Jovanović protiv Srbije

 На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, Пресуда Европског суда за људска права по представци број 32299/08 - Јовановић против Србије, која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 101/2012 од 23.10.2012. године.

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЈОВАНОВИЋ против СРБИЈЕ 
(Представка број 32299/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР 
2. октобар 2012. године 

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Јовановић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:

Françoise Tulkens, председник,

Danutė Jočienė,

Dragoljub Popović,

Işıl Karakaş,

Guido Raimondi,

Paulo Pinto de Albuquerque,

Helen Keller, судије,

и Stanley Naismith, секретар одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 11. септембра 2012. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 41703/06) против Србије коју је Суду поднео према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), држављанин Србије г. Владета Јовановић (у даљем тексту: "Подносилац представке"), 18. јуна 2008. године.

2. Подносиоца представке је заступао г. В. Сојкић, адвокат из Крушевца. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник г. С. Царић.

3. Подносилац представке је посебно тврдио да му је произвољно ускраћен приступ Врховном суду.

4. Представка је 3. новембра 2010. године прослеђена Влади. Такође је одлучено да се допуштеност и основаност представке разматрају истовремено (члан 29. став 1.).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносилац представке је рођен 1944. године и живи у Крушевцу.

6. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сумирати на следећи начин.

7. Брат подносиоца представке (у даљем тексту: "тужилац") је 14. јануара 2003. године поднео тужбу против подносиоца представке Општинском суду у Крушевцу (П. број 63/2003). Ова тужба односила се на важност уговора о доживотном издржавању који је закључен између подносиоца представке и њихове покојне мајке у оној мери у којој се он тиче куће у којој је она живела и стицање власништва куће од стране подносиоца представке после њене смрти. Вредност спора коју је тужилац назначио била је 1.000 динара (РСД/еквивалент од отприлике 15 евра (ЕУР)).

8. Подносилац представке је 19. фебруара 2003. године обавестио суд једном реченицом да оспорава наводе тужиоца и његову тужбу. Он је даље навео да је, с обзиром да је главна расправа заказана за 27. фебруар, намеравао да ускоро достави свеобухватан писани поднесак.

9. Суд је 27. фебруара 2003. године формално донео решење о мировању до 27. јуна 2003. године пошто том рочишту нико није присуствовао.

10. Тужилац је 23. јуна 2003. године затражио наставак поступка.

11. Следећа три рочишта, заказана у периоду од септембра до новембра 2003. године, одложена су због проблема око уредног уручивања позива странкама или њихових захтева за одлагање.

12. Суд је 8. јануара 2004. године одржао једно кратко рочиште. Тужилац је поново потврдио тужбу, наводећи да ће доставити даље доказе пошто подносилац представке поднесе одговор на тужбу. Подносилац представке је од суда тражио да прекине поступак док се чека на исход другог предмета. Суд је подносиоцу представке наложио да достави одговор на тужбу и одложио рочиште на неодређено време.

13. У писаном одговору од 14. јануара 2004. године, подносилац представке је на почетку затражио од суда да одреди реалну вредност спора.

14. Суд је 12. фебруара 2004. године донео решење о прекиду поступка и затражио од тужиоца да плати судску таксу обрачунату на основу вредности спора коју је тужилац првобитно навео.

15. На почетку првог рочишта одржаног у наставку поступка, 4. јула 2006. године, Општински суд је формално утврдио да је стварна вредност спора РСД 600.000 (еквивалент од приближно ЕУР 6.700). Он је даље наложио тужиоцу да плати додатну судску таксу, која одговара разлици између првобитно наведене вредности спора и вредности коју је суд утврдио.

16. Општински суд је 5. децембра 2006. године пресудио у корист тужиоца, прогласивши спорни уговор делимично ништавим. Поступивши на тај начин је он поново потврдио да је вредност спора РСД 600.000.

17. Окружни суд у Крушевцу је 27. марта 2007. године потврдио ову пресуду по жалби, приметивши да је вредност спора РСД 600.000.

18. Подносилац представке је 22. маја 2007. године изјавио ревизију.

19. Врховни суд је 5. септембра 2007. године одбацио ову ревизију. Он је утврдио да подносилац представке нема право да изјави ревизију с обзиром да је вредност предметног спора наведена у тужби од 14. јануара 2003. године РСД 1.000 и да је, као таква доста испод важећег законског прага од РСД 300.000. Врховни суд је такође приметио, без икаквог даљег објашњења, да је утврђивање вредности спора од стране Општинског суда 4. јула 2006. године извршено повредом члана 40. Закона о парничном поступку.

20. Подносиоцу представке је решење Врховног суда уручено 27. децембра r 2007. године.

21. У међувремену, 23. новембра 2007. године, Општински суд је подносиоцу представке наложио да плати судске трошкове обрачунате на основу вредности спора која је утврђена на РСД 600.000.

22. Подносилац представке још није платио овај износ.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

A. Закон о парничном поступку из 1977. године (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије" - "Сл. лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 и "Службеном листу Савезне Републике Југославије" - "Сл. лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94 и 12/98)

23. Чланови 35-40. прописују општа правила у вези са начинима утврђивања вредности предмета спора у парници. Члан 40. став 2. прописује да је, у случајевима који се не односе на потраживања у новцу, релевантна вредност спора она коју тужилац назначи у свом захтеву. Међутим, члан 40. став 3. прописује да када је вредност спора коју је тужилац навео "очигледно превисока или прениска", због чега може да утиче, између осталог, на доступност ревизије, првостепени суд ће сам проценити тачност наведене вредности. То се мора урадити брзо и на погодан начин, најкасније на припремном рочишту, или, ако се оно не одржи, на главној расправи пре разматрања основаности.

24. Чланови 227-320 прописују правила за припрему и одржавање главне расправе. Посебно, члан 284. став 2. прописује да се припремно рочиште не заказује када парнични поступак у првој инстанци треба да води судија појединац. Члан 297. став 5. прописује, између осталог, да када странка стави одређени приговор или предлог или предузме другу парничну радњу у поступку, пре него што се тужени не упусти у расправљање у главној ствари, тужени као странка може то учинити до завршетка свог одговора на тужбу.

25. Члан 382. став 3. прописује да ревизија "није допуштена" у предметима који се не односе на новчана потраживања где вредност спора, коју је тужилац назначио у тужби, "не прелази 15.000 динара".

26. У складу са члановима 383 и 394-397, између осталог, Врховни суд ће, ако усвоји ревизију коју уложи једна од заинтересованих страна, имати овлашћење да преиначи спорну пресуду или је укине и наложи поновно суђење пред нижим судовима. Најзад, члан 392. прописује, између осталог, да ће Врховни суд одбацити сваку ревизију коју сматра недопуштеном.

Б. Измене горе наведеног закона из 2002. године (објављене у "Службеном листу СРЈ", број 3/02)

27. Члан 16. став 3., повећава, између осталог, минимални захтев за ревизију са 15.000 нових динара на 300.000 нових динара.

В. Закон о парничном поступку из 2004. године (објављен у "Службеном листу Републике Србије", број 125/04)

28. Закон о парничном поступку из 2004. године ступио је на снагу 23. фебруара 2005. године, чиме је Закон о парничном поступку из 1977. године стављен ван снаге. Члан 491. став 4. овог првог закона, међутим, прописује да ће се у свим предметима који су покренути пре тог датума применити, у вези са ревизијама, закон на снази пре 23. фебруара 2005. године.

29. Члан 422. став 10. даље прописује да се поступак може поновити ако Европски суд за људска права у међувремену донесе пресуду у односу на Србију у вези са истим или сличним правним питањем.

Г. Закључци усвојени на Саветовању грађанских и грађанско-трговинских одељења Савезног суда, Врховних судова и Врховних војних судова одржаних 10. и 11. јуна 1981. године у вези са применом Закона о парничном поступку из 1977. године

30. Ако тужба не садржи захтев у новцу (члан 40. став 2.), вредност предмета спора у вези са оспореним делом одлуке по жалби битна за процену права на ревизију ће бити она коју тужилац назначи у парничној тужби, или она коју суд утврди, брзо и на погодан начин, најкасније на припремном рочишту, или ако оно није одржано, током главне усмене расправе пре разматрања основаности (члан 40. став 3.), наиме, пре него што се тужилац упустио у расправљање (члан 297. став 1.).

31. У том погледу, ако је суд пропустио да утврди вредност предмета спора, и ако тужени није ставио примедбу на исту на припремном рочишту, или ако оно није одржано, на првом рочишту за главну усмену расправу до завршетка његовог одговора на тужбу (члан 297. став 5.), и судови и странке су после тога преклудирани да расправљају о вредности предмета спора.

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ У ВЕЗИ СА ПРИСТУПОМ ПОДНОСИОЦА ПРЕДСТАВКЕ ВРХОВНОМ СУДУ

32. Подносилац представке ослонио се на чланове 1., 6. став 1., 13 и 17. Конвенције, као и на члан 1. Протокола број 1. Он се у суштини жалио што је Врховни суд произвољно одбио да разматра његову жалбу када је он имао право да употреби ово правно средство.

33. Као онај који правно квалификује чињенице сваког предмета пред њим, Суд сматра да би горе наведену притужбу требало разматрати само према члану 6. став 1. Конвенције (видети Akdeniz против Турске, број 25165/94, став 88., 31. мај 2005. године, и Добрић против Србије, бр. 2611/07 и 15276/07, став 25, 21. јун 2011. године). Ова одредба у релевантном делу гласи како следи:

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ... има право на ... расправу ... пред ... судом, образованим на основу закона..".

A. Допуштеност

1. Компатибилност ratione temporis

34. Према мишљењу Суда, иако Влада није истакла примедбу у погледу надлежности Суда ratione temporis, ово питање ипак захтева да се размотри (видети, mutatis mutandis, Блечић против Хрватске [ВВ], број 59532/00, став 67., ЕЦХР 2006-III).

35. Суд примећује да, у складу са опште прихваћеним начелима међународног права, Високу страну уговорницу везују према Конвенцији само догађаји који су се десили после њеног ступања на снагу. Он даље примећује да је Србија ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године и да су се неки догађаји на које се позива представка у предметном случају заиста десили пре тог датума. Суд према томе има надлежност ratione temporis да разматра притужбу подносиоца представке у оној мери у којој се она односи на догађаје од 3. марта 2004. године. Он ће упркос томе, из разлога контекста и разматрајући притужбу подносиоца представке у целини, такође узети у обзир све релевантне догађаје пре тог датума (видети, mutatis mutandis, Салонтаји - Дробњак против Србије, број 36500/05, став 110, 13. октобар 2009. године).

2. Рок од шест месеци

36. Влада је тврдила да је одлука Окружног суда од 27. марта 2007. године правоснажна одлука у смислу члана 35. став 1. Конвенције. У сваком случају, представка се морала сматрати поднетом ван рока било да је Суд узео одлуку од 27. марта 2007. године или ону од 5. септембра 2007. године за коначну: датум подношења не би требало да буде датум на представци (16. јун 2008. године) или датум који Суд сматра релевантним (18. јун 2008. године), већ пре датум када је Суд примио представку (14. јул 2008. године).

37. Подносилац представке је оспорио аргумент Владе, доставивши поштанску потврду од 18. јуна 2008. године.

38. Суд примећује да се наводна повреда у овом предмету односи прецизно на начин на који је Врховни суд одлучио о дозвољености ревизије. Правоснажна одлука у сврхе члана 35. став 1. је према томе донета 5. септембра 2007. године, а подносиоцу представке је уручена 27. децембра 2007. године.

39. У складу са установљеном праксом органа Конвенције, Суд нормално сматра да је датум подношења представке датум прве комуникације која указује на намеру да се представка поднесе и која указује на природу представке. Та прва комуникација ће прекинути рок од шест месеци. У недостатку објашњења интервала, од најмање неколико дана, између датума када је написан први поднесак и датума његовог слања, овај каснији датум се мора сматрати датумом подношења представке (видети Arslan против Турске (одлука), број 36747/02, одлука од 21. новембра 2002. године, ЕЦХР 2002-X (изводи) и Růžičková против Чешке Републике (одлука), број 15630/05, 16. септембар 2008. године), а не датум печата који указује на то када је Суд представку примио (Kipritçi против Турске, број 14294/04, став 18, 3. јун 2008. године).

40. Суд примећује да је датум ове представке 16. јун 2007. године и да је послата 18. јуна 2007. године, као што потврђује оверени датум слања на коверту. У недостатку објашњења интервала више од једног дана између датума када је образац представке састављен и датума када је послата, овај други датум се мора сматрати датумом подношења представке.

41. Сходно томе, с обзиром да је временски рок од шест месеци почео да тече 28. децембра 2007. године, а то је дан после датума када је подносилац представке примио одлуку Врховног суда (видети став 20. у горњем тексту; видети такође Worm против Аустрије, број 22714/93, 29. август 1997. године, став 33., Извештаји 1997-V), а пошто је представку поднео 18. јуна 2007. године, примедба Владе мора се одбити.

3. Закључак

42. Суд констатује да ова притужба није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље примећује да није недопуштена ни по једном другом основу. Због тога се мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

1. Наводи странака

43. Влада је подржала одлуку Врховног суда. Она је тврдила да је подносилац представке пропустио да благовремено оспори вредност спора: он је то учинио у поднеску од 14. фебруара 2004. године, дакле, после припремног рочишта од 8. јануара 2004. године. Чак ни одређивање вредности спора од стране нижег суда није било у складу са Законом о парничном поступку, зато што је то суд урадио прекасно. У вези са налогом за плаћање судских трошкова обрачунатих на основу те вредности, подносилац представке је могао тражити накнаду разлике између судских трошкова за које је добио налог за плаћање и трошкова који одговарају вредности спора признатој од стране Врховног суда. Према томе, Држава се не може сматрати одговорном за пропуст адвоката подносиоца представке да оспори вредност спора на време или да тражи повраћај плаћених судских трошкова (видети Capuano против Италије, 25. јун 1987. године, став 28., серија A број 119, и Cardarelli против Италије, 27. фебруар 1992. године, став 17, серија A број 229-Г).

44. Подносилац представке је поново потврдио његову притужбу.

2. Оцена Суда

45. Од почетка се уочава да се тужба подносиоца представке тицала његовог наводног права својине на непокретност и да његова притужба, према томе, јасно спада у оквир члана 6. (видети, mutatis mutandis, Zander против Шведске, 25. новембар 1993. године, став 27, серија A број 279-B).

46. Суд подсећа да иако члан 6. Конвенције не приморава државе уговорнице да успостављају жалбене или касационе судове (видети, међу многим другим ауторитетима, Delcourt против Белгије, 17. јануар 1970. године, ст. 25-26, серија A број 11), где такви судови постоје морају се поштовати гаранције садржане у члану 6, између осталог, обезбеђењем делотворног приступа судовима. И поред тога, "право на суд", од кога је право на приступ суду један аспект, није апсолутно; оно подлеже ограничењима дозвољеним самим по себи, посебно када су у питању услови допуштености жалбе пошто сама његова природа захтева да га регулише Држава, која ужива одређен простор за процену с тим у вези (видети, на пример, García Manibardo против Шпаније, број 38695/97, став 36, ЕЦХР 2000-II, и Mortier против Француске, број 42195/98, став 33, 31. јул 2001. године). Ова ограничења међутим не смеју ограничити или смањити приступ лица на такав начин или у оној мери да је угрожена сама суштина права; посебно, та ограничења ће бити сагласна са чланом 6. став 1. само ако теже легитимном циљу и ако постоји сразмерност између употребљених средстава и циља коме се тежи (видети Guérin против Француске, 29. јул 1998. године, став 37, Извештаји 1998-V). Повреда члана 6. став 1. не постоји када је подносиоцу представке одбијен приступ касационом суду због његове сопствене процедуралне грешке (видети Brualla Gómez de la Torre против Шпаније, 19. децембар 1997. године, став 31., Извештаји 1997-VIII, и Edificaciones March Gallego S.A. против Шпаније, 19. фебруар 1998. године, став 33., Извештаји 1998-I; и, супротно, Dimova против Бугарске, број 31806/96, ст. 53. и 58, Извештај Комисије oд 21. октобра 1998. године).

47. У конкретном случају, Врховни суд је забранио приступ подносиоцу представке поступку ревизије, налазећи, без даљег објашњења, да је процена вредности спора (РСД 600.000) од стране Општинског суда 4. јула 2006. године извршена кршењем члана 40 Закона о парничном поступку из 1977. године, док је вредност коју је тужилац навео у првобитној тужби (РСД 1.000) била испод важећег законског прага (РСД 300.000). Ово јасно представља мешање у право подносиоца представке на приступ суду.

48. У вези са легитимним циљом истих, законски праг за жалбе Врховном суду је легитиман и оправдан процесни захтев с обзиром на саму суштину улоге Врховног суда да се бави питањима од неопходне важности (видети Dobrić, цитиран у горњем тексту, став 54.). Према томе, остаје да се утврди да ли мешање у приступ Врховном суду подносиоца представке било несразмерно или не (видети, на пример, Garzičić против Црне Горе, број 17931/07, став 33, 21. септембар 2010. године).

49. С тим у вези, Суд примећује да припремно рочиште изгледа није одржано (видети став 12.; видети такође став 24. горе, члан 284. став 2.). У вези са наводним процедуралним грешкама подносиоца представке, тужилац је био тај, а не подносилац представке који је утврдио нереалну вредност спора, што је подносилац представке јасно оспорио пре него што је завршио властити одговор на тужбу (видети ст. 12, 13, 24 (члан 297. став 5.) и 31. у горњем тексту; такође, упоредити насупрот предмету Dobrić, цитиран у горњем тексту, ст. 19 и 54.). Даље проистиче да је Општински суд, доказиво пре него што је истински отворио расправу о предметном питању на главној расправи овог поступка, поштовао обавезу да утврди праву вредност спора (приближно 6.700 евра) уместо јасно неодговарајућег износа који је тужилац навео (приближно 15 евра). Општински суд је стога донео решење о новопроцењеној вредности спора (упоредити насупрот предмету Dobrić, цитиран у горњем тексту, став 54.) и, штавише, наложио тужиоцу да плати додатну судску таксу с тим у вези (упоредити насупрот предмету Garzičić, цитиран у горњем тексту, исто). Вредност спора, која је била изнад прага потребног за улагање ревизије, јасно је и више пута наведена у пресудама нижестепених судова. Подносилац представке је према томе имао право да верује да ће му ревизија бити доступна у одговарајућем тренутку ако буде била потребна.

50. Наравно, првенствено је на домаћим органима, посебно судовима, да решавају проблеме тумачења домаћег законодавства. Улога Суда није, осим у случају очигледне произвољности, да то доведе у питање (видети, међу многим ауторитетима, Nejdet Şahin и Perihan Şahin против Турске [ВВ], број 13279/05, ст. 49-50, 20. октобар 2011. године; видети такође став 26. у горњем тексту), већ да провери да ли су ефекти тог тумачења у складу са Конвенцијом (видети Kuchoglu против Бугарске, број 48191/99, став 50, 10. мај 2007. године). Власти би требало да поштују и примењују домаће законе на предвидљив и доследан начин, а прописани елементи би требало да буду довољно разрађени и транспарентни у пракси да би се обезбедила правна и процедурална сигурност (видети,mutatis mutandis, Nejdet Şahin и Perihan Şahin, цитиран у горњем тексту, ст. 56-57). Суд сматра да ови захтеви примењени у конкретном случају, посебно с обзиром на правну сложеност предметног питања, траже већу транспарентност од простог одбацивања ревизије подносиоца представке од стране Врховног суда без икаквог даљег објашњења зашто је нашао да је поступање Општинског суда незаконито (упоредити насупрот предмету Dobrić, цитиран у горњем тексту, ст. 12. и 54., где је Врховни суд донео довољно образложену одлуку). Према томе, чак и под претпоставком да је одбијање подносиоца представке у погледу приступа Врховном суду било у складу са релевантним домаћим правом и ако се прихвати његов легитиман циљ, Суд сматра да је губитак могућности за подносиоца представке, на непредвидив и нетранспарентан начин, да употреби правни лек за који је разумно веровао да му је доступан, представљало несразмерно ометање с обзиром да подносилац представке није допринео овој ситуацији ни у ком смислу.

51. Следствено томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције, при чему се подразумева да задатак Суда није да утврђује какав би био стварни исход ревизије подносиоца представке да је Врховни суд прихватио да разматра њену основаност (видети, mutatis mutandis, Vasilescu против Румуније, 22. мај 1998. године, став 39, Извештаји 1998-III).

II. ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ

52. Подносилац представке је поново истакао горе наведену притужбу према члану 13. Конвенције. Он се даље жалио на правичност и исход парничног спора, ослањајући се на чл. 1. и 6. став 1. Конвенције, као и на члан 1. Протокола број 1.

53. С обзиром на његов горе наведени став (видети став 50. У горњем тексту) и с обзиром да члан 6. став 1. треба сматрати lex specialis у односу на члан 13. (видети, на пример, Sukhorubchenko против Русије, број 69315/01, став 60, 10. фебруар 2005. године, и Jalloh против Немачке (одлука), број 54810/00, 26. октобар 2004. године), Суд сматра да није неопходно да се посебно разматра допуштеност или основаност идентичне притужбе подносиоца представке према члану 13. Конвенције (видети, mutatis mutandis, Милановић против Србије, број 44614/07, став 103, 14. децембар 2010. године).

54. У вези са притужбом према члану 6. став 1., Суд подсећа да његова функција није да се бави чињеничним или правним пропустима које су наводно направили домаћи судови (видети García Ruiz против Шпаније [ВВ], број 30544/96, став 28, ЕЦХР 1999-I; и Cornelis против Холандије (одлука), број 994/03, ЕЦХР 2004-V (изводи)), пошто он није жалбени суд - или, како се некад каже, суд "четврте инстанце" (видети, међу многим другим ауторитетима, Melnychuk против Украјине (одлука), број 28743/03, ЕЦХР 2005-IX). Даље, у спису предмета не постоји доказ који би сугерисао да је подносилац представке претрпео повреду неког другог процесног права зајемченог чланом 6. Према томе, ова притужба мора се прогласити недопуштеном као очигледно неоснована у складу са чланом 35. ст. 3. и 4. Конвенције.

55. Суд најзад примећује да се члан 1. Протокола број 1 не односи на регулисање грађанских права између странака према приватном праву. У конкретном случају, према томе, одлуке судова не могу се сматрати неоправданим мешањем државе у имовинска права странке која губи. Заправо, управо је функција судова да расправља такве спорове, а њихово регулисање је у оквиру домаћег права и ван домашаја Конвенције (видети, mutatis mutandis, Kuchar и Stis против Чешке Републике (одлука), број 37527/97, 21. октобар 1998. године; видети такође Garzičić, цитиран у горњем тексту, став 37.). Према томе, ова притужба је неспојива ratione materiae са одредбама Конвенције у смислу члана 35. став 3. и мора се одбацити у складу са чланом 35. став 4. исте.

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

56. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета

57. Подносилац представке је тражио 21.689,5 евра (ЕУР) на име материјалне штете, што одговара половини вредности спорног стана. Он је даље изнео да је претрпео душевну патњу, али није изнео конкретан захтев за накнаду с тим у вези.

58. Влада је оспорила захтев подносиоца представке као превисок и непоткрепљен доказима.

59. Задатак Суда није да спекулише о стварном исходу ревизије подносиоца представке или материјалној штети коју је можда претрпео с тим у вези. Суд подсећа да би најприкладнији облик накнаде за повреду члана 6. став 1. био да се подносилац представке, што је више могуће, стави у положај у коме би био да ова одредба није занемарена. Сходно томе, он сматра да би најприкладнији облик накнаде био да се поново размотри ревизија подносиоца представке у складу са захтевима из члана 6. став 1. Конвенције, ако то подносилац представке затражи (видети, став 29. у горњем тексту, и, mutatis mutandis, Gençel против Турске, број 53431/99, став 27, 23. октобар 2003. године).

60. Пошто подносилац представке није поднео захтев за накнаду нематеријалне штете, Суд сматра да нема разлога да му се на име тога додели било какав износ.

Б. Трошкови

61. Подносилац представке је такође тражио 1.647 евра на име судске таксе и судских трошкова насталих пред првостепеним и другостепеним домаћим судовима. Он је такође тражио 1.050 евра за трошкове поступка настале пред Судом.

62. Влада је оспорила ове захтеве као превисоке.

63. С обзиром на горе наведено (видети став 59. у горњем тексту), Суд одбацује захтев за трошкове у домаћем поступку. У вези са другим захтевом, према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они стварно и неопходно настали и да су оправдани у погледу износа (видети, на пример, Iatridis против Грчке (правично задовољење) [ВВ], број 31107/96, став 54, ЕЦХР 2000-XI). У предметном случају, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра да је оправдано да подносиоцу представке досуди 850 евра.

В. Законска камата

64. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава притужбу у вези са правом на приступ суду према члану 6. Конвенције допуштеном, а остале притужбе према члану 6. Конвенције и члану 1. Протокола број 1 недопуштеним;

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције;

3. Утврђује да није неопходно да се притужба према члану 13. Конвенције разматра посебно;

4. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 850 евра (осам стотина и педесет евра), плус порез који подносилац представке може платити, на име трошкова, који ће се претворити у валуту Тужене државе по стопи важећој на дан исплате;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на износе наведене под (а) по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;

5. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 2. октобра 2012. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

SECOND SECTION

CASE OF JOVANOVIĆ v. SERBIA 
(Application no. 32299/08)

JUDGMENT

STRASBOURG 
2 October 2012

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Jovanović v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Françoise Tulkens, President,

Danutė Jočienė,

Dragoljub Popović,

Işıl Karakaş,

Guido Raimondi,

Paulo Pinto de Albuquerque,

Helen Keller, judges,

and Stanley Naismith, Section Registrar,

Having deliberated in private on 11 September 2012,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

10. The case originated in an application (no. 32299/08) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Vladeta Jovanović ("the applicant"), on 18 June 2008.

11. The applicant was represented by Mr V. Sojkić, a lawyer practising in Kruševac. The Government of Serbia ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

12. The applicant alleged, in particular, that he had been arbitrarily denied access to the Supreme Court.

13. On 3 November 2010 the application was communicated to the Government. It was also decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time (Article 29 § 1).

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

14. The applicant was born in 1944 and lives in Kruševac.

15. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

16. On 14 January 2003 the applicant’s brother ("the plaintiff") filed a claim against the applicant with the Municipal Court in Kruševac (P. no. 63/2003). The claim concerned the validity of a "life-long maintenance contract" (ugovor o doživotnom izdržavanju) concluded between the applicant and their late mother in so far as it involved a house in which she had lived and the applicant’s acquisition of the title thereto following her death. The value of the dispute (vrednost spora) indicated by the plaintiff was 1,000 dinars (RSD/equivalent to approximately 15 euros (EUR)).

17. On 19 February 2003 the applicant informed the court in one sentence that he contested the plaintiff’s allegations and claim. He further stated that, in view of the main hearing scheduled for 27 February, he intended to lodge a comprehensive written pleading soon.

18. On 27 February 2003 the court formally stayed the proceedings (doneo rešenje o mirovanju) until 27 June 2003 as no one attended the hearing.

19. On 23 June 2003 the plaintiff requested the continuation of the proceedings.

20. The three following hearings, scheduled between September and November 2003, were adjourned due to problems with having the parties properly summoned or their own requests for adjournment.

21. On 8 January 2004 the court held a brief hearing. The plaintiff reaffirmed his claim, stating that he would provide further evidence after the applicant had submitted his response to the claim (odgovor na tužbu). The applicant requested the court to discontinue the proceedings pending the outcome of another case. The court ordered the applicant to submit his response to the claim and adjourned the hearing indefinitely.

22. In his written response of 14 January 2004, the applicant from the outset requested the court to determine a realistic value of the dispute.

23. On 12 February 2004 the court formally discontinued the proceedings (doneo rešenje o prekidu postupka) and requested the plaintiff to pay the court stamp duty (sudska taksa) calculated on the basis of the value of the dispute as initially specified by the plaintiff.

24. On 4 July 2006, at the outset of the first hearing held in the resumed proceedings, the Municipal Court formally established that the actual value of the dispute was RSD 600,000 (equivalent to approximately EUR 6,700). It further ordered the plaintiff to pay additional stamp duty, corresponding to the difference between the initially specified value of the dispute and that decided on by the court.

25. On 5 December 2006 the Municipal Court ruled in favour of the plaintiff, declaring the impugned contract partially void. In so doing, it reaffirmed that the value of the dispute was RSD 600,000.

26. On 27 March 2007 the District Court in Kruševac upheld this judgment on appeal, noting that the value of the dispute was RSD 600,000.

27. On 22 May 2007 the applicant filed an appeal on points of law (izjavio reviziju).

28. On 5 September 2007 the Supreme Court rejected this appeal. It found that the applicant was not entitled to lodge an appeal on points of law given that the value of the dispute in question, as specified in the claim of 14 January 2003, was RSD 1,000 and, as such, well below the applicable statutory threshold of RSD 300,000. The Supreme Court also noted, without any further explanation, that the determination of the value of the dispute on 4 July 2006 by the Municipal Court had been carried out in breach of Article 40 of the Civil Procedure Act.

29. The applicant was served with the Supreme Court’s decision on 27 December 2007.

30. In the meantime, on 23 November 2007, the Municipal Court ordered the applicant to pay court fees calculated on the basis of the value of the dispute set at RSD 600,000.

31. The applicant has not yet paid this amount.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE

A. The Civil Procedure Act 1977 (Zakon o parničnom postupku; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia - OG SFRY - nos. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 and the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - nos. 27/92, 31/93, 24/94 and 12/98)

32. Articles 35-40 provide general rules as regards the means of establishing the value of a civil dispute. Article 40 § 2 provides that, in cases not relating to pecuniary requests, the relevant value of the dispute shall be the one indicated by the plaintiff in his claim. However, Article 40 § 3 provides that when the value of the dispute specified by the plaintiff appears to be "obviously too high or too low", and thus might affect, inter alia, the availability of an appeal on points of law, the court of first instance shall itself assess the accuracy of the specified value. This must be done speedily and in an adequate manner, at the preliminary hearing (pripremno ročište) at the latest, or, if one is not held, at the main oral hearing (glavna rasprava) before the examination of the merits.

33. Articles 227-320 prescribe the rules on the preparation for and the holding of the main hearing. In particular, Article 284 § 2 provides that a preliminary hearing shall not be scheduled when the civil proceedings at first instance are to be conducted by a single judge. Article 297 § 5 states, inter alia, that when a party objects on a certain issue, submits a motion or undertakes other procedural action in the proceedings before the respondent has begun contesting the subject-matter of the dispute, the respondent as a party may undertake such procedural steps before he has concluded his response to the claim.

34. Article 382 § 3 provides that an appeal on points of law (revizija) is "not admissible" in cases not relating to pecuniary requests where the value of the dispute, as indicated by the plaintiff in his claim, does "not exceed 15,000 ... dinars".

35. In accordance with Articles 383 and 394-397, inter alia, the Supreme Court shall, should it accept an appeal on points of law lodged by one of the parties concerned, have the power to overturn the impugned judgment or quash it and order a retrial before the lower courts. Lastly, Article 392 provides, inter alia, that the Supreme Court shall reject any and all appeals on points of law which it deems inadmissible.

B. The amendments to the above legislation of 2002 (published in OG FRY no. 3/02)

36. Article 16 § 3, inter alia, increased the minimum requirement for an appeal on points of law from 15,000 new dinars to 300,000 new dinars.

C. The Civil Procedure Act 2004 (Zakon o parničnom postupku; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia, no. 125/04)

37. The Civil Procedure Act 2004 entered into force on 23 February 2005, thereby repealing the Civil Procedure Act 1977. Article 491 § 4 of the former, however, provides that in all cases which were brought before that date the applicable legislation, as regards an appeal on points of law, shall be the legislation which was in force prior to 23 February 2005.

38. Article 422 § 10 further provides that a case may be reopened if the European Court of Human Rights has in the meantime rendered a judgment in respect of Serbia concerning the same or a similar legal issue.

D. Conclusions adopted at the Consultations of the Civil and Civil-Commercial Divisions of the Federal Court, the Supreme Courts and the Supreme Military Courts on 10 and 11 June 1981 with regard to the application of the Civil Procedure Act 1977

39. If a claim does not contain a pecuniary request (Article 40 § 2), the value of the dispute concerning the contested part of the appellate decision relevant for the assessment of the right to appeal on points of law shall be the one indicated by the plaintiff in his or her civil claim, or the one established by the court, speedily and in an adequate manner, at the preliminary hearing at the latest, or, if one was not held, during the course of the main oral hearing before the examination of the merits (Article 40 § 3), hence, before the plaintiff had started arguing his claim (Article 297 § 1).

40. In this regard, if the court omitted to assess the value of the dispute, and if the respondent failed to submit an objection thereto at the preliminary hearing, or, if one was not held, at the first hearing of the main oral hearing before his response to the claim had been concluded (Article 297 § 5), both the courts and the parties are thereafter precluded from discussing the value of the dispute.

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION CONCERNING THE APPLICANT’S ACCESS TO THE SUPREME COURT

41. The applicant relied on Articles 1, 6 § 1, 13 and 17 of the Convention, as well as Article 1 of Protocol No. 1. In substance he complained that the Supreme Court had arbitrarily refused to consider his appeal when he had the right to use this remedy.

42. Being the master of the characterisation to be given in law to the facts of any case before it, the Court considers that the above complaint falls to be examined under Articles 6 § 1 of the Convention only (see Akdeniz v. Turkey, no. 25165/94, § 88, 31 May 2005, and Dobrić v. Serbia, nos. 2611/07 and 15276/07, § 25, 21 June 2011). This provision, in its relevant part, reads as follows:

"In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a ... hearing ... by [a] ... tribunal established by law ..."

A. Admissibility

1. Compatibility ratione temporis

43. In the Court’s view, although the Government have not raised an objection as to the Court’s competence ratione temporis, this issue nevertheless calls for its consideration (see, mutatis mutandis, Blečić v. Croatia [GC], no. 59532/00, § 67, ECHR 2006-III).

44. The Court observes that, in accordance with the generally accepted principles of international law, a Contracting Party is only bound by the Convention in respect of events occurring after its entry into force. It further notes that Serbia ratified the Convention on 3 March 2004 and that some of the events referred to in the application in the present case had indeed taken place before that date. The Court shall therefore have jurisdiction ratione temporis to examine the applicant’s complaint in so far as it concerns events as of 3 March 2004. It shall nevertheless, for reasons of context and whilst examining the applicant’s complaint as a whole, also take into account any and all relevant events prior to that date (see, mutatis mutandis, Salontaji-Drobnjak v. Serbia, no. 36500/05, § 110, 13 October 2009).

2. The six-month time-limit

45. The Government argued that the decision of the District Court of 27 March 2007 was the final decision for the purposes of Article 35 § 1 of the Convention. In any event, the application had to be considered to have been lodged out of time whether the Court took the decision of 27 March 2007 or that of 5 September 2007 to be the final one: the date of introduction should not be the date on the application (16 June 2008) or the date that the Court considered as relevant (18 June 2008), but rather the date when the application was received by the Court (14 July 2008).

46. The applicant contested the Government’s argument, submitting a post office receipt dated 18 June 2008.

47. The Court observes that the alleged violation in the present case concerns precisely the manner in which the Supreme Court decided on the admissibility of the appeal on points of law. The final decision for the purposes of Article 35 § 1 was therefore adopted on 5 September 2007 and was served on the applicant on 27 December 2007.

48. In accordance with the established practice of the Convention organs, the Court normally considers the date of the introduction of an application to be the date of the first communication indicating an intention to lodge an application and giving some indication as to the nature of the application. Such first communication will interrupt the running of the six-month period. In the absence of explanations of an interval, of at least several days, between the date on which the initial submission was written and the date on which it was posted, the latter is to be considered the date of introduction of an application (see Arslan v. Turkey (dec.), no. 36747/02, decision of 21 November 2002, ECHR 2002-X (extracts) and Růžičková v. the Czech Republic (dec.), no. 15630/05, 16 September 2008), and not the date stamp indicating the application’s receipt by the Court (Kipritçi v. Turkey, no. 14294/04, § 18, 3 June 2008).

49. The Court notes that the present application was dated 16 June 2007 and was posted on 18 June 2007, as confirmed by the certified date of dispatch on the envelope. In the absence of any explanation for an interval of more than one day between the date on which the application form was drafted and the date on which it was posted, the latter date is to be regarded as the date of introduction of the application.

50. Accordingly, given that the six-month time-limit started to run on 28 December 2007, that is the day after the date of the receipt of the Supreme Court’s decision by the applicant (see paragraph 20 above; see also Worm v. Austria, no. 22714/93, 29 August 1997, § 33, Reports 1997-V), whereas he lodged his application on 18 June 2007, the Government’s objection must be dismissed.

3. Conclusion

51. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. The parties’ submissions

52. The Government endorsed the Supreme Court’s decision. They argued that the applicant had failed to challenge the value of the dispute in a timely manner: he had done so in his submission on 14 February 2004, thus, after the preliminary hearing of 8 January 2004. Even the determination of the value of the dispute by the lower court had not been in accordance with the Civil Procedure Act, as the court had done so too late. As to the order to pay court fees calculated on the basis of that value, the applicant could request reimbursement of the difference between the court fees that he had been ordered to pay and the fees that corresponded to the value of the dispute recognised by the Supreme Court. Therefore, the State cannot be held responsible for the failure of the applicant’s lawyer to challenge the value of the dispute in time or to request the return of the court fees paid (referring to Capuano v. Italy, 25 June 1987, § 28, Series A no. 119, and Cardarelli v. Italy, 27 February 1992, § 17, Series A no. 229-G).

53. The applicant reaffirmed his complaint.

2. The Court’s assessment

54. It is noted from the outset that the applicant’s action concerned his alleged real estate entitlement and that his complaint, therefore, clearly falls within the scope of Article 6 (see, mutatis mutandis, Zander v. Sweden, 25 November 1993, § 27, Series A no. 279-B).

55. The Court reiterates that although Article 6 of the Convention does not compel the Contracting States to set up courts of appeal or of cassation (see, among other authorities, Delcourt v. Belgium, 17 January 1970, §§ 25-26, Series A no. 11), where such courts exist the guarantees contained in Article 6 must be complied with, inter alia, by ensuring effective access to the courts. Nevertheless, the "right to a court", of which the right of access is one aspect, is not absolute; it is subject to limitations permitted by implication, in particular where the conditions of admissibility of an appeal are concerned since by its very nature it calls for regulation by the State, which enjoys a certain margin of appreciation in this regard (see, for example, García Manibardo v. Spain, no. 38695/97, § 36, ECHR 2000-II, and Mortier v. France, no. 42195/98, § 33, 31 July 2001). However, these limitations must not restrict or reduce a person’s access in such a way or to such an extent that the very essence of the right is impaired; specifically, such limitations will only be compatible with Article 6 § 1 if they pursue a legitimate aim and there is a proportionality between the means employed and the aim pursued (see Guérin v. France, 29 July 1998, § 37, Reports 1998-V). There is no violation of Article 6 § 1 where an applicant is refused access to a court of cassation due to his own procedural mistake (see Brualla Gómez de la Torre v. Spain, 19 December 1997, § 31, Reports 1997-VIII, and the Edificaciones March Gallego S.A. v. Spain, 19 February 1998, § 33, Reports 1998-I; and, contrast, Dimova v. Bulgaria, no. 31806/96, §§ 53 and 58, Commission’s report of 21 October 1998).

56. In the present case, the Supreme Court barred the applicant’s access to the review proceedings, finding, without further clarification, that the assessment of the value of the dispute (RSD 600,000) by the Municipal Court on 4 July 2006 had been carried out in breach of Article 40 of the Civil Procedure Act 1977, while the value as specified in the plaintiff’s original claim (RSD 1,000) had been below the applicable statutory threshold (RSD 300,000). This clearly amounts to an interference with the applicant’s right of access to a court.

57. As regards the legitimate aim thereof, the statutory threshold for appeals to the Supreme Court is a legitimate and reasonable procedural requirement having regard to the very essence of the Supreme Court’s role to deal only with matters of the requisite significance (see Dobrić, cited above, § 54). Therefore, it remains to be established whether the interference with the applicant’s access to the Supreme Court was disproportionate or not (see, for example, Garzičić v. Montenegro, no. 17931/07, § 33, 21 September 2010).

58. In this respect, the Court observes that a preliminary hearing does not appear to have been held (see paragraph 12; see also paragraph 24 above, Article 284 § 2). As regards the applicant’s alleged procedural mistakes, it was the plaintiff and not the applicant who had set the unrealistic value of the dispute, which the applicant apparently challenged before he had concluded his own response to the claim (see paragraphs 12, 13, 24 (Article 297 § 5) and 31 above; also, compare and contrast to Dobrić, cited above, §§ 19 and 54). It further transpires that the Municipal Court, arguably before it had genuinely opened a discussion of the subject matter at the main hearing of these unorthodox proceedings, had complied with its obligation to establish the proper value of the dispute (approximately 6,700 euros) instead of the clearly inadequate amount specified by the plaintiff in his claim (approximately 15 euros). The Municipal Court thus issued a formal decision (rešenje) on the newly assessed value of the dispute (compare and contrast to Dobrić, cited above, § 54) and, furthermore, ordered the plaintiff to pay additional court stamp duty in this respect (compare and contrast to Garzičić, cited above, ibid.). The value of the dispute, which was above the threshold required for the lodging of an appeal on points of law, was clearly and repeatedly stated in the lower courts’ judgments. The applicant was therefore entitled to believe that an appeal on points of law would be available to him in due course and if needed.

59. It is, of course, primarily for the national authorities, notably the courts, to resolve problems of interpretation of domestic legislation. The Court’s role is not, save in the event of evident arbitrariness, to question it (see, among many authorities, Nejdet Şahin and Perihan Şahin v. Turkey [GC], no. 13279/05, §§ 49-50, 20 October 2011; see also paragraph 26 above), but to verify whether the effects of such interpretation are compatible with the Convention (see Kuchoglu v. Bulgaria, no. 48191/99, § 50, 10 May 2007). The authorities should respect and apply domestic legislation in a foreseeable and consistent manner and the prescribed elements should be sufficiently developed and transparent in practice in order to provide legal and procedural certainty (see, mutatis mutandis, Nejdet Şahin and Perihan Şahin, cited above, §§ 56-57). The Court considers that these requirements applied to the present case, particularly in view of the legal complexity of the issue in question, calling for more transparency than a mere dismissal of the applicant’s appeal on points of law by the Supreme Court without any further clarification of why it found the Municipal Court’s conduct to be unlawful (compare and contrast to Dobrić, cited above, §§ 12 and 54, where the Supreme Court had adopted a sufficiently reasoned decision). Therefore, even assuming that the refusal of the applicant’s access to the Supreme Court was in accordance with the relevant domestic law and having accepted its legitimate aim, the Court considers that the applicant’s loss, in an unforeseeable and non-transparent manner, of the possibility of using a remedy which he had reasonably believed to be available, amounted to a disproportionate hindrance given that the applicant had not contributed to this situation in any respect.

60. There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention, it being understood that it is not this Court’s task to determine what the actual outcome of the applicant’s appeal on points of law would have been had the Supreme Court accepted to consider it on its merits (see, mutatis mutandis, Vasilescu v. Romania, 22 May 1998, § 39, Reports 1998-III).

II. OTHER ALLEGED VIOLATIONS

61. The applicant re-stated the above complaint under Article 13 of the Convention. He further complained about the fairness and the outcome of the civil dispute, relying on Articles 1 and 6 § 1 of the Convention, as well as Article 1 of Protocol No. 1.

62. Having regard to its findings above (see paragraph 50 above) and given that Article 6 § 1 is to be considered as constituting a lex specialis in relation to Article 13 (see, for example, Sukhorubchenko v. Russia, no. 69315/01, § 60, 10 February 2005, and Jalloh v. Germany (dec.), no. 54810/00, 26 October 2004), the Court considers that it is not necessary to examine separately the admissibility or the merits of the applicant’s identical complaint made under Article 13 of the Convention (see, mutatis mutandis, Milanović v. Serbia, no. 44614/07, § 103, 14 December 2010).

63. As regards the complaint under Article 6 § 1, the Court reiterates that it is not its function to deal with errors of fact or law allegedly committed by the national courts (see García Ruiz v. Spain [GC], no. 30544/96, § 28, ECHR 1999-I; and Cornelis v. the Netherlands (dec.), no. 994/03, ECHR 2004-V (extracts)), as it is not a court of appeal - or, as is sometimes said, a "fourth instance" (see, among many other authorities, Melnychuk v. Ukraine (dec.), no. 28743/03, ECHR 2005-IX). Further, there is no evidence in the case file to suggest that the applicant suffered a violation of any other of the procedural rights guaranteed under Article 6. Therefore, this complaint must be declared inadmissible as manifestly ill-founded in accordance with Article 35 §§ 3 and 4 of the Convention.

64. The Court finally observes that Article 1 of Protocol No. 1 does not concern the regulation of civil law rights between parties under private law. In the instant case, therefore, the courts’ decisions cannot be seen as an unjustified State interference with the property rights of the losing party. Indeed, it is the very function of the courts to determine such disputes, the regulation of which falls within the remit of domestic law and outside the scope of the Convention (see, mutatis mutandis, Kuchar and Stis v. Czech Republic (dec.), no. 37527/97, 21 October 1998; see also Garzičić, cited above, § 37). Therefore, this complaint is incompatible ratione materiae with the provisions of the Convention within the meaning of Article 35 § 3 and must be rejected in accordance with Article 35 § 4 thereof.

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

65. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

66. The applicant claimed EUR 21,689.5 euros (EUR) in respect of pecuniary damage, which corresponds to half of the value of the flat in dispute. He further submitted that he had suffered from mental anguish, but made no specific request for compensation in this regard.

67. The Government contested the applicant’s claim as excessive and unsubstantiated.

68. The Court’s task is not to speculate about the actual outcome of the applicant’s appeal on points of law or any pecuniary damage he may have sustained in that connection. The Court reiterates that the most appropriate form of redress for a violation of Article 6 § 1 would be to ensure that the applicant, as far as possible, is put in the position in which he would have been had this provision not been disregarded. Consequently, it considers that the most appropriate form of redress would be to reconsider the applicant’s appeal on points of law in accordance with the requirements of Article 6 § 1 of the Convention, should the applicant so request (see, paragraph 29 above, and, mutatis mutandis, Gençel v. Turkey, no. 53431/99, § 27, 23 October 2003).

69. Given that the applicant did not submit a claim for non-pecuniary damage, the Court considers that there is no call to award him any sum on that account.

B. Costs and expenses

70. The applicant also claimed EUR 1,647 in respect of the court stamp duty and court fees incurred before the first- and second-instance national courts. He also claimed EUR 1,050 for costs and expenses incurred before the Court.

71. The Government contested these claims as excessive.

72. In view of the above considerations (see paragraph 59 above), the Court rejects the claim for costs and expenses in the domestic proceedings. As regards to the second claim, according to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are also reasonable as to their quantum (see, for example, Iatridis v. Greece (just satisfaction) [GC], no. 31107/96, § 54, ECHR 2000-XI). In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the applicant the sum of EUR 850.

C. Default interest

73. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the complaint concerning the right of access to a court under Article 6 of the Convention admissible and the other complaints under Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 inadmissible;

2. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention;

3. Holds that it is not necessary to examine separately the complaint under Article 13 of the Convention;

4. Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 850 (eight hundred and fifty euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 2 October 2012, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.