На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, пресуда Европског суда за људска права по представци број 21518/09, Јанковић против Србије, која гласи:
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 141/2014 од 24.12.2014. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЈАНКОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 21518/09)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
18. новембар 2014. године
Ова пресуда је правноснажна али може бити предмет редакторских измена.
У предмету Јанковић против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:
Ján Šikuta, председник,
Dragoljub Popović,
Iulia Antoanella Motoc, судије,
и Marialena Tsirli, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници одржаној 21. октобра 2014. године, Изриче следећу пресуду која је донета тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 21518/09) против Републике Србије коју је Суду поднео према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") српски држављанин, господин Новица Јанковић (у даљем тексту: "подносилац представке"), 18. марта 2009. године.
2. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, господин С. Царић.
3. Влада је о представци обавештена 20. децембра 2012. године.
4. Влада је ставила примедбе на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио примедбу Владе, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке рођен је 1947. године и живи у Крагујевцу.
6. Подносилац представке је био запослен у Друштвеном предузећу Индустрија меса "Црвена звезда" Крагујевац (у даљем тексту: "дужник"), које је, у релевантном тренутку било предузеће са већинским друштвеним капиталом.
7. Трговински суд у Крагујевцу је 15. октобра 2002. године отворио стечајни поступак у односу на дужника (Ст. 1079/02).
8. Подносилац представке је благовремено поднео захтеве за исплату неисплаћених плата и односне доприносе из радног односа.
9. Трговински суд је 25. августа 2003. године и 11. октобра 2004. године усвојио неке захтеве подносиоца представке. Те одлуке су постале правоснажне неодређеног датума.
10. Трговински суд је 20. фебруара 2009. године обуставио стечајни поступак. Ова одлука је 27. марта 2009. године објављена у "Службеном гласнику РС", број 21/09, а постала је правоснажна 16. јула 2009. године.
11. Дужник је престао да постоји 26. фебруара 2010. године.
12. Судске одлуке донете у корист подносиоца представке 25. августа 2003. године и 11. октобра 2004. године до данас су само делимично извршене.
13. Домаће право о статусу друштвених/државних предузећа и стечајном поступку изнето је у предметима Марчић и други против Србије, број 17556/05, став 29, 30. октобар 2007. године; Р. Качапор и други против Србије, број 2269/06 и друге, ст. 68-76, 15. јануар 2008. године; Адамовић против Србије, број 41703/06, ст. 17-21, 2. октобар 2012. године; и Соколов и други против Србије (одлука), број 30859/10, став 20, 14. јануар 2014. године.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАН 6. СТ. 1. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА број 1
14. Подносилац представке притуживао се због неизвршења правоснажних судских одлука донетих у његову корист. Релевантне одредбе члана 6. став 1. и 13. Конвенције, као и члана 1. Протокола број 1 гласе како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на правичну ... расправу у разумном року пред ... судом ..."
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."
"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."
15. Влада је тврдила да се држава не може сматрати одговорном за дугове несолвентних друштвених предузећа.
16. Суд је већ више пута навео у сличним предметима против Србије да је држава обавезна да измири дугове друштвених предузећа основаних правоснажним одлукама домаћих судова (видети, на пример, Р. Качапор и друге, цитирана у горњем тексту, ст. 97-98; и Адамовић против Србије, цитирана у горњем тексту, став 31.). Суд не види ниједан разлог да одступи од те судске праксе у овом предмету. Сходно томе, примедба Владе мора се одбацити.
17. Како представка није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције ни недопуштена по некoм другом основу, она се мора прогласити допуштеном.
18. Суд примећује да је подносилац представке добио само део износа наведеног у правоснажним судским одлукама од 25. августа 2003. године и 11. октобра 2004. године. Преостали део судских одлука још није извршен.
19. Суд примећује да је често утврђивао повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који покрећу питања слична питањима у предметном случају (видети Марчић и други, цитирана у горњем тексту, став 60; Р. Качапор и друге, цитирана у горњем тексту, ст. 115-116. и став 120; Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05, тим редом, ст. 123-124. и ст. 133-134, 13. јануар 2009. године; и Адамовић, цитирана у горњем тексту, став 41.).
20. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу ни аргумент који би га могли убедити да усвоји другачији закључак у постојећим околностима. Према томе, дошло је такође до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, у предмету који се разматра.
21. Пошто је усвојио овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (видети, уз одговарајуће измене, Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
22. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
23. У вези са материјалном штетом, подносилац представке је у суштини тражио да се држави наложи да му исплати, из сопствених средстава, суме досуђене правоснажним судским одлукама донетим у његову корист.
24. Подносилац представке је даље тражио 5.000 евра (ЕУР) на име претрпљене нематеријалне штете.
25. Најзад, он је тражио 500 евра за судске трошкове пред домаћим судовима и Судом.
26. Влада је сматрала да су ови захтеви претерани и неоправдани.
27. С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и сопствену судску праксу (видети, на пример, Р. Качапор и друге, ст. 123-26; и Црнишанин и други, цитирана у горњем тексту, став 139.), Суд сматра да Влада треба да исплати подносиоцу представке суме досуђене правоснажним домаћим одлукама од 25. августа 2003. године и 11. октобра 2004. године, умањене за износе који су можда већ исплаћени по овом основу.
28. Штавише, Суд сматра да је подносилац представке претрпео одређени нематеријални губитак због повреда Конвенције утврђених у овом предмету. Процењујући на основу правичности, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд сматра да је оправдано и правично да се подносиоцу представке досуди 2.000 евра на име накнаде нематеријалне штете, као и трошкова.
29. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;
3. Утврђује да нема потребе да притужбу разматра према члану 13. Конвенције;
4. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, из сопствених средстава и у року од три месеца, износе досуђене правоснажним домаћим одлукама донетим у његову корист 25. августа 2003. године и 11. октобра 2004. године, умањене за све износе који су можда већ исплаћени по овом основу;
(б) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у истом року, 2.000 евра (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете, трошкова, заједно са порезом који се може платити на овај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе према курсу важећем на дан исплате;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке за време неиспуњења обавезе уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 18. новембра 2014. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Marialena Tsirli |
Ján Šikuta |
THIRD SECTION
CASE OF JANKOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 21518/09)
JUDGMENT
STRASBOURG
18 November 2014
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Janković v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Ján Šikuta, President,
Dragoljub Popović,
Iulia Antoanella Motoc, judges,
and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 21 October 2014,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 21518/09) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Novica Janković ("the applicant"), on 18 March 2009.
2. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3. On 20 December 2012 the application was communicated to the Government.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicantwas born in 1947 and lives in Kragujevac.
6. The applicant was employed by "Društveno preduzeće Industrija mesa ‘Crvena zvezda" Kragujevac (hereinafter "the debtor"), which was, at the relevant time, a company predominantly comprised of socially-owned capital.
7. On 15 October 2002 the Commercial Court (Trgovinski sud) in Kragujevac opened insolvency proceedings in respect of the debtor (St. 1079/02).
8. The applicant duly submitted his claims for the payment of due salary arrears and related employment benefits.
9. On 25 August 2003 and 11 October 2004 the Commercial Court accepted some of the applicant’s claims. Those decisions became final on an unspecified date.
10. On 20 February 2009 the Commercial Court terminated the insolvency proceedings. That decision was published in the Official Gazette of the Republic of Serbia on 27 March 2009 (no. 21/09) and became final on 16 July 2009.
11. On 26 February 2010 the debtor ceased to exist.
12. The court decisions rendered in the applicants’ favour on 25 August 2003 and 11 October 2004 remain only partly enforced to the present day.
II. RELEVANT DOMESTIC LAW
13. The domestic law concerning the status of socially/State-owned companies and insolvency proceedings is outlined in the cases of Marčić and Others v. Serbia, no. 17556/05, § 29, 30 October 2007; R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al.,§§ 68-76, 15 January 2008; Adamović v. Serbia, no. 41703/06, §§ 17-21, 2 October 2012; and Sokolov and Others v. Serbia (dec.), nos. 30859/10, § 20, 14 January 2014.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLES 6 § 1 AND 13 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1
14. The applicant complained about the non-enforcement of the final court decisions rendered in his favour. The relevant provisions of Articles 6 § 1 and 13 of the Convention, as well as Article 1 of Protocol No. 1 read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ..."
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."
"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."
15. The Government argued that the State could not be held responsible for debts of insolvent socially-owned companies.
16. The Court has already stated on numerous occasions in comparable cases against Serbia that the State is liable for honouring the debts of socially-owned companies established by final domestic court decisions (see, for example, R. Kačapor and Others, cited above, §§ 97-98;and Adamović v. Serbia, cited above, § 31). The Court sees no reason to depart from that jurisprudence in the present case. Consequently, the Government’s objection must be rejected.
17. As the application is neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, it must be declared admissible.
18. The Court notes that the applicant obtained only a part of the amount specified in the final court decisions of 25 August 2003 and 11 October 2004. The remainder of the court decisions still remains unenforced.
19. The Court observes that it has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see Marčić and Others, cited above, § 60; R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116 and § 120;Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05 et seq., §§ 123-124 and §§ 133-134, 13 January 2009; and Adamović,cited above, § 41).
20. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present circumstances. Accordingly, there has been a breach of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention also in the case under consideration.
21. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
22. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
23. In respect of pecuniary damage, the applicant in essence requested that the State be ordered to pay, from its own funds, the sums awarded by the final court decisions rendered in his favour.
24. The applicant further claimed 5,000 euros (EUR) in respect of the non-pecuniary damage suffered.
25. Lastly, he claimed EUR 500 for the legal costs incurred before the domestic courts and the Court.
26. The Government considered the claims excessive and unjustified.
27. Having regard to the violations found in the present case and its own case-law (see, for example, R. Kačapor and Others, §§ 123-26; and Crnišanin and Others, cited above, § 139), the Court considers that the Government should pay the applicant the sums awarded in the final domestic decisions of 25 August 2003 and 11 October 2004, less any amounts which may have already been paid on this basis.
28. Furthermore, the Court considers that the applicant sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court considers it reasonable and equitable to award EUR 2,000 to the applicant to cover any non-pecuniary damage, as well as costs and expenses.
29. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
3. Holds that there is no need to examine the complaint under Article 13 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, from its own funds and within three months, the sums awarded in the final domestic decisions rendered in his favour on 25 August 2003 and 11 October 2004, less any amounts which may have already been paid on this basis;
(b) that the respondent State is to pay the applicant, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on this amount, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 18 November 2014, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Marialena Tsirli |
Ján Šikuta |