(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 13) Pravo na delotvorni pravni lek
(Čl. 13 / CAT-13 / ICCPR-2 / CEDAW-2f) Delotvorni pravni lek
(P1-1) Zaštita imovine
(P1-1-1) Pod uslovima predviđenim zakonom
(P1-1-2) Regulisanje korišćenja imovine

Tematske ključne reči

carinski prekršaji
oduzimanje imovine
pravo na delotvoran pravni lek
pravo na imovinu
pravo na pravično suđenje
zloupotreba opojnih droga

VS deskriptori

1.6 Član 6. - pravo na pravično suđenje
1.13 Član 13. - pravo na delotvoran pravni lek
1.16 Član 1. protokola 1 - zaštita imovine
1.16.2.1 Pravo na neometano uživanje imovine
1.16.6 Pravni propisi (legalitet, određenost, predvidivost zakona)

Zbirke

Sudska praksa
Odluka ESLJP
Veće

Sažetak

Podnisioc predstavke C.M. je građanin Francuske rođen 1939 god. On je vlasnik privatnog motornog vozila koje je koristio i tokom svojih profesionalnih akativnosti.

U rutinskoj proveri carinski službenici pronalaze u automobilu devetnaest grama heroina, pri čemu je automobil vozio sin podnosioca predstavke, koji je ovom prilikom zajedno sa prijateljem sa kojim je bio u vozilu, priznao da su išli u Holandiju i nabavili drogu za svoju ličnu upotrebu.

Sin podnosioca postavke osuđen je 1994. godine, od strane Krivičnog suda u Lilu, za krijumčarenje opojne droge i njeno korišćenje. Sud je takođe naložio carinskim organima vlasti da oduzmu vozilo koje je korišćeno za krijumčarenje opojne droge. Sin podnosioca predstavke je podneo žalbu protiv presude koja se odnosi samo na trajno oduzimanje vozila. Apelacioni sud je 1995. godine potvrdio presudu kojoj se nalaže trajno oduzimanje automobila (u skladu sa važećim Zakonom o carinama).

Podnosilac predstavki nije obavešten ni o presudi iz 1994. ni o presudi iz 1995.godine.

Podnosilac predstavke se žalio, shodno članu 1 Protokola br. 1, da je njegovo vozilo zaplenjeno a zatim i trajno oduzeto zbog krivičnih dela u koja on nije bio umešan a u toku postupka u kome on nije bio stranka, kao i da nije mogao da uzme učešće u krivičnom postupku koji je pokrenut protiv njegovog sina i, u najširem smislu, da mu nije bilo dostupno nijedno pravno sredstvo kojim bi on mogao da odbrani svoje pravo na mirno uživanje svoje imovine. Pozvao se na članove 6 i 13 Konvencije.

Sud primećuje da oduzimanje imovine koja je stečena korišćenjem imovinske koristi proistekle iz nezakonitih aktivnosti, što se naročito odnosi na trgovinu opojnim drogama, jeste nužno i delotvorno sredstvo u borbi protiv takvih aktivnosti, što se isto može reći i za oduzimanje imovine koja pripada trećim licima, budući da bez obzira na činjenicu da drugi stav člana 1 Protokola uz Konvenciju ništa ne kaže o tome, postupci koje se primenjuju u ovom predmetu dali su podnosiocu predstavke dovoljno mogućnosti da svoj slučaj iznese pred nadležne organe vlasti. Podnosiocu predstavke je u svojstvu vlasnika bio dostupan pravni lek pred građanskim sudom izvorne nadležnosti, bez obzira na krivični postupak koji je pokrenut protiv prestupnika, shodno zakonskim odredbama čija jasna ograničenja nisu bila primenjiva u ovom slučaju, a imajući u vidu praksu Kasacionog suda. Sud smatra da je postignuta valjana ravnoteža u okolnostima datog slučaja. Shodno tome, ova pritužba se mora proglasiti neprihvatljivom kao očigledno neosnovana, shodno stavovima 3 i 4 člana 35 Konvencije.

Podnosilac predstavke se dalje žalio na to da nije mogao da učestvuje u krivičnom postupku koji je pokrenut protiv njegovog sina i da, uopšteno gledano, nije postojalo pravno sredstvo kojim bi on mogao da potvrdi svoje pravo na neometano uživanje svoje imovine. Pozvao se na članove 6 i 13 Konvencije.

Sud navodi da je ranije u drugim predmetima zauzeo stav da rešenje domaćeg suda da se imovina koja je rezultat počinjenog krivičnog dela od strane drugog lica oduzme, iako bilo kakva optužba nije podignuta protiv kompanije podnosioca predstavke u vezi s tim postupkom. Ove mere su nesumnjivo uticale na imovinska prava kompanije podnosioca predstavke, ali to samo po sebi ne bi moglo da navede na zaključak da je bilo kakva „krivična optužba”, u smislu člana 6 podignuta protiv podnosioca predstavke.

Imajući u vidu zaključak Suda u pogledu postojanja pravnog sredstva koje zadovoljava uslove drugog stava člana 1 Protokola br. 1, Sud je mišljenja da je podnosilac predstavke imao na raspolaganju delotvorno pravno sredstvo, u smislu člana 13 Konvencije, koje je mogao upotrebiti da bi njegove pritužbe bile razmotrene. Iz toga sledi da ovaj deo predstavke mora biti proglašen neprihvatljivim, shodno stavu 4 člana 35 Konvencije

Iz ovih razloga Sud jednoglasno proglašava predstavku neprihvatljivom.

Preuzmite presudu u pdf formatu

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

TREĆE ODELJENJE

PREDMET C.M. protiv FRANCUSKE

(Predstavka br. 28078/95)

ODLUKA

STRAZBUR

26. jun 2001. godine

Odluka prevedena na srpski jezik u okviru zajedničkog projekta Evropske unije i Saveta Evrope „Oduzimanje imovinske koristi stečene krivičnim delom u Srbiji”.

ČINJENICE

Podnosilac predstavke, C. M., je građanin Francuske, rođen je 1939. godine i živi u Gran Sinu u Francuskoj. Njega pred Sudom zastupa g. V. Vatel (Watel), advokat koji radi u Lilu.

A. Okolnosti slučaja

Činjenice predmeta, onako kako su ih iznele strane u postupku, mogu se rezimirati na sledeći način.

Podnosilac predstavke je vlasnik privatnog motornog vozila koje je on koristio i tokom svojih profesionalnih aktivnosti, na osnovu dozvole koju je 1. oktobra 1991. godine dobio od regionalnog direktora za industriju, istraživanje i životnu sredinu.

Sin podnosioca predstavke je u pratnji jednog prijatelja 22. septembra 1994. godine vozio pomenuti automobil, kada je zaustavljen zbog carinske kontrole. Carinski službenici su tom prilikom kod njih pronašli devetnaest grama heroina, na šta su sin podnosioca predstavke i njegov prijatelj priznali da su išli u Holandiju da bi nabavili drogu namenjenu njihovoj ličnoj upotrebi.

Krivični sud u Lilu je 23. septembra 1994. godine osudio sina podnosioca predstavke za krijumčarenje opojne droge i njeno korišćenje. Sud je takođe naložio carinskim organima vlasti da oduzmu vozilo koje je korišćeno za krijumčarenje opojne droge. Sin podnosioca predstavke je podneo žalbu protiv presude koja se odnosi samo na trajno oduzimanje vozila.

Apelacioni sud u Dueju je 18. januara 1995. godine potvrdio presudu kojom se nalaže trajno oduzimanje automobila iz sledećih razloga:

„Vozilo je zaplenjeno na zakonit način, shodno članu 323 Zakona o carinama. Shodno članu 414 Zakona o carinama, svaka vrsta krivičnog dela krijumčarenja zabranjene robe za posledicu ima oduzimanje vozila kojim je vršeno krijumčarenje. Kada god da je krivično delo počinjeno, ono za sobom povlači oduzimanje (Kasacioni sud, Krivično odeljenje – „Cass. Crim.”, 1980). Štaviše, jasno je da je vozilo bilo korišćeno za izvršenje krivičnog dela. Sudska praksa pruža sledeće pojašnjenje navedenog stava: - Zakonska odredba koja nalaže trajno oduzimanje vozila koja su korišćena za krijumčarenje jeste opšta i apsolutna i ne pravi izuzetke u pogledu vozila bez kojih bi bilo nemoguće uneti ili izneti krijumčarenu robu. Dovoljno je da su korišćena na jedan ili na drugi način (Cass. Crim. 1956). C.M. protiv FRANCUSKE 3 - Sudovi koji zaključe da je neko vozilo korišćeno za krijumčarenje moraju naložiti njihovo trajno oduzimanje, osim ako ne ustanove neke olakšavajuće okolnosti koje predviđa član 369 Zakona o carinama, koji se ne poziva na član 463 pređašnjeg Krivičnog zakona i nije obuhvaćen članom 323 Zakona br. 92-1336 od 16. decembra 1992. godine. - Shodno tome, sud prihvata zahtev carinskih organa i potvrđuje presudu Krivičnog suda u Lilu, budući da, s obzirom na ozbiljnost prekršaja za koje je optužen, [sin podnosioca predstavke] nema pravo da se poziva na olakšavajuće okolnosti shodno Zakonu o carinama.” Podnosilac predstavke nije obavešten ni o presudi od 23. septembra 1994. godine niti o presudi od 18. januara 1995. godine.

U dopisu od 30. septembra 1994. godine, advokat podnosioca predstavke je zatražio od carinskih organa da podnosiocu predstavke vrate njegovo lično vozilo, zajedno s još nekim ličnim stvarima (par rukavica, par čizama za lov, dva noža i špil karata).

Advokat podnosioca predstavke je 28. oktobra 1994. godine poslao još jedan dopis, ponovivši svoj zahtev navodeći da podnosilac predstavke odbija da plati bilo kakav novčani iznos, bez obzira koliko mali on bio, kako bi povratio svoj automobil.

U dopisu od 18. novembra 1994. godine, međuregionalni direktor Uprave carina naveo je da podnosilac predstavke može da povrati svoje lične stvari, što mu je i rečeno u telefonskom razgovoru od 26. septembra 1994. godine. Kada je reč o vozilu, Direktor mu je rekao da je „spreman da prihvati prijateljsku nagodbu u vezi s prenosom vozila… za gotovinsku isplatu sume od 3.000 FFR (tri hiljade francuskih franaka)”.

B. Relevantno domaće pravo i praksa

1. Zakon o carinama

Relevantne odredbe Zakona o carinama glase:

Član 326

„1. Kada zaplenjena roba nije zakonom zabranjena, biće ponuđeno da se vrati sudski zaplenjeno vozilo, pod uslovom da pouzdani jemac pruži garanciju ili ako se položi depozit u vrednosti vozila.

2. Učinjena ponuda i odgovor na nju unose se u zvanični izveštaj.

3. Vozilo se vraća bez davanja garancije ili depozita, svakom vlasniku koji postupa u dobroj veri a koji je s prestupnikom sklopio ugovor o prevozu, iznajmljivanju ili lizingu, shodno važećim zakonima i propisima i uobičajenoj praksi te profesije. Međutim, povraćaj će se obaviti posle isplate svih troškova koji su nastali tokom čuvanja i držanja zaplenjenog vozila od strane organa Uprave carina.”

Član 357 bis

„Okružni sudovi postupaju u sporovima koji se odnose na plaćanje ili nadoknadu troškova carina, zahtevaju da se odbije nalog za plaćanje i u drugim slučajevima u vezi sa carinom koji ne spadaju u nadležnost krivičnih sudova.”

Član 376

„1. Vlasnici ne mogu da traže povraćaj zaplenjenih ili trajno oduzetih predmeta, niti poverioci mogu tražiti isplatu u visini vrednosti vozila, bez obzira da li je položena ili ne, a to se odnosi i na obezbeđene poverioce, osim putem postupka pokrenutog protiv strane koja je počinila carinski prekršaj.

2. Nakon isteka rokova za podnošenje žalbi, predstavki od strane trećih lica i prodaju, svi postupci za vraćanje kao i drugi postupci postaju neprihvatljivi.”

2. Zakon o organizaciji sudova

Relevantne odredbe Zakona o organizaciji sudova glase.

Član R. 321-9

„Okružni sudovi razmatraju sledeće predmete, na koje se može uložiti žalba:

(9) Sporovi u vezi s odbijanjem plaćanja carine, zahtevima za poništavanje naloga za plaćanje, nemogućnost oslobađanja od obaveza plaćanja carine na robu u tranzitu i ostale slučajeve u vezi sa carinom; ...”

3. Sudska praksa

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o finansijama br. 81-1179 od 31. decembra 1981. godine izmenjen je i dopunjen član 326 Zakona o carinama, dodavanjem trećeg stava koji predviđa poseban postupak u slučajevima gde su vlasnici postupali u dobroj veri. Cilj reforme je bio rešavanje problema nastalih primenom stava 1 člana 376 koji se pojavio usled povećanog broja ugovora o iznajmljivanju ili lizingu automobila, omogućujući rešavanje situacije u kojoj su se našle razne kompanije za iznajmljivanje, lizing, pružanje usluga javnog prevoza ili prevoz tereta, izuzimanjem od uslova koji važe za poverioce i polaganje depozita, ukoliko postoji dokaz o postupanju u dobroj veri kao i potpisan ugovor.

Zakonski sistem sve više dopunjuje sudska praksa. Kasacioni sud je pojasnio da je ovo bio jedini pravni lek kome vlasnik koji postupa u dobroj veri može pribeći kako bi mu se vozilo vratilo, s obzirom na to da bi građansko-pravni zahtev u krivičnom postupku koji se vodi protiv lica koje je počinilo krivično delo u vezi sa carinom bio neprihvatljiv zato što naknada štete koju potražuje ne predstavlja direktnu posledicu predmetnih krivičnih dela (Cass. Crim., 6 mart 1989. godine, Bulletin criminal – „Bull. Crim.” Br. 101).

Krivično odeljenje je 12. januara 1987. godine takođe zauzelo stav da stavove 1 i 3 člana 326 treba tumačiti odvojeno:

„Shodno stavu 3 člana 326 Carinskog zakona, vozilo se mora, bez obaveze da poverilac obezbedi jemca ili da položi depozit, vratiti svakom onom vlasniku koji postupa u dobroj veri i koji je sklopio ugovor o prevozu, iznajmljivanju ili lizingu s počiniocem u skladu s važećim zakonima i propisima i shodno uobičajenoj praksi koja važi u toj profesiji, bez obzira na prirodu robe koja se prevozi.” (Bull. crim. br. 8).

Osim toga, Kasacioni sud je u presudi od 9. aprila 1991. godine zauzeo stav da su okružni sudovi nadležni da razmatraju zahteve vezane za povraćaj, shodno članovima 326 i 341 bis-2 Zakona o carinama, koji, kada se uzme zajedno sa članom 357 Zakona,

„dodeljuje nadležnost okružnim sudovima u mestu u kome je došlo do zaplene, u odlučivanju po pitanjima vezanim za povraćaj vozila koja su zaplenjena tokom ovih operacija. Pod ovim okolnostima i pod uslovom da vlasnik broda nije bio umešan u krivični postupak, sporna presuda je s pravom potvrdila odluku Okružnog suda da bi trebalo da se smatra nadležnim.”

Kasacioni sud je u svojoj presudi takođe tačno naveo da se odredbe člana 326 odnose i na zaplenu koju su izvršili organi uprave carina i na trajno oduzimanje koje su naložili sudovi i da sudovi, štaviše, nisu uopšte u obavezi da odlože donošenje presude do konačnog ishoda krivičnog postupka.

„Pod određenim okolnostima koje su njime određene, stav 3 člana 362 Zakona o carinama daje pravo vlasniku zaplenjenog vozila koje je korišćeno u krijumčarenju, koji postupa u dobroj veri, da mu vozilo bude vraćeno a da pri tom nije potreban jemac niti je potrebno da položi depozit, čak i u onim slučajevima kad je krivični sud naložio da ta vozila budu oduzeta. Iz toga sledi da krivični postupak tokom kog je izdat takav nalog, ne može imati bilo kakav uticaj na bilo koju buduću odluku u građanskom postupku za utvrđivanje vlasništva (Cass. Crim. 9. april 1991. godine, Bull. crim. br. 125; JCP 1991-IV, str. 226).

Nadležnost okružnih sudova je potvrđena u presudi od 21. februara 1995. godine (predmet Crassat) na sledeći način:

„Okružni sudovi razmatraju sporove koji su u vezi sa plaćanjem ili nadoknadom troškova na ime carina, zahtevima za poništavanje naloga za plaćanje kao i za ostale slučajeve koji se odnose na carine a koji nisu u nadležnosti krivičnih sudova. Shodno članovima 356 i 357 Zakona o carinama, krivični sudovi razmatraju slučajeve koji se odnose na lakše i sitne carinske prekršaje, kao i sve stvari u vezi sa carinama koje su upotrebljene kao odbrana. Iz ovoga sledi da okružni sudovi imaju izvornu nadležnost u razmatranju ovih predmeta, pod uslovom da oni potpadaju pod nadležnost osnovnih sudova.”

U ovoj presudi Krivično odeljenje Kasacionog suda je takođe proširilo delokrug stava 3 člana 326, smatrajući da ova odredba omogućava povraćaj svakog vozila vlasniku koji postupa u dobroj veri, bez potrebe za jemcem ili depozitom, čak i ako između vlasnika vozila i prestupnika koji je to vozilo koristio nije sklopljen ugovor.

PRITUŽBE

1. Podnosilac predstavke se žalio, shodno članu 1 Protokola br. 1, da je njegovo vozilo zaplenjeno a zatim i trajno oduzeto zbog krivičnih dela u koja on nije bio umešan a u toku postupka u kome on nije bio stranka.

2. Podnosilac predstavke se takođe žalio da nije mogao da uzme učešće u krivičnom postupku koji je pokrenut protiv njegovog sina i, u najširem smislu, da mu nije bilo dostupno nijedno pravno sredstvo kojim bi on mogao da odbrani svoje pravo na mirno uživanje svoje imovine. Pozvao se na članove 6 i 13 Konvencije.

PRAVO

1. Podnosilac predstavke se žalio na to da mu je vozilo oduzeto zbog krivičnih dela u čijem izvršenju on nije učestvovao, tokom postupaka u kojima on nije bio stranka i o kojima nije bio obavešten. Smatrao je da su organi vlasti prekršili njegovo pravo na neometano uživanje njegove imovine. Pozvao se na član 1 Protokola br. 1 koji predviđa:

Član 1 Protokola br. 1

„Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni."

Strane se ne spore oko činjenice da postupci na koje se žali podnosilac predstavke predstavljaju mešanje u pravo podnosioca predstavke na neometano uživanje njegove imovine. Međutim, postoji neslaganje oko toga da li je došlo do lišavanja imovine, shodno prvom stavu, ili do kontrole upotrebe imovine, shodno drugom stavu.

1. Primenjivo pravilo

Vlada je tvrdila da, u pogledu zaključaka Suda u predmetu Air Canada v. the United Kingdom, sudski nalog kojim se nalaže trajno oduzimanje vozila od strane carine nije podrazumevao i prenos vlasništva već je predstavljao kontrolu korišćenja imovine, u smislu drugog stava člana 1 Protokola br. 1 (presuda od 5. maja 1995. godine, Series A br. 316-A, strane 15-16, stavovi 33 i 34).

Podnosilac predstavke je tvrdio da je na kraju lišen svoje imovine tako što su mu carinski organi oduzeli vozilo po nalogu izdatom od strane krivičnih sudova tokom postupka koji je vođen protiv njegovog sina. Tvrdio je da to što se od njega tražilo da plati iznos od 3.000 francuskih franaka da bi mu imovina bila vraćena dokazuje da je zapravo došlo do prenosa prava svojine.

Sud primećuje da član 1 Protokola br. 1 garantuje u suštini pravo svojine i sadrži tri jasno razgraničena pravila: prvo pravilo, dato u prvoj rečenici prvog stava, koje je opšte prirode i koje uspostavlja načelo neometanog uživanja imovine. Drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici istog stava, bavi se lišavanjem imovine i postavlja izvesne uslove u tom pogledu. Treće pravilo, navedeno u drugom stavu, priznaje da Države ugovornice imaju pravo da kontrolišu korišćenje imovine u skladu s opštim interesom ili da bi obezbedile naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Međutim, ta tri pravila nisu „jasno razgraničena” u smislu da nisu uopšte međusobno povezana: drugo i treće pravilo se bave uživanjem imovine, pa bi stoga trebalo da budu tumačena u svetlu opšteg načela koji je naglašen u prvom pravilu (vidi presudu u predmetu AGOSI v. the United Kingdom od 24. oktobra 1986. godine, Series A br. 108, str. 17, stav 48 i presudu u predmetu Air Canada koja je navedena gore u tekstu, str. 15, stav 30).

Sud primećuje da član 376 Zakona o carinama predviđa da „vlasnici ne mogu da potražuju povraćaj oduzetih predmeta”. Ovo potvrđuje da je zapravo došlo do prenosa vlasništva – nešto što je Država priznala. Pod ovim okolnostima, zahtev za plaćanje određene sume novca kako bi se izvršio povraćaj imovine može se posmatrati načinom da vlasnik ponovo kupi svoju imovinu, što bi bilo nešto po čemu se ovaj predmet razlikuje od predmeta Air Canada. Međutim, iako oduzimanje robe zaista uključuje i lišavanje prava svojine na imovini, ono nije nužno sadržano u drugoj rečenici prvog stava člana 1 Protokola br. 1 (vidi presudu u predmetu Handyside v. the United Kingdom od 7. decembra 1976. godine, Series A br. 24, str. 30, stav 63 i presudu u predmetu AGOSI, str. 17, stav 51).

Država je tvrdila da je postojalo pravno sredstvo koje je omogućavalo vlasniku vozila da zatraži bezuslovni povraćaj njegove imovine.

Podnosilac predstavke je poricao da mu je takvo pravno sredstvo bilo na raspolaganju.

Stoga je na Sudu da potvrdi da je takvo pravno sredstvo postojalo, i ako je to tako, koje su njegove posledice u pogledu člana 1 Protokola br. 1. U ovom slučaju Sud primećuje da, iako član 376 Zakona o carinama nameće opštu zabranu pokretanja postupaka vlasnicima zarad utvrđivanja njihovog prava svojine nad zaplenjenom ili oduzetom robom, čak i u slučajevima kada nisu imali bilo kakve veze s krivičnim delom koje je izvršeno, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o finansijama br. 81-1179 od 31. decembra 1981. godine izmenjen je i dopunjen član 326 Zakona o carinama, dodavanjem trećeg stava koji predviđa primenu posebne procedure / izuzetka u slučajevima kada su vlasnici postupali u dobroj veri.

Zaista, čini se da shodno članu 326 ovaj postupak podleže ograničenjima koja mogu da spreče podnosioca predstavke da ga upotrebi. Čini se da prvi stav člana 326 uspostavlja načelo da je povraćaj predmeta rezervisan za one slučajeve u kojima „zaplenjena roba nije zakonom zabranjena.” Međutim, u presudi od 12. januara 1987. godine Kasacioni sud je zaključio da vozila treba da budu vraćena svakom vlasniku koji postupa u dobroj veri, „bez obzira na prirodu zakonom zabranjene robe.” Pa ipak, ta presuda i treći stav člana 326 izričito navode postojanje ugovora o prevozu, iznajmljivanju ili lizingu između vlasnika i počinioca krivičnog dela, što svakako nije bio slučaj u ovom predmetu koji Sud razmatra. Međutim, presudom Kasacionog suda od 21. februara 1995. godine u predmetu Crassat, delokrug stava 3 člana 326 proširen i na slučajeve kada ne postoji ugovor sklopljen između vlasnika i počinioca krivičnog dela.

Nadalje, Sud ne može da prihvati primedbe podnosioca predstavke koje se odnose na to da okružni sudovi nemaju nadležnost u predmetima u kojima krivični sud naloži trajno oduzimanje. Osim činjenice da članovi 321-9 Zakona o sudskoj organizaciji i 357 bis Zakona o carinama, daju okružnim sudovima primarnu nadležnost, Kasacioni sud je zaključio, u presudi od 9. aprila 1991. godine, da stav 3 člana 326 daje pravo vlasnicima koji postupaju u dobroj veri da im vozila budu vraćena „čak i onda kada krivični sud izda nalog da se ona oduzmu.”

Prema mišljenju Suda, iz toga proizilazi da zaplena i potonje trajno oduzimanje vozila podnosioca predstavke nije predstavljalo konačni prenos vlasništva već privremeno ograničenje njegovog korišćenja.

Imajući u vidu prethodno rečeno, oduzimanje vozila od strane carinskih organa i zahtev za plaćanje određene sume novca kako bi se izvršio povraćaj vozila, jesu mere koje su preduzete shodno onim propisima koji imaju za cilj sprečavanje unošenja zakonom zabranjenih opojnih droga u Francusku. Kao takve, one su predstavljale kontrolu nad upotrebom imovine. U ovom slučaju je, stoga, primenjiv drugi stav člana 1 (vidi presudu u predmetu Air Canada, strane 15-16, stavovi 33-34).

2. Poštovanje uslova iz drugog stava

Ostaje da se odluči da li je mešanje u svojinska prava podnosioca predstavke u skladu s pravom Države, shodno drugom stavu člana 1 Protokola br. 1, „da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima.”

Prema ustaljenoj sudskoj praksi Suda, drugi stav člana 1 mora se tumačiti u svetlu načela navedenog u prvoj rečenici predmetnog člana (vidi, inter alia, presudu u predmetu Gasus Dosier- und Fördertechnik GmbH v. the Netherlands od 23. februara 1995. godine, Series A br. 306-B, str. 49, stav 62 i presudu u predmetu Air Canada, str. 15-16, stavovi 33-34). Shodno tome, mešanjem se mora postići „prava ravnoteža” između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva za zaštitu osnovnih prava pojedinca. Briga da se ova ravnoteža uspostavi ogleda se u strukturi člana 1 kao celine, uključujući i drugi stav: mora dakle postojati opravdani odnos srazmernosti između upotrebljenih sredstava i cilja koji se želi postići (vidi presudu u predmetu Air Canada v. the United Kingdom, str. 16, stav 36).

U vezi s time, Država navodi da su carinski organi prihvatili načelo da će izvršiti povraćaj vozila po plaćanju relativno male sume novca. Oni su tvrdili da nedostatak obeštećenja i dati iznos ne prevazilaze polje slobodne procene koje je dato Državama, imajući u vidu ozbiljnost počinjenih krivičnih dela kao i neposrednu vezu između izvršenja tih krivičnih dela i korišćenja vozila podnosioca predstavke u tu svrhu.

Država je takođe tvrdila da su stav 3 člana 326 Zakona o carinama i relevantna sudska praksa pružili podnosiocu predstavke mogućnost i način da izdejstvuje da Okružni sud oslobodi vozilo zaplene i trajnog oduzimanja. Uz to, članovi 710 i 711 Zakonika o krivičnom postupku daju podnosiocu predstavke mogućnost da od krivičnog suda zatraži izricanje privremene mere.

Ukratko, Država je tvrdila da je mešanjem u pravo podnosioca predstavke na neometano uživanje imovine postignuta prava ravnoteža.

Podnosilac predstavke je smatrao da zaplena i trajno oduzimanje predmeta koji je ukraden ili pozajmljen od trećeg lica ne može ni na koji način da posluži kao mera odvraćanja od trgovine opojnim drogama. Što se tiče ostvarivanja prave ravnoteže, smatrao je da to znači da lišavanje imovine treba da bude nadoknađeno isplatom razumnog obeštećenja, što ovde nije bio slučaj, jer je zapravo podnosilac predstavke morao da carinskim vlastima plati obeštećenje da bi dobio nazad svoje vozilo.

U pogledu pravnih sredstava koja je mogao da koristi, podnosilac predstavke je istakao da je došlo do zamene carinske zaplene, koju sprovode službenici carinskih organa i trajnog oduzimanja koje nalaže krivični sud. Po mišljenju podnosioca predstavke, trajno oduzimanje koje je naložio krivični sud u svojoj pravosnažnoj presudi bilo je obavezujuće za sve, uključujući i za vlasnike koji postupaju u dobroj veri, i nije se moglo osporiti pred građanskim sudom. Štaviše, iz samog rečeničnog sklopa člana 326 može se zaključiti da su njegova tri stava čine jedinstvenu celinu, što je ograničavalo mogućnost povraćaja robe na samo one slučajeve u kojima se radilo o robi koja nije zakonom zabranjena. Da bi ovo pravno sredstvo bilo dostupno vlasniku, on bi morao da bude obavešten da mu je vozilo bilo zaplenjeno. Činjenica da su sudovi rešavali takve slučajeve veoma brzo, donoseći rešenje o trajnom oduzimanju prilikom neposrednog skraćenog postupka, sprečavalo je vlasnike da iskoriste bilo kakav pravni lek. Podnosilac predstavke je naročito tvrdio da članovi 710 i 711 Zakonika o krivičnom postupku ne daju sudovima nadležnost da ponište odluku kojom se nalaže „oduzimanje” od strane carinskih vlasti, za razliku od „zaplene” koju takođe oni vrše.

Podnosilac predstavke je iz prethodno rečenog zaključio da mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje njegove imovine ne može da se opravda shodno članu 1 Protokola br. 1.

Sud primećuje da oduzimanje imovine koja je stečena korišćenjem imovinske koristi proistekle iz nezakonitih aktivnosti, što se naročito odnosi na trgovinu opojnim drogama, jeste nužno i delotvorno sredstvo u borbi protiv takvih aktivnosti (vidi presudu u predmetu Raimondo v. Italy od 22. februara 1994. godine, Series A br. 281-A, str. 17, stav 30), što se isto može reći i za oduzimanje imovine koja pripada trećim licima, budući da bez obzira na činjenicu da drugi stav člana 1 ništa ne kaže o tome, postupci koje se primenjuju u ovom predmetu dali su podnosiocu predstavke dovoljno mogućnosti da svoj slučaj iznese pred nadležne organe vlasti. Prilikom utvrđivanja da li su ovi uslovi zadovoljeni, moraju se sveobuhvatno razmotriti postupci koji se primenjuju (vidi presudu u predmetu AGOSI, str. 19, stav 55).

U ovom predmetu koji Sud sada razmatra, zaplena i potonje trajno oduzimanje izvršeni su kao sastavni deo krivičnog postupka koji nije ni na koji način bio povezan s podnosiocem predstavke. Iako je njegov sin uložio žalbu isključivo protiv dela izreke presude koji se odnosio na zaplenu vozila, preispitivanje od strane Apelacionog suda vezano za zakonitost ovog oduzimanja i razlog za preduzimanje ovih mera ne može biti obavezujuće za podnosioca predstavke, budući da on niti je bio obavešten o tome, niti mu je dato pravo da učestvuje u postupku koji je vođen protiv njegovog sina.

Sud, međutim, primećuje da je prilikom razmatranja koje je pravilo u članu 1 Protokola br. 1 bilo primenjivo, zaključio da je podnosilac predstavke mogao da pokrene postupak pred Okružnim sudom i zatraži povraćaj svog vozila. Sud je primetio da je treći stav člana 326 Zakona o carinama ustanovio mogući izuzetak u slučajevima kad su vlasnici postupali u dobroj veri te da u ovom slučaju postupanje u dobroj veri od strane podnosioca predstavke nije uopšte sporno.

Sud je primetio da je sudska praksa Kasacionog suda pružila više pojedinosti o delokrugu ove odredbe, propisavši da povraćaj mogu zatražiti vlasnici koji postupaju u dobroj veri čak i onda kada ne postoji ugovor između vlasnika i prestupnika i bez obzira na prirodu robe koja se prevozi – tačnije, bez obzira da li je roba zakonom zabranjena ili ne.

Sud je takođe primetio da je okružni sud oblasti u kojoj se zaplena dogodila imao posebnu nadležnost da razmatra zahteve za restituciju predmeta koje su carinske vlasti zaplenile ili trajno oduzimanje koje je naloženo sudskom odlukom. Postupajući na taj način on nije imao bilo kakvu obavezu da odloži donošenje svoje odluke do konačnog ishoda krivičnog postupka, i bilo koje trajno oduzimanje koje je naloženo tokom krivičnog postupka nije moglo da utiče na njegovu odluku u građanskom postupku.

Stoga, podnosiocu predstavke je u svojstvu vlasnika koji postupa u dobroj veri, bio dostupan pravni lek pred građanskim sudom izvorne nadležnosti, bez obzira na krivični postupak koji je pokrenut protiv prestupnika, shodno zakonskim odredbama čija jasna ograničenja nisu bila primenjiva u ovom slučaju, a imajući u vidu praksu Kasacionog suda.

Sud stoga zaključuje, bez potrebe da ispituje ostala pravna sredstva koja navodi Država, da sudsko preispitivanje koje je dostupno shodno odredbama stava 3 člana 326 Zakona o carinama, zadovoljava uslove drugog stava člana 1 Protokola br. 1.

Imajući u vidu prethodno rečeno, kao i polje slobodne procene Države u tim stvarima, Sud smatra da je postignuta valjana ravnoteža u okolnostima datog slučaja.

Shodno tome, ova pritužba se mora proglasiti neprihvatljivom kao očigledno neosnovana, shodno stavovima 3 i 4 člana 35 Konvencije.

2. Podnosilac predstavke se žalio na to da nije mogao da učestvuje u krivičnom postupku koji je pokrenut protiv njegovog sina i da, uopšteno gledano, nije postojalo pravno sredstvo kojim bi on mogao da potvrdi svoje pravo na neometano uživanje svoje imovine. Pozvao se na članove 6 i 13 Konvencije čije relevantne odredbe predviđaju:

Član 6 stav 1

„Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona."

Član 13

„Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.”

U pogledu navodne povrede prava na pravično suđenje, Država je stavila primedbu da je predstavka u nesaglasnosti s Konvencijom ratione materiae zato što, uprkos strogosti te mere, trajno oduzimanje samo po sebi nije predstavljalo kaznu za krivično delo. Budući da je podnosilac bio treća strana u postupku koji se protiv njegovog sina vodio, on nije mogao da očekuje da će krivični sud razmatrati njegov slučaj, posebno zato što se podložnost oduzimanju, što je mera koja je vezana za predmet a ne za lice, primenjuje automatski u svim slučajevima kada je krivično delo počinjeno. Država je takođe istakla da je sin podnosioca predstavke pokrenuo pitanje zakonitosti trajnog oduzimanja vozila pred Apelacionim sudom u Dueju, koji je dao valjane razloge zbog kojih je odbio da ga vrati.

Država je nadalje tvrdila da podnosilac predstavke nije iscrpeo sva domaća pravna sredstva, zato što nadležnom okružnom sudu nije podneo zahtev za povraćaj njegovog vozila, u skladu sa članovima 321-9 Zakona o sudskoj organizaciji i članom 357 Zakona o carinama.

Budući da je ovo pravno sredstvo postojalo, Država je smatrala da nije moglo da dođe do kršenja člana 13. Štaviše, podnosilac predstavke je mogao da se žali višoj upravnoj instanci protiv odbijanja uprave carina da mu vrati njegovo vozilo i mogao je zatim da pokrene postupak pred okružnim sudom ili, u suprotnom, mogao je da podnese tužbu za naknadu štete protiv svog sina i njegovog saizvršioca krivičnih dela koji su za rezultat imali trajno oduzimanje vozila.

Podnosilac predstavke je primetio da Država nije sporila da je njemu bilo onemogućeno da učestvuje u krivičnom postupku. Kada je reč o primedbi da nisu iscrpljena sva domaća pravna sredstva, podnosilac predstavke je tvrdio da okružni sud nije imao ovlašćenja da ukine presudu krivičnog suda u vezi sa trajnim oduzimanjem vozila.

U pogledu pritužbe u smislu člana 13, podnosilac predstavke je tvrdio da nije raspolagao pravnim sredstvom kojim bi otklonio povredu njegovog prava na neometano uživanje imovine.Posebno, tvrdio je da tužba za naknadu štete protiv suoptuženog nije bila moguća budući da ovaj nije imao bilo kakve veze s činjenicom da je sin podnosioca predstavke pozajmio automobil od njega, a tužba protiv njegovog sina ne bi omogućila ispravku odluke o oduzimanju njegove imovine.

Sud primećuje da je u predmetu AGOSI zauzeo stav da rešenje domaćeg suda da se data imovina oduzme jeste bio rezultat počinjenog krivičnog dela od strane drugog lica, iako bilo kakva optužba nije podignuta protiv kompanije podnosioca predstavke u vezi s tim postupkom. Ove mere su nesumnjivo uticale na imovinska prava kompanije podnosioca predstavke, ali to samo po sebi ne bi moglo da navede na zaključak da je bilo kakva „krivična optužba”, u smislu člana 6 podignuta protiv podnosioca predstavke (vidi presudu str. 22, stavovi 65-66). Sud je došao do istog zaključka u predmetu Air Canada (vidi presudu str. 20, stav 55).

Sud ne vidi bilo kakav razlog da promeni svoje pređašnje stanovište u ovom predmetu, pa stoga smatra da se član 6 Konvencije ne može primeniti na ovaj postupak u pogledu „krivičnih optužbi”.

Nadalje, budući da se podnosilac predstavke nije izričito pozvao na član 6 u onom delu koji se odnosio na „njegova građanska prava i obaveze”, Sud ne smatra potrebnim da razmatra ovo pitanje po službenoj dužnosti.

Konačna pritužba podnosioca predstavke odnosila se na to da nije bilo pravnih sredstava shodno domaćem pravu kojima bi on mogao da zaštiti svoje pravo na neometano uživanje imovine – pritužba koja se odnosi na član 13 Konvencije.

Međutim, imajući u vidu zaključak Suda u pogledu postojanja pravnog sredstva koje zadovoljava uslove drugog stava člana 1 Protokola br. 1, Sud je mišljenja da je podnosilac predstavke imao na raspolaganju delotvorno pravno sredstvo, u smislu člana 13 Konvencije, koje je mogao upotrebiti da bi njegove pritužbe bile razmotrene.

Iz toga sledi da ovaj deo predstavke mora biti proglašen neprihvatljivim, shodno stavu 4 člana 35 Konvencije.

Iz ovih razloga, Sud jednoglasno

Proglašava predstavku neprihvatljivom.

S. DOLE V. FURMAN

Sekretar Predsednik

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 6 | DIC | Bochan protiv Ukrajine br.2

Bočan protiv Ukrajine interesantna je jer podnositeljka ima pravo da "žalbu u svetlu vanrednih okolnosti" koja predstavlja posebni vanredni pravni lek u ukrajinskom pravu. Međutim, Vrhovni sud Ukrajine odbio je dati zahtev podnositeljke a svoju odluku obrazložio je na način koji nije u skladu sa zaključcima iz ranije presude Evropskog suda.

Ovime je ona onemogućena da koristi pravni lek raspoloživ u domaćem pravu, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Član 6 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.04.2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Leskovcu, Gž. 860/07 od 26.04.2007, doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog suda u Leskovcu i predmet vraća na drugostepeno odlučivanje o žalbama parničnih stranaka.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Erkapić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1212/2018 od 14.11.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Marka Ristića - advokata Aleksandra Milićevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine okrivlјeni M.R. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 godine i 2 meseca, te mu je opozvana uslovna osuda izrečena presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk.br.121/17 od 11.10.2017. godine i uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, pa je okrivlјeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 10.11.2017. godine do 19.04.2018. godine. Istom presudom prema okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge kanabis u neto iznosu od 421,02 grama. Okrivlјeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivlјenog i njegovog branioca - advokata Aleksandra Milićevića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1211/2018 od 28.11.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Ž.N., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, okrivlјeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela nedozvolјena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ, pa pošto su mu primenom odredaba članova 56. i 57. KZ prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, okrivlјeni je na osnovu člana 60. KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.11.2013. godine do 19.05.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Jelena Krstić protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Lepojić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž1 3533/2018 od 11.01.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1882/18 od 2.7.2018.godine, u stavu prvom izreke, pa se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilјe kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilјi na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine do marta 2015.godine isplati novčane iznose po mesecima, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

U postupku žalbene kontrole ovaj sud je posebno imao u vidu stav izražen u praksi Evropskog suda za lјudska prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava predmet “Lepojić protiv Srbije”, predstavka broj 13909/05), da su sudovi obavezani da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim), proceduralne zahteve predviđene zakonom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Ljajić protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 1/2018 od 22.02.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P rr 1 br.1/17 od 06.11.2017. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P rr 1.br.1/17 od 06.11.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženoj da mu na ime naknade štete isplati iznos od 338.431.379,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2010. godine do isplate. Drugim stavom izreke naloženo je tužiocu da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.000,oo dinara.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Maširević protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.10.2007. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 967/2004 od 24.02.2005, doneo rešenje kojim se kao odbacije kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu i dopunske presude od 25.04.2007. godine.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju presude Gž 2334/2018 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 12479/14 od 30.01.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 8.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u ovom delu žalbe tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i tužioca "AA" odbijaju, kao neosnovane, a presuda se preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu "AA" na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 1.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavlјanja otpravka presude.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Nuhović i Kurtanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 23/2016 od 13.09.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača K.G.-Dž. iz S., kojim se utvrđuje da je predlagaču K.G.-Dž. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Somboru P. 506/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3100/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3400/18 od 29.03.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju rešenja Gž 1249/2013 od 22.04.2013. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudske jedinice u Brusu II-11 P. br. 1466/2012 od 30. januara 2013. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Simić protiv Srbije

Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković protiv Srbije

Član 6 | DIC | Vidas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3108/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine i odbijaju se zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 234/17 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Y protiv Slovenije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k br. 18/15 od 17.06.2015. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača K.B. iz B.P. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Presuda je međutim značajnija u pogledu pravnog stava koji se odnosi na ispitivanje svedoka, budući da je maloletna osoba agresivno ispitivana od strane optuženog čime je sekundarno viktimizovana.

Član 6 | DIC | Živaljević protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2108/18 od 09.08.2018. Apelacionog suda u Nišu, kojim se odbija žalba tuženog Grada Niša i potvrđuje presuda Višeg suda u Nišu 6P 1566/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke i presuda ukida u trećem stavu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Ališić i drugi protiv Bosne i Hecegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

U rešenju broj Rž St 818/21 20.04.2021. Privredni apelacioni sud doneo je odluku da usvoji žalbu predlagača AA i preinači rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St 37/2021 od 11.02.2021. godine, kojim je odbijen prigovor predlagača da se utvrdi da je u stečajnom postupku, koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod posl. br. St 118/20 (St 57/10), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Stečajni dužnik je podneo dve prijave potraživanja u likvidacionom postupku poslovne jedinice „Beogradske banke“ BB IBU Nicosia, Cyprus, i to prijavu St 818/21 potraživanja po osnovu otkupa jugoslovenskih refinansiranih dugova u nominalnom iznosu od 7.838.286,73 USD i zajedničku prijavu potraživanja sa Univerzitetom Beograd po osnovu deponovanih sredstava japanske institucije Fonda Sasakawa.

Po predstavci broj 60642/08 u predmetu Ališić i drugi doneta je presuda Evropskog suda za lјudska prava kojom je Republici Srbiji naloženo da preduzme sve mere, uklјučujući i zakonske izmene, kako bi štediše bivših republika SFRJ mogle da povrate staru deviznu štednju pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije. Privredni apelacioni sud je u svom rešenju naveo ovu presudu Evropskog suda.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | Bojan Ikić | Bibić protiv Hrvatske

U presudi Upravnog suda br. 12 U 16603/19 od 3.3.2020. godine, kojom se tužba uvažava i poništava rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja, tužilac se poziva upravo na ovu odluku. Tužilac je osporio zakonitost rešenja tuženog organa i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu troškova sastava žalbe povodom koje je doneto osporeno rešenje.\r\n\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 2285/19 od 19.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbijaju kao neosnovane žalbe tuženih BB1 i BB2 i tužioca i potvrđuje presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 5682/17 od 30.11.2018. godine, ukida se odluka o troškovima postupka iz petog stava predmetne presude i odbacuje se kao nedozvolјena žalba tužene BB pomenute presude. Pomenutom presudom dozvolјeno je preinačenje tužbe iz podnesla tužioca, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezane tužene BB1 i BB2 da tužiocu predaju u sudržavinu porodičnu stambenu zgradu aa, a kao neosnova odbijen tužbeni zahetv tužioca u delu u kome traži iselјenje tužene BB iz porodične stambene zgrade.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Blečić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Gž 1016/2017 od 04.09.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 132/14 od 04.10.2016. kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu kao rehabilitaciono obeštećenje isplati određene iznose na ime obavlјenog a neisplaćenog rada u redovno radno vreme, izgublјene zarade – plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja i drugih troškova, kao i novčane naknade za duševni bol.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 5528/2018 od 12.07.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužioca izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, dozvolјeno je preinačenje tužbe kao u podnesku od 14.03.2016. godine. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime neisplaćenih penzija, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati iznos od 540.765,43 dinara i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 01.04.2011. godine do 31.01.2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose razlike od iznosa dosuđenih stavom trećim izreke do traženih iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa razlike, pa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od 15.07.1998. godine do 31.03.2011. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 245.164,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka počev od dana presuđenja do izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2720/18 od 05.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8836/14 od 06.02.2018. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom i sedmom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda je povezana sa više presuda Upravnog suda kojima se poništavaju rešenja Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, i predmeti vraćaju na ponovno odlučivanje.\r\nU predmetu II-2 U. 10340/19, od 29.9.2022. godine, žalba je izjavljena protiv rešenja Fonda PIO, službe Direkcije u Prištini, kojim je odbijen njegov zahtev za uspostavljanje isplate invalidske penzije. U tužbi podnetoj Upravnom sudu 25.06.2019. godine, tužilac osporava zakonitost rešenja tuženog organa, zbog povrede pravila postupka, nepotpuno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Između ostalog ukazuje na presudu Evropskog suda za lјudska prava – Grudić protiv Srbije, predstavka br. 31925/08 od 17.04.2012. godine, da mu je penzija koju je uredno primao bez ikakvog zakonskog osnova i bez donošenja odluke obustavlјena. Sa ovih i ostalih razloga bliže nevedenim u tužbi predlaže da Sud uvaži tužbu, poništi osporeno rešenje i dozvoli tužiocu uspostavlјanje isplate penzije ili da predmet vrati tuženom organu na ponovno odlučivanje.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 4378/2018 od 04.07. 2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe AA u parnici protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 2370/15 od 07.03.2018. godine u stavu trećem izreke presude, dok se presuda u u stavu drugom i četvrtom izreke ukida i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog RF PIO Filijala Peć od 27.10.1993. godine, tužilјi je priznato pravo na najniži iznos porodične penzije počev od 01.06.1992. godine. Tužilјi je penzija isplaćivana do 01.07.1999. godine, nakon čega joj tuženi više ne isplaćuje penziju. Nalazom i mišlјenjem sudskog veštaka je utvrđen ukupan iznos neisplaćenih penzija za period od 01. juna 1999. godine do penzije za mart 2017. godine u punom mesečnom iznosu bez umanjenja, jer podataka o eventualno izvršenim isplatama penzije tužilјi u spornom periodu od 01.06.1999. godine zaklјučno sa penzijom za mart 2017. godine u spisu nema. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno zaklјučio da je zahtev tužilјe za isplatu penzija za period počev od juna 1999. godine zaklјučno sa decembrom 2011. godine zastareo. Ovo stoga što je isplata penzija tužilјi uskraćena protivno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa je tako tuženi naneo štetu za koju odgovara u smislu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima. Naknada tako prouzrokovane štete zastareva sukcesivno tako da od dospelosti svakog mesečnog obroka penzije teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 376 Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužba podneta dana 13.02.2015. godine, to su zastarela sva potraživanja neisplaćenih penzija tužilјe zaklјučno sa isplatom penzija za mesec decembar 2011. godine, zbog čega je u ovom delu zahtev tužilјe neosnovan, kako je to pravilno prvostepeni sud našao.

Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je imao u vidu i pravno shvatanje izraženo u presudi Evropskog suda za lјudska prava u predmetu Grudić protiv Republike Srbije predstavka broj 3192/08 od 17.04.2012. godine, stav 2 tačka 77 do 83, ali da se navedenom presudom ESLjP kojom se nalaže državi rešenja tzv. “Kosovskih penzija” ne suspenduje primena pravila o zastarelosti potraživanja (rešenje VKS Rev. 862/15 od 24.02.2016. godine sentenca utvrđena na sednici Građanskog odelјenja 31.05.2016. godine).Ovo stoga što je trogodišnji rok zastarelosti pitanje koje nije postavlјeno u predmetu Grudić protiv Srbije, a navedeni rok je predviđen članom 376 ZOO i kao takav zakonit, a teži i legitimnom cilјu obezbeđenja pravne sigurnosti i zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelosti potraživanja, koja bi mogla teško da se izvrše.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Grudić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kin-Stib i Majkić protiv Srbije

U presudi broj Pž 8224/16 od 20.06.2018. godine Privredni apelacioni sud doneo je odluku da se nastavlјa postupak u ovoj pravnoj stvari, prekinut rešenjem ovog suda Pž 7254/15 od 03.11.2016. godine, odbija žalba trećetuženog kao neosnovana i potvrđuju rešenja sadržana u stavu I i II izreke presude Privrednog suda u Beogradu 48 P 42/14 od 08.05.2015. godine, koja se preinačava u stavu 3 tako da se odbija zahtev tužioca „KIN STIB" S.p.r.l. 555 AV Caisse d Epagne, Kinshasa, DR Kongo kojim je tražio da se utvrdi da pravo tužioca da za obavlјanje dedelatnosti priređivanja igara na sreću koristi prostorije Hotela „Kontinental“ u Beogradu u roku od pet godina od dana otvaranja igračnice, koje je pravnosnažno utvrđeno Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T-9/95 od 10.04.1996. godine, kao imovinsko pravo, postoji i posle zaklјučenja Ugovora o prodaji Hotela „Kontinental" u Beogradu od 29.04.2008. godine, overenog u Prvom opštinskim sudu u Beogradu pod Ov. br. 2221/08 od 29.04.2008. godine, a što su drugotuženi i trećetuženi dužni da priznaju i da trpe.

Presudom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, donete u predmetu ovde tužioca i gospodina AA, kao podnosilaca predstavke, protiv Republike Srbije, utvrđeno da je došlo do povrede čl.1. Protokola broj 1 u vezi sa delimičnim neizvršenjem arbitražne odluke-Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS 1914/96 od 07.06.2006. godine, dok je preostali deo predstavke proglašen nedopuštenim.

Presudom Evropskog suda za lјudska u predmetu Preduzeće „KIN STIB" i AA protiv Srbije od 20.04.2010. godine, koja je doneta po predstavci broj 12312/05 i koja je postala pravnosnažna dana 04.10.2011. godine utvrđeno da nije moguće izvršenje arbitražne odluke u delu kojim je obavezan drugotuženi da tužiocu dozvoli da predmetni kazino vrati u posed i da delotvorno obavlјa posao u periodu od 5 godina, odnosno pravo tužioca na uvođenje u posed, kao i na naknadu svih vidova štete, već je pravnosnažno odlučivano u postupku pred Evropskim sudom za lјudska prava i da je u pitanju presuđena stvar, a da je na osnovu člana 36 Zakona o igrama na sreću, tužiocu onemogućeno uvođenje u posed kazina u hotelu Kontinental ističući da tužilac nije dokazao da su ga tuženi drugog i trećeg reda lišili zakonite državine kazina Hotel Kontinental. Drugotuženi je osporio zahtev tužioca ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer nije potpisnik ugovora o prodaji metodom javnog tendera, dok je trećetuženi takođe osporio zahtev tužioca u celini ističući da se nikada nijedna obaveza u bilo kom postupku koji je označen nije ticala trećetuženog i da trećetuženom arbitraža nije nametala nikakve obaveze, niti je trećetuženi univerzalni sukcesor ili pravni sledbenik drugotuženog koji još uvek postoji kao pravno lice, te da trećetuženi nije kupio privredno društvo drugotuženog, već samo njegovu imovinu, za iznos koji je uplaćen u korist drugotuženog. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio Zakon o parničnom postupku, kada je dozvolio preinačenje tužbe rešenjem od 27.03.2015. godine.

U presudi se navodi da u odnosu na istaknuti prigovor presuđene stvari, takođe pravilno je prvostepeni sud primenio Zakon o parničnom postupku kada je isti odbio. Ovo stoga što je Odlukom Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 30.03.2010. godine, u postupku tužioca i gospodina AA protiv Republike Srbije, utvrđeno je da je došlo do povrede prava tužioca i to delimičnim neizvršenjem Odluke Spolјnotrgovinske Arbitraže i Rešenja o izvršenju TS u Beogradu 1914/96 od 07.06.2006. godine. Navedenom Odlukom Evropskog suda nije odlučivano da li pravo tužioca iz navedenog izvršnog postupka postoji i nakon zaklјučenja Ugovora o prodaji između tuženih, kao ni da li je sa drugotuženog kao prodavca na trećetuženog kao kupca, prešla i obaveza da tužilac ostvari svoje imovinsko pravo utvrđeno pravnosnažnom Odlukom Spolјnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije broj T9/95 od 10.04.1996. godine, a što predstavlјa predmet spora u ovom postupku. Pravilno prvostepeni sud zaklјučuje da Evropski sud za lјudska prava nije rešavao pravni odnos između ovde tužioca i tuženih, pa stoga istaknuti prigovor presuđene stvari od strane prvotuženog, u smislu odredbi čl. 359. ZPP, nije osnovan.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Kostić protiv Srbije

Presuda se poziva u tužbi koju je tužilac podneo Upravnom sudu, a koja je odbijena presudom Upravnog suda 1U 1821/11 od 20.09.2013. godine. \r\nPredmet se tiče zaključka građevinskog inspektora Opštinske uprave Stari grad.\r\nPresuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse na ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4r-16/16 od 20.07.2016., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija prigovor predlagača da se utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku Osnovnog suda u Novom Sadu posl. br. P1.2213/2014 i Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. Gž1.2548/15 i da se naloži sudiji izvestiocu da prouči predmet, iznese isti na sednicu veća, a veću da donese odluku po žalbi predlagača u tom sporu. Inicijalni predmet se odnosi na radni spor vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, posl. br. P1 2213/2014

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem Rž g 1/2017 od 27. 02. 2017., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se žalba predlagača odbija kao neosnovana i potvrđuje rešenje Višeg suda u Novom Sadu R4p.21/2016 od 23.02.2016. godine, koje se odnosi na spor čiji je predmet zahtev za iselјenje i zahtev za naknadu štete.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lavrenchov protiv Češke

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 72/15 od 23.06.2015., Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču S. B. iz R., povređeno prava na suđenje u razumnom roku, u postupku pred Osnovnim sudom u Rumi 2P.627/14 (ranije oznake P.163/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici Sudska jedinica u Rumi).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Rev 530/2019 od 28.02.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se kao neosnovana odbija revizija tužene izjavlјena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Vranju P 2845/16 od 15.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno da je zaklјučkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008-1 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu mesta prebivališta tužioca kao ratnog vojnog rezerviste sa teritorije opštine koja nije navedena u označenom zaklјučku Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade nematerijalne štete. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2063/18 od 23.05.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Lelas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Gž1 6847/2012 od 03.04.2013. godine, Apelacionog suda u Beogradu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, u stavu petom izreke i predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu razliku zarade za april, maj, jun 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke obavezana tužena da tužiocu plati na ime neisplaćenog regresa za 2008. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2009. godine do isplate, na ime neisplaćenog regresa za 2009. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu neisplaćenu zaradu za januar, februar, mart i april 2011. godine u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu dnevnicu u iznosu od 3.932,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2009. godine do isplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 74.852,00 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za regres za 2006 i 2007 godinu jer sporazum iz 2009 godine ne govori o regresu, pa je potraživanje zastarelo.

Protiv ove presude, u stavu petom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaklјučio da tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara neosnovan, jer je potraživanje tužioca u ovom delu zastarelo i isto nije obuhvaćeno sporazumom od 09.04.2009. godine. Žalba ukazuje da je zastupnik tuženog svojim obećanjem doveo do prolongiranja podnošenja tužbe. Za slučaj da je tužiocu zastupnik saopštio da će mu regres za 2006. i 2007. godinu biti isplaćen, tada bi se on pouzdao u dobroj veri u izjavu zastupnika, pa to ne bi moglo ostati bez uticaja na prekid zastarelosti, odnosno na odricanje od zastarelosti ako je rok istekao (presuda Evropskog suda za lјudska prava Lelas protiv Hrvatske).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Milosav Ilić protiv Srbije

Ova Odluka Evropskog suda veoma je važna s obzirom na veliki broj predstavki koje se odnose na devizne depozite položene kod Dafiment banke.

Evropski sud za lјudska prava je smatrao u skladu sa ranije donetom presudom Molnar Gabor protiv Srbije, da je predmetno zakonodavstvo (Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 59/98, 44/99 i 53/01; Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, Sl. list SRJ br. 36/02 i Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po ugovorima o deviznim depozitima građana oročenim kod Dafiment banke AD, Beograd, u likvidaciji......, Sl. list SRJ br. 36/02) kojim se ograničava mogućnost isplate položenih deviznih sredstava, u skladu sa članom 1. Protokola br. 1. odnosno da je postojao zakonit cilј kome je država težila, te da su preduzete mere bile u skladu sa ekonomskom situacijom, velikim brojem štediša i potrebom da se očuva likvidnost države.

Sud je cenio i činjenicu da je podnosilac predstavke preuzeo i određeni rizik time što je zaklјučio ugovor o štednji koji predviđa očigledno visoke kamate, te da se moglo očekivati da se ceo sistem uruši i onemogući mu da dobije uložena sredstva kao i inicijalno ugovorenu kamatu.

U pogledu Srpsko-moravske banke i nemogućnosti podnosioca predstavke da izvrši pravosnažnu presudu donetu 1994. godine, glavni argument države je bio da je predstavka nedopuštena ratione temporis imajući u vidu da su se sve relevantne činjenice desile mnogo pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tuženu državu. Iako je Sud u mnogo presuda ranije donetih (npr. Aćimović protiv Hrvatske, Blečić protiv Hrvatske) smatrao potrebnim da razmotri argumentaciju koja se odnosi na vremensku nadležnost Suda, u predmetnom slučaju je zaklјučio da „čak i ako se pretpostavi da su pritužbe podnosioca predstavke dopuštene ratione temporis, Sud smatra da su u svakom slučaju nedopuštene ratione personae“s obzirom da predmetna Srpsko-moravska banka nikada nije bila „ovlašćena banka“ niti su ikada sredstva položena kod nje konvertovana u javni dug.

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj GŽ-1265/20 od 27.05.2021. godine Apelacioni sud u Kragujevcu odbio je kao neosnovanu žalbu tuženog Stečajna masa „ĐĐ“ DD … i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku 1P.br.1356/18 od 16.12.2019. godine

U svojoj presudi Apelacioni sud u Kragujevcu se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna na javnoj stranici Apelacionog suda u Kragujevcu ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Presudom broj PŽ 6322/18 od 12.12.2018. godine Privredni apelacioni sud odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i potvrtio presudau Privrednog suda u Beogradu P 6123/16 od 24.09.2018. godine, ispravlјenu rešenjem P 6123/16 od 24.10.2018. godine i dopunskim rešenjem istog suda P 6123/16 od 14.11.2018. godine.

U svojoj presudi Privredni apelacioni sud se poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava "Mladost turist" protiv Hrvatske.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | MLADOST TURIST A.D. protiv Hrvatske

Rešenjem broj PŽ 6086/19 21.11.2019. godine Privredni apelacioni sud ukinuo je rešenje Privrednog suda u Somboru P Br. 169/18 od 03.10.2019.godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalјi postupak i odlučivanje.

Protiv navedenog rešenja, žalbu je blagovremeno izjavio tuženi –protivtužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na stav Vrhovnog suda Srbije iz 2004. godine, prema kome se Aneks G - Sporazuma o sukcesiji treba direktno primeniti, kao sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, a što je potvrđeno i u odluci Privrednog apelacionog suda PŽ Br. 4222/12 od 03.03.2016. godine. Zaklјučenje bilateralnog sporazuma u skladu sa Aneksom G - Sporazuma o sukcesiji nije neophodno. Takođe ni odluka Evropskog suda za lјudska prava, doneta po prestavci Privrednog društva „MLADOST TURIST“ AD, ne može biti razlog za prekid postupka. U smislu žalbenih navoda, predloženo je da se pobijano rešenje ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Prvostepeni sud, polazeći od Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesiji, člana 2. Priloga - G Sporazuma i člana 4. istog akta, zaklјučuje da ima mesta prekidu obe parnice. Kako takav ili sličan sporazum do sada nije zaklјučen između država sukcesora, odnosno Republike Hrvatske i Republike Srbije, prvostepeni sud dalјe zaklјučuje da bez zaklјučenja dodatnog sporazuma koji bi konkretizovao njegove odredbe je bilo nužno prekinuti postupak, dok države sukcesori ne postupe u skladu sa članom 4. Priloga G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Na takav stav navodi prvostepeni sud da ukazuje i odluka Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, doneta po zahtevu br. 73035/14 koji je uputio „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, a u kojoj Evropski sud za lјudska prava podržava stav Republike Hrvatske o nemogućnosti neposredne primene Sporazuma o pitanjima sukcesije, bez zaklјučenja bilateralnog sporazuma ili drugih mera radi implementacije sporazuma, koji bi omogućio primenu člana 2. Aneksa G - Sporazuma o pitanjima sukcesije. Prvostepeni sud se u pobijanoj odluci poziva na odluku Evropskog suda za lјudska prava od 30.01.2018. godine, po predstavci „MLADOST TURIST“ AD protiv Republike Hrvatske, te s tim u vezi treba istaći da je nakon donošenja navedene presude Evropskog suda za lјudska prava, došlo do promene sudske prakse u Republici Srbiji.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Nešić protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2609/18/2018 od 13.12.2018. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se kao neosnovana odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog sua u Lazarevcu P 707/15 od 07.02.2018. godine u stavu prvom, delu stava trećeg koji je izvršeno prebijanje potraživanja i obavezana tužena da tužilјama isplati presudom određeniiznos, u parnici tužilaca AA1 do AA3,protiv tužene Gradske opštine Lazarevac, radi naknade štete.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Tehnogradnja DOO protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž 9376/2018 od 13.06.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. br. 4261/17 od 25.06.2018. godine stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 12.089.792,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.07.2015. godine do isplate.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je dana 31.03.2014. godine, zaklјučio ugovor o pružanju pravne pomoći i zastupanju sa HI "AA", kao vlastodavcem, na osnovu kog ugovora je tužilac kao punomoćnik preuzeo obavezu da pruža advokatske usluge vlastodavcu kroz pravne savete, konsultacije, zastupanja i odbrane pred sudovima i svim drugim organima vlasti, dok je se sa druge strane vlastodavac obavezao da tužiocu za to plaća paušalno mesečnu naknadu u iznosu od 2.000,00 evra neto uz uvećanje za visinu poreza na usluge u dinarskoj protivvrednosti po kursu važećem na dan plaćanja svakog 01-og do 10-og u mesecu za prethodni mesec, kao i da mu isplati iznos dosuđenih i naplaćenih troškova po svakom predmetu u iznosu koji vlastodavac realizuje uz umanjenje za iznos materijalnih troškova koje u toku postupka snosio sam vlastodavac i koji pripadaju vlastodavcu. Ugovor je zaklјučen na neodređeno vreme, sa početkom važenja od 01.04.2004. godine.

Vlastodavac po osnovu navedenog ugovora HI "AA", bilo je društveno preduzeće, a “AA1” d.o.o., bio je kupac 70% društvenog kapitala navedenog preduzeća, na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera koji je zaklјučen dana 13.01.2004. godine. Agencija za privatizaciju obavestila je preduzeće HI "AA" i “AA1” d.o.o., dopisom od 01.07.2005. godine, da se ugovor o prodaji društvenog kapitala javnim tenderom smatra raskinutim zbog neispunjenja istekom naknadno ostavlјenog roka, zbog čega je Agencija u skladu sa odredbom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, donela odluku o prenosu kapitala Preduzeća HI “AA”, Akcijskom fondu.

Tužilac AA, po osnovu ugovora o pružanju pravne pomoći i zastupanju, preduzimao je pružanje advokatskih usluga HI “AA” a.d., zaklјučno sa julom 2006. godine, ali kako mu naknada nije isplaćena, tužilac je pokrenuo parnični postupak koji je ončan donošenjem presude Osnovnog suda u Kruševcu P. br. 884/12 od 13.02.2014. godine, kojim je usvojen njegov zahtev i obavezan tuženi HI “AA” a.d., da tužiocu na ime duga isplati iznos od 4.914.652,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2006. godine do isplate, kao i da mu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.064.834,00 dinara. Ova presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž.br. 3567/16 od 13.12.2016. godine.

Žalbeni navod tužioca da je ugovor o prodaji društvenog kapitala od 13.01.2004. godine, raskinut retroaktivnom primenom člana 41a stav 2 Zakona o privatizaciji, je osnovan, ali nije od uticaja na drugačiju odluku suda, s obzirom da je i član 41a Zakona o privatizaciji), koji je važio u vreme zaklјučenja ugovora, predviđao mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja (neplaćanje rate ugovorene cene u ugovorenom roku).

Suprotno žalbenim navodima tužioca, pravilno je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke imao u vidu presudu Evropskog suda za lјudska prava u Strazburu od 14.03.2017. godine u predmetu “Tehnogradnja” d.o.o., protiv Srbije (predstavka br. 35081/10 i 68117/13), kada je našao da činjenice koje je sud razmatrao u tom postupku, nisu identične činjenicama iznetim od strane tužioca u ovoj parnici, s obzirom da je u tom postupku sud našao da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1 Protokola 1 u vezi sa neizvršavanjem pravnosnažnih odluka domaćih sudova, s obrazloženjem da preduzeće – dužnik nije moglo “istovremeno biti podvrgnuto stečajnom i izvršnom postupku”. Tužilac, prema sopstvenim navodima, nije ni pokretao izvršni postupak, niti je mogao da ga pokrene jer je vodio parnični postupak koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. br. 3567/16 od 13.12.2016. godine, pa se na njega navedena presuda i stav izražen u njoj ne može primeniti.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Yaylali protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gabrić protiv Hrvatske (9702/04) od 05.02.2009. koju je doneo Evropski sud za ljudska prava, u kontekstu jednakog sagledavanja srazmernosti izrečene sankcije.

Član P1-1 | DIC | Zarifa Skenderi protiv Srbije

Odluka se navodi u presudi Gž 2695/2019 od 04.04.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kžalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8696/2016 od 12.03.2018. godine, ispravlјena rešenjem istog suda P 8696/2016 od 04.02.2019. godine, u prvom i drugom stavu izreke, presuda preinačuje u delu trećeg stava izreke tako što se obavezuje tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije, isplati za mart mesec 2013. sa zakonskom zateznom kamatom dok se u prostalom delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom odbija i potvrđuje navedena presuda.

Neosnovano se žalbom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti s pozivom na praksu Evropskog suda za lјudska prava i zauzeti stav u predmetu istog činjeničnog i pravnog osnova, Grudić protiv Srbije (presuda od 17.04.2012. godine), da zbog povrede neotuđivog prava na imovinu zagarantovanog Evropskom konvencijom o zaštiti lјudskih prava i osnovnih sloboda, podnosioci prestavke imaju pravo na sve iznose neprimlјene penzije od 1999. godine, dakle, bez obzira na zastarelost. Naime pitanje trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 376. ZOO nije postavlјeno u predmetu Grudić, a reč je o zakonskom roku zastarelosti čije postojanje samo po sebi nije nesaglasno sa Konvencijom i Protokolom uz nju, jer je reč o roku koji teži legitimnom cilјu, obezbeđenju pravne sigurnosti, a koji se, u odsustvu dokaza, ne može smatrati proizvolјno primenjivanim od strane sudova, niti da bi ovaj rok mogao biti neproporcionalno kratak prema posebnim okolnostima slučaja nezakonite obustave isplate penzija kao stečenog prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava, predmet Zarif Skenderi i drugi protiv Srbije, Predstavka broj 15090/08, presuda od 04. jula 2017. godine, stav 97 i 100)

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1864/19 od 20.06.2019. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Smederevu P broj 875/18 od 03.10.2018.godine u parnici tužilaca AA do AA2 protiv tuženog BB radi iselјenja.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1 | DIC | Đokić protiv Bosne i Hercegovine

Presuda je povezana sa presudom Gž 1838/10 od 17.02.2010. Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilјe i potvrđuje presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3724/05 od 30.05.2007.godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilјa, Republika Srbije, Ministarstvo odbrane, tražila da se naloži tuženoj B.B. da deo dvorišne zgrade na katastarskoj parceli broj __ KO __, koji se nalazi u dnu dvorišta gledano sa ulice desno do stana koji je od tužilјe otkupio VV, ispražnjen od lica i stvari preda u državinu tužilјi, kao i zahtev tužilјe za naknadu troškova parničnog postupka.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član P1-1-1 | DIC | Iatridis protiv Grčke

Podnosilac predstavke ima pravo na naknadu troškova samo u onoj meri u kojoj je pokazano da su ti troškovi zaista i neophodno nastali i da su razumni u pogledu iznosa, jeste premisa na osnovu koje je Veliko veće ESLJP zauzelo stav u pogledu pravičnog zadovoljenja u presudi Iatridis protiv Grčke, broj 31107/96, tačka 54.

Ovaj stav je naveden u brojnim presudama koje su usledile kod kojih je Sud razmatrao pravično zadovoljnenje usled izgubljene dobiit.

Tematski povezani sadržaj u biblioteci Pravosudne akademije

Nastavni materijal

Priručnik za postupanje stručnjaka u radu sa decom u građanskim sudskim postupcima – prvi deo
deca u građanskim sudskim postupcima poštovanje privatnog i porodičnog života prava deteta pravo na pravično zadovoljenje pravo na pravično suđenje
Zaštita prava na suđenje u razumnom roku
pravo na pravično suđenje razuman rok tužba za naknadu imovinske štete
Pravo na pravično suđenje u praksi ESLjP uz poseban osvrt na porodične sporove
Evropska konvencija o ljudskim pravima porodični sporovi prava deteta pravo na pravično suđenje
Oduzimanje imovinske koristi pribavljene korupcijom i teškim i organizovanim kriminalom
borba protiv korupcije borba protiv organizovanog kriminala međunarodni pravni standardi oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela oduzimanje imovine praksa ESLjP standardi Evropskog suda za ljudska prava
Pravo na imovinu kroz domaće propise i član 1 Protokola 1 uz EKLjP
Evropska konvencija o ljudskim pravima pravo na imovinu praksa ESLjP

Publikacije

Oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela - priručnik za primenu u praksi
krivično pravo oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela oduzimanje imovine priručnik
Oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela - izazovi i preporuke za unapređenje postupka
oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela oduzimanje imovine
Oduzimanje imovinske koristi pribavljene korupcijom i teškim i organizovanim kriminalom
borba protiv korupcije borba protiv organizovanog kriminala međunarodni pravni standardi oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela oduzimanje imovine praksa ESLjP standardi Evropskog suda za ljudska prava
Član 1 Protokola br. 1 uz EKLjP: trajno/privremeno oduzimanje imovine
Evropska konvencija o ljudskim pravima međunarodni pravni standardi oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela oduzimanje imovine pravo na imovinu praksa ESLjP
Sveobuhvatne smernice za uporednu analizu dokaza neophodnih za uspešan postupak u predmetima organizovanog kriminala, pranja novca i povraćaja imovine
borba protiv organizovanog kriminala izvođenje dokaza krivični postupak oduzimanje imovine pranje novca

Tematski povezani sadržaj na CrossReference

presude

Presuda Prekršajnog apelacionog suda 4-PRŽ br.17194/24 od 17.10.2024.
oduzimanje imovine pravo na imovinu carinski prekršaji
Rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž-Po1-Kre 40/23 od 17.1.2024.
međunarodna saradnja u krivičnim stvarima carinski prekršaji ekstradicija / izručenje
Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2444/2024 od 10.09.2024.
oduzimanje imovine pravo na imovinu eksproprijacija
Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 6752/21 od 24.1.2024.
oduzimanje imovine tužba za naknadu imovinske štete postupanje policije iseljenje
Dvorski protiv Hrvatske (25703/11, presuda Velikog veća od 20.10.2015)
pravo na pravično suđenje
Rešenje Privrednog apelacionog suda 7 Pvž 438/22 od 15.03.2023. godine
plan reorganizacije pravo na pravično suđenje stečaj