Leroy protiv Francuske

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

PETO ODELJENJE

PREDMET LEROA (LEROY) protiv FRANCUSKE

(Predstavka br. 36109/03)

PRESUDA

STRAZBUR

2. oktobar 2008.

Razmatranje zahteva za upućivanje predmeta na Veliko veće je u toku

Ova presuda će postati pravosnažna u okolnostima predviđenim članom 44. stav 2. Konvencije. Moguće su redaktorske izmene.

U predmetu Leroa (Leroy) protiv Francuske, Evropski sud za ljudska prava (Peto odeljenje), u veću sastavljenom od:

Pera Lorenzena (Peer Lorenzen), predsednika,
Žan-Pola Kosta (Jean-Paul Costa),
Volodimira Butkeviča (Volodymyr Butkevych),
Renate Jeger (Renate Jaeger),
Marka Filigera (Mark Villiger),
Izabele Bero-Lefevr (Isabelle Berro-Lefèvre),
Mirjane Lazarove Trajkovske (Mirjana Lazarova Trajkovska), sudija,
i Klaudije Vesterdik (Claudia Westerdiek), sekretarice odeljenja,

Posle većanja na zatvorenoj sednici od 9. septembra 2008, Izriče sledeću presudu, usvojenu tog dana : 

POSTUPAK

1. Predmet je formiran na osnovu predstavke (br. 36109/03) protiv Francuske Republike a kojom se   jedan   državljanin   te   države,   G.   Deni   Leroa   (M. Denis Leroy,   « podnosilac predstavke »), obratio Sudu 12. novembra 2003. u skladu sa članom 34 Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (« Konvencija »).
2. Podnosioca predstavke zastupa g. A Larea (A. Larrea), advokat iz Bajona. Francusku vladu («Vlada») zastupa njen agent, Gđa E.Beljar (E. Belliard), Direktorka pravnih poslova u Ministarstvu inostranih poslova.
3. Podnosilac predstavke  je  tvrdio  posebno  da  je  presudom  za  saučesništvo  u  apologiji terorizma  ugrožena  njegova  sloboda  izražavanja  i  mišljenja  koju  garantuju  članovi  9  i  10 Konvencije. Žalio se i da nije imao pravično suđenje pred Kasacionim sudom, zbog kršenja člana 6 § 1 Konvencije.

ČINJENIČNO STANJE

I. OKOLNOSTI PREDMETA

4. Podnosilac predstavke  je  crtač  i,  u  tom  svojstvu,  sarađuje  s  različitim  lokalnim publikacijama,  među  kojima  i  s  baskijskim  nedeljnikom  Ekaitza  čije  se  sedište  i  dorekcija nalaze  u  Bajonu.  Ekaitza  je  «politički  levičarski  nedeljnik,  abertzale  (baskijski :  patriotski, prim.prev.), koji izlazi četvrtkom».
5. 11. septembra  2001,  izvršeni  su  u  Sjedinjenim  Državama  napadi  na  kule-bliznakinje Svetskog trgovinskog centra.
6. Istog dana   je   podnosilac   predstavke   predao   redakciji   crtež   kojim   je   simbolički predstavljen taj napad (četiri visoke zgrade koje se ruše u oblaku prašine pošto su u njih udarila dva aviona) uz legendu koja aludira na reklamni slogan jedne poznate marke, «O TOME SMO SVI SANJALI ... A HAMAS JE TO I UČINIO».

6. Podnosilac predstavke  ističe  da  je  time  imao  nameru  da  predstavi  slom  američke imperije na dan napada u Njujorku.

8. Crtež je objavljen na stranici 3 broja787 od 13. septembra 2001.
9. Nakon objavljivanja crteža, prefekt departmana Pirineji-Atlantik obratio se državnom tužiocu u Bajonu zahtevom za otvaranje sudskog gonjenja nedeljnika Ekaitza. Državni tužilac je uputio poziv podnosiocu predstavke i odgovornog urednika da se pojave pred krivičnim sudom zbog saučesništva u apologiji terorizma i apologije terorizma.

10. U broju 788 koji je izašao sledeće nedelje, ovaj nedeljnik je posvetio jednu stranicu «vrlo  živahnom  crtežu»  (igra  reči,  aluzija  na  francuski  izraz  dessin  animé  koji  označava crtani film, prim. prev.)  objavljujući odlomke pisama i poruka poslatih elektronskom poštom primljenih  kao  reagovanja  na  crtež,  kao  i  odlomak  pisma  uprave  lista  u  znak  podrške podnosiocu predstavke: « (...) Za sada valja konstatovati da naš crtač zaslužuje mnogo bolje od  hajke  na  njega.  Ako  je  tekst  uz  ilustraciju,  sasvim  razumljivo,  uzbudio,  ili  čak  šokirao jedan  deo  našeg  čitalaštva,  cela  ekipa  lista  mu  izražava  svoje  potpuno  poverenje  (...) ». Objavljeno je i reagovanje podnosioca predstavke :

« Loš crtež nalaže i određeno objašnjenje radi njegovog razumevanja i ja očigledno dugujem neka od tih objašnjenja u vezi s crtežom koji je objavljen u nedeljniku Ekaitza prošle sedmice. Kad sam napravio taj crtež, odmah po napadu na Svetski trgovinski centar i na Pentagon, hteo sam da ilustrujem rušenje simbola ne uzevši u obzir ljudski bol i ne predvidevši reperkusije u budućnosti. Šta više, taj tekst je zasmetao nekim čitaocima lista koji su se osetili obuhvaćenim u onom «mi», kad sam želeo da parodiram jedan reklamni slogan:  «vi  ste  o  tome  sanjali,  a  Sony  je  to  i  napravio».  Neki  drugi  su  smatrali  da  je  tvrđenje  o  krivici Hamasa opasno, s obzirom na toliko već rasprostranjeno mešanje pojmova: Hamas = arapin = terorista. Kad  crtač  reaguje  odmah  na  aktuelni  događaj,  nema  uvek  pogodnost  distance.  Mediji  su  nas  zasipali ljudskom boli, ja sam i te kako svestan nesreće koja je pogodila žrtve i njihove porodice. Ali šta njihov bol čini toliko medijski privlačnijim od bola Iračana koje iz meseca u mesec bombarduju američki i engleski avioni? Izgleda da su takozvani hirurški precizni vazdušni udari manje efikasni kad treba izbeći civile na zemlji  nego  kad  treba  uništiti  zapadnjačke  mozgove.  Desetine  hiljada  dece  koja  svake  godine  umiru neposredno od svetskog embarga koji su SAD nametnule Iraku kao da ne znače mnogo u smislu medijske aktuelnosti.

Ja  neću  iznositi  razloge  svog  antiamerikanizma,  svetska  istorija  ovih  poslednjih  sedamdeset  godina  bi trebalo da bude dovoljna. Pod antiamerikanizmom podrazumevam stav protiv spoljne i ekonomske politike SAD, dosta nam je države koja sve čini samo u interesu sopstvene privrede, dosta nam je države koja se oseća kao da joj je sve dozvoljeno.

Znam da nisam jedini koji u tim napadima vide napad na same simbole Sjedinjenih Država i ne mislim da su lica koja su pružila podršku nedeljniku Ekaitza nakon medijske prašine koja se podigla oko moje žvrljotine to učinila da bi afirmisala svoje krvoločne fantazije. Postao sam svestan i budućih reperkusija: one su previše zastrašujuće. Sveti rat : «Dobra protiv Zla», ceo Zapad se sprema za krstaški pohod protiv jednog  neodređenog  neprijatelja.  Treba  masakrirati  muslimane  da  bi  se  Sjedinjenim  Državama  povratio duševni  mir.  Kakva  će  biti  garancija  njihovog  mira  kad  ih  već  napadaju  pioni  koje  su  one  naoružale, finansirale,  i  obučile  za  terorizam  i  gerilsko  ratovanje?  Kad  vidim  kojom  brzinom  dozvoljavamo  da budemo uvučeni u taj vrtlog, strah me je i imam želju da viknem: «JA NISAM AMERIKANAC». »

11. Presudom od 8. januara 2002, krivični sud u Bajonu osudio je podnosioca predstavke za saučesništvo  u  apologiji  terorizma  a  odgovornog  urednika  za  apologiju  terorizma  na novčane kazne od po 1.500 EUR svakog, na objavljivanje o sopstvenom trošku u nedeljniku Ekaitza  i  u  još  dva  lista  integralnog  teksta  presude,  i  na  isplatu  troškova  postupka  pod pretnjom zatvora u slučaju neizvršenja presude.
12. Sud je smatrao da je list Ekaitza, evocirajući eksplicitno u predmetnom crtežu tragično uništenje kula-bliznakinja   na   Menhetnu   11. septembra 2001.   jednim   nasilnim   činom   i objavljujući  uz  crtež  i  legendu  ocenjenu  kao  «nesumnjivo  pohvalno  intoniranu»  u  kojoj  se spominje  jedan  san,  odnosno  dajući  jednom  činu  smrti  smisao  nečeg  divnog,  počinio  delo koje  mu  se  stavlja  na  teret.  Osim  toga,  sud  je  smatrao  potrebnim  da  « izrekne  kaznu primerenu uznemirenosti javnog poretka u regionu posebno osetljivom na terorizam».
13. Podnosilac predstavke se žalio, tvrdeći da je žrtva diskriminacije, s obzirom da je u isto vreme,  televizijska  emisija  «Les  Guignols  de  l’info»  parodirala  isti  reklamni  slogan veoma sličnim izrazima, a nije bila predmet gonjenja od strane lokalnih organa.
14. Presudom od 24. septembra 2002, Apelacioni sud u Pou potvrdio je presudu krivičnog suda, uz sledeće obrazloženje:

« Iako okrivljeni izražavaju žaljenje u vezi s oportunošću ovog objavljivanja, oni objašnjavaju svoj izbor držeći se simbolike vezane za rušenje jednog od simbola američkog kapitalizma, a ne namerom da povrede uspomenu  na  žrtve  niti  bol  njihovih  porodica.  Međutim,  ocena  ličnih  motivacija  ne  pripada  sudskom gonjenju.

Iako se članom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima potvrđuje, posle Univerzalne deklaracije o ljudskim  pravima,  sloboda  mišljenja  i  izražavanja  kao  jedno  od  svetih  prava  pojedinca,  njime  se istovremeno, s obzirom na dužnosti i odgovornost koju to pravo podrazumeva, njegovo vršenje ograničava izvesnim zakonom predviđenim formalnostima, uslovima, restrikcijama ili sankcijama koje predstavljaju nužne   mere   u   demokratskom   društvu,   posebno   u   pogledu   javne   bezbednosti,   zaštiti   poretka, predupređivanja zločina i zaštite prava drugih lica.

A ne može se prihvatiti, prema članu 24 zakona od 29. jula 1881, podsticanje na zločin čak ako ono i ostane bez efekta, a posebno kad objavljeni crtež ili napis predstavlja apologiju terorizma.

O tome je upravo reč u konkretnom slučaju. Naime, aludirajući neposredno na masovan napad kome je Menhetn bio poprište, pripisujući te događaje jednoj poznatoj terorističkoj organizaciji, i idealizujući  taj grozni  projekat  korišćenjem  glagola  sanjati,  kojim  se  nedvojbeno  valorizuje  jedan  čin  smrti,  crtač opravdava  pribegavanje  terorizmu  izražavajući  slaganje  korišćenjem  prvog  lica  množine  («Mi»)  s  tim sredstvom   destrukcije,   predstavljenim   kao   ostvarenje   jednog   sna   i   ohrabrujući,   najzad,   posredno, potencijalnog čitaoca da pozitivno oceni uspeh jednog zločinačkog dela.

Time se izražava pohvala, u formi apologije, efikasnosti terorističkih načina delovanja i ističe blagotvornost njihovih učinaka.

Okrivljeni  se  ne  mogu  žaliti  na  diskriminaciju  čije  su  navodne  žrtve  a  koju  zasnivaju  na  članu 14 Evropske  konvencije  o  ljudskim  pravima,  budući  da  su  lokalne  vlasti,  postupajući  u  granicama  svojih ovlašćenja i svojih teritorijalnih kompetencija, upotrebile legitimno pravo gonjenja ne pozivajući se ni na kakve kriterijume koji bi bili u vezi s političkim stavom ili s pripadnošću nekoj nacionalnoj manjini.

Primeri koje navodi odbrana odnose se samo na nacionalne medije».

15. Podnosilac predstavke  je  na  tu  presudu  uložio  žalbu  Kasacionom  sudu,  a  da  nije angažovao advokata koji bi ga zastupao pred Državnim savetom i pred Kasacionim sudom. U svom podnesku branio je «pravo da preko crteža obezbedi difuziju nekog mišljenja koje ne deli većina, odnosno neko mišljenje koje bi moglo da povredi ili šokira» tvrdeći da nikad nije imao nameru da terorizmu pripiše karakter blagotvornosti.
16. Dopisom od 21. februara 2003, javni pravobranilac ga je informisao o smislu svojih zaključaka kojima  je  najavio  odbijanje  njegove  žalbe.  Podnosilac  predstavke  je  povratnom poštom od 19. aprila 2003. je zatražio činjenične i pravne razloge za takav zaključak, ali nijne dobio  nikakav  odgovor,  a  njegovu  žalbu  je  razmatrao  Kasacioni  sud  25.  marta  2003.  ne pozvavši ga na raspravu.
17. Kasacioni sud  je  smatrao  da  je  obrazloženje  Apelacionog  suda  u  Pou  relevantno  i dovoljno  da  bi  se  pokazalo  da  je  taj  sud  pravilno  ocenio  činjenice  i  u  svim  njegovim sastavnim delovima kvalifikovao delo kao apologiju terorizma. Osim toga, Kasacioni sud je smatrao da je Apelacioni sud pokazao da navedeno delo spada u izuzetke predviđene u stavu 2 člana 10 Konvencije. Kasacioni sud je odbacio žalbu u pogledu suštine, a jedino je po tački koja  se  odnosi  na  pretnju  zatvorom,  s  obrazloženjem  da  se  takva  kazna  ne  može  izreći  za prekršaje  političkog  karaktera,  ukinuo  presudu  bez  vraćanja  na  ponovno  suđenje  pred Apelacionim sudom u Pou.

II. RELEVANTNO UNUTRAŠNJE I MEĐUNARODNO PRAVO

18. U članu 24 stav 6 Zakona o štampi od 29. jula 1881. stoji:

«Kazniće  se  s  pet  godina  zatvora  i  novčanom  kaznom  od  45.000  evra  oni  koji,  nekim  od  sredstava pobrojanim u prethodnom članu, budu direktno pozivali, u slučaju da to pozivanje ne proizvede nikakav efekat, na činjenje nekog od sledećih prekršaja: (...)

Kazniće  se  kaznama  predviđenim  stavom  1oni  koji  budu,  istim  sredstvima,  direktno  pozivali  na  dela terorizma  predviđena  u  poglavlju  II  knjige  IV  Krivičnog  zakonika,  ili  koji  budu  iznosili  apologetske stavove o tim delima. (...) »

III.  TEKSTOVI I RADOVI SAVETA EVROPE

19. Relevantnim odredbama  Konvencije  Saveta  Evrope  o  prevenciji  terorizma  od  16. maja 2005. (koji je Francuska ratifikovala 29. aprila 2008.) predviđeno je sledeće:

« (...) U želji da efikasne mere budu preduzete radi prevencije terorizma i posebno radi suočavanja sa javnim pozivanjem na činjenje dela terorizma (...)

Ističući da se ovom Konvencijom ne ugrožavaju uspostavljena načela u vezi sa slobodom izražavanja (...)

Član 5 – Javno pozivanje na činjenje dela terorizma

« Za potrebe ove Konvencije, izraz «javno pozivanje na činjenje dela terorizma» označava širenje ili bilo koji drugi oblik stavljanja na raspolaganje javnosti neke poruke s namerom da ona podstakne na činjenje nekog  dela  terorizma,  kad  takvo  ponašanje,  bilo  da  direktno  preporučuje  ili  ne  činjenje  dela  terorizma, stvara opasnost da bi jedno ili više takvih dela moglo biti počinjeno.

Svaka strana usvaja mere koje se pokažu nužnim u cilju kvalifikovanja, u skladu s unutrašnjim pravom, kao krivičnog dela javno pozivanje na činjenje nekog od dela terorizma navedenih u stavu 1, kad je to delo počinjeno nezakonito i namerno».

Član 8 – Nezavisnost od rezultata

«Da  bi  neko  delo  predstavljalo  prekršaj  u  smislu  članova  5  i  7  ove  Konvencije,  nije  nužno  da  delo terorizma zaista i bude počinjeno».

Član 12 – Uslovi i mere zaštite

«Svaka  strana  ugovornica  mora  da  obezbedi  da  uspostavljanje,  sprovođenje  i  primena  inkriminacije navedene u članovima 5 (...) budu realizovani uz poštovanje obaveza koje je preuzela u vezi s ljudskim plavima, odnosno sa slobodom izražavanja (...) »

20. U Eksplikativnom izveštaju uz Konvenciju od 16. maja 2005. stoji:

«Uvod (§ 17) :

«Valja podsetiti da je CODEXTER (Međuvladin ekspertski komitet protiv terorizma), odlučio na svojoj prvoj sednici oktobra 2003, da osnuje radnu grupu CODEXTER-Apologija radi analize zaključaka jednog nezavisnog  ekspertskog  izveštaja  o  «apologiji  terorizma»  i  «podsticanja  na  terorizam»  kao  krivičnim prekršajima  u  unutrašnjem  zakonodavstvu  država  članica  i  država  posmatrača  Saveta  Evrope,  izveštaja sastavljenog na osnovu relevantnog zakonodavstva i sudske prakse u državama članicama i posmatračima Saveta Evrope i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava. Analiza situacije u državama članicama Saveta Evrope pokazala je da većina država ne predviđa u svom zakonodavstvu neko specifično kršenje zakona u vezi s «apologijom terorizma». (...) »

Član 5

« (...) CODEXTER-Apologija odlučio je da se usredsredi na javne izraze podrške terorističkim aktima i/ili  terorističkim  grupama;  na  uzročnu  vezu  –  neposrednu  ili  posrednu  –  sa  činjenjem  nekog  dela terorizma; na vremensku vezu – anteriornosti ili posteriornosti – sa činjenjem nekog terorističkog dela.

Komitet  se  dakle  usredsredio  na  regrutovanje  terorista  i  na  stvaranje  novih  terorističkih  grupa;  na izazivanje  etničkih  i  verskih  napetosti  koje  mogu  biti  iskorišćene  kao  polazište  terorizma;  na  širenje «govora mržnje» i na promovisanje ideologija koje pogoduju terorizmu, pridajući pri tom posebnu pažnju sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava u vezi s primenom stava 2 člana 10 ESLjP i sa iskustvom država u sprovođenju nacionalnih odredaba o «apologiji terorizma» i/ili o «podsticanju na terorizam» radi pažljive analize potencijalnog rizika od ograničavanja osnovnih sloboda. (...)

Postavlja  se  pitanje  gde  je  ta  granica  između  neposrednog  podsticanja  na  činjenje  terorističkih  dela  i legitimnog izražavanja kritike, i CODEXTER se upravo tim pitanjem pozabavio. (...)

Direktno izazivanje nije neki poseban problem budući da je ono već uzdignuto na nivo krivičnog dela u većini  pravnih  sistema.  Inkriminacija  indirektnog  izazivanja  ima  za  cilj  da  popuni  postojeće  praznine  u međunarodnom pravu ili u međunarodnoj akciji, dodavanjem novih odredbi u toj oblasti.

Strane  ugovornice  raspolažu  izvesnim  manevarskim  prostorom  kad  je  reč  o  definisanju  prekršaja  i njegovom sprovođenju. Na primer, predstavljanje nekog terorističkog prekršaja kao nužnog i opravdanog moglo bi se okarakterisati kao direktno podstrekivanje.

Međutim  taj  član  se  primenjuje  samo  ako  u  ispunjena  dva  uslova.  Pre  svega,  mora  postojati  izričita namera podsticanja na činjenje nekog terorističkog prekršaja, uz koji kriterijum se priključuju i ono koji su navedeni u stavu 2 (vidi gore), odnosno da izazivanje mora biti počinjeno nezakonito i namerno.

Drugo, predmetno delo mora predstavljati rizik od činjenja nekog terorističkog prekršaja. Radi ocene da li  je  takav  rizik  nastao,  treba  uzeti  u  obzir  prirodu  autora  i  primaoca  poruke,  kao  i  kontekst  u  kome  je prekršaj  učinjen,  u  smislu  koji  je  uspostavljen  sudskom  praksom  Evropskog  suda  za  ljudska  prava. Značenjski aspekt i kredibilitet rizika morali bi se uzimati u obzir kad se primenjuje ta odredba, u skladu sa uslovima iz unutrašnjeg prava. (...) »

21. 2. marta  2005,  Komitet  ministara  je  usvojio  deklaraciju  o  slobodi  izražavanja  i informisanja u medijima u kontekstu borbe protiv terorizma, čiji relevantni delovi glase:

« Deklaracija poziva organe vlasti država članica:

-  da ne uvode nova ograničenja slobode izražavanja i informisanja medija, osim ako su ta ograničenja strogo nužna i srazmerna u demokratskom društvu, a pošto se brižljivo razmotri da li su postojeći zakoni i ostale postojeće mere već dovoljne;

-  da ne usvajaju mere kojima bi se poistovećivalo izveštavanje o terorizmu sa samim terorizmom; (...) Poziva medije i novinare da imaju u vidu sledeće predloge:

-  da imaju na umu njihovu posebnu odgovornost u kontekstu terorizma kako ne bi doprinosili ciljevima kojima  teže  teroristi;  morali  bi  posebno  da  paze  da  ne  povećavaju  osećanje  straha  koje  mogu  izazivati teroristički akti i da ne postanu teroristička tribina tako što bi teroristima davali neprimeren značaj; (...)

-  da  imaju  na  umu  značajnu  ulogu  koju  mogu  imati  u  prevenciji  «govora  mržnje»  i  podsticanja  na nasilje, kao i u promovisanju međusobnog razumevanja (...)

-  da budu svesni rizika koje mediji i novinari mogu da predstavljaju kao sredstvo izražavanja osećanja rasizma, ksenofobije i mržnj; »

PRAVO

 I. O NAVODNOM KRŠENJU ČLANA 10 KONVENCIJE

22. Podnosilac predstavke  tvrdi  da  presudom  koja  mu  je  izrečena  za  saučesništvo  u apologiji terorizma prekršen član 10 Konvencije koji glasi:

« 1.  Svako  ima  pravo  na  slobodu  izražavanja.  Ovo  pravo  uključuje  slobodu  posedovanja  sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. (...)

2. Pošto korišćenje  ovih  sloboda  povlači  za  sobom  dužnosti  i  odgovornosti,  ono  se  može  podvrgnuti formalnostima,  uslovima,  ograničenjima  ili  kaznama  propisanim  zakonom  i  neophodnim  u  demokratskom društvu  u  interesu  nacionalne  bezbednosti,  teritorijalnog  integriteta  ili  javne  bezbednosti,  radi  sprečavanja nereda  ili  kriminala,  zaštite  zdravlja  ili  morala,  zaštite  ugleda  ili  prava  drugih,  sprečavanja  otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.»

 A. O prihvatljivosti

23. Vlada smatra da  je  predstavka  neprihvatljiva  primenom  člana  17  Konvencije.  Ona smatra da se taj član ima primeniti na konkretan slučaj s obzirom da akti terorizma, kako ih definiše francusko pravo, budući da su u vezi s nekim poduhvatom čiji je cilj uznemiravanje javnog  poretka  zastrašivanjem  i  terorom,  očigledno  ulaze  u  polje  primene  člana  17.  I  to utoliko više što ti akti predstavljaju aktuelnu realnost i visok rizik. Vlada smatra da možda i više nego negativistički govor, apologija akata terorizma ulazi u polje primene člana 17.
24. U potvrdu  svoje  argumentacije  Vlada  navodi  više  odluka  Komisije  i  Suda  koje  se zasnivaju bilo neposredno, bilo posredno na članu 17 Konvencije a kojima se proglašavaju neprihvatljivim  predstavke  čiji  su  se  podnosioci  žalili  na  ugrožavanje  njihove  slobode izražavanja (Glimmerveen i ostali protiv Holandije, br. 8348/78 ; Remer protiv Nemačke, br.25096/94 ; Marais protiv Francuske, br. 31159/96, odluke Komisije od 11. oktobra 1979, 6. septembra  1995.  odnosno  24.  juna  1996;;  Lehideux  i  Isorni  protiv  Francuske,  rešenje  od 23.septembra 1998, Zbirka presuda i odluka 1998-VII, § 47; Garaudy protiv Francuske, br.65831/01, ESLjP 2003-IX ; Norwood protiv Ujedinjenog Kraljevstva (reš.), br. 23131/03, 15. novembra 2004 ; Witzsch protiv Nemačke (reš.), br. 7485/03, 13. decembar 2005).
25. Podnosilac predstavke te teze osporava. Ilustrovanje aktuelnih događaja svake nedelje realizovanjem jednog ili dva crteža u cilju njihovog objavljivanja ne predstavlja «aktivnost» u smislu člana 17. On osim toga osporava da je počinio delo apologije terorizma.
26. Sud podseća da «član 17, s obzirom da se odnosi na grupe ili pojedince, ima za cilj da im onemogući da iz Konvencije izvlače neko pravo koje bi im omogućilo da se bave nekom aktivnošću ili da počine neko delo s ciljem uništenja prava i sloboda priznatih Konvencijom; da stoga  niko  ne  može  da  se  poziva  na  odredbe  Konvencije  radi  činjenja  dela  s  ciljem uništenja prava i sloboda navedenih (...)» (Lawless protiv Irske, presuda od 1. jula 1961, § 7).
27. Sud smatra  da  sporno  izražavanje  ne  ulazi  u  polje  primene  publikacija  koje  bi  na osnovu člana 17 Konvencije bile izuzete od zaštite iz člana 10. S jedne strane, objavljena u humorističkoj   iako   kontroverznoj   formi   karikature,   suštinska   poruka   koju   podnosilac predstavke  ima  na  umu  –  uništenje  američkog  imperijalizma  –  nema  za  cilj  negiranje suštinskih  prava  i  ne  može  se  porediti  s  govorom  protiv  vrednosti  koje  proističu  iz Konvencije, kao što je govor rasizma, antisemitizma (navedeni slučaj Garaudy, Ivanov protiv Rusije  (reš.),  br.  35222/04,  20.  februar  2007)  ili  govor  islamofobije  (navedeni  slučaj Norwood). S druge strane, bez obzira na kvalifikaciju apologije terorizma koju su dali domaći sudovi,  Sud  je  mišljenja  da  sporni  crtež  i  komentar  uz  njega  ne  predstavljaju  u  toj  meri nedvojbeno  opravdavanje  terorističkog  akta  da  se  be  ni  našli  pod  zaštitom  slobode  štampe koju garantuje član 10. Najzad, uvreda naneta uspomeni na žrtve napada od 11. septembra 2001. putem sporne  publikacije  mora  se  razmatrati  u  svetlu  prava,  koje  nije  apsolutno, zaštićenog   članom   10   Konvencije;   Sud   je   već   razmatrao   sadržaj   sličnih   istupanja   sa stanovišta  te  odredbe  (Kern  protiv  Nemačke  (reš.),  br.  26870/04,  29.  maj  2007).  Stoga, sloboda  izražavanja  na  koju  se  poziva  podnosilac  predstavke  mora  biti  pokrivena  tom odredbom a ono za šta se tereti nije nespojivo ratione materiae sa odredbama Konvencije u smislu člana 35 § 3 Konvencije.
28. Sud osim  toga  smatra,  u  svetlu  ukupnih  argumenata  strana  u  sporu,  da  ta  optužba postavlja  ozbiljna  pitanja  de  facto  i  de  iure  koja  se  ne  mogu  razrešiti  na  ovom  stadijumu razmatranja  predstavke  već  nalažu  razmatranje  o  suštini;  stoga  se  ta  optužba  ne  može proglasiti očigledno neosnovanom u smislu člana 35 § 3 Konvencije. Ni jedan drugi razlog neprihvatljivosti nije uočen. Optužba se dakle može proglasiti prihvatljivom.

B. O suštini

1. Argumenti strana

29. Pod pretpostavkom primenljivosti člana 10, Vlada smatra da sankcija izrečena protiv podnosioca predstavke ulazi u okvir odredaba stava 2 tog člana.
30. Intervencija u pogledu  slob  ode  izražavanja  podnosioca  predstavke  zasnivala  se  na odredbama  člana  24  zakona  od  29.  jula  1881.  kojim  se  sankcioniše  delo  izazivanja  ili apologije nekog akta terorizma. U tom pogledu Vlada ističe da francuski zakon o štampi od 29.jula 1881  predstavlja  nediskutabilan  pravni  osnov  u  pogledu  zahteva  Konvencije  o predvidljivosti (cf. Mamère protiv Francuske, br. 12697/03, CEDH 2006-...). Njen smisao je zaštita legitimnih ciljeva, konkretno javne bezbednosti, zaštita poretka i prevencija zločina.
31. Kad je reč o nužnosti takvog intervenisanja u demokratskom društvu, Vlada pre svega tvrdi da je sporna publikacija kojom je predstavljen napad na američke Kule bliznakinje kao zajednički i  napokon  ostvareni  san  posebno  šokantna  i  uvredljiva  za  žrtve  i  njihove poorodice.  Ona  smatra  osim  toga  da  su  domaći  sudovi  opravdali  nužnost  osude,  imajući  u vidu jasan stav spornog teksta kojim se idealizuje čin smrti i zagovara efikasnost terorizma čime se čitalac ohrabruje da njegove učinke vidi pozitivno.
32. Vlada smatra   suštinskim   kontekst   sporne   publikacije.   Isto   je   i   sa   datumom objavljivanja, sutradan po napadu, kad je javno mnenje još bilo posebno uznemireno. I mesto treba uzeti u obzir, budući da se ta publikacija pojavila u regionu u kome je rizik od terorizma daleko  od  nepostojećeg,  i  gde  takve  apologije,  koje  vode  u  banalizaciju  vrlo  teških  dela, mogu da imaju značajne posledice.
33. Najzad, u pogledu proporcionalnosti sankcije, Vlada ističe niski iznos novčane kazne.
34. Podnosilac predstavke  osporava  da  je  počinio  apologiju  terorizma.  On  tvrdi  da njegova  namera  nije  bila  da  izrazi  bilo  kakvo  uverenje  o  navodno  blagotvornom  karakteru terorističke akcije, i objašnjava da je njegov cilj bio samo da kritikuje američki kapitalizam i imperijalizam.  On  ističe  da  legenda  ispod  crteža  ne  može  predstavljati  pozitivnu  ocenu napada na Svetski trgovinski centar, već da napravi aluziju na jedan reklamni slogan (marke Sony), u jednom humorističkom smislu.
35. On objašnjava osim toga i da je taj crtež napravio nekoliko sati po napadu i da tada nije imao potrebnu distancu da bi predvideo sve posledice i reperkusije takjvog crteža. Ističe i da je u ponedeljak 1. oktobra 2001, trelevizijski kanal Canal + emitovao emisiju «La semaine des Guignols»  („Nedelja  pozorišnih  lutaka“)  u  kojoj  je  na  sličan  način  parodirana  ista reklama iste robne marke. On ističe da nikakvo gonjenje nije bilo pokrenuto protiv autora te emisije.

2. Ocena suda

36. Sud smatra  da  sporna  presuda  predstavlja  «intervenciuju»  u  korišćenju  slobode izražavanja  podnosioca  predstavke.  Takvim  mešanjem  kšsi  se  član  10,  osim  ako  je  ono «predviđeno zakonom», i ako ima za cilje jedan ili više legitimnih ciljeva u pogledu stava 2 i ako  je  «nužno»  u  demokratskom  društvu  radi  njihovog  postizanja  (Fressoz  i  Roire  protiv Francuske  [GC],  br.  29183/95,  §  41,  ESLjP  1999-I).  Nije  sporno  ni  da  je  to  mešanje predviđeno  zakonom  –  članom  24  zakona  od  29.  jula  1881.  –  niti  da  je  težilo  postizanju legitimnih ciljeva, imajući u vidu osetljivost borbe protiv terorizma, kao i nužnost za državne organe da budu na oprezu pred aktima koji bi mogli da podignu stopu nasilja, odnosno da očuvaju javnu bezbednost, odbrane poredak i obezbede prevenciju zločina, u smislu člana 10 st.2.
37. Ostaje da se utvrdi da li je ta intervencija bila «nužna u demokratskom društvu», da bi se postigao takav cilj. Sud se poziva na osnovna načela koja potiču iz njegove sudske prakse u  vezi  s  članom  10  (videti,  između  ostalih  slučajeva,  Ceylan  protiv  Turske  ([GC],  br. 23556/94,  §  32,  ESLjP  1999-IV).  Sud  podseća  da  se  ta  načela  primenjuju  na  mere  koje preduzimaju  domaći  organi  u  okviru  borbe  protiv  terorizma.  On  mora,  vodeći  računa  o okolnostima  svakog  predmeta  i  o  prostoru  za  slobodnu  procenu  koji  je  na  raspolaganju državi, ispitati da li je obezbeđena pravedna ravnoteža između suštinskog prava pojedinca na slobodu  izražavanja  i  legitimnog  prava  demokratskog  društva  da  se  zaštiti  od  delovanja terorističkih organizacija. (Zana protiv Turske, presuda od 25. novembra 1997, Zbirka 1997- VII, § 55). A, kako to pokazuju radovi Saveta Evrope u toj oblasti (gornji stavovi 20 i 21), glavna  teškoća  se  sastoji  u  mogućnosti  kažnjavanja  apologije  terorizma  bez  ugrožavanja suštinskih sloboda kakva je sloboda izražavanja.
38. Sud će obratiti posebnu pažnju rečima korišćenim uz crtež i kontekstu u kome su te reči objavljene,  imajući  u  vidu  okolnosti  povezane  s  teškoćama  vezanim  za  borbu  protiv terorizma  (Karatas  protiv  Turske,  br.  23168/94,  §  51,  Zbirka  1999  IV),  kao  i  situaciju  u baskijskom kraju s kojom je već bio u prilici da se upozna u predmetu Udruženje Ekin protiv Francuske (no  39288/98, 17. jul 2001.) a koja je uzeta u obzir u konkretnom slučaju prilikom određivanja iznosa novčane kazne izrečene podnosiocu predstavke (gornji stav 12 ci-dessus).
39. Sud će  to  učiniti  i  u  svetlu  jezika  koji  je  svojstven  karikaturi,  koja  može  biti  oblik umetničkog izražavanja, koje je po definiciji provokativno (Vereinigung Bildender Künstler protiv Austrije 68354/01, § 33, 25. januar 2007).
40. Budući da  je  podnosilac  osuđen  zbog  glorifikovanja,  u  svojstvu  saučesnika,  jednog terorističkog  akta  preko  nedeljnika  čiji  je  odgovorni  urednik  osuđen  znog  apologije,  treba najzad  razmotriti  i  spornu  intervenciju  s  obzirom  na  suštinsku  ulogu  koju  štampa  igra  u dobrom funkcionisanju političke demokratije (videti, između ostalih, presude Lingens protiv Austrije od 8. jula 1986, serija A br. 103, str. 26, § 41, i prethodno navedenu Fressoz i Roire, §45). Iako  štampa  ne  sme  prelaziti  granice  utvrđene  upravo  radi  zaštite  vitalnih  interesa države,  kao  što  su  nacionalna  bezbednost  ili  teritorijalna  celovitost,  od  opasnosti  nasilja  ili terorizma,  ili  radi  zaštite  poretka  odnosno  radi  prevencije  zločina,  njen  zadatak  je  ipak  da saopštava informacije i ideje o političkim pitanjima, uključujući i ona oko kojih su mišljenja podeljena.  Njenoj  funkciji  difuzije  informacija  priključuje  se  i  pravo  javnosti  da  ih  prima (Sürek  i  Özdemir  protiv  Turske,  br.  23927/94  i  24277/94,  §  58,  8.  jul  1999,  Yalcin  Küçük protiv  Turske,  br. 28493/95,  § 38,  5.  decembar  2002 ;  Halis  Doğan  protiv  Turske,  br.75946/01,   § 33,   7.   februar   2006).   Iz   razloga   te   funkcije   štampe,   novinarska   sloboda podrazumeva i moguće pribegavanje izvesnoj meri preterivanja, čak i provociranja (Gaweda protvi Poljske, br. 26229/95, § 34, ESLjP 2002-II).
41. Sud ističe pre svega su tragični događaji od 11. septembra 2001, a koji su u osnovi spornog izražavanja,  izazvali  haos  u  svetu  i  da  pitanja  koja  su  pokrenuta  tom  prilikom, predstavljaju raspravu od opšteg interesa.
42. Sud primećuje da su crtež na kome je prikazano rušenje kula uz legendu «mi smo o tome sanjali, a Hamas je to i učinio», kojim se aludira na reklamni slogan jedne velike robne marke, domaći sudovi smatrali apologijom terorizma. Prema organima vlasti, čak i ako nije proizvelo nikakav   učinak,   to   sporno   objavljivanje   ističe   efikasnost   terorističkog   čina idealizujući   napade  od  11.  septembra.  Tako  je  Apelacioni  sud  procenio  da  « praveći neposredno  aluziju  na  masovni  napad  čiji  je  Menhetn  bio  poprište,  pripisujući  te  događaje jednoj poznatoj terorističkoj organizaciji, i idealizujući taj mrski projekat korišćenjem glagola sanjati, valorizujući na taj način nedvosmisleno jedan čin smrti, autor opravdava pribegavanje terorizmu  slažući  se,  korišćenjem  prvog  lica  množine  (« nous »)  s  takvim  destruktivnim sredstvom,   predstavljenim   kao   ostvarenje   jednog   sna   i   ohrabrujući   najzad,   posredno, potencijalnog   čitaoca   da   pozitivno   oceni   uspeh   jednog   kriminalnog   čina».   Podnosilac predstavke  zamera  Apelacionom  sudu  što  je  porekao  njegovu  stvarnu  nameru  koja  pripada sferi  političkog  i  aktivističkog  izražavanja,  da  istakne  svoj  antiamerikanizam  preko  jedne satiričneslike i da ilustruje opadanje američkog imperijalizma. Po njemu, sastavni elementi apologije  terorizma  nisu  bili  prisutni  u  konkretnom  slučaju  da  bi  se  opravdalo  ograničenje slobode izražavanja.
43. Sud se ne slaže s analizom podnosioca predstavke. On naprotiv smatra da je kriterijum na osnovu kojeg je Apelacioni sud u Pou presudio o apologetskom karakteru poruke koju je poslao podnosilac  predstavke  spojiv  sa  članom  10  Konvencije.  Uistinu,  slika  četiri  visoke zgrade koje se ruše u oblaku prašine može sama po sebi da posvedoči o nameri autora. Ali ako  se  pogleda  crtež  u  celini  s  tekstom  koji  ide  uz  njega,  to  delo  ne  kritikuje  američki imperijalizam,  već  podržava  i  glorifikuje  njegovo  rušenje  nasilnim  sredstvima.  U  tom pogledu  Sud  zasniva  svoj  stav  na  legendi  koja  prati  crtež  i  zaključuje  da  podnosilac predstavke izražava podršku i moralnu solidarnost sa onima za koje on pretpostavlja da su počinili napad 11. septembra 2001. Sudeći po rečima koje je koristio, podnosilac predstavke povoljno  sudi  o  nasilju  izvršenom  prema  hiljadama  civila  i  povređuje  dostojanstvo  žrtava. Sud  odobrava  stav  Apelacionog  suda  po  kome  «namere  podnosioca  predstavke  nisu  bile poznate tokom gonjenja » ; one su uostalom izražene tek naknadno, i s obzirom na kontekst, nisu mogle poništiti pozitivnu ocenu jednog kriminalnog čina. Sud u tom smislu ističe da ta provokacija  ne  mora  nužno  da  ishodi  nekim  efektom  da  bi  predstavljala  kršenje  zakona (videti  gornji  stav  14;  videti  takođe  stav  19,  a  posebno  član  8  Konvencije  u  vezi  s prevencijom terorizma).
44. Naravno, ta provokacija spada u satiru za koju je Sud rekao daje reč o «jednom obliku umetničkog izraza i komentarisanja društva [koji] osobenostima koje su mu svojstvene kao što su  preterivanje  i  iskrivljavanje  stvarnosti,  (...)  prirodno  teži  da  provocira  i  izaziva uznemirenost (već navođeni slučaj Vereinigung Bildender Künstler, § 33). Sud dodaje i da svako   zadiranje   u   pravo   umetnika   da   koristi   takav   način   izražavanja   mora   da   bude razmotreno  s  posebnom  pažnjom  (ibidem).  Ipak,  istina  je  i  da  stvaralac,  čije  delo  spada  u političko ili aktivističko izražavanje, nije zaštićen od svih mogućnosti ograničavanja u smislu stava 2 člana 10 Konvencije: ko god se poziva na slobodu izražavanja preuzima, prema slovu tog stava, i «dužnosti i odgovornosti».
45. U tom  pogledu,  iako  domaći  sudovi  nisu  bili  uzeli  u  obzir  nameru  podnosioca predstavke, oni su zato, u skladu sa članom 10, razmatrali da li kontekst ovog slučaja i interes javnosti  opravdavaju  eventualno  pribegavanje  određenoj  meri  provokacije  ili  preterivanja. Mora se konstatovati u tom pogledu da je ta karikatura dobila poseban značaj u konkretnim okolnostima,  a  koje  podnosilac  predstavke  nije  mogao  ne  poznavati.  Na  sam  dan  napada, odnosno 11. septembra 2001, on je predao svoj crtež da bi ovaj bio objavljen 13. septembra, dok je ceo svet još bio u šoku od te vesti, a da on nije preduzeo nikakvu meru predostrožnosti u  pogledu  jezika.  Ta  vremenska  dimenzija,  prema  shvatanju  Suda,  morala  je  biti  shvaćena kao element njegove povećane odgovornosti u njegovom izveštaju – čak podršci – o jednom tragičnom događaju, bilo da ga je posmatrao sa svog umetničkog ili novinarskog stanovišta. Šta  više,  ne  sme  se  gubiti  iz  vida  ni  učinak  takve  poruke  u  jednom  politički  osetljivom regionu;  nezavisno  od  njene  ograničenosti  zbog  činjenice  da  je  objavljena  u  jednom  n edeljniku, Sud ipak konstatuje da je to objavljivanje izazvalo određene reakcije (gornji stav 10),  koje  bi  mogle  podstaći  na  nasilje  i  koje  ukazuju  na  mogući  uticaj  na  javni  poredak  u regionu.
46. Sud stoga  dolazi  do  zaključka  da  izrečena  «sankcija»  protiv  podnosioca  predstavke počiva na «relevantnim i dovoljnim». motivima.
47. Sud primećuje da je podnosilac predstavke osuđen na plaćanje jedne umerene novčane kazne. A priroda i težina izrečenih kazni takođe su elementi koji se moraju uzeti u obzir pri odmeravanju proporcionalnosti intervencije. U  tim  okolnostima,  a  imajući  u  vidu  posebno  kontekst  u  kome  je  sporna  karikatura objavljena,   Sud   smatra   da   mera   preduzeta   prema   podnosiocu   predstavke   nije   bila   u nesrazmeri s postizanjem legitimnog cilja.
48. U zaključku, domaći sudija je mogao s razlogom smatrati intervenciju u vršenje prava na slobodu izražavanja podnosioca predstavke kao nužnu u demokratskom društvu u smislu člana 10 Konvencije. Stoga nije bilo kršenja te odredbe.

II. O NAVODNOM KRŠENJU ČLANA 6 § 1 KONVENCIJE

49. Podnosilac predstavke tvrdi da mu nije bilo obezbeđeno pravično suđenje, utoliko što mu nisu bili dostavljeni ni onaj deo obrazloženja izveštaja ćlana veća-izvestioca koji nema poverljiv  karakter,  ni  pravni  argumenti  pravobranioca  kojima  je  ovaj  potkrepio  svoje zaključke, i što nije bio pozvan na raspravu pred Kasacionim sudom. On se poziva na član 6 stav 1 Konvencije čije relevantne odredbe glase:

« Svako, (...), ima pravo na pravičnu i javnu raspravu (...) pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, (...) koji će odlučiti (...) o osnovanosti krivičnih optužbi protiv njega».

A. O optužbama za nedostavljanje izveštaja člana veća-izvestioca i datuma rasprave

1. O prihvatljivosti

50. Sud konstatuje da te optužbe nisu na očigledan način neosnovane u smislu čjana 35 § 3 Konvencije. Sud osim toga ističe i da se na njih ne može primeniti ni jedan drugi razlog za neprihvatanje. Stoga se proglašavaju prihvatljivim.

2. O suštini

51. Vlada ističe  da  je  Kasacioni  sud  uspostavio,  od  1.februara  2003,  neke  nove  oblike rada za predmete u kojima nije obavezno prisustvo stranaka. Ona tvrdi i da, od tog datuma, stranke suprotstavljene žalbom pred Kasacionim sudom koje pred Većem ne zastupa advokat, u  načelu  imaju  pristup  informacijama  iz  postupka  koji  im  omogućava  jednak  položaj  sa strankama  koje  su  zastupane  i  s  pravobraniocem.  Naime,  stranke  dobijaju,  čim  se  oformi žalbeni  predmet,  jednu  belešku  o  tom  pravnom  leku  kojom  se  informišu  da  mogu,  na sopstveni zahtev, da dobiju od prijemne službe Kasacionog suda sva obaveštenja o odvijanju postupka. U toj belešci su navodno ukratko navedene različite etape postupka, uz naznaku da stranke  mogu,  na  sopstveni  zahtev,  da  se  slobodno  upoznaju  s  izveštajem  člana  saveta- izvestioca i da se obaveste o datumu rasprave.
52. Podnosilac predstavke  osporava  da  je  primio  bilo  kakvu  belešku  nakon  prijema njegove žalbe od strane Kasacionog suda, žalbe koja je formirana 26. septembra 2002. On priznaje  da  je  primio  smisao  zaključaka  pravobranioca  kojima  se  nagoveštava  odbacivanje njegove  žalbe,  ali  osporava  da  je  dobio  obaveštenje  o  mogućnosti  uvida  u  izveštaj  člana saveta-izvestioca tako što bi se obratio sekretarijatu Kasacionog suda. Osim toga on tvrdi i nikakva informacija o datumu rasprave nije bila sadržana u pošiljci sekretarijata Kasacionog suda, koja informacija bi mu bila omogućila da odgovori, na raspravi, pismenog podneska.
53. Sud podseća   da   nedostavljanje   podnosiocu   predstavke   ili   njegovom   pravnom savetniku  prvog  dela  izveštaja  člana  veća-izvestioca,  iako  je  taj  dokument  bio  dostavljen pravobraniocu, nije u sklau sa zahtevima pravičnog suđenja (videti Bertin protiv Francuske, br. 55917/00, § 26, 24 maj 2006 ; Ledru protiv Francuske, br. 38615/02, § 15, 6. decembar 2007). U konkretnom slučaju Sud konstatuje da podnosilac predstavke nije bio infoprmisan pismom sekretarijata Kasacionog suda o datumu podnošenja izveštaja člana veća-izvestioca niti  o  mogućnosti  da  se  s  izveštajem  upozna.  Stoga  Sud  ne  vidi  razlog  da  dođe  do  nekog drugačijeg zaključka o toj tački.
54. Sud stoga zaključuje da je prekršen član 6 § 1 Konvencije u vezi s tom optužbom.
55. Što se tiče neinformisanja podnosioca predstavke o datumu rasprave, Sud je smatrao, s obzirom  na  svoj  gornji  zaključak  (stavovi  55-56),  a  u  skladu  s  svojom  stalnom  sudskom praksom, da nije potrebno o toj optužbi raspravljati odvojeno od optužbe za nedostavljanje podnosiocu  poredstavke  izveštaja  člana  veća-izvestilac  (mutatis  mutandis,  navedeni  slučaj Bertin § 29, i navedeni slučaj Ledru, § 23).

 B. O optužbi za nedostavljanje pravnih razloga zaključaka pravobranioca

56. Sud podseća  da  je  odgovoreno  na  zahteve  iz  člana  6  § 1  Konvencije  kad  se podnosiocu predstavke uputi pismo pre rasprave u kome su mu naznačeni smisao zaključaka pravobranioca i mogućnost da na njih odgovori pismenim putem (Marion protiv Francuske, br. 30408/02, § 15, 20. decembar 2005). Budući da je podnosiocu predstavke saopšten smisao zaključaka pravobranioca dopisom od 21. februara 2003, na koji je mogao da odgovori, Sud smatra da je podnosilac imao pravično razmatranje svog predmeta pred Kasacionim sudom. Stoga se ova optužba mora odbaciti zbog očigledne neosnovanosti u smislu člana 35 §§ 3 i 4 Konvencije.

III.  O OSTALIM OPTUŽBAMA

57. Podnosilac predstavke tvrdi da je bio predmet diskriminacije zbog svoje pripadnosti baskijskoj manjini.  On  tvrdi  da  je  u  vreme  spornog  događaja  u  jednoj  emisiji  nacionalne televizije  napravljena  aluzija  na  istu  reklamu  sličnim  izrazima  i  da  lokalne  vlasti  nisu preduzele gonjenje. On se poziva na član 14 Konvencije:

«Uživanje  prava  i  sloboda  predviđenih  u  ovoj  Konvenciji  obezbeđuje  se  bez  diskriminacije  po  bilo  kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.»

58. Što se  tiče  te  optužbe,  imajući  u  vidu  ukupne  elemente  kojima  raspolaže,  a  u  meri svoje nadležnosti za razmatranje izrečenih tvrđenja, Sud nije uočio nikakvu pojavu povrede prava  i  sloboda  garantovanih  tom  odredbom.  Sud  stoga  smatra  da  je  ta  optužba  očigledno neosnovana  u  smislu  člana  35  §  3  i  da  mora  biti  odbačena  primenom  člana  35  §  4 Konvencije.

 IV. O PRIMENI ČLANA 41 KONVENCIJE

59. U smislu člana 41 Konvencije,

«Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci»

 A. Šteta

60. Podnosila predstavke zahteva 50 000 EUR na ime nematerijalne štete pretrpljene zato što su ga domaći organi proglasili za teroristu. Takođe je zahtevao i 1.720 EUR odštete za novčanu kaznu koju mu je izrekao Apelacioni sud i za troškove postupka.
61. Vlada smatra   da   je   utvrđivanjem   kršenja   Konvencije   obezbeđeno   pravično zadovoljenje.
62. Što se tiče nematerijalne štete, Sud smatra da je ona u dovoljnoj meri nadoknađena utvrđivanjem kršenja člana 6 § 1 Konvencije čije je postojanje Sud utvrdio

 B. Troškovi i izdaci

63. Podnosilac predstavke zahteva iznos od 3.608,13 EUR na ime troškova koje je imao zbog postupka pred Sudom. U tu svrhu prilaže i fakturu.
64. Vlada smatra  da  bi  se  iznos  od  2.500  EUR  mogao  odobriti,  ali  ističe  da  iako  je priložena faktura advokata, dokaz o njenom plaćanju nije.
65. Prema sudskoj  praksi  Suda,  podnosilac  predstavke  može  dobiti  naknadu  svojih troškova i izdataka samo ako se utvrdi da su oni zaista plaćeni, da su bili neophodni i da je njihov iznos razuman. U konkretnom slučaju, s obzirom da je utvrdio kršenje Konvencije, s obzirom  na  elemente  s  kojima  raspolaže  i  na  gore  pomenute  kriterijume,  Sud  smatra razumnim iznos od 1 000 za troškove postupka pred Sudom i taj iznos dodeljuje pod nosioce predstavke.

 C. Zatezne kamate

66. Sud smatra  primerenim  da  kao  stopu  zateznih  kamata  preuzme  eskontnu  stopu Evropske centralne banke uvećanu za tri procentna poena.

IZ TIH RAZLOGA, SUD JEDNOGLASNO,

1. Proglašava predstavku prihvatljivom u vezi s optužbama koje se odnose na kršenje člana 10 i člana 6 Konvencije zbog nedostavljanja podnosiocu predstavke izveštaja člana veća-izvestioca i datuma rasprave, a neprihvatljivom za ostatak;

2. Izriče da nije bilo kršenja člana 10 Konvencije;

3. Izriče da  je  bilo  kršenja  člana  6  §  1  Konvencije  u  vezi  s  optužbama  za  nedostavljanje podnosiocu  predstavke  izveštaja  člana  veća-izvestioca  i  da  nema  potrebe  odvojeno razmatrati optužbu za odsustvo informacije o datumu rasprave;

4. Izriče da  utvrđivanje  kršenja  Konvencije  samo  po  sebi  predstavlja  dovoljno  pravičnozadovoljenje štete koju je pretrpeo podnosilac predstavke;

5. Izriče 

 a) da tužena  država  mora  da  isplati  podnosiocu  predstavke,  u  roku  od  tri  meseca  od datuma  kad  presuda  postane  konačna  u  skladu  sa  članom  44 § 2  Konvencije,  iznos  od 1 000 EUR (hiljadu evra), plus svaki iznos koji bi podnosilac predstavke mogao dugovati na ime poreza, kao naknadu troškova i izdataka; 

b) da će od trenutka isteka tog roka pa do isplate, taj iznos biti uvećan za običnu kamatu po stopi  jednakoj  eskontnoj  stopi  Evropske  centralne  banke  važećoj  u  tom  periodu, uvećanoj za tri procentna poena;

6. Odbacuje zahtev za pravično zadovoljenje za ostatak.

Sačinjeno na francuskom, a zatim saopšteno u pismenom obliku 2. oktobra 2008, u skladu s pravilom 77 §§ 2 i 3 Pravilnika Suda.

Claudia Westerdiek                                                                Peer Lorenzen

Sekretarica Odeljenja                                                             Predsednik

___________________________________
Prevod presude preuzet sa https://hudoc.echr.coe.int/

Ovaj prevod je nastao uz podršku Fiducijarnog fonda za ljudska prava Saveta Evrope (www.coe.int/humanrightstrustfund)