На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, пресуда Европског суда за људска права по представци број 49198/10, Јовчова против Србије, која гласи:
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 3/2014 од 15.1.2014. године.
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЈОВЧОВА против СРБИЈЕ
(представка број 49198/10)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
5. новембар 2013. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакторских промена.
У предмету Јовчова против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:
Paulo Pinto de Albuquerque, председник,
Dragoljub Popović,
Helen Keller, судије,
и Seçkin Erel, вршилац дужности секретара Одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 15. октобра 2013. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 49198/10) против Републике Србије коју је Суду поднела, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), српска држављанка, гђа Стана Јовчова (у даљем тексту: "Подноситељка представке"), 17. августа 2010. године.
2. Владу Србије (у даљем тексту "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.
3. Представка је 2. новембра 2011. године достављена Влади.
ЧИЊЕНИЦЕ
4. Подноситељка представке је рођена 1955. године и живи у Босилеграду.
5. Подноситељка представке је била запослена у ХКП Јумко a.д., друштвеном/државном предузећу у Врању (у даљем тексту: "дужник").
6. Општински суд у Босилеграду је 12. фебруара 2007. године пресудио у корист подноситељке представке и наложио дужнику да јој исплати:
(a) неисплаћене плате у износу од 70.387,12 српских динара (РСД),1 заједно са законском каматом; и
(б) РСД 5.517 (приближно 70 евра) за судске трошкове.
7. Пресуда је постала правоснажна 2. марта 2007. године.
8. Подноситељка представке је 13. фебруара 2008. године поднела предлог за извршење горе наведене пресуде Општинском суду у Врању, предложивши да се она изврши преносом са рачуна дужника.
9. Суд је 14. фебруара 2008. године усвојио предлог подноситељке представке и донео решење о извршењу.
10. Подноситељка представке је 16. априла 2010. године поднела уставну жалбу.
11. Уставни суд је 26. децембра 2012. године утврдио да је "право подноситељке представке на суђење у разумном року" повређено и наложио Општинском суду у Врању и Народној банци Србије да изврше правоснажну пресуду што је пре могуће.
__________
1 Приближно 880 евра
12. Општински суд у Босилеграду је 28. априла 2007. године пресудио у корист подноситељке представке и наложио дужнику да јој исплати:
(a) неисплаћене плате у износу од РСД 78.712 (приближно ЕУР 990), заједно са законском каматом;
(б) накнаду за исхрану на раду у износу од РСД 51.715,68 (приближно ЕУР 650), заједно са законском каматом;
(в) РСД 14.360 (приближно ЕУР 185) за судске трошкове; и
(г) доприносе за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање за период од 1. јануара 2004. године до 8. фебруара 2005. године.
13. Пресуда је постала правоснажна 13. децембра 2007. године.
14. Подноситељка представке је 13. фебруара 2008. године поднела предлог за извршење горе наведене пресуде Општинском суду у Врању, предложивши да се она изврши преносом са рачуна дужника.
15. Суд је 15. априла 2008. године усвојио предлог подноситељке представке и донео решење о извршењу.
16. Подноситељка представке је 16. априла 2010. године поднела уставну жалбу.
17. Према информацијама у спису, предмет је још у току пред Уставним судом.
18. Релевантно домаће право изнето је у пресудама Суда Предузеће ЕВТ против Србије (број 3102/05, ст. 26. и 27, 21. јун 2007. године); Марчић и други против Србије (број 17556/05, став 29, 30. октобар 2007. године); Р. Качапор и друге подноситељке представки против Србије (бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, 15. јануар 2008. године, ст. 57-82.); Влаховић против Србије (број 42619/04, ст. 37-47, 16. децембар 2008. године); Црнишанин и други против Србије (бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, 13. јануар 2009. године, ст. 100-104); Адамовић против Србије, (бр. 41703/06, ст. 17-22, 2. октобар 2012. године); видети такође Маринковић против Србије ((одлука) бр. 5353/11, 29. јануар 2013. године, ст. 26-29. и ст. 31-44).
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛ. 6. И 13. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ
19. Подноситељка представке се жалила због пропуста Тужене државе да изврши две правоснажне пресуде донете у њену корист против дужника и због непостојања делотворног правног средства с тим у вези. Она се позвала на чл. 6. и 13. Конвенције и члан 1. Протокола број 1 који, у релевантном делу, гласe:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона."
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."
"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."
20. Суд примећује да притужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. (a) Конвенције. Он даље примећује да није недопуштена ни по неком другом основу. Према томе, она се мора прогласити допуштеном.
21. Влада је тврдила да је подноситељка представке одговорна за неизвршење пошто није искористила све доступне процесне кораке. Посебно, она је предложила да се извршење спроводе само преносом са рачуна дужника.
22. Подноситељка представке се са тим није сложила.
23. Суд подсећа да, у начелу, када подносилац представке, као што је ова подноситељка представке, добије правоснажну пресуду против предузећа под контролом државе, он или она једино морају да поднесу предлог за извршење те пресуде надлежном суду или, у случају поступка ликвидације или стечаја против дужника, да пријаве потраживања стечајном управнику (видети Р. Качапор и друге подноситељке представки против Србије, цитирана у горњем тексту, ст. 109-112). Примећено је да је ова подноситељка представке у фебруару 2008. године тражила извршење правоснажних пресуда донетих у њену корист, али да су оне до данас остале неизвршене.
24. Суд даље примећује да је често утврђивао повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у случајевима који покрећу питања слична онима у овом предмету (видети ibidem, ст. 115-116. и став 120; Црнишанин и други против Србије, цитирана у горњем тексту, ст. 123-124. и ст. 133-134; Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, ст. 74. и 79, 31. мај 2011. године).
25. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу или аргумент који би га могли убедити да у овом предмету донесе другачији закључак. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1.
26. Суд не сматра да је неопходно, у околностима овог предмета, да разматра у суштини исту притужбу према члану 13. Конвенције (видети, mutatis mutandis, Kin-Stib и Мајкић против Србије, бр. 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 12 УЗ КОНВЕНЦИЈУ
27. Подноситељка представке се такође жалила због неизвршења правоснажних судских одлука у њену корист на основу члана 1. Протокола број 12 који, у релевантном делу, гласи:
"1. Уживање сваког права које закон предвиђа мора се обезбедити без дискриминације по било ком основу, као што је пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус.
Јавне власти не смеју ни према коме вршити дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1."
28. У спису предмета нема елемената који омогућавају Суду да утврди да је понашање домаћих органа било дискриминаторно (видети, mutatis mutandis, Macready против Републике Чешке, бр. 4824/06 и 15512/08, став 70, 22. април 2010. године).
29. Произилази да је ова притужба очигледно неоснована и да се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3. и 4. Конвенције.
III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
30. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.“
31. Подноситељка представке је тражила 3.640 евра (ЕУР) на име материјалне и нематеријалне штете.
32. Влада је тврдила да Суд не би требало да наложи извршење домаћих одлука које су предмет разматрања у овом случају пошто то подноситељка представке није изричито тражила.
33. Суд се, међутим, није сложио са Владом. Пресуда у којој Суд утврди повреду Конвенције или њених протокола намеће Туженој држави законску обавезу не само да плати износе досуђене на основу правичног задовољења, већ и да, такође, изабере, уз надзор Комитета министара, одговарајуће опште и/или појединачне мере које ће усвојити у домаћем правном поретку да би утврђена повреда била окончана (видети Apostol против Грузије, бр. 40765/02, ст. 71-73, ЕЦХР 2006, и Марчић и други против Србије, цитирана у горњем тексту, ст. 64-65, и Пралица против Босне и Херцеговине, бр. 38945/05, став 19, 27. јануар 2009. године).
34. С обзиром на оно што је утврдио у овом предмету, и без утицаја на било коју другу меру која се може сматрати неопходном, Суд сматра да Тужена држава мора обезбедити извршење правоснажних домаћих пресуда које су предмет разматрања у овом случају, исплатом подноситељки представке, из сопствених средстава, износа досуђених наведеним правоснажним пресудама, умањено за све износе који су можда већ исплаћени у вези са истим.
35. Осим тога, Суд сматра да је подноситељка представке претрпела одређену нематеријалну штету због повреда Конвенције утврђених у овом предмету. Процењујући на основу правичности, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд сматра да је оправдано и правично да подноситељки представке досуди 2.000 евра.
36. Подноситељка представке није поднела захтев којим тражи накнаду трошкова насталих пред домаћим судовима и пред Судом. Према томе, Суд сматра да нема разлога да јој по том основу досуди неки износ.
37. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава притужбу према чл. 6. и 13. Конвенције и члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију допуштеном, а преостали део представке недопуштеним;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;
3. Утврђује да нема потребе да се разматра притужба према члану 13. Конвенције;
4. Утврђује
(а) да Тужена држава треба да исплати подноситељки представке, из сопствених средстава и у року од три месеца, износе досуђене правоснажним пресудама које се разматрају у овом предмету, умањено за износе који су можда већ исплаћени на основу наведених пресуда;
(б) да Тужена држава исплати подноситељки представке, у истом року, ЕУР 2.000 (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете, заједно са порезом који се може наплатити на овај износ, који ће се претворити у валуту Тужене државе по курсу важећем на дан исплате;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део захтева подноситељке представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 5. новембра 2013. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Seçkin Erel Вршилац дужности секретара |
Paulo Pinto de Albuquerque Председник |
SECOND SECTION
CASE OF JOVČOVA v. SERBIA
(Application no. 49198/10)
JUDGMENT
STRASBOURG
5 November 2013
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Jovčova v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Committee composed of:
Paulo Pinto de Albuquerque, President,
Dragoljub Popović,
Helen Keller, judges,
and, Seçkin Erel, Acting Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 15 October 2013,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 49198/10) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention“) by a Serbian national, Ms Stana Jovčova ("the applicant“), on 17 August 2010.
2. The Serbian Government ("the Government“) were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3. On 2 November 2011 the application was communicated to the Government.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
4. The applicant was born in 1955 and lives in Bosilegrad.
5. The applicant was employed by HKP Yumco a.d., a socially/State- owned company based in Vranje (hereinafter - "the debtor“).
6. On 12 February 2007 the Bosilegrad Municipal Court ruled in favour of the applicant and ordered the debtor to pay her:
(a) salary arrears in the amount of 70,387.12 Serbian dinars (RSD),1 plus statutory interest; and
(b) RSD 5,517 (approximately EUR 70) for her legal costs.
7. On 2 March 2007 the judgment became final.
8. On 13 February 2008 the applicant filed a request for the enforcement of the above judgment before the Vranje Municipal Court, proposing that it be carried out by means of a bank transfer.
9. On 14 February 2008 the court accepted the applicant’s request and issued an enforcement order.
10. On 16 April 2010 the applicant lodged a constitutional appeal.
11. On 26 December 2012 the Constitutional Court held that the applicant’s "right to trial within reasonable time“ was violated and ordered the Vranje Municipal Court and National Bank of Serbia to enforce the final judgment as soon as possible.
________
1 Approximately 880 euros (EUR)
12. On 28 April 2007 the Bosilegrad Municipal Court ruled in favour of the applicant and ordered the debtor to pay her:
(a) salary arrears in the amount of RSD 78,712 (aproximatelly EUR 990), plus statutory interest;
(b) employee meal benefits (naknada za ishranu na radu) in the amount of RSD 51,715.68 (approximately EUR 650), plus statutory interest;
(b) RSD 14,360 (approximately EUR 185) for her legal costs; and
(c) the pension, disability, and health contributions due for the period 1 January 2004 to 8 February 2005.
13. On 13 December 2007 the judgment became final.
14. On 13 February 2008 the applicant filed a request for the enforcement of the above judgment before the Vranje Municipal Court, proposing that it be carried out by means of a bank transfer.
15. On 15 April 2008 the court accepted the applicant’ s request and issued an enforcement order.
16. On 16 April 2010 the applicant lodged a constitutional appeal.
17. According to information in the file the case is still pending before the Constitutional Court
18. The relevant domestic law is set out in the Court’s judgments of EVT Company v. Serbia (no. 3102/05, §§ 26 and 27, 21 June 2007); Marčić and Others v. Serbia (no. 17556/05, § 29, 30 October 2007); R. Kačapor and Others v. Serbia (nos. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 and 3046/06, 15 January 2008, §§ 57-82); Vlahović v. Serbia (no. 42619/04, §§37-47, 16 December 2008); Crnišanin and Others v. Serbia (nos. 35835/05, 43548/05, 43569/05 and 36986/06, 13 January 2009, §§ 100-104); Adamović v. Serbia, (no. 41703/06, §§ 17-22, 2 October 2012); see also Marinković v. Serbia ((dec.) no. 5353/11, 29 January 2013, §§ 2629 and §§ 31-44).
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 AND 13 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL NO. 1 TO THE CONVENTION
19. The applicant complained about the respondent State’s failure to enforce two final judgments rendered in her favour against the debtor and about the lack of an effective remedy in this connection. She relied on Articles 6 and 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 which, in so far as relevant, read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law.“
"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.
The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties.“
"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.“
20. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
21. The Government maintained that the applicant was responsible for the non-enforcement as she had failed to use all available procedural steps at her disposal. In particular, she proposed that the enforcement be carried out by means of a bank transfer only.
22. The applicant disagreed.
23. The Court reiterates that, in principle, when an applicant, such as the present one, obtains a final judgment against a State-controlled entity, he or she is only required to file a request for the enforcement of that judgment to the competent court or, in case of liquidation or insolvency proceedings against the debtor, to report his or her claims to the administration of the debtor (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 109-112). It is observed that the present applicant sought enforcement of the final judgments rendered in her favour in February 2008 and that they remained unenforced to the present day.
24. The Court further observes that it has frequently found violations of Article 6 of the Convention and/or Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in cases raising issues similar to those raised in the present case (see ibidem, §§ 115-116 and § 120; Crnišanin and Others v. Serbia, cited above, §§ 123-124 and §§ 133-134; Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, §§ 74 and 79, 31 May 2011).
25. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or convincing argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1.
26. The Court does not find it necessary in the circumstances of this case to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).
II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 1 OF PROTOCOL NO. 12 TO THE CONVENTION
27. The applicant also complained about the non-enforcement of final court decisions in her favour under Article 1 of Protocol No. 12 which, in so far as relevant, reads as follows:
“The enjoyment of any right set forth by law shall be secured without discrimination on any ground such as sex, race, colour, language, religion, political or other opinion, national or social origin, association with a national minority, property, birth or other status.
No one shall be discriminated against by any public authority on any ground such as those mentioned in paragraph 1."
28. There are no elements in the case file which enable the Court to find that the conduct of the domestic bodies was discriminatory (see, mutatis mutandis, Macready v. the Czech Republic, nos. 4824/06 and 15512/08, § 70, 22 April 2010).
29. It follows that this complaint is manifestly ill-founded and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 and 4 of the Convention.
III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
30. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
31. The applicant claimed 3,640 euros (EUR) in respect of pecuniary and non-pecuniary damage.
32. The Government maintained that the Court should not order the enforcement of the domestic decisions under consideration in the present case as the applicant had failed to expressly request that.
33. However, the Court disagrees with the Government. A judgment in which the Court finds a violation of the Convention or of its Protocols imposes on the respondent State a legal obligation not just to pay those concerned the sums awarded by way of just satisfaction, but also to choose, subject to supervision by the Committee of Ministers, the general and/or, if appropriate, individual measures to be adopted in its domestic legal order to put an end to the violation found (see Apostol v. Georgia, no.40765/02, §§ 71-73, ECHR 2006-XIV, and Marčić and Others v. Serbia, cited above, §§ 64-65, and Pralica v. Bosnia and Herzegovina, no. 38945/05, § 19, 27 January 2009).
34. Having regard to its finding in the instant case, and without prejudice to any other measures which may be deemed necessary, the Court considers that the respondent State must secure the enforcement of the final domestic judgments under consideration in this case by way of paying the applicant, from their own funds, the sums awarded in the said final judgments, less any amounts which may have already been paid in respect of the said judgments.
35. In addition, the Court considers that the applicant sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court considers it reasonable and equitable to award EUR 2,000 to the applicant.
36. The applicant did not submit a claim seeking reimbursement of the costs incurred before the domestic courts and the Court. Accordingly, the Court considers that there is no call to award her any sum on that account.
37. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the complaint under Articles 6 and 13 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention admissible and the remainder of the application inadmissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;
3. Holds that there is no need to examine the complaint under Article 13 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State shall, from its own funds and within three months, pay the applicant, the sums awarded in the final judgments under consideration in the present case, less any amounts which may have already been paid on the basis of the said judgments;
(b) that the respondent State is to pay the applicant, within the same period, EUR 2,000 (two thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable on this amount which is to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 5 November 2013, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Seçkin Erel Acting Deputy Registrar |
Paulo Pinto de Albuquerque President |