V.A.M. protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 53/2007 од 13.6.2007. године.

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ В. А. М. ПРОТИВ СРБИЈЕ
(ПРЕДСТАВКА БР. 39177/05)

СТРАЗБУР
13. март 2007.

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету В. А. М. против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:

Гђа Ф. Тилкенс, председник,

Г. А. Б. Бака,

Г. Р. Тирмен,

Г. М. Угрехелидзе,

Г. V. Загребелски,

Гђа Д. Јочиене,

Г. Д. Поповић, судије

и гђа Ф. Еленс-Пасос, заменик секретара Већа,

после већања на затвореној седници одржаној 20. фебруара 2007. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (бр. 39177/05) против државне заједнице Србија и Црна Гора, чији је правни следбеник Србија од 3. јуна 2006. (видети доле, став 76) а коју је Суду поднела на основу члана 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") тадашња држављанка Државне заједнице Србија и Црна Гора, гђа В. А. М. (у даљем тексту: "Подноситељка представке") 28. октобра 2005. године.

2. Председник Већа је прихватио захтев подноситељке представке да њено име не буде обелодањено и дао је приоритет њеној представци у складу са правилима 47. став 3. и 41. Пословника Суда.

3. Подноситељку представке је пред Судом заступао Комитет правника за људска права (ЈУКОМ) организација за људска права са седиштем у Београду. Државну заједницу Србија и Црна Гора, у почетку, а потом Републику Србију, (у даљем тексту: "Држава") заступао је њен агент, г. С. Царић.

4. Дана 27. фебруара 2006. године Суд је одлучио да Држави достави представку, ради упознавања. У складу са чланом 29. став 3. Конвенције, такође је одлучено да ће суштина представке бити разматрана заједно са њеном прихватљивошћу.

ЧИЊЕНИЦЕ

1. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

А. Грађанскоправни поступак (развод, вршење родитељских права и издржавање детета)

5. Подноситељка представке се 1994. године удала за Д.М. и 1995. године родила им се ћерка С.М.

6. У 1998. години подноситељка представке је почела да има брачне проблеме, очигледно услед тога што се заразила вирусом ХИВ.

7. Дана 3. јула 1998. године С. М. је отишла из Земуна, дела Београда где је живела са својим родитељима, да би неко време провела са дедом и бабом.

8. Почетком августа 1998. године Д. М. је вратио С. М. у Земун.

9. Убрзо после тога, међутим, брак подноситељке представке се распао и Д. М. је престао да живи у заједници са њом. Он је такође одвео С. М. у стан својих родитеља, онемогућујући подноситељки представке било какав контакт са ћерком.

10. Дана 11. фебруара 1999. године подноситељка представке је поднела Четвртом општинском суду у Београду тужбу за развод брака, тражећи самостално вршење родитељских права над С. М. и издржавање детета. Поред тога, она је затражила привремену меру, којом би јој било додељено привремено вршење родитељских права или, алтернативно, редовни недељни контакти са С. М. до окончања грађанскоправног поступка.

11. Дана 23. јула 1999. године Четврти општински суд у Београду (у даљем тексту: "Општински суд") наложио је Центру за социјални рад општине Стари град да достави стручно мишљење о томе коме треба поверити дете на чување и старање.

12. Д. М. (у даљем тексту: "тужени") био је, по свему судећи, обавештен о тужби коју је поднела подноситељка представке приликом једног од њихових сусрета одржаних у Центру за социјални рад 1999. године.

13. После започињања поступка, Општински суд је одложио 15 одвојених рочишта, укључујући ту и рочишта која су била заказана за 29. октобар 2003, 7. октобар 2004. и 19. октобар 2005. године.

14. За све то време, иако је то углавном чинио одговарајући на бројне предлоге подноситељке представке, Општински суд је покушавао да добије информације у вези са тачном адресом туженог од разних државних органа, укључујући ту пореске власти, општинске власти, Министарство образовања, чак и Трговински суд.

15. Судски позиви су били упућивани на неколико адреса, али ниједном нису могли да буду прописно уручени туженоме, што је довело до тога да је Општински суд 17. априла 2003. године закључио како тужени "очигледно избегава да прими" сва судска писмена.

16. Дана 3. новембра 2005. године туженом је први пут прописно достављен судски позив који је био послат на Котор, у Црној Гори; том приликом му је уручена тужба коју је подноситељка представке поднела против њега и обавештен је о томе да је следеће рочиште заказано за 23. децембар 2005. године.

17. Дана 21. децембра 2005. године адвокат подноситељке представке обавестио је Општински суд да она неће моћи да присуствује том рочишту.

18. Подноситељка представке тврди да је током поступка у питању судија која је председавала Већем јавно изјавила да ће пресудити или у корист туженог, или ће из процесних разлога одбацити тужбу подноситељке представке. Држава је овај навод оспорила.

19. Почетком 2006. године, судија која је председавала Већем замењена је другим судијом и сам предмет је стављен под надзор специјалног одбора Општинског суда за породичне односе.

Б. Захтев за изузеће судије

20. Дана 31. марта 2003. године подноситељка представке се, између осталог, жалила председнику Општинског суда, захтевајући изузеће судије која је председавала Већем у њеном предмету.

21. Подноситељка представке је тврдила да је судија о којој је реч покушала да судске позиве уручи туженом редовном поштом, али није покушала да то учини преко судских достављача, како је предвиђено Законом о парничном поступку (видети доле, став 60).

22. Сем тога, упркос чињеници да су судови дужни да утврде тачну адресу туженог, подноситељка представке је указала на то да је 31. марта 2003. године судија њој наложила да достави Суду адресу о којој је реч, нагласивши да ће, уколико то не учини, њена тужба бити одбачена.

23. Коначно, подноситељка представке је навела да је сама судија наговестила да не зна шта да ради са овим предметом и да би најбоље решење било ако би подноситељка представке одустала од тужбе. Држава је овај навод оспорила.

24. Дана 11. априла 2003. године председник Општинског суда одбацио је захтев подноситељке представке.

В. Привремена мера - налог за омогућавање приступа детету

25. Дана 23. јула 1999. године Општински суд је наложио туженоме да омогући подноситељки представке приступ детету С. М, два пута месечно, док не буде донета коначна одлука о суштини предмета.

26. Дана 19. октобра 1999. године подноситељка представке је упутила поднесак Општинском суду у коме је навела да је тужени одбио да прими наведену судску одлуку и захтевала је да му та одлука буде достављена званично у складу са одговарајућим одредбама Закона о парничном поступку (видети доле, став 60).

27. Дана 28. новембра 1999. године и 19. фебруара 2001. године подноситељка представке је упутила два одвојена захтева Општинском суду, тражећи делотворно извршење привременог налога за приступ (детету).

28. Дана 23. октобра 2001. године адвокат подноситељке представке повукао је њен захтев од 8. новембра 1999. године.

29. Дана 4. јуна 2002. године судски извршитељи су покушали да изврше наведени судски налог, али очигледно никога нису могли да нађу на адреси туженога. Било је предвиђено, како изгледа, да то извршење буде спроведено запленом покретне имовине туженог и потоњом продајом те имовине, како би се средства на тај начин добијена потом искористила да се плати новчана казна која је туженоме изречена због тога што се није повиновао налогу о коме је реч (видети доле, став 65).

30. Дана 5. септембра 2002. године подноситељка представке је упутила нову жалбу Општинском суду, тражећи делотворно извршење.

31. Од 25. октобра 2002. године до августа 2005. године извршитељи су поново покушали, у неколико наврата и на неколико различитих адреса, да спроведу извршење, али у томе нису имали успеха.

32. Дана 26. августа 2005. године подноситељки представке је Општински суд наложио да достави тачну адресу туженога.

Г. Релевантне медицинске чињенице

33. Дана 10. фебруара 1999. године Клинички центар Србије је издао потврду да је подноситељка представке ХИВ позитивна, али да се лечи и да се добро осећа. Клинички центар је у потврди додао да нема ниједног разлога због кога јој не би било дозвољено да види С. М.

34. Дана 16. марта 1999. године, 18. марта исте године и 21. марта 2001. године наведена клиника и две друге медицинске установе, Специјалистичка поликлиника за грађанска лица и Институт за инфективне и тропске болести издали су истоветна медицинска мишљења.

35. Мишљење од 21. маја 2001. године изричито је адресовано на "надлежни центар за социјални рад".

Д. Остале релевантне чињенице

36. Подноситељка представке је изјавила да је често виђала туженога на улицама Београда током периода у питању и нагласила је да се он у неколико различитих прилика појавио и у телевизијским емисијама.

37. Подноситељка представке је сем тога навела да ју је Центар за социјални рад обавестио да је тужени јавно изјавио да не жели да губи време око било каквог правног поступка и да је, сем тога, казао С. М. да је њена мајка, подноситељка представке, преминула.

Ђ. Збивања у поступку после достављања представке туженој држави

1. Грађанскоправни поступак (развод, вршење родитељских права и издржавање детета)

38. Општински суд је, како изгледа, одржао рочиште 30. марта 2006. године и то у одсуству туженог, пошто му је претходно судски позив прописно достављен на једну од његових адреса у Београду.

39. Дана 8. маја 2006. године полицијска управа у Котору обавестила је Општински суд да туженог није било могућно наћи на његовој адреси у Котору, али да су његови суседи изјавили како се он поново преселио у Београд.

40. На рочишту одржаном 22. маја 2006. године подноситељка представке је обавестила Општински суд да је тужени пререгистровао своје некадашње предузеће и да се седиште тог предузећа сада налази у Београду. Она је потом Суду доставила адресу предузећа, као и тренутну адресу родитеља туженог, и навела је да С. М. похађа четврти разред једне од београдских основних школа.

41. Дана 23. маја 2006. године Општински суд је послао писмо Агенцији за привредне регистре и пореским органима, тражећи податке о приходу и пореској ситуацији туженог, као и информацију о томе да ли је тужени власник, оснивач, директор или заменик директора наведеног предузећа.

42. Дана 12. јуна 2006. године Општински суд је обавештен да је тужени заиста директор предузећа о коме је реч.

43. Следеће рочиште заказано је за 28. јун 2006. године и судски позиви за то рочиште послати су и на адресу туженог у Котору и на његову адресу у Београду, преко полицијске управе у Котору, односно Београду.

44. Дана 30. марта 2006, 23. маја и 7. јуна исте године, Општински суд је позвао надлежни центар за социјални рад да "приведе крају" израду свог извештаја и да поднесе предлог о томе коме треба доделити вршење родитељских права над С. М.

45. Општински суд је потом добио медицинске извештаје у вези са здравственим стањем подноситељке представке од 16. марта 1999. и 21. маја 2001. године, (видети горе, став 34), као и нови извештај који је доставио Институт за инфективне и тропске болести - Центар за ХИВ/сиду од 12. априла 2006. године и у коме је наведено да нема ниједног медицинског разлога због кога подноситељки представке не би требало доделити вршење родитељских права над С. М.

46. Дана 28. јуна 2006. године Општински суд је саслушао подноситељку представке и наложио Центру за социјални рад да предочи свој извештај о томе коме треба доделити вршење родитељских права над С. М.

47. Дана 22. септембра 2006. године Општински суд је саслушао и подноситељку представке и туженога који је, том приликом, између осталог рекао да подноситељка представке није била искрена када је говорила о свом здравственом стању, нити је уредно узимала лекове, што је озбиљно угрозило његов живот као и живот С. М. Тужени је с тих разлога предложио да се поново изврши процена здравственог стања подноситељке представке и Општински суд је то наложио, заказавши следеће рочиште за 22. децембар 2006. године.

48. Дана 22. децембра 2006. Општински суд је одложио рочиште, саопштивши да се спис предмета још увек налази у Окружном суду који треба да пресуди о жалби туженог на привремену меру за вршење родитељских права донету 15. јуна 2006. (видети доле, ставове 50 и 52).

49. Општински суд је заказао рочиште за 12. март 2007. године.

2. Привремена мера за вршење родитељских права

50. Дана 15. јуна 2006. године Општински суд је доделио привремено вршење родитељских права над С. М. подноситељки представке и наложио је туженоме да преда дете, до доношења коначне одлуке у грађанском поступку који је у току. У образложењу своје одлуке Суд је, између осталог, установио следеће: 1) тужени је од самог почетка јасно ставио до знања да "неће дозволити" подноситељки представке да има контакт са С. М. због свог страховања да би и девојчица могла да буде "заражена" вирусом ХИВ; 2) подноситељка представке је, упркос томе што тужени тврди супротно, одговоран и мотивисан родитељ чије је здравствено стање стабилно, непрестано је под контролом и не представља никакву опасност за С. М; и 3) тужени не само да се није повиновао својој обавези да обавести суд о тачној адреси на којој је настањен, већ је поред тога, читав низ година, намерно избегавао да прими судске позиве што је довело до тога да је подноситељки представке био онемогућен сваки контакт са С. М. и што указује на драстично пренебрегавање интереса С. М. с његове стране. Коначно, извршење овог налога не може бити задржано жалбом која против њега буде уложена.

51. Дана 20. јула 2006. године подноситељка представке је затражила извршење горе наведеног налога и поново је доставила Општинском суду разне адресе туженога.

52. Дана 5. октобра 2006. године тужени је уложио жалбу.

53. Дана 22. новембра 2006. године подноситељка представке се жалила председнику Општинског суда, тражећи брзо извршење судске одлуке.

54. Дана 13. новембра 2006. године Окружни суд је прихватио жалбу туженога, укинуо побијану меру и наложио Општинском суду да преиспита питање привременог вршења родитељских права подноситељке представке.

3. Додатни поступци које је покренула подноситељка представке

55. Подноситељка представке је у јулу 2006. године поднела одвојену приватну тужбу против туженога, тражећи да буде лишен родитељских права. Тај поступак је такође покренут пред Општинским судом и у време доношења ове пресуде он је очигледно још увек у току.

2. МЕРОДАВНО УНУТРАШЊЕ ПРАВО

А. Релевантне одредбе у вези са вршењем родитељских права над децом и споровима у вези са издржавањем

1. Закон о браку и породичним односима; објављен у "Службеном гласнику Социјалистичке Републике Србије" - СГСРС - бр. 22/80 и 11/88 и "Службеном гласнику Републике Србије" СГ РС - бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01)

56. Члановима 310 (б), 390 и 391 прописано је да сви спорови у вези са издржавањем деце и поступци извршења у предметима везаним за вршење родитељских права над дететом морају хитно да се одвијају пред судовима.

2. Породични закон; објављен у СГ РС бр. 18/05

57. На основу члана 204. сви спорови у вези са породичним односима у које су укључена деца морају се хитно решавати. Прво рочиште мора бити заказано најдаље у року од 15 дана од датума када је тужба примљена у суду. Првостепени судови дужни су да закључе поступак на највише два рочишта, док другостепени судови морају одлучити по жалби у року од 30 дана.

58. Слично томе, члан 280. дефинише све поступке у спору за издржавање као "нарочито хитне". Прво рочиште мора бити заказано тако да се одржи у року од осам дана од дана када је тужба примљена у суду, док другостепени суд мора у року од 15 дана одлучити по жалби.

59. Овај закон је ступио на снагу 1. јула 2005. године и њиме је замењен горе поменути Закон о браку и породичним односима.

Б. Правила у грађанскоправном поступку

1. Закон о парничном поступку из 1977. (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије" - СЛ СФРЈ - бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 и "Службеном листу Савезне Републике Југославије" СЛ СРЈ - бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02)

60. Одговарајуће одредбе овог закона гласе како следи:

Члан 84. ст. 1. и 2.

"Суд ће туженоме поставити привременог заступника (да делује у његово име) ако се, у току поступка пред првостепеним судом, покаже да би редовни поступак око постављања ... (таквог законског заступника) ... могао исувише дуго да траје, па би због тога могле да настану штетне последице за једну или обе странке.

Под условом из става 1. овог члана Суд ће поставити привременог заступника ...

4) Ако је боравиште туженог непознато, а тужени нема пуномоћника ..."

Члан 106. став 2.

"Писмени поднесци ... (укључујући ту тужбе којима се покреће поступак пред Судом) ... морају садржавати ... име и презиме, занимање и пребивалиште или боравиште или садашњу адресу странака..."

Члан 133.

"... Писмена се достављају, по правилу, преко поште, а могу се достављати и преко одређеног лица запосленог у суду (’достављач’) ... или непосредно у суду."

Члан 141. ст. 1. и 2.

"Ако се лице коме се писмено има доставити не затекне (у свом стану) достављање се врши предајом писмена коме од његових (њених) одраслих чланова домаћинства који је дужан да прими писмено. Ако се ни они не затекну (у стану), ... (писмена ће се предати) ... настојнику или суседу, ако они на то пристану.

Ако се достављање врши на радном месту лица коме се писмено има доставити, а то лице се ту не затекне, достављање се може извршити лицу које на истом месту ради, ако оно пристане да прими писмено."

Члан 142. ст. 1. и 2.

"Тужба ... (као и) ... судско решење против кога је дозвољена посебна жалба доставиће се ... (странци) ... лично ...

Ако се лице коме се писмено има доставити ... не затекне тамо где се достављање има извршити, достављач ће се обавестити кад и на ком месту би могао то лице да затекне и оставиће му код једног од лица наведених у члану 141. ст. 1. и 2. овог закона писмено обавештење да ради примања писмена он (или она) буду у одређени дан и сат у свом стану, односно на свом радном месту. Ако и после тога достављач не затекне лице коме се писмено има доставити, поступиће се по одредбама члана 141. овог закона, и тиме се сматра да је достављање извршено."

Члан 144.

"Кад лице коме је писмено упућено, односно одрасли члан његовог домаћинства, ... или запослени у државном органу или правном лицу, без законитог разлога одбије да прими писмено, достављач ће га оставити у стану или у просторијама где то лице ради или ће писмено прибити на врата стана или просторије. Достављач ће на доставници забележити дан, час и разлог одбијања пријема, као и место где је писмено остављено, и тиме се сматра да је достављање извршено."

Члан 145. ст. 1, 2. и 3.

"Кад странка ... (до достављања правоснажне пресуде у поступку) промени адресу ... (она је) ... дужна да о томе одмах обавести суд.

Ако ... (она) ... то не учини и достављач не може да утврди ... (њену) ... нову адресу или боравиште, суд ће издати налог да се сва даља достављања у парници за ту странку врше прибијањем писмена на огласну таблу суда.

Осам дана ... (од дана стављања на огласну таблу суда) ... достављање се сматра извршеним."

Члан 146.

"Странку ... која ... (се) ... налази у иностранству а нема пуномоћника у ... (Србији) ... суд ће позвати да ... постави пуномоћника за примање писмена (у Србији)... . Ако странка ... то не учини, суд ће странци на њен трошак поставити ... (такво лице) на привременој основи..."

Члан 148.

"Ако странка није у могућности да утврди адресу лица коме треба извршити достављање писмена, суд ће настојати да добије потребне информације од ... ( других државних органа) ... или на неки други начин."

2. Закон о парничном поступку из 2004. године ("Службени гласник РС", број 125/04)

61. Суштина чланова 79. став 2. тачка (4), 100. став 2, 127, 135, 136, 139. и 141. овог закона одговара, у битном делу, одредбама горе наведеног Закона о парничном поступку.

62. Поред тога, члан 140. предвиђа да, уколико се у току парнице достављање писмена покаже безуспешним, достављање ће се извршити стављањем писмена на огласну таблу, као и да се достављање сматра извршеним по истеку рока од осам дана од дана стављања писмена на огласну таблу суда.

63. Коначно, на основу чл. 394. и 396, странке могу уложити жалбу по питању примене материјалног права ("изјавити ревизију") Врховном суду. Оне то могу учинити под неким врло конкретним условима само против правоснажне пресуде донесене у другом степену.

64. Овај закон је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године и њиме је замењен Закон о парничном поступку о коме је раније било говора.

В. Правила извршног поступка

65. Члан 209. Закона о извршном поступку из 2000. године (СЛ СРЈ бр. 28/00, 73/00 и 71/01) стављајући посебан нагласак на најбоље интересе детета, прописује постојање почетног рока од три дана од дана достављања решења за добровољно повиновање одлуци о предаји детета. Преко тог рока, међутим, изричу се новчане казне и коначно, ако је неопходно, извршење се спроводи принудним одузимањем детета, у сарадњи са Центром за социјални рад. Коначно, на основу члана 7. истог закона, само се налог за извршење и судска одлука у вези са жалбом изјављеном против тог решења достављају у складу са одговарајућим правилима закона о парничном поступку. У свим другим случајевима у те сврхе се примењује стављање на огласну таблу суда.

66. Закон о извршном поступку из 2004. (објављен у СГ РС број 125/04) ступио је на снагу 23. фебруара 2005. године, чиме је стављен ван снаге Закон о извршном поступку из 2000. године. Међутим, према члану 304 овог закона, сви поступци извршења започети пре 23. фебруара 2005. године окончаће се по одредбама Закона о извршном поступку из 2000. године.

Г. Закон о уређењу судова (објављен у СГ РС бр. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 и 46/06)

67. Одговарајуће одредбе овог закона гласе како следи:

Члан 7.

"Странка и други учесник у судском поступку имају право притужбе на рад суда кад сматрају да се поступак одуговлачи, да је неправилан или да постоји било какав (непримерен) утицај на његов ток и исход."

Члан 51.

"Председник вишег суда има право да надзире судску управу нижег суда, а председник непосредно вишег суда и да при нечињењу председника нижег суда донесе акте из његовог делокруга.

Председник вишег суда може тражити од нижег суда обавештења о примени прописа, проблемима у суђењу и све податке о раду (суда).

Председник вишег суда може наложити непосредан увид у рад нижег суда."

Члан 52.

"Кад странка или други учесник у поступку поднесу притужбу, председник суда дужан је да је размотри и да о њеној основаности и предузетим мерама обавести притужиоца у року од 15 дана од пријема притужбе.

Ако је притужба поднета преко министарства правде или вишег суда, о основаности притужбе и предузетим мерама обавештавају се и министар или председник вишег суда."

Д. Судски пословник (објављен у СГ РС бр. 65/03, 115/05 и 4/06)

68. На основу члана 8. председник је, између осталог, дужан да обезбеди да се рад суда одвија благовремено и експедитивно. Председник суда је такође дужан да размотри притужбе странака које се жале на одуговлачење у поступку и да у року од 15 дана одговори на њих, обавештавајући притужиоце о својој одлуци и о мерама које су, ако је потребно, предузете да би се ситуација исправила.

69. Чланом 4. је, између осталог, прописано да Министарство правде врши надзор над радом судова, посебно у погледу њиховог поступања у роковима. Ако се уоче одређени проблеми, министарство "предлаже" конкретне мере за њихово отклањање у року од 15 дана.

Ђ. Закон о судијама (објављен у СГ РС бр. 663/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 61/05 и 101/05)

70. Одговарајуће одредбе овог закона гласе како следи:

Члан 40а ст. 1. и 2.

"Врховни суд Србије оснива Надзорни одбор (у даљем тексту: ’Одбор’).

Надзорни одбор се састоји од пет судија које на четири године бира општа седница Врховног суда Србије."

Члан 40б

"Одговарајући на притужбу или делујући по службеној дужности надзорни одбор је надлежан да надзире судске поступке и да начини увид у појединачне предмете.

По завршетку те контроле, Надзорни одбор може, пред великим персоналним већем, покренути поступак за разрешење судије услед његовог несавесног или непрофесионалног понашања, или препоручити предузимање других дисциплинских мера."

Е. Закон о облигационим односима (објављен у СЛ СФРЈ бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и СЛ СРЈ број 31/93)

71. Члан 172. став 1. овог закона прописује да је правно лице, што обухвата и државу, одговорно за сваку штету коју "трећем лицу" нанесе неки његов орган.

72. На основу чл. 199. и 200. Закона о облигационим односима, између осталог, свако ко је претрпео страх, физичке болове или душевне болове због кршења “права личности" може, у зависности од трајања и јачине (болова и страха) захтевати материјалну надокнаду или нешто друго чиме се може остварити сврха која се постиже накнадом.

Ж. Кривични законик (објављен у СГ РС бр. 85/05, 88/05 и 107/05)

73. Чланом 134. став 1. прописано је, између осталог, да "ко" "преваром" одведе или задржи неко лице у намери да ... "принуди" кога другог да "нешто трпи", казниће се затвором од једне до 10 година.

74. На основу члана 191. свако ко, између осталог, онемогућава извршење одлуке којом је малолетно лице поверено одређеном лицу, казниће се новчаном казном или затвором до две године.

75. Чланом 340. прописано је да "службено или одговорно лице које одбије да изврши правоснажну судску одлуку, или је не изврши у законском или одлуком одређеном року, казниће се новчаном казном или затвором до две године".

З. Одговарајуће одредбе у вези са Судом Србије и Црне Горе и сукцесијом државне заједнице Србија и Црна Гора

76. Одговарајуће одредбе у вези са Судом Србије и Црне Горе и наслеђивањем државне заједнице Србија и Црна Гора наведене су у пресуди Матијашевић против Србије (бр. 23037/04, ст. 12, 13. и 16-25, од 19. септембра 2006. године).

ПРАВО

1. НАВОДНО КРШЕЊЕ ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

77. Подноситељка представке се жалила због дужине трајања грађанскоправног поступка и због пристрасности коју је испољила судија која је председавала у поступку. Подноситељка представке се притом позвала на члан 6 став 1 Конвенције који, у одговарајућем делу, гласи како следи:

"Свако, током одлучивања о његовим (или њеним) грађанским правима и обавезама ... има право на правичну ... расправу у разумном року ... пред непристрасним судом ..."

А. Прихватљивост

1. Аргументи које су изнеле стране

а) У погледу дужине трајања поступка

78. Држава је навела да подноситељка представке није исцрпела све расположиве, делотворне унутрашње правне лекове. Тако је пре свега пропустила да се због одлагања о коме је реч пожали председнику Општинског суда, председнику Окружног суда, министру правде и Надзорном одбору Врховног суда (видети горе, ставови 67-70). Поред тога, није искористила жалбени поступак пред Судом Србије и Црне Горе, у складу са Уставном повељом, као и Повељом о људским и мањинским правима и грађанским слободама и законом о Суду Србије и Црне Горе (видети горе, став 76). Коначно, Држава је заступала став да је подноситељка представке пропустила да поднесе засебну приватну тужбу на основу чл. 199. и 200. Закона о облигационим односима (видети горе, ст. 71 и 72).

79. Подноситељка представке је навела да се жалба Суду Србије и Црне Горе, сасвим нејасно дефинисаном, не може сматрати делотворним унутрашњим правним леком у смислу члана 35. став 1. Конвенције, као и да се, пошто се већ жалила председнику Општинског суда 31. марта 2003. године није жалила председнику Окружног суда и Министарству правде будући да би то довело само до додатног одлагања и, у сваком случају, на тај начин није било могућно обезбедити било какво делотворно правно задовољење. Коначно, подноситељка представке је навела да члан 199. Закона о облигационим односима овде није значајан, будући да се превасходно односи на клевету у грађанскоправном поступку, као и да би јој успешан судски поступак на основу члана 200. истог закона могао, у најбољем случају и после вишегодишње парнице, обезбедити само надокнаду за нематеријалну штету коју је претрпела, али не би могао да обезбеди убрзање поступка због чије се дужине она и обратила Суду.

б) У погледу наводне пристрасности коју је испољила судија која је председавала Већем

80. Држава је тврдила да је, с обзиром на укупно понашање судије о којој је реч, ова притужба неоснована. У сваком случају, захтев подноситељке представке за изузеће судије сам председник Општинског суда је прописно размотрио и потом га одбацио.

81. Подноситељка представке није у овом погледу изнела никакве додатне напомене.

2. Одговарајућа начела у погледу дужине трајања поступка

82. Суд подсећа да је, у складу са утврђеном судском праксом, сврха правила о унутрашњим правним лековима у члану 35. став 1. Конвенције то да се високим странама уговорницама пружи могућност да спрече или исправе наводна кршења пре но што се неко због њих обрати Суду. Међутим, једини правни лекови које треба исцрпсти јесу они који су делотворни. Обавеза је државе када тврди да правни лекови нису исцрпљени, да увери Суд да су ти лекови делотворни, да су и теоријски и практично били на располагању у релевантном времену (видети, између осталог, пресуду у предмету Вернијо против Француске, пресуда од 20. фебруара 1991, серија А, бр. 198, стр. 11-12, став 27. и у предмету Далија против Француске, пресуда од 19. фебруара 1998, Рипортс 1998-1, стр. 87-88, став 38). Када је услов тог терета доказивања испуњен, подносилац представке је дужан да докаже да је правни лек на који се држава позвала заправо био исцрпљен, или да је због неког разлога био неадекватан или неделотворан у конкретним околностима предмета, или да су постојале посебне околности које су подносиоца односно подноситељку представке ослобађале тог захтева (видети предмет Данкевич против Украјине, бр. 40679/98, став 107, 29. април 2003).

83. Суд наглашава да се приликом примене овог правила мора посветити дужна пажња контексту. С тих разлога, Суд признаје да се члан 35. став 1. мора примењивати уз известан степен флексибилности и без прекомерног формализма. Суд признаје да правило о исцрпљивању унутрашњих правних лекова није ни апсолутно нити га је могућно аутоматски примењивати; када се сагледава да ли је то правило исцрпљено, од суштинског је значаја да се води рачуна о конкретним околностима сваког појединачног предмета. То, између осталог, значи да Суд мора реалистично сагледати не само постојање формалних правних лекова у правном систему високе стране уговорнице о којој је реч, већ и општи контекст у коме ти правни лекови функционишу, баш као што мора водити рачуна и о личним околностима положаја самог подносиоца представке (видети предмет Акдивар и остали против Турске, пресуда од 16. септембра 1996, Рипортс 1996-4, стр. 1211, став 69). Суд мора испитати да ли је, имајући на уму све околности предмета, подносилац представке учинио све што се од њега разумно могло очекивати како би исцрпео унутрашње правне лекове.

84. Коначно, Суд поново наглашава да је одлучујуће питање приликом процене делотворности неког правног лека у вези са притужбом због дужине поступка то да ли постоји или не постоји могућност да се подносиоцу представке обезбеди непосредно и брзо правно задовољење, а не посредна заштита права која је зајемчена чланом 6 (видети Скордино против Италије (бр. 1) [ГЦ], бр. 36813/97, став 195, ЕЦХР 2006, и Сирмели против Немачке [ГЦ], бр. 75529/01, став 102, 8. јун 2006). То конкретно значи да ће правни лек ове врсте бити "делотворан" ако се може користити било за убрзање одлуке судова који одлучују о предмету, било за то да подносиоцу тужбе пружи одговарајуће задовољење за закашњење које је већ претрпео (видети Кудла против Пољске [ГЦ], бр. 30210/96, ставови 157-159, ЕЦХР 2000-11, Мифсуд против Француске (одлука) [ГЦ], бр. 57220/00, став 17, ЕЦХР 2002-8, и Сирмели против Немачке [ГЦ], горе наведено, став 99).

3. Оцена Суда

а) У погледу дужине трајања поступка

85. Суд примећује да захтеви за убрзање поступка упућени председнику Општинског суда, председнику Окружног суда, Министарству правде и надзорном одбору Врховног суда, на које указује Држава, сви представљају хијерархијске жалбе, односно, другачије речено, нису ништа више од пуке информације која се доставља вишој инстанци где та виша инстанца има пуну надлежност да своја овлашћења искористи како налази за сходно (видети горе, ст. 67-70). Поред тога, да је неки од тих поступака икада био започет, он би се одвијао искључиво између надзорне инстанце о којој је реч и судије/суда у питању. Сама подноситељка представке не би била учесница у том поступку већ би, у најбољем случају имала само право да буде обавештена о исходу поступка (видети mutatis mutandis, Хорват против Хрватске, бр 51585/99, став 47, ЕЦХР 2001-8). Ниједан од тих правних лекова не може се, с тих разлога, сматрати делотворним у смислу члана 35. став 1. Конвенције.

86. Била би неделотворна и одвојена тужба за накнаду штете проузроковане процесним одлагањем (видети горе, ст. 71. и 72). Чак и под претпоставком да је подноситељка представке могла да добије накнаду за пређашње одлагање, држава није доказала да би тај поступак био ишта бржи од било које "редовне" грађанске парнице која је могла да потраје годинама и да пређе више нивоа надлежности (видети, mutatis mutandis, Мерит против Украјине, бр. 66561/01, став 59, 30. марта 2004. и Скордино против Италије (бр. 1) већ наведен, став 195). Сем тога, из истог разлога, наведеном тужбом очигледно није било могућно убрзати поступак о коме је реч.

87. Коначно, што се тиче тврдње државе да је подноситељка представке требало да поднесе жалбу суду Србије и Црне Горе, Суд подсећа да је већ констатовао да тај конкретан правни лек није био на располагању до 15. јула 2005. године и да је, сем тога, остао неделотворан до распада државне заједнице Србија и Црна Гора (видети већ наведену пресуду у предмету Матијашевић против Србије, ст. 34-37). Суд не налази ниједан једини разлог због кога би у овом предмету одустао од свог пређашњег закључка и с тих разлога закључује да подноситељка представке није била у обавези да исцрпе тај жалбени пут.

88. С обзиром на све наведено, Суд закључује да се притужба подноситељке представке због прекомерне дужине поступка не може прогласити неприхватљивом из разлога неисцрпљености унутрашњих правних лекова по основу члана 35. став 1. Конвенције. С тих разлога, мора се одбацити примедба коју је Држава у том смислу изнела. Суд такође сматра да ова представка није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. Конвенције и не налази ниједан други основ да је прогласи неприхватљивом. С тих разлога, ова представка мора бити проглашена прихватљивом.

б) У погледу наводне пристрасности

89. Што се тиче додатне притужбе подноситељке представке у вези са наводном пристрасношћу судије испољеном током парничног поступка, Суд примећује да је тај поступак још увек у току, тако да је ова притужба преурањена и да, као таква, мора бити одбачена из разлога неисцрпљености унутрашњих правних лекова, у складу са чланом 35. ст. 1. и 4. Конвенције.

Б. Суштина предмета

1. Аргументи које су изнеле стране

90. Држава је навела да је побијани поступак био изузетно сложен и осетљив, с обзиром на здравље подноситељке представке, као и на правна и чињенична питања о којима се ту радило, као и на то колико је за странке било значајно оно о чему се спор водио.

91. Држава је тврдила да је подноситељка представке била та која није испунила своју обавезу да Општинском суду достави тачну адресу туженог, што је, са своје стране, довело до кашњења поступка због кога се она жали, и притом је указала на то да је рочиште које је било заказано за 23. децембар 2005. године било одложено на изричити захтев подноситељке представке (видети горе, ст. 16. и 17).

92. Држава је тврдила да је Општински суд, међутим, поступао према свим предлозима подноситељке представке и да је учинио све што је било у његовој моћи да утврди тачну адресу туженога. Ипак, тај суд није могао, према унутрашњем праву, да наложи да тужени силом буде доведен пред суд. Он исто тако није могао да одреди "привременог" "заступника" који би поступао у име туженог (видети горе став 60, пре свега члан 84. Закона о парничном поступку из 1977, као и став 61).

93. Коначно, Држава је тврдила да је поступак о коме је овде реч суштински започет 3. новембра 2005. године, када су туженоме први пут прописно уручена одговарајућа писмена, иако је такође навела да је тужена држава ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године због чега је овај поступак био у надлежности Суда racione temporis за период "нешто мало дужи од две године".

94. Подноситељка представке је тврдила да је поступак о коме је реч у току пред првостепеним судом још од 1999. године, упркос акутној природи самог поступка, и да је Држава била дужна да организује свој правосудни систем на начин који би свакоме зајемчио право на правично суђење у разумном року.

95. Сем тога, подноситељка представке је тврдила да је тачну адресу туженога доставила још у својој првобитној тужби поднетој Општинском суду 11. фебруара 1999. године и да је, поврх тога, пре покретања парничног поступка Центар за социјални рад прописно достављао писмена туженоме управо на ту адресу, као што је то недавно учинио и Општински суд (видети горе, ст. 12, 37. и 38).

96. У сваком случају, од самог почетка тужени је више него јасно стављао до знања да нема намеру да учествује ни у каквом судском поступку и стога је чинио све што је могао како би избегао да прими судски позив/писмена која су му достављана (видети горе, ст. 15, 37. и 50). У таквим околностима, од подноситељке представке се није могло разумно очекивати да, с времена на време, изнова доставља нову адресу туженога, нити је она била у законској обавези да то учини. Напротив, тужени је дужан да обавести Суд о свакој промени адресе, док је Општински суд, са своје стране, очигледно пропустио да искористи многобројна процесна средства која је имао на располагању да би званично доставио писмена туженоме (видети горе, ст. 60-62).

97. Коначно, подноситељка представке је истакла да су мере које је предузео Општински суд, а на које се Држава позива првенствено предузете на њено лично инсистирање, или као одговор на предлоге које је изнео њен адвокат. Тужба подноситељке представке садржала је све податке који су били неопходни да би Општински суд могао делотворно да поступа, а самој подноситељки представке не може се пребацивати да је одговорна за то што је тужени избегавао да прими писмена или због неактивности српског правосуђа.

2. Релевантна начела

98. Разумност дужине трајања поступка мора се процењивати у светлости околности предмета и имајући на уму критеријуме утврђене јуриспруденцијом Суда, посебно сложеност предмета, понашање подносилаца представке и понашање надлежних органа власти.

99. У предметима који се тичу грађанског статуса, оно што је у том предмету најважније питање за подносиоца представке такође представља значајан разлог и потребно је обратити посебну пажњу с обзиром на могуће последице које дужина поступка може имати, пре свега у погледу уживања права на породични живот (видети, између осталих правних ауторитета, Лаино против Италије [ГЦ], бр. 335158/96, став 18, ЕЦХР 1999-1).

100. Сем тога, према утврђеној јуриспруденцији Суда, хронична пренатрпаност и заостајање са предметима није ваљано објашњење за прекомерно одлагање поступка (видети предмет Пробстмајер против Немачке, пресуда од 1. јула 1997 Рипортс 1997-4, стр. 1138, став 64). Заиста, члан 6. став 1. Конвенције намеће високим странама уговорницама дужност да своје правосудне системе организују на такав начин да сваки њихов суд може да обави све своје обавезе, укључујући ту и обавезу да размотри предмете у разумном року (видети Портингтон против Грчке, пресуда од 23. септембра 1998, Рипортс 1998-6, стр. 2633, став 33).

101. Коначно, Суд је захтевао и захтева посебну пажњу у предметима у којима је приватни тужитељ ХИВ позитиван, као и у свим питањима у којима се побијани поступак односи на спор око старатељства над дететом (видети,mutatis mutandis, А и остали против Данске, пресуда од 8. фебруара 1996, Рипортс 1996-1, став 78 и Нутинен против Финске, бр. 32842/96, став 110, ЕЦХРР 2000-8).

3. Период који треба узети у обзир

102. Суд примећује да је поступак у питању започет 11. фебруара 1999. године, када је подноситељка представке поднела грађанску тужбу Општинском суду. Међутим, период који спада у надлежност овог Суда racione temporisније почео на тај дан, већ 3. марта 2004. године, пошто је Конвенција у Србији ступила на снагу (видети, mutatis mutandis, Фоти и остали против Италије, пресуда од 10. децембра 1982, серија А бр. 56, стр. 18-19, став 53). Парнични поступак је још увек у току у првом степену. То значи да је он трајао осам година, од чега више од две године и 11 месеци спада у опсег испитивања овог Суда.

103. Суд сем тога примећује да се, како би се утврдила разумност дужине трајања времена о коме је реч, мора посветити пажња стању предмета на дан ратификације (видети, између осталих правних ауторитета, предметСтирановски против Пољске, пресуда од 30. октобра 1998, Рипортс 1998-8) и констатује да је на дан 3. марта 2004. године поступак о коме је реч већ у првом степену трајао око пет година.

4. Оцена Суда

104. Суд пре свега примећује да је побијани поступак укључивао развод брака, вршење родитељских права над дететом и издржавање детета и да је, као такав, био релативно сложен по својој природи.

105. Друго, питања обухваћено тим поступком очигледно су била од посебног значаја за како за подноситељку представке, тако и за њено дете и зато су домаће власти морале да им посвете посебну пажњу (видети горе, ст. 99. и 101).

106. Треће, подноситељка представке је сама ХИВ позитивна, што је чињеница која је у најмању руку била позната Центру за социјални рад (који је и сам државна установа укључена у поступак) и то је захтевало посебну пажњу (видети горе, ст. 33-35. и 101).

107. Четврто, подноситељка представке је уложила све разумне напоре да убрза поступак и може се сматрати одговорном само за одлагање рочишта које је било предвиђено за 23. децембар 2005. године (видети горе, ст. 16. и 17).

108. Пето, она није жалила труда да достави Општинском суду адресу туженога, чак и упркос томе, што, после започињања поступка, није била ни у каквој законској обавези да то учини (видети горе, ст. 14, 40. и 60, посебно чл. 106, 145. и 148. Закона о парничном поступку из 1977. године, као и ст. 61. и 62).

109. Коначно, Општински суд је доследно пропуштао да искористи процесна средства која су му била на располагању у унутрашњем правном поретку и да туженоме званично достави писмена, што би омогућило наставак поступка о коме је реч. Конкретно, чак и ако претпоставимо да се нису били стекли законски услови за постављање "привременог заступника", како то тврди Држава, Општински суд је могао и морао да прибегне другим средствима која су му стајала на располагању, укључујући ту, али без ограничења на, стављање судских позива и других писмена упућених туженоме на сопствену огласну таблу (видети став 60, посебно члан 145. Закона о парничном поступку из 1977. године, као и горе, став 62, поред ст. 50. и 61).

110. У светлости критеријума утврђених његовом јуриспруденцијом и имајући на уму околности овог предмета, као и поднеске страна, Суд сматра да дужина поступка због кога је подноситељка упутила представку, а који је још у току, није испунила захтев у погледу разумног рока.

111. С тих разлога, дошло је до кршења члана 6. став 1. Конвенције.

2. НАВОДНО КРШЕЊЕ ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ

112. На основу члана 8. Конвенције, подноситељка представке се жалила да је одлагање у парничном поступку значило да она око осам година није могла да види своје дете, нити да оствари иједно своје родитељско право.

113. Поред тога, на основу члана 6. став 1. Конвенције подноситељка представке се жалила на то што тужена држава није извршила привремену меру за приступ (детету) од 23. јула 1999. године.

114. Члан 8, у делу који је битан за овај предмет, гласи како следи:

"1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота,...

2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву ... у интересу заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других".

115. Будући да има право да да правну карактеристику чињеничном аспекту сваког предмета који има пред собом, Суд сматра да притужба коју је подноситељка представке изнела по основу члана 6. став 1. такође треба да буде испитана са становишта члана 8. Конвенције (видети Агденис против Турске, бр. 25165/94, став 88, 31. мај 2005. и Хоканен против Финске, пресуда од 23. септембра 1994, ст. 50-52, серија А, бр. 299-А).

А. Прихватљивост

116. I Држава и подноситељка представке ослонили су се на аргументе који су већ сажети горе, у ст. 78. и 79.

117. Поред тога, Држава је навела да је подноситељка представке пропустила да упути жалбу по основу материјалног права ("ревизија" или да, због неспровођења привременог налога за приступ поднесе кривичну пријаву на основу чланова 134. став 1, 191. став 2. и 340. Кривичног законика (видети горе, ст. 63. и 73-75).

118. Подноситељка представке је навела да није било никакве чињеничне нити правне основе за тврдњу да је почињено и једно кривично дело на које се влада позвала и да је, сем тога, жалбу по основу повреде материјалног права било могућно уложити само на коначну судску пресуду, да је таква пресуда донета.

119. Суд примећује да заиста није донета правоснажна пресуда у другом степену против које би формално било могућно уложити жалбу по основу материјалног права. Сем тога, кривична пријава, мада је могућна, такође би била неделотворна: не би, дакле, била ишта бржа од ма које друге "редовне" кривичне ствари која је могла да потраје неколико година и да пређе неколико инстанци. Коначно, сама држава није понудила никакав доказ за супротну тврдњу. Самим тим, и жалба по основу материјалног права и кривична пријава биле су правни лекови који нису морали да буду исцрпљени у смислу члана 35. став 1. Конвенције.

120. Што се тиче осталих аргумената у вези са прихватљивошћу, који су већ описани горе у ст. 78. и 79, Суд их је размотрио, али је поново дошао до истих оних закључака какви су описани у ст. 85-88. горе.

121. Суд зато оцењује да притужбе подноситељке представке по основу члана 8, у вези са неизвршење привремене мере за приступ (детету), као и у вези са дужином грађанскоправног поступка, нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3. Конвенције. Суд сем тога оцењује да оне нису неприхватљиве ни по једном другом основу. Зато морају бити проглашене прихватљивима.

А. Суштина предмета

1. Аргументи које су изнеле стране

а) У погледу неизвршења привремене мере за приступ

122. Држава је навела да морају бити узети у обзир најбољи интереси и мишљење С.М, да је С.М. провела последњих осам година живота само са оцем и да обавеза поновног спајања родитеља и детета није апсолутна, што значи да интереси детета могу надјачати захтев родитеља за приступ детету и/или за вршење родитељских права.

123. Држава је подсетила да свака принуда у овој области мора бити ограничена, будући да треба пажљиво размотрити интересе и права свих заинтересованих страна.

124. Држава је сем тога приметила да је Општински суд предузео све разумне кораке који су му стајали на располагању како би омогућио спровођење привремене мере за приступ о коме је реч, чак и ако је 23. октобра 2001. године адвокат подноситељке представке повукао њен захтев за извршење те мере.

125. Коначно, Држава је истакла да је 15. јуна 2006. године Општински суд доделио подноситељки представке привремено вршење родитељских права над С.М. и да је наложио туженоме да преда дете, до доношења коначне одлуке у парничном поступку који је био у току.

126. Подноситељка представке је навела да привремена мера за приступ није спроведен због тога што је тужени отворено одбио да јој се повинује и годинама после тога успешно је избегавао да му се прописно уруче писмена.

127. Подноситељка представке је додала да су за све то време власти Србије пропустиле да изврше своју обавезу и лоцирају боравиште туженога, или да примене било коју меру принуде у циљу извршења налога о коме је реч.

128. Коначно, подноситељка представке је нагласила да је Држава имала обавезу да је поново споји са С.М. и да је сам протек времена могао да нанесе непоправљиве последице и њој и њеном детету.

б) У погледу дужине трајања грађанскоправног поступка

129. И Држава и подноситељка представке ослонили су се на аргументе који су већ наведени горе, у ст. 90-97.

2. Релевантна начела

130. Суд примећује да узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент "породичног живота" у смислу члана 8. Конвенције (видети, између осталих правних правних ауторитета, предметМонори против Румуније и Мађарске, бр. 71099/01, став 70, 5. април 2005.).

131. Сем тога, иако је је примарни циљ члана 8 заштита појединца од произвољне акције јавних власти, поред тога постоје и позитивне обавезе које су инхерентне делотворном "поштовању" породичног живота. I у једном и у другом контексту, мора се посветити пажња правичној равнотежи коју ваља успоставити између конкурентних интереса појединца и заједнице у целини; и у једном и у другом контексту Држава ужива извесно унутрашње поље слободне процене (видети предмет Киган против Ирске, пресуда од 26. маја 1994, серија А, бр. 290, стр. 19, став 49).

132. Што се тиче обавезе Државе да примени позитивне мере, Суд сматра да члан 8 за родитеље обухвата право на то да буду предузети кораци како би се они поново спојили са својом децом и обавезу националних власти да омогуће таква поновна спајања (видети, између осталих правних ауторитета, Ињаколо-Зениде против Румуније, бр. 31679/96, став 94, ЕЦХР 2000-1; Нутинен против Финске, бр. 32842/96, став 127, ЕЦХР 2000-8; Иглесиас Хил и А.У.И. против Шпаније, бр. 56673/00, став 49, ЕЦХР 2003-5).

133. У предметима који се тичу извршења одлука у области породичног права, Суд је непрестано утврђивао да је одлучујуће то да ли су националне власти предузеле све неопходне кораке да би омогућиле извршење онако како се то разумно могло захтевати у посебним околностима сваког предмета (видети, mutatis mutandis, Хоканен против Финске, горе наведена пресуда, став 58; Ињаколо-Зениде, наведено, став 96; Нутинен против Финске, наведено, став 128; Силвестер против Аустрије, бр. 36812/97 и 40104/98, став 59, 24. април 2003).

134. У том контексту, примереност неке мере треба процењивати са становишта брзине њене примене, будући да проток времена може нанети непоправљиве последице односима између детета и родитеља са којим то дете не живи у заједници (видети горе наведени предмет Ињаколо-Зениде, став 102).

135. Коначно, Суд сматра да упркос томе што мере принуде према деци нису пожељне у овој осетљивој области, не може бити потпуно искључена примена санкција у случају незаконитог понашања родитеља са којим деца живе (видети горе наведени предмет Ињаколо-Зениде, став 106).

3. Оцена Суда

136. Суд примећује да постоји општа сагласност око тога да веза између подноситељке представке и њеног детета спада у домен "породичног живота" у смислу члана 8. Конвенције (видети горе, став 130).

а) У погледу неизвршења привремене мере за приступ

137. Суд примећује да су покушаји да се спроведе привремена мера за приступ од 23. јула 1999. године очигледно настављени после 23. октобра 2001. године и да је, сем тога, та мера постала привремено ирелевантна између 15. јуна 2006. и 13. новембра 2006. године, то јест за време када је накнадно донета мера за привремено вршење родитељских права (видети горе, ст. 25-32, 50. и 54) била на снази.

138. Суд је такође приметио да је, чак и поред тога што је адвокат подноситељке представке повукао њен захтев за извршење од 8. новембра 1999. године, подноситељка представке 19. фебруара 2001. године поднела још један захтев у истом смислу, као и да је после тога учињено неколико покушаја за извршење привремене мере за приступ (видети горе, ст. 27-31).

139. С обзиром на све то и имајући на уму да је до ратификације протекло више од четири године током којих није спроведено извршење, мора се утврдити да ли је током потоње две године и два месеца неизвршења пре 15. јуна 2006. године такође учињен пропуст у погледу поштовања породичног живота подноситељке представке, као и да ли је такав пропуст био учињен у време које је протекло од 13. новембра 2006. године, пошто оба периода спадају у надлежност Суда racione temporis.

140. У том контексту, Суд примећује да је од 3. марта 2004. године до 15. јуна 2006. године Општински суд у неколико наврата покушао да спроведе извршење, али се ниједном нико није нашао на адреси туженога. Међутим, ниједан такав покушај да се спроведе извршење није учињен после 13. новембра 2006. године.

141. Сем тога, за све време периода о коме је реч, Општински суд није ниједном искористио расположива унутрашња процесна средства да би туженоме формално доставио писмена (видети ставове 60, пре свега члан 145. Закона о парничном поступку из 1977. године и 62, горе, као и ст. 60. и 61), већ се уместо тога задовољавао тиме да повремено наложи подноситељки представке да му достави адресу туженога, иако она очигледно није била ни у каквој законској обавези да то учини (видети горе ст. 32. и 60, посебно чл. 145. и 148. Закона о парничном поступку из 1977. године, као и став 61).

142. Коначно, упркос доследним настојањима туженога да избегне учешће у било каквом поступку (видети горе, ст. 15, 37. и 50), изгледа да Општински суд није чак ни размотрио могућност да прибегне принуди у складу са одговарајућим правилима извршног поступка (видети горе, ст. 29. и 65).

143. Имајући на уму све околности предмета, укључујући ту проток времена, најбоље интересе С. М, критеријуме које је успоставио сопственом јуриспруденцијом и поднеске страна, Суд, без обзира на унутрашње поље слободног одлучивања Државе, закључује да власти Србије нису предузеле примерене и делотворне напоре за извршење привременог налога о приступу од 23. јула 1999. године.

144. С тих разлога прекршено је право подноситељке представке на поштовање њеног породичног живота и дошло је до повреде члана 8. Конвенције.

б) У погледу дужине трајања грађанскоправног поступка

145. Суд је размотрио аргументе које су изнеле обе стране и који су описани горе, у ст. 90-97, као и све релевантне чињенице, и поново је дошао до истих закључака какви су већ описани горе, у ст. 104-110.

146. С обзиром на изузетне околности овог предмета, посебно на то колико је он важан за подноситељку представке, и шта јој значи, на понашање власти Србије и, заиста, на разлику у природи интереса заштићених чланом 6. став 1. и чланом 8. Конвенције (видети mutatis mutandis, Макмајкл против Уједињеног Краљевства, пресуда од 24. фебруара 1995, серија А бр 307-Б, став 91 и Х. Н. против Пољске, бр. 7710/01, 13. септембар 2005), Суд налази да дужина побијаног грађанскоправног поступка, сама по себи, представља засебно кршење члана 8. Конвенције.

3. НАВОДНО КРШЕЊЕ ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ

147. На основу члана 13. Конвенције, подноситељка представке се жалила да нема на располагању ниједан унутрашњи делотворан правни лек како би убрзала парнични поступак о коме је реч. Члан 13. гласи како следи:

"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству".

А. Прихватљивост

148. Суд примећује да се овом притужбом отварају фактичка и правна питања према Конвенцији, за чије је решавање потребно разматрање суштине предмета. Суд такође сматра да ова тужба није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. Конвенције, као и да се не може прогласити неприхватљивом ни по једном другом основу. Она стога мора бити проглашена прихватљивом.

Б. Суштина предмета

1. Аргументи које су изнеле обе стране

149. Држава је оспорила тврдњу подноситељке представке и у том оспоравању се ослонила на своје аргументе који су описани горе, у ставу 78.

150. Подноситељка представке није у овом погледу изнела никакве додатне коментаре.

2. Релевантна начела

151. Суд примећује да члан 13. јемчи делотворан правни лек пред националним властима против наводног кршења свих права и слобода зајемчених Конвенцијом, укључујући ту и право на расправу у разумном року на основу члана 6. став 1. (видети, између осталог, већ наведени предмет Кудла против Пољске, став 156).

152. Суд сем тога подсећа да је правни лек у погледу дужине поступка "делотворан" ако се може применити или за убрзање поступка пред судовима пред којима се о том предмету одлучује, или за то да парничару пружи адекватно правно задовољење за кашњења која су се већ догодила (видети горе наведени предмет Сирмели против Немачке [ГЦ], став 99).

153. Коначно, суд наглашава да је савршено неспорно да је, у апсолутном смислу, најбоље решење превенција, као и у многим другим областима. Ако је правосудни систем мањкав у погледу захтева за разумни рок из члана 6 став 1 Конвенције, најделотворније решење је правни лек чији је циљ убрзање поступка, како би се спречило да тај поступак постане прекомерно дуг. Такав правни лек има неспорну предност над правним леком који пружа само компензацију, будући да он истовремено спречава и закључак о сукцесивним повредама у вези са истим поступком и не поправља само штету нанету кршењем права а постериори, како то чини компензаторни правни лек. Неке државе су у потпуности схватиле ситуацију што се огледа у томе да су изабрале да комбинују два типа правних лекова, један који је смишљен ради убрзања поступка, и други који је смишљен ради обезбеђивања надокнаде (видети горе наведени предмет Скордино, ст. 183. и 184, Кочарела против Италије [ГЦ], бр. 64886/01, ст. 74. и 77, ЕЦХР 2006 и горе наведени Фирмели против Немачке [ГЦ], став 100).

3. Оцена суда

154. Суд примећује да је Држава већ у свом претходном приговору сугерисала да су постојали правни лекови које је подноситељка представке могла да примени у погледу дужине трајања поступка према члану 6. став 1. и примећује, такође, да ти аргументи државе, у мери у којој се ослањају на исте разлоге који су наведени у одговору на притужбу у вези са кршењем члана 13, морају баш као и приговор Државе, бити одбачени по основу већ описаном горе, у ставовима 85-87.

155. С тих разлога, Суд закључује да је прекршен члан 13. заједно са чланом 6. став 1. Конвенције због тога што није постојао делотворан правни лек у унутрашњем законодавству за притужбе подноситељке представке у вези са дужином трајања њене грађанске парнице.

4. НАВОДНО КРШЕЊЕ ЧЛАНА 14. КОНВЕНЦИЈЕ

156. Коначно, подноситељка представке се жалила да је претрпела кршење својих права зајемчених чланом 6. став 1. и чланом 8. Конвенције, како је то горе већ описано, искључиво по основу тога што је ХИВ позитивна. Износећи ту притужбу она се позвала на члан 14, који гласи како следи:

"Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус".

157. Држава је оспорила те наводе подноситељке представке и нагласила је да Општински суд чак није ни био свестан чињенице да је подноситељка представке ХИВ позитивна, све док није била достављена представка у овом предмету.

158. Подноситељка представке је тврдила да је судија која је прва председавала у њеном предмету знала за ову чињеницу за све време трајања поступка, иако је то морала да буде поверљива информација, као и да је то такође могло утицати на чињеницу да јој није досуђено привремено вршење родитељских права још на самом почетку. Што се тиче друге председнице судског већа, која је доцније именована, подноситељка представке је признала да је та судија, у суштини, обавештена о том податку тек пошто је достављена представка у овом предмету.

159. Са становишта чињеница у овом предмету и без обзира на то д али су и, ако јесу, када су две председавајуће судије сазнале за то да је подноситељка представке ХИВ позитивна, Суд сматра да расположиви докази нису довољни да би он на основу њих закључио како је подноситељка представке заиста била дискриминисана по основу свог здравља. Из тога следи да је ова притужба очигледно неоснована и да она мора бити одбачена у складу са чланом 35 ст. 3. и 4. Конвенције.

5. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

160. Члан 41. Конвенције гласи како следи:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или Протокола уз њу, а унутрашње право високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

А. Штета

161. Подноситељка представке је првобитно тражила одштету од 30.000 евра (EUR) на име нематеријалне штете коју је претрпела, да би доцније повећала тај захтев на по један милион евра за сваку годину кашњења у поступку.

162. Држава је тај захтев оспорила. Држава је, међутим, додала да уколико Суд утврди да је Конвенција прекршена, већ сам тај закључак треба да представља примерено правично задовољење или да, алтернативно, свака финансијска надокнада која буде евентуално досуђена треба да буде у складу са праксом Суда у другим сличним предметима.

163. Суд сматра да је подноситељка представке претрпела знатну нематеријалну штету услед кршења права зајемчених Конвенцијом, па због тог разлога само констатовање повреде Конвенције очигледно не би могло да представља довољно правично задовољење у смислу члана 41.

164. Оспорено понашање правосуђа тужене државе морало је, пре свега, представљати стални извор узнемирености за подноситељку представке која је последњи пут видела своје дете 1998. године, пре око осам година.

165. Имајући на уму све што је горе наведено, износе досуђене у упоредивим предметима (видети, mutatis mutandis, Ињаколо-Зениде, наведено горе, став 117) и пресуђујући на основу правичности, како то налаже члан 41, Суд досуђује подноситељки представке 15.000 евра по овом основу.

166. Коначно, Суд наглашава да су се, према члану 46. Конвенције, високе стране уговорнице обавезале да ће се повиновати правоснажним пресудама Суда у сваком предмету у коме учествују као странке, а да извршење пресуда надгледа Комитет министара. Из тога, између осталог следи да пресуда у којој Суд утврди да је дошло до кршења Конвенције намеће туженој држави правну обавезу не само да исплати досуђени износ на име правичног задовољења, већ и да изабере, под надзором Комитета министара, опште и/или, ако је то примерено, појединачне мере које треба да буду усвојене у њеном унутрашњем правном поретку како би се окончало кршење које је Суд утврдио и како би се, колико је год то могуће, исправиле последице тог кршења (видети предмет Скоцари и Ђунта против Италије [ГЦ], бр. 39221/98 и 41963/98, став 249, ЕЦХР 2000-8). Држава ће стога, одговарајућим средствима, извршити привремену меру за приступ од 23. јула 1999. године, и привести крају, с посебном пажњом, грађанскоправни поступак који је у току (видети, mutatis mutandis, Мужевић против Хрватске, бр. 39299/02, став 91, 16. новембар 2006).

Б. Судски и остали трошкови

167. Подноситељка представке је такође захтевала да јој се исплати 2.590 евра на име судских и осталих трошкова које је поднела пред домаћим судовима и 6.300 евра на име судских и осталих трошкова пред Судом. Поднела је детаљни обрачун свих трошкова, по ставкама.

168. Држава је оспорила тај захтев, али је препустила Суду да по сопственом нахођењу донесе одлуку ако закључи да је било прекршено и једно право зајемчено Конвенцијом.

169. Према јуриспруденцији Суда, подноситељка представке има право на надокнаду судских и осталих трошкова само у мери у којој је доказано да су ти трошкови стварно и нужно поднети и да су разумни у погледу износа (видети, на пример, Јатридис против Грчке (правично задовољење) [ГЦ], бр. 31107/96, став 54, ЕЦХР 2000-11).

170. У овом случају, Суд сматра да су износи које тражи подноситељка представке прекомерни. обративши пажњу на све информације које поседује и на наведене критеријуме, Суд, међутим, сматра да је разумно да подноситељки представке досуди износ од 1.350 евра за трошкове које је сносила пред домаћим судским органима, посебно оне које је сносила у настојању да убрза поступак због кога се жалила (видети, mutatis mutandis, Ле Конт, Ван Левен и Де Мејер против Белгије, пресуда од 18. октобра 1982. (члан 50), серија А бр. 54, став 17; видети, такође, argumentrum a kontrario, О’Рајли и остали против Ирске, бр. 54725/00, став 44, 29. јул 2004) и још 3.000 евра на име трошкова које је сносила у поступку пред овим Судом.

В. Затезна камата

171. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.

С ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава тужбе по основу члана 6. став 1. (у вези са дужином грађанскоправног поступка), члана 8. и члана 13. Конвенције прихватљивима, а остатак представке неприхватљивим;

2. Сматра да је дошло до повреде чланова 6. ст. 1. и 8. Конвенције у погледу трајања грађанскоправног поступка;

3. Сматра да је дошло до кршења члана 8. Конвенције у погледу неизвршења привременог налога за приступ;

4. Сматра да је дошло до повреде члана 13. Конвенције;

5. Сматра

а) да тужена Држава треба да плати подноситељки представке, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 15.000 EUR (петнаест хиљада евра) на име нематеријалне штете и укупно 4.350 EUR (четири хиљаде три стотине и педесет евра) на име трошкова, с тим што те износе треба претворити у националну валуту тужене државе по курсу који се примењује на дан намирења, уз додатак средстава за сваки порез који би могао бити зарачунат,

б) да се од протека наведеног рока од три месеца до намирења, на наведени износ плаћа обична камата по стопи која је једнака најнижој кредитној стопи Европске централне банке током периода неплаћања, увећаној за три процентна поена;

6. Одбацује остатак захтева подноситељке представке за правично задовољење.

Сачињено на енглеском језику и отправљено у писменом виду на дан 13. марта 2007. године у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

SECOND SECTION

CASE OF V.A.M. v. SERBIA

(Application no. 39177/05)

JUDGMENT

 STRASBOURG

13 March 2007

 
FINAL

13/06/2007

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of V.A.M. v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Mrs F. Tulkens, President,
Mr A.B. Baka,
Mr R. Türmen,
Mr M. Ugrekhelidze,
Mr V. Zagrebelsky,
Ms D. Jočienė,
Mr D. Popović, judges,
and Mrs F. Elens-Passos, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 20 February 2007,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1.  The case originated in an application (no. 39177/05) against the State Union of Serbia and Montenegro, succeeded by Serbia on 3 June 2006 (see paragraph 76 below), lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by, at that time, a citizen of the State Union of Serbia and Montenegro, Ms V.A.M. (“the applicant”), on 28 October 2005.
2.  The President of the Chamber acceded to the applicant's request not to have her name disclosed and gave priority to her application in accordance with Rules 47 § 3 and 41 of the Rules of Court, respectively.
3.  The applicant was represented before the Court by the Lawyers' Committee for Human Rights (YUCOM), a human rights organisation based in Belgrade. The Government of the State Union of Serbia and Montenegro, initially, and the Government of Serbia, subsequently, (“the Government”) were represented by their Agent, Mr S. Carić.
4.  On 27 February 2006 the Court decided to communicate the application to the Government. Under the provisions of Article 29 § 3 of the Convention, it was also decided that the merits of the application would be examined together with its admissibility.
THE FACTS
I.  THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
A.  Civil proceedings (divorce, custody and child maintenance)
5.  In 1994 the applicant married D.M. and in 1995 their daughter S.M. was born.
6.  In 1998 the applicant started having marital problems, apparently as a result of her contracting HIV.
7.  On 3 July 1998 S.M. left Zemun, a part of Belgrade where she lived with her parents, to stay with her grandparents for a while.
8.  In early August of 1998, D.M. brought S.M. back to Zemun.
9.  Shortly afterwards, however, the applicant's marriage broke down and D.M. ceased living with the applicant. He also took S.M. to his parents' flat, denying the applicant any contact with her.
10.  On 11 February 1999 the applicant filed a claim with the Fourth Municipal Court in Belgrade (“Četvrti opštinski sud u Beogradu”), seeking dissolution of the marriage, sole custody of S.M. and child maintenance. In addition, she requested interim relief, granting her temporary custody or, in the alternative, regular weekly contacts with S.M. until the conclusion of the civil proceedings.
11.  On 23 July 1999 the Fourth Municipal Court in Belgrade (hereinafter “the Municipal Court”) ordered the Social Care Centre (“Centar za socijalni rad opštine Stari Grad”) to produce an expert opinion as to which party should be granted custody.
12.   D.M. (hereinafter “the respondent”) appears to have been informed about the applicant's lawsuit during one of the meetings held at the Social Care Centre in 1999.
13.  Following the institution of proceedings, the Municipal Court adjourned 15 separate hearings, including the hearings scheduled for 29 October 2003, 7 October 2004 and 19 October 2005, respectively.
14.  Throughout this time, though mostly in response to the applicant's numerous proposals, the Municipal Court attempted to obtain information as regards the respondent's correct address from various State bodies, including the tax authorities, municipalities, the Ministry of Education and even the Commercial Court.
15.  Summonses were sent to a number of addresses but each time the respondent could not be served, which led the Municipal Court to conclude, on 17 April 2003, that he was “clearly avoiding receipt” of all court documents.
16.  On 3 November 2005 the respondent was duly served for the first time, the summons having been sent to Kotor, Montenegro, on which occasion he was both provided with the applicant's claim against him and informed about the next hearing scheduled for 23 December 2005.
17.  On 21 December 2005 the applicant's lawyer informed the Municipal Court that she could not attend that hearing.
18.  The applicant maintained that during the proceedings in question the presiding judge had stated publicly that she would either rule in favour of the respondent or dismiss the applicant's claim on procedural grounds. The Government contested this submission.
19.  In early 2006, the presiding judge was replaced by another and the case itself taken under review by the Municipal Court's Special Committee for Family Relations.
B.  Request for the removal of the judge
20.  On 31 March 2003, inter alia, the applicant complained to the President of the Municipal Court, requesting that the presiding judge in her case be removed.
21.  She claimed that the judge in question had tried to serve the respondent via regular mail only but had failed to attempt to do so through the bailiffs, as envisaged by the Civil Procedure Act (see paragraph 60 below).
22.  Further, despite the fact that it was up to the courts to establish the respondent's correct address, she pointed out that on 31 March 2003 the judge had ordered her specifically to provide the court with the address in question, in default of which her claim would be dismissed.
23.  Finally, the applicant alleged that the judge herself had indicated that she did not know what to do with the case and that the best solution would have been for the applicant to withdraw her claim. The Government contested this submission.
24.  On 11 April 2003 the applicant's motion was rejected by the President of the Municipal Court.
C.  Interim access order
25.  On 23 July 1999 the Municipal Court ordered the respondent to facilitate the applicant's access to S.M., twice a month, until the adoption of a final decision on the merits of the case.
26.  On 19 October 1999 the applicant filed a submission with the Municipal Court, stating that the respondent had refused receipt of the said decision and requesting that he be served formally in accordance with the relevant provisions of the Civil Procedure Act (see paragraph 60 below).
27.  On 8 November 1999 and 19 February 2001, respectively, the applicant sent two separate requests to the Municipal Court, seeking effective enforcement of the interim access order.
28.  On 23 October 2001 the applicant's lawyer withdrew her request of 8 November 1999.
29.  On 4 June 2002 the bailiffs attempted to enforce the said interim access order but, apparently, there was no one to be found at the respondent's address. This enforcement would appear to have been envisaged by means of a seizure of the respondent's movable assets and their subsequent sale, the proceeds of which would then have been used to cover the fine apparently imposed on the respondent for his failure to comply with the order in question (see paragraph 65 below).
30.  On 5 September 2002 the applicant filed another complaint with the Municipal Court, seeking effective enforcement.
31.  From 25 October 2002 until August 2005 the bailiffs tried again, on a number of occasions and at several different addresses, but to no avail.
32.  On 26 August 2005 the applicant was ordered by the Municipal Court to provide the respondent's correct address.
D.  Relevant medical facts
33.  On 10 February 1999 a medical clinic (“Klinički centar Srbije”) attested that the applicant was HIV positive but that she was being treated and was feeling well. The clinic added that there was no reason why she should not be allowed to see S.M.
34.  On 16 March 1999, 18 March 1999 and 21 May 2001, respectively, medical opinions to the same effect were again issued by the said clinic, as well as two other medical institutions (“Specijalistička poliklinika za građanska lica” and “Institut za infektivne i tropske bolesti”).
35.  The opinion of 21 May 2001 was addressed expressly to “the competent Social Care Centre”.
E.  Other relevant facts
36.  The applicant stated that she had frequently seen the respondent in the streets of Belgrade throughout the period in question and pointed out that he had also appeared in a television programme on several separate occasions.
37.  The applicant further noted that she was informed by the Social Care Centre that the respondent had publicly stated that he did not want to be bothered by any legal proceedings and, in addition, that he had told S.M. that her mother, the applicant, had died.
F.  Procedural developments following the communication of the application to the respondent Government
1.  Civil proceedings (divorce, custody and child maintenance)
38.  It would appear that the Municipal Court held a hearing on 30 March 2006 and that it did so in the respondent's absence given that he had been duly served at one of his addresses in Belgrade.
39.  On 8 May 2006 the Kotor Police Department informed the Municipal Court that the respondent could not be found at his address in Kotor but that his neighbours had said that he had moved back to Belgrade.
40.  At the hearing held on 22 May 2006, the applicant informed the Municipal Court that the respondent had re-registered his former company and that its seat was now in Belgrade. She then went on to provide the court with this address, as well as the current address of the respondent's parents, and stated that S.M. was in fourth grade in one of the primary schools in Belgrade.
41.  On 23 May 2006 the Municipal Court sent a letter to the Commercial Entities Registration Agency (“Agenciji za privredne registre”) and the tax authorities, seeking information about the respondent's income and his tax situation, as well as whether the respondent was the owner, founder, manager or deputy manager of the said company.
42.  On 12 June 2006 the Municipal Court was informed that the respondent was indeed the manager of the company in question.
43.  The next hearing was scheduled for 28 June 2006 and the court summonses in this respect were sent both to the respondent's address in Kotor and to his address in Belgrade, via the Kotor and Belgrade police departments, respectively.
44.  On 30 March 2006, 23 May 2006 and 7 June 2006, the Municipal Court urged the competent Social Care Centre to “finalise” its report and submit a proposal as to who should get custody of S.M.
45.  The Municipal Court thereafter obtained the medical reports concerning the applicant's health of 16 March 1999 and 21 May 2001, respectively (see paragraph 34 above), as well as a new report produced by the Infectious and Tropical Diseases Institute (“Institut za infektivne i tropske bolesti”) - Centre for HIV/AIDS of 12 April 2006, stating that there was no medical reason why the applicant should not be granted custody of S.M.
46.  On 28 June 2006 the Municipal Court heard the applicant and ordered the Social Care Centre to produce its report as to who should be given custody of S.M.
47.  On 22 September 2006 the Municipal Court heard both the applicant and the respondent, on which occasion the latter, inter alia, stated that the former had not been honest about her medical situation, or conscientious in terms of taking medication, which seriously endangered his own life as well as that of S.M. The respondent thus proposed that the applicant's health be reassessed and the Municipal Court, having so ordered, scheduled the next hearing for 22 December 2006.
48.  On 22 December 2006 the Municipal Court adjourned the hearing, stating that the case file was still with the District Court which was about to rule in respect of the respondent's appeal filed against the interim custody order issued on 15 June 2006 (see paragraphs 50 and 52 below).
49.  The Municipal Court scheduled the next hearing for 12 March 2007.
2.  Interim custody order
50.  On 15 June 2006 the Municipal Court granted provisional custody of S.M. to the applicant and ordered the respondent to surrender the child, pending a final decision in the ongoing civil suit. In its reasoning, inter alia, it found that: i) the respondent had made it clear, from the outset, that he would “not allow” the applicant to have contact with S.M. because of his fear that she might also be “infected” with HIV; ii) the applicant was, despite the respondent's claims to the contrary, a responsible and motivated parent whose medical condition was stable, constantly under review, and who presented no danger to S.M.; and iii) the respondent had not only failed to comply with his obligation to inform the court of his correct address but had in addition, for many years, deliberately avoided receipt of court summonses which, in turn, had resulted in the applicant being denied all contact with S.M. and indicated a gross disregard for the interests of S.M. on his part. Finally, the execution of this order was not to be deferred pending any appeal filed against it.
51.  On 20 July 2006 the applicant requested enforcement of the above order and again provided the Municipal Court with the respondent's various addresses.
52.  On 5 October 2006 the respondent filed an appeal.
53.  On 22 November 2006 the applicant complained to the President of the Municipal Court, seeking speedy enforcement.
54.  On 13 November 2006 the District Court accepted the respondent's appeal, quashed the impugned order and instructed the Municipal Court to re-examine the issue of the applicant's interim custody.
3.  Additional proceedings brought by the applicant
55.  In July 2006 the applicant filed a separate civil claim against the respondent, seeking the removal of his parental rights. These proceeding were also brought before the Municipal Court and were at the time of adoption of this judgment apparently still ongoing.

II.  RELEVANT DOMESTIC LAW
A.  Relevant provisions concerning child custody and maintenance disputes
1.  Marriage and Family Relations Act (Zakon o braku i porodičnim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia - OG SRS - nos. 22/80, 11/88 and the official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 and 29/01)
56.  Articles 310b, 390 and 391 provided that all maintenance-related suits and child custody enforcement proceedings were to be dealt with by the courts urgently.
2.  Family Act (Porodični zakon; published in OG RS no. 18/05)
57.  Under Article 204 all family-related disputes involving children must be resolved urgently. The first hearing must be scheduled within 15 days of the date when the claim is filed. First instance courts should conclude the proceedings following no more than two hearings, and second instance courts must decide on appeal within a period of 30 days.
58.  Similarly, Article 280 defines all maintenance suits as “particularly urgent”. The first hearing must be scheduled within 8 days of the date when the claim is filed and second instance courts must decide on appeal within 15 days.
59.  This Act entered into force on 1 July 2005 and thereby repealed the Marriage and Family Relations Act referred to above.
B.  Civil procedure rules
1.  Civil Procedure Act 1977 (Zakon o parničnom postupku; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia - OG SFRY - nos. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 and the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - nos. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 and 3/02)
60.  The relevant provisions of this Act provided as follows:
Article 84 §§ 1 and 2
“The court shall appoint a temporary representative to [act on behalf of] the respondent if it finds, in the course of the proceedings before the court of first instance, that the regular procedure for appointment of ... [such a representative] ... could last too long, resulting in harmful consequences for one or both parties.
Under the conditions set forth in Paragraph 1 of this Article, the court shall appoint a temporary representative ...
4) when the place of residence of the respondent is unknown and the respondent has no counsel ...”
106 § 2
“Written pleadings ... [including initial claims aimed at the institution of court proceedings] ... must state ... the name, occupation and the permanent or current address of the parties ...”
Article 133
“ ... [C]ourt documents shall primarily be delivered through regular post but may also be delivered by a designated court employee [“the bailiff”] ... or directly in court.”
Article 141 §§ 1 and 2
“If the person to whom a court document is to be delivered does not happen to be [at home], the delivery shall be accomplished by serving the court documents on an adult member of his [or her] household who must receive them. If such persons also happen not to be [at home], the ... [court documents shall be served on] ... the building manager or neighbour, if they agree.
If the delivery is to be performed at the office of a person who does not happen to be there, it may be accomplished by serving the court documents on a person working in the same office, if that person so agrees.”
Article 142 §§ 1 and 2
“A complaint ... [as well as] ... a court decision against which a separate appeal may be filed shall be delivered to ... [the respondent] ... in person ...
If a person who is to be served ... does not happen to be at the place where the delivery is to be performed, the bailiff shall find out when and where that person can be found and shall leave a written notice with one of the persons mentioned in Article 141, paragraphs 1 and 2 of this Act, requesting that he [or she] be present on a certain day and hour in his [or her] flat or office. If the bailiff does not find the person to be served even after this, he [or she] shall proceed in accordance with the provisions of Article 141 of this Act and the delivery shall thus be considered as having been carried out.”
Article 144
“If the person to be served, an adult member of the household, ... or an employee of a State body or a legal entity refuses to receive the court documents without legal reason, the bailiff shall leave the said documents in the flat or at the office of that person or post it on the door of the flat or the office in question. The bailiff shall make a note on the delivery slip concerning the day, hour and reason for refusal of reception, as well as the place where he or she left the court documents, and thus the service shall be considered accomplished.”
Article 145 §§ 1, 2 and 3
“When a party ... changes its place of residence or moves to another flat ... [prior to the adoption of the final decision in the proceedings] ... [it] ... shall immediately inform the court thereof.
If ... [it] ... fails to do so and the bailiff is unable to establish ... [its] ... new flat or place of residence, the court shall order that all further deliveries in respect of this party be posted on the court's own notice board.
Eight days ... [thereafter] ... the delivery at issue shall be deemed duly accomplished.”
Article 146
“The court shall invite a party ... who ... [is] ... abroad and does not have a representative in ... [Serbia] ... to ... authorise ... [another person] ... to receive all ... [Serbian court-related correspondence] ... If the party ... fails to do so, the court shall appoint ... [such a person] ... on a temporary basis ... and at the party's own expense ...”
Article 148
“If a party is unable to establish the address of a person to whom the delivery is to be made, the court shall attempt to obtain relevant information from ... [other State bodies] ... or in some other way.”
2.  Civil Procedure Act 2004 (Zakon o parničnom postupku; published in OG RS no. 125/04)
61.  The substance of Articles 79 § 2 (4), 100 § 2, 127, 135, 136, 138, 139 and 141 of this Act corresponds, in the relevant part, to that of the provisions of the Civil Procedure Act quoted above.
62.  In addition, Article 140 provides that, should “normal” delivery during the course of the proceedings prove to be unsuccessful, all court documents shall be posted on the court's own notice board and that eight days thereafter the delivery at issue shall be deemed duly accomplished.
63.  Finally, under Article 394 and 396, parties may file an appeal on points of law (“revizija”) with the Supreme Court. They may do so under certain very specific conditions only and against a final judgment rendered at second instance.
64.  This Act entered into force on 23 February 2005, thereby repealing the Civil Procedure Act referred to above.
C.  Enforcement procedure rules
65.  Article 209 of the Enforcement Procedure Act of 2000 (Zakon o izvršnom postupku; published in OG FRY nos. 28/00, 73/00 and 71/01), while placing special emphasis on the best interests of the child, states that there shall be an initial period of three days for voluntary compliance with a child custody order. Beyond that, however, fines shall be imposed and, ultimately, if necessary, the child taken forcibly, in co-operation with the Social Care Centre. Finally, under Article 7 of the same Act, only the enforcement order and the court's decision in respect of any complaints filed against this order shall be served in accordance with the relevant civil procedure rules. In all other instances the court's own notice board shall be made use of for this purpose.
66.  The Enforcement Procedure Act of 2004 (Zakon o izvršnom postupku; published OG RS no. 125/04) entered into force on 23 February 2005, thereby repealing the Enforcement Procedure Act of 2000. In accordance with Article 304 of this Act, however, all enforcement proceedings instituted prior to 23 February 2005 are to be concluded pursuant to the Enforcement Procedure Act of 2000.
D.  Court Organisation Act (Zakon o uređenju sudova; published in OG RS nos. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 and 46/06)
67.  The relevant provisions of this Act read as follows:
Article 7
“A party or another participant in the court proceedings shall have the right to complain about the work of a court when they consider the proceedings delayed, improper, or that there has been an [untoward] influence on their course and outcome.”
Article 51
“The President of a higher instance court shall have the right to monitor the court administration of a lower instance court, and the President of a directly higher court shall have the authority to adopt an act from within the competence of the President of a lower instance court, if the latter omits to perform his duty.
The President of a higher instance court may request from the lower instance court information regarding the implementation of existing legislation, information concerning any problems about trials and all information regarding the work of the court.
The President of a higher instance court may order a direct inspection of the work of a lower instance court.”
Article 52
“When a party to a case or another person taking part in the proceedings files a complaint, the President of the court must, having considered it, inform the complainant about his views concerning its merits as well as any measures taken in this respect, within 15 days of receipt of the complaint.
If a complaint was filed through the Ministry of Justice or through a higher instance court, the Minister and the President of a higher court shall be informed of the merits of the complaint and of any measures taken in this respect.”
E.  Rules of Court (Sudski poslovnik; published in OG RS nos. 65/03, 115/05 and 4/06)
68.  Under Article 8, inter alia, the President of a court must ensure that the court's work is carried out in a timely manner. He or she shall also look into every complaint filed by a party to the proceedings in respect of delay and respond within 15 days, giving his or her decision and, if necessary, ordering that steps be taken to remedy the situation.
69.  Article 4, inter alia, provides that the Ministry of Justice shall supervise the work of the courts in terms of their timeliness. Should certain problems be identified, the Ministry shall “propose” specific measures to be undertaken within a period of 15 days.
F.  Judges Act (Zakon o sudijama; published in OG RS nos. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 61/05 and 101/05)
70.  The relevant provisions of this Act read as follows:
Article 40a §§ 1 and 2
“The Supreme Court of Serbia shall set up a Supervisory Board [“Nadzorni odbor”] (“the Board”).
This Board shall be composed of five Supreme Court judges elected for a period of four years by the plenary session of the Supreme Court of Serbia.”
Article 40b
“In response to a complaint or ex officio, the Board is authorised to oversee judicial proceedings and look into the conduct of individual cases.
Following the conclusion of this process, the Board may initiate, before the High Personnel Council, proceedings for the removal of a judge based on his unconscientious or unprofessional conduct, or propose the imposition of other disciplinary measures.”
G.  Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; published in OG SFRY nos. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 and OG FRY no. 31/93)
71.  Article 172 § 1 provides that a legal entity (“pravno lice”), which includes the State, is liable for any damage caused by one of “its bodies” (“njegov organ”) to a “third person”.
72.  Under Articles 199 and 200 of the Obligations Act, inter alia, anyone who has suffered fear, physical pain or mental anguish as a consequence of a breach of “personal rights” (“prava ličnosti”) may, depending on their duration and intensity, sue for financial compensation before the civil courts and, in addition, request other forms of redress “which may be capable” of affording adequate non-pecuniary satisfaction.
H.  Criminal Code (Krivični zakonik; published in OG RS nos. 85/05, 88/05 and 107/05)
73.  Article 134 § 1 provides, inter alia, that “whoever” by means of “deceit” removes or holds another with the intent to ... coerce” him or her, or another person, to “endure something” shall be sentenced to a prison term of one to ten years.
74.  Under Article 191 anyone who, inter alia, obstructs the enforcement of a child custody decision shall be fined or sentenced to a prison term not exceeding two years.
75.  Article 340 states that “an official or another 'person in charge' who refuses to enforce a final court decision, or does not enforce it within the period prescribed by law or a period set forth in the decision itself, shall be fined or sentenced to a prison term not exceeding two years”.
I.   Relevant provisions concerning the Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro
76.  The relevant provisions concerning the Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro are set out in the Matijašević v. Serbia judgment (no. 23037/04, §§ 12, 13 and 16-25, 19 September 2006).
THE LAW
I.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION
77.  The applicant complained about the length of the civil proceedings at issue and the bias demonstrated by the presiding judge during those proceedings. In so doing, she relied on Article 6 § 1 of the Convention which, in the relevant part, reads as follows:
“In the determination of his [or her] civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair ... hearing within a reasonable time by an ... impartial tribunal ... ”
A.  Admissibility
1.  Arguments of the parties
(a)  As regards length
78.  The Government submitted that the applicant had not exhausted all available, effective domestic remedies. In particular, she had failed to complain about the delay in question to the President of the Municipal Court, the President of the District Court, the Minister of Justice and the Supreme Court's Supervisory Board, respectively (see paragraphs 67-70 above). Further, she had not made use of the complaint procedure before the Court of Serbia and Montenegro, pursuant to the Constitutional Charter, the Charter on Human and Minority Rights and Civic Freedoms, and the Court of Serbia and Montenegro Act (see paragraph 76 above). Finally, the Government maintained that the applicant had failed to bring a separate civil lawsuit under Articles 199 and 200 of the Obligations Act (see paragraphs 71 and 72 above).
79.  The applicant stated that a complaint to the Court of Serbia and Montenegro, vaguely defined as it was, could not be considered an effective domestic remedy in terms of Article 35 § 1 of the Convention, and that, having complained to the President of the Municipal Court on 31 March 2003, she had not complained to the President of the District Court or the Ministry of Justice as this would only have resulted in additional delay and, in any event, could not have provided her with any effective redress. Finally, the applicant stated that Article 199 of the Obligations Act was irrelevant, as it concerned civil defamation primarily, and that a successful lawsuit based on Article 200 of the same Act could, at best and after years of litigation, have provided her with compensation for the non-pecuniary damage suffered, but could not have expedited the proceedings of which she complained.
(b)  As regards the alleged bias demonstrated by the presiding judge
80.  The Government submitted that in view of the overall conduct of the judge in question this complaint was groundless. In any event, the applicant's request for the judge's removal had been duly considered and subsequently rejected by the President of the Municipal Court personally.
81.  The applicant provided no additional comments in this respect.
2.  Relevant principles concerning length
82.  The Court recalls that, according to its established case-law, the purpose of the domestic remedies rule in Article 35 § 1 of the Convention is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the violations alleged before they are submitted to the Court. However, the only remedies to be exhausted are those which are effective. It is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, Vernillo v. France, judgment of 20 February 1991, Series A no. 198, pp. 11–12, § 27, and Dalia v. France, judgment of 19 February 1998, Reports 1998-I, pp. 87-88, § 38). Once this burden of proof has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Dankevich v. Ukraine, no. 40679/98, § 107, 29 April 2003).
83.  The Court emphasises that the application of this rule must make due allowance for the context. Accordingly, it has recognised that Article 35 § 1 must be applied with some degree of flexibility and without excessive formalism. The Court has recognised that the rule of exhaustion of domestic remedies is neither absolute nor capable of being applied automatically; in reviewing whether the rule has been observed, it is essential to have regard to the particular circumstances of the individual case. This means, amongst other things, that the Court must take realistic account not only of the existence of formal remedies in the legal system of the Contracting Party concerned, but also of the general context in which they operate, as well as the personal circumstances of the applicant (see, Akdivar and Others v. Turkey, judgment of 16 September 1996, Reports 1996-IV, p. 1211, § 69). It must examine whether, in all the circumstances of the case, the applicant did everything that could reasonably be expected in order to exhaust domestic remedies.
84.  Finally, the Court reiterates that the decisive question in assessing the effectiveness of a remedy concerning a complaint about the length of proceedings is whether or not there is a possibility for the applicant to be provided with direct and speedy redress, rather than an indirect protection of the rights guaranteed under Article 6 (see Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, § 195, ECHR 2006, and Sürmeli v. Germany [GC], no. 75529/01, § 101, 8 June 2006). In particular, a remedy of this sort shall be “effective” if it can be used either to expedite a decision by the courts dealing with the case or to provide the litigant with adequate redress for delays which have already occurred (see Kudła v. Poland [GC], no. 30210/96, §§ 157-159, ECHR 2000-XI, Mifsud v. France (dec.), [GC], no. 57220/00, § 17, ECHR 2002-VIII, and Sürmeli v. Germany [GC], cited above, § 99).
3.  The Court's assessment
(a)  As regards the length
85.  The Court notes that requests to the President of the Municipal Court, the President of the District Court, the Ministry of Justice and the Supreme Court's own Supervisory Board to speed up the proceedings at issue, as referred to by the Government, all represent hierarchical complaints or, in other words, no more than mere information submitted to a higher instance with full discretion to make use of its powers as it sees fit (see paragraphs 67-70 above). In addition, had any of these proceedings ever been instituted, they would have taken place exclusively between the supervisory instance in question and the judge/court concerned. The applicant herself would not have been a party to such proceedings and would, at best, have only had the right to be informed of their outcome (see, mutatis mutandis, Horvat v. Croatia, no. 51585/99, § 47, ECHR 2001‑VIII). None of these remedies can therefore be considered effective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention.
86.  A separate claim for damages caused by procedural delay (see paragraphs 71 and 72 above) would also have been ineffective. Even assuming that the applicant could have obtained compensation for the past delay, the Government have failed to show that such proceedings would have been speedier than any other “ordinary” civil suit which could have lasted for years and gone through several levels of jurisdiction (see, mutatis mutandis, Merit v. Ukraine, no. 66561/01, § 59, 30 March 2004, and Scordino v. Italy (no. 1), cited above, § 195). Moreover, for the same reason, the said claim was clearly not capable of expediting the proceedings at issue.
87.  Finally, as regards the Government's submission that the applicant should have filed a complaint with the Court of Serbia and Montenegro, the Court recalls that it has already held that this particular remedy was unavailable until 15 July 2005 and, further, that it remained ineffective until the break up of the State Union of Serbia and Montenegro (see Matijašević v. Serbia, cited above, §§ 34-37). The Court sees no reason to depart in the present case from this finding and concludes, therefore, that the applicant was not obliged to exhaust this particular avenue of redress.
88.  In view of the above, the Court concludes that the applicant's complaint about the undue length of the proceedings cannot be declared inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies under Article 35 § 1 of the Convention. Accordingly, the Government's objection in this respect must be dismissed. The Court also considers that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and finds no other ground to declare it inadmissible. The complaint must therefore be declared admissible.
(b)  As regards the alleged bias
89.  As regards the applicant's additional complaint concerning the alleged judicial bias demonstrated during the civil proceedings, the Court notes that these proceedings are still pending, so this complaint is premature and must, as such, be rejected for non-exhaustion of domestic remedies, in accordance with Article 35 §§ 1 and 4 of the Convention.
B.  Merits
1.  Arguments of the parties
90.  The Government submitted that the impugned proceedings were extremely complex and sensitive, in view of the applicant's health, the legal and factual issues involved, and what was at stake for the parties.
91.  They argued that it was the applicant who had failed in her duty to provide the Municipal Court with the respondent's correct address, which, in turn, led to the delay complained of, and pointed out that the hearing scheduled for 23 December 2005 was adjourned at the applicant's explicit request (see paragraphs 16 and 17 above).
92.  The Government maintained that the Municipal Court had, however, acted upon all of the applicant's proposals and done everything in its power to establish the respondent's correct address. Nevertheless, it could not, under domestic law, have ordered that the respondent be brought to court forcibly. Nor indeed could it have appointed a “temporary representative” to act on his behalf (see paragraph 60, in particular Article 84 of the Civil Procedure Act 1977, and paragraph 61 above).
93.  Finally, the Government submitted that the proceedings at issue had effectively commenced on 3 November 2005, when the respondent was duly served with the relevant court documents for the first time, although they also pointed out that the respondent State had ratified the Convention on 3 March 2004 which is why these proceedings had been within the Court's competence ratione temporis for a period of “a little more than two years”.
94.  The applicant argued that the proceedings in question had been pending at first instance since 1999, despite their pressing nature, and that it was up to the State to organise its judicial system in a way which would guarantee everyone's right to a fair hearing within a reasonable time.
95.  Further, the applicant maintained that she had provided the respondent's correct address in her initial claim filed with the Municipal Court on 11 February 1999 and, moreover, that the respondent had been duly served at that very address by the Social Care Centre prior to the institution of the civil proceedings, as well as by the Municipal Court recently (see paragraphs 12, 37 and 38 above).
96.  In any event, from the outset, the respondent had made it abundantly clear that he would not take part in any proceedings and thereafter had done everything to avoid receipt of the court summonses/documents sent to him (see paragraphs 15, 37 and 50 above). In such circumstances, the applicant could not reasonably have been expected to submit the respondent's new address, time and time again, and nor was she legally obliged to do so. On the contrary, it was up to the respondent to inform the court of any change in his address, while the Municipal Court, for its part, had clearly failed to make use of the numerous procedural tools at its disposal in order to have the respondent served formally (see paragraphs 60-62 above).
97.  Finally, the applicant pointed out that the actions of the Municipal Court referred to by the Government were undertaken at her own insistence primarily, as well as in response to proposals made by her lawyer. The applicant's claim contained all of the information necessary for the Municipal Court to proceed effectively, and the applicant herself could not be blamed for the evasive conduct of the respondent or the inactivity of the Serbian judiciary.
2.  Relevant principles
98.  The reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and having regard to the criteria laid down in the Court's case-law, in particular the complexity of the case, the behaviour of the applicant and the conduct of the relevant authorities.
99.  In cases relating to civil status, what is at stake for the applicant is also a relevant consideration and special diligence is required in view of the possible consequences which the excessive length of proceedings may have, notably on the enjoyment of the right to respect for family life (see, among other authorities, Laino v. Italy [GC], no. 335158/96, § 18, ECHR 1999-I).
100.  Further, according to the Court's established case-law, a chronic backlog of cases is not a valid explanation for excessive delay (see Probstmeier v. Germany, judgment of 1 July 1997, Reports 1997-IV, p. 1138, § 64). Indeed, Article 6 § 1 imposes on the Contracting States the duty to organise their judicial systems in such a way that their courts can meet each of its requirements, including the obligation to hear cases within a reasonable time (see Portington v. Greece, judgment of 23 September 1998, Reports 1998-VI, p. 2633, § 33).
101.  Finally, the Court has required exceptional diligence in dealing with cases where the plaintiff was HIV positive, as well as in all matters where the impugned proceedings concerned a child custody dispute (see, mutatis mutandis, A. and Others v. Denmark, judgment of 8 February 1996, Reports 1996‑I, § 78, and Nuutinen v. Finland, no. 32842/96, § 110, ECHR 2000‑VIII, respectively).
3.  Period to be taken into account
102.  The Court observes that the proceedings at issue commenced on 11 February 1999, when the applicant lodged her civil claim with the Municipal Court. However, the period which comes within the Court's competence ratione temporis did not begin on that date, but on 3 March 2004, after the Convention entered into force in respect of Serbia (see, mutatis mutandis, Foti and Others v. Italy, judgment of 10 December 1982, Series A no. 56, pp. 18-19, § 53). The civil proceedings are currently still pending at first instance. They have thus so far lasted eight years, of which more than two years and eleven months fall to be examined by the Court.
103.  The Court further notes that, in order to determine the reasonableness of the length of time in question, regard must also be had to the state of the case on the date of ratification (see, among other authorities, Styranowski v. Poland, judgment of 30 October 1998, Reports 1998-VIII) and finds that on 3 March 2004 the proceedings at issue had already been pending for some five years at first instance.
4.  The Court's assessment
104.  The Court notes firstly that the impugned proceedings involved dissolution of marriage, child custody and child maintenance, and that, as such, they were of a relatively complex nature.
105.  Secondly, the issues in these proceedings were clearly of particular significance for the applicant as well as her child, and required special diligence on the part of the domestic authorities (see paragraphs 99 and 101 above).
106.  Thirdly, the applicant herself was HIV positive, a fact at the very least known to the Social Care Centre (itself a State agency involved in the proceedings), which required exceptional diligence (see paragraphs 33-35 and 101 above).
107.  Fourthly, the applicant made every reasonable effort to expedite the proceedings and can only be held responsible for the adjournment of the hearing scheduled for 23 December 2005 (see paragraphs 16 and 17 above).
108.  Fifthly, she spared no effort to provide the Municipal Court with the respondent's address, even though, following the institution of the proceedings, she was clearly under no legal obligation to do so (see paragraphs 14, 40 and 60 above, in particular Articles 106, 145 and 148 of the Civil Procedure Act 1977, as well as paragraphs 61 and 62 above).
109.  Finally, the Municipal Court consistently failed to make use of the available domestic procedural tools to have the respondent served formally, which would have facilitated the continuation of the proceedings in question. In particular, even assuming that the legal conditions for the appointment of a “temporary representative” had not been fulfilled, as alleged by the Government, the Municipal Court could and should have resorted to other measures at its disposal, including, though not limited to, the placement of the summonses and other court documents addressed to the respondent on its own notice board (see paragraph 60, in particular Article 145 of the Civil Procedure Act 1977, and paragraph 62 above, as well as paragraphs 60 and 61 passim).
110.  In the light of the criteria laid down in its case-law and having regard to the circumstances of the case, as well as the parties' submissions, the Court considers that the length of the proceedings complained of, and which are still pending, has failed to satisfy the reasonable time requirement.
111.  There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.
II.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION
112.  Under Article 8 of the Convention, the applicant complained that the delay in the civil case meant that she has been unable to see her child or exercise any of her parental rights for some eight years.
113.  In addition, under Article 6 § 1 of the Convention, she complained about the respondent State's failure to enforce the interim access order of 23 July 1999.
114.  Article 8 reads, insofar as relevant, as follows:
“1.  Everyone has the right to respect for his private and family life, ...
2.  There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society ... for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others.”
115.  Being the master of the characterisation to be given in law to the facts of any case before it, the Court considers that the applicant's complaint made under Article 6 § 1 above also falls to be examined under Article 8 of the Convention (see Akdeniz v. Turkey, no. 25165/94, § 88, 31 May 2005, and Hokkanen v. Finland, judgment of 23 September 1994, §§ 60-62, Series A no. 299‑A).
A.  Admissibility
116.  The Government and the applicant both relied on the arguments already summarised at paragraphs 78 and 79 above.
117.  In addition, the Government implied that the applicant had failed to file either an appeal on points of law (“revizija”) or, in respect of the non-enforcement of the interim access order alone, a criminal complaint under Articles 134 § 1, 191 § 2 and 340 of the Criminal Code (see paragraphs 63 and 73-75 above).
118.  The applicant stated that there were no factual or legal bases to allege that any of the crimes referred to by the Government had been committed and, further, that an appeal on points of law could only have been filed against a final court judgment, had there been one.
119.  The Court notes that there was indeed no final judgment rendered at second instance against which an appeal on points of law could formally have been lodged. Further, a criminal complaint, though possible, would also have been ineffective: that is, no speedier than any other “ordinary” criminal matter which could have lasted for years and gone through several instances. Finally, the Government themselves offered no evidence to the contrary. Both an appeal on points of law and a criminal complaint were consequently remedies which did not have to be exhausted in terms of Article 35 § 1 of the Convention.
120.  As regards other admissibility arguments, already described at paragraphs 78 and 79 above, the Court has considered them, but again comes to the same conclusions as described at paragraphs 85-88 above.
121.  The Court notes therefore that the applicant's complaints under Article 8, concerning the non-enforcement of the interim access order as well as the length of the civil proceedings, are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further notes that they are not inadmissible on any other grounds. They must therefore be declared admissible.
A.  Merits
1.  Arguments of the parties
(a)  As regards the non-enforcement of the interim access order
122.  The Government noted that the best interests and the opinion of S.M. had to be taken into account, that S.M. had spent the last eight years of her life with her father alone and that the obligation to reunite the parent and the child was not absolute, meaning that the child's interests could override the parent's request for access and/or custody.
123.  The Government recalled that any coercion in this area had to be limited, as the interests and rights of all concerned had to be considered carefully.
124.  The Government further observed that the Municipal Court had taken all reasonable steps at its disposal in order to facilitate the enforcement of the interim access order in question even though on 23 October 2001 the applicant's lawyer had withdrawn her request to have this order enforced.
125.  Finally, the Government pointed out that, on 15 June 2006, the Municipal Court had granted interim custody of S.M. to the applicant and had ordered the respondent to surrender the child, pending a final decision in the ongoing civil suit.
126.  The applicant stated that the interim access order had not been enforced because the respondent had openly refused to comply with it and had for years thereafter successfully avoided being duly summoned.
127.  She added that throughout this time the Serbian authorities had failed in their obligation to locate the respondent's residence, or make use of any coercive measures aimed at the enforcement of the order in question.
128.  Finally, the applicant stressed that the State had an obligation to reunite her with S.M. and that the passage of time alone could result in irremediable consequences for herself and her child.
(b)  As regards the length of the civil proceedings
129.  The Government and the applicant both relied on the arguments already outlined at paragraphs 90-97 above.
2.  Relevant principles
130.  The Court notes that the mutual enjoyment by parent and child of each other's company constitutes a fundamental element of “family life” within the meaning of Article 8 of the Convention (see, among other authorities, Monory v. Romania and Hungary, no. 71099/01, § 70, 5 April 2005).
131.  Further, even though the primary object of Article 8 is to protect the individual against arbitrary action by public authorities, there are, in addition, positive obligations inherent in effective “respect” for family life. In both contexts, regard must be had to the fair balance which has to be struck between the competing interests of the individual and of the community as a whole; in both contexts the State enjoys a certain margin of appreciation (see Keegan v. Ireland, judgment of 26 May 1994, Series A no. 290, p. 19, § 49).
132.  In relation to the State's obligation to implement positive measures, the Court has held that Article 8 includes for parents a right that steps be taken to reunite them with their children and an obligation on the national authorities to facilitate such reunions (see, among other authorities, Ignaccolo-Zenide v. Romania, no. 31679/96, § 94, ECHR 2000-I; Nuutinen v. Finland, no. 32842/96, § 127, ECHR 2000-VIII; Iglesias Gil and A.U.I. v. Spain, no. 56673/00, § 49, ECHR 2003-V).
133.  In cases concerning the enforcement of decisions in the sphere of family law, the Court has repeatedly found that what is decisive is whether the national authorities have taken all necessary steps to facilitate the execution as can reasonably be demanded in the special circumstances of each case (see, mutatis mutandis, Hokkanen v. Finland, cited above, § 58; Ignaccolo-Zenide, cited above, § 96; Nuutinen v. Finland, cited above, §128; Sylvester v. Austria, nos. 36812/97 and 40104/98, § 59, 24 April 2003).
134.  In this context, the adequacy of a measure is to be judged by the swiftness of its implementation, as the passage of time can have irremediable consequences for relations between the child and the parent who do not cohabit (see Ignaccolo-Zenide, cited above, § 102).
135.  Finally, the Court has held that although coercive measures against the children are not desirable in this sensitive area, the use of sanctions must not be ruled out in the event of unlawful behaviour by the parent with whom the children live (see Ignaccolo-Zenide, cited above, § 106).
3.  The Court's assessment
136.  The Court notes that it was common ground that the tie between the applicant and her child fell within the scope of “family life” within the meaning of Article 8 of the Convention (see paragraph 130 above).
(a)  As regards the non-enforcement of the interim access order
137.  The Court observes that the attempts to enforce the interim access order of 23 July 1999 clearly continued beyond 23 October 2001, and, further, that this order became temporarily irrelevant between 15 June 2006 and 13 November 2006, that is whilst the subsequently adopted interim custody order had itself been in force (see paragraphs 25-32, 50 and 54 above).
138.  It is also noted that even though the applicant's lawyer had withdrawn her enforcement request of 8 November 1999, on 19 February 2001 the applicant filed another request to the same effect, and that several attempts to enforce the interim access order were made thereafter (see paragraphs 27-31 above).
139.  That being so and having regard to more than four years of non-enforcement prior to ratification, it must be determined whether there has been a failure to respect the applicant's family life during the subsequent two years and two months of non-enforcement prior to 15 June 2006, as well as in respect of the time which has elapsed since 13 November 2006, both periods falling within the Court's competence ratione temporis.
140.  In this context, the Court notes that from 3 March 2004 until 15 June 2006 the Municipal Court attempted enforcement on several occasions, but each time there was no one to be found at the respondent's address. However, after 13 November 2006 no attempts were made to enforce it.
141.  Further, throughout the period at issue, the Municipal Court failed to make use of the available domestic procedural tools to have the respondent served formally (see paragraphs 60, in particular Article 145 of the Civil Procedure Act 1977, and 62 above, as well as paragraphs 60 and 61 passim), being content instead occasionally to order the applicant to provide the respondent's address even though she was clearly not under a legal obligation to do so (see paragraphs 32 and 60 above, in particular Articles 145 and 148 of the Civil Procedure Act 1977, as well as paragraph 61).
142.  Finally, despite the respondent's consistent attempts to avoid taking part in any proceedings (see paragraphs 15, 37 and 50 above), it would appear that the Municipal Court had not even considered the use of coercion pursuant to the relevant enforcement procedure rules (see paragraphs 29 and 65 above).
143.  Having regard to the facts of the case, including the passage of time, the best interests of S.M., the criteria laid down in its own case-law and the parties' submissions, the Court, notwithstanding the State's margin of appreciation, concludes that the Serbian authorities have failed to make adequate and effective efforts to execute the interim access order of 23 July 1999.
144.  There has, accordingly, been a breach of the applicant's right to respect for her family life and a violation of Article 8 of the Convention.
(b)  As regards the length of the civil proceedings
145.  The Court has considered the arguments put forward by the parties as described at paragraphs 90-97 above, as well as the relevant facts, and again comes to the same conclusions described at paragraphs 104-110 above.
146.  Given the compelling circumstances of the present case, in particular what is at stake for the applicant, the conduct of the Serbian authorities and, indeed, the difference in the nature of the interests protected by Article 6 § 1 and Article 8 of the Convention (see, mutatis mutandis, McMichael v. the United Kingdom, judgment of 24 February 1995, Series A no. 307‑B, § 91, and H.N. v. Poland, no. 77710/01, 13 September 2005), the Court finds that the length of the impugned civil proceedings amounts to a separate breach of Article 8.
III.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION
147.  Under Article 13 of the Convention, the applicant complained that she had no effective domestic remedy in order to expedite the civil proceedings at issue. Article 13 reads as follows:
“Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity.”
A.  Admissibility
148.  The Court notes that this complaint raises issues of fact and law under the Convention, the determination of which requires an examination of the merits. It also considers that the complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and that it cannot be declared inadmissible on any other grounds. The complaint must therefore be declared admissible.
B.  Merits
1.  Arguments of the parties
149.  The Government contested the applicant's claim and, in so doing, relied on their arguments described at paragraph 78 above.
150.  The applicant provided no additional comments in this respect.
2.  Relevant principles
151.  The Court notes that Article 13 guarantees an effective remedy before a national authority for an alleged breach of all rights and freedoms guaranteed by the Convention, including the right to a hearing within a reasonable time under Articles 6 § 1 (see, inter alia, Kudła v. Poland, cited above, § 156).
152.  It recalls, further, that a remedy concerning length is “effective” if it can be used either to expedite the proceedings before the courts dealing with the case, or to provide the litigant with adequate redress for delays which have already occurred (see Sürmeli v. Germany [GC], cited above, § 99).
153.  Finally, the Court emphasises that the best solution in absolute terms is indisputably, as in many spheres, prevention. Where the judicial system is deficient with regard to the reasonable-time requirement in Article 6 § 1 of the Convention, a remedy designed to expedite the proceedings in order to prevent them from becoming excessively lengthy is the most effective solution. Such a remedy offers an undeniable advantage over a remedy affording only compensation since it also prevents a finding of successive violations in respect of the same set of proceedings and does not merely repair the breach a posteriori, as does a compensatory remedy. Some States have fully understood the situation by choosing to combine two types of remedy, one designed to expedite the proceedings and the other to afford compensation (see Scordino, cited above, §§ 183 and 186, Cocchiarella v. Italy [GC], no. 64886/01, §§ 74 and 77 ECHR 2006, and Sürmeli v. Germany [GC], cited above, §100).
3.  The Court's assessment
154.  The Court notes that the Government have already suggested in their preliminary objection that there were remedies available for the applicant's complaint about length made under Article 6 § 1 and finds that, in so far as they rely on the same reasoning by way of their response to the Article 13 complaint, their arguments must, just like their objection, be rejected on the grounds described at paragraphs 85-87 above.
155.  The Court concludes, therefore, that there has been a violation of Article 13 taken together with Article 6 § 1 of the Convention on account of the lack of an effective remedy under domestic law for the applicant's complaints concerning the length of her civil case.
IV.  ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 14 OF THE CONVENTION
156.  Finally, the applicant complained that she had suffered a violation of her rights under Articles 6 § 1 and 8 of the Convention, as described above, based solely on the fact that she was HIV positive. In so doing, she relied on Article 14, which provides as follows:
“The enjoyment of the rights and freedoms set forth in [the] Convention shall be secured without discrimination on any ground such as sex, race, colour, language, religion, political or other opinion, national or social origin, association with a national minority, property, birth or other status.”
157.  The Government contested the applicant's submissions and pointed out that the Municipal Court was not even aware of the fact that the applicant was HIV positive until after the communication of the application in the present case.
158.  The applicant stated that the first presiding judge in her case had been aware of this fact throughout the proceedings, even though this information should have been confidential, and that this may also account for the fact that she was not granted interim custody from the very beginning. As regards the second presiding judge, appointed subsequently, the applicant acknowledged that she had, in fact, been informed only after the communication of the application in the present case.
159.  In view of the facts of the instant case and irrespective of whether, and if so when, the two presiding judges each found out about the applicant being HIV positive, the Court finds that the available evidence is insufficient for it to conclude that the applicant had indeed been discriminated against on the grounds of her health. It follows that this complaint is manifestly ill-founded and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 and 4 of the Convention.
V.  APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
160.  Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
A.  Damage
161.  The applicant initially claimed 30,000 euros (EUR) in respect of the non-pecuniary damage suffered, having subsequently increased this claim to one million euros for each year of procedural delay.
162.  The Government contested that claim. They added, however, that should the Court find a violation of the Convention this finding alone should constitute adequate just satisfaction or, in the alternative, that any financial compensation awarded should be consistent with the Court's own case-law in other similar cases.
163.  The Court considers that the applicant has suffered considerable non-pecuniary harm as a result of the breach of her rights under the Convention, which is why a finding of a violation alone would clearly not constitute sufficient just satisfaction within the meaning of Article 41.
164.  The impugned conduct of the respondent State's judiciary, in particular, must have been a constant source of distress for the applicant who last saw her child in 1998, some eight years ago.
165.  Having regard to the above, the amounts awarded in comparable cases (see, mutatis mutandis, Ignaccolo-Zenide, cited above, § 117) and on the basis of equity, as required by Article 41, the Court awards the applicant EUR 15,000 under this head.
166.  Finally, the Court points out that under Article 46 of the Convention the High Contracting Parties undertook to abide by the final judgments of the Court in any case to which they were parties, execution being supervised by the Committee of Ministers. It follows, inter alia, that a judgment in which the Court finds a breach imposes on the respondent State a legal obligation not just to pay those concerned the sums awarded by way of just satisfaction, but also to choose, subject to supervision by the Committee of Ministers, the general and/or, if appropriate, individual measures to be adopted in their domestic legal order to put an end to the violation found by the Court and to redress, in so far as possible, the effects thereof (see Scozzari and Giunta v. Italy [GC], nos. 39221/98 and 41963/98, § 249, ECHR 2000‑VIII). The Government shall therefore, by appropriate means, enforce the interim access order of 23 July 1999 and bring to a conclusion, with particular diligence, the ongoing civil proceedings (see, mutatis mutandis, Mužević v. Croatia, no. 39299/02, § 91, 16 November 2006).
B.  Costs and expenses
167.  The applicant also claimed EUR 2,590 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and EUR 6,300 for those incurred before the Court. In this respect she provided a detailed and itemised calculation.
168.  The Government contested that claim, but left the matter to the Court's discretion in the event that it finds a violation of any of the rights guaranteed by the Convention.
169.  According to the Court's case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum (see, for example, Iatridis v. Greece (just satisfaction) [GC], no. 31107/96, § 54, ECHR 2000-XI).
170.  In the present case, the Court considers that the amounts claimed by the applicant are excessive. Regard being had to all of the information in its possession and the above criteria, however, the Court considers it reasonable to award the applicant the sum of EUR 1,350 for the costs incurred domestically, in particular those undertaken with a view to expediting the proceedings complained of (see, mutatis mutandis, Le Compte, Van Leuven and De Meyere v. Belgium, judgment of 18 October 1982 (Article 50), Series A no. 54, § 17; see also, argumentum a contrario, O'Reilly and Others v. Ireland, no. 54725/00, § 44, 29 July 2004), and another EUR 3,000 for the costs incurred in the proceedings before this Court.
C.  Default interest
171.  The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank plus three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY
1.  Declares the complaints under Article 6 § 1 (concerning the length of the civil proceedings), Article 8 and Article 13 of the Convention admissible and the remainder of the application inadmissible;

2.  Holds that there has been a violation of Articles 6 § 1 and 8 of the Convention as regards the length of the civil proceedings;

3.  Holds that there has been a violation of Article 8 of the Convention as regards the non-enforcement of the interim access order;

4.  Holds that there has been a violation of Article 13 of the Convention;

5.  Holds

(a)  that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final, in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 15,000 (fifteen thousand euros) in respect of non-pecuniary damage and a total of EUR 4,350 (four thousand three hundred and fifty euros) for costs, which sums are to be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable on the date of settlement, plus any tax that may be chargeable;

(b)  that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

6.  Dismisses the remainder of the applicant's claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 13 March 2007, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
F. Elens-Passos F. Tulkens
Deputy Registrar President