Klikovac i drugi protiv Srbije

На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, Пресуда Европског суда за људска права по представци број 24291/08 - Кликовац и др. против Србије, која гласи:

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 26/2013 од 20.3.2013. године и 29/2013.

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ КЛИКОВАЦ И ДРУГИ ПОДНОСИОЦИ ПРЕДСТАВКЕ против СРБИЈЕ

(представка број 24291/08)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

5. март 2013. године

Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакторских промена.

У предмету Кликовац и други подносиоци представке против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:

Paulo Pinto de Albuquerque, председник,

Dragoljub Popović,

Helen Keller, судије,

и Françoise Elens-Passos, заменик секретара одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 12. фебруара 2013. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 24291/08) против Републике Србије коју су Суду поднела према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), три српска држављанина, г. Бранко Кликовац, г. Милован Бачанац и г. Радован Васић (у даљем тексту: "Подносиоци представке"), 3. маја 2008. године.

2. Све подносиоце представке првобитно је заступао г. С. Крстић, адвокат из Краљева. Он је 27. септембра 2011. године обавестио Суд да више не заступа г. Бранка Кликовца и г. Милована Бачанца. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник г. С. Царић.

3. Председник Другог одељења је 29. јуна 2010. године одлучио да обавести Владу о овој представци. Такође је одлучено да се допуштеност и основаност представке разматрају истовремено (члан 29. став 1.).

4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Комитета. Пошто је размотрио примедбу Владе, Суд је одбацује.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносиоци представке рођени су 1942. године, 1953. године, односно 1949. године и живе у Краљеву.

6. Окружни суд у Краљеву (у даљем тексту: "Окружни суд") је 10. новембра 2004. године наложио предузећу МАГНОХРОМ д.о.о. (у даљем тексту: "Дужник"), предузећу из Краљева, да подносиоцима представке исплати in solidumРСД 1,504.924 заједно са законском каматом и судским трошковима. Ова пресуда је постала правоснажна 6. јула 2006. године.

A. Извршни поступак

7. Подносиоци представке су 2. фебруара 2007. године поднели предлог за извршење горе наведене пресуде предложивши да се она изврши лицитацијом опредељене непокретне имовине дужника.

8. Општински суд из Краљева (у даљем тексту: "Општински суд") је 6. фебруара 2007. године издао решење о извршењу. Дужник се жалио на то решење тврдећи да предузеће пролази кроз поступак реструктурирања, као и да вредност спорне непокретне имовине прелази вредност потраживања подносилаца представке. Окружни суд је 9. марта 2007. године одбио жалбу.

9. Неутврђеног дана 60 других захтева за извршење поднетих против истог дужника је здружено са предметом подносилаца представке.

10. После неколико рочишта и две три неуспешне лицитације, спорна имовина је продата 30. априла 2010. године предузећу из Бачке Паланке за РСД 151,663.077.

11. Коначну одлуку о подели средстава и редоследу измирења поверилаца Општински суд је донео 5. јула 2011. године. Суд је наложио делимично намирење свих поверилаца сразмерно њиховим потраживањима и износу добијеном продајом.

12. Убрзо после тога, потраживања подносилаца представке су делимично намирена.

Б. Статус дужника

13. Дужник је приватизован 21. јула 2006. године.

14. Уговор о продаји је поништен 28. децембра 2007. године због пропуста купца да испуни уговорне обавезе.

15. Од јануара 2008. године, дужник се и даље састојао од претежно друштвеног/државног капитала.

16. Агенција за приватизацију је 28. маја 2010. године наложила реструктурирање дужника, а овај поступак је још у току. И поред тога, извршни поступак који се разматра у конкретном предмету није никада обустављен или завршен по овим основама.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

17. Релевантно домаће право у вези са статусом друштвених предузећа и релевантне одредбе у вези са извршним поступком изнете су у предмету Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, број 2269/06 et al., 15. јануар 2008. године, ст. 57-64 и ст. 71-76. Даље, релевантне одредбе у вези са приватизацијом друштвених предузећа изнете су у предмету Црнишанин и други против Србије, бр. 35835/05 et al., ст. 100-104, 13. јануар 2009. године.

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ

18. Подносиоци представке жалили су се због пропуста Тужене државе да изврши правоснажну пресуду од 10. новембра 2004. године. Они су се ослонили на члан 6. Конвенције и члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.

Члан 6., у релевантном делу, прописује:

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ... има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.."

Члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију гласи како следи:

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."

A. Допуштеност

19. Суд примећује да представка није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље примећује да није недопуштена ни по једном другом основу. Она се, према томе, мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

20. Суд примећује да је домаћа пресуда у корист подносилаца представке донета 10. новембра 2004. године и да је постала правоснажна 6. јула 2006. године. Подносиоци представке затражили су извршење 2. фебруара 2007. године. Међутим, до данас она није у потпуности извршена. Влада није понудила никакав аргумент да то оправда.

21. Суд је већ налазио повреду члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у сличним околностима (види Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, цитиран у горњем тексту, ст. 115 - 116;Црнишанин и други против Србије, цитиран у горњем тексту, став 123.; и Рашковић и Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, став 79., 31. мај 2011. године). Он не налази ниједан разлог да одступи од те праксе у конкретном предмету.

Према томе, дошло је до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.
+ Види:
Исправку - 29/2013-55.

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

22. Члан 41. Конвенције прописује:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета

23. Подносиоци представке тражили су исплату преосталог дуга према пресуди на име материјалне штете и сваки по 100.000 на име нематеријалне штете. Влада је те захтеве сматрала претераним и неоправданим.

24. С обзиром на повреде утврђене у конкретном предмету и на сопствену праксу (види Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, цитиран у горњем тексту, ст. 123 - 126, и Црнишанин и други, цитиран у горњем тексту, став 139.), Суд сматра да се захтев подносилаца представке за накнаду материјалне штете мора бити прихваћен. Влада ће, према томе, сваком подносиоцу представке исплатити преостали дуг из правоснажне пресуде од 10. новембра 2004. године.

25. У вези са нематеријалном штетом, Суд сматра да су подносиоци представке претрпели одређени нематеријални губитак због повреда Конвенције утврђених у овом предмету. Конкретан тражени износ је међутим превисок. Процењујући на правичној основи, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд сваком подносиоцу представке досуђује 4.700 евра у овом делу.

Б. Трошкови

26. Подносиоци представке такође су тражили РСД 300.000 на име трошкова насталих пред домаћим судовима и приближно 2.480 евра за трошкове пред Судом. Влада је те износе сматрала превисоким.

27. У складу са праксом Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су ти трошкови заиста и неопходно настали и да су разумни у погледу износа (види, на пример, Iatridis против Грчке (правично задовољење) [ВВ], број 31107/96, став 54., ЕЦХР 2000-XI). На основу информација које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра да је разумно да подносиоцима представке досуди 450 евра у овом делу.

28. У вези са трошковима насталим пред домаћим судовима, Суд примећује да су они саставни део захтева подносилаца представке за накнаду материјалне штете, о којима је већ било речи у горњем тексту.

В. Затезна камата

29. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава представку допуштеном;

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;

3. Утврђује

(a) да Тужена држава треба да из сопствених средстава и у року од три месеца, исплати преостали дуг који се дугује подносиоцима представке према правоснажној пресуди од 10. новембра 2004. године;

(б) да Тужена држава треба да плати подносиоцима представке, у истом року, следеће износе, који ће се претворити у валуту Тужене државе по стопи важећој на дан измирења:

(i) 4.700 евра (четири хиљаде седам стотина евра) сваком подносиоцу представке, плус порез који се може платити, на име нематеријалне штете; и

(ii) 450 евра (четири стотине педесет евра) заједно, плус порез који се може наплатити од подносиоца, на име трошкова;

(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;

4. Одбија преостали део захтева подносилаца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 5. марта 2013. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

ИЗМЕНЕ

 По извршеном сравњивању са изворним текстом, утврђено је да се у Пресуди Европског суда за људска права "Кликовац и други против Србије" објављеној у "Службеном гласнику Републике Србије", број 26/13 поткрала грешка, па се, на основу члана 9. Закона о објављивању закона и других прописа и општих аката и о издавању "Службеног гласника Републике Србије" ("Службени гласник РС", бр. 72/91, 22/93 - УС и 30/10), даје

Исправка Пресуде Европског суда за људска права "Кликовац и други против Србије"

Исправка је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 29/2013 од 29.3.2013. године.

У Пресуди Европског суда за људска права "Кликовац и други против Србије" ("Службени гласник РС", број 26/13), у тексту на српском језику, у последњој реченици 21. става уместо речи: "нема" треба да стоје речи: "дошло је до" повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.

- Из Министарства правде и државне управе, Сектора за заступање пред Европским судом за људска права

 SECOND SECTION

CASE OF KLIKOVAC AND OTHERS v. SERBIA

(Application no. 24291/08)

JUDGMENT

STRASBOURG

5 March 2013

This judgment is final but it may be subject to editorial revision.

In the case of Klikovac and Others v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Committee composed of:

Paulo Pinto de Albuquerque, President,

Dragoljub Popović,

Helen Keller, judges,

and Françoise Elens-Passos, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 12 February 2013,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 24291/08) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by three Serbian nationals, Mr Branko Klikovac, Mr Milovan Bačanac and Mr Radovan Vasić ("the applicants"), on 3 May 2008.

2. All the applicants were initially represented by Mr S. Krstić, a lawyer practising in Kraljevo. On 27 September 2011 he informed the Court that he was no longer representing Mr Branko Klikovac and Mr Milovan Bačanac. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. On 29 June 2010 the President of the Second Section decided to give notice of the applications to the Government. It was also decided to rule on the admissibility and merits of the applications at the same time (Article 29 § 1).

4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicants were born in 1942, 1953 and 1949 respectively and live in Kraljevo.

6. On 10 November 2004 the Kraljevo District Court ("the District Court") ordered "MAGNOHROM d.o.o." ("the debtor"), a company from Kraljevo, to pay the applicants in solidum 1,504,924 Serbian dinars ("RSD") together with statutory interest and legal costs. This judgment became final on 6 July 2006.

A. The enforcement proceedings

7. On 2 February 2007 the applicants filed a request for the enforcement of the above judgment proposing that it be carried out through the auctioning of the debtor’s specified immovable assets.

8. On 6 February 2007 the Kraljevo Municipal Court ("the Municipal Court") issued a writ of execution (rešenje o izvršenju). The debtor appealed against that decision arguing that it was going through the process of restructuring as well as that the value of the impugned immovable assets exceeded the value of the applicants’ claims. On 9 March 2007 the District Court dismissed the appeal.

9. On an unspecified date 60 other enforcement claims submitted against the same debtor were joined to the applicants’ case.

10. After several hearings and few unsuccessful public auctions, on 30 April 2010 the impugned assets were sold to a company from Bačka Palanka for RSD 151,663.077.

11. The final decision on division of the proceeds and the order of settlement of creditors was issued by the Municipal Court on 5 July 2011. The court ordered the partial settlement of all creditors in proportion to their claims and the amount obtained through the sale.

12. Shortly thereafter the applicants’ claims were partially settled.

B. The status of the debtor

13. The debtor was privatised on 21 July 2006.

14. The sales contract was annulled on 28 December 2007 due to a buyer’s failure to fulfil the contractual obligations.

15. As of January 2008, the debtor still consisted of predominantly socially/State-owned capital.

16. On 28 May 2010 the Privatisation Agency ordered the restructuring of the debtor, which is still ongoing. Nevertheless, the enforcement proceedings under consideration in the present case have never been suspended or terminated on these grounds.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

17. The relevant domestic law concerning the status of the socially-owned companies and the relevant provisions concerning the enforcement proceedings were outlined in the case of R. Kačapor and Others v. Serbia, nos. 2269/06 et al., 15 January 2008, §§ 57-64 and §§ 71-76. Furthermore, the relevant provisions concerning the privatisation of socially-owned companies were outlined in the case of Crnišanin and Others v. Serbia, nos. 35835/05 et al., §§ 100-104, 13 January 2009.

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION AND ARTICLE 1 OF PROTOCOL No. 1 TO THE CONVENTION

18. The applicants complained about the respondent State’s failure to enforce the final judgment of 10 November 2004. They relied on Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention.

Article 6, in so far as relevant, provides:

"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a fair and public hearing within a reasonable time by an independent and impartial tribunal established by law."

Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention reads as follows:

"Every natural or legal person is entitled to the peaceful enjoyment of his possessions. No one shall be deprived of his possessions except in the public interest and subject to the conditions provided for by law and by the general principles of international law.

The preceding provisions shall not, however, in any way impair the right of a State to enforce such laws as it deems necessary to control the use of property in accordance with the general interest or to secure the payment of taxes or other contributions or penalties."

A. Admissibility

19. The Court notes that the application is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

20. The Court notes that the domestic judgment in the applicants’ favour was given on 10 November 2004 and it became final on 6 July 2006. The applicants sought enforcement on 2 February 2007. However, it has not been fully enforced until the present day. The Government did not advance any argument to justify this.

21. The Court has already found a breach of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention in similar circumstances (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 115-116; Crnišanin and Others, cited above, § 123; and Rašković and Milunović v. Serbia, nos. 1789/07 and 28058/07, § 79, 31 May 2011). It finds no reason to depart from that jurisprudence in the present.

Accordinlgy, there has been a breach of Article 6 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention.

II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

22. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

23. The applicants sought the payment of the outstanding judgment debt in respect of pecuniary damage and EUR 100,000 each in respect of non-pecuniary damage. The Government considered the claims excessive and unjustified.

24. Having regard to the violations found in the present case and its own jurisprudence (see R. Kačapor and Others, cited above, §§ 123-126, and Crnišanin and Others, cited above, § 139), the Court considers that the applicants’ claim for pecuniary damage must be accepted. The Government shall, therefore, pay in respect of each applicant the outstanding debt from the final judgment of 10 November 2004.

25. As regards non-pecuniary damage, the Court considers that the applicants sustained some non-pecuniary loss arising from the breaches of the Convention found in this case. The particular amount claimed, however, is excessive. Making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards each applicant EUR 4,700 under this head.

B. Costs and expenses

26. The applicants also claimed RSD 300,000 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and approximately EUR 2,480 for those incurred before the Court. The Government considered the amounts excessive.

27. In accordance with the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum (see, for example, Iatridis v. Greece (just satisfaction) [GC], no. 31107/96, § 54, ECHR 2000-XI). Regard being had to the information in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the applicants EUR 450 under this head.

28. As regards the costs and expenses incurred domestically, the Court notes that they are an integral part of the applicants’ pecuniary claims which have already been dealt with above.

C. Default interest

29. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the application admissible;

2. Holds that there has been a violation of Article 6 of the Convention and of Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention;

3. Holds

(a) that the respondent State shall, from its own funds and within three months, pay the outstanding debt owed to the applicants under the final judgment of 10 November 2004;

(b) that the respondent State is to pay the applicants, within the same period, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 4,700 (four thousand seven hundred euros) each, plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage; and

(ii) EUR 450 (four hundred fifty euros) together, plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of cots and expenses;

(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

4. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 5 March 2013, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.