasnik ima pravo da se taj spor reši pred sudom koji zadovoljava uslove  predviđene  stavom  1  člana  6,  a  to  je  sud  koji  ima  punu  jurisdikciju  u pogledu svih pitanja pravnih normi i činjenica koja mogu biti pokrenuta.

Postoji,  očigledno,  još  jedan  pristup  koji  navodi  na  isti  zaključak.  Kako god da se okvalifikuje „sistem” kombinovanih članova 141 (1) i 152 juncto stav 16  Dodatka  III,  shodno  domaćem  pravu  (kao  građanski,  krivični  ili  upravni), ishod je taj da je službenim licima Uprave carina dato ovlašćenje da krivično gone i  kažnjavaju  avioprevoznike  koji  su  (po  njihovom  mišljenju)  odgovorni  za  neki oblik   učestvovanja   u   krivičnim   delima,   shodno   Zakonu   iz   1979.   godine nametanjem i naplatom pozamašne novčane kazne39. Shodno praksi Suda, davanje takvih  ovlašćenja  organima  uprave  je,  u  principu,  saglasno  sa  članom  6,  pod uslovom da avioprevoznik može svaku takvu odluku preispitivati pred nadležnim sudom koji u odnosu na njegova prava prepoznaje takve zaštitne mere (član 6)40.

Strane   su   raspravljale   o   delokrugu   sudskog   preispitivanja,   shodno engleskom pravu,  ali ta  rasprava nema značaja.  Bez obzira na  delokrug,  sudsko preispitivanje u svakom slučaju ne predstavlja žalbu na meritum predmeta41. To je međutim  ono  što  se  zahteva:  samo  sud  koji  ima  punu  nadležnost  u  pogledu činjenica i prava „može pružiti zaštitu” člana 642.

Zaključak

9. Iz ovih  razloga  ja  sam  glasao  za  to  da  je  došlo  do  povrede  člana  1 Protola br. 1 i člana 6 st. 1. 

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE PEKANENA

Na moju žalost, ne mogu se složiti s mišljenjem većine u ovom predmetu ni u pogledu člana 1 Protokola br. 1 kao ni u pogledu člana 6 Konvencije.

1. Izgleda da  su  pomenuti  vazduhoplov  zaplenila  službena  lica  Uprave carina, ne zarad oduzimanja vazduhoplova već s namerom da nateraju podnosioca predstavke  da  plati  „kaznu”  od  50.000  funti  sterlinga.  „Kazna”,  s  druge  strane, nije izrečena kao novčana kazna ili kao neka druga vrsta sankcije već kao uslov za povraćaj zaplenjenog vazduhoplova. Ove dve odluke koje su službena lica Uprave carina donela u jednom jedinom danu zapravo predstavljaju delove jednog plana delovanja koji ima određeni cilj.

Obe  odluke  su  zasnovane  na  Zakonu  o  upravljanju  naplatom  carina  i akciza  iz  1979.  godine,  koji  službenim  licima  Uprave  carina  praktično  daje neograničeno  diskreciono  pravo  odlučivanja  u  pogledu  zaplene  i  mera  koje  se posle zaplene preduzimaju. Da li je, prema praksi suda, ovaj tip zakonske odredbe dovoljno precizan kako bi zadovoljio kriterijum „predvidivosti”, koji je propisan Konvencijom? U predmetu Margareta and Roger Andersson v. Sweden (presuda od 25. februara 1992.  godine, Series A br. 226-A, str. 25, stav 75) ovaj  zahtev, ukoliko se odnosi na primenu diskrecionog prava odlučivanja, opisan je na sledeći način:   „Zakon   koji   daje   diskreciono   pravo   odlučivanja   nije   sam   po   sebi nedosledan  s  ovim  zahtevom,  pod  uslovom  da  su  delokrug  diskrecionog  prava odlučivanja i način njegovog korišćenja dovoljno jasno naznačeni, imajući u vidu legitimni  cilj  kome  se  teži,  da  se  pojedincu  pruži  odgovarajuća  zaštita  od proizvoljnog mešanja”.  Po  mom  mišljenju,  navedeni  zakon  ne  zadovoljava  ovaj kriterijum predvidivosti.

2. U situaciji  u  kojoj  zakonsko  ovlašćenje  službenih  lica  Uprave  carina daje  izuzetno  široko  diskreciono  pravo  odlučivanja,  tužena  strana  bi  morala  da ima  pravo  na  pristup  sudu  koji  ima  punu  nadležnost  da  razmatra  sva  sporna pitanja. Međutim, ovaj uslov, po mom mišljenju, nije ispunjen.

Čini se da je sudsko preispitivanje jedino sudsko sredstvo koje je dostupno podnosiocu  predstavke  u  ovom  slučaju;  međutim,  iz  razloga  koji  su  dati  dole  u tekstu,  to  sredstvo  nije  dovoljno.  Postupak  za  trajno  oduzimanje  imovine  pred sudom  nije  odgovarajući  u  onom  slučaju  kada  cilj  dveju  odluka  koje  su  donela službena  lica  Uprave  carina  nije  bio  trajno  oduzimanje  vazduhoplova  već  da  se podnosilac predstavke natera da plati „kaznu”.

3. Namera službenih   lica   Uprave   carina   nije   bila   da   se   podnosilac predstavke   liši   vlasništva   nad   vazduhoplovom   već   da   se   ograniči   njegovo korišćenje sve dok „kazna” ne bude plaćena. U tom pogledu, slučaj potpada pod drugi stav člana 1 Protokola br. 1. Opravdanje za mešanje pretpostavlja, shodno praksi  Suda,  između  ostalog,  da  je  postignuta   adekvatna  ravnoteža  između interesa Države i interesa pojedinca, na način koji odražava načelo srazmernosti kao  i  da  je  podnosilac  predstavke  imao  dovoljno  mogućnosti  da  nadležnim organima  vlasti  podnese  i  predstavi  svoj  predmet  (vidi  presudu  u  predmetu AGOSI  v.  the  United  Kingdom  od  24.  oktobra  1986.  godine,  Series  A  br.  108, strane 18-19, stavovi 54-55). Međutim, nema indicija da su se službena lica Uprave carina pridržavala doktrine srazmernosti u procesu donošenja odluka. U vezi s delokrugom sudskog preispitivanja,  u  odluci  Doma  Lordova  u  predmetu  Brind  (vidi  gore  navedene stavove 21 i 46 presude) jasno se navodi da se test srazmernosti koji je primenio ovaj  Sud  ne  može  primenjivati  od  strane  sudova  u  Ujedinjenom  Kraljevstvu, budući da Konvencija nije inkorporirana u domaće pravo.

4. U pogledu  člana  6  Konvencije,  moj  zaključak  jeste  da  dostupnost sudskog preispitivanja ne zadovoljava zahteve sadržane u članu 6 u pogledu prava na  pristup  sudu.  Sudsko  preispitivanje,  shodno  engleskom  pravu,  znači  samo nadzornu,  a  ne  žalbenu  nadležnost.  Povrh  toga,  uzimajući  u  obzir  ograničene razloge  na  osnovu  kojih  se  sudsko  preispitivanje  može  zahtevati  (vidi  gore navedeni stav 20 presude), ono se ne može smatrati delotvornim pravnim lekom u okolnostima ovog predmeta, u smislu člana 6.

5. Iz ovih razloga zaključujem da je došlo do povrede člana 1 Protokola br. 1 i člana 6 Konvencije.

 ***

Napomene Sekretarijata Suda

1  Broj predmeta je 9/1994/456/537. Prvi broj označava poziciju ovog predmeta na spisku predmeta upućenih Sudu u relevantnoj godini (druga brojka). Poslednja dva broja označavaju položaj predstavke na spisku predmeta upućenih Sudu od osnivanja i na spisku odgovarajućih podnesaka upućenih Komisiji.

2  Pravila A primenjuju se na sve predmete koji su upućeni Sudu pre stupanja na snagu Protokola br. 9 i od tada samo na predmete koji se odnose na Države koje ne podležu obavezama tog Protokola. Ona odgovaraju pravilima koja su stupila na snagu 1. januara 1983. godine, i koja su kasnije menjana i dopunjavana u nekoliko navrata.

3 QC (Queen's Counsel) – savetnik krune, počasna titula koja se u Britaniji daje uglednim advokatima (prim. prev).

4 Napomena Sekretarijata Suda: iz praktičnih razloga ovaj aneks se pojavljuje samo u štampanoj verziji presude (tom 316-A Series A, Publications of the Court), ali se primerak izveštaja Komisije može pribaviti u Sekretarijatu.

5  Series A br. 108.

7   Ove  napomene  nemaju  neke  druge  pretenzije  osim  da  olakšaju  analizu  i  nemaju  bilo  kakvu naučnu  vrednost.  Moja  komparativna  ispitivanja  su  nužno  bila  ograničena:  čitao  sam  samo Krivični zakonik Austrije, Belgije, Francuske, Nemačke, Holandije i Švajcarske kao i priručnike. Nastojao sam da u obzir uzmem to da su relevantne odredbe, skoro svuda, nedavno promenjene u kontekstu savremenog trenda u zakonodavstvu, koje ima za cilj lišavanje kriminalaca imovinske koristi proistekle iz krivičnih dela, kao i da su mi bili potrebni stari tekstovi zakona.

8   Vidi,  međutim,  presudu  Suda  od  9.  februara  1995.  godine  u  predmetu  Welch  v.  the  United Kingdom, Series A br. 307-A.

9  Prema Apelacionom sudu (Sudija Vrhovnog suda Purčas) ovlašćenje shodno članu 141 (1) jeste ovlašćenje in rem, koje se može sprovesti kao građansko pravo ([1991] 2 Queen’s Bench 460).

10   Vidi  primedbu  koju  je  dao  Ser  Dejvid  Krum-Džonson  u  svojoj  presudi  u  ovom  slučaju  u predmetu ([1991] 2 Queen’s Bench 469): „Nije moguće reći da član 141 Zakona iz 1979. godine nije povezan s kriminalom.”

11  Cilj Zakona iz 1979. godine jeste da spreči krijumčarenje (vidi presudu sudije Vrhovnog suda g. Takera, str. 8). U tom kontekstu,  ne  mogu da se  uzdržim  a da  ne citiram  fascinirajuće  ublaženi iskaz  norme,  prema  kojoj  se  ovlašćenje,  u  smislu  člana  141  (1)  primenjuje  samo  u  onim slučajevima  kada  službena  lica  Uprave  carina  „smatraju  da  je  to  primereno  kako  bi  se  data kompanija podstakla da usvoji više bezbednosne standarde.”

12  Vidi član 6 Čikaške Konvencije o međunarodnoj civilnoj avijaciji iz 1949. godine.

13  Vidi Bin Čeng, Zakon o  međunarodnom  vazdušnom saobraćaju (Stevens&Sons, London/New York, 1962), strane 290-291 i 363.

14  Vidi presudu u predmetu Handyside v. the United Kingdom od 7. decembra 1976. godine, Series A br. 24, str. 30, stav 66.

15  Presuda od 24. oktobra 1986. godine, Series A br. 108.

16  Što je samo po sebi prilično veštački; vidi takođe W. Peukert, EuGRZ 1988, str. 510.

17  Vidi izveštaj Komisije, stav 24.

18  Za tekst vidi stav 18 presude.

19  Ja koristim „Zakon iz 1979. godine” i „službena lica Uprave carina” u istom smislu kao što ih koristi i Sud: vidi stavove 6 i 8 te presude.

20  Vidi član 49 Zakona iz 1979. godine.

21  A ostavljajući po strani – kao nevažno u ovom kontekstu – da iako uvoz zakonom zabranjene robe ili uvoz bez prethodnog plaćanja carine predstavljaju krivična dela,  u tom kontekstu i roba koja je  uvezena  može  takođe  biti  oduzeta,  čak  i  u  slučaju  da je potpuno  nenamerno  uneta:  vidi presudu Ser Dejvida Krum-Džonsona [1991] 2 Queen’s Bench 469-70.

22  Vidi napomenu 13.

23  Ovo tumačenje potvrđuje član 142 (1); za tekst vidi: izveštaj Komisije, stav 23.

24   Sudija  Vrhovnog  suda  Purčas  u  svojoj  presudi  od  14.  juna  1990.  godine  ([1991]  2  Queen’s Bench 467); vidi takođe presudu Suda, stav 16.

25   Vidi  stavove  14-16  presude  Suda.  Ovaj  rezultat  je  još  neverovatniji  ako  se  u  obzir  uzme činjenica da će, shodno članu 141 (3), vlasnik i kapetan vazduhoplova koji može biti oduzet „biti pojedinačno  odgovorni  za  prekršaj  i  kažnjeni  kaznom  čija  je  vrednost  jednaka  vrednosti  ... vazduhoplova ...”!

26  „iako” je, uzimajući u obzir da je trajno oduzimanje, suštinski, krivična sankcija, normalno bi bilo zahtevati da organi vlasti daju dokaze mens rea vlasnika.

27  Vidi u istom smislu: sudija Petiti u svom izdvojenom mišljenju u predmetu AGOSI (loc. cit., str.

27: „Po  mom mišljenju, ovaj član znači da nedužni vlasnik koji postupa  u dobroj veri, mora da bude u mogućnosti da povrati svoju imovinu.”). Vidi takođe u ovom smilsu: G. Cohen-Jonathan, La  Convention  Européenne  des  Droits  de  l’Homme  (Economica,  Paris,  1989),  str.  536-537; Peukert, EuGRZ 1988, str. 510 i (možda) Velu-Ergec, La Convention Européenne des Droits de l’Homme (Bruylant, Bruxelles, 1990), str. 686, stav 841 in fine.

28  Citat iz govora koji je održao g. Frouvin u svojstvu delegata Komisije tokom usmenih rasprava u predmetu AGOSI (Series B br. 91, str. 103). Ja se u potpunosti slažem s njegovim argumentima i preporučujem da se pročitaju strane 102 i 103.

29  Vidi u ovom kontekstu takođe i presudu Suda u predmetu Hentrich v. France od 22. septembra godine, Series A br. 296-A, str. 21, stavovi 47-49.

30  Vidi presudu Suda  u predmetu  Salabiaku  v. France  od  7. oktobra 1988. godine, Series  A br. 141-A i presudu u predmetu Pham Hoang v. France od 25. septembra 1992. godine, Series A br. 243.

31  26. Primećujem da je sudija Vrhovnog suda gospodin Taker u svojoj presudi (str. 14) rekao da je advokat koji je zastupao  mišljenje predstavnika Uprave carina  priznao  „da u ovom  postupku ne postoji ništa što bi ukazivalo da je tužena strana [tj. Er Kanada] znala za postojanje tog kontejnera ili za njegov sadržaj, niti da su u tom pogledu nemarno postupali.”

32  Vidi presudu sudija Vrhovnog suda Purčasa, [1991] 2 Queen’s Bench 468.

33  Vidi stav 19 presude Suda za tekst ovih odredaba

34  Vidi presudu u predmetu Herczegfalvy v. Austria od 24. septembra 1992. godine, Series A br. 244, str. 27, stav 89.

35  U ovom kontekstu pozivam se na presudu  Apelacionog  suda u predmetu  AGOSI, naročito  na primedbe izrečene od strane Lorda Deninga; vidi presudu Suda u tom predmetu, loc. cit., str. 11, stav 30.

36   Vidi  njihov  podnesak,  Series  B  br.  91,  str.  83;  vidi  takođe  tumačenje  argumenata  od  strane Komisije: izveštaj Komisije, stav 63, ibid., str. 26.

37  Vidi napomenu 3.

38   Vidi,  mutatis  mutandis,  moje  saglasno  mišljenje  u  predmetu  Fayed  v.  the  United  Kingdom, Series A br. 294-B, strane 58-59.

39  Ponato je da su službena lica Uprave carina pominjala GBP 50.000 kao „kaznu”.

40  Vidi, između ostalog, mutatis mutandis, presudu Suda u predmetu Bendenoun v. France od 24. februara 1994. godine, Series A br. 284, str. 19, stav 46.

41   Vidi  Lord  Donaldson  of  Lymington  MR  u  predmetu  R.  V.  Secretary  of  State  for  the  Home Department, ex parte Brind [1991] 1 AC 722: „ ... ne sme se ni u kom trenutku zaboraviti da je ono [tj. sudsko preispitivanje] nadzorna a ne žalbena jurisdikcija” (kurziv je u originalu).

Vidi još Wade&Forsyth, Upravno  pravo  (Clarendon,  London, 1994), strane 38  i još 284  et seq. (poglavlje: „Jurisdikcija nad činjenicama i pravom”). Vidi takođe presudu Suda u predmetu O. v. the United Kingdom od 8. jula 1987. godine, Series A br. 120, str. 27, stav 63.

42  Pozivam se na svoje sveoubohvatno izdvojeno mišljenje u predmetu Fischer v. Austria, Series A 312, str. 25.

 ______________________________

Presuda prevedena na srpski jezik u okviru zajedničkog projekta Evropske unije i Saveta Evrope „Oduzimanje imovinske koristi stečene krivičnim delom u Srbiji”.