Tomić protiv Srbije

На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, Пресуда Европског суда за људска права по представци бр. 25959/06 - Томић против Србије, која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 67/2007 од 20.7.2007. године.

САВЕТ ЕВРОПЕ
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ТОМИЋ против СРБИЈЕ
(Представка бр. 25959/06)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
26. јуни 2007. године 

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Томић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:

гђа Ф. Тилкенс, председник, (F. Tulkens)

г. Г. А. Б. Бака, (А. B. Baka)

г. И. Кабрал Барето, (I. Cabral Barreto)

г. В. Загребелски, (V. Zagrebelsky)

гђа А. Муларони (А. Mularoni)

гђа Д. Јочиене (D. Jočiene),

г. Д. Поповић, судије

и гђа Ф. Еленс-Пасос, (F. Elens-Passos), заменик секретара Већа,

после већања на затвореној седници одржаној 5. јуна 2007. године, Изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (бр. 25959/06) против Државне заједнице Србија и Црна Гора, чији је правни следбеник Србија од 3. јуна 2006. године (видети став 72 у даљем тексту), а коју је Суду поднела на основу члана 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") држављанка тадашње Државне заједнице Србија и Црна Гора, гђа Слађана Томић (у даљем тексту: "Подноситељка представке") 24. маја 2006. године.

2. Владу Државне заједнице Србија и Црна Гора, у почетку, а потом Владу Србије, (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен агент, г. С. Царић.

3. Председник већа је представци дао приоритет у складу са правилом 41. Правилника Суда.

4. Дана 31. августа 2006. године Суд је одлучио да представку достави Влади. У складу са чланом 29. став 3. Конвенције, такође је одлучено да ће основаност представке бити разматрана заједно са њеном прихватљивошћу.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подноситељка представке је рођена 1973. године и живи у Смедереву.

А. Први поступак за доделу старатељства

6. 1998. године подноситељка представке се удала за П. В. а касније те године рођена је њихова кћерка А. В.

7. У почетку, подноситељка представке је живела са родитељима П. В. у Крупњу, а П. В. је био у Београду како би завршио студије.

8. 2001. године између подноситељке представке и П. В. су се јавили брачни проблеми, очигледно као последица ове раздвојености.

9. Дана 24. фебруара 2001. године подноситељка представке и А.В. су се преселиле у кућу њених родитеља у Смедереву, где су боравиле у периоду од четири месеца и одакле је подноситељка представке поднела тужбу Општинском суду у Крупњу тражећи развод брака, да јој се А. В. повери на бригу, чување и васпитавање¹ и издржавање детета.

10. Дана 19. јула 2001. године Општински суд у Крупњу је донео делимичну пресуду, којом се брак разводи. Поступак се затим наставио по питању старатељства и издржавања детета које је тражила подноситељка представке.

11. Дана 10. априла 2002. године Институт за ментално здравље је препоручио да се старатељство додели подноситељки представке и закључио да је П. В. "неспособан да на одговарајући начин води рачуна" о потребама А. В, укључујући посебно и њену потребу за контактом са подноситељком представке.

12. Дана 25. фебруара 2004. године Општински суд је пресудио у корист подноситељке представке. Тиме јој је, између осталог, поверио² А. В. и наложио П. В. да плаћа 10% његове месечне плате на име издржавања детета.

13. Дана 17. децембра 2004. године Окружни суд у Шапцу потврдио је одлуку Општинског суда. П. В. је ова пресуда очигледно достављена неких два месеца касније, када је пресуда Општинског суда постала правоснажна.

14. Дана 9. марта 2006. године Врховни суд Србије је потврдио одлуку Окружног суда у Шапцу (Окружни суд), у трећом степену.

__________________________

1 У изворном тексту употребљена је реч "custody" што у буквалном преводу значи старатељство. Да би превод био у духу домаћег права и да би се омогућило лакше разумевање домаћим правницима ова реч, у зависности од контекста, ће бити превођена на различите начине. У одређеним случајевима ће непреведена синтагма бити написана у загради.

2 Ibid.

Б. Извршни поступак који је уследио

15. С обзиром да је, почев од 29. јуна 2001. године, А. В. боравила код П. В. и његових родитеља у Крупњу (видети став 39. у даљем тексту), дана 11. марта 2005. године подноситељка представке је затражила извршење правоснажне пресуде која је донета у њену корист.

16. Дана 18. марта 2005. године Општински суд је усвојио овај захтев. Он је наложио П. В. да преда А. В. подноситељки представке у року од три дана, упозорио га да ће у супротном бити кажњен, и навео да ће, ако казна не доведе до добровољне предаје, А. В. бити одузета присилно, у сарадњи са локалним Центром за социјални рад.

17. Дана 11. априла 2005. године Окружни суд је потврдио ову одлуку.

18. Дана 28. априла 2005. године Општински суд је заказао рочиште за 25. мај 2005. године, и том приликом је П. В. требало да преда А. В. подноситељки представке. Ово рочиште, међутим, никада није одржано јер је П. В. обавестио Општински суд да он не може да му присуствује, па је подноситељка представке затим очигледно одлучила да се не појави.

19. Следеће рочиште је одржано 8. јуна 2005. године. Присуствовали су му подноситељка представке и П. В., као и психолог из Центра за социјални рад. П. В. поново није предао А. В. подноситељки представке. Психолог је навео да А. В. не треба насилно одвести већ да је треба постепено припремити за промену старатељства. Истом приликом, П. В. се очигледно сагласио да ће омогућити контакт подноситељке представке са А. В. одмах после рочишта. Овај сусрет између подноситељке представке и А. В., се, међутим, никада није остварио, због чега је Општински суд казнио П. В. новчаним износом од 20.000 динара ("RSD"), који је у то време био приближно једнак износу од 242 евра ("EUR"). Дана 20. јуна 2005. године ово решење о кажњавању је потврђено по жалби.

20. Дана 12. августа 2005. године Општински суд је одложио рочиште с обзиром на чињеницу да се П. В. није лично појавио. Подноситељка представке је, међутим, унапред послала писмено објашњење, у ком је навела да је незванично сазнала да ни П. В. ни А. В. нису у граду и да неће присуствовати рочишту. Подноситељка представке је навела да не може да приушти путовање од Смедерева само да би била присутна на рочишту које је ионако одложено. Истог дана, Општински суд је казнио П. В. у износу од 50.000 динара, који је у то време био приближно једнак износу од 594 евра. Дана 19. септембра 2005. године ово решење о кажњавању је потврдио Окружни суд по жалби.

21. Дана 7. децембра 2005. године Општински суд је наложио послодавцу П. В., локалној основној школи, да одузме наведени износ од 50.000 РСД од његове плате и да га уплати на рачун Општинског суда.

22. И подноситељка представке и П. В. су присуствовали рочишту у Општинском суду које је одржано дана 11. јануара 2006. године. П. В. је, међутим, навео да није довео А. В. зато што је то она сама одбила и да не жели да је приморава. Судија надлежан за извршење је, потом, у пратњи странака и неколико полицајаца, отишао кући П. В. али је кућа била празна. Истог дана је због тога Општински суд поново казнио П. В. у износу од 60.000 динара, који је у то време био приближно једнак износу од 689 евра.

23. Следеће рочиште заказано у Општинском суду за 2. фебруар 2006. године је одложено. П. В. му је приступио али није довео А.В. а директор Центра за социјални рад је обавестио суд да нема слободног психолога.

24. Дана 9. марта 2006. године Општински суд је одржао још једно рочиште. Њему су присуствовали и подноситељка представке и П. В., као и оба психолога, али А. В. опет није била присутна. Психолози су се сложили да А. В. треба, ако је икако могуће, постепено припремити за предају,³ али су такође навели да стална неизвесност није у њеном најбољем интересу и да би принудна предаја детета,⁴ због тога, на крају могла бити неизбежна. Најзад, Општински суд је донео одлуку да П. В. треба да омогући подноситељки представке приступ А. В. и да ће, ако то не учини, дана 17. марта 2006. године А. В. бити принудно одузета.

25. Дана 17. марта 2006. године П. В. се није појавио на рочишту које је заказано у Општинском суду, али су били присутни подноситељка представке, полиција и дечији психолог. Истог дана покушана је принудна предаја детета али је, поново, кућа П. В. била празна. Следеће рочиште је заказано за 14. април 2006. године.

__________________________

3 Ibid.

4 Ibid.

26. Дана 12. априла 2006. године, међутим, П. В. је доставио поднесак Општинском суду, у коме тражи одлагање заказаног извршења. Он је истакао да је А. В. ученица првог разреда и да би, према томе, било боље да се сачека да се заврши школска година.

27. Дана 13. априла 2006. године подноситељка представке је доставила поднесак Општинском суду, у коме је навела да ју је судија обавестио да се извршење заказано за 14. април 2006. године не може спровести с обзиром на чињеницу да се не може обезбедити присуство психолога. Рочиште заказано за 14. април 2006. године је због тога одложено.

28. Дана 26. маја 2006. године Општински суд је у присуству подноситељке представке, полиције, као и дечијег психолога покушао да спроведе предају детета⁵ (carry out transfer of custody), али то није могао да учини с обзиром да А. В. нису могли да нађу у њеној основној школи и да је касније установљено да је "код лекара".

29. Дана 14. јуна 2006. године Општински суд је поново покушао да спроведе принудну предају детета⁶ (to carry out forcible transfer of custody). Присуствовали су подноситељка представке, неколико полицајаца и дечији психолог. На крају, судија надлежан за извршење је наредио да се провали у кућу П. В. Пошто је то урађено, утврђено је да је П. В. у кући, али А. В. није била ту. Том приликом П. В. је изјавио да не жели да сарађује са Општинским судом, нити, заправо, да даје било какве информације о томе где је А. В.

30. Дана 20. јуна 2006. године П. В. је затражио да се поступак извршења одложи с обзиром на привремену меру која је донета у његову корист у посебном поступку (видети став 44 у даљем тексту).

31. Дана 1. септембра 2006. године поступајући судија Општинског суда за извршење у предмету подноситељке представке повукао се из поступка, наводећи да не испуњава недавно уведене законске захтеве које морају испуњавати судије за вођење породичних спорова (видети став 61 у даљем тексту). Пошто Општински суд у Крупњу није имао другог погодног судију, дана 13. октобра 2006. године предмет подноситељке представке је прослеђен Општинском суду у Лозници.

32. Дана 31. октобра 2006. године наведени суд је одбацио захтев П. В. од 20. јуна 2006. године.

33. Следеће рочиште је заказано за 24. јануар 2007. године.

34. Дана 18. јануара 2007. године подноситељка представке је очигледно предложила да се рочиште одржи у њеном одсуству с обзиром да је у шестом месецу трудноће и изричито јој је саветовано да не путује. Она је, међутим, тражила од Општинског суда да организује да се А. В. преда њој на чување у просторијама Центра за социјални рад у Смедереву, граду у коме живи. Истовремено, П. В. је молио суд да се извршење одложи с обзиром да је Општински суд у Лозници преиначио, у оквиру посебног парничног поступка, пресуду за старатељство која је донета у корист подноситељке представке (видети став 48 у даљем тексту).

35. Чини се да је рочиште заказано за 24. јануар 2007. године, стога, одложено.

36. Дана 2. фебруара 2007. године Општински суд у Лозници је усвојио захтев П. В. и званично одложио поступак извршења до правоснажне одлуке у посебном парничном поступку по питању старатељства над А. В. Суд се ослонио на члан 64. став 1. Закона о извршном поступку (видети став 56 у даљем тексту).

__________________________

5 Ibid.

6 Ibid.

В. Додатне чињенице које се односе на поступак извршења

37. Подноситељка представке се жалила на закашњење у поступку извршења: I) Председнику Општинског суда дана 29. новембра 2005. године, 20. фебруара 2006. године и 3. маја 2006. године; II) Председнику Окружног суда дана 10. јуна 2005. године, 20. фебруара 2006. године и 3. маја 2006. године и III) Министарству правде дана 20. фебруара 2006. године.

38. Дана 8. децембра 2005. године председница Општинског суда је обавестила подноситељку представке да је у потпуности свесна хитности предметног питања, али је објаснила да суд има само тројицу активних судија и да је то разлог зашто је закашњење објективно оправдано.

Г. Контакти подноситељке представке са А. В.

39. Дана 29. јуна 2001. године, после сусрета у Центру за социјални рад у Смедереву, П. В. је одвео А. В. у кућу његових родитеља у Крупњу, где она од тада живи.

40. Дана 25. октобра 2001. године исти Центар за социјални рад је навео да је П. В. то учинио насилно, занемарујући најбоље интересе детета А. В.

41. Од 29. јуна 2001. године подноситељка представке је могла да се види са А. В. само у просторијама Центра за социјални рад у Крупњу, а и тамо само на кратко.

42. Од марта 2005. године, међутим, после покретања извршног поступка, подноситељка представке је лишена сваког приступа А. В.

Д. Други поступак за доделу старатељства

43. Дана 12. априла 2006. године П. В. је покренуо посебан парнични поступак, тражећи преиначење правоснажне пресуде од 25. фебруара 2004. године (видети ставове 12-13 у горњем тексту).

44. Дана 14. јуна 2006. године Општински суд у Лозници је донео привремену меру, и одлучио да А. В. може да остане код П. В. до краја школске године.

45. Дана 4. јула 2006. године Окружни суд је ову одлуку укинуо по жалби.

46. Дана 14. јуна 2006. године Центар за социјални рад из Крупња, града у коме живи П. В., је предложио да се старатељство над А. В. додели П. В.

47. Дана 18. октобра 2006. године Центар за социјални рад из Смедерева, града у коме живи подноситељка представке, је предложио да подноситељка представке задржи старатељство над А. В.

48. Дана 13. децембра 2006. године Општински суд у Лозници је пресудио у корист П. В. Поверио му је А. В.⁷ (It granted him full custody of А.В.) и наложио подноситељки представке да плаћа 25% њене месечне плате на име издржавања детета, убудуће, заједно са заосталим трошкове издржавања од 12. априла 2006. године до 12. децембра 2006. године. Најзад, подноситељки представке је наложено да плати трошкове и додељено јој је ограничено право да виђа дете: I) од 13. децембра 2006. године до 13. марта 2007. године, по два сата сваког петка, у просторијама Центра за социјални рад у Крупњу; II) од 14. марта 2007. године па надаље, један викенд месечно, као и за сваки други рођендан плус петнаест дана за летњи и седам дана за зимски распуст годишње.

49. У свом образложењу Општински суд је објаснио да прихвата препоруку Центра за социјални рад у Крупњу у коме је наведено, између осталог, да П. В. правилно брине о А. В., да се она потпуно навикла на њену постојећу породичну ситуацију и да би свака предаја подноситељки представке због тога била трауматична. Препорука Центра за социјални рад из Смедерева је, међутим, одбијена, између осталог, јер је контрадикторна и јер центар није успео да успостави директан контакт са А. В. Суд је даље приметио да је А. В., када је лично саслушана, изјавила да жели да остане код П. В. за кога је веома везана и да се, такође, подноситељка представке, како је време протицало, отуђила од ње. Најзад, Општински суд је приметио да се подноситељка представке поново удала и престала да буде заинтересована за А. В. и да је престала ефективно да учествује у поступку.

50. Дана 14. марта 2007. године Окружни суд је потврдио пресуду Општинског суда у Лозници по питању старатељства над А. В. У том смислу, она је тако постала правоснажна. Истовремено, међутим, Окружни суд је укинуо спорну пресуду што се тиче месечног издржавања за дете, права подноситељке представке да виђа дете, као и досуђених трошкова, и наложио да се ова питања преиспитају у првом степену.

__________________________

7 Ibid.

Ђ. Кривичне пријаве поднете против П. В.

51. 2001. године подноситељка представке је поднела кривичну пријаву против П. В., наводећи да је он незаконито преузео искључиво старатељство над А. В. Међутим, изгледа да је Општинско јавно тужилаштво из Крупња у одређеном тренутку после тога одбацило ову пријаву, пошто судови нису донели правоснажну пресуду по питању старатељства.

52. Дана 24. фебруара 2005. године подноситељка представке је поднела још једну кривичну пријаву, овог пута полицији у Смедереву, у којој је навела да јој је П. В. претио због покушаја да оствари њено законско право на поверавање детета.

53. Најзад, по доношењу пресуде о старатељству у њену корист, 2006. године подноситељка представке је поднела још једну кривичну пријаву против П. В., овог пута по члану 191. став 1. Кривичног законика из 2005. године (видети став 69 у даљем тексту). Изгледа да је, међутим, и ову пријаву Општинско јавно тужилаштво из Крупња накнадно одбацило.

Е. Друге кривичне пријаве

54. Дана 17. марта 2006. године подноситељка представке је поднела кривичну пријаву против главног књиговође основне школе у којој је П. В. запослен, наводећи да је он одбијао да изврши налог Општинског суда 7. децембра 2005. године (видети став 21 у горњем тексту).

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

А. Закон о извршном поступку; (објављен у Службеном гласнику Републике Србије - Сл. гласник бр. 125/04)

55. Члан 5 став 1 предвиђа да се сви поступци извршења морају хитно спровести.

56. Члан 64 став 1 наводи, између осталог, да ће суд, на захтев дужника, одложити поступак извршења у току ако је извршна исправа у питању, на пример, правоснажна судска пресуда, стављена на ван снаге у оквиру посебног поступка, на основу одлуке која је донета у првом степену и дужник докаже да би наставак извршења, у таквим околностима, вероватно имао за последицу ненадокнадиву или посебно озбиљну штету.

57. Члан 68. став 1. предвиђа, између осталог, да ће извршење суд прекинути по службеној дужности ако је извршна исправа у питању у међувремену стављена ван снаге правоснажном одлуком која је донета у оквиру посебног поступка.

58. Члан 224, којим се посебно наглашавају најбољи интереси детета, предвиђа прво период од три дана за добровољно извршење налога о предаји детета. После тога, међутим, следе новчане казне и, коначно, ако је потребно, дете присилно одводи судија, у сарадњи са психологом који ради у школи или је запослен у посебној служби за бригу о детету.

Б. Закон о браку и породичним односима; (објављен у Службеном гласнику Социјалистичке Републике Србије - Сл. гласник - бр. 22/80, 11/88 и Сл. гласник бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01)

59. Члан 391. предвиђа, између осталог, да се сви поступци за извршење старатељства над дететом морају хитно спровести.

В. Породични закон; објављен у Сл. гласнику РС бр. 18/05)

60. Члан 65. ст. 3. и 4. наводе да ће се мишљењу детета посветити дужна пажња у вези са свим питањима и у поступку који се тиче његових или њених права, истовремено узимајући у обзир старост детета и зрелост. Даље, дете које има десет година може слободно и директно да изрази своје мишљење кад год су његова или њена права у питању.

61. Према члану 203. став 2, судије које се баве породичним питањима морају бити особе које поседују посебно знање о правима и питањима детета.

62. Овај закон је ступио на снагу 1. јула 2005. године и тиме ставио ван снаге Закон о браку и породичним односима о коме је реч у горњем тексту.

Г. Релевантне уставне одредбе

63. Члан 25 Устава Републике Србије који је објављен у Сл. гласнику СРС бр. 1/90 предвиђа следеће:

"Свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом нанесе службено лице, државни орган или организација која врши јавна овлашћења у складу са законом.

Такве штете надокнађује Република Србија или организација [у питању]."

64. Овај Устав је стављен ван снаге 10. новембра 2006. године, када је нови Устав, објављен у Сл. гласнику РС бр. 98/06, ступио на снагу.

65. Суштина члана 35. став 2. "новог" Устава одговара, у свом релевантном делу, горе цитираном тексту члана 25. претходног Устава.

Д. Закон о облигационим односима; (објављен у Службеном листу Социјалистичке Савезне Републике Југославије - Сл. лист СФРЈ - бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и Службени лист Савезне Републике Југославије - Сл. лист СРЈ - бр. 31/93)

66. Члан 172. став 1. предвиђа да је правно лице, што укључује и државу, одговорно за сваку штету коју проузрокује неки његов орган "трећем лицу".

67. Према чл. 199. и 200. Закона о облигацијама, између осталог, свако ко је претрпео страх, физички бол или душевну патњу као последицу кршења "права личности" може, у зависности од њиховог трајања и јачине, поднети тужбу код парничних судова ради новчане накнаде, и, сем тога, тражити друге врсте накнаде "које би могле" обезбедити одговарајуће нематеријално задовољење.

Ђ. Кривични закон Републике Србије из 1977. године; (објављен у Сл. гласнику СРС бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 и Сл. гласнику РС бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03

68. Чланови 242. и 245. овог законика инкриминишу "злоупотребу службеног положаја", односно "несавестан рад у служби".

Е. Кривични законик из 2005. године; објављен у Сл. гласнику РС бр. 85/05, 88/05 и 107/05)

69. Према члану 191. свако ко, између осталог, спречава извршење одлуке о поверавању детета,⁸ биће кажњен новчано или казном затвора од највише две године. Ако починилац, међутим, накнадно преда дете у питању или на други начин поступи у складу са одлуком о поверавању детета⁹ у питању, суд може да одлучи да њега/њу не казни новчано или казном затвора. Суд може такође изрећи условну затворску казну, у коме случају починиоцу може бити наложено да издржава условну затворску казну ако он/или она не предају малолетно дете у питању у предвиђеном року.

70. Члан 340. инкриминише "неизвршење судске одлуке".

71. Овај закон је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, чиме је стављен ван снаге Кривични законик из 1977. године.

__________________________

8 Ibid.

9 Ibid.

Ж. Одговарајуће одредбе у вези са Судом Србије и Црне Горе 
и наслеђивањем Државне заједнице Србија и Црна Гора

72. Одговарајуће одредбе у вези са Судом Србије и Црне Горе и наслеђивањем Државне заједнице Србија и Црна Гора наведене су у пресуди Матијашевић против Србије (бр. 23037/04, ставови 12, 13 и 16-25, од 19. септембра 2006. године).

III. РЕЗЕРВА ПО ЧЛАНУ 13. КОНВЕНЦИЈЕ

73. У резерви која је садржана у инструменту ратификације Конвенције и Протокола уз њу, који је депонован у Савету Европе 3. марта 2004. године, Влада је навела да се "одредбе члана 13. неће примењивати у односу на правне лекове у оквиру надлежности Суда Србије и Црне Горе, док наведени Суд не постане оперативан у складу са чл. 46. до 50. Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора (Службени лист Србије и Црне Горе, бр. 1/03)".

74. Ова резерва је повучена писмом од 11. јула 2005. године из Сталне мисије Државне заједнице Србија и Црна Гора, које је заведено у Генералном секретаријату 15. јула 2005. године.

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ

75. Према члану 6. Конвенције, подноситељка представке се жалила због неизвршења правоснажне пресуде о поверавању детета од 25. фебруара 2004. године.

Члан 6. став 1. Конвенције, у свом релевантном делу, предвиђа:

"....Свако, током одлучивања о његовим (или њеним) грађанским правима и обавезама ... има право на правичну ... расправу у разумном року ... пред непристрасним судом ..."

А. Прихватљивост

1. Аргументи које су изнеле стране

76. Влада је тврдила да подноситељка представке није искористила све расположиве и делотворне домаће правне лекове. Посебно, она није покренула парницу према чл. 172. и 200. Закона о облигационим односима или члану 25. Устава (видети ставове 63-67, горе). Заиста, Влада је поднела одређену домаћу судску праксу у овом смислу, тврдећи да је накнада и материјалне и нематеријалне штете претрпљене због разних "процедуралних неправилности", укључујући и закашњење сада могућа у судовима у Србији. Влада је додала да подноситељка представке није поднела кривичну пријаву на основу чл. 242. и 245. Кривичног законика из 1977. године нити кривичну пријаву на основу члана 340. Кривичног законика из 2004. године (видети ставове 68 и 70 у горњем тексту). Најзад, она је приметила да кривична пријава коју је подноситељка поднела на основу члана 191. Кривичног законика из 2004. године није одмах поднета (видети ставове 69, односно 53 у горњем тексту).

77. Подноситељка представке је тврдила да се у потпуности придржавала захтева исцрпљености средстава који садржи члан 35. став 1. Конвенције, учинивши све што је у њеној моћи да се изврши правоснажна пресуда о додељивању детета на негу, чување и васпитање¹⁰ која је донета у њену корист. Подноситељка представке је додала да је поднела неколико посебних кривичних пријава, али узалуд, и да се више пута притуживала разним државним органима због своје бојазни (видети ставове 51-54, односно 37-38 у горњем тексту).

__________________________

10 Ibid.

2. Релевантна начела

78. Суд подсећа да је у складу са утврђеном судском праксом, сврха правила о унутрашњим правним лековима у члану 35. став 1. Конвенције да се високим странама уговорницама пружи могућност да спрече или исправе наводне повреде пре но што се неко због њих обрати Суду. Међутим, једини правни лекови које треба исцрпети јесу они који су делотворни. Обавеза је државе када тврди да правни лекови нису исцрпљени, да увери Суд да су ти лекови делотворни, да су и теоријски и практично били на располагању у релевантном времену (видети, између осталог, пресуду у предмету Вернијо против Француске, пресуда од 20. фебруара 1991. године, серија А, бр. 198, стр. 11-12, став 27 и у предмету Далија против Француске, пресуда од 19. фебруара 1998. године, Извештаји 1998-1, стр. 87-88, став 38). Када је услов тог терета доказивања испуњен, подносилац представке је дужан да докаже да је правни лек на који се држава позвала заправо био исцрпљен, или да је због неког разлога био неадекватан или неделотворан у конкретним околностима предмета, или да су постојале посебне околности које су подносиоца односно подноситељку представке ослобађале тог захтева (видети предмет Данкевич против Украјине, бр. 40679/98, став 107, 29. април 2003. године).

79. Суд наглашава да се приликом примене овог правила мора посветити дужна пажња контексту. Сходно томе, Суд признаје да се члан 35. став 1. мора примењивати уз известан степен флексибилности и без прекомерног формализма (видети предмет Акдивар и остали против Турске, пресуда од 16. септембра 1996. године, Извештаји 1996-4, стр. 1211, став 69).

80. Најзад, Суд поново наглашава да је одлучујуће питање приликом процене делотворности неког правног лека у вези са притужбом због дужине поступка то да ли постоји или не постоји могућност да се подносиоцу представке обезбеди непосредно и брзо правно задовољење, а не посредна заштита права која је зајемчена чланом 6 (видети, између осталог, Скордино против Италије (бр. 1) [ВВ], бр. 36813/97, став 195, ЕЦЉП 2006, и Сирмели против Немачке [ВВ], бр. 75529/01, став 102, 8. јун 2006. године). То конкретно значи да ће правни лек бити "делотворан" ако се може користити било за убрзање одлуке судова који одлучују о предмету, било за то да подносиоцу тужбе пружи одговарајуће задовољење за закашњења која је већ претрпео (видети Кудла против Пољске [ВВ], бр. 30210/96, ставови 157-159, ЕСЉП 2000-11, Мифсуд против Француске (одлука) [ВВ], бр. 57220/00, став 17, ЕЦЉП 2002-8, и Сирмели против Немачке [ВВ], горе наведено, став 99).

3. Оцена Суда

81. Суд примећује да би одвојени тужбени захтев за накнаду штете (видети ставове 63-67 у горњем тексту) био неделотворан у смислу члана 35. став 1. Конвенције. Посебно, чак и под претпоставком да је подноситељка представке могла да добије накнаду за претходно одлагање, Влада није доказала да би тај поступак био ишта бржи од било које "редовне" грађанске парнице која је могла да потраје годинама и да пређе више нивоа надлежности (видети, сходно томе, Мерит против Украјине, бр. 66561/01, став 59, 30. март 2004. године и Скордино против Италије (бр. 1), већ наведен, став 195). Јасно је да тужбени захтев ове врсте такође не би могао да убрза извршење у питању.

82. Суд даље сматра да је кривична пријава (видети ставове 51-54, у горњем тексту) била исто тако неделотворна пошто није третирана ништа брже него било који други кривични предмет. Влада свакако није понудила ни један супротан доказ.

83. Суд, према томе, закључује да се жалба подноситељке представке не може сматрати неприхватљивом због неисцрпљења домаћих правних лекова по члану 35. став 1. Конвенције. Сходно томе, Владина примедба у вези са овим се мора одбити. Суд такође сматра да жалба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. Конвенције и не налази ни један други основ да је прогласи неприхватљивом. Зато се она мора прогласити прихватљивом.

Б. Основаност

1. Аргументи које су изнеле стране

84. Влада је навела да је тужена држава ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године, да се поступак извршења на који се жали није решио од 18. марта 2005. године до 14. марта 2007. године, и да су домаћи судови, у том периоду, учинили све како би се извршила правоснажна пресуда донета у корист подноситељке представке. Они су, посебно, били у сталном контакту са подноситељком и у потпуности одговарали на њене многобројне захтеве. Предмет у питању је, међутим, био веома сложен и осетљив, и тицао се битних интереса малолетног детета. Даље, подноситељка представке се није појавила на неколико рочишта а захтев за извршење је такође поднела нека три месеца пошто је пресуда Општинског суда већ постала правоснажна. Најзад, Влада је тврдила да подноситељка представке није уложила довољно напора како би успоставила контакт са А. В. у релевантном периоду.

85. Подноситељка представке је навела да је пресуда Општинског суда постала правоснажна у фебруару 2005. године и да је поднела свој захтев одмах после тога. Она је признала да суд надлежан за извршење није био потпуно неактиван, али је приметила да ипак није извршио пресуду у питању. Једина рочишта којима подноситељка није присуствовала су она за која је већ знала да ће бити одложена из овог или оног разлога. Најбољи интереси А. В. су такође захтевали да она поново буде са подноситељком представке што је пре могуће, због чега је подноситељка чак била спремна да прихвати разне начине постепене предаје детета. У сваком случају, суд надлежан за извршење није заказивао рочишта довољно често и, неколико пута, није могао да нађе психолога, што је само допринело закашњењу у питању. Најзад, подноситељка представке је тврдила да је учинила све што је могла да убрза извршење и да је упорно покушавала да успостави контакт са њеном кћерком.

2. Релевантна начела

86. Суд подсећа да његова утврђена судска пракса у смислу члана 6, између осталог, штити примену правоснажних обавезујућих судских одлука, које, у државама које признају владавину права, не могу бити неизвршене на штету једне стране. Сходно томе, извршење судске одлуке се не може спречити, поништити или неоправдано одлагати (видети, међу многим другим ауторитетима, Хорнсби против Грчке, пресуда од 19. марта 1997. године, Извештаји 1997-II, стр. 510-11, став 40, Бурдов против Русије, бр. 59498/00, став 34, ЕСЉП 2002-III, и Јасиуниене против Литваније, бр. 41510/98, став 27, 6. март 2003. године).

87. Даље, Суд примећује да је, без обзира да ли је дужник приватни или државни актер (a private or a State actor) на држави је да предузме све потребне кораке да се изврши правоснажна судска пресуда као и да, том приликом, осигура делотворно учешће целог свог апарата, а пропуст да то учини није у складу са захтевима садржаним у члану 6. став 1. (видети, сходно томе, у контексту старатељства над дететом, Пини и други против Румуније, бр. 78028/01 и 78030/01, ставови 174-189, ЕСЉП 2004-В).

3. Оцена Суда

88. Суд примећује да је правоснажна пресуда о додељивању детета на негу, чување и васпитање¹¹ од 25. фебруара 2004. године остала неизвршена од 18. марта 2005. године до 14. марта 2007. године, кад је престала да буде извршна (видети ставове 15-16, 48-50 и 57 у горњем тексту). У периоду од ове две године, Општински суд је одређивао новчане казне и покушао да употреби принудне мере у неколико наврата. На крају, међутим, предаја детета се никада није обавила.

89. Суд даље примећује да је подноситељка представке у поступку извршења поступала са нарочитом пажњом, док је П. В. јасно ставио до знања да нема намеру да сарађује са властима или да преда А. В. подноситељки представке (видети ставове 15-37, односно 29 у горњем тексту). Штавише, од подноситељке представке се није могло очекивати да путује из града где живи, Смедерева, у Крупањ, који је удаљен неких 230 километара, само да би била присутна на неколико рочишта, која се, у сваком случају, нису могла одржати из разлога који се не односе на њено понашање нити да, заправо, путује супротно савету лекара (видети ставове 18, 20, 27 и 34 у горњем тексту).

90. Најзад, Суд примећује да није било покушаја извршења од 21. јуна 2005. године до 11. августа 2005. године, 20. септембра 2005. године до 6. децембра 2005. године и од 15. јуна 2006. године до 1. фебруара 2007. године, и да је поступак за извршење званично одложен 2. фебруара 2007. године до 14. марта 2007. године када је подноситељка представке изгубила право на негу, чување и васпитање¹² над А. В. (видети ставове 19-21, 29-36, 48-50 и 57 у горњем тексту).

91. С обзиром на горе наведено и упркос осетљивости спорног поступка, Суд сматра да органи Србије нису предузели довољне мере како би се извршила правоснажна пресуда од 25. фебруара 2004. године. Као последица тога дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

__________________________

11 Ibid.

12 Ibid.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ

92. Подноситељка представке се даље жалила да јој је, због неизвршења правоснажне судске пресуде о поверавање детета на негу, чување и васпитање¹³ која је донета у њену корист, био ускраћен сваки приступ и контакт са њеним дететом током две године.

Суд сматра да ову жалбу треба разматрати по члану 8 Конвенције, који, у оном делу у коме је релевантан, гласи:

"1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, ...

2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву... ради заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других."

__________________________

13 Ibid.

А. Прихватљивост

93. И Влада и подноситељка представке су се ослонили на аргументе већ сумиране у ставовима 76 и 77 у горњем тексту.

94. Пошто их је размотрио, Суд долази до истог закључка као што је описано у ставовима 81-83 у горњем тексту.

95. Суд даље примећује да жалба подноситељке представке по члану 8. није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. Конвенције ни неприхватљива по неком другом основу. Према томе, она се мора прогласити прихватљивом.

Б. Основаност

1. Аргументи које су изнеле стране

96. И Влада и подноситељка представке су се ослонили на аргументе већ сумиране у ставовима 84 и 85 у горњем тексту.

97. Влада је даље признала да је породични живот подноситељке представке заиста погођен дужином поступка извршења у питању, али се позвала на судску праксу овог Суда (видети ставове 99-102 у даљем тексту) и закључила да су домаћи органи учинили све што су могли да изврше пресуду о поверавању детета негу, чување и васпитање,¹⁴ која је донета у корист подноситељке представке.

98. Подноситељка представке је истакла да правоснажна судска пресуда нема смисла ако тужена држава не може или не жели да се ова пресуда изврши. Према томе, оно што би требало да је одлучујуће, није наводно настојање државе које има за циљ обезбеђење извршења, већ њен пропуст да га доведе до краја.

__________________________

14 Ibid.

2. Релевантна начела

99. Суд првенствено примећује да узајамно уживање међусобног контакта родитеља и детета представља суштински елемент "породичног живота" у смислу члана 8. Конвенције (видети, између осталих правних ауторитета, предмет Монори против Румуније и Мађарске, бр. 71099/01, став 70, 5. април 2005. године).

100. Друго, позитивна обавеза државе по члану 8. укључује и право родитеља на мере које ће им омогућити поновно спајање са дететом. Међутим, обавеза националних органа да предузму такве мере није безусловна, пошто поновно спајање једног родитеља са дететом које је неко време живело са другим родитељем може бити неизводљиво одмах и може захтевати припремне мере. Природа и обим таквих мера зависиће од околности сваког случаја, али су разумевање и сарадња свих заинтересованих важни саставни делови. Где изгледа да би контакт са родитељем могао да угрози најбоље интересе детета, на националним је органима да обезбеде правичну равнотежу (видети Хоканен против Финске, пресуда од 23. септембра 1994. године, серија А бр. 299, стр. 22, став 58; и Силвестер, цитиран у горњем тексту, став 58).

101. Треће, Суд подсећа да делотворно поштовање породичног живота захтева да будући односи између родитеља и детета не могу да се утврђују само на основу пуког протека времена (видети, сходно томе, Силвестер против Аустрије, бр. 36812/97 и 40104/98, став 69, 24. април 2003. године, и В. против Уједињеног краљевства, пресуда од 8. јула 1987. године, серија А бр. 121, стр. 29, став 65).

102. Најзад, у случајевима који се тичу извршења одлука у вези са породичним правом, Суд је више пута установио да је одлучујуће да ли су националне власти предузимале све потребне мере да се олакша извршење као што се може оправдано тражити у посебним околностима сваког предмета (видети Хоканен, цитиран у горњем тексту, стр. 22, став 58, и Ињаколи-Зениде против Румуније, бр. 31679/96, став 96, ЕСЉП 2000-I).

3. Оцена Суда

103. С обзиром на горе цитирану судску праксу, посебне чињенице овог предмета и поднеске самих страна који су већ разматрани у вези са чланом 6 (видети ставове 84 и 85 у горњем тексту), Суд налази да органи Србије нису учинили све што је у њиховој моћи и што се од њих могло оправдано очекивати како би омогућили поновно спајање подноситељке представке и њене кћерке (видети ставове 88-91 у горњем тексту).

104. Посебно, присилна предаја детета, мада неизбежна (видети Ињаколо-Зениде, цитиран у горњем тексту, став 106) и покушана неколико пута, никада није успешно завршена. Даље, легитимни интерес подноситељке представке да развије везу са својим дететом као и дугорочни интерес детета у истом смислу, национални органи нису размотрили са дужном пажњом (видети Горгулу против Немачке, бр. 74969/01, став 46, 26. фебруар 2004. године). Најзад, П. В. је заправо дозвољено да искористи правосудни систем док се чињенично стање протеком времена није довољно изменило да би била могућа измена одлуке о поверавању детета на чување, негу и васпитање, у посебном судском поступку (видети ставове 48-50 у горњем тексту; видети, такође, сходно томе, Пини и други против Румуније, цитиран у горњем тексту, став 188, који се односи на неповољне последице неизвршења у области породичних односа).

105. Суд, према томе, закључује да је, упркос пољу слободне процене тужене државе, неизвршење права подноситељке представке на негу, чување и васпитање,¹⁵ утврђеног пресудом Општинског суда од 25. фебруара 2004. године, довело до повреде њеног права на поштовање породичног живота, како је загарантовано чланом 8 (видети, сходно томе, Мекмајкл против Уједињеног Краљевства, пресуда од 24. фебруара 1995. године, серија А бр. 307-Б, став 91, и Пини и други против Румуније, цитиран у горњем тексту).

__________________________

15 Ibid.

III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ

106. Најзад, подноситељка представке је изнела да нема на располагању делотворан домаћи лек како би убрзала поступак извршења у питању.

Суд сматра да ову жалбу треба разматрати по члану 13. Конвенције, који гласи како следи:

"Свако коме су повређена права и слободе предвиђене у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.."

А. Прихватљивост

107. Суд примећује да ова жалба покреће питања чињеница и права по Конвенцији, чије утврђивање захтева разматрање основаности. Он такође сматра да жалба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. Конвенције и да се не може прогласити неприхватљивом ни по ком другом основу. Жалба се, према томе, мора прогласити прихватљивом.

Б. Основаност

1. Аргументи које су изнеле стране

108. И Влада и подноситељка представке су се ослонили на аргументе описане у ставовима 76 и 77 у горњем тексту.

109. Влада је додала да, с обзиром на садржај њене резерве по члану 13, тужена држава "не може бити одговорна за могућу несагласност њеног законодавства са одредбама члана 13" пре 15. јула 2005. године (видети ставове 73 и 74 у горњем тексту).

110. Најзад, Влада је остала при ставу да Суд треба такође да да дужну тежину чињеници да је 3. јуна 2006. године Црна Гора прогласила независност, што значи да је туженој држави потребно време да свој правни систем усклади "са новим ... околностима" (видети став 72 у горњем тексту).

2. Релевантна начела

111. Суд примећује да члан 13. гарантује делотворан лек пред националним органом за наводно кршење свих права и слобода загарантованих Конвенцијом, укључујући право на јавну расправу у разумном року по члану 6. став 1. (видети, између осталог, Кудла против Пољске, цитиран у горњем тексту, став 156).

112. Суд, сем тога, подсећа да је правни лек у погледу дужине поступка "делотворан" ако се може применити или за убрзање поступка пред судовима пред којима се о том предмету одлучује, или за то да парничару пружи адекватно правно задовољење за кашњења која су се већ догодила (видети Сирмели против Немачке [ВВ], цитиран у горњем тексту, став 99).

113. Коначно, Суд наглашава да је апсолутно најбоље решење, неспорно, превенција, као и у многим другим областима. Ако је правосудни систем мањкав у погледу захтева за разумни рок из члана 6 став 1 Конвенције, најделотворније решење је правни лек чији је циљ убрзање поступка, како би се спречило да тај поступак постане прекомерно дуг. Такав правни лек има неспорну предност над правним леком који пружа само накнаду, будући да он истовремено спречава и утврђивање сукцесивних повреда у вези са истим поступком и не поправља само штету након што је учињена, нанету кршењем права. Неке државе су у потпуности схватиле ситуацију што се огледа у томе да су изабрале да комбинују ова два типа правних лекова (видети горе наведени предмет Скордино, ставове 183 и 184, Кочарела против Италије [ВВ], бр. 64886/01, ставови 74 и 77 ЕСЉП 2006 и горе наведени Сурмели против Немачке [ВВ], став 100).

3. Оцена суда

114. Суд примећује да је Влада већ у свом прелиминарном приговору сугерисала да су постојали правни лекови које је подноситељка представке могла да примени у погледу дужине трајања поступка према члану 6 став 1 и да, ти аргументи државе, у мери у којој се ослањају на исте разлоге који су наведени у одговору на притужбу у вези са кршењем члана 13, морају баш као и приговор Владе, бити одбачени по основу који је већ описан у ставовима 81-83 у горњем тексту.

115. Што се тиче аргумента Владе који се односи на њену резерву коју је прво ставила а затим повукла по члану 13. Конвенције, Суд примећује да се резерва о којој је реч јасно односи само на Суд Србије и Црне Горе, а не на целокупно стање српског законодавства у смислу његове усклађености са захтевима члана 13 (видети став 73 у горњем тексту). Суд даље подсећа да је већ изјавио да овај конкретан лек није био расположив до 15. јула 2005 и да, такође, није био делотворан до распада Државне заједнице Србија и Црна Гора (видети Матијашевић против Србије, цитиран у горњем тексту, ставови 34-37). Он не види ни један разлог да одустане од ове констатације у овом конкретном случају.

116. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да је дошло до повреде члана 13, а у вези са чланом 6. став 1. Конвенције, због недостатка делотворног правног лека у домаћем праву, за жалбу подноситељке представке због дужине поступка извршења.

IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

117. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

А. Штета

118. Подноситељка представке је тражила одштету од 20.000 евра на име нематеријалне штете коју је претрпела.

119. Влада је тај захтев оспорила. Она је, међутим, додала да уколико Суд утврди повреду Конвенције, свака финансијска накнада која буде досуђена треба да буде у складу са судском праксом Суда у сличним предметима и да узме у обзир економску ситуацију тужене државе.

120. Суд не види ниједан разлог за сумњу да је подноситељка представке претрпела патњу због неостваривања својих старатељских права,¹⁶ па зато само утврђивање повреде не би представљало довољно правично задовољење у смислу члана 41.

121. С обзиром на горе наведено, износе досуђене у предметима који се могу поредити са овим (видети, сходно томе, Караџић против Хрватске, бр. 35030/04, став 71, 15. децембар 2005. године) и на основу правичности, како се то тражи чланом 41 Конвенције, Суд додељује подноситељки представке 10.000 евра у овом делу.

__________________________

16 Ibid.

Б. Трошкови

122. Подноситељка представке је такође тражила 143.250 динара, што је приближно 1.770 евра, плус камату, на име трошкова које је имала пред домаћим судовима, за шта је доставила спецификацију по позицијама, и неодређени износ на име трошкова које је имала у поступку пред овим Судом.

123. Влада је оспорила ове захтеве.

124. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заиста и неопходно настали и да су оправдани у погледу износа (видети, на пример, Јатридис против Грчке (правична накнада) [ВВ], бр. 31107/96, став 54, ЕСЉП 2000-XИ).

125. У овом предмету, што се тиче трошкова које је имала пред домаћим органима, Суд сматра да су износи које тражи подноситељка представке претерани. Пошто је размотрио информације које поседује и горе наведене критеријуме, Суд, међутим, сматра да је разумно да се подноситељки досуди износ од 950 евра на име трошкова које је имала у настојању да убрза поступак због кога се жалила (видети, сходно томе, Ле Конт, Ван Левен и Де Мејер против Белгије, пресуда од 18. октобра 1982. године (члан 50), серија А бр. 54, став 17; видети, такође, супротно од тога, О’Рајли и остали против Ирске, бр. 54725/00, став 44, 29. јул 2004. године).

126. Што се тиче трошкова које тражи у вези са поступком пред овим Судом, Суд сматра да су они неосновани, па их, према томе, не додељује.

В. Затезна камата

127. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ГОРЕ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава представку прихватљивом.

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. ст. 1, 8. и 13. Конвенције.

3. Утврђује

(а) да тужена држава треба да исплати подностељки представке, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, износ од 10.000 евра (десет хиљада евра) на име претрпљене нематеријалне штете и 950 евра (девет стотина педест евра) на име трошкова које је имала пред домаћим органима, који ће бити претворени у националну валуту тужене државе по курсу који ће важити на дан исплате, плус све таксе које се могу наплатити;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

4. Одбија остатак захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Израђено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 26. јуни 2007. године у складу са правилом 77. ставови 2. и 3. Пословника Суда.

SECOND SECTION

CASE OF TOMIĆ v. SERBIA
(Application no. 25959/06)

JUDGMENT

STRASBOURG

26 June 2007

FINAL

26/09/2007

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Tomić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Mrs F. Tulkens, President,
Mr A.B. Baka,
Mr I. Cabral Barreto,
Mr V. Zagrebelsky,
Mrs A. Mularoni,
Ms D. Jočienė,
Mr D. Popović, judges,
and Mrs F. Elens-Passos, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 5 June 2007,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1.  The case originated in an application (no. 25959/06) against the State Union of Serbia and Montenegro, succeeded by Serbia on 3 June 2006 (see paragraph 72 below), lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by, at that time, a citizen of the State Union of Serbia and Montenegro, Ms Slađana Tomić (“the applicant”), on 24 May 2006.
2.  The Government of the State Union of Serbia and Montenegro, initially, and the Government of Serbia, subsequently, (“the Government”) were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3.  The President of the Chamber gave priority to the application in accordance with Rule 41 of the Rules of Court.
4.  On 31 August 2006 the Court decided to communicate the application to the Government. Under the provisions of Article 29 § 3 of the Convention, it was also decided that the merits of the application would be examined together with its admissibility.
THE FACTS
I.  THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5.  The applicant was born in 1973 and lives in Smederevo.
A.  First set of custody proceedings
6.  In 1998 the applicant married P.V. and later that year their daughter A.V. was born.
7.  Initially, the applicant lived with P.V.'s parents in Krupanj while P.V. remained in Belgrade in order to finish his studies.
8.  In 2001 the applicant and P.V. started having marital problems, apparently as a result of this separation.
9.  On 24 February 2001 the applicant and A.V. moved to her parents' house in Smederevo, where they stayed for a period of four months and wherefrom the applicant filed a claim with the Municipal Court in Krupanj (Opštinski sud u Krupnju), seeking the dissolution of her marriage, custody of A.V. and child maintenance.
10.  On 19 July 2001 the Municipal Court in Krupanj (“the Municipal Court”) issued a partial judgment, dissolving the marriage. The proceedings, thereafter, continued in respect of the child custody/maintenance sought by the applicant.
11.  On 10 April 2002 the Mental Health Institute (Institut za mentalno zdravlje) recommended that custody be granted to the applicant and held that P.V. was “incapable of adequately taking into account” the needs of A.V., including and especially her need for communication with the applicant.
12.  On 25 February 2004 the Municipal Court ruled in favour of the applicant. In so doing, inter alia, it granted her custody of A.V. and ordered P.V. to pay 10% of his monthly salary as child maintenance.
13.  On 17 December 2004 the District Court in Šabac (Okružni sud u Šapcu) upheld the ruling of the Municipal Court. P.V. was apparently served with this judgment some two months later, which is when the Municipal Court's judgment became enforceable.
14.  On 9 March 2006 the Supreme Court of Serbia (Vrhovni sud Srbije) confirmed the decision of the District Court in Šabac (“the District Court”), at third instance.
B.  The ensuing enforcement proceedings
15.  Given that, as of 29 June 2001, A.V. was staying with P.V. and his parents in Krupanj (see paragraph 39 below), on 11 March 2005 the applicant requested enforcement of the final judgment rendered in her favour.
16.  On 18 March 2005 the Municipal Court accepted this request. It ordered P.V. to surrender A.V. to the applicant within three days, warned him that he would otherwise be fined, and stated that, should the fine fail to bring about compliance, A.V. would be taken forcibly, in co-operation with the local Social Care Centre (Centar za socijalni rad).
17.  On 11 April 2005 the District Court upheld this decision.
18.  On 28 April 2005 the Municipal Court scheduled a hearing for 25 May 2005, on which occasion P.V. was supposed to surrender A.V. to the applicant. This hearing, however, was never held because P.V. informed the Municipal Court that he was unable to attend and the applicant thereafter apparently decided not to appear.
19.  The next hearing was held on 8 June 2005. Both the applicant and P.V. attended, as did a psychologist from the Social Care Centre. P.V. again failed to surrender A.V. to the applicant. The psychologist stated that A.V. should not be removed forcibly but should instead be gradually prepared for the custody transfer. On the same occasion, P.V. apparently agreed to facilitate the applicant's contact with A.V. immediately following the hearing. This meeting between the applicant and A.V., however, never materialised, which is why the Municipal Court fined P.V. in the amount of 20,000 Dinars (“RSD”), at the time equivalent to approximately 242 euros (“EUR”). On 20 June 2005 this fine was upheld by the District Court on appeal.
20.  On 12 August 2005 the Municipal Court adjourned the hearing in view of the fact that P.V. had failed to appear in person. The applicant, however, had sent a written explanation in advance, stating that she had informally learned that both P.V. and A.V. were out of town and would not attend the hearing. The applicant stated that she could not afford to travel from Smederevo merely in order to be present at a hearing which was bound to be adjourned. On the same date the Municipal Court fined P.V. in the amount of RSD 50,000, at the time equivalent to approximately EUR 594. On 19 September 2005 this fine was upheld by the District Court on appeal.
21.  On 7 December 2005 the Municipal Court ordered P.V.'s employer, a local primary school, to deduct the said RSD 50,000 from his salary and have it transferred to the Municipal Court's account.
22.  Both the applicant and P.V. attended the next hearing before the Municipal Court held on 11 January 2006. P.V. stated, however, that he did not bring A.V. because she had refused to come of her own free will and he did not want to force her. The enforcement judge thereafter, accompanied by the parties and several police officers, went to P.V.'s home but found the house vacant. On the same date the Municipal Court therefore again fined P.V. in the amount of RSD 60,000, at the time equivalent to approximately EUR 689.
23.  The next hearing before the Municipal Court scheduled for 2 February 2006 was adjourned. P.V. attended but did not bring A.V. and the Director of the Social Care Centre informed the court that no psychologist was available.
24.  On 9 March 2006 the Municipal Court held another hearing. It was attended by both the applicant and P.V., as well as by two psychologists, but A.V. was again not present. The psychologists agreed that A.V. should, if at all possible, be gradually prepared for the custody transfer, but had also stated that continued uncertainty was not in her best interests and that a forcible transfer of custody could thus ultimately be unavoidable. Finally, the Municipal Court decided that P.V. should facilitate the applicant's access to A.V. and that, should he fail to do so, on 17 March 2006 A.V. would be taken forcibly.
25.  On 17 March 2006 P.V. did not appear at the hearing scheduled before the Municipal Court, but the applicant, the police and a child psychologist were present. On the same date a forcible transfer of custody was attempted but, again, P.V.'s house was found to be vacant. The next hearing was scheduled for 14 April 2006.
26.  On 12 April 2006, however, P.V. filed a submission with the Municipal Court, seeking the postponement of the scheduled enforcement. He pointed out that A.V. was a first grade student and that it would therefore be better to wait until the academic year was over.
27.  On 13 April 2006 the applicant filed a submission with the Municipal Court, stating that she was informed by the judge that the enforcement scheduled for 14 April 2006 could not take place in view of the fact that the presence of a psychologist could not be secured. The hearing scheduled for 14 April 2006 was thus adjourned.
28.  On 26 May 2006 the Municipal Court attempted to carry out the transfer of custody, in the presence of the applicant, the police, as well as a child psychologist, but was unable to do so given that A.V. could not be located at her primary school and was later found to be “at the doctor's”.
29.  On 14 June 2006 the Municipal Court again attempted to carry out the forcible transfer of custody. The applicant, several police officers and a child psychologist were present. Ultimately, the enforcement judge ordered that P.V.'s house be broken into. Once this was done, P.V. was found to be inside the house but A.V. was not there. On the same occasion P.V. stated that he did not want to cooperate with the Municipal Court or, indeed, give any information as to A.V.'s whereabouts.
30.  On 20 June 2006 P.V. requested that the enforcement proceedings be postponed in view of an interim measure issued in his favour within a separate set of proceedings (see paragraph 44 below).
31.  On 1 September 2006 the Municipal Court's enforcement judge in charge of the applicant's case withdrew from the proceedings, stating that he did not meet the recently introduced legal requirements in respect of judges dealing with family matters (see paragraph 61 below). Since the Municipal Court in Krupanj had no other suitable judge, on 13 October 2006 the applicant's case was forwarded to the Municipal Court in Loznica (Opštinski sud u Loznici).
32.  On 31 October 2006 the said court rejected P.V.'s request of 20 June 2006.
33.  The next hearing was scheduled for 24 January 2007.
34.  On 18 January 2007 the applicant apparently suggested that this hearing be held in her absence given that she was six months pregnant and specifically advised not to travel. She urged the Municipal Court, however, to arrange that A.V. be transferred to her custody at the premises of the Social Care Centre based in Smederevo, her hometown.  At the same time, P.V. apparently pleaded that the enforcement be postponed in view of the fact that the Municipal Court in Loznica had, within a separate set of civil proceedings, reversed the custody judgment rendered in the applicant's favour (see paragraph 48 below).
35.  It would appear that the hearing scheduled for 24 January 2007 was thus adjourned.
36.  On 2 February 2007 the Municipal Court in Loznica accepted P.V.'s request and formally postponed the enforcement proceedings until there was a final decision in the separate civil suit concerning A.V.'s custody. The court relied on Article 64 § 1 of the Enforcement Procedure Act (see paragraph 56 below).
C.  Additional facts as regards the enforcement proceedings
37.  The applicant complained about the delay in the enforcement proceedings to: i) the President of the Municipal Court on 29 November 2005, 20 February 2006 and 3 May 2006; ii) the President of the District Court on 10 June 2005, 20 February 2006 and 3 May 2006; and iii) the Ministry of Justice on 20 February 2006.
38.  On 8 December 2005 the President of the Municipal Court informed the applicant that she was fully aware of the urgency of the matter in question, but explained that the court only had three active judges which is why the delay was objectively justified.
D.  The applicant's contact with A.V.
39.  On 29 June 2001, following a meeting at the Social Care Centre in Smederevo, P.V. took A.V. to his parents' house in Krupanj, which is where she has been living ever since.
40.  On 25 October 2001 the same Social Care Centre stated that P.V. had done so forcibly, disregarding the best interests of A.V.
41.  As of 29 June 2001, the applicant was only able to see A.V. at the premises of the Social Care Centre in Krupanj, and even there for very short periods of time.
42.  Since March 2005, however, following the institution of the enforcement proceedings, the applicant has been deprived of all access to A.V.
E.  The second set of custody proceedings
43.  On 12 April 2006 P.V. filed a separate civil suit, seeking the reversal of the final judgment of 25 February 2004 (see paragraphs 12-13 above).
44.  On 14 June 2006 the Municipal Court in Loznica issued an interim measure, ruling that A.V. could stay with P.V. until the end of the academic year.
45.  On 4 July 2006 this decision was quashed by the District Court on appeal.
46.  On 14 June 2006 the Social Care Centre in Krupanj, P.V.'s hometown, proposed that custody of A.V. be given to P.V.
47.  On 18 October 2006 the Social Care Centre based in Smederevo, the applicant's hometown, proposed that the applicant retain her custody of A.V.
48.  On 13 December 2006 the Municipal Court in Loznica ruled in favour of P.V. It granted him full custody of A.V. and ordered the applicant to pay 25 % of her monthly salary as child maintenance, pro futuro, plus the accrued maintenance from 12 April 2006 to 12 December 2006. Finally, the applicant was ordered to pay the costs and granted limited access rights: i) from 13 December 2006 to 13 March 2007, two hours every Friday, at the premises of the Social Care Centre based in Krupanj; ii) from 14 March 2007 onwards, one weekend monthly as well as every other birthday plus fifteen days of summer and seven days of winter vacation annually.
49.  In its reasoning the Municipal Court explained that it accepted the recommendation of the Social Care Centre based in Krupanj which had stated, inter alia, that A.V. was properly cared for by P.V., that she was fully adapted to her current family situation and that any transfer of custody to the applicant would thus be traumatic. The recommendation of the Social Care Centre based in Smederevo, however, was dismissed, inter alia, because it was found to be contradictory and the centre had failed to establish direct contact with A.V. The court further noted that A.V., when heard in person, had stated that she wanted to stay with P.V. to whom she was deeply attached and, also, that the applicant had, with the passage of time, become estranged from her. Finally, the Municipal Court noted that the applicant had remarried and lost interest in A.V. and that she had failed effectively to take part in the proceedings.
50.  On 14 March 2007 the District Court upheld the judgment of the Municipal Court in Loznica concerning the custody of A.V. In that respect, it thereby became final. At the same time, however, the District Court quashed the impugned judgment as regards the monthly child maintenance, the applicant's access rights, as well as the costs awarded, and ordered that those issues be re-examined at first instance.
F.  Criminal complaints filed against P.V.
51.  In 2001 the applicant filed a criminal complaint against P.V., alleging that he had illegally taken exclusive custody of A.V. This complaint, however, appears to have been rejected by the Municipal Public Prosecutor's Office (Opštinsko javno tužilastvo) in Krupanj at some point thereafter, since no final custody judgment was rendered by the courts.
52.  On 24 February 2005 the applicant filed another criminal complaint, this time with the police department in Smederevo, stating that she had been threatened by P.V. in connection with her attempts to have her lawful custody rights enforced.
53.  Finally, following the adoption of the custody judgment in her favour, in 2006 the applicant filed yet another criminal complaint against P.V., this time under Article 191 § 1 of the Criminal Code 2005 (see paragraph 69 below). It would appear, however, that this complaint was also subsequently rejected by the Municipal Public Prosecutor's Office in Krupanj.
G.  Other criminal complaints
54.  On 17 March 2006 the applicant filed a criminal complaint against the chief accountant of the primary school in which P.V. was employed, alleging that he had refused to implement the Municipal Court's order of 7 December 2005 (see paragraph 21 above).
II.  RELEVANT DOMESTIC LAW
A.  Enforcement Procedure Act (Zakon o izvršnom postupku; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 125/04)
55.  Article 5 § 1 provides that all enforcement proceedings are to be conducted urgently.
56.  Article 64 § 1 states, inter alia, that the court shall, at the request of a respondent, postpone an ongoing enforcement case if the enforcement title at issue, for example a final court judgment, has, within a separate set of proceedings, been set aside by a decision rendered at first instance and the respondent proves that the continuation of the enforcement, under such circumstances, would probably result in irreparable or particularly serious harm.
57.  Article 68 § 1 provides, inter alia, that an ongoing enforcement case shall be terminated by the court ex officio if the enforcement title in question has in the meantime been set aside by a final decision rendered within a separate set of proceedings.
58.  Article 224, placing special emphasis on the best interests of the child, provides that there shall be an initial period of three days for voluntary compliance with a child custody order. Beyond that, however, fines shall be imposed and, ultimately, if necessary, the child taken forcibly by the judge, in co-operation with a psychologist employed by a school or attached to a specialised child care agency.
B.  Marriage and Family Relations Act (Zakon o braku i porodičnim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia - OG SRS - nos. 22/80, 11/88 and OG RS nos. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 and 29/01)
59.  Article 391 provided, inter alia, that all child custody enforcement proceedings had to be conducted urgently.
C.  Family Act (Porodični zakon; published in OG RS no. 18/05)
60.  Article 65 §§ 3 and 4 states that the opinion of a child shall be given due consideration in respect of all matters and within proceedings which concern his or her rights, whilst taking into account the child's age and maturity. Further, a child who is ten years old may freely and directly express an opinion whenever his or her rights are at stake.
61.  Under Article 203 § 2, judges dealing with family matters must be persons with a specialised knowledge of children's rights and issues.
62.  This Act entered into force on 1 July 2005 and thereby repealed the Marriage and Family Relations Act referred to above.
D.  Relevant constitutional provisions
63.  Article 25 of the Serbian Constitution (Ustav Republike Srbije) published in OG SRS no. 1/90 provided as follows:
“Everyone shall be entitled to compensation for any pecuniary and non-pecuniary damages suffered due to the unlawful or improper conduct of a State official, a State body or a public authority, in accordance with the law.
Such damages shall be covered by the Republic of Serbia or the public authority [in question].”
64.  This Constitution was repealed on 8 November 2006, which is when the new Constitution, published in OG RS no. 98/06, entered into force.
65.  The substance of Article 35 § 2 of the “new” Constitution corresponds, in its relevant part, to the above-cited text of Article 25 of the previous Constitution.
E.  Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia - OG SFRY - nos. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 and the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - no. 31/93)
66.  Article 172 § 1 provides that a legal entity (pravno lice), which includes the State, is liable for any damage caused by one of “its bodies” (njegov organ) to a “third person”.
67.  Under Articles 199 and 200 of the Obligations Act, inter alia, anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of a breach of “personal rights” (prava ličnosti) may, depending on their duration and intensity, sue for financial compensation before the civil courts and, in addition, request other forms of redress “which may be capable” of affording adequate non-pecuniary satisfaction.
F.  Criminal Code 1977 (Krivični zakon Republike Srbije; published OG SRS nos. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 and OG RS nos. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 and 67/03)
68.  Articles 242 and 245 of this Code incriminate “abuse of office” (zloupotreba službenog položaja) and “official malfeasance” (nesavestan rad u službi), respectively.
G.  Criminal Code 2005 (Krivični zakonik; published in OG RS nos. 85/05, 88/05 and 107/05)
69.  Under Article 191 anyone who, inter alia, obstructs the enforcement of a child custody decision shall be fined or sentenced to a prison term not exceeding two years. Should the perpetrator, however, subsequently hand over the child in question or otherwise comply with the custody decision at issue, the court may decide not to fine him/her or impose a prison sentence. The court may also render a suspended prison sentence, in which case the perpetrator may be ordered to serve the time suspended should he/she fail to surrender the minor at issue within the time specified.
70.  Article 340 incriminates “non-enforcement of a court decision”.
71.  This Code entered into force on 1 January 2006, thereby repealing the Criminal Code 1977.
H.  Relevant provisions concerning the Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro
72.  The relevant provisions concerning the Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro are set out in the Matijašević v. Serbia judgment (no. 23037/04, §§ 12, 13 and 16-25, 19 September 2006).
III.  RESERVATION UNDER ARTICLE 13 OF THE CONVENTION
73.  In a reservation contained in its instrument of ratification of the Convention and its Protocols, deposited with the Council of Europe on 3 March 2004, the Government stated that “the provisions of Article 13 shall not apply in relation to the legal remedies within the jurisdiction of the Court of Serbia and Montenegro, until the said Court becomes operational in accordance with Articles 46 to 50 of the Constitutional Charter of the State Union of Serbia and Montenegro (Službeni list Srbije i Crne Gore, no. 1/03)”.
74.  This reservation was withdrawn by a letter dated 11 July 2005 from the Permanent Representation of the State Union of Serbia and Montenegro, registered at the Secretariat General on 15 July 2005.
THE LAW
I.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION
75.  Under Article 6 of the Convention, the applicant complained about the non-enforcement of the final custody judgment of 25 February 2004.
Article 6 § 1 of the Convention, in its relevant part, provides:
“In the determination of his [or her] civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing within a reasonable time by an ... impartial tribunal ... ”
A.  Admissibility
1.  Arguments of the parties
76.  The Government submitted that the applicant had not exhausted all available and effective domestic remedies. In particular, she had failed to bring a separate lawsuit under Articles 172 and 200 of the Obligations Act or Article 25 of the Constitution (see paragraphs 63-67 above). Indeed, the Government provided some domestic jurisprudence in this respect, arguing that the recovery of both pecuniary and non-pecuniary damages sustained as a result of various “procedural irregularities” including delay was now possible before the courts in Serbia. The Government added that the applicant had not lodged a criminal complaint under Articles 242 and 245 of the Criminal Code 1977 or a complaint under Article 340 of the Criminal Code 2005 (see paragraphs 68 and 70 above). Finally, they noted that the criminal complaint filed by the applicant under Article 191 of the Criminal Code 2005 was not lodged promptly (see paragraphs 69 and 53 above, respectively).
77.  The applicant maintained that she had fully complied with the exhaustion requirement contained in Article 35 § 1 of the Convention, having done everything in her power to bring about the enforcement of the final custody judgment rendered in her favour. The applicant added that she had filed several separate criminal complaints, but to no avail, and had repeatedly addressed her concerns to various State bodies (see paragraphs 51-54 and 37-38 above, respectively).
2.  Relevant principles
78.  The Court recalls that, according to its established case-law, the purpose of the domestic remedies rule contained in Article 35 § 1 of the Convention is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the violations alleged before they are submitted to the Court. However, the only remedies to be exhausted are those which are effective. It is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, Vernillo v. France, judgment of 20 February 1991, Series A no. 198, pp. 11–12, § 27, and Dalia v. France, judgment of 19 February 1998, Reports of Judgments and Decisions 1998-I, pp. 87-88, § 38). Once this burden of proof has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Dankevich v. Ukraine, no. 40679/98, § 107, 29 April 2003).
79.  The Court notes that the application of this rule must make due allowance for the context. Accordingly, it has recognised that Article 35 § 1 must be applied with some degree of flexibility and without excessive formalism (see the Akdivar and Others v. Turkey judgment of 16 September 1996, Reports 1996-IV, p. 1211, § 69).
80.  Finally, the Court reiterates that the decisive question in assessing the effectiveness of a remedy concerning procedural delay is whether or not there is a possibility for the applicant to be provided with direct and speedy redress, rather than the indirect protection of the rights guaranteed under Article 6 (see, mutatis mutandis, Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, § 195, ECHR 2006, and Sürmeli v. Germany [GC], no. 75529/01, § 101, 8 June 2006). In particular, a remedy shall be “effective” if it can be used either to expedite the proceedings at issue or to provide the litigant with adequate redress for delays which have already occurred (see, mutatis mutandis, Kudła v. Poland [GC], no. 30210/96, §§ 157-159, ECHR 2000-XI, Mifsud v. France (dec.), [GC], no. 57220/00, § 17, ECHR 2002-VIII, and Sürmeli v. Germany [GC], cited above, § 99).
3.  The Court's assessment
81.  The Court notes that a separate claim for damages (see paragraphs 63-67 above) would have been ineffective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention. In particular, even assuming that the applicant could have obtained compensation for the past delay, the Government have failed to show that such proceedings would have been speedier than any other “ordinary” civil suit which could have lasted for years and gone through several instances (see, mutatis mutandis, Merit v. Ukraine, no. 66561/01, § 59, 30 March 2004, and Scordino v. Italy (no. 1), cited above, § 195). A claim of this sort was thus also clearly incapable of expediting the enforcement at issue.
82.  The Court further considers that the criminal complaint (see paragraphs 51-54 above) was just as ineffective since it was dealt with no faster than any other criminal case. The Government certainly offered no evidence to the contrary.
83.  The Court concludes therefore that the applicant's complaint cannot be declared inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies under Article 35 § 1 of the Convention. Accordingly, the Government's objection in this respect must be dismissed. The Court also considers that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and finds no other ground to declare it inadmissible. It must therefore be declared admissible.
B.  Merits
1.  Arguments of the parties
84.  The Government noted that the respondent State had ratified the Convention on 3 March 2004, that the enforcement proceedings complained of had been pending from 18 March 2005 until 14 March 2007, and that the domestic courts, during that time, had done everything in order to enforce the final judgment rendered in the applicant's favour. They were, in particular, in constant contact with the applicant and fully responsive to her numerous requests. The case at issue, however, was very complex and sensitive, involving the vital interests of a minor child. Further, the applicant had failed to appear at several hearings and had also filed the enforcement request some three months after the Municipal Court's judgment had already become enforceable. Finally, the Government argued that the applicant did not invest sufficient effort in order to establish contact with A.V. throughout the relevant period.
85.  The applicant stated that the judgment of the Municipal Court had become enforceable in February 2005 and that she had lodged her enforcement request immediately thereafter. She admitted that the enforcement court was not totally inactive but noted that it ultimately failed to enforce the judgment in question. The only hearings not attended by the applicant were those in respect of which the applicant already knew that they would be adjourned for one reason or another. The best interests of A.V. also required that she be reunited with the applicant as soon as possible, which is why the applicant was even ready to accept various kinds of gradual transfer of custody. In any event, the enforcement court did not schedule hearings with adequate frequency and was, on several occasions, unable to find a psychologist, which only added to the delay at issue. Finally, the applicant argued that she did everything in her power to expedite the enforcement and had consistently tried to establish contact with her daughter.
2.  Relevant principles
86.  The Court recalls its settled case-law to the effect that Article 6, inter alia, protects the implementation of final, binding judicial decisions, which, in States that accept the rule of law, cannot remain inoperative to the detriment of one party. Accordingly, the execution of a judicial decision cannot be prevented, invalidated or unduly delayed (see, among other authorities, Hornsby v. Greece, judgment of 19 March 1997, Reports 1997‑II, pp. 510-11, § 40, Burdov v. Russia, no. 59498/00, § 34, ECHR 2002-III, and Jasiūnienė v. Lithuania, no. 41510/98, § 27, 6 March 2003).
87.  Further, the Court notes that, irrespective of whether an enforcement is to be carried out against a private or a State actor, it is up to the State to take all necessary steps to execute a final court judgment as well as to, in so doing, ensure effective participation of its entire apparatus, failing which it will fall short of the requirements contained in Article 6 § 1 (see, mutatis mutandis, in the child custody context, Pini and Others v. Romania, nos. 78028/01 and 78030/01, §§ 174-189, ECHR 2004‑V).
3.  The Court's assessment
88.  The Court observes that the final custody judgment of 25 February 2004 remained unenforced from 18 March 2005 until 14 March 2007, when it ceased having a valid enforcement title (see paragraphs 15-16, 48-50 and 57 above). During those two years, the Municipal Court imposed fines and attempted to make use of coercive measures on several separate occasions. Ultimately, however, the transfer of custody never took place.
89.  The Court further observes that the applicant pursued with much diligence the enforcement proceedings while P.V. had made it abundantly clear that he had no intention of co-operating with the authorities or surrendering A.V. to the applicant (see paragraphs 15-37 and 29 above, respectively). Moreover, the applicant could not have been expected to travel from her hometown, Smederevo, to Krupanj, some 230 kilometres away, just to attend several hearings which, in any event, could not have been held for reasons unrelated to her own conduct or, indeed, to travel contrary to medical advice (see paragraphs 18, 20, 27 and 34 above).
90.  Finally, the Court notes that no enforcement was attempted from 21 June 2005 to 11 August 2005, 20 September 2005 to 6 December 2005 and 15 June 2006 to 1 February 2007, and that on 2 February 2007 the enforcement proceedings were formally postponed until 14 March 2007 when the applicant lost her custody of A.V. (see paragraphs 19-21, 29-36, 48-50 and 57 above).
91.  In view of the above and notwithstanding the sensitivity of the impugned proceedings, the Court considers that the Serbian authorities did not take sufficient steps in order to execute the final judgment of 25 February 2004. There has consequently been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.
II.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION
92.  The applicant further complained that, as a result of the non-enforcement of the final custody judgment adopted in her favour, she had been denied all access to and contact with her child for the past two years.
The Court considers that this complaint falls to be examined under Article 8 of the Convention, which, insofar as relevant, reads:
“1. Everyone has the right to respect for his [or her] private and family life, ...
2.  There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society ... for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”
A.  Admissibility
93.  The Government and the applicant both relied on the arguments already summarised at paragraphs 76 and 77 above.
94.  Having considered them, the Court comes to the same conclusion as described at paragraphs 81-83 above.
95.  The Court further notes that the applicant's complaint under Article 8 is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention or inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
B.  Merits
1.  Arguments of the parties
96.  The Government and the applicant both relied on the arguments already outlined at paragraphs 84 and 85 above.
97.  The Government further acknowledged that the applicant's family life was indeed affected by the duration of the enforcement proceedings at issue but referred to this Court's jurisprudence (see paragraphs 99-102 below) and concluded that the domestic authorities had done everything they could to enforce the custody judgment rendered in the applicant's favour.
98.  The applicant stated that there was no point in having a final court judgment if the respondent State was unable or unwilling to have this judgment enforced. It was not therefore the State's alleged effort aimed at securing enforcement that should be decisive but rather its ultimate failure to do so.
2.  Relevant principles
99.  The Court notes, in the first place, that the mutual enjoyment by parent and child of each other's company constitutes a fundamental element of “family life” within the meaning of Article 8 (see, among other authorities, Monory v. Romania and Hungary, no. 71099/01, § 70, 5 April 2005).
100.  Secondly, a State's positive obligation under Article 8 includes a right for parents to measures that will enable them to be reunited with their children. However, the national authorities' obligation to take such measures is not absolute, since the reunion of a parent with a child who has lived for some time with the other parent may not be able to take place immediately and may require preparatory measures. The nature and extent of such measures shall depend on the circumstances of each case, but the understanding and co-operation of all those concerned are important ingredients. Where contact with the parent might appear to threaten the child's best interests, it is for the national authorities to strike a fair balance (see Hokkanen v. Finland, judgment of 23 September 1994, Series A no. 299, p. 22, § 58; and Sylvester, cited above § 58).
101.  Thirdly, the Court recalls that effective respect for family life requires that future relations between parent and child not be determined by the mere passage of time (see, mutatis mutandis, Sylvester v. Austria, nos. 36812/97 and 40104/98, § 69, 24 April 2003, and W. v. the United Kingdom, judgment of 8 July 1987, Series A no. 121, p. 29, § 65).
102.  Finally, in cases concerning the enforcement of decisions in the realm of family law, the Court has repeatedly found that what is decisive is whether the national authorities have taken all necessary steps to facilitate execution as can reasonably be demanded in the special circumstances of each case (see Hokkanen, cited above, p. 22, § 58, and Ignaccolo-Zenide v. Romania, no. 31679/96, § 96, ECHR 2000‑I).
3.  The Court's assessment
103.  In view of the above-cited jurisprudence, the specific facts of the present case and the parties' own submissions already considered under Article 6 (see paragraphs 84 and 85 above), the Court finds that the Serbian authorities have failed to do everything in their power that could reasonably have been expected of them in order to facilitate the reunion between the applicant and her daughter (see paragraphs 88-91 above).
104.  In particular, the forcible transfer of custody, though unavoidable (see Ignaccolo-Zenide, cited above, § 106) and attempted on several occasions, was never brought to a successful conclusion. Further, the legitimate interest of the applicant to develop a bond with her child as well as the latter's long-term interest to the same effect were not duly considered by the national authorities (see Görgülü v. Germany, no. 74969/01, § 46, 26 February 2004). Finally, P.V. was de facto allowed to use the judicial system to his advantage until the factual situation was sufficiently altered by the passage of time so as to allow for the reversal of the applicant's custody rights through a separate set of judicial proceedings (see paragraphs 48-50 above; see also mutatis mutandis, Pini and Others v. Romania, cited above, § 188, concerning the adverse consequences of non-enforcement in the realm of family relations).
105.  The Court concludes therefore that, notwithstanding the respondent State's margin of appreciation, the non-enforcement of the applicant's custody rights, as recognised in the Municipal Court's judgment of 25 February 2004, did amount to a separate breach of her right to respect for her family life as guaranteed by Article 8 (see, mutatis mutandis, McMichael v. the United Kingdom, judgment of 24 February 1995, Series A no. 307‑B, § 91, and Pini and Others v. Romania, cited above).
III.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION
106.  Finally, the applicant submitted that she had no effective domestic remedy at her disposal in order to expedite the enforcement proceedings at issue.
The Court considers that this complaint falls to be examined under Article 13 of the Convention, which reads as follows:
“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
A.  Admissibility
107.  The Court notes that this complaint raises issues of fact and law under the Convention, the determination of which requires an examination of the merits. It also considers that the complaint is not manifestly ill‑founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and that it cannot be declared inadmissible on any other grounds. The complaint must therefore be declared admissible.
B.  Merits
1.  Arguments of the parties
108.  Both the Government and the applicant relied on their arguments described at paragraphs 76 and 77 above.
109.  The Government added that, given the content of their reservation under Article 13, the respondent State “could not be responsible for the possible non-compliance of its legislation with the provisions of Article 13” prior to 15 July 2005 (see paragraphs 73 and 74 above).
110.  Finally, the Government maintained that the Court should also give due weight to the fact that on 3 June 2006 Montenegro declared its independence, which meant that the respondent State needed time to bring its legal system in line “with the[se] new ... circumstances” (see paragraph 72 above).
2.  Relevant principles
111.  The Court notes that Article 13 guarantees an effective remedy before a national authority for an alleged breach of all rights and freedoms guaranteed by the Convention, including the right to a hearing within a reasonable time under Articles 6 § 1 (see, inter alia, Kudła v. Poland, cited above, § 156).
112.  It recalls, further, that a remedy concerning length is “effective” if it can be used either to expedite the proceedings before the courts dealing with the case, or to provide the litigant with adequate redress for delays which have already occurred (see Sürmeli v. Germany [GC], cited above, § 99).
113.  Finally, the Court emphasises that the best solution in absolute terms is indisputably, as in many spheres, prevention. Where the judicial system is deficient with regard to the reasonable-time requirement of Article 6 § 1 of the Convention, a remedy designed to expedite the proceedings in order to prevent them from becoming excessively lengthy is the most effective solution. Such a remedy offers an undeniable advantage over a remedy affording only compensation, since it also prevents a finding of successive violations in respect of the same set of proceedings and does not merely repair the breach a posteriori. Some States have fully understood the situation by choosing to combine these two types of remedy (see Scordino, cited above, §§ 183 and 186, Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, §§ 74 and 77 ECHR 2006, and Sürmeli v. Germany [GC], cited above, §100).
3.  The Court's assessment
114.  The Court notes that the Government have already suggested in their preliminary objection that there were remedies available for the applicant's complaints about non-enforcement made under Article 6 § 1 and finds that, in so far as they rely on the same reasoning by way of their response to the Article 13 complaint, their arguments must, just like their objection, be rejected on the grounds described at paragraphs 81-83 above.
115.  As regards the Government's argument concerning their reservation made and then withdrawn under Article 13 of the Convention, the Court notes that the reservation referred to clearly concerned the Court of Serbia and Montenegro only, rather than the overall state of Serbian legislation in terms of its compliance with the requirements of Article 13 (see paragraph 73 above). The Court further recalls that it has already held that this particular remedy was unavailable until 15 July 2005 and, also, that it remained ineffective until the break up of the State Union of Serbia and Montenegro (see Matijašević v. Serbia, cited above, §§ 34-37). It sees no reason to depart from this finding in the present case.
116.  In view of the above, the Court considers that there has been a violation of Article 13, taken together with Article 6 § 1 of the Convention, on account of the lack of an effective remedy under domestic law for the applicant's complaint about the length of the enforcement proceedings.
IV.  APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
117.  Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
A.  Damage
118.  The applicant claimed EUR 20,000 for the non-pecuniary damage suffered.
119.  The Government contested that claim. They added, however, that should the Court find a violation of the Convention any financial compensation awarded should be consistent with the Court's case-law in similar matters and take into account the respondent State's economic situation.
120.  The Court sees no reason to doubt that the applicant suffered distress as a result of the non-enforcement of her custody rights, which is why a finding of a violation alone would not constitute sufficient just satisfaction within the meaning of Article 41.
121.  Having regard to the above, the amounts awarded in comparable cases (see, mutatis mutandis, Karadžić v. Croatia, no. 35030/04, § 71, 15 December 2005) and on the basis of equity, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the applicant EUR 10,000 under this head.
B.  Costs and expenses
122.  The applicant also claimed RSD 143,250, approximately EUR 1,770, plus statutory interest, for the costs and expenses incurred before the domestic courts, for which she provided an itemised calculation, and an unspecified amount for the costs and expenses incurred in the proceedings before this Court.
123.  The Government contested those claims.
124.  According to the Court's case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum (see, for example, Iatridis v. Greece (just satisfaction) [GC], no. 31107/96, § 54, ECHR 2000-XI).
125.  In the present case, concerning the costs and expenses incurred domestically, the Court considers that the amounts claimed by the applicant are excessive. Regard being had to the information in its possession and the above criteria, however, the Court considers it reasonable to award the applicant the sum of EUR 950 for the costs and expenses incurred while attempting to expedite the proceedings complained of (see, mutatis mutandis, Le Compte, Van Leuven and De Meyere v. Belgium, judgment of 18 October 1982 (Article 50), Series A no. 54, § 17; see also, argumentum a contrario, O'Reilly and Others v. Ireland, no. 54725/00, § 44, 29 July 2004).
126.  As regards the costs sought in respect of the proceedings before this Court, the Court finds them unsubstantiated and therefore makes no award in this regard.
C.  Default interest
127.  The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY
1.  Declares the application admissible.

2.  Holds that there has been a violation of Articles 6 § 1, 8 and 13 of the Convention.

3.  Holds

(a)  that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final, in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 10,000 (ten thousand euros) in respect of the non-pecuniary damage suffered and EUR 950 (nine hundred and fifty euros) for the costs incurred domestically, which sums are to be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable on the date of settlement, plus any tax that may be chargeable;
(b)  that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

4.  Dismisses the remainder of the applicant's claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 26 June 2007, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
F. Elens-Passos F. TULKENS
Deputy Registrar President