Jovanović i drugi protiv Srbije

 На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, пресуда Европског суда за људска права по представкама број 13907/09, 15650/09, 16874/09, 17233/09, 27787/09, 31028/09, 6997/10 и 61218/11, Јовановић и други против Србије, која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 109/2014 од 11.10.2014. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЈОВАНОВИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ
(Представке бр. 13907/09, 15650/09, 16874/09, 17233/09, 27787/09, 31028/09, 6997/10 и 61218/11)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
15. јул 2014. године

Ова пресуда је правноснажна али може бити предмет редакторских измена.

У предмету Јовановић и други против Србије, Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:

Ján Šikuta, председник,

Dragoljub Popović,

Iulia Antoanella Motoc, судије,

и Marialena Tsirli, заменик секретара Одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 24. јуна 2014. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу осам представки (видети Анекс ове пресуде) против Републике Србије које су Суду поднете, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") између 3. марта 2009. године и 6. јануара 2010. године. Сви подносиоци представки су били држављани Србије, а њихови даљи лични подаци дати су у наведеном Анексу.

2. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник господин С. Царић.

3. Представке су Влади достављене 13. јуна 2012. године и 23. августа 2012. године .

4. Влада је ставила примедбу на разматрање представки од стране Одбора. Пошто је размотрио примедбу Владе, Суд је одбацује.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносиоци представки су били запослени у друштвеном предузећу Индустрија меса "Црвена звезда" Крагујевац (у даљем тексту: "дужник"), које је у релевантном тренутку било предузеће са претежно друштвеним капиталом.

6. Трговински суд у Крагујевцу је 15. октобра 2002. године покренуо стечајни поступак против дужника (Ст. 1079/02).

7. Подносиоци представки су благовремено поднели своје захтеве за исплату неисплаћених плата и доприноса из радног односа.

8. Трговински суд је 25. августа 2003. године и 11. октобра 2004. године прихватио нека потраживања подносилаца представки. У вези са преосталим делом њихових потраживања, он их је упутио да покрену редовну грађанску парницу. Два подносиоца представки су то учинила, па је Трговински суд 31. маја 2004. године, 1. јуна 2004. године и 21. јануара 2005. године наложио дужнику да им исплати различите износе на рачун неисплаћених плата и доприноса из радног односа, заједно са законском каматом и судским трошковима.

9. Трговински суд је 20. фебруара 2009. године је закључио стечајни поступак. Ова одлука је 27. марта 2009. године објављена у "Службеном гласнику Републике Србије" (број 21/09), а постала је правоснажна 16. јула 2009. године.

10. Дужник је 26. фебруара 2010. године престао да постоји.

11. Судске одлуке донете у корист подносилаца представки 25. августа 2003. године, 11. октобра 2004. године, 31. маја 2004. године, 1. јуна 2004. године и 21. јануара 2005. године (видети став 8. у горњем тексту) постале су правоснажне неодређеног дана. До данас су оне само делом извршене.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

12. Домаће право о статусу друштвених/државних предузећа и стечајном поступку изнето је у предметима Марчић и други против Србије, број 17556/05, став 29, 30. октобар 2007. године; Р. Качапор и друге подноситељке против Србије, бр. 2269/06 и даље, ст. 68-76, 15. јануар 2008. године; Адамовић против Србије, број 41703/06, ст. 17-21, 2. октобар 2012. године; и Соколов и други против Србије (одлука), број 30859/10, став 20, 14. јануар 2014. године.

ПРАВО

I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

13. Суд сматра да, у складу са Правилом 42 став 1. Пословника Суда, представке треба здружити, с обзиром на њихове заједничке и чињенично правне околности.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1

14. Подносиоци представки притуживали су се због неизвршења правоснажних судских одлука донетих у њихову корист. Релевантне одредбе члана 6. став 1. и 13. Конвенције, као и члана 1. Протокола број 1 гласе како следи:

Члан 6. став 1.

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ... има право на правичну ... расправу ... пред ... судом ..."

Члан 1. Протокола број 1

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."

Члан 13.

"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."

A. Допуштеност

15. Влада је тврдила да су представке некомпатибилне ratione temporis и ratione personae са одредбама Конвенције и/или да су недопуштене на основу неисцрпености домаћих правних лекова.

16. Суд подсећа да је он већ разматрао сличне тврдње и одбацује их (видети, на пример, Марчић и други, цитирана у горњем тексту, ст. 42-43; Р. Качапор и друге подноситељке представке, цитирана у горњем тексту, ст. 97-98; Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, став 71, 31. мај 2011. године; Адамовић, цитирана у горњем тексту, ст. 28-31; и Маринковић против Србије (одлука), број 5353/11, став 59, 29. јануар 2013. године). Он не види ниједан разлог да одступи од свог приступа у овом предмету. Према томе, Суд одлучује да одбаци примедбе Владе о допуштености.

17. Штавише, иако Тужена држава није ставила примедбе на поштовање правила рока од шест месеци од стране подносилаца представки предвиђеног чланом 35. став 1. Конвенције, ово питање захтева да га Суд разматра proprio motu. Суд је већ утврдио да, у контексту неизвршења домаћих судских одлука против несолвентних друштвених предузећа, подносиоци представки треба да поднесу своје представке најкасније у року од шест месеци од датума када одлука о закључењу стечајног поступка постане правоснажна (видети Соколов и други, цитирана у горњем тексту, став 34.). У овим предметима, Суд примећује да је одлука о закључењу стечајног поступка против дужника постала правоснажна 16. јула 2009. године (видети став 9. у горњем тексту). Пошто су подносиоци представки поднели своје представке између 3. марта 2009. године и 6. јануара 2010. године, они су поступили благовремено у смислу правила о року од шест месеци.

18. Пошто представке нису ни очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције ни недопуштене по неком другом основу, оне се морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

19. Влада је тврдила да се Тужена држава не може сматрати одговорном за неизвршење судских одлука донетих у стечајном поступку.

20. Суд је већ разматрао сличну ситуацију у предмету Марчић и други, ст. 57-60. и Адамовић, ст. 37-41, оба предмета цитирана у горњем тексту. Он је утврдио да је Држава одговорна за неизвршење судских одлука у питању, без обзира на чињеницу што су оне биле донете у стечајном поступку. Он је према томе утврдио повреду члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1.

21. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела никакву чињеницу нити аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак у овим околностима. У складу са тим, дошло је до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију такође и у предметима који се разматрају.

22. Пошто је донео овај закључак, Суд сматра да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (видети, уз одговарајуће измене, Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

23. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета, трошкови

24. На име материјалне штете, подносиоци представки су у суштини тражили да се Туженој држави наложи да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама донетим у њихову корист. Осим тога, господин Слободан Јовановић је тражио 2.000 евра (ЕУР) за своје услуге као председник Одбора поверилаца у стечајном поступку.

25. Подносиоци представки су даље тражили различите износе, од 2.000 евра до 7.000 евра на име претрпљене нематеријалне штете.

26. Најзад, сваки подносилац представке тражио је 500 евра за судске трошкове настале пред домаћим судовима и Судом.

27. Влада је сматрала да су захтеви претерани и неоправдани.

28. С обзиром на повреде утврђене у овим предметима и с обзиром на његову судску праксу (видети, на пример, Р. Качапор и друге подноситељке представки, ст. 123-26; и Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05 и друге, став 139, 13. јануар 2009. године), Суд сматра да се захтеви подносилаца представки за накнаду материјалне штете за исплату преосталих дуговања које је усвојио Трговински суд морају прихватити. Влада ће према томе подносиоцима представки исплатити износе досуђене правоснажним домаћим одлукама наведеним у Анексу, умањене за све износе примљене у међувремену по овом основу. У вези са додатним захтевом господина Слободана Јовановића за накнаду материјалне штете, Суд не налази никакву узрочну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете. Он према томе одбацује овај захтев.

29. У вези са нематеријалном штетом, Суд сматра да су подносиоци представки претрпели одређени нематеријални губитак због повреда Конвенције утврђених у овим предметима. Процењујући на основу правичности, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд сматра да је оправдано и правично да се сваком подносиоцу представки досуди по 2.000 евра ради покрића нематеријалне штете, као и судских трошкова.

Б. Затезна камата

30. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Одлучује да представке здружи;

2. Проглашава представке допуштеним;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;

4. Утврђује да нема потребе да се разматра притужба према члану 13. Ковенције;

5. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да исплати сваком подносиоцу представке, из сопствених средстава и у року од три месеца, износе досуђене правоснажним домаћим одлукама донетим у њихову корист наведеним у Анексу, умањене за износе који су већ исплаћени по овом основу;

(б) да Тужена држава треба да исплати сваком подносиоцу представке, у истом року, ЕУР 2.000 (две хиљаде евра), на име нематеријалне штете, судских трошкова, плус сваки порез који се може наплатити на овај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;

(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;

6. Одбија преостали део захтева подносилаца представки за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 15. јула 2014. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

АНЕКС

THIRD SECTION

CASE OF JOVANOVIĆ AND OTHERS v. SERBIA
(Applications nos. 13907/09, 15650/09, 16874/09, 17233/09, 27787/09, 31028/09, 6997/10 and 61218/11)

JUDGMENT

STRASBOURG
15 July 2014

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Jovanović and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:

Ján Šikuta, President,

Dragoljub Popović,

Iulia Antoanella Motoc, judges,

and Marialena Tsirli, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 24 June 2014,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in eight applications (see the Annex to this judgment) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") between 3 March 2009 and 6 January 2010. The applicants were all Serbian nationals, and their further personal details are set out in the said Annex.

2. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. On 13 June 2012 and 23 August 2012 the applications were communicated to the Government.

4. The Government objected to the examination of the applications by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicants were former employeesof "Društveno preduzeće Industrija mesa ‘Crvena zvezda’" Kragujevac (hereinafter "the debtor"), which was, at the relevant time, a company predominantly comprised of socially-owned capital.

6. On 15 October 2002 the Commercial Court (Trgovinski sud) in Kragujevac opened insolvency proceedings in respect of the debtor (St. 1079/02).

7. The applicants duly submitted their claims for the payment of due salary arrears and related employment benefits.

8. On 25 August 2003 and 11 October 2004 the Commercial Court accepted some of the applicants’ claims. As regards the remainder of their claims, it instructed them to initiate a regular civil suit.Two of the applicants did so and on 31 May 2004, 1 June 2004 and 21 January 2005 the Commercial Court ordered the debtor to pay them different amounts on account of salary arrears and related employment benefits, together with statutory interest and legal costs.

9. On 20 February 2009 the Commercial Court terminated the insolvency proceedings. This decision was published in the Official Gazette of the Republic of Serbia on 27 March 2009 (no. 21/09) and became final on 16 July 2009.

10. On 26 February 2010 the debtor ceased to exist.

11. The court decisions rendered in the applicants’ favour on 25 August 2003, 11 October 2004, 31 May 2004, 1 June 2004 and 21 January 2005(see paragraph 8 above) became final on an unspecified date. They remain only partly enforced to the present day.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

12. The domestic law concerning the status of socially/State-owned companies and insolvency proceedings is outlined in the cases of Marčić and Others v. Serbia, no. 17556/05, § 29, 30 October 2007; R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al.,§§ 68-76, 15 January 2008; Adamović v. Serbia, no. 41703/06, §§ 17-21, 2 October 2012; and Sokolov and Others v. Serbia (dec.), nos. 30859/10, § 20, 14 January 2014.

THE LAW

I. JOINDER OF THE APPLICATIONS

13. The Court considers that, in accordance, with Rule 42 § 1 of the Rules of the Court, the applications should be joined, given their common and factual legal background.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLES6 § 1 AND 13 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1

14. The applicants complained about the non-enforcement of the final court decisions rendered in their favour.The relevant provisions of Articles 6 § 1 and 13 of the Convention, as well as Article 1 of Protocol No. 1 read as follows:

Article 6 § 1

"In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ..."

Article 1 of Protocol No. 1

"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."

Article 13

"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."

A. Admissibility

15. The Government argued that the applicationswere incompatible ratione temporisand ratione personae with the provisions of the Convention and/or that they were inadmissible on non-exhaustion grounds.

16. The Court recalls that it has already considered similar arguments and rejected them (see, for example, Marčić and Others, cited above, §§42-43;R. Kačapor and Others, cited above, §§ 97-98; Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, § 71, 31 May 2011; Adamović, cited above, §§28-31; and Marinković v. Serbia (dec.), no. 5353/11, § 59, 29 January 2013). It sees no reason to depart from this approach in the present cases. Therefore, the Court decides to reject the Government’s admissibility objections.

17. Furthermore, although the respondent Government did not raise any objection as to the applicants’ observance of the six-month rule provided for by Article 35 § 1 of the Convention, this issue calls for the Court’s consideration proprio motu. The Court has held that, in the context of the non-enforcement of domestic court decisions against insolvent socially-owned companies, the applicants should lodge their applications, at the latest, within six months as of the date when the decision on the termination of the insolvency proceedings had become final (see Sokolov and Others, cited above, § 34). In the present cases, the Court notes that the decision terminating the insolvency proceedings against the debtor became final on 16 July 2009 (see paragraph 9 above). As the applicants lodged their applications between 3 March 2009 and 6 January 2010, they acted diligently for the purposes of the six-month rule.

18. As the applications are neither manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention nor inadmissible on any other grounds, they must be declared admissible.

B. Merits

19. The Government maintained that the respondent State cannot be held liable for non-enforcement of judicial decisions rendered in insolvency proceedings.

20. The Court has already examined a similar situation in Marčić and Others, §§ 57-60 and Adamović, §§ 37-41, both cited above. It held that the State was responsible for the non-enforcement of the court decisions at stake, regardless of the fact that they had been rendered in insolvency proceedings. It therefore found a breach of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1.

21. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present circumstances. Accordingly, there has been a breach of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention also in the cases under consideration.

22. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

23. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage, costs and expenses

24. In respect of pecuniary damage, the applicantsin essence requested that the State be ordered to pay, from its own funds, the sums awarded by the final court decisions rendered in their favour. In addition, Mr Slobodan Jovanović claimed 2,000 euros (EUR) for his services as the President of the Creditors’ Board in the insolvency proceedings.

25. The applicants further claimed different amounts, going from EUR 2,000 to EUR 7,000 in respect of the non-pecuniary damage suffered.

26. Lastly, the applicants claimed EUR 500 each for the legal costs incurred before the domestic courts and the Court.

27. The Government considered the claims excessive and unjustified.

28. Having regard to the violations found in the present cases and its own case-law (see, for example, R. Kačapor and Others, §§ 123-26; and Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05 et seq., § 139, 13 January 2009), the Court considers that the applicants’ claims for pecuniary damage concerning the payment of the outstanding debts awarded by the Commercial Court must be accepted. The Government shall therefore pay the applicants the sums awarded in the final domestic decisions specified in the Annex, less any and all payments received on those basis in the meantime. As far as Mr Slobodan Jovanović’s additional pecuniary claim is concerned, the Court does not discern any causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged; it therefore rejects this claim.

29. As regards non-pecuniary damage, the Court considers that the applicants sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in these cases. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court considers it reasonable and equitable to award EUR 2,000 to each of the applicants to cover any non-pecuniary damage, as well as costs and expenses.

B. Default interest

30. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Decides to join the applications;

2. Declares the applications admissible;

3. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;

4. Holds that there is no need to examine the complaint under Article 13 of the Convention;

5. Holds

(a) that the respondent State is to pay to each of the applicants, from its own funds and within three months, the sums awarded in the final domestic decisions rendered in their favour specified in the Annex, less any amounts which may have already been paid on those basis;

(b) that the respondent State is to pay to each of the applicants, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, costs and expenses, plus any tax that may be chargeable on this amount, which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

6. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 15 July 2014, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

ANNEX