(Čl. 3) Zabrana torture
(Čl. 3 / CAT-16) Ponižavajuće postupanje
(Čl. 3 / CAT-12) Efikasna istraga
(Čl. 3 / CAT-16) Nečovečno postupanje
(Čl. 5) Pravo na slobodu i bezbednost
(Čl. 5-1) Zakonito hapšenje ili pritvor
(Čl. 5-3) Osnovanost predraspravnog lišenja slobode
(Čl. 5-4) Procesno jemstvo za ispitivanje zakonitosti
(Čl. 6) Pravo na pravično suđenje
(Čl. 6-3-c) Odbrana putem branioca

Tematske ključne reči

delotvorna istraga
lišenje slobode
postupanje policije
sprovođenje istrage
zlostavljanje od strane policije
iskaz optuženog
prisustvo izabranog advokata na saslušanju

VS deskriptori

1.3.2 Propusti u istragama
1.3.4 Nečovečno postupanje
1.5.2 Zakonitost lišenja slobode
1.6.5 Pravično suđenje
1.6.11 Dovoljno vreme i mogućnost za pripremanje odbrane i pravno zastupanje

Zbirke

Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veće

Sažetak

Predmet je nastao na temelju predstavke koju je podneo srpski državlјanin Stevan Petrović, 26. decembra 2015. godine, odnosno 16. maja 2019. godine, dodatne pritužbe u kontekstu prethodne predstavke takođe su uložene 11. marta 2016. godine. Podnosilac, rođen 1987. godine, žali se da je zlostavlјan dok je bio u policijskom pritvoru, zajedno sa još jednim osumnjičenim, zbog nemogućnosti da angažuje advokata po sopstvenom izboru tokom ovog perioda i posledičnim nedostatkom efikasne zvanične istrage o njegovom zlostavlјanju. Podnosilac se, takođe, na više načina žali na policijsko zadržavanje i pritvor koji mu je potom odredio sud. Na kraju, podnosilac se žali na dužinu i efikasnost postupka pred Ustavnim sudom.

Dana 20. februara 2013. godine, istražni sudija Višeg suda u Zrenjaninu doneo je naredbu o pretresu stana podnosioca. U naredbi je navedeno da je verovatno da će pretres rezultirati otkrivanjem tragova razbojništva ili zaplenom dokaza od značaja za krivičnu istragu. Istog dana, oko 12:50 ili 13:00 sati, nakon što je izvršila pretres njegovog doma, policija je odvela podnosioca u policijsku stanicu Novi Kneževac. Prema Vladi, podnosilac je otišao svojom volјom. Međutim, prema rečima podnosioca, on to nije učinio dobrovolјno. U svakom slučaju, najkasnije do 13:45 sati podnosilac je stigao u policijsku stanicu Novi Kneževac. U međuvremenu, oko 13:30 sati, majka podnosioca kontaktirala je advokata Viktora Juhasa Đurića kako bi ga angažovala kao branioca svog sina. Do 14:45 sati je ona potpisala punomoćje i advokat je stigao u policijsku stanicu.

Prema rečima advokata, policija ga je obavestila da podnosilac nije držan kao osumnjičeni, već kao svedok i da mu kao takvom nije potreban advokat. On je uprkos tome insistirao da mu se dozvoli da razgovara sa podnosiocem. Nekih 10 minuta kasnije, sastao se sastao sa podnosiocem u sobi u kojoj je bio prisutan policajac. Advokat se tome usprotivio, ali su službenici ponovo potvrdili da je podnosilac tu samo kao svedok i pokazali mu poziv upućen podnosiocu u vezi s tim. Podnosiocu je navedeni poziv uručen u 14:45 sati, prema rečima advokata. Prema Vladi, međutim, poziv je podnosiocu predstavke uručen odmah nakon pretresa njegovog doma. Sam poziv je datiran za 20. februar 2013. godine. Nјime je podnosilac, pozvan da „kao građanin”, tog dana, u 13:00 sati dođe u policijsku stanicu Novi Kneževac i pruži informacije o razbojništvu. Takođe je obavešten da će, ukoliko se ne pojavi, biti prinudno doveden. U ovom dokumentu nije bilo naznaka kada je podnosiocu isti uručen.

Policija je nakon toga donela rešenje o zadržavanju i uručila ga je podnosiocu u 15:50 sati. U rešenju je bilo navedeno da bi podnosilac u vezi sa delom za koje se sumnjiči, mogao biti zadržan u trajanju do 48 sati, počev od 15:50 sati, „kada je lišen slobode, odnosno kada se odazvao na poziv”. Prema policiji, takođe su postojale naznake da bi podnosilac mogao da remeti dokaze ili da utiče na svedoke i/ili druge učesnike u krivičnom postupku. Prema rečima advokata, u 15:50 sati, policajac ga je obavestio da će podnosilac na kraju biti optužen za razbojništvo, ali policajac je odbio da mu pruži bilo kakve informacije u vezi sa dokazima protiv njegovog klijenta. U stvari, policajci su izjavili da će podnosilac biti odveden u Zrenjanin, grad udalјen oko 100 kilometara, kako bi ga tamošnja policija ispitala i radi učestvovanja u radnji prepoznavanja. Advokat se usprotivio premeštaju podnosioca u Zrenjanin i zatražio je da policija podnosioca ispita u policijskoj stanici Novi Kneževac, ali su policijski službenici to odbili. On je nakon 16 časova napustio policijsku stanicu, savetujući pre toga podnosioca da odbije da odgovara na pitanja u Zrenjaninu i da ćuti, kakve god da su optužbe. Podnosilac je kasnije te večeri odveden je u zrenjaninsku policijsku stanicu, gde je bio fizički zlostavlјan kako bi mu se iznudilo priznanje. U 21:20 sati stigao je advokat podnosioca kojeg je odredila policija. U strahu od dodatnog policijskog zlostavlјanja, podnosilac je u prisustvu ovog advokata, kao i zamenika javnog tužioca, priznao niz razbojništava, ali advokata nije obavestio o već pretrplјenom zlostavlјanju. Prema Vladi, zlostavlјanja nije bilo.

Dana 21. februara 2013. godine policija je ponovo obavila razgovor sa podnosiocem i, prema njegovim rečima, policajci su ga ponovo teško pretukli kako bi iznudili njegovo priznanje u vezi sa raznim razbojništvima. Zbog toga nije imao drugog izbora nego da prizna neka razbojništva na zapisnik, u prisustvu advokata kojeg je imenovala policija, ali je druge ipak negirao. Prema Vladi, ni ovom prilikom nije bilo zlostavlјanja. Istog dana advokat koga je porodica angažovala je pismenim podneskom obavestio Viši sud u Zrenjaninu o tome šta se dogodilo u vezi sa hapšenjem, pritvorom i premeštanjem podnosioca u Zrenjanin. Takođe je naveo, između ostalog, da nije mogao da putuje u Zrenjanin jer živi u Subotici i da mu je to bilo predaleko. On zbog toga nije mogao da prisustvuje saslušanju podnosioca ni pred istražnim sudijom, ali je i dalјe želeo da brani svog klijenta. U zaklјučku je zatražio da bude obaveštavan o svim proceduralnim dešavanjima kako bi mogao da koristi relevantne pravne lekove u ime podnosioca.

Dana 21. februara 2013. godine, dok je bio u Okružnom zatvoru u Zrenjaninu, podnosioca je posetio zatvorski lekar. Prema podnosiocu, on se žalio na bolove u grudima i iskašlјavanje krvi kao posledicu policijskog zlostavlјanja. Lekar je, sa svoje strane, primetio da su pluća podnosioca zahtevala dalјi pregled, ali nije dao razloge za to. U dostupnim dokumentima takođe nema naznaka kada je tačno izvršen ovaj pregled. Prema Vladi, sve ovo bio je samo rutinski lekarski pregled pre prijema podnosioca predstavke u pritvorsku ustanovu.

Dana 22. februara 2013. godine podnosioca je saslušao istražni sudija Višeg suda u Zrenjaninu, kojom prilikom se on odrekao punomoćja datog V.J.Đ. i odlučio da zadrži branioca po službenoj dužnosti. Podnosilac je ispričao da su ga policajci u Zrenjaninu pretukli, ali je priznao da je izvršio predmetno krivično delo. Podnosilac je takođe naglasio da je imao bolove u rebrima i grudima i da je plјuvao krv usled policijskog zlostavlјanja. Kao odgovor na pitanje njegovog branioca po službenoj dužnosti, zašto bi sada priznao izvršenje krivičnog dela, a istovremeno tvrdio da ga je policija maltretirala kad je ranije priznao, podnosilac je odgovorio da je to morao da učini u tom trenutku, jer se plašio dodatnog zlostavlјanja od strane policije. Nakon pitanja istražnog sudije, podnosilac je rekao da, uprkos tome, ne može reći da nije izvršio predmetno krivično delo kad jeste. Prema navodima podnosioca, on nikada nije imao poverlјivi razgovor sa svojim braniocem po službenoj dužnosti pre nego što je dao izjavu istražnom sudiji 22. februara 2013. godine. Istog dana istražni sudija Višeg suda u Zrenjaninu doneo je rešenje o sprovođenju istrage protiv podnosioca i još nekoliko lica zbog krivičnog dela razbojništva. Istim rešenjem je određen pritvor podnosiocu, kao i ostalim sa okrivlјenima, u trajanju do 30 dana zbog: (a) postojanja osnovane sumnje da su učestvovali u izvršenju predmetnog krivičnog dela; (b) „posebnih okolnosti koje ukazuju” na to da bi boravkom na slobodi mogli da utiču na svedoke koji još nisu saslušani; i (c) „posebnih okolnosti koje ukazuju” na to da bi, ako budu pušteni, mogli da ponove delo, jer su u prošlosti već bili osuđivani.

Dana 25. februara 2013. policija je odvela podnosioca u medicinsku ustanovu kako bi obavili rendgensko snimanje i spirometriju. Lekari su zaklјučili da je podnosilac bolovao od bronhitisa. Prema podnosiocu, međutim, lekari su odbili da dijagnostikuju druge povrede povezane sa policijskim zlostavlјanjem kako bi zaštitili policajce koji su umešani. Vlada je sa svoje strane osporila ovu tvrdnju.

Podnosilac je 5. marta 2013. godine pozvao V.J.Đ. da ga zastupa u krivičnom postupku i ovaj je to prihvatio. Istom prilikom istražni sudija Višeg suda u Subotici obavestio je podnosioca da je optužen za još tri razbojništva koje je već priznao pred policijom. Podnosilac je odgovorio da ga je policija u tim prilikama maltretirala i da su dotična priznanja zbog toga iznuđena. Konkretno, 20. februara 2013. godine policajci su uperili pištolј u njega, udarali ga nogama u lice i udarali u predelu rebara. U 22:00 sata, konačno mu je dodelјen branilac po službenoj dužnosti, ali pre toga mu je policija rekla da prizna u prisustvu advokata. Podnosilac je to učinio, znajući da će advokat u nekom trenutku otići i da će onda opet ostati sâm sa policajcima koji su ga zlostavlјali. Sledećeg dana, 21. februara 2013. godine, policija je još jednom pretukla podnosioca i njegov otac je to video. Što se tiče samih optužbi, podnosilac se branio ćutanjem.

Majka podnosioca je 22. marta 2013. godine rekla istražnom sudiji Višeg suda u Subotici da je bila u policijskoj stanici tokom ispitivanja njenog sina „11. ili 12. marta 2013. godine”. Istog dana policija je trebalo da sasluša i njenog drugog sina. Što se tiče podnosioca, čula je oca podnosioca, koji je takođe bio tamo, ali u drugoj sobi, kako preti skokom kroz prozor ako zlostavlјanje njegovog sina ne prestane. Tada je čula podnosioca kako moli policajce da prestanu ga tuku i kako govori da će priznati bilo koju optužbu koju žele. Jedan od policajaca takođe je prokleo romsko poreklo podnosioca. U jednom trenutku su se otvorila vrata sobe za ispitivanje i majka podnosioca je mogla da vidi podnosioca na kolenima, sa krvlјu oko usta. Na osnovu zvaničnog zapisnika, međutim, drugog sina podnosioca policija zapravo nije saslušala 11. ili 12. marta 2013. godine, kako je izjavila majka podnosioca, već 21. februara 2013. godine, odnosno istog datuma kada je ispitivan i podnosilac.

Dana 22. marta 2013. istražni sudija Višeg suda u Subotici takođe je saslušao oca podnosioca. Izjavio je da je i on bio u policijskoj stanici tokom saslušanja njegovog sina 21. februara 2013. godine i da je bio svedok predmetnog policijskog zlostavlјanja. Konkretno, otac podnosioca je bio u hodniku pored sobe za saslušanje i čuo je podnosioca kako moli policajce da ga ne tuku, jer u svakom slučaju nije imao šta da prizna. U jednom trenutku, međutim, vrata sobe za saslušanje ostala su odškrinuta, a otac podnosioca je mogao da vidi kako su njegovog sina udarali nogama u grudi i stomak i udarali pesnicama u lice. Službenici su takođe vršili pritisak na podnosioca da potpiše dokument, ali je on nastavio da ih moli da prekinu sa zlostavlјanjem. Otac podnosioca takođe je lično tražio da prestane nasilјe i čak je pretio da će skočiti kroz prozor ako se to ne dogodi. Dana 12. aprila 2013. istražni sudija Višeg suda u Subotici saslušao je policajce umešane u saslušanje podnosioca 21. februara 2013. Svi policajci su porekli da je bilo zlostavlјanja, dok je jedan od njih takođe potvrdio da su i roditelјi podnosioca bili prisutni u policijskoj stanici. Otac podnosioca je posebno bio nepristojan i izazvao je scene koje su zahtevale njegovo uklanjanje iz prostorija. Na kraju je policajac izjavio da ne zna zašto se otac podnosioca ponašao na takav način.

Protiv podnosioca i još četiri lica je pred Višim sudom u Zrenjaninu 12. avgusta 2013. godine podignuta optužnica zbog četiri krivična dela razbojništva. Između 21. oktobra 2013. i 30. juna 2015. godine ovaj sud je održao ili odložio brojna ročišta. Bilo je, između ostalog, i brojnih drugih značajnih procesnih dešavanja. Tokom postupka podnosilac je ostao pri svojim ranijim navodima o zlostavlјanju u policiji, kao i njegova majka, koja je ponovila da se predmetno zlostavlјanje dogodilo „12. ili 13. marta 2013. godine”. Otac podnosioca je u međuvremenu preminuo. Advokat podnosioca je zabeležio da su datumi koje je pominjala majka podnosioca bili očigledno pogrešni. Istovremeno, dotični policijski službenici nastavili su da negiraju bilo kakvo nezakonito postupanje. Dana 30. juna 2015. godine, Viši sud u Zrenjaninu oglasio je podnosioca predstavke krivim i osudio ga je na sedam godina zatvora. Apelacioni sud u Novom Sadu ukinuo je ovu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. Viši sud u Zrenjaninu održao je ili odložio nekoliko ročišta nakon toga. Dana 17. avgusta 2016. godine, Viši sud u Zrenjaninu oglasio je podnosioca krivim i osudio ga je na pet godina i šest meseci zatvora. Apelacioni sud u Novom Sadu potvrdio je ovu osuđujuću presudu, ali je kaznu preinačio na 7 godina zatvora.

Podnosilac se u predstavkama Sudu žalio, prema članu 3. Konvencije, na zlostavlјanje tokom policijskog pritvora 20. i 21. februara 2013. godine i na naknadno propuštanje tužene države da sprovede efikasnu zvaničnu istragu u tom pogledu.

Sud smatra da je pritužba podnosioca na policijsko zlostavlјanje bila takva da je zahtevala delotvornu službenu istragu, napominjući da čak i tamo kada nema dovolјno dokaza koji pokazuju da je podnosilac zapravo bio zlostavlјan procesne obaveze istražnih organa mogu i dalјe nastati, posebno kada, kao u ovom slučaju, postoji mogućnost za zlostavlјanje u kontekstu pritvora. Osvrćući se na samu istragu, Sud primećuje pomalo nedosledan pristup proceni dokaza nacionalnih tužilaštava u bavlјenju navodima podnosioca o policijskom zlostavlјanju. Pre svega, javno tužilaštvo je svoje zaklјučke delimično zasnivalo na izjavama policijskih službenika koji su učestvovali u incidentu i odbacilo svedočenje roditelјa podnosioca i lično podnosioca, očigledno zato što su smatrani pristrasnim. Međutim, u isto vreme, organi gonjenja prihvatili su verodostojnost izjava policajaca, bez davanja uverlјivog objašnjenja i uprkos činjenici da su te izjave takođe mogle biti subjektivne i usmerene na izbegavanje krivične odgovornosti poslednjih. Sud primećuje da se podnosilac 22. februara 2013. godine žalio na policijsko zlostavlјanje pred istražnim sudijom, ali da pomenuti sudija nije odmah odredio lekarski pregled. Pored toga, podnosilac je navodno bio u stanju da identifikuje svoje navodne zlostavlјače, ali prepoznavanje u vezi s tim nikada nije sprovedeno. Takođe, tokom istrage nisu saslušani ni lekari koji su pregledali podnosioca predstavke, niti jedan od saokrivlјenih, koji su takođe bili u policijskoj stanici 21. februara 2013. godine, iako su možda mogli da pojasne neka od pitanja koja se istražuju. Najzad, 14. novembra 2013. godine Odelјenje za unutrašnju policijsku istragu odbilo je da podnosiocu pruži bilo kakve informacije u vezi sa tokom postupka koji se vodio pred njim. Do 21. jula 2015. godine podnosilac je uspeo da pribavi zapisnik tog postupka. Sve ovo, po mišlјenju Suda i u posebnim okolnostima, ne može a da se ne smatra da je ometalo efikasan pristup podnosioca istražnom postupku. U svetlu prethodnog, Sud zaklјučuje da vlasti tužene države nisu sprovele efikasnu zvaničnu istragu o navodima podnosioca o policijskom zlostavlјanju. Shodno tome, došlo je do kršenja člana 3. Konvencije u njegovom procesnom delu.

Sud primećuje da je podnosilac tvrdio da ga je policija zlostavlјala 20. i 21. februara 2013. godine i da su njegovi roditelјi navodno bili svedoci njegovog zlostavlјanja u poslednjem slučaju. Podnosilac je takođe tvrdio da je to učinjeno kako bi se iznudilo njegovo priznanje u vezi sa delima za koje je optužen. Međutim, po stavu Suda mora se primetiti da se podnosilac žalio na navedeno zlostavlјanje 22. februara 2013. godine pred istražnim sudijom, ali to nije spomenuo svom braniocu po službenoj dužnosti 20. ili 21. februara 2013. godine. U stvari, policijskom razgovoru od 20. februara 2013. prisustvovao je lično zamenik javnog tužioca, koji bi, bar pravno posmatrano, bio dužan da istraži bilo kakve navode o policijskoj brutalnosti. Sud primećuje mogućnost da je postojao značajan nedostatak u načinu na koji su neki od predmetnih lekarskih pregleda mogli da se izvrše. S obzirom na prethodno navedeno i primenu standarda dokazivanja „van razumne sumnje”, Sud ne može utvrditi kršenje materijalnog aspekta člana 3. Konvencije, pri čemu propusti u istrazi koju su sprovele srpske vlasti nisu takvi da omogućuju Sudu da izvuče bilo kakve zaklјučke u vezi s tim

Podnosilac se žalio da je pretrpeo višestruka kršenja člana 5. Konvencije, posebno da je: (a) njegov policijski pritvor bio delimično nezakonit; (b) dužina njegovog pritvora u toku postupka bila prekomerna; (v) obrazloženje koje su domaće vlasti ponudile za to bilo je apstraktno i repetitivno; i (g) domaći sudovi ga takođe nisu lično saslušali kad god se razmatralo produženje istražnog zatvora.

Vlada je tvrdila da je pritvor podnosioca od strane policije bio u potpunosti u skladu sa važećim domaćim zakonom, kao i sa relevantnim zahtevima Konvencije, i da je podnosilac u policijsku stanicu otišao svojom volјom. Prema podnosiocu, međutim, nije. Sud iz priloženih materiala primećuje da u spisima predmeta nema dokaza, osim vlastitih navoda podnosioca u tom smislu, da je zaista bio prisilno priveden u policijsku stanicu u Novom Kneževcu nakon pretresa njegovog doma 20. februara 2013. godine ili da je tamo držan protiv svoje volјe pre 15:50 časova, kada je policija donela rešenje o zadržavanju od 48 sati. Štaviše, u tom vremenskom okviru, 22. februara 2013. godine, istražni sudija je produžio pritvor podnosiocu za još trideset dana. U tim okolnostima, lišavanje slobode podnosioca bilo je u potpunosti u skladu sa relevantnim domaćim zakonodavstvom. Takođe policija nije saslušavala podnosioca pre dolaska njegovog advokata i na kraju su obavili razgovor sa njim u Zrenjaninu 20. februara 2013. godine u 21:20, u prisustvu njegovog branioca po službenoj dužnosti i manje od šest sati nakon zadržavanja na osnovu navedenog rešenja o zadržavanju. Stoga su u ovom slučaju takođe poštovani zahtevi člana 229. stav 6. Zakona o krivičnom postupku.S obzirom na prethodno rečeno, nije došlo do kršenja člana 5. stav 1. Konvencije.

U pogledu dužine ukupnog pritvora podnosioca predstavke u toku postupka i obrazloženja koje su za to dale domaće vlasti ispitani prema članu 5. stav 3. Konvencije, podnosilac je navepo da mu je pritvor više puta produžavan na osnovu ponavlјajućih i apstraktnih obrazloženja, a time i na „kvazi automatski” način. Situacija podnosioca se vremenom menjala, proceduralno i na drugi način, ali domaći sudovi to nisu uzeli u obzir.

Sud primecuje da su tokom vremena koje je podnosilac proveo u pritvoru, nakon prvobitnog rešenja o zadržavanju koji je izdala policija, sudski organi produžavali pritvor podnosiocu u toku postupka u petnaest zasebnih slučaja na period od trideset dana, šezdeset dana, dva meseca, tri meseca ili do dalјe odluke suda. Svaki put, bez obzira na jedno ukidanje, ta produženja su na kraju potvrđena u drugom stepenu. U svim, osim u četiri slučaja, ponuđena obrazloženja su u osnovi bila da postoji osnovana sumnja da je podnosilac izvršio niz nasilnih krivičnih dela u kratkom vremenskom roku i da bi, ako bude pušten na slobodu, mogao ponoviti delo, jer je već bio osuđivan u prošlosti za imovinsko krivično delo. U vezi sa pomenuta četiri slučaja, 22. februara 2013., 18. marta 2013., 17. maja 2013. odnosno 3. jula 2013. godine, na gore navedeno obrazloženje Viši sud u Zrenjaninu i Apelacioni sud u Novom Sadu dodali su da bi podnosilac, ako bude pušten na slobodu, mogao da utiče na svedoke koji još nisu saslušani u postupku, da postoje drugi relevantni dokazi koji tek treba da se pribave i da se izveštaj veštaka još uvek priprema. U ovim okolnostima, Sud ne može a da ne zaklјuči da su nacionalni pravosudni organi procenili potrebu za nastavkom pritvora podnosioca u toku krivičnog postupka sa prilično apstraktne i formalističke tačke gledišta, uzimajući u obzir, kao što su to učinili i za najveći deo, da bi samo ako je pušten mogao ponovo da izvrši delo. Iako se ovaj osnov za pritvor, kao takav, ne može smatrati kršenjem zahteva Konvencije, ponovlјeno ali formalno pozivanje na njega samo po sebi ne može opravdati skoro tri godine pritvora u toku krivičnog postupka u ovom predmetu, posebno pošto domaći sudovi nisu ponudili nikakvu procenu o tome kako se ukupna situacija u vezi sa pritvorom podnosioca mogla promeniti tokom vremena. Drugačije posmatranje bi podrazumevalo mogućnost neodređenog pritvora u toku krivičnog postupka samo po ovom osnovu. U vezi sa četiri slučaja u kojima su se pominjali drugi razlozi za pritvor podnosioca, i oni su bili apstraktni. Konkretno, domaći sudovi nisu imali potkreplјene razloge, na primer, zašto dotični svedoci još nisu saslušani ili koje su naznake da će podnosilac ako bude pušten pokušati da utiče na njih. U odnosu na ostale „relevantne dokaze” i „izveštaj veštaka”, domaći pravosudni organi takođe nisu objasnili od čega se ti dokazi sastoje i/ili zbog čega su relevantni, kao ni zašto nisu još uvek dobijeni dokazi i sâm izveštaj veštaka. Obe stvari su u svakom slučaju bile nešto što su same domaće vlasti morale da obezbede.

Sud dalјe smatra da krivični postupak pokrenut protiv podnosioca nije bio neobično složen s obzirom na zločine o kojima je reč i da, na kraju, dužina postupka u krivičnom predmetu ne mora nužno da odgovara dužini trajanja pritvora optuženog u toku postupka. Sud primećuje da, čak i ako je advokat podnosioca u dva navrata nesporno prouzrokovao neko odlaganje, to sveukupno nije dovelo do produženja od više od mesec dana i kao takvo ne može imati nikakvog uticaja na gore iznete zaklјučke Suda. S obzirom na prethodno rečeno, došlo je do kršenja člana 5. stav 3. Konvencije.

U pogledu navodnog propusta domaćih sudova da lično saslušaju podnosioca predstavke prilikom razmatranja produženja pritvora u toku pretkrivičnog postupka, a ispitanog prema članu 5. stav 4. Konvencije, podnosilac je izjavio da je samo jednom lično saslušan u vezi sa produženjem pritvora u toku krivičnog postupka i da se to dogodilo 22. februara 2013. godine pred istražnim sudijom Višeg suda u Zrenjaninu. Od tada, pa sve do njegove konačne osuđujuće presude 2016. godine, ni on ni njegov branilac nisu lično saslušani u takvim prilikama niti u povezanim žalbenim postupcima nakon toga. Iako je bilo tačno da je podnosilac saslušan lično 8. septembra 2014. i 25. aprila 2016. godine, to je bilo povezano sa iznošenjem odbrane protiv optužbi koje su podnete protiv njega, a ne sa pitanjima u vezi sa pritvorom.

Sud naglašava da član 5. stav 4. daje uhapšenom ili pritvorenom licu pravo da pokrene postupak u skladu sa proceduralnim i materijalnim uslovima koji su od suštinske važnosti za „zakonitost”, u smislu Konvencije, njegovog lišenja slobode. Iako nije uvek neophodno da u postupku iz člana 5. stav 4. postoje iste garancije kao i one koje se zahtevaju prema članu 6. za krivične ili građanske parnice, on mora imati sudski karakter i pružati garancije koje odgovaraju vrsti lišavanja slobode u konkretnom. U odnosnu na predmetni slučaj, Sud primećuje da su nadležni sudovi, nakon rešenja istražnog sudije o određivanju pritvora od 22. februara 2013. godine, kojom prilikom je podnosilac zaista i saslušan lično, produžavali pritvor podnosiocu u petnaest navrata na period od trideset dana, šezdeset dana, dva meseca, tri meseca ili do dalјe odluke suda. Svaki put su ta produženja potvrđena u drugom stepenu. Po mišlјenju Suda, ne može se smatrati da je ovo je u skladu sa zahtevom „razumnog intervala” na koji se poziva u sopstvenoj sudskoj praksi i, štaviše, nikakvi pisani argumenti, kao deo žalbenih ili drugih postupaka, ne mogu otkloniti ovaj nedostatak. S obzirom na prethodno gore navedeno, došlo je do kršenja člana 5. stav 4. Konvencije.

Podnosilac se žalio, prema članu 6. stav 3. tačka (c) Konvencije, da dok je bio u policijskom pritvoru nije mogao da odredi advokata po sopstvenom izboru. Dalјe je tvrdio da je nekoliko policajaca iz policijske uprave Zrenjanin bilo prisutno u policijskoj stanici Novi Kneževac 20. februara 2013. godine u isto vreme kada su on i V.J.Đ takođe bili tamo. Zbog toga je podnosioca u to vreme trebalo ispitati, jer nije bilo potrebe da ga odvedu u Zrenjanin. Umesto toga, policija je očigledno želela da ispita podnosioca u odsustvu V.J.Đ i obezbedi mu branioca po službenoj dužnosti koji ne bi bio stvarno zainteresovan za zaštitu njegovih interesa. Dalјe, V.J.Đ. nije mogao da prisustvuje saslušanju pred istražnim sudijom u Zrenjaninu 22. februara 2013. godine, jer je istovremeno već imao i druga saslušanja pred Osnovnim sudom u Subotici. Ročišta su bila ranije zakazana i V.J.Đ. nije mogao da nađe zamenu u tako kratkom roku. Činjenica da je on „branio podnosioca pro bono” je to samo otežala. U svakom slučaju, da je podnosilac mogao da posluša savete V.J.Đ. i da se brani ćutanjem, ne bi pretrpeo štetu zbog odsustva svog izabranog advokata. V.J.Đ. je pisanim podneskom od 21. februara 2013. godine obavestio istražnog sudiju o celokupnoj situaciji.

Imajući u vidu gore navedeno i čak pretpostavlјajući da su domaće vlasti nadjačale želјu podnosioca da ima advokata po sopstvenom izboru, kao i da razlozi za to sami nisu bili relevantni i/ili dovolјni, Sud primećuje da podnosilac u svojoj žalbi nije precizirao kako je tačno to uticalo na ukupnu pravičnost postupka protiv njega. U stvari, podnosilac je podneo svoju žalbu Sudu, prema članu 6. stav 3. (c) Konvencije, od 11. marta 2016. godine, dok je krivični postupak protiv njega okončan tek 22. marta 2017. godine, što znači da bi svaka takva procena pre krajnjeg datuma po prirodi stvari bila čisto spekulativna. Štaviše, podnosilac nije detalјnije obrazložio nijedno takvo pitanje pravičnosti u svojim kasnijim zapažanjima dostavlјenim Sudu tokom postupka koji se pred njim vodio. U takvim okolnostima, Sud ne može a da ne zaklјuči da nije došlo do povrede člana 6. stav 3. (c) Konvencije, dalјe se napominje da Sud takođe nije mogao da utvrdi povredu materijalnog aspekta člana 3. Konvencije povodom povezanih navoda podnosioca predstavke koji uklјučuju prinudno priznanje

Podnosilac se na kraju žalio, prema članu 6. stav 1. i članu 5. st. 4. i 13. Konvencije, da je trajanje postupka pred Ustavnim sudom, opisano u stavu 79. gore, bilo prekomerno, što je time doprinelo da je određeni pravni lek neefikasan u pogledu njegovog istražnog pritvora.

S obzirom na prethodno rečeno, žalba podnosioca razmatrana prema članu 5. stav 4. Konvencije je očigledno neosnovana i kao takva mora biti odbačena u skladu sa članom 35. st. 3 (a) i 4 tamo navedenim.

Preuzmite presudu u pdf formatu

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

ДРУГО ОДЕЉЕЊE

ПРЕДМЕТ СТЕВАН ПЕТРОВИЋ против СРБИЈЕ

(Представкe бр. 6097/16 и 28999/19)

ПРЕСУДА

Члан 3. (процесни и материјални) • Непостојање ефикасне истраге у вези са притужбом на полицијско злостављање није доказано „ван разумне сумње”
Члан 5. став 1. • Лишење слободе подносиоца представке у потпуности у складу са домаћим законом
Члан 5. став 3. • Апстрактна и формалистичка процена националних правосудних власти о потреби да се настави истражни притвор за подносиоца представке
Члан 5. став 4. • Подносилац представке је лично саслушан само у четири наврата током отприлике три године истражног затвора. • Никакви писани аргументи који би решили овај недостатак
Члан 6. став 3(в) • Подносилац представке није демонстрирао како је тачно одсуство правне помоћи по његовом избору утицало на укупну правичност поступка

СТРАЗБУР

20. април 2021. године

КОНАЧНА

20/07/2021

Ова пресуда је коначна у смислу члана 44. став 2. Конвенције. Може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Стеван Петровић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу:

Jon Fridrik Kjølbro, председник,
Aleš Pejchal,
Valeriu Griţco,
Egidijus Kūris,
Branko Lubarda,
Carlo Ranzoni,
Saadet Yüksel, судије, и
и Stanley Naismith, Секретар одељења,

Имајући у виду:

представке (бр. 6097/16 и 28999/19) против Србије које је Суду према члану 34 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) поднео српски држављанин, господин Стеван Петровић (у даљем тексту: „подносилац”), 26. децембра 2015. године, односно 16. маја 2019. године, додатне притужбе у контексту претходне представке такође су уложене 11. марта 2016. године;

одлуку да се о представкама обавести Влада Републике Србије (у даљем тексту: „Влада”);

запажања страна у спору;

Након већања на затвореној седници (одржаној) 23. марта 2021. године, Доноси следећу пресуду која је усвојена тог дана:

УВОД

1. Подносилац се жали да је злостављан док је био у полицијском притвору, заједно са још једним осумњиченим, због немогућности да ангажује адвоката по сопственом избору током овог периода и последичним недостатком ефикасне званичне истраге о његовом злостављању. Подносилац се, такође, на више начина жали на полицијско задржавање и притвор који му је потом одредио суд. На крају, подносилац се жали на дужину и ефикасност поступка пред Уставним судом.

ЧИЊЕНИЦЕ

2. Подносилац представке је рођен 1987. године. Заступао га је г. В. Јухас Ђурић, адвокат из Суботице.

3. Владу је представљала њена Заступница, гђа З. Јадријевић Младар.

4. Чињенице предмета, онако како су их доставиле стране, могу се сумирати на следећи начин.

I. ОКОЛНОСТИ НА ДАН 20. И 21. ФЕБРУАРА 2013. ГОДИНЕ

5. Дана 20. фебруара 2013. године, истражни судија Вишег суда у Зрењанину донео је наредбу о претресу стана подносиоца. У наредби је наведено да је вероватно да ће претрес резултирати откривањем трагова разбојништва или запленом доказа од значаја за кривичну истрагу.

6. Истог дана, око 12:50 или 13:00 сати, након што је извршила претрес његовог дома, полиција је одвела подносиоца у полицијску станицу Нови Кнежевац. Према Влади, подносилац је отишао својом вољом. Међутим, према речима подносиоца, он то није учинио добровољно. У сваком случају, најкасније до 13:45 сати подносилац је стигао у полицијску станицу Нови Кнежевац.

7. У међувремену, око 13:30 сати, мајка подносиоца контактирала је адвоката Виктора Јухаса Ђурића (В.Ј.Ђ) како би га ангажовала као браниоца свог сина. До 14:45 сати је она потписала пуномоћје и В.Ј.Ђ. је стигао у полицијску станицу.

8. Према В.Ј.Ђ., полиција га је обавестила да подносилац није држан као осумњичени, већ као сведок и да му као таквом није потребан адвокат. В.Ј.Ђ. је упркос томе инсистирао да му се дозволи да разговара са подносиоцем. Неких 10 минута касније, В.Ј.Ђ. се састао са подносиоцем у соби у којој је био присутан полицајац. В.Ј.Ђ. се томе успротивио, али су службеници поново потврдили да је подносилац ту само као сведок и показали В.Ј.Ђ. позив упућен подносиоцу у вези с тим.

9. Према В.Ј.Ђ., подносиоцу је наведени позив уручен у 14:45 сати. Према Влади, међутим, позив је подносиоцу представке уручен одмах након претреса његовог дома.

10. Сам позив је датиран за 20. фебруар 2013. године. Њиме је подносилац, позван да „као грађанин”, тог дана, у 13:00 сати дође у полицијску станицу Нови Кнежевац и пружи информације о разбојништву. Такође је обавештен да ће, уколико се не појави, бити принудно доведен. У овом документу није било назнака када је подносиоцу исти уручен.

11. Полиција је након тога донела решење о задржавању и уручила га је подносиоцу у 15:50 сати. У решењу је било наведено да би подносилац у вези са делом за које се сумњичи, могао бити задржан у трајању до 48 сати, почев од 15:50 сати, „када је лишен слободе, односно када се одазвао на позив”. Према полицији, такође су постојале назнаке да би подносилац могао да ремети доказе или да утиче на сведоке и/или друге учеснике у кривичном поступку.

12. Према речима В.Ј.Ђ., у 15:50 сати, полицајац га је обавестио да ће подносилац на крају бити оптужен за разбојништво, али полицајац је одбио да му пружи било какве информације у вези са доказима против његовог клијента. У ствари, полицајци су изјавили да ће подносилац бити одведен у Зрењанин, град удаљен око 100 километара, како би га тамошња полиција испитала и ради учествовања у радњи препознавања.

13. Према В.Ј.Ђ., ово је био само трик да се подносилац изјасни у његовом одсуству и да му се под принудом изнуди признање. Према Влади, међутим, боравак подносиоца у полицијској станици Нови Кнежевац био је само привремен, јер је локална полиција само поступала по упутствима зрењанинске полиције због места пребивалишта подносиоца. Идеја је од почетка била да зрењанинска полиција испита подносиоца, јер је она и задужена за истрагу против њега. У сваком случају, никада није постојала намера да се подносилац испита у одсуству његовог адвоката. Подносилац је такође био осумњичен да је извршио разбојништва на различитим локацијама, укључујући и територију општине Зрењанин.

14. Према речима В.Ј.Ђ., он се успротивио премештају подносиоца у Зрењанин и затражио је да полиција подносиоца испита у полицијској станици Нови Кнежевац, али су полицијски службеници то одбили. В.Ј.Ђ. је око 16:15–16:30 сати изјавио да је њему прекасно да путује у Зрењанин. Око 16:40 сати је напустио полицијску станицу, саветујући пре тога подносиоца да одбије да одговара на питања у Зрењанину и да ћути, какве год да су оптужбе.

15. Према подносиоцу, око 17:30–18:00 сати одведен је у зрењанинску полицијску станицу, где је био физички злостављан како би му се изнудило признање. У 21:20 сати стигао је адвокат подносиоца којег је одредила полиција, И.К. У страху од додатног полицијског злостављања, подносилац је у присуству овог адвоката, као и заменика јавног тужиоца, признао низ разбојништава, али адвоката није обавестио о већ претрпљеном злостављању. Према Влади, злостављања није било.

16. Дана 21. фебруара 2013. године полиција је поново обавила разговор са подносиоцем и, према његовим речима, полицајци су га поново тешко претукли како би изнудили његово признање у вези са разним разбојништвима. Због тога није имао другог избора него да призна нека разбојништва на записник, у присуству адвоката којег је именовала полиција, али је друге ипак негирао. Према Влади, ни овом приликом није било злостављања.

17. Истог дана В.Ј.Ђ. је писменим поднеском обавестио Виши суд у Зрењанину о томе шта се догодило у вези са хапшењем, притвором и премештањем подносиоца у Зрењанин. Такође је навео, између осталог, да није могао да путује у Зрењанин јер живи у Суботици и да му је то било предалеко. В.Ј.Ђ. због тога није могао да присуствује саслушању подносиоца ни пред истражним судијом, али је и даље желео да брани свог клијента. У закључку В.Ј.Ђ. је затражио да буде обавештаван о свим процедуралним дешавањима како би могао да користи релевантне правне лекове у име подносиоца.

18. Дана 21. фебруара 2013. године, док је био у Окружном затвору у Зрењанину, подносиоца је посетио затворски лекар. Према подносиоцу, он се жалио на болове у грудима и искашљавање крви као последицу полицијског злостављања. Лекар је, са своје стране, приметио да су плућа подносиоца захтевала даљи преглед, али није дао разлоге за то. У доступним документима такође нема назнака када је тачно извршен овај преглед. Према Влади, све ово био је само рутински лекарски преглед пре пријема подносиоца представке у притворску установу.

II. ПОСТУПАК СУДСКЕ ИСТРАГЕ ПОКРЕНУТЕ ПРОТИВ ПОДНОСИОЦА И ДРУГИ РЕЛЕВАНТНИ ДОГАЂАЈИ

19. Дана 22. фебруара 2013. године подносиоца је саслушао истражни судија Вишег суда у Зрењанину, којом приликом се он одрекао пуномоћја датог В.Ј.Ђ. и одлучио да задржи браниоца по службеној дужности. Подносилац је испричао да су га полицајци у Зрењанину претукли, али је признао да је извршио предметно кривично дело. Подносилац је такође нагласио да је имао болове у ребрима и грудима и да је пљувао крв услед полицијског злостављања. Као одговор на питање његовог браниоца по службеној дужности, зашто би сада признао извршење кривичног дела, а истовремено тврдио да га је полиција малтретирала кад је раније признао, подносилац је одговорио да је то морао да учини у том тренутку, јер се плашио додатног злостављања од стране полиције. Након питања истражног судије, подносилац је рекао да, упркос томе, не може рећи да није извршио предметно кривично дело кад јесте. Према наводима подносиоца, он никада није имао поверљиви разговор са својим браниоцем по службеној дужности пре него што је дао изјаву истражном судији 22. фебруара 2013. године.

20. Истог дана истражни судија Вишег суда у Зрењанину донео је решење о спровођењу истраге против подносиоца и још неколико лица због кривичног дела разбојништва. Истим решењем је одређен притвор подносиоцу, као и осталим са окривљенима, у трајању до 30 дана због: (а) постојања основане сумње да су учествовали у извршењу предметног кривичног дела; (б) „посебних околности које указују” на то да би боравком на слободи могли да утичу на сведоке који још нису саслушани; и (ц) „посебних околности које указују” на то да би, ако буду пуштени, могли да понове дело, јер су у прошлости већ били осуђивани.

21. Дана 25. фебруара 2013. полиција је одвела подносиоца у медицинску установу како би обавили рендгенско снимање и спирометрију. Лекари су закључили да је подносилац боловао од бронхитиса. Према подносиоцу, међутим, лекари су одбили да дијагностикују друге повреде повезане са полицијским злостављањем како би заштитили полицајце који су умешани. Влада је са своје стране оспорила ову тврдњу.

22. Према подносиоцу, 27. фебруара 2013. године имао је болове у стомаку као последицу полицијског злостављања којем је био изложен. Истог дана прегледао га је лекар, наводно у присуству полицајаца. Лекар није пронашао видљиве повреде. Руком писани лекарски извештај који је тада написан био је углавном нечитљив, као и затворска медицинска евиденција подносиоца која је чувана након тога.

23. Подносилац је 5. марта 2013. године позвао В.Ј.Ђ. да га заступа у кривичном поступку и овај је то прихватио. Истом приликом истражни судија Вишег суда у Суботици обавестио је подносиоца да је оптужен за још три разбојништва које је већ признао пред полицијом. Подносилац је одговорио да га је полиција у тим приликама малтретирала и да су дотична признања због тога изнуђена. Конкретно, 20. фебруара 2013. године полицајци су уперили пиштољ у њега, ударали га ногама у лице и ударали у пределу ребара. У 22:00 сата, коначно му је додељен бранилац по службеној дужности, али пре тога му је полиција рекла да призна у присуству адвоката. Подносилац је то учинио, знајући да ће адвокат у неком тренутку отићи и да ће онда опет остати сâм са полицајцима који су га злостављали. Следећег дана, 21. фебруара 2013. године, полиција је још једном претукла подносиоца и његов отац је то видео. Што се тиче самих оптужби, подносилац се бранио ћутањем.

24. Мајка подносиоца је 22. марта 2013. године рекла истражном судији Вишег суда у Суботици да је била у полицијској станици током испитивања њеног сина „11. или 12. марта 2013. године”. Истог дана полиција је требало да саслуша и њеног другог сина. Што се тиче подносиоца, чула је оца подносиоца, који је такође био тамо, али у другој соби, како прети скоком кроз прозор ако злостављање његовог сина не престане. Тада је чула подносиоца како моли полицајце да престану га туку и како говори да ће признати било коју оптужбу коју желе. Један од полицајаца такође је проклео ромско порекло подносиоца. У једном тренутку су се отворила врата собе за испитивање и мајка подносиоца је могла да види подносиоца на коленима, са крвљу око уста. Истражни судија је забележио да је мајка подносиоца плакала док је сведочила. На основу званичног записника, међутим, другог сина подносиоца полиција заправо није саслушала 11. или 12. марта 2013. године, како је изјавила мајка подносиоца, већ 21. фебруара 2013. године, односно истог датума када је испитиван и подносилац.

25. Дана 22. марта 2013. истражни судија Вишег суда у Суботици такође је саслушао оца подносиоца. Изјавио је да је и он био у полицијској станици током саслушања његовог сина 21. фебруара 2013. године и да је био сведок предметног полицијског злостављања. Конкретно, отац подносиоца је био у ходнику поред собе за саслушање и чуо је подносиоца како моли полицајце да га не туку, јер у сваком случају није имао шта да призна. У једном тренутку, међутим, врата собе за саслушање остала су одшкринута, а отац подносиоца је могао да види како су његовог сина ударали ногама у груди и стомак и ударали песницама у лице. Службеници су такође вршили притисак на подносиоца да потпише документ, али је он наставио да их моли да прекину са злостављањем. Отац подносиоца такође је лично тражио да престане насиље и чак је претио да ће скочити кроз прозор ако се то не догоди.

26. Дана 12. априла 2013. истражни судија Вишег суда у Суботици саслушао је полицајце умешане у саслушање подносиоца 21. фебруара 2013. Сви полицајци су порекли да је било злостављања, док је један од њих такође потврдио да су и родитељи подносиоца били присутни у полицијској станици. Отац подносиоца је посебно био непристојан и изазвао је сцене које су захтевале његово уклањање из просторија. На крају је полицајац изјавио да не зна зашто се отац подносиоца понашао на такав начин.

III. ОПТУЖНИЦА И ПОСТУПАК КОЈИ ЈЕ СЛЕДИО

27. Против подносиоца и још четири лица је пред Вишим судом у Зрењанину 12. августа 2013. године подигнута оптужница због четири кривична дела разбојништва.

28. Између 21. октобра 2013. и 30. јуна 2015. године овај суд је одржао или одложио бројна рочишта. Било је, између осталог, и бројних других значајних процесних дешавања.

29. Конкретно, рочиште од 21. октобра 2013. године је одложено јер је судија у међувремену именован у други суд.

30. Подносилац је 28. октобра 2013. године затражио да му се доставе прецизирани докази наведени у оптужници.

31. Подносилац је 22. новембра 2013. године затражио изузеће новог судије.

32. Подносилац је 25. новембра 2013. године предложио да се одложи предстојеће рочиште јер му још увек нису достављени докази који су раније тражени те не може да припреми ефикасну одбрану. Стога је рочиште од 28. новембра 2013. године одложено.

33. Председник Вишег суда у Зрењанину је 3. децембра 2013. године одбио горе поменути захтев за изузеће судије.

34. Адвокат подносиоца је 3. фебруара 2014. године предложио да се предстојеће рочиште одложи због временских услова и зато што му још увек нису достављени раније тражени докази.

35. Рочиште од 11. фебруара 2014. године одложено је на иницијативу самог судије пошто је признао да нема одговарајуће квалификације у области малолетничке делинквенције, јер је један од оптужених био малолетник. Случај је тада додељен другом судији.

36. Дана 13. фебруара 2014. године адвокату подносиоца достављен је део раније тражених доказа.

37. Дана 21. маја 2014. године, адвокат који је заступао једног од осталих оптужених затражио је изузеће судије. Стога је рочиште од 21. маја 2014. године одложено.

38. Председник Вишег суда у Зрењанину је 22. маја 2014. године одбио наведени захтев за изузеће судије.

39. Претрес заказан за 19. јун 2014. године је одложен на иницијативу адвоката подносиоца, који је тврдио да није благовремено примио позив. Наводно је подносилац лично примио позив 11. јуна 2014.

40. На претресу одржаном 7. јула 2014. године, адвокат подносиоца, након што су му достављени преостали докази који су раније тражени, изјавио је да му је потребно додатно време за припрему одбране подносиоца. Стога је претрес одложен.

41. На претресу одржаном 8. септембра 2014. године претресно веће је саслушало подносиоца.

42. Током поступка подносилац је остао при својим ранијим наводима о злостављању у полицији, као и његова мајка, која је поновила да се предметно злостављање догодило „12. или 13. марта 2013. године”. Отац подносиоца је у међувремену преминуо. Адвокат подносиоца је забележио да су датуми које је помињала мајка подносиоца били очигледно погрешни. Истовремено, дотични полицијски службеници наставили су да негирају било какво незаконито поступање.

43. Дана 30. јуна 2015. године, Виши суд у Зрењанину огласио је подносиоца представке кривим и осудио га је на седам година затвора.

44. Дана 22. децембра 2015. године Апелациони суд у Новом Саду укинуо је ову пресуду и предмет вратио на поновно суђење.

45. Виши суд у Зрењанину одржао је или одложио неколико рочишта након тога. У погледу потоњег, рочиште заказано за 27. мај 2016. године је одложено, јер подносилац и другооптужени из логистичких разлога нису могли бити изведени пред суд, што су потврдили и сâми органи притвора.

46. На претресу одржаном 25. априла 2016. године претресно веће је поново саслушало подносиоца. Подносилац је затражио пуштање из притвора, али је веће одбило овај захтев.

47. Дана 17. августа 2016. године, Виши суд у Зрењанину огласио је подносиоца кривим и осудио га је на пет година и шест месеци затвора.

48. Дана 22. марта 2017. године Апелациони суд у Новом Саду потврдио је ову осуђујућу пресуду, али је казну преиначио на 7 година затвора.

IV. ПРИТВОР ПОДНОСИОЦА ПРЕДСТАВКЕ НАКОН ОДЛУКЕ ИСТРАЖНОГ СУДИЈЕ ОД 22. ФЕБРУАРА 2013.

49. Између 18. марта 2013. и 30. јуна 2015. године, као датума прве осуђујуће пресуде, Виши суд у Зрењанину или Апелациони суд у Новом Саду продужавали су притвор подносиоца у тринаест одвојених прилика на период од тридесет дана, шездесет дана, два месеца или три месеца. Сваки пут, изузев једног укидања, та продужења су на крају потврђена у другом степену. Образложење понуђено тим приликама у основи је било да постоји основана сумња да је подносилац извршио низ насилних кривичних дела у кратком временском року и да би, ако буде пуштен на слободу, могао да их понови јер је раније већ био осуђиван због кривичних дела против имовине.

50. Поред горе изнетог, Виши суд у Зрењанину и Апелациони суд у Новом Саду навели су 18. марта 2013. године, 17. маја 2013. године и 3. јула 2013. године, да: (а) истражни судија још увек није саслушао све сведоке и прибавио друге релевантне доказе; (б) се извештај вештака још увек припремао; и (в) наведени извештај тек треба да се добије.

51. Предметни судови нису саслушали подносиоца лично кад год се разматрало продужење притвора, у првом или другом степену.

52. Током овог времена, подносилац је поднео три одвојена захтева за заштиту законитости. Захтеви су се односили на низ судских одлука којима се продужава његов притвор, али их је Врховни касациони суд 19. децембра 2013. године, 12. јуна 2014. године и 6. августа 2014. године одбацио као недозвољене. Чини се да је поменутом суду требало приближно месец дана да одлучи о сваком захтеву, а за то време су и сâми списи предмета били у његовом поседу.

53. Дана 30. јуна 2015. године, као што је већ горе наведено, подносилац је оглашен кривим и Виши суд у Зрењанину га је осудио на седам година затвора. Притвор му је продужен до правноснажности пресуде.

54. Дана 22. децембра 2015. године, као што је већ горе наведено, Апелациони суд у Новом Саду укинуо је ову пресуду и вратио предмет на поновно суђење. Подносиоцу је продужен притвор, до даље одлуке суда.

55. Виши суд у Зрењанину је 24. марта 2016. и 23. маја 2016. године продужио притвор подносиоцу. У оба наврата та су продужења потврђена у другом степену. Образложење је било да је постојала основана сумња да је подносилац извршио низ насилних кривичних дела у кратком временском периоду и да би, уколико буде пуштен на слободу, могао да их понови, пошто је раније већ био осуђиван за кривична дела против имовине. Приликом доношења ових одлука, поменути судови нису саслушали подносиоца лично.

56. Као што је горе наведено, до 22. марта 2017. године је осуђујућа пресуда за подносиоца од 17. августа 2016. године постала правоснажна и он је осуђен на седам година затвора.

V. ОДВОЈЕНИ ПОСТУПЦИ У ВЕЗИ СА НАВОДИМА ПОДНОСИОЦА О ПОЛИЦИЈСКОМ ЗЛОСТАВЉАЊУ

57. Неодређеног датума, сестра подносиоца пријавила је инциденте од 20. и 21. фебруара 2013. године Покрајинском заштитнику грађана (Покрајински омбудсман).

58. Дана 3. јуна 2013. године, ова институција (у даљем тексту: „омбудсман”) је обавила разговор са подносиоцем, који је поновио своје наводе о полицијском злостављању.

59. Омбудсман је 14. јуна 2013. године обавестио Виши суд у Зрењанину, Министарство унутрашњих послова – Сектор унутрашње контроле полиције и Више јавно тужилаштво у Зрењанину о озбиљним наводима подносиоца о полицијском злостављању.

60. Дана 8. јула 2013. године, Више јавно тужилаштво у Зрењанину обавестило је Основно јавно тужилаштво у Зрењанину о предметним наводима.

61. Дана 11. јула 2013. године, потоње тужилаштво затражило је од Окружног затвора у Зрењанину информације у вези са лекарским прегледима подносиоца, ако их је било, и затражило је од Сектора унутрашње контроле полиције да спроведе истрагу о тврдњама подносиоца о полицијском злостављању.

62. Окружни затвор је 12. јула 2013. године доставио Основном јавном тужилаштву у Зрењанину копије одговарајуће медицинске документације подносиоца и копију службене белешке коју је истог дана припремио медицински техничар. У белешци се наводи да је подносиоца први пут прегледао лекар 21. фебруара 2013. Лекар није пронашао видљиве повреде на телу подносиоца. Подносилац се такође жалио да има потешкоће са дисањем и због тога је упућен специјалисти који је потврдио да пати од бронхитиса и прописао му антибиотике.

63. Сектор унутрашње контроле полиције је након тога обавио разговор са подносиоцем, који је поновио своје наводе о полицијском злостављању. Они су 11. и 15. јула 2013. године такође испитали умешане полицајце али су сви порекли било какво незаконито поступање .

64. Дана 31. јула 2013. године, Сектор унутрашње контроле полиције обавестио је омбудсмана о својим активностима и поднео извештај Основном јавном тужилаштву у Зрењанину у вези с тим. Тај извештај је такође прослеђен министру унутрашњих послова.

65. Дана 15. августа 2013. године Основно јавно тужилаштво у Зрењанину предложило је истражном судији Основног суда у Зрењанину да лично саслуша подносиоца у вези са његовим наводима о полицијском злостављању, али ово саслушање никада није одржано.

66. Дана 16. августа 2013. године, Основно јавно тужилаштво у Зрењанину наложило је Сектору унутрашње контроле полиције да обави разговор са члановима породице подносиоца који су могли бити присутни у полицијској станици у релевантно време.

67. Дана 22. августа 2013. године, Сектор унутрашње контроле полиције саслушао је мајку подносиоца. У основи је поновила своју ранију изјаву дату истражном судији и навела је да је отац подносиоца у међувремену преминуо. Мајка подносиоца се такође подсетила да се полицијско злостављање подносиоца „догодило крајем фебруара 2013. године”.

68. Омбудсман се 11. септембра 2013. године обратио Апелационом јавном тужилаштву у Новом Саду. Подсетио је, између осталог, на оно што се догодило током истраге у вези са наводима подносиоца о полицијском злостављању и затражио да се против дотичних полицајаца покрене формални кривични поступак. Према омбудсману, подносилац је тврдио да такође може да идентификује наводне учиниоце. Омбудсман је на крају приметио да је подносилац ромског порекла и да је похађао само седам година школе у „специјалном одељењу”.

69. У октобру 2013. године Апелационо јавно тужилаштво у Новом Саду обавестило је омбудсмана да је став Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину и Основног јавног тужилаштва у Зрењанину да наводи подносиоца о полицијском злостављању остају неутемељени. Ипак, додатни докази ће бити прибављени.

70. Дана 4. маја 2014. године, првостепено јавно тужилаштво у Зрењанину затражило је од истражног судије првостепеног суда у Зрењанину да нареди судско-медицинско вештачење повреда које је наводно претрпео подносилац.

71. Дана 9. маја 2014. године, истражни судија је исто наложио.

72. Дана 27. маја 2014. године, судски вештак је доставио своје налазе. Узео је у обзир изјаве подносиоца, као и постојећу медицинску документацију, и закључио да, иако је подносилац тврдио да је био жестоко претучен по целом телу, није постојала медицинска документација која би поткрепила те тврдње. Наводно злостављање, да се догодило, проузроковало би многе видљиве и тешке повреде.

73. Дана 24. јуна 2014. године, првостепено јавно тужилаштво у Зрењанину одбацило је кривичну пријаву у вези са наводним злостављањем подносиоца од стране полиције.

74. Подносилац је након тога уложио приговор против те одлуке.

75. Више јавно тужилаштво у Сомбору је 5. августа 2014. године одбило приговор и објаснило да је: (а) узело у обзир изјаве свих учесника и релевантне медицинске доказе; (б) извештај Сектора унутрашње контроле полиције од 31. јула 2013. године такође утврдио да није било незаконитог поступања од стране укључених полицајаца; и (в) ни истражни судија који је лично саслушао подносиоца, нити заменик јавног тужиоца који је био присутан овом приликом, нису пријавили да су приметили повреде. Најзад, Више јавно тужилаштво у Сомбору сматрало је да није било доказа да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности.

VI. ДРУГЕ РЕЛЕВАНТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

76. Дана 14. новембра 2013. године, Сектор унутрашње контроле полиције одбио је да подносиоцу пружи било какве информације у вези са током поступка. Међутим, до 21. јула 2015. године и на основу Закона о слободи информација, подносилац је прибавио записник тог поступка, али чак и тада су одређени делови били затамњени.

77. Подносилац је 22. марта 2013. године поднео уставну жалбу Уставном суду у вези с његовим злостављањем, слободним избором браниоца и притвором, али је 24. септембра 2015. године наведени суд одбацио ту жалбу као неутемељену.

78. Подносилац је 23. маја 2014. године и 14. јула 2014. године Уставном суду поднео две одвојене уставне жалбе, између осталог, повезане са притвором, али су 5. новембра 2015. године обе одбијене као неосноване.

79. Подносилац је 28. јуна 2016. године поднео Уставном суду још једну уставну жалбу, између осталог, везану за притвор, али је 4. априла 2019. поменути суд одбио ту уставну жалбу као неосновану. Ова одлука је подносиоцу послата 30. априла 2019. године, а примио ју је 6. маја 2019. године.

80. Док је био у полицијској станици у Зрењанину 20. и 21. фебруара 2013. године, полиција је наводно такође малтретирала једног од саокривљених. Чини се да подносилац и ова особа нису директно били сведоци наводног злостављања оног другог.

81. Дана 21. фебруара 2013. године, још један од саокривљених је био у полицијској станици у Зрењанину. Међутим, остаје нејасно да ли је лично био сведок наводног злостављања подносиоца од стране полиције.

82. Влада је тврдила да је подносилац фотографисан по пријему у Окружни затвор и да те фотографије не показују трагове злостављања. Влада, међутим, није доставила Суду предметне фотографије.

83. У сваком случају, према Влади, подносилац је у сваком тренутку био у потпуности обавештен о својим правима од стране полиције, која га никада није злостављала.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР

I. ЗАКОНИК О КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ ИЗ 2001. ГОДИНЕ, ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ САВЕЗНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ” – „СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК СРЈ”, БРОЈ 70/01, БРОЈ 02 И У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ” – „СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК РС”, БР. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09 И 76/10)

84. Члан 12. и члан 89. став 8. забрањивали су, између осталог, свако насиље чији је циљ изнуђивање признања или изјаве осумњиченог или окривљеног.

85. Члан 226. ст. 1, 2, 3. и 8. предвиђао је, између осталог, да полиција може позвати било кога да пружи релевантне информације о почињеном кривичном делу. Међутим, позив који је упућен овом лицу морао је да назначи својство у којем ће то лице бити саслушано. Такође, овом лицу може да буде одређен полицијски притвор само ако се није одазвало ранијем позиву који је садржао упозорење у том смислу. У сваком случају, полиција би могла да задржи то лице највише четири сата. Тамо где је полиција накнадно закључила да се лице са којим се разговара заправо сматра осумњиченим, то лице треба одмах да буде обавештено о релевантним оптужбама, праву на адвоката који ће бити присутан током испитивања и праву да не одговори ни на једно питање у одсуству адвоката.

86. Члан 5. § 2, чл. 142, 227. и 229, узети заједно, предвиђали су, између осталог, да полиција може да ухапси осумњиченог, без покушаја да га прво позове, ако: (i) су се он или она скривали или је постојала опасност да он или она побегну; (ii) су постојале су околности које су указивале на то да би он или она могао да се умеша у доказе или утиче на сведоке и/или друге учеснике у кривичном поступку; и (iii) је било основа да се верује да би он или она могли поновити дело. Међутим, осумњичени је тада морао да буде изведен пред истражног судију или да га полиција формално задржи, што није могло да пређе четрдесет осам сати. У потоњем случају, осумњиченом је решење о притвору морало да буде уручено у року од два сата од хапшења и против њега је могао да уложи жалбу истражном судији, који би о томе морао да одлучи у року од још четири сата. Ако би жалба била одбијена и након истека четрдесет осам сати, осумњичени би или био пуштен или приведен истражном судији на саслушање. Наведени притвор морао је да садржи, између осталог, датум и време првобитног лишавања слободе осумњиченог или његове или њене сагласности са позивом, као и време када је притвор на основу решења о задржавању започео.

87. Члан 226. § 8, члан 228. § 1 и члан 229. § 5, узети заједно, предвиђају да, између осталог, лице које је полиција ухапсила има право да контактира свог адвоката, директно или преко чланова породице.

88. Члан 229. став 6, између осталог, предвиђа да осумњичени мора имати адвоката када полиција донесе решење о задржавању у трајању од четрдесет осам сати. Ако он или она не може лично да ангажује адвоката, полиција може да пружи помоћ у том погледу. У сваком случају, саслушање осумњиченог у полицији било би одложено до доласка његовог или њеног адвоката, а максимално кашњење за то било је укупно осам сати. Ако у то време није било обезбеђено присуство адвоката, полиција је морала или да пусти осумњиченог или да га приведе истражном судији.

89. Члан 228. став 7. између осталог, предвиђа да осумњичени има право да захтева да му истражни судија нареди лекарски преглед. Одлука истражног судије у том смислу, као и накнадно мишљење лекара, требало је да буду укључени у спис предмета.

90. Члан 75. став 2. предвиђа да, док је у притвору, такво лице има право на поверљиве консултације са својим правним саветником пре него што дâ своју прву изјаву. Ово саветовање могло би се даље надгледати само путем визуелног, а не аудио надзора.

91. Члан 5. § 1, чл. 71. и 72, члан 226. §§ 8. и 9, члан 227. § 2, члан 228. § 1. и члан 229. §§ 6, 7. и 8, узети заједно, предвиђају, између осталог, да лице које је ухапсила полиција има право да се брани ћутањем, као и право да буде саслушано у присуству изабраног браниоца, или, у одсуству и у зависности од озбиљности оптужби, да му се обезбеди бранилац по службеној дужности, којег плаћа држава. Када је испитивање ухапшеног извршено у складу са законом, изјава коју је он или она дала овом приликом могла би да се користи као доказ у кривичном поступку.

92. Члан 142. став 1. прописује да лице може бити задржано у притвору због основане сумње да је извршио кривично дело ако су, између осталог, испуњени услови наведени у ставу 86, под (i), (iii) и/или (iii) посебно.

93. Према чл. 143–145, између осталог, истражни судија може да одреди притвор до месец дана. Током фазе судске истраге, окривљени нема изричито право да захтева пуштање на слободу, али истражни судија може да пусти окривљеног уз сагласност јавног тужиоца. Ако је дошло до неслагања између њих двоје, питање је мора о да реши трочлано веће истог суда, у року од 48 сати. Исто трочлано веће такође би могло да продужи притвор окривљеном за још два месеца, након почетних месец дана које је одредио истражни судија. Оптужени и његов бранилац могли би након тога уложити жалбу вишем суду на ову одлуку. Што се тиче кривичних дела за која је предвиђена казна затвора дужа од пет година, трочлано веће непосредно вишег суда могло би да продужи притвор окривљеном за додатни период од три месеца. Оптужени и његов бранилац могли би, опет, уложити жалбу на ову одлуку ако то желе. По истеку ова три месеца, оптужени је морао да буде или оптужен или ослобођен. Домаћи закон је, према томе, предвиђао да притвор пре подизања оптужнице не може трајати дуже од шест месеци.

94. Члан 262, између осталог, прописује да кад год се затражи да одлучи у току судске истраге, горе поменуто трочлано веће може, али није обавезно, да позове странке у поступку, укључујући окривљеног, и адвоката окривљеног, да лично присуствују састанцима и усмено износе своје аргументе.

95. Члан 146. је, између осталог, прописивао да, након подизања оптужнице и до доношења првостепене пресуде, о свим питањима везаним за притвор одлучује надлежно веће. Поред тога, притвор се аутоматски преиспитује сваких тридесет дана до потврђивања оптужнице и свака два месеца након ове потврде до доношења првостепене пресуде.

96. Члан 142а, између осталог, прописује да истражни судија или веће пре одређивања притвора мора да лично саслуша окривљеног. Јавни тужилац и адвокат окривљеног могли су присуствовати саслушању. Суд је такође био дужан да их правилно обавести о времену и месту саслушања, али би и даље могао да одржи седницу без њих ако су били правилно обавештени, али нису се појавили на суду. Изузетно, притвор се могао одредити без личног саслушања оптуженог ако позив није могао бити правилно уручен због „недоступности” оптуженог, непријављивања промене адресе или ако постоји „опасност од одлагања” усвајања одлуке у вези с тим. Што се тиче продужења притвора или пуштања из притвора, о овоме, са једним изузетком везаним за фазу судске истраге, одлучује надлежно веће.

II. ЗАКОНИК О КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ ИЗ 2011. ГОДИНЕ, ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БРОЈ 72/11, ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ОБЈАВЉЕНЕ У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БР. 101/11, 121/12, 32/13, 45/ И 55/14)

97. Члан 86. став 2. предвиђа да током саслушања оптужени има право да изнесе своје ставове у вези са свим околностима које се воде против њега или ње и да изнесе све чињенице које се могу користити у његову или њену одбрану.

98. Члан 211. § 1, члан 212. §§ 1–4. и члан 216. §§ 1. и 3. овог законика, у мери у којој су релевантни, у суштини одговарају члан 142. став 1, чл. 142а и 146. Законика о кривичном поступку из 2001. године, како је описано у горе наведеним ст. 86, 92, 95. и 96.

99. Члан 216. став 2. предвиђа да притвор може да одреди, продужи или укине суд по службеној дужности, на захтев страна у поступку или на захтев адвоката окривљеног.

100. Члан 216. став 3. и члан 467. став 2, узети заједно, између осталог, предвиђају да се приликом одлучивања о жалбама изјављеним на одлуке у вези са притвором, донете у првом степену и као део аутоматског поступка преиспитивања притвора након оптужнице, предвиђа да другостепени суд није дужан, али може позвати странке у поступку, укључујући ту и оптуженог, да присуствују ако сматра да би њихово присуство могло бити корисно у сврху „разјашњавања ствари”.

101. Законик о кривичном поступку из 2011. године ступио је на снагу 1. октобра 2013. године, чиме је укинуо Закон о кривичном поступку из 2001. године.

ПРАВО

I. ПРИДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

102. С обзиром на сродну тематику представки, Суд сматра примереним да их заједнички испита у једној пресуди.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 3. КОНВЕНЦИЈЕ

103. Подносилац се жалио, према члану 3. Конвенције, на злостављање током полицијског притвора 20. и 21. фебруара 2013. године и на накнадно пропуштање тужене државе да спроведе ефикасну званичну истрагу у том погледу. Члан 3. Конвенције гласи:

„Нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању”.

А. Прихватљивост

104. Суд сматра да ове жалбе нису ни очигледно неосноване ни неприхватљиве ни по једном другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Стога се морају прогласити прихватљивим.

Б. Основаност

1. Аргументи страна

105. Подносилац је поново потврдио своје притужбе и тврдио да су чињенице случаја откриле кршење члана 3. Конвенције, у смислу материјалног, као и процесног аспеката.

106. Влада је тврдила да није било доказа да је подносилац заиста био злостављан од стране полиције. Истрага о његовим наводима о полицијском злостављању такође је била темељна, независна, брза и добро координисана. Међутим, то није могло резултирати подношењем било каквих формалних оптужби против дотичних полицајаца с обзиром на то да није било одговарајућег поткрепљења предметних навода.

2. Оцена суда

(а) Процесни аспект

(i) Општи принципи

107. Суд понавља да када особа поднесе доказиву тврдњу или изнесе веродостојну тврдњу да је претрпела поступање државних службеника противно члану 3, та одредба, прочитана у вези са општом дужношћу из члана 1. Конвенција да би „свима под њиховом јурисдикцијом обезбедила права и слободе дефинисане у ... [Конвенцији]” подразумева да треба да постоји ефикасна званична истрага (види, међу многим предметима, Асенов и други против Бугарске, 28. октобра 1998., § 102, Извештаји о пресудама и одлукама 1998. VIII; Labita против Италије [ОС], бр. 26772/95, ст. 131, ECHR 2000. IV; Bouyid против Белгије [ОС], бр. 23380/09, § 124, ECHR 2015.; и Алмаши против Србије, бр. 21388/15, § 60, 8. октобра 2019).

108. Без обзира на начин истраге, власти морају да делују чим се поднесе званична притужба. Чак и када, строго говорећи, није поднета притужба, мора се започети истрага ако постоје довољно јасни показатељи да је примењено злостављање (види, на пример, Станимировић против Србије, бр. 26088/06, став 39, 18. октобра 2011. и Алмаши, горе цитирано, став 61).

109. Суд је такође закључио да би истрага требало да буде у могућности да доведе до идентификације и – по потреби – кажњавања одговорних (види, на пример, Aghdgomelashvili и Japaridze против Грузије, бр. 7224/11, § 37, 8. октобар 2020). У супротном, општа законска забрана мучења и нељудског и понижавајућег поступања и кажњавања била би, упркос својој фундаменталној важности, у пракси неефикасна и у неким случајевима би било могуће да државни службеници некажњено злоупотребе права оних који су под њиховом контролом. (видети Labita, горе цитирано, § 131). Истрага такође мора бити темељна: власти морају увек озбиљно да покушају да открију шта се догодило и не би се требало да се ослањају на исхитрене или неутемељене закључке како би закључиле истрагу или као основу својих одлука. Штавише, истрага мора бити брза и независна. И на крају, мора да дозволи довољан елемент надзора јавности да би се обезбедила одговорност. Иако се степен захтеваног јавног испитивања може разликовати, подносиоцу притужбе мора се омогућити ефикасан приступ истражном поступку у свим случајевима (види Batı и други против Турске, бр. 33097/96 и 57834/00, ст. 137, ECHR 2004- IV; Крсмановић против Србије, бр. 19796/14, § 74, 19. децембра 2017.; и Алмаши, горе цитирано, § 62). Прецизније, да би се осигурала довољна јавна контрола, жртва или његова породица морају бити укључени у поступак у мери у којој је то неопходно ради заштите њихових легитимних интереса (види, на пример, Yatsenko против Украјине, бр. 75345/01, § 43, 16. фебруара 2012. године; видети такође, иако у контексту члана 2. Конвенције, Mustafa Tunç и Fecire Tunç против Турске [ОС], бр. 24014/05, § 179, 14. априла 2015.; Hugh Jordan против Уједињеног Краљевства, бр. 24746/94, став 133, у реду, 4. маја 2001. године; Cangöz и други против Турске, бр. 7469/06, став 144, 26. априла 2016. и Karataş и други против Турске, бр. 46820/09, став 86, 12. септембра 2017). Међутим, откривање или објављивање полицијских извештаја и истражних материјала може укључивати осетљива питања са могућим штетним последицама за физичка лица или друге истраге. Стога се не могу аутоматски одобравати захтеви да се жртви или њеном најближем сроднику одобри приступ истрази која је у току. Потребан приступ може се обезбедити у другим фазама доступних поступака, а истражни органи нису дужни да удовоље сваком захтеву за одређену истражну радњу током истраге (види, на пример, између осталих, Ramsahai и други против Холандије [ОС], бр. 52391/99, § 347, ECHR 2007 II, и Armani Da Silva против Уједињеног Краљевства [ОС], бр. 5878/08, став 236, 30. марта 2016. године, иако оба у контексту члана 2. Конвенције).

(ii) Примена ових принципа на конкретан случај

110. Суд сматра да је притужба подносиоца на полицијско злостављање била таква да је захтевала делотворну службену истрагу (види ст. 19. и 23. горе), напомињући да чак и тамо када нема довољно доказа који показују да је подносилац заправо био злостављан процесне обавезе истражних органа могу и даље настати, посебно када, као у овом случају, постоји могућност за злостављање у контексту притвора (види, mutatis mutandis, Stepuleac против Молдавије, бр. 8207/06, § 64, 6. новембар 2007).

111. Осврћући се на саму истрагу, Суд примећује помало недоследан приступ процени доказа националних тужилаштава у бављењу наводима подносиоца о полицијском злостављању. Пре свега, јавно тужилаштво је своје закључке делимично заснивало на изјавама полицијских службеника који су учествовали у инциденту и одбацило сведочење родитеља подносиоца и лично подносиоца, очигледно зато што су сматрани пристрасним (види став 75. горе). Међутим, у исто време, органи гоњења прихватили су веродостојност изјава полицајаца, без давања уверљивог објашњења и упркос чињеници да су те изјаве такође могле бити субјективне и усмерене на избегавање кривичне одговорности последњих (видети, mutatis mutandis, Огнианова и Чобан против Бугарске; бр. 46317/99, став 99, 23. фебруара 2006, и Антипенков против Русије, бр. 33470/03, став 69, 15. октобра 2009).

112. Суд примећује да се подносилац 22. фебруара 2013. године жалио на полицијско злостављање пред истражним судијом, али да поменути судија није одмах одредио лекарски преглед (види горе наведени став 19). Поред тога, подносилац је наводно био у стању да идентификује своје наводне злостављаче, али препознавање у вези с тим никада није спроведено (види тачку 68. горе). Такође, током истраге нису саслушани ни лекари који су прегледали подносиоца представке, нити један од саокривљених, који су такође били у полицијској станици 21. фебруара 2013. године, иако су можда могли да појасне нека од питања која се истражују (видети горе ст. 18, 21, 22. и 81). Наравно, подразумева се да би, да су саслушани ти сведоци, на крају саме надлежне домаће власти морале да размотре те изјаве заједно са осталим расположивим доказима и процене њихову доказну вредност.

113. Најзад, 14. новембра 2013. године Одељење за унутрашњу полицијску истрагу одбило је да подносиоцу пружи било какве информације у вези са током поступка који се водио пред њим. До 21. јула 2015. године подносилац је успео да прибави записник тог поступка (види став 76. горе). Све ово, по мишљењу Суда и у посебним околностима, не може а да се не сматра да је ометало ефикасан приступ подносиоца истражном поступку. Наравно, подразумева се да откривање или објављивање полицијских извештаја или истражних материјала понекад може укључивати осетљива питања са могућим штетним ефектима на физичка лица или друге истраге, тако да се не може аутоматски одобравати такав захтев у свим ситуацијама (види, иако у контексту члана 2. Конвенције, Fountas против Грчке, бр. 50283/13, ст. 71, 94. и 95, 3. октобра 2019). У овом случају, међутим, није било назнака ни о једном од тих питања.

114. У светлу претходног, Суд закључује да власти тужене државе нису спровеле ефикасну званичну истрагу о наводима подносиоца о полицијском злостављању. Сходно томе, дошло је до кршења члана 3. Конвенције у његовом процесном делу.

(б) Материјални аспект

(i) Општи принципи

115. Суд понавља да се члан 3. Конвенције мора сматрати једном од најтемељнијих одредби Конвенције која садржи основне вредности демократских друштава која чине Савет Европе (види, на пример, Pretty против Уједињеног Краљевства, бр. 2346/02, ст. 49, ECHR 2002- III, и Ilias и Ахмед против Мађарске [ОС], бр. 47287/15, ст. 124, 21. новембра 2019). За разлику од осталих одредби Конвенције, она је дата у апсолутном смислу, без изузетка или резерви, или могућности одступања према члану 15. Конвенције (видети, између осталог, Chahal против Уједињеног Краљевства, пресуда од 15. новембра 1996., § 79, Извештаји 1996- V и Rooman против Белгије [ОС], бр. 18052/11, став 141, 31. јануара 2019).

116. Према устаљеној судској пракси Суда, злостављање мора достићи минимални ниво озбиљности ако жели да спада у делокруг члана 3. Процена овог минималног степена озбиљности је релативна; то зависи од свих околности случаја, као што су трајање лечења, његови физички и ментални ефекти и, у неким случајевима, пол, старост и здравствено стање жртве (видети, између осталих, Gäfgen против Немачке [ОС], бр. 22978/05, став 88, ECHR 2010; Прице против Уједињеног Краљевства, бр..33394/96, § 24, ECHR 2001- VII; Јаллох против Немачке [ОС], бр. 54810/00, § 67, 11. јула 2006; и ЗА и други против Русије [ОС], бр. 61411/15 и још 3, § 181, 21. новембра 2019).

117. Суд је сматрао да је поступање „нехумано”, када је, између осталог, било унапред смишљено, примењивано сатима узастопно и проузроковало или стварну телесну повреду или тешке физичке и менталне патње (видети Labita, цитирано горе, став 120). Сматрало се „понижавајућим” када је у жртвама изазвао осећај страха, тескобе и инфериорности, способан да их понизи и евентуално сломи њихов физички или морални отпор (види Hurtado против Швајцарске, 28. јануара 1994., мишљење Комисије, § 67, Серија А бр. 280, и Wieser против Аустрије, бр. 2293/03, § 36, 22. фебруара 2007). Мучење, међутим, укључује намерно нехумано поступање које изазива веома озбиљне и окрутне патње (види, на пример, Aydın против Турске, 25. септембра 1997, ст. 83, 84. и 86, Извештаји 1997- VI, и Habimi и други против Србије, бр. 19072/08, став 85, 3. јуна 2014).

118. У контексту притвореника, Суд је нагласио да су особе у притвору у рањивом положају и да су власти дужне да заштите њихову физичку добробит (види, између осталих, Mouisel против Француске, бр. 67263/01, § 40, ECHR 2002 IX; Habimi и други, горе цитирано, § 86; и Јевтовић против Србије, бр. 29896/14, став 76, 3. децембра 2019). Било какво прибегавање физичкој сили у односу на особу лишену слободе, која није била неопходна због његовог или њеног понашања, умањује људско достојанство и у принципу представља кршење права из члана 3. Конвенције (видети Bouyid, горе цитирано, § 100). Суд наглашава да се под речима „у принципу” не може подразумевати да постоје ситуације у којима се не утврђује кршење, јер горе поменути минимални ниво тежине није постигнут. Свако мешање у људско достојанство погађа саму суштину Конвенције. Из тог разлога, свако понашање полицајаца према појединцу које умањује људско достојанство представља кршење члана 3. Конвенције. То се посебно односи на примену физичке силе према појединцу када то није неопходно због његовог или њеног понашања, без обзира на утицај на ту особу (ibid., § 101).

119. Наводи о злостављању морају бити поткрепљени одговарајућим доказима. У процени доказа, Суд је генерално применио стандард доказивања „ван разумне сумње” (видети Ирска против Уједињеног Краљевства, 18. јануара 1978., став 161, серија А, бр. 25). Међутим, такав доказ може произаћи из коегзистенције довољно снажних, јасних и сагласних закључака или сличних необоривих чињеничних претпоставки. Тамо где су спорни догађаји у потпуности или великим делом у искључивом знању власти, као у случају појединаца који су под њиховом контролом у притвору, створиће се чврсте претпоставке о чињеницама у погледу повреда насталих током таквог притвора. Заправо, терет доказивања може се сматрати да је на власти да пружи задовољавајуће и уверљиво објашњење (видети Salman против Турске [ОС], бр. 21986/93, став 100, ECHR 2000-VII), иако у одсуству таквог објашњења Суд може извући из закључака који могу бити неповољни за владу (видети, између осталог, Bouyid, цитирано горе, § 83). Иако у принципу није задатак Суда да сопствену процену чињеница замени оценом домаћих судова, Суд ипак није везан налазима домаћих судова у вези с тим (видети, на пример, Јевтовић, цитирано горе, став 77).

(ii) Примена ових принципа на конкретан случај

120. Суд примећује да је подносилац тврдио да га је полиција злостављала 20. и 21. фебруара 2013. године и да су његови родитељи наводно били сведоци његовог злостављања у последњем случају. Подносилац је такође тврдио да је то учињено како би се изнудило његово признање у вези са делима за које је оптужен. Међутим, по ставу Суда мора се приметити да се подносилац жалио на наведено злостављање 22. фебруара 2013. године пред истражним судијом, али то није споменуо свом браниоцу по службеној дужности 20. или 21. фебруара 2013. године (види ст. 15, 16. и 19. горе). У ствари, полицијском разговору од 20. фебруара 2013. присуствовао је лично заменик јавног тужиоца, који би, бар правно посматрано, био дужан да истражи било какве наводе о полицијској бруталности (види тачку 15. горе).

121. Даље, у изјави датој истражном судији 22. фебруара 2013. године, подносилац је истовремено, али помало збуњујуће, рекао да је морао да призна наведена дела из страха од додатног полицијског злостављања, али да није могао да каже да није извршио та кривична дела пошто је то у ствари и учинио (види горе наведени став 19). Међутим, када је подносилац поново ангажовао В.Ј.Ђ. као његовог адвоката, одлучио је да искористи своје право на одбрану ћутањем у вези са оптужбама, у покушају да изнесе нову стратегију одбране (види тачку 23. горе). Дана 22. фебруара 2013. године истражни судија такође није приметио видљиве повреде на подносиоцу или би у супротном био законски обавезан да предузме одговарајуће мере (види горе наведени став 19). Нема доказа у списима предмета да су било истражни судија било заменик јавног тужиоца имали разлога да буду негативно настројени према подносиоцу и Суд не може да се упушта у спекулације. Слично наведеном, у односу на подносиочевог браниоца по службеној дужности, Суд примећује да га подносилац није опозвао пре 5. марта 2013. године, што може да укаже на непостојање његове хитне потребе да се дистанцира од особе којој можда његови најбољи интереси нису били на уму (види став 23. горе).

122. На крају, што се тиче лекарских прегледа, Суд примећује да је 21. фебруара 2013. године, док је био у Окружном затвору у Зрењанину, подносиоца посетио затворски лекар који је, као одговор на притужбе подносиоца, приметио да су потребна даља пулмолошка испитивања (види горе став 18). Дана 25. фебруара 2013. године полиција је одвела подносиоца у медицинску установу ради рендгенског снимања и спирометрије. Лекари су закључили да подносилац болује од бронхитиса (види тачку 21. горе). Дана 27. фебруара 2013. године, подносиоца је поново прегледао лекар, који није пронашао видљиве повреде (види горе став 22). Коначно, судски вештак је 27. маја 2014. године поднео своје налазе. Узео је у обзир изјаве подносиоца, као и постојећу медицинску документацију, и закључио да, иако је подносилац тврдио да је био жестоко претучен по целом телу, није постојала медицинска документација која би поткрепила те тврдње (види став 72. горе) . У овим околностима, Суд не може а да не закључи да постојећи медицински докази не подржавају тврдњу подносиоца да је био злостављан док је био у полицијском притвору. Међутим, истовремено, Суд са одређеном забринутошћу примећује могућност да је постојао значајан недостатак у начину на који су неки од предметних лекарских прегледа могли да се изврше (види горе наведени став 22. у погледу присуства полицијских службеника током најмање једног од лекарских прегледа који су могли утицати на његове налазе).

123. С обзиром на претходно наведено и примену стандарда доказивања „ван разумне сумње” (као што је детаљно објашњено у ставу 119. горе), Суд не може утврдити кршење материјалног аспекта члана 3. Конвенције, при чему пропусти у истрази коју су спровеле српске власти нису такви да омогућују Суду да извуче било какве закључке у вези с тим (види, mutatis mutandis, Habimi и остали 91).

II. НАВОДНО КРШЕЊЕ ЧЛАНА 5. КОНВЕНЦИЈЕ

124. Подносилац се жалио да је претрпео вишеструка кршења члана 5. Конвенције, посебно да је: (а) његов полицијски притвор био делимично незаконит; (б) дужина његовог притвора у току поступка била прекомерна; (в) образложење које су домаће власти понудиле за то било је апстрактно и репетитивно; и (г) домаћи судови га такође нису лично саслушали кад год се разматрало продужење истражног затвора.

125. Суд, који је главни у карактеризацији која се у закону даје чињеницама у предметима који су пред њим (види, између многих других правних извора, Радомиља и остали против Хрватске [ВВ], бр. 37685/10 и 22768/12, ст. 114. и 126., 20. март 2018), сматра да се жалба описана под (а) горе треба испитати према члану 5. став 1. (ц) Конвенције, горенаведене жалбе под (б) и ( ц) треба испитати према члану 5. став 3. Конвенције, и коначно, да жалба под (д) горе треба испитати према члану 5. став 4. Конвенције, чије одредбе гласе како следи:

„1. Свако има право на слободу и личну сигурност. Нико не може бити лишен слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступком:

...

(в) законито хапшење или задржавање лица извршеног ради извођења пред надлежни законски орган због основане сумње да је починило кривично дело или када се оправдано сматра потребним да се спречи да учини кривично дело или побегне након што је то учинило

...

3. Свако ко је ухапшен или притворен у складу са одредбама става 1 ( ц) овог члана мора бити одмах изведен пред судију или друго службено лице овлашћено законом за вршење судске власти и имаће право на суђење у разумном року или на пуштање до суђења. Ослобађање може бити условљено гаранцијама да ће се појавити на суђењу.

4. Свако ко је лишен слободе хапшењем или притвором имаће право да покрене поступак којим ће суд брзо одлучити о законитости његовог притвора и наложити његово пуштање на слободу ако притвор није законит.

...”

A. Прихватљивост

126. Суд сматра да ове жалбе нису ни очигледно неосноване ни неприхватљиве ни по једном другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Стога се морају прогласити прихватљивим.

Б. Основаност

1. По питању законитости притвора подносиоца представке од стране полиције испитиване према члану 5. став 1. (ц) Конвенције

(a) Поднесци страна

127. Подносилац је тврдио да је његов полицијски притвор између 12.50 часова или 13.00 часова и 15.50 часова дана 20. фебруара 2013. године и између 21.00 час 20. фебруара 2013. и 22. фебруара 2013. године било кршење домаћих релевантних закона (види горе наведене ст. 85, 86. и 88).

128. Влада је тврдила да је притвор подносиоца од стране полиције био у потпуности у складу са важећим домаћим законом, као и са релевантним захтевима Конвенције. Даље, подносилац је 20. фебруара 2013. године уредно позван, непосредно након претреса његове куће, да би га полиција убрзо саслушала. С обзиром на то да је пребивалиште подносиоца удаљено око 22 километра од полицијске станице Нови Кнежевац, „тамо су га [тада] превезли полицајци”. Подносилац се никада није противио томе, а такође је могао слободно напустити полицијску станицу у било ком тренутку пре свог формалног притвора, иако то никада није покушао.

(б) Процена Суда

(i) Општи принципи

129. Основна сврха члана 5. је спречавање произвољних или неоправданих лишавања слободе. Тамо где је у питању „законитост” притвора, укључујући питање да ли се поштује „законом прописани поступак”, Конвенција се у суштини позива на национално законодавство и утврђује обавезу поштовања његових материјалних и процесних правила. Иако је државним органима, посебно судовима, на првом месту да тумаче и примењују домаће право, то је у вези са случајевима где, као у члану 5. став 1, непоштовање тог закона повлачи кршење Конвенције. У таквим случајевима Суд може и треба да искористи одређена овлашћења да провери да ли су поштовани национални закони (између осталих, видети Benham против Уједињеног Краљевства, од 10. јуна 1996, став 41, Reports of Judgments and Decisions 1996-III; Douiyeb против Холандије [ВВ]], бр. 31464/96, ст. 44–45, од 4. августа 1999. и Шарановић против Црне Горе, бр. 31775/16, став 68, од 5. марта 2019. године).

130. Међутим, поштовање националних закона није довољно: члан 5, став 1, поред тога, захтева да свако лишавање слободе треба да буде у складу са сврхом заштите појединца од произвољности (између многих других овлашћења види, Winterwerp против Холандије, од 24. октобра 1979., став 37, серија A бр. 33; Witold Litwa против Пољске, бр. 26629/95, ст. 72–73, ECHR 2000-III; и S., V. и A. против Данске [ВВ], бројеви. 35553/12 и 2 друга, став 74, од 22. октобра 2018). Притвор ће бити „произвољан” када, упркос поштовању националног закона, постоји елемент лоше намере или обмане од стране власти (види, на пример, Bozano против Француске, од 18. децембра 1986., став 59, серија A бр. 111, и Mooren против Немачке [ВВ], бр. 11364/03, ст. 77–79, од 9. јула 2009. године) или тамо где домаће власти нису покушале да правилно примене релевантне законе (погледати Benham, цитиран горе, став 47; Liu против Русије, бр. 42086/05, став 82, од 6. децембра 2007.; и Marturana против Италије, бр. 63154/00, став 80, од 4. марта 2008).

(ii) Примена ових принципа на предметни случај

131. 20. фебруара 2013. године, око 12:50 часова. или 13:00 часова, полиција је, претресавши његов дом, одвела подносиоца у полицијску станицу Нови Кнежевац. Према Влади, подносилац је тамо отишао својом вољом. Према подносиоцу, међутим, није. У сваком случају, до 13.45 часова најкасније подносилац је стигао у полицијску станицу (види тачку 6. изнад).

132. Према В.Ј.Ђ., који је у полицијску станицу стигао до 14:45 часова, полиција га је обавестила да подносиоца не држе у својству осумњиченог, већ као сведока и да му као таквом није потребан адвокат (видети став 8. изнад).

133. Подносиоцу је, такође према речима В.Ј.Ђ., позив за полицијски разговор уручен у 14:45. Према Влади, међутим, подносиоцу је исти уручен одмах након претреса његове куће (види тачку 9. горе). Сам позив је датиран на 20. фебруар 2013. године. Позвао је подносиоца, „као грађанина”, да тог дана, у 13:00 часова дође у полицијску станицу Нови Кнежевац и пружи информације о разбојништву. Такође је обавештен да ће, уколико се не појави, бити принудно доведен. На овом документу није било назнака када је подносиоцу уручен (види тачку 10. горе).

134. Полиција је након тога издала решење о задржавању и уручила га подносиоцу у 15:50 часова. У решењу се наводи да би полиција могла да задржи подносиоца у трајању до 48 сати, почев од 15:50 часова, колико је било „када је лишен слободе, тј. када је приступио по позиву” (види став 11. горе). У 21:20 часова, зрењанинска полиција је обавила разговор са подносиоцем у присуству његовог адвоката за правну помоћ (види тачку 15 горе). Два дана касније, 22. фебруара 2013. године, истражни судија Вишег суда у Зрењанину одредио је притвор подносиоцу у трајању до тридесет дана (види тачку 20. горе).

135. У светлу горенаведеног, Суд примећује да у списима предмета нема доказа, осим властитих навода подносиоца у том смислу, да је заиста био присилно приведен у полицијску станицу у Новом Кнежевцу након претреса његовог дома 20. фебруара 2013. године или да је тамо држан против своје воље пре 15:50 часова, када је полиција донела решење о задржавању од 48 сати. Штавише, у том временском оквиру, 22. фебруара 2013. године, истражни судија је продужио притвор подносиоцу за још тридесет дана. У тим околностима, лишавање слободе подносиоца било је у потпуности у складу са релевантним домаћим законодавством (видети горенаведене ст. 85, 86. и 93). Такође полиција није саслушавала подносиоца пре доласка његовог адвоката и на крају су обавили разговор са њим у Зрењанину 20. фебруара 2013. године у 21:20, у присуству његовог браниоца по службеној дужности и мање од шест сати након задржавања на основу наведеног решења о задржавању. Стога су у овом случају такође поштовани захтеви члана 229. став 6. Закона о кривичном поступку (види горе ст. 87. и 88).

136. С обзиром на претходно речено, није дошло до кршења члана 5. став 1. Конвенције.

2. У погледу дужине укупног притвора подносиоца представке у току поступка и образложења које су за то дале домаће власти испитани према члану 5. став 3. Конвенције

(a) Поднесци страна

(i) Подносилац представке

137. Подносилац је поново потврдио своју жалбу. Даље је приметио да домаће власти нису водиле предметни поступак са потребном марљивошћу, што је пресудно допринело дужини његовог притвора у току поступка.

138. Према подносиоцу, притвор му је такође више пута продужаван на основу понављајућих и апстрактних образложења, а тиме и на „квази аутоматски” начин. Ситуација подносиоца се временом мењала, процедурално и на други начин, али домаћи судови то нису узели у обзир.

(ii) Влада

139. Влада је тврдила да је дужина трајања притвора подносиоца у току поступка била разумна имајући у виду сложеност случаја и тежину предметних кривичних дела. Било је пет оптужених и петнаест жртава. Један од оптужених био је малолетник, што је значило да су домаће правосудне власти морале да се придржавају врло специфичних процесних захтева. Жртве су такође биле углавном старије и слабе особе, живеле су у разним општинама, али су и даље морале да путују до суда како би дале изјаве. Кашњења у поступку проузрокована су понашањем браниоца оптужених, осим једном приликом када је то била одговорност суда (види став 35. горе). Наводи о злостављању од стране полиције такође су захтевали истрагу, продужавајући укупну дужину поступка, а тиме и трајање предметног притвора у току поступка. Поновљено подношење захтева за заштиту законитости подносиоца имало је исти ефекат.

140. Коначно, Влада је тврдила да су дати разлози за притвор подносиоца били релевантни и довољни и да је њихова сâма природа била таква да су били убедљиви током целог поступка. У сваком случају, иако је образложење углавном било слично, сигурно није све време било идентично (види став 20. горе).

(б) Процена Суда

(i) Општи принципи

141. Као што је утврђено у предмету Neumeister против Аустрије (пресуда од 27. јуна 1968., став 4, серија А бр. 8), други део члана 5. став 3. не даје судским органима избор између извођења оптуженог на суђење у разумном року или одобравања његовог или њеног привременог пуштања на слободу до суђења. До осуђујуће пресуде, оптужени се мора сматрати невиним, а сврха одредбе која се разматра је у суштини да захтева привремено пуштање појединца након што наставак притвора престане да буде разуман (види такође предмет Lakatoš и остали против Србије, бр. 3363/08, став 91, 7. јануар 2014).

142. Овај облик притвора може бити оправдан у датом случају само ако постоје конкретне назнаке истинског јавног интереса који превазилази правило поштовања индивидуалне слободе утврђено у члану 5. Конвенције (види, између осталих овлашћења, предмет Kudła против Пољске [ВВ], бр. 30210/96, став 110. и даље, ЕСЉП 2000-XI).

143. Одговорност пре свега пада на националне судске органе да обезбеде да притвор оптужене особе у току кривичног поступка не прелази разумaн рок. У ту сврху они морају испитати све чињенице за или против постојања важног јавног интереса који оправдава одступање од правила из члана 5. и морају их изнети у својим одлукама по захтевима за пуштање (види, на пример, предмет Weinsztal против Пољске, бр. 43748/98, пресуда од 30. маја 2006., став 50). Суд је у суштини позван да, на основу разлога датих у овим одлукама и чињеница које је подносилац поменуо у својим жалбама, одлучи да ли је дошло до кршења члана 5. став 3. (види предмет Labita, горе цитиран, став 152, и Lakatoš и остали, горе цитиран, став 93).

144. Постојање основане сумње да је ухапшена особа извршила кривично дело је услов sine qua non за законитост притвора, али „одмах након лишења слободе”, то јест од доношења прве одлуке којом се одређује притвор, оно више није довољно само по себи и Суд мора тада да утврди да ли остали разлози које су дале судске власти и даље оправдавају лишавање слободе (види предмет Buzadji против Републике Молдавије [ВВ], бр. 23755/07, став 102, 5. јул 2016). Тамо где су такви разлози били „релевантни” и „довољни”, Суд се такође мора уверити да су државни органи показали „посебну ревност” у вођењу предметног поступка (види, између осталих овлашћења, предмет Letellier против Француске, пресуда од 26. јуна 1991, серија А бр. 207, став 35. и Yağcı и Sargın против Турске, пресуда од 8. јуна 1995., став 50, серија А бр. 319-А).

145. За разлику од првог дела члана 5. став 3, у његовом другом делу нема изричитог захтева за „ревношћу”. Међутим, потребна контрола, било по представци подносиоца или од стране судије по службеној дужности, мора се обавити уз одговарајућу брзину, како би се неоправдано лишавање слободе свело на прихватљиви минимум (види, на пример, предмет Lakatoš и остали, горе цитиран, став 95).

(ii) Примена ових принципа на овај предмет

146. Притвор подносиоца у току поступка започео је када је 20. фебруара 2013. године стављен у привремени полицијски притвор (види став 11. горе). Затим је задржан у смислу члана 5. став 3. до пресуде Вишег суда у Зрењанину од 30. јуна 2015. године (види став 43. горе; види такође, на пример, предмет Станимировић против Србије, бр. 26088/06, став 43, 18. октобар 2011). Од тог датума до 22. децембра 2015. године, када је Апелациони суд у Новом Саду укинуо првостепену одлуку (види став 44. горе), притворен је „након пресуде од стране надлежног суда”, у смислу члана 5. став 1. тачка а), те стога тај период његовог притвора излази ван оквира члана 5. став 3. (види предмет Solmaz против Турске, бр. 27561/02, став 34, ЕСЉП 2007-II). Међутим, од 22. децембра 2015. године, па до његове нове пресуде од стране Вишег суда у Зрењанину 17. августа 2016. године (види став 47. горе), подносилац је поново био у притвору у току поступка у смислу члана 5. став 3. Конвенције (види предмет Станимировић, горе цитиран, став 43). Из тога следи да је притвор подносиоца представке у току поступка, укључујући и период пре његове првобитне осуде, трајао укупно приближно три године (види, mutatis mutandis, Yaroshovets и осали против Украјине, бр. 74820/10 и 4 осталих, ст. 115–16, 3. децембар 2015.; такође упореди и направи разлику, на пример, предмет Idalov против Русије [ВВ], бр. 5826/03, ст. 129, 130. и 134, 22. мај 2012. године, где је подносилац, за разлику од подносиоца у овом случају, пуштен из притвора у току поступка, а затим поново ухапшен).

147. Током овог времена, након првобитног решења о задржавању који је издала полиција, судски органи су продужавали притвор подносиоцу у току поступка у петнаест засебних случаја на период од тридесет дана, шездесет дана, два месеца, три месеца или до даље одлуке суда. Сваки пут, без обзира на једнo укидање, та продужења су на крају потврђена у другом степену (види ст. 49–56. горе). У свим, осим у четири случаја, понуђена образложења су у основи била да постоји основана сумња да је подносилац извршио низ насилних кривичних дела у кратком временском року и да би, ако буде пуштен на слободу, могао поновити дело, јер је већ био осуђиван у прошлости за имовинско кривично дело (види ст. 49. и 55. горе). У вези са поменута четири случаја, 22. фебруара 2013., 18. марта 2013., 17. маја 2013. односно 3. јула 2013. године, на горе наведено образложење Виши суд у Зрењанину и Апелациони суд у Новом Саду додали су да би подносилац, ако буде пуштен на слободу, могао да утиче на сведоке који још нису саслушани у поступку, да постоје други релевантни докази који тек треба да се прибаве и да се извештај вештака још увек припрема (види ст. 20. и 50. горе).

148. У овим околностима, Суд не може а да не закључи да су национални правосудни органи проценили потребу за наставком притвора подносиоца у току кривичног поступка са прилично апстрактне и формалистичке тачке гледишта, узимајући у обзир, као што су то учинили и за највећи део, да би само ако је пуштен могао поново да изврши дело. Иако се овај основ за притвор, као такав, не може сматрати кршењем захтева Конвенције, поновљено али формално позивање на њега само по себи не може оправдати скоро три године притвора у току кривичног поступка у овом предмету, посебно пошто домаћи судови нису понудили никакву процену о томе како се укупна ситуација у вези са притвором подносиоца могла променити током времена. Другачије посматрање би подразумевало могућност неодређеног притвора у току кривичног поступка само по овом основу. У вези са четири случаја у којима су се помињали други разлози за притвор подносиоца (види ст. 20. и 50. горе), и они су били апстрактни. Конкретно, домаћи судови нису имали поткрепљене разлоге, на пример, зашто дотични сведоци још нису саслушани или које су назнаке да ће подносилац ако буде пуштен покушати да утиче на њих. У односу на остале „релевантне доказе” и „извештај вештака”, домаћи правосудни органи такође нису објаснили од чега се ти докази састоје и/или због чега су релевантни, као ни зашто нису још увек добијени докази и сâм извештај вештака. Обе ствари су у сваком случају биле нешто што су саме домаће власти морале да обезбеде.

149. Суд даље сматра да кривични поступак покренут против подносиоца није био необично сложен с обзиром на злочине о којима је реч и да, на крају, дужина поступка у кривичном предмету не мора нужно да одговара дужини трајања притвора оптуженог у току поступка. Такође, подносилац не може да се криви за коришћење домаћих правних лекова, а посебно не за притужбу на наводно полицијскo злостављање. На крају, на властима Тужене државе је да ефикасно реши те ствари. На крају, Суд примећује да, чак и ако је адвокат подносиоца у два наврата неспорно проузроковао неко одлагање, то свеукупно није довело до продужења од више од месец дана (види ст. 34. и 39. горе) и као такво не може имати никаквог утицаја на горе изнете закључке Суда.

150. С обзиром на претходно речено, дошло је до кршења члана 5. став 3. Конвенције.

3. У погледу наводног пропуста домаћих судова да лично саслушају подносиоца представке приликом разматрања продужења притвора у току преткривичног поступка, а испитаног према члану 5. став 4. Конвенције

(а) Поднесци страна

(i) Подносилац

151. Подносилац је поново потврдио своју притужбу. Даље је изјавио да је само једном лично саслушан у вези са продужењем притвора у току кривичног поступка и да се то догодило 22. фебруара 2013. године пред истражним судијом Вишег суда у Зрењанину (види став 19. горе). Од тада, па све до његове коначне осуђујуће пресуде 2016. године, ни он ни његов бранилац нису лично саслушани у таквим приликама нити у повезаним жалбеним поступцима након тога. Иако је било тачно да је подносилац саслушан лично 8. септембра 2014. и 25. априла 2016. године, то је било повезано са изношењем одбране против оптужби које су поднете против њега, а не са питањима у вези са притвором (види ст. 41. и 46. горе).

(ii) Влада

152. Влада је тврдила да није дошло до кршења ове одредбе. Конкретно, 22. фебруара 2013. и 5. марта 2013. године подносиоца је лично саслушао истражни судија, а исто се догодило 8. септембра 2014. и 25. априла 2016. године пред претресним већем Вишег суда у Зрењанину (види ст. 19, 23, 41. и 46. горе). У свим тим приликама подносилац је могао да затражи преиспитивање његовог притвора, као и пуштање на слободу, иако се нека од тих рочишта можда нису првенствено односила на његов притвор (види ст. 97. и 99. горе). У сваком случају, Конвенцијом се не тражи да се притвореник саслушава лично сваки пут кад се разматра продужење притвора. У конкретним околностима овог предмета, подносилац је стога саслушан у разумним интервалима, а такође је нашироко користио доступне жалбене поступке у којима је могао да изнесе све своје аргументе у вези са притвором. На крају, Влада је тврдила да подносилац никада није поднео сопствени засебни захтев за укидање притвора, који се разликује од поступка периодичног продужења, у вези с којим је такође могао да тражи да се саслуша лично (види став 99. горе).

(б) Процена Суда

153. Суд понавља да члан 5. став 4. даје ухапшеном или притвореном лицу право да покрене поступак у складу са процедуралним и материјалним условима који су од суштинске важности за „законитост”, у смислу Конвенције, његовог лишења слободе. Иако није увек неопходно да у поступку из члана 5. став 4. постоје исте гаранције као и оне које се захтевају према члану 6. за кривичне или грађанске парнице, он мора имати судски карактер и пружати гаранције које одговарају врсти лишавања слободе у конкретном случају (види предмет А. и остали против Уједињеног Краљевства [ВВ], бр. 3455/05, став 203, ЕСЉП 2009). У контексту ревизије наставка притвора притворене особе у складу са чланом 5. став 4. Конвенције, поступак мора бити акузаторни и мора обезбедити „равноправност странака”, односно тужиоца vis-à-vis притвореника (види предмет Nikolova против Бугарске [ВВ], бр. 31195/96, став 58, ЕСЉП 1999-II и Çatal против Турске, бр. 26808/08, став 32, 17. април 2012).

154. Прва основна гаранција која природно произлази из члана 5. став 4. Конвенције је право на делотворно саслушање од стране судије при оцени законитости притвора. С друге стране, ова одредба подједнако гарантује брзу одлуку власти о неопходности континуираног притвора. Узимајући у обзир ова два принципа, Суд је закључио да члан 5. став 4. Конвенције не захтева да се притворено лице саслуша сваки пут када поднесе жалбу на одлуку о продужењу притвора, већ да треба омогућити право да буде саслушан у разумним интервалима (види предмет Knebl против Републике Чешке, бр. 20157/05, став 85, од 28. октобра 2010. године и Çatal, цитирано горе, став 33). Дакле, Суд је већ прихватио да, у одређеним околностима, у случају када је дотично лице могло да се буде саслушано пред судом који одлучује по његовом захтеву за пуштање у првостепеном поступку, поштовање процесних захтева својствених члану 5. став 4. не захтева да се лице поново појави пред жалбеним судом (види предмет Altınok против Турске, бр. 31610/08, ст. 46. и 47, од 29. новембра 2011. године, са даљим референцама; види супротно, на пример и mutatis mutandis, Khodorkovskiy против Русије, бр. 5829/04, став 235, од 31. маја 2011. године). Такође, тамо где је притворено лице могло да се буде саслушано пред првостепеним органом пре него што је судија донео одлуку о његовом притвору, недолазак у оквиру жалбеног поступка сам по себи не крши члан 5. став 4. Конвенције. Ипак, могу постојати ситуације када суд који одлучује о жалби мора да одржи рочиште уз лично присуство притвореника; ово може зависити од природе питања о којима ће се одлучивати, од значаја одлуке за притвореника, од тога да ли се притвореник лично појавио када је донета спорна одлука или је његово или њено присуство неопходно да би се обезбедило поштовање права на контрадикторни поступак (види предмет Venet против Белгије, бр. 27703/16, став 35, од 22. октобра 2019. године).

155. Враћајући се на предметни случај, Суд примећује да су надлежни судови, након решења истражног судије о одређивању притвора од 22. фебруара 2013. године, којом приликом је подносилац заиста и саслушан лично (види горе ст. 19. и 20), продужавали притвор подносиоцу у петнаест наврата на период од тридесет дана, шездесет дана, два месеца, три месеца или до даље одлуке суда. Сваки пут су та продужења потврђена у другом степену. Штавише, надлежни првостепени или другостепени судови нису саслушали подносиоца лично ни у једној од тих прилика (види горе наведене ст. 49., 51. и 55). Чак и прихватајући да је подносилац могао да затражи пуштање из притвора када је саслушан 5. марта 2013., 8. септембра 2014. и 25. априла 2016. године, како је тврдила Влада (види горе став 152), произилази да је подносилац саслушан лично, у контексту везаном за притвор или потенцијално у контексту везаном за притвор, само у четири наврата током периода од око три године, колико је трајао његов притвор (у овом контексту такође види горе наведене ст. 94, 96, 98. и 100). По мишљењу Суда, не може се сматрати да је ово је у складу са захтевом „разумног интервала” на који се позива у сопственој судској пракси (види став 154. горе) и, штавише, никакви писани аргументи, као део жалбених или других поступака, не могу отклонити овај недостатак.

156. Члан 5. став 4. примењује се на судске поступке након улагања жалбе на законитост притвора, односно у вези са поступцима који се тичу захтева за пуштање на слободу, као и поступцима у вези са жалбама на одлуке о продужењу нечијег притвора. Из тога следи да се члан 5. став 4. не примењује када се одлука о продужењу притвора усвоји ex proprio motu – што има за циљ одређивање максималног периода притвора и „обнављање” правне основе за ову меру у смислу члана 5. став 1. (ц) Конвенције, а не ради преиспитивања законитости притвора – већ само од тренутка када је уложена жалба на такву одлуку (види, на пример, Altınok, цитиран горе, став 39., са даљим референцама).

157. С обзиром на претходно горе наведено, дошло је до кршења члана 5. став 4. Конвенције.

IV. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 3. ТАЧКА (Ц) КОНВЕНЦИЈЕ

158. Подносилац се жалио, према члану 6. став 3. тачка (ц) Конвенције, да док је био у полицијском притвору није могао да одреди адвоката по сопственом избору. Предметна одредба гласи како следи:

„3. Свако ко је оптужен за кривично дело има следећа минимална права:

...

(ц) да се брани лично или путем браниоца коју сам изабере или, ако нема довољно средстава да плати правну помоћ, бесплатно добије браниоца по службеној дужности када интереси правде то захтевају;

...”

A. Прихватљивост

159. Суд сматра да ова жалба није ни очигледно неоснована ни неприхватљива ни по једном другом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Стога се мора прогласити прихватљивом.

Б. Основаност представке

1. Поднесци страна

(a) Подносилац представке

160. Подносилац је поново потврдио своју притужбу. Даље је тврдио да је неколико полицајаца из полицијске управе Зрењанин било присутно у полицијској станици Нови Кнежевац 20. фебруара 2013. године у исто време када су он и В.Ј.Ђ такође били тамо. Због тога је подносиоца у то време требало испитати, јер није било потребе да га одведу у Зрењанин. Уместо тога, полиција је очигледно желела да испита подносиоца у одсуству В.Ј.Ђ и обезбеди му браниоца по службеној дужности који не би био стварно заинтересован за заштиту његових интереса.

161. Даље, В.Ј.Ђ. није могао да присуствује саслушању пред истражним судијом у Зрењанину 22. фебруара 2013. године, јер је истовремено већ имао и друга саслушања пред Основним судом у Суботици. Рочишта су била раније заказана и В.Ј.Ђ. није могао да нађе замену у тако кратком року. Чињеница да је он „бранио подносиоца pro bono” је то само отежала. У сваком случају, да је подносилац могао да послуша савете В.Ј.Ђ. и да се брани ћутањем, не би претрпео штету због одсуства свог изабраног адвоката. В.Ј.Ђ. је писаним поднеском од 21. фебруара 2013. године обавестио истражног судију о целокупној ситуацији (види горе наведени став 17).

162. И на крају, када му је на одговарајући начин дата слобода избора, подносилац је изабрао В.Ј.Ђ. а не браниоца по службеној дужности (види горе наведени став 23). Подносилац, међутим, никада није поднео формални приговор против овог последњег, јер није тачно знао које су професионалне обавезе његовог браниоца по службеној дужности.

(б) Влада

163. Влада је тврдила да је подносилац слободно користио своје право да ангажује адвоката по сопственом избору током поступка. Наиме, управо је непрофесионално понашање В.Ј.Ђ., односно његова неспремност да путује у Зрењанин, довело до одлуке подносиоца, у једном тренутку, да се определи да га заступа бранилац по службеној дужности против кога, узгред, никада није уложио ниједан приговор (види горе наведени став 19).

164. Влада је даље изјавила да В.Ј.Ђ. није био одсутан само са једног рочишта, већ је у ствари изостао са полицијског рочишта одржаног 20. и 21. фебруара 2013. године, као и са накнадног рочишта од 22. фебруара 2013. године пред истражним судијом (види горе ст. 15, 16. и 19) .

165. У закључку треба такође напоменути да је полиција у Зрењанину била задужена за случај подносиоца и да је стога било природно да ће подносилац бити саслушан у Зрењанину, а не у полицијској станици Нови Кнежевац. Испитивање подносиоца у Зрењанину такође је омогућило да заменик јавног тужиоца буде присутан, а на крају је Виши суд у Зрењанину био надлежан за кривични поступак покренут против подносиоца.

2. Процена суда

(a) Општи принципи

166. Суд понавља да, чак и ако је примарна сврха члана 6. Конвенције, што се тиче кривичног поступка, да обезбеди правично суђење „трибунала” надлежног за утврђивање „било какве кривичне оптужбе”, то не следи да се члан не примењује на преткривични поступак. Стога, члан 6. – посебно његов став 3. – може бити релевантан пре него што се предмет пошаље на суђење ако и уколико је првобитно непоштовање његових одредби озбиљно угрозило правичност суђења (види Imbrioscia против Швајцарске, пресуда од 24. новембра 1993. године, ст. 36–37, серија А бр. 275; Salduz против Турске [Вв], бр. 36391/02, став 50., ЕСЉП 2008.; Dvorski против Хрватске [Вв], бр. 25703 / 11, став 76., ЕСЉП 2015.; и Beuze против Белгије [Вв], бр. 71409/10, став 121., пресуда од 9. новембра 2018. године).

167. Да би остварио своје право на одбрану, оптуженом би се у нормалним околностима требало омогућити да има делотворну корист од помоћи адвоката у почетним фазама поступка, јер национални закони могу проузроковати последице на став оптуженог у почетној фази полицијског испитивања које су пресудне за изгледе одбране у било ком наредном кривичном поступку (види Salduz, цитирано горе, став 52). Суд је такође препознао да се оптужени у тој фази поступка често налази у посебно осетљивом положају, а у већини случајева то се може правилно надокнадити само уз помоћ адвоката чији је задатак, између осталог, да помаже осигурање поштовања право оптуженог да не буде инкриминисан (исто, став 54.; види такође Pavlenko против Русије, бр. 42371/02, став 101., од 1. априла 2010. године, и Dvorski, горе цитирано, став 77). Наравно, такође је важно да у почетним фазама поступка лице оптужено за кривично дело које не жели да се лично брани мора бити у могућности да прибегне правној помоћи по сопственом избору (види Dvorski, горе цитирано, став 78).

168. Међутим, упркос важности односа поверења између адвоката и његовог клијента, ово право није апсолутно. Нужно подлеже одређеним ограничењима када је реч о бесплатној правној помоћи, а такође и тамо где је на судовима да одлуче да ли интереси правде захтевају да оптуженог брани бранилац кога су они именовали (види Croissant против Немачке, од 25. септембра 1992. године, став 29., серија А бр. 237-Б). Суд је доследно сматрао да националне власти морају узети у обзир жеље окривљеног у погледу избора правног заступања, али могу превладати над тим жељама када постоје релевантни и довољни основи за закључак да је то неопходно у интересу правде. Када такви разлози недостају, ограничење слободног избора браниоца подразумевало би кршење члана 6. став 1. заједно са ставом 3. (ц) ако би то негативно утицало на одбрану подносиоца, узимајући у обзир поступак у целини (види предмет Dvorski, горе цитиран, став 79., са даљим референцама тамо наведеним).

(б) Примена ових принципа на овај предмет

169. За разлику од предмета Salduz, где је оптуженом, који је био у притвору, ускраћен приступ адвокату током полицијског испитивања, овај случај се односи на ситуацију када је подносиоцу омогућен приступ адвокату из времена када је први пут био саслушан, али не (према његовим притужбама) приступ адвокату по сопственом избору – баш као у случају Dvorski. За разлику од случајева који укључују ускраћивање приступа, блажи захтев „релевантних и довољних” разлога примењен је у ситуацијама које покрећу мање озбиљно питање „ускраћивања избора”. У таквим случајевима задатак Суда је да процени да ли се, у светлу поступка у целини, на права одбране „негативно утицало” до те мере да је нарушена њихова целокупна правичност (види предмет Dvorski, горе цитиран, став 79., са даљим референцама тамо цитираним).

170. Суд сматра, у погледу последњег теста, да први корак треба да буде процена да ли је доказано у светлу посебних околности сваког случаја да је окривљени желео да има свог адвоката и, тамо где је та жеља надјачана, да постоје релевантни и довољни основи за надјачавање или ометање жеље окривљеног у погледу његовог или њеног избора правног заступања. Тамо где такви разлози не постоје, Суд треба да настави са проценом свеукупне правичности кривичног поступка (види, поред многих других ауторитета, Dvorski, цитирано горе, став 82).

171. Имајући у виду горе наведено и чак претпостављајући да су домаће власти надјачале жељу подносиоца да има адвоката по сопственом избору, као и да разлози за то сами нису били релевантни и/или довољни, Суд примећује да подносилац у својој жалби није прецизирао како је тачно то утицало на укупну правичност поступка против њега (види горе ст. 160–162). У ствари, подносилац је поднео своју жалбу Суду, према члану 6. став 3. (ц) Конвенције, од 11. марта 2016. године, док је кривични поступак против њега окончан тек 22. марта 2017. године (види став 48. горе), што значи да би свака таква процена пре крајњег датума по природи ствари била чисто спекулативна. Штавише, подносилац није детаљније образложио ниједно такво питање правичности у својим каснијим запажањима достављеним Суду током поступка који се пред њим водио.

172. У таквим околностима, Суд не може а да не закључи да није дошло до повреде члана 6. став 3. (ц) Конвенције, даље се напомиње да Суд такође није могао да утврди повреду материјалног аспекта члана 3. Конвенције поводом повезаних навода подносиоца представке који укључују принудно признање (види горе ст. 120–123).

V. ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ КОНВЕНЦИЈЕ

173. Подносилац се на крају жалио, према члану 6. став 1. и члану 5. ст. 4. и 13. Конвенције, да је трајање поступка пред Уставним судом, описано у ставу 79. горе, било прекомерно, што је тиме допринело да је одређени правни лек неефикасан у погледу његовог истражног притвора.

174. Као онај који правно квалификује чињенице сваког предмета пред њим, (види, међу другим ауторитетима, Radomilja и други, цитирани горе, ст. 114. и 126), Суд сматра да би ову жалбу требало разматрати према члану 5. став 4. Конвенције (види, на пример, Žúbor против Словачке, бр. 7711/06, ст. 68, 71, 76, 77, 89. и 101, пресуда од 6. децембра 2011. године).

A. Поднесци страна

175. Влада је изнела да је поступак пред Уставним судом окончан у разумном року. Приметили су да је, у сваком случају, притвор подносиоца окончан мање од два месеца након што је поднео уставну жалбу Уставном суду, што је његов предмет учинило мање хитном него што би иначе био.

176. Подносилац је поново потврдио своју притужбу и истакао да је у време када је поднео уставну жалбу Уставном суду већ био у притвору отприлике четрдесет месеци. Стога је Уставни суд требао да поступи крајње хитно, без обзира на чињеницу да је неких два месеца касније по други пут осуђен.

Б. Процена Суда

177. Суд понавља да члан 5. став 4. не приморава државе уговорнице да успостави другостепену надлежност за испитивање законитости притвора. Ипак, тамо где домаће право предвиђа систем жалбе, жалбено тело такође мора да буде усаглашено са захтевима члана 5. став 4., посебно у погледу брзине којом жалбено тело врши преиспитивање налога за притвор који је изрекао нижи суд. Међутим, стандард „брзине” је мање строг када су у питању поступци пред жалбеним судом (види Starokadomskiy против Русије, бр. 42239/02, став 80, 31. јула 2008., са даљим референцама). Наведена разматрања су, аналогно томе, такође релевантна у погледу жалби према члану 5. став 4. на уставне поступке који су одвојени од поступака пред редовним судовима према релевантним одредбама Законика о кривичном поступку (види Žúbor, цитирано горе, став 89).

178. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да се, како је истакла Влада, притвор подносиоца у ствари окончао мање од два месеца након што је поднео жалбу Уставном суду (види ст. 47. и 79. горе). С тим у вези, Суд подсећа да је примарна сврха члана 5. став 4. осигурати лицу лишеном слободе брзу судску проверу законитости притвора која може, према потреби, довести до његовог или њеног пуштања на слободу, и да гаранција брзине више није релевантна за ту примарну сврху након пуштања особе (Žúbor, цитирано горе, став 83). Суд заузима становиште да се исти принцип примењује и када се притвор завршава осуђујућом пресудом, чиме се на сличан начин окончава наводно кршење члана 5. став 4. које је произашло из наводног пропуста да се брзо испита законитост предметног притвора, јер само разматрање више не може довести до његовог или њеног пуштања на слободу. Стога се у овом случају захтев за брзином примењивао само до датума осуде подносиоца и у околностима случаја Суд не сматра да је због периода од два месеца током којег је ствар била у току пред Уставним судом прекршен захтев брзог разматрања (упореди са горе наведеном пресудом Žúbor, став 90). Из тог разлога, ни за уставну жалбу не може се сматрати да је лишена своје делотворности, како је то изјавио подносилац у својој жалби.

179. С обзиром на претходно речено, жалба подносиоца разматрана према члану 5. став 4. Конвенције је очигледно неоснована и као таква мора бити одбачена у складу са чланом 35. ст. 3 (а) и 4 тамо наведеним.

VI. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

180. Члан 41. Конвенције прописује:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”

A. Штета

181. Подносилац је захтевао накнаду за претрпљену нематеријалну штету на следећи начин: (i) за битну повреду члана 3. 10.000 евра; (ii) за повреду процесног аспекта члана 3., 4.000 евра; (iii) за кршење члана 5. у вези са полицијским притвором, 1.000 евра; (iv) за кршење члана 5. у вези са дужином и разлозима његовог целокупног истражног затвора, 8.000 евра; и (v) за кршење члана 6. став 3. (ц), 3.000 евра.

182. Влада је оспорила ове захтеве.

183. Суд сматра да је подносилац свакако претрпео одређену нематеријалну штету. С обзиром на карактер утврђене повреде у конкретном случају и процењујући на основу правичности, како захтева члан 41. Конвенције, Суд досуђује подносиоцу представке 6.000 евра с тим у вези, плус сви порези који се могу платити на тај износ.

Б. Трошкови

184. Подносилац је такође тражио укупно 9.004 евра за трошкове пред домаћим судовима и 2.487 евра за трошкове настале пред Судом. Адвокат подносиоца представке, В.Ј.Ђ., је изјавио да је подносилац заиста био дужан да му исплати те износе на основу уговорне обавезе између њих.

185. Влада је оспорила ове захтеве. Конкретно, приметили су да се адвокат подносиоца представке сам изјаснио да га је заступао pro bono, због чега захтевани трошкови и издаци нису стварни и следствено томе не би требало да буду признати као такви. Влада је даље истакла да подносилац није доставио Суду копију наводног уговора између њега и његовог адвоката.

186. Према судској пракси Суда, подносилац има право на накнаду трошкова само уколико се покаже да су они стварно и нужно настали и да су такође били разумни у погледу њихове висине. Односно, подносилац захтева их је морао платити, или је дужан да их плати, у складу са законском или уговорном обавезом, и морали су бити неизбежни како би спречили утврђену повреду или добијање накнаде (види, међу другим ауторитетима, Hajnal, горе цитирано, став 154).

187. У овом случају, узимајући у обзир документе које поседује и горе наведене критеријуме, Суд одбија захтев за трошкове настале у домаћем поступку, али сматра разумним да додели износ од 2.000 евра за трошкове настале у поступку пред њим, плус сви порези који могу бити наплаћени подносиоцу. Конкретно, у погледу домаћих трошкова и издатака и како је Влада истакла у својим запажањима, бранилац подносиоца је у ствари признао да је подносиоца заступао pro bono (види став 161. горе). Истовремено, што се тиче трошкова и издатака насталих пред Судом, међутим, примећује се да, чак и у одсуству писаног уговора између подносиоца и његовог браниоца, први остаје обавезан да покрије трошкове свог правног заступања према важећим адвокатским тарифама. На крају, у списима предмета нема доказа да је бранилац подносиоца такође прихватио да га заступа пред овим Судом pro bono као што је то чинио пред домаћим судовима.

В. Затезна камата

188. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке, уз додатак три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО,

1. Одлучује да споји представке;

2. Проглашава жалбу која се односи на брзину и ефикасност поступка пред Уставним судом, разматрану према члану 5. став 4. Конвенције, неприхватљивом, а остатак притужби прихватљивим;

3. Утврђује да је дошло до кршења процесног аспекта члана 3. Конвенције;

4. Утврђује да није дошло до кршења материјалног аспекта члана 3. Конвенције;

5. Утврђује да није дошло до кршења члана 5. став 1. Конвенције;

6. Утврђује да је дошло до кршења члана 5. став 3. Конвенције;

7. Утврђује да је дошло до кршења члана 5 став 4. Конвенције;

8. Утврђује да није дошло до кршења члана 6. став 3. тачка (ц) Конвенције;

9. Утврђује

(а) да тужена држава треба да плати подносиоцу представке, у року од три месеца од датума када пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, који ће се претворити у валуту тужене државе по стопи важећој на дан измирења:

(i) 6.000 евра (шест хиљада евра), плус сваки порез који се може наплатити, на име нематеријалне штете;

(ii) 2.000 евра (две хиљаде евра), плус сваки порез који се може наплатити подносиоцу представке, на име трошкова;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;

10. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 20. априла 2021. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Stanley Naismith Jon Fridrik Kjølbro
секретар председник

SECOND SECTION

CASE OF STEVAN PETROVIĆ v. SERBIA

(Applications nos. 6097/16 and and 28999/19)

JUDGMENT

Art 3 (procedural and substantive) • Absence of effective investigation concerning the complaint of police abuse not proved “beyond reasonable doubt” Art 5 § 1 • Applicant’s deprivation of liberty fully in compliance with domestic law Art 5 § 3 • Abstract and formalistic assessment by the national judicial authorities of the need to continue the applicant’s pre-trial detention Art 5 § 4 • Applicant only heard in person on four occasions over approximately three years of his pre-trial detention • No amount of written arguments remedying this deficiency Art 6 § 3 (c) • No demonstration by the applicant of how exactly the absence of legal assistance of his own choosing had affected the overall fairness of the proceedings

STRASBOURG

20 April 2021

FINAL

20/07/2021

This judgment has become final under Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Stevan Petrović v. Serbia, The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Jon Fridrik Kjølbro, President,
Aleš Pejchal,
Valeriu Griţco,
Egidijus Kūris,
Branko Lubarda,
Carlo Ranzoni,
Saadet Yüksel, judges,
and Stanley Naismith, Section Registrar,

Having regard to:

the applications (nos. 6097/16 and 28999/19) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Stevan Petrović (“the applicant”), on 26 December 2015 and 16 May 2019, respectively, additional complaints in the context of the former application having also been lodged on 11 March 2016;

the decision to give notice to the Serbian Government (“the Government”) of those applications;

the parties’ observations;

Having deliberated in private on 23 March 2021,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

INTRODUCTION

1. The applicant complains of being ill-treated while in police custody, together with another suspect, his inability to appoint a lawyer of his own choosing during this time and the subsequent lack of an effective official investigation into his abuse. The applicant furthermore complains, in a number of ways, in respect of his police detention and his court-ordered detention thereafter. Lastly, the applicant complains about the length and effectiveness of the proceedings before the Constitutional Court.

THE FACTS

2. The applicant was born in 1987. He was represented by Mr V. Juhas Đurić, a lawyer practising in Subotica.

3. The Government were represented by their Agent, Ms Z. Jadrijević Mladar.

4. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

THE EVENTS OF 20 AND 21 FEBRUARY 2013

5. On 20 February 2013 the investigating judge of the Zrenjanin High Court (Viši sud u Zrenjaninu) ordered that the applicant’s flat be searched. The order stated that it was probable that the search would result in the uncovering of traces of a robbery or in the seizure of evidence of importance to the criminal investigation.

6. On the same day, at around 12.50 p.m. or 1.00 p.m., the police, having searched his home, took the applicant to the Novi Kneževac police station. According to the Government, the applicant went of his own free will. According to the applicant, however, he did not. In any event, by 1.45 p.m. at the latest, the applicant arrived at the Novi Kneževac police station.

7. In the meantime, at around 1.30 p.m., the applicant’s mother had contacted a lawyer, Viktor Juhas Đuric (V.J.Đ.), in order to retain his services as her son’s defence counsel. By 2.45 p.m. she signed the authorisation form and V.J.Đ. arrived at the police station.

8. According to V.J.Đ., the police informed him that the applicant was not being held as a suspect, but rather as a witness, and that as such he was in no need of a lawyer. V.J.Đ. nevertheless insisted that he be allowed to talk to the applicant. Some 10 minutes later, V.J.Đ. saw the applicant in a room where there was a police officer present. V.J.Đ. objected to this, but the officers reaffirmed that the applicant was there merely as a witness and showed V.J.Đ. the summons served on the applicant in this regard.

9. According to V.J.Đ., the applicant was served with the said summons at 2.45 p.m. According to the Government, however, the applicant was served therewith immediately after the search of his home.

10. The summons itself was dated 20 February 2013. It invited the applicant, “as a citizen”, to come to the Novi Kneževac police station on that date, at 1.00 p.m., and provide information about a robbery. He was also informed that should he fail to appear, he would be brought forcibly. There was no indication in this document as to when the applicant was served therewith.

11. The police thereafter issued a provisional detention order (rešenje o zadržavanju) and served it on the applicant at 3.50 p.m. The order stated that, in connection with a robbery, the applicant, who was suspected thereof, could be held for a period of 48 hours, starting at 3.50 p.m., which was “when he had been deprived of his liberty, that is when he had complied with the summons” (kada je lišen slobode, odnosno kada se odazvao na poziv). According to the police, there were also indications to the effect that the applicant could tamper with evidence or influence witnesses and/or other participants in the criminal proceedings.

12. According to V.J.Đ., at 3.50 p.m. a police officer informed him that the applicant would, after all, be charged with robbery, but the officer refused to provide him with any information as regards the evidence against his client. In fact, the officers stated that the applicant would be taken to Zrenjanin, a town some 100 kilometres away, in order to be questioned by the police there and for the purposes of taking part in an identity parade.

13. According to V.J.Đ., this was only a ploy to get the applicant to give a statement in his absence and to confess under duress. According to the Government, however, the applicant’s stay in the Novi Kneževac police station was only temporary since the local police had merely acted under the instructions of the Zrenjanin police because of the applicant’s place of residence. The idea was always for the latter to question the applicant, since they were the ones in charge of the investigation against him. In any event, there was never an intention to interrogate the applicant in the absence of his lawyer. The applicant was also suspected of committing robberies in various locations, including in the territory of the Zrenjanin Municipality.

14. According to V.J.Đ., he opposed the applicant’s transfer to Zrenjanin and requested that the applicant be interviewed by the police at the Novi Kneževac police station, but the officers refused to do so. At around 4.15 p.m. - 4.30 p.m., V.J.Đ. stated that it was too late in the day for him to travel to Zrenjanin. At around 4.40 p.m. he left the police station, having before that advised the applicant to refuse to answer questions in Zrenjanin and remain silent, whatever the charges.

15. According to the applicant, at around 5.30 p.m. - 6.00 p.m. he was taken to the Zrenjanin police station, where he was physically ill-treated in order to elicit his confession. At 9.20 p.m., the applicant’s police-appointed lawyer, I.K., arrived. Fearing additional police abuse, the applicant confessed in his presence, as well as in the presence of a deputy public prosecutor, to a number of robberies but did not inform him of the ill-treatment already suffered. According to the Government, no ill-treatment took place.

16. On 21 February 2013 the applicant was again interviewed by the police and, according to him, was again severely beaten by the officers in order to extort his confession as regards various robberies. He therefore had no choice but to confess to some, in the presence of his police-appointed lawyer and on record, but still denied others. According to the Government, no ill-treatment took place on this occasion either.

17. On the same day, V.J.Đ. informed the Zrenjanin High Court, by means of a written submission, of what had transpired in respect of the applicant’s arrest, detention and transfer to Zrenjanin. He also stated, inter alia, that, being based in Subotica, he could not have travelled to Zrenjanin as it was too far. V.J.Đ. could not therefore attend the applicant’s questioning before the investigating judge either, but still wished to defend his client. In conclusion, V.J.Đ. requested that he be informed of all procedural developments so that he could make use of the relevant remedies on the applicant’s behalf.

18. On 21 February 2013, while in the Zrenjanin District Prison (Okružni zatvor u Zrenjaninu), the applicant was visited by a prison doctor. According to the applicant, he complained about having chest pains and coughing up blood as a consequence of the police ill-treatment. The doctor, for his part, noted that the applicant’s lungs required further examination but gave no reasons therefor. There is likewise no indication in the available documents as to at what time exactly this examination took place. According to the Government, all this was merely a routine medical examination prior to the applicant’s admission into a detention facility.

THE JUDICIAL INVESTIGATION PROCEEDINGS BROUGHT AGAINST THE APPLICANT AND OTHER RELEVANT DEVELOPMENTS

19. On 22 February 2013 the applicant was heard by the investigating judge of the Zrenjanin High Court, on which occasion he renounced the power of attorney given to V.J.Đ. and opted in favour of keeping his legal aid lawyer. The applicant recounted that he had been beaten by the police officers in Zrenjanin, but accepted that he had committed the crime at issue. The applicant also stressed that he had rib and chest pain and was spitting up blood as a consequence of the police abuse. In response to a question put to him by his legal aid lawyer, as to why he would now admit to the commission of the offence yet at the same time maintain that he had been ill-treated by the police when he had confessed to it earlier, the applicant responded by saying that he had had to do so at that time since he had feared additional police abuse. Following a question by the investigating judge, the applicant said that he could nevertheless not say that he had not committed the crime at issue since he had in fact done so. According to the applicant, however, he had never had a confidential conversation with his legal aid lawyer before giving his statement to the investigating judge on 22 February 2013.

20. On the same day the investigating judge of the Zrenjanin High Court opened a formal judicial investigation in respect of the applicant and several other persons for the crime of robbery. As part of this decision, the applicant’s detention for a period of up to thirty days, as well as the detention of the other defendants involved, was also extended based on: (a) the existence of a reasonable suspicion that they had taken part in the commission of the crime in question; (b) the “specific circumstances indicating” that if released they could influence witnesses who had not yet been heard; and (c) the “specific circumstances indicating” that if released they could reoffend, since they had already been convicted in the past.

21. On 25 February 2013 the police took the applicant to a medical facility in order for an x-ray and spirometry to be carried out. The doctors concluded that the applicant had been suffering from bronchitis. According to the applicant, however, the doctors refused to diagnose other police abuse-related injuries in order to protect the officers involved. The Government, for their part, contested this assertion.

22. On 27 February 2013, according to the applicant, he experienced stomach pains as a consequence of the police ill-treatment to which he had been subjected. On the same day he was examined by a doctor, allegedly in the presence of police officers. The doctor apparently found no visible injuries. The doctor’s handwritten report which was prepared on this occasion was largely illegible, as was the applicant’s prison medical record which was kept thereafter.

23. On 5 March 2013 the applicant asked V.J.Đ. to represent him in the criminal proceedings and the latter accepted to do so. On the same occasion the investigating judge of the Subotica High Court (Viši sud u Subotici) informed the applicant that he had been charged with another three robberies to which he had already confessed before the police. The applicant, in response, stated that he had been ill-treated by the police on those occasions and that the confessions in question had thus been extorted. Specifically, on 20 February 2013 he had had a gun pointed at him by the officers and been kicked in the face and beaten across the ribcage. At 10.00 p.m. he had finally been provided with a legal aid lawyer, but before that had been told by the police to confess in his presence. Ultimately, the applicant had done so knowing that the lawyer would leave at some point and that he would then again be left alone with the abusing officers. The next day, on 21 February 2013, the applicant had been beaten once again by the police and his father had witnessed this. As regards the charges themselves, the applicant wished to remain silent.

24. On 22 March 2013 the applicant’s mother told the investigating judge of the Subotica High Court that she had been in the police station during her son’s interrogation “on 11 or 12 March 2013”. Her other son had also been scheduled to be heard by the police on the same date. As regards the applicant, she had heard the applicant’s father, who had also been there but in another room, threaten to jump out of a window if his son’s abuse did not stop. She had then heard the applicant begging the police officers to stop beating him and that he would confess to whatever offence they wanted. One of the officers had also cursed the applicant’s Romani origin. At one point, the door of the interrogation room had opened and the applicant’s mother could see the applicant on his knees, with blood around his mouth. The investigating judge noted, on record, that the applicant’s mother had been crying while giving her testimony. Based on official records, the applicant’s other son, however, had not in fact been heard by the police on 11 or 12 March 2013, as stated by the applicants mother, but on 21 February 2013, that is on the same date as the applicant.

25. On 22 March 2013 the investigating judge of the Subotica High Court also heard the applicant’s father. He stated that he too had been in the police station during his son’s interrogation on 21 February 2013 and had witnessed the police abuse in question. Specifically, the applicant’s father had been in the corridor next to the interrogation room and had heard the applicant begging the officers not to beat him since, in any event, he had nothing to confess. At one point, however, the door of the interrogation room had been left ajar and the applicant’s father had been able to see his son being kicked in his chest and stomach and punched in his face. The applicant had also been pressed by the officers to sign a document but he had continued begging them to stop the abuse. The applicant’s father had also personally asked for the violence to cease and had even threatened to jump out of a window if it did not.

26. On 12 April 2013 the investigating judge of the Subotica High Court heard the officers involved in the applicant’s interrogation on 21 February 2013. All officers denied that there had been any ill-treatment, while one of them also confirmed that the applicant’s parents had in fact been present in the police station. The applicant’s father, in particular, had been disrespectful and had caused scenes requiring his removal from the premises. The officer lastly stated that he did not know why the applicant’s father had acted in such a way.

THE INDICTMENT AND THE PROCEEDINGS THEREAFTER

27. On 12 August 2013 the applicant and another four persons were indicted on four counts of robbery before the Zrenjanin High Court.

28. Between 21 October 2013 and 30 June 2015 this court held or adjourned numerous hearings. There were also, inter alia, a number of other notable procedural developments.

29. In particular, the hearing of 21 October 2013 was adjourned because the presiding judge had been elected to another court in the meantime.

30. On 28 October 2013 the applicant requested that he be provided with specified evidence referred to in the indictment.

31. On 22 November 2013 the applicant requested the recusal of the new presiding judge.

32. On 25 November 2013 the applicant proposed that the upcoming hearing be adjourned since he had still not been provided with the evidence requested earlier and could not mount an effective defence. The hearing of 28 November 2013 was therefore adjourned.

33. On 3 December 2013 the President of the Zrenjanin High Court rejected the above-mentioned request that the presiding judge be recused.

34. On 3 February 2014 the applicant’s lawyer proposed that the upcoming hearing be adjourned due to weather conditions and because he had still not been provided with the evidence requested earlier.

35. The hearing of 11 February 2014 was adjourned at the initiative of the presiding judge himself since he acknowledged not having adequate qualifications in the field of youth delinquency, one of the defendants being a minor. The case was then assigned to yet another presiding judge.

36. On 13 February 2014 the applicant’s lawyer was provided with part of the evidence requested earlier.

37. On 21 May 2014 a lawyer acting on behalf of one of the other defendants requested the recusal of the presiding judge. The hearing of 21 May 2014 was thus adjourned.

38. On 22 May 2014 the President of the Zrenjanin High Court rejected the said request for recusal.

39. The hearing of 19 June 2014 was adjourned at the initiative of the applicant’s lawyer, who maintained that he had not received the summons in good time. Apparently the applicant personally received the summons on 11 June 2014.

40. At the hearing of 7 July 2014 the applicant’s lawyer, having been provided with the remaining evidence requested earlier, stated that he needed additional time to prepare the applicant’s defence. The hearing was thus adjourned.

41. At the hearing of 8 September 2014 the applicant was heard by the trial chamber.

42. During the proceedings the applicant stood by his earlier allegations of police abuse, as did his mother, the latter repeating that the abuse in question happened “on 12 or 13 March 2013”. The applicant’s father had apparently passed away in the meantime. The applicant’s lawyer noted, on record, that the dates mentioned by the applicant’s mother were clearly erroneous. At the same time, the police officers concerned continued denying any wrongdoing.

43. On 30 June 2015 the Zrenjanin High Court found the applicant guilty and sentenced him to 7 years’ imprisonment.

44. On 22 December 2015 the Novi Sad Appeals Court (Apelacioni sud u Novom Sadu) quashed this judgment and ordered a retrial.

45. The Zrenjanin High Court held or adjourned several hearings thereafter. Notably, as regards the latter, the hearing scheduled for 27 May 2016 was adjourned since the applicant and his co-defendants could not be brought before the court due to logistical reasons, as confirmed by the detaining authorities themselves.

46. At the hearing of 25 April 2016 the applicant was heard again by the trial chamber. He also requested to be released from detention, but the chamber refused this request.

47. On 17 August 2016 the Zrenjanin High Court found the applicant guilty but sentenced him to 5 years’ and 6 months’ imprisonment.

48. On 22 March 2017 the Novi Sad Appeals Court upheld this conviction but amended the sentence to 7 years’ imprisonment.

THE APPLICANT’S DETENTION FOLLOWING THE INVESTIGATING JUDGE’S DECISION OF 22 FEBRUARY 2013

49. Between 18 March 2013 and 30 June 2015, the latter being the date of his initial conviction, the Zrenjanin High Court or the Novi Sad Appeals Court extended the applicant’s detention on thirteen separate occasions for periods of thirty days, sixty days, two months or three months. Each time, notwithstanding one remittal, those extensions were ultimately upheld at second instance. The reasoning offered on those occasions was essentially that there was a reasonable suspicion that the applicant had committed a number of violent crimes within a short period of time and that if released he could reoffend since he had already been convicted in the past of a property-related offence.

50. In addition to the above, the Zrenjanin High Court and the Novi Sad Appeals Court stated, on 18 March 2013, 17 May 2013 and 3 July 2013 respectively, that: (a) the investigating judge had not yet heard all of the witnesses and obtained other relevant evidence; (b) an expert’s report was still being prepared; and (c) the said report was yet to be obtained.

51. The courts in question did not hear the applicant in person whenever the extension of his pre-trial detention was being considered, at first or second instance.

52. During this time, the applicant lodged three separate requests for the protection of legality (zahteva za zaštitu zakonitosti). The requests concerned a number of court decisions extending his detention, but were all rejected as inadmissible by the Supreme Court of Cassation (Vrhovni kasacioni sud) on 19 December 2013, 12 June 2014 and 6 August 2014 respectively. It would seem that it took the said court approximately a month to decide on each request, during which time the case file itself was also in its possession.

53. On 30 June 2015, as already noted above, the applicant was found guilty and sentenced by the Zrenjanin High Court to 7 years’ imprisonment. His detention was extended until the judgment became final.

54. On 22 December 2015, also as already noted above, the Novi Sad Appeals Court quashed this judgment and ordered a retrial. The applicant’s detention was extended, pending a further court decision.

55. On 24 March 2016 and 23 May 2016 the applicant’s detention was extended by the Zrenjanin High Court. On both occasions those extensions were upheld at second instance. The reasoning offered was that there were reasonable grounds to suspect that the applicant had committed a number of violent crimes within a short period of time and that if released he could reoffend since he had already been convicted in the past of a property-related offence. In so deciding, the courts involved did not hear the applicant in person.

56. By 22 March 2017, as noted above, the applicant’s conviction of 17 August 2016 became final and he was sentenced to 7 years’ imprisonment.

THE SEPARATE PROCEEDINGS REGARDING THE APPLICANT’S ALLEGATIONS OF POLICE ABUSE

57. On an unspecified date, the applicant’s sister reported the incidents of 20 and 21 February 2013 to the Provincial Ombudsman’s Office (Pokrajinski ombudsman).

58. On 3 June 2013 this office (“the Ombudsman”) interviewed the applicant, who repeated his allegations of police abuse.

59. On 14 June 2013 the Ombudsman informed the Zrenjanin High Court, the Ministry of Internal Affairs (Ministarstvo unutrašnjih poslova) –the Police Internal Control Sector (Sektor unutrašnje kontrole policije), and the Zrenjanin High Public Prosecutor’s Office (Više javno tužilaštvo u Zrenjaninu) of the applicant’s serious allegations of police ill-treatment.

60. On 8 July 2013 the Zrenjanin High Public Prosecutor’s Office informed the Zrenjanin First Instance Public Prosecutor’s Office (Osnovno javno tužilaštvo u Zrenjaninu) of the allegations in question.

61. On 11 July 2013 the latter prosecutor’s office requested from the Zrenjanin District Prison information as regards the applicant’s medical examinations, if any, and asked the Police Internal Control Sector to carry out an investigation into the applicant’s claims of police abuse.

62. On 12 July 2013 the District Prison provided the Zrenjanin First Instance Public Prosecutor’s Office with copies of the applicant’s relevant medical documentation and a copy of an official note prepared by a medical assistant on the same date. The note stated that the applicant had been first examined by a doctor on 21 February 2013. The doctor had found no visible injuries on the applicant’s body. The applicant had also complained that he had had breathing difficulties and had thus been sent to a specialist who confirmed that he was suffering from bronchitis and prescribed him antibiotics.

63. The Police Internal Control Sector thereafter interviewed the applicant, who repeated his allegations of police abuse. On 11 and 15 July 2013 they also questioned the officers involved, but they all denied any wrongdoing.

64. On 31 July 2013 the Police Internal Control Sector informed the Ombudsman of their activities and submitted a report to the Zrenjanin First Instance Public Prosecutor’s Office in this regard. That report was also forwarded to the Minister of Internal Affairs.

65. On 15 August 2013 the Zrenjanin First Instance Public Prosecutor’s Office proposed to the investigating judge of the Zrenjanin Court of First Instance (Osnovni sud u Zrenjaninu) to hear the applicant personally, with respect to his allegations of police abuse, but this hearing never took place.

66. On 16 August 2013 the Zrenjanin First Instance Public Prosecutor’s Office ordered the Police Internal Control Sector to interview the applicant’s family members who may have been present in the police station at the relevant time.

67. On 22 August 2013 the Police Internal Control Sector heard the applicant’s mother. She essentially repeated her earlier statement given to the investigating judge and noted that the applicant’s father had passed away in the meantime. The applicant’s mother also recalled that the applicant’s police abuse had “occurred in late February 2013”.

68. On 11 September 2013 the Ombudsman addressed the Novi Sad Appellate Public Prosecutor’s Office (Apelaciono javno tužilaštvo u Novom Sadu). It recalled, inter alia, what had taken place in the course of the investigation regarding the applicant’s allegations of police abuse and requested that formal criminal proceedings be instituted against the officers concerned. According to the Ombudsman, the applicant maintained that he could also identify the alleged perpetrators. The Ombudsman lastly noted that the applicant was of Romani origin and had attended only seven years of school, in a “special class”.

69. In October 2013 the Novi Sad Appellate Public Prosecutor’s Office informed the Ombudsman that the Zrenjanin High Public Prosecutor’s Office and the Zrenjanin First Instance Public Prosecutor’s Office were of the opinion that the applicant’s allegations of police abuse remained unsubstantiated. Additional evidence, however, would be obtained.

70. On 4 May 2014 the Zrenjanin First Instance Public Prosecutor’s Office asked the investigating judge of the Zrenjanin Court of First Instance to order a forensic medical examination of the injuries allegedly sustained by the applicant.

71. On 9 May 2014 the investigating judge so ordered.

72. On 27 May 2014 the forensic expert submitted his findings. He took into account the applicant’s statements, as well as the existing medical documentation, and concluded that although the applicant had alleged that he had been extensively beaten all over his body there was no medical documentation that would corroborate those assertions. The alleged abuse, if true, would have caused many visible and severe injuries.

73. On 24 June 2014 the Zrenjanin First Instance Public Prosecutor’s Office rejected the criminal complaint concerning the applicant’s alleged ill-treatment at the hands of the police.

74. The applicant thereafter lodged a formal objection against that decision.

75. On 5 August 2014 the objection was rejected by the Sombor High Public Prosecutor’s Office (Više javno tužilaštvo u Somboru) which explained that: (a) it took into account the statements given by all those concerned and the relevant medical evidence; (b) the Police Internal Control Sector’s report of 31 July 2013 had also established no wrongdoing on the part of the officers involved; and (c) neither the investigating judge who had heard the applicant personally nor the deputy public prosecutor who had been present on this occasion had reported noticing any injuries. Ultimately, the Sombor High Public Prosecutor’s Office held that there was no evidence that a crime prosecuted ex officio had been committed.

OTHER RELEVANT FACTS

76. On 14 November 2013 the Police Internal Control Sector refused to provide the applicant with any information as regards the course of the proceedings before it. However, by 21 July 2015 and based on the Freedom of Information Act, the applicant obtained the records of those proceedings, but even then certain parts were blacked out.

77. On 22 March 2013 the applicant lodged an appeal with the Constitutional Court (Ustavni sud) regarding his ill-treatment, free choice of counsel and detention, but on 24 September 2015 the said court rejected that appeal as unsubstantiated.

78. On 23 May 2014 and 14 July 2014 the applicant lodged two separate, inter alia, detention-related appeals with the Constitutional Court, but on 5 November 2015 it rejected them both as unsubstantiated.

79. On 28 June 2016 the applicant lodged yet another, inter alia, detention-related appeal with the Constitutional Court, but on 4 April 2019 the said court rejected that appeal as unsubstantiated. This decision was sent to the applicant on 30 April 2019 and received by him on 6 May 2019.

80. While in the Zrenjanin police station on 20 and 21 February 2013, one of the applicant’s co-defendants was allegedly also ill-treated by the police. It would appear that the applicant and this person had not directly witnessed each other’s alleged ill-treatment.

81. On 21 February 2013 yet another one of the applicant’s co-defendants was in the Zrenjanin police station. It remains unclear, however, whether he personally had witnessed the applicant’s alleged abuse by the police.

82. The Government maintained that the applicant had been photographed upon admission to the District Prison and that those photographs showed no traces of ill-treatment. The Government, however, did not provide the Court with the photographs in question.

83. In any event, according to the Government, the applicant was at all times fully informed of his rights by the police and was likewise never ill-treated by them.

RELEVANT LEGAL FRAMEWORK

THE 2001 CODE OF CRIMINAL PROCEDURE (ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU, PUBLISHED IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA – OG FRY – NO. 70/01, AMENDMENTS PUBLISHED IN OG FRY NO. 68/02 AND IN THE OFFICIAL GAZETTE OF THE REPUBLIC OF SERBIA – OG RS – NOS. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09 AND 76/10)

84. Articles 12 and 89 § 8 prohibited, inter alia, any and all violence aimed at extorting a confession or a statement from a suspect or a defendant.

85. Article 226 §§ 1, 2, 3 and 8 provided, inter alia, that any person could be invited by the police to provide relevant information about a crime which had been committed. However, the summons sent to this person had to indicate the capacity in which he or she was to be heard. Also, this person could only be placed in police custody if he or she had not responded to an earlier summons containing a warning to this effect. In any event, the person concerned could be held by the police for up to a maximum of four hours. Where the police subsequently concluded that person being interviewed was in fact to be deemed a suspect, he or she was to be immediately informed of the relevant charges, the right to a lawyer who would be present during the questioning and the right not to answer any questions in the absence thereof.

86. Articles 5 § 2, 142, 227 and 229, taken together, provided, inter alia, that a suspect could be arrested by the police, without an attempt to be summoned first, if: (i) he or she was in hiding or there was a danger of him or her absconding; (ii) there were circumstances indicating that he or she could tamper with evidence or influence witnesses and/or other participants in the criminal proceedings; and (iii) there were grounds to believe that he or she may reoffend. The suspect, however, then had to either be brought before an investigating judge or be formally detained by the police, which detention could not exceed forty-eight hours. In the latter case, the suspect had to be served with the provisional detention order within two hours as of his or her arrest and could lodge an appeal against it with the investigating judge, who would have to decide upon it within another four hours. Should the appeal be rejected and after the forty-eight hours have expired, the suspect would either be released or be brought to the investigating judge for questioning. The said provisional detention order had to contain, inter alia, the date and time of the suspect’s initial deprivation of liberty or of his or her wilful compliance with the summons, as well as the time when the detention based on the provisional detention order had commenced.

87. Articles 226 § 8, 228 § 1 and 229 § 5, taken together, provided that, inter alia, a person arrested by the police would have the right to contact his or her lawyer, directly or through family members.

88. Article 229 § 6 provided, inter alia, that a suspect had to have a lawyer once his or her forty-eight hour long provisional detention had been ordered by the police. If he or she was unable to retain counsel personally, the police could provide assistance in this respect. In any event, the suspect’s questioning by the police would be postponed until his or her lawyer arrived, the maximum delay for this being a period of eight hours in all. If the presence of a lawyer was not secured during this time, the police had to either release the suspect or bring him or her before an investigating judge.

89. Article 228 § 7 provided, inter alia, that the suspect was entitled to request that his medical examination be ordered by the investigating judge. The investigating judge’s decision to this effect, as well as the medical doctor’s subsequent opinion, were to be included in the case file.

90. Article 75 § 2 provided that, while in detention, such a person would have the right to a confidential consultation with his or her legal counsel before giving his or her first statement. This consultation could further only be overseen by means of visual, not audio, monitoring.

91. Articles 5 § 1, 71, 72, 226 §§ 8 and 9, 227 § 2, 228 § 1 and 229 §§ 6, 7 and 8, read in conjunction, provided, inter alia, that a person arrested by the police would have the right to remain silent, as well as the right to be heard in the presence of his or her chosen counsel, or, in the absence thereof and depending on the seriousness of the charges, to be provided with a legal aid lawyer paid for by the State. When the arrested person’s questioning was carried out in accordance with the law, a statement given by him or her on this occasion could be used as evidence in the subsequent criminal proceedings.

92. Article 142 § 1 provided that a person could be remanded in custody on reasonable suspicion of having committed a crime if, inter alia, the conditions set out in paragraph 86 above, under (i), (ii) and/or (iii) in particular, were fulfilled.

93. According to Articles 143-145, inter alia, the investigating judge could order detention for up to one month. Throughout the judicial investigation stage of the proceedings, the defendant was not explicitly entitled to request his release, but the investigating judge could release the defendant with the consent of the public prosecutor. If there was a disagreement between the two, the issue had to be resolved by a three-judge panel of the same court, within 48 hours. The same three-judge panel could also extend the defendant’s detention for another two months, following the initial one month ordered by the investigating judge. The defendant and his counsel could lodge an appeal against this decision to a higher court thereafter. As regards crimes punishable by more than five years’ imprisonment, the three-judge panel of the immediately higher court could extend the defendant’s detention for an additional period of three months. The defendant and his counsel could, again, lodge an appeal against this decision if they so wished. Following the expiration of these three months, the defendant had to be indicted or released. Domestic law, therefore, provided that pre-indictment detention could not last more than six months in all.

94. Article 262 provided, inter alia, that whenever called upon to decide in the course of a judicial investigation the above-mentioned three-judge panel could, but was not obliged to, invite the parties to the proceedings, including the defendant, and the defendant’s counsel to personally attend its meetings and orally present their arguments.

95. Article 146 provided, inter alia, that, following the indictment of the defendant and until the adoption of the judgement at first instance, all detention-related issues were for the relevant chamber to decide. Apart from that, detention was automatically reviewed every thirty days until the indictment was confirmed and every two months following this confirmation until the adoption of the judgment at first instance.

96. Article 142a provided, inter alia, that before ordering his or her detention the investigating judge or the chamber concerned had to hear the defendant personally. The public prosecutor and the defendant’s counsel could attend the hearing. The court also had a duty to properly inform them of the time and place of the hearing, but could still conduct it without them if they were properly informed but failed to appear in court. Exceptionally, detention could be ordered without the defendant being heard in person if the summons could not be properly served because of his or her “unavailability”, a failure to report a change of address or if there was a “danger in postponing” the adoption of a decision in this regard. With respect to the extension of one’s detention or his or her release therefrom, this was, with a single exception related to the judicial investigation stage of the proceedings, to be decided by the relevant chamber.

THE 2011 CODE OF CRIMINAL PROCEDURE (ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU, PUBLISHED IN OG RS NO. 72/11, AMENDMENTS PUBLISHED IN OG RS NOS. 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 AND 55/14)

97. Article 86 § 2 provides that during a hearing a defendant shall be entitled to give his or her views regarding all of the circumstances which are held against him or her and present all of the facts which can be used in his or her defence.

98. Articles 211 § 1, 212 §§ 1-4 and 216 §§ 1 and 3 of this Code, in so far as relevant, essentially correspond to Articles 142 § 1, 142a and 146 of the 2001 Code of Criminal Procedure, as described in paragraphs 86, 92, 95 and 96 above.

99. Article 216 § 2 provides that detention may be ordered, extended or terminated by the court ex officio, at the request of the parties to the proceedings or at the request of the defendant’s counsel.

100. Articles 216 § 3 and 467 § 2, taken together, provide, inter alia, that when deciding on appeals lodged against detention-related decisions, rendered at first instance and as part of the post-indictment automatic detention review procedure, a second instance court is not obliged to but may invite the parties to the proceedings, hence including the defendant, to attend its session if it considers that their presence might be useful for the purposes of “clarifying matters”.

101. The 2011 Code of Criminal Procedure entered into force on 1 October 2013, thereby repealing the 2001 Code of Criminal Procedure.

THE LAW

JOINDER OF THE APPLICATIONS

102. Having regard to the related subject matter of the applications, the Court finds it appropriate to examine them jointly in a single judgment.

ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 3 OF THE CONVENTION

103. The applicant complained, under Article 3 of the Convention, of having been ill-treated while in police custody on 20 and 21 February 2013 and of the respondent State’s subsequent failure to conduct an effective official investigation in that regard. Article 3 of the Convention reads as follows:

“No one shall be subjected to torture or to inhuman or degrading treatment or punishment.”

Admissibility

104. The Court considers that these complaints are neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any of the other grounds listed in Article 35 of the Convention. They must therefore be declared admissible.

Merits
1. The parties’ submissions

105. The applicant reaffirmed his complaints and maintained that the facts of the case disclosed a violation of Article 3 of the Convention, in terms of its substantive as well as its procedural aspects.

106. The Government averred that there was no evidence that the applicant had in fact been ill-treated by the police. The investigation into his allegations of police abuse had also been thorough, independent, prompt and well co-ordinated. It could not, however, have resulted in any formal charges being brought against the officers concerned given the absence of any proper substantiation of the allegations in question.

The Court’s assessment

(a) The procedural aspect

(i) General principles

107. The Court reiterates that where a person raises an arguable claim or makes a credible assertion that he or she has suffered treatment contrary to Article 3 at the hands of State agents, that provision, read in conjunction with the general duty under Article 1 of the Convention to “secure to everyone within their jurisdiction the rights and freedoms defined in ... [the] Convention”, requires by implication that there should be an effective official investigation (see, among many authorities, Assenov and Others v. Bulgaria, 28 October 1998, § 102, Reports of Judgments and Decisions 1998‑VIII; Labita v. Italy [GC], no. 26772/95, § 131, ECHR 2000‑IV; Bouyid v. Belgium [GC], no. 23380/09, § 124, ECHR 2015; and Almaši v. Serbia, no. 21388/15, § 60, 8 October 2019).

108. Whatever the method of investigation, the authorities must act as soon as an official complaint has been lodged. Even when, strictly speaking, no complaint has been made, an investigation must be started if there are sufficiently clear indications that ill-treatment has been used (see, for example, Stanimirović v. Serbia, no. 26088/06, § 39, 18 October 2011, and Almaši, cited above, § 61).

109. The Court has also held that the investigation should be capable of leading to the identification and – if appropriate – punishment of those responsible (see, for example, Aghdgomelashvili and Japaridze v. Georgia, no. 7224/11, § 37, 8 October 2020). If not, the general legal prohibition of torture and inhuman and degrading treatment and punishment would, despite its fundamental importance, be ineffective in practice and it would be possible in some cases for State agents to abuse the rights of those within their control with virtual impunity (see Labita, cited above, § 131). The investigation must also be thorough: the authorities must always make a serious attempt to find out what happened and should not rely on hasty or ill-founded conclusions to close their investigation or as the basis of their decisions. Furthermore, the investigation must be prompt and independent. Lastly, it must afford a sufficient element of public scrutiny to secure accountability. While the degree of public scrutiny required may vary, the complainant must be afforded effective access to the investigatory procedure in all cases (see Batı and Others v. Turkey, nos. 33097/96 and 57834/00, § 137, ECHR 2004-IV; Krsmanović v. Serbia, no. 19796/14, § 74, 19 December 2017; and Almaši, cited above, § 62). More specifically, in order to ensure sufficiency of public scrutiny, the victim or his or her family must be involved in the procedure to the extent necessary to safeguard their legitimate interests (see, for example, Yatsenko v. Ukraine, no. 75345/01, § 43, 16 February 2012; see also, albeit in the context of Article 2 of the Convention, Mustafa Tunç and Fecire Tunç v. Turkey [GC], no. 24014/05, § 179, 14 April 2015; Hugh Jordan v. the United Kingdom, no. 24746/94, § 133, in fine, 4 May 2001; Cangöz and Others v. Turkey, no. 7469/06, § 144, 26 April 2016; and Karataş and Others v. Turkey, no. 46820/09, § 86, 12 September 2017). However, the disclosure or publication of police reports and investigative materials may involve sensitive issues with possible prejudicial effects for private individuals or other investigations. It cannot therefore be regarded as an automatic requirement that a victim or his or her next-of-kin be granted access to the investigation as it goes along. The requisite access may be provided for in other stages of the available procedures and the investigating authorities do not have a duty to satisfy every request for a particular investigative measure in the course of an investigation (see, for example and among other authorities, Ramsahai and Others v. the Netherlands [GC], no. 52391/99, § 347, ECHR 2007‑II, and Armani Da Silva v. the United Kingdom [GC], no. 5878/08, § 236, 30 March 2016, albeit both in the context of Article 2 of the Convention).

(ii) Application of these principles to the present case

110. The Court considers that the applicant’s complaint of police abuse was such as to require an effective official investigation (see paragraphs 19 and 23 above), it being noted that even where there is insufficient evidence to show that an applicant was in fact ill-treated the procedural obligation to investigate may still arise, particularly when, as in the present case, there is a potential for abuse in a detention context (see, mutatis mutandis, Stepuleac v. Moldova, no. 8207/06, § 64, 6 November 2007).

111. Turning to the investigation itself, the Court observes a somewhat inconsistent approach to the assessment of evidence by the national prosecuting authorities in dealing with the applicant’s allegations of police ill-treatment. Notably, the public prosecutor’s office partly based its conclusions on the statements given by the police officers involved in the incident and discounted the testimony offered by the applicant’s parents and the applicant personally, apparently because they were considered as inherently biased (see paragraph 75 above). At the same time, however, the prosecuting authorities accepted the credibility of the police officers’ statements, without giving a convincing explanation and despite the fact that those statements might also have been subjective and aimed at evading the latter’s criminal liability (see, mutatis mutandis, Ognyanova and Choban v. Bulgaria; no. 46317/99, § 99, 23 February 2006, and Antipenkov v. Russia, no. 33470/03, § 69, 15 October 2009).

112. The Court notes that on 22 February 2013 the applicant complained about his abuse by the police before the investigating judge, but that the said judge failed to promptly order a medical examination (see paragraph 19 above). The applicant was furthermore allegedly capable of identifying his purported abusers but an identity parade in this connection was never carried out (see paragraph 68 above). Also, neither the doctors who had examined the applicant nor one of the applicant’s co-defendants, who had likewise been in the police station on 21 February 2013, were heard in the course of the investigation even though they might have been able to shed some light on the matters being investigated (see paragraphs 18, 21, 22 and 81 above). It is, of course, understood that had those witnesses been heard it would ultimately have been up to the relevant domestic authorities themselves to consider those statements in conjunction with the other available evidence and to assess their probative value.

113. Lastly, on 14 November 2013 the internal police investigation department refused to provide the applicant with any information as regards the course of the proceedings before it. By 21 July 2015 the applicant managed to obtain the records of those proceedings (see paragraph 76 above). All this, in the Court’s view and in the specific circumstances, cannot but be deemed as having hindered the applicant’s effective access to the investigatory procedure. It is of course understood that the disclosure or publication of police reports or investigative materials may at times involve sensitive issues with possible prejudicial effects on private individuals or other investigations, so that it cannot be regarded as an automatic requirement in all situations (see, albeit in the context of Article 2 of the Convention, Fountas v. Greece, no. 50283/13, §§ 71, 94 and 95, 3 October 2019). In the present case, however, there was no indication of any of those issues.

114. In the light of the foregoing, the Court concludes that the respondent State’s authorities failed to carry out an effective official investigation into the applicant’s allegations of ill-treatment. There has, consequently, been a violation of Article 3 of the Convention under its procedural limb.

(b) The substantive aspect

(i) General principles

115. The Court reiterates that Article 3 of the Convention must be regarded as one of the most fundamental provisions of the Convention and as enshrining core values of the democratic societies making up the Council of Europe (see, for example, Pretty v. the United Kingdom, no. 2346/02, § 49, ECHR 2002-III, and Ilias and Ahmed v. Hungary [GC], no. 47287/15, § 124, 21 November 2019). In contrast to the other provisions of the Convention, it is cast in absolute terms, without exception or proviso, or the possibility of derogation under Article 15 of the Convention (see, inter alia, Chahal v. the United Kingdom, judgment of 15 November 1996, § 79, Reports 1996-V, and Rooman v. Belgium [GC], no. 18052/11, § 141, 31 January 2019).

116. According to the Court’s settled case-law, ill-treatment must attain a minimum level of severity if it is to fall within the scope of Article 3. The assessment of this minimum level of severity is relative; it depends on all the circumstances of the case, such as the duration of the treatment, its physical and mental effects and, in some cases, the sex, age and state of health of the victim (see, among other authorities, Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, § 88, ECHR 2010; Price v. the United Kingdom, no..33394/96, § 24, ECHR 2001-VII; Jalloh v. Germany [GC], no. 54810/00, § 67, 11 July 2006; and Z.A. and Others v. Russia [GC], nos. 61411/15 and 3 others, § 181, 21 November 2019).

117. Treatment has been held by the Court to be “inhuman” because, inter alia, it was premeditated, applied for hours at a stretch and caused either actual bodily injury or intense physical and mental suffering (see Labita, cited above, § 120). It has been considered “degrading” when it was such as to arouse in its victims feelings of fear, anguish and inferiority capable of humiliating and debasing them and possibly breaking their physical or moral resistance (see Hurtado v. Switzerland, 28 January 1994, opinion of the Commission, § 67, Series A no. 280, and Wieser v. Austria, no. 2293/03, § 36, 22 February 2007). Torture, however, involves deliberate inhuman treatment causing very serious and cruel suffering (see, for example, Aydın v. Turkey, 25 September 1997, §§ 83-84 and 86, Reports 1997-VI, and Habimi and Others v. Serbia, no. 19072/08, § 85, 3 June 2014).

118. In the context of detainees, the Court has emphasised that individuals in custody are in a vulnerable position and that the authorities are under a duty to protect their physical well-being (see, among other authorities, Mouisel v. France, no. 67263/01, § 40, ECHR 2002‑IX; Habimi and Others, cited above, § 86; and Jevtović v. Serbia, no. 29896/14, § 76, 3 December 2019). Any recourse to physical force in respect of a person deprived of his or her liberty which has not been made strictly necessary by his or her own conduct diminishes human dignity and is in principle an infringement of the right set forth in Article 3 of the Convention (see Bouyid, cited above, § 100). The Court emphasises that the words “in principle” cannot be taken to mean that there might be situations in which such a finding of a violation is not called for, because the above-mentioned severity threshold has not been attained. Any interference with human dignity strikes at the very essence of the Convention. For that reason any conduct by law-enforcement officers vis-à-vis an individual which diminishes human dignity constitutes a violation of Article 3 of the Convention. That applies in particular to their use of physical force against an individual where it is not made strictly necessary by his or her conduct, whatever the impact on the person in question (ibid., § 101).

119. Allegations of ill-treatment have to be supported by appropriate evidence. In assessing evidence, the Court has generally applied the standard of proof of “beyond reasonable doubt” (see Ireland v. the United Kingdom, 18 January 1978, § 161, Series A no. 25). However, such proof may follow from the coexistence of sufficiently strong, clear and concordant inferences or of similar unrebutted presumptions of fact. Where the events at issue lie wholly, or in large part, within the exclusive knowledge of the authorities, as in the case of individuals within their control in custody, strong presumptions of fact will arise in respect of injuries occurring during such detention. Indeed, the burden of proof may be regarded as resting on the authorities to provide a satisfactory and convincing explanation (see Salman v. Turkey [GC], no. 21986/93, § 100, ECHR 2000-VII) while in the absence of such explanation the Court may draw inferences which may be unfavourable for the Government (see, among other authorities, Bouyid, cited above, § 83). Whilst it is not, in principle, the Court’s task to substitute its own assessment of the facts for that of the domestic courts, the Court is nevertheless not bound by the domestic courts’ findings in this regard (see, for example, Jevtović, cited above, § 77).

(ii) Application of these principles to the present case

120. The Court notes that the applicant alleged that he had been abused by the police on 20 and 21 February 2013 and that his parents allegedly witnessed his abuse on the latter occasion. The applicant also maintained that this had been done in order to elicit his confession in respect of the crimes with which he had been charged. It must in the Court’s view, however, be noted that the applicant only complained of the said ill-treatment on 22 February 2013 before the investigating judge, but did not mention it to his legal aid lawyer on 20 or 21 February 2013 (see paragraphs 15, 16 and 19 above). In fact, the police interview of 20 February 2013 was attended by the deputy public prosecutor personally, who would, at least legally speaking, have been duty-bound to investigate any allegations of police brutality (see paragraph 15 above).

121. Furthermore, in his statement given to the investigating judge on 22 February 2013 the applicant simultaneously yet somewhat confusingly said that he had had to confess to the crimes in question for fear of additional police abuse but that he could not say that he had not committed those crimes since he had in fact done so (see paragraph 19 above). Once, however, the applicant had rehired V.J.Đ. as his lawyer he decided to exercise his right to remain silent as regards the charges, in an attempt to put forth a new defence strategy (see paragraph 23 above). On 22 February 2013 the investigating judge also apparently noticed no visible injuries on the applicant or he would otherwise have been legally required to take appropriate action (see paragraph 19 above). There is no evidence in the case file that either the investigating judge or the deputy public prosecutor would have had a reason to be negatively predisposed toward the applicant and the Court cannot engage in speculation. Similarly, as regards the applicant’s legal aid lawyer, the Court notes that the applicant did not remove him before 5 March 2013, which would indicate the absence of a pressing need on his part to distance himself from a person who might not have had his best interests at heart (see paragraph 23 above).

122. Lastly, as regards medical examinations, the Court notes that on 21 February 2013, while in the Zrenjanin District Prison, the applicant was visited by a prison doctor who, in response to the applicant’s complaints, noted that his lungs required further examination (see paragraph 18 above). On 25 February 2013 the police took the applicant to a medical facility in order for an x-ray and spirometry to be carried out. The doctors concluded that the applicant was suffering from bronchitis (see paragraph 21 above). On 27 February 2013 the applicant was again examined by a doctor, who found no visible injuries (see paragraph 22 above). Lastly, on 27 May 2014 a forensic expert submitted his findings. He took into account the applicant’s statements, as well as the existing medical documentation, and concluded that although the applicant had alleged that he had been extensively beaten all over his body there was no medical documentation that would corroborate those assertions (see paragraph 72 above). In these circumstances, the Court cannot but conclude that the existing medical evidence does not support the applicant’s allegation to the effect that he was ill-treated while in police custody. At the same time, however, the Court notes with some concern the possibility that there may have been a significant deficiency in the way in which some of the medical examinations in question may have been carried out (see paragraph 22 above, as regards the presence of police officers during at least one of the medical examinations which might have effected its findings).

123. In view of the foregoing and applying the standard of proof of “beyond reasonable doubt” (as explained in some detail in paragraph 119 above), the Court cannot find a violation of the substantive aspect of Article 3 of the Convention, the failings in the investigation carried out by the Serbian authorities not being such as to allow the Court to draw any inferences in this regard (see, mutatis mutandis, Habimi and Others, cited above, § 91).

ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 5 OF THE CONVENTION

124. The applicant complained that he had suffered multiple violations of Article 5 of the Convention, in particular that: (a) his police detention had been partly unlawful; (b) the length of his overall pre-trial detention had been excessive; (c) the reasoning offered by the domestic authorities therefor had been abstract and repetitive; and (d) the domestic courts had also failed to hear him in person whenever the extension of his pre-trial detention had been considered.

125. The Court, being the master of the characterisation to be given in law to the facts of the cases before it (see, among many other authorities, Radomilja and Others v. Croatia [GC], nos. 37685/10 and 22768/12, §§ 114 and 126, 20 March 2018), is of the opinion that the complaint described under (a) above falls to be examined under Article 5 § 1 (c) of the Convention, the complaints under (b) and (c) above fall to be examined under Article 5 § 3 of the Convention, and, lastly, that the complaint under (d) above falls to be examined under Article 5 § 4 of the Convention, which provisions read as follows:

“1. Everyone has the right to liberty and security of person. No one shall be deprived of his liberty save in the following cases and in accordance with a procedure prescribed by law:

...

(c) the lawful arrest or detention of a person effected for the purpose of bringing him before the competent legal authority on reasonable suspicion of having committed an offence or when it is reasonably considered necessary to prevent his committing an offence or fleeing after having done so;

...

3. Everyone arrested or detained in accordance with the provisions of paragraph 1 (c) of this Article shall be brought promptly before a judge or other officer authorised by law to exercise judicial power and shall be entitled to trial within a reasonable time or to release pending trial. Release may be conditioned by guarantees to appear for trial.

4. Everyone who is deprived of his liberty by arrest or detention shall be entitled to take proceedings by which the lawfulness of his detention shall be decided speedily by a court and his release ordered if the detention is not lawful.

...”

Admissibility

126. The Court considers that these complaints are neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any of the other grounds listed in Article 35 of the Convention. They must therefore be declared admissible.

Merits
1. As regards the lawfulness of the applicant’s detention by the police examined under Article 5 § 1 (c) of the Convention

(a) The parties’ submissions

127. The applicant maintained that his police detention between 12.50 p.m. or 1.00 p.m. and 3.50 p.m. on 20 February 2013 and between 9.00 p.m. on 20 February 2013 and 22 February 2013 had been in breach of the relevant domestic legislation (see paragraphs 85, 86 and 88 above).

128. The Government maintained that the applicant’s detention by the police had been fully in accordance with the applicable domestic law, as well as the relevant Convention requirements. Furthermore, on 20 February 2013 the applicant had been properly summoned, immediately following the search of his home, to be heard by the police shortly thereafter. Since the applicant’s residence was some 22 kilometres from the Novi Kneževac police station, “he was [then] transported there by the police officers” themselves. The applicant had never opposed this and had also been free to leave the police station at any point before his formal detention, although he had never attempted to do so.

(b) The Court’s assessment

(i) General principles

129. The key purpose of Article 5 is to prevent arbitrary or unjustified deprivations of liberty. Where the “lawfulness” of detention is at issue, including the question whether “a procedure prescribed by law” has been followed, the Convention refers essentially to national law and lays down the obligation to conform to the substantive and procedural rules thereof. While it is normally in the first place for the national authorities, notably the courts, to interpret and apply domestic law, it is otherwise in relation to cases where, as under Article 5 § 1, failure to comply with that law entails a breach of the Convention. In such cases the Court can and should exercise a certain power to review whether national law has been observed (see, among other authorities, Benham v. the United Kingdom, 10 June 1996, § 41, Reports of Judgments and Decisions 1996‑III; Douiyeb v. the Netherlands [GC], no. 31464/96, §§ 44-45, 4 August 1999; and Šaranović v. Montenegro, no. 31775/16, § 68, 5 March 2019).

130. Compliance with national law is not, however, sufficient: Article 5 § 1 requires in addition that any deprivation of liberty should be in keeping with the purpose of protecting the individual from arbitrariness (see, among many other authorities, Winterwerp v. the Netherlands, 24 October 1979, § 37, Series A no. 33; Witold Litwa v. Poland, no. 26629/95, §§ 72‑73, ECHR 2000‑III; and S., V. and A. v. Denmark [GC], nos. 35553/12 and 2 others, § 74, 22 October 2018). Detention will be “arbitrary” where, despite complying with the letter of national law, there has been an element of bad faith or deception on the part of the authorities (see, for example, Bozano v. France, 18 December 1986, § 59, Series A no. 111, and Mooren v. Germany [GC], no. 11364/03, §§ 77-79, 9 July 2009) or where the domestic authorities neglected to attempt to apply the relevant legislation correctly (see Benham, cited above, § 47; Liu v. Russia, no. 42086/05, § 82, 6 December 2007; and Marturana v. Italy, no. 63154/00, § 80, 4 March 2008).

(ii) Application of these principles to the present case

131. On 20 February 2013, at around 12.50 p.m. or 1.00 p.m., the police, having searched his home, took the applicant to the Novi Kneževac police station. According to the Government, the applicant went there of his own free will. According to the applicant, however, he did not. In any event, by 1.45 p.m. at the latest, the applicant arrived at the police station (see paragraph 6 above).

132. According to V.J.Đ., who arrived in the police station by 2.45 p.m., the police informed him that the applicant was not being held as a suspect, but rather as a witness and that as such he was in no need of a lawyer (see paragraph 8 above).

133. The applicant, again according to V.J.Đ., was served with the summons for his police interview at 2.45 p.m. According to the Government, however, the applicant was served therewith immediately after the search of his home (see paragraph 9 above). The summons itself was dated 20 February 2013. It invited the applicant, “as a citizen”, to come to the Novi Kneževac police station on that date, at 1.00 p.m., and provide information about a robbery. He was also informed that should he fail to appear, he would be brought forcibly. There was no indication on this document as to when the applicant was served therewith (see paragraph 10 above).

134. The police thereafter issued a detention order and served it on the applicant at 3.50 p.m. The order stated that the applicant could be held by the police for a period of 48 hours, starting at 3.50 p.m., which was “when he had been deprived of his liberty, that is when he had complied with the summons” (see paragraph 11 above). At 9.20 p.m. the applicant was interviewed by the Zrenjanin police in the presence of his legal aid lawyer (see paragraph 15 above). Two days later, on 22 February 2013, the investigating judge of the Zrenjanin High Court ordered the applicant’s detention for a period of up to thirty days (see paragraph 20 above).

135. In view of the above, the Court notes that there is no evidence in the case file, apart from the applicant’s own allegations to this effect, that he had indeed been brought forcibly to the police station in Novi Kneževac, following the search of his home on 20 February 2013, or that he had been held there against his will before 3.50 p.m., which was when the police issued their 48-hour provisional detention order. Furthermore, within that time frame, on 22 February 2013, the investigating judge extended the applicant’s detention for another thirty days. In those circumstances, the applicant’s deprivation of liberty was fully in compliance with the relevant domestic legislation (see paragraphs 85, 86 and 93 above). The applicant was also not questioned by the police before the arrival of his lawyer and was ultimately interviewed by them in Zrenjanin on 20 February 2013 at 9.20 p.m., in the presence of his legal aid lawyer and less than six hours after being detained on the basis of the said provisional detention order. The requirements of Article 229 § 6 of the Code of Criminal Procedure were therefore likewise complied with in the present case (see paragraphs 87 and 88 above).

136. In view of the foregoing, there has been no violation of Article 5 § 1 of the Convention.

As regards the length of the applicant’s overall pre-trial detention and the reasoning offered by the domestic authorities therefor examined under Article 5 § 3 of the Convention

(a) The parties’ submissions

(i) The applicant

137. The applicant reaffirmed his complaint. He further noted that the domestic authorities had not conducted the proceedings in question with the necessary diligence, which had decisively contributed to the length of his pre-trial detention.

138. According to the applicant, his detention had also been repeatedly extended on the basis of repetitive and abstract reasoning and thus in a “quasi-automatic” manner. The applicant’s situation had changed over time, procedurally and otherwise, but this had not been taken into account by the domestic courts.

(ii) The Government

139. The Government maintained that the length of the applicant’s pre-trial detention had been reasonable bearing in mind the complexity of the case and the severity of the crimes in question. There had also been five defendants and fifteen victims involved. One of the defendants had been a minor, which meant that the domestic judicial authorities had to comply with very specific procedural requirements. The victims had also been mostly elderly and weak and had lived in various municipalities but still had to travel to court in order to give their statements. Any delays in the proceedings had been caused by the conduct of the defendants’ own counsel, except on one occasion when it had been the court’s responsibility (see paragraph 35 above). Allegations of police ill-treatment likewise required an investigation, adding to the overall length of the proceedings and hence to the duration of the pre-trial detention in question. The applicant’s repeated lodging of requests for the protection of legality had the same effect.

140. Finally, the Government maintained that the reasons offered for the applicant’s detention had been relevant and sufficient and that their very nature had been such that their compelling quality had persisted throughout the proceedings. In any event, while the reasoning was generally similar it was certainly not identical at all times (see paragraph 20 above).

(b) The Court’s assessment

(i) General principles

141. As established in Neumeister v. Austria (judgment of 27 June 1968, § 4, Series A no. 8), the second limb of Article 5 § 3 does not give judicial authorities a choice between either bringing an accused to trial within a reasonable time or granting him or her provisional release pending trial. Until conviction, the accused must be presumed innocent, and the purpose of the provision under consideration is essentially to require the individual’s provisional release once continued detention ceases to be reasonable (see also Lakatoš and Others v. Serbia, no. 3363/08, § 91, 7 January 2014).

142. This form of detention can only be justified in a given case if there are specific indications of a genuine requirement of public interest which outweighs the rule of respect for individual liberty laid down in Article 5 of the Convention (see, among other authorities, Kudła v. Poland [GC], no. 30210/96, § 110 et seq, ECHR 2000‑XI).

143. The responsibility falls in the first place on the national judicial authorities to ensure that the pre-trial detention of an accused person does not exceed a reasonable time. To this end they must examine all the facts arguing for or against the existence of an important public interest justifying a departure from the rule in Article 5 and must set them out in their decisions on the applications for release (see, for example, Weinsztal v. Poland, no. 43748/98, judgment of 30 May 2006, § 50). It is essentially on the basis of the reasons given in these decisions and of the facts mentioned by the applicant in his appeals, that the Court is called upon to decide whether or not there has been a violation of Article 5 § 3 (see Labita, cited above, § 152, and Lakatoš and Others, cited above, § 93).

144. The persistence of reasonable suspicion that the person arrested has committed an offence is a condition sine qua non for the lawfulness of the continued detention, but “promptly after arrest”, that is as of the adoption of the first decision ordering detention on remand, it no longer suffices in itself and the Court must then establish whether the other grounds given by the judicial authorities continued to justify the deprivation of liberty (see Buzadji v. the Republic of Moldova [GC], no. 23755/07, § 102, 5 July 2016). Where such grounds were “relevant” and “sufficient”, the Court must also be satisfied that the national authorities displayed “special diligence” in the conduct of the proceedings at issue (see, among other authorities, Letellier v. France, judgment of 26 June 1991, Series A no. 207, § 35, and Yağcı and Sargın v. Turkey, judgment of 8 June 1995, § 50, Series A no. 319‑A).

145. Unlike the first limb of Article 5 § 3, there is no express requirement of “promptness” in its second limb. However, the required scrutiny, whether on application by the applicant or by the judge of his or her own motion, must take place with due expedition, in order to keep any unjustified deprivation of liberty to an acceptable minimum (see, for example, Lakatoš and Others, cited above, § 95).

(ii) Application of these principles to the present case

146. The applicant’s pre-trial detention began when he was placed in provisional police custody on 20 February 2013 (see paragraph 11 above). He was then detained for the purposes of Article 5 § 3 until his conviction by the Zrenjanin High Court on 30 June 2015 (see paragraph 43 above; see also, for example, Stanimirović v. Serbia, no. 26088/06, § 43, 18 October 2011). From that date until 22 December 2015, when the Novi Sad Appeals Court quashed the first‑instance decision (see paragraph 44 above), he was detained “after conviction by a competent court”, within the meaning of Article 5 § 1 (a) and therefore that period of his detention falls outside the scope of Article 5 § 3 (see Solmaz v. Turkey, no. 27561/02, § 34, ECHR 2007‑II). From 22 December 2015, however, until his fresh conviction by the Zrenjanin High Court on 17 August 2016 (see paragraph 47 above), the applicant was again in pre-trial detention for the purposes of Article 5 § 3 of the Convention (see Stanimirović, cited above, § 43). It follows that the applicant’s pre-trial detention, including the period prior to his initial conviction, lasted for approximately three years in all (see, mutatis mutandis, Yaroshovets and Others v. Ukraine, nos. 74820/10 and 4 others, §§ 115-16, 3 December 2015; also, compare and contrast, for example, Idalov v. Russia [GC], no. 5826/03, §§ 129, 130 and 134, 22 May 2012, where the applicant, unlike the applicant in the present case, had been released from his pre-trial detention and then re-arrested).

147. During this time, following the initial police-issued provisional detention order the national judicial authorities extended the applicant’s pre-trial detention on fifteen separate occasions for periods of thirty days, sixty days, two months, three months or until a further court decision. Each time, notwithstanding one remittal, those extensions were ultimately upheld at second instance (see paragraphs 49-56 above). On all but four of those occasions the reasoning offered was essentially that there was reasonable suspicion that the applicant had committed a number of violent crimes within a short period of time and that if released he could reoffend since he had already been convicted in the past of a property-related offence (see paragraphs 49 and 55 above). As regards the said four occasions, on 22 February 2013, 18 March 2013, 17 May 2013 and 3 July 2013 respectively, to the above reasoning the Zrenjanin High Court and the Novi Sad Appeals Court added that if released the applicant could influence witnesses who had not yet been heard in the proceedings, that there was other relevant evidence that was yet to be obtained and that an expert’s report was still being prepared (see paragraphs 20 and 50 above).

148. In these circumstances, the Court cannot but conclude that the national judicial authorities assessed the need to continue the applicant’s pre-trial detention from a rather abstract and formalistic point of view, taking into consideration, as they did for the overwhelming part, only that if released he could reoffend. While this ground for detention on remand, as such, cannot be deemed as being in breach of Convention requirements, a repeated yet formulaic reference to it alone cannot justify almost three years of pre-trial detention in the present case, particularly since the domestic courts did not offer any assessment as to how the applicant’s overall detention-related situation may have changed over time. To hold otherwise would imply a possibility of indefinite pre-trial detention on this basis alone. Concerning the four occasions where there was some mention of other reasons for the applicant’s detention (see paragraphs 20 and 50 above), they too were abstract. Specifically, there was no substantiation on the part of the domestic courts, for example, as to why the witnesses in question had not yet been heard or what the indications were that the applicant if released would try to influence them. With respect to the other “relevant evidence” and the “expert’s report” in question, the domestic judicial authorities likewise failed to explain what this evidence consisted of and/or what made it relevant, as well as why that evidence and the expert’s report itself had not yet been obtained. Both matters were, in any event, something that the domestic authorities themselves had to secure.

149. The Court further considers that the criminal proceedings brought against the applicant were not of unusual complexity given the crimes in question and that, ultimately, the length of proceedings in a criminal case does not necessarily have to correspond to the length of a defendant’s pre-trial detention. Also, the applicant cannot be blamed for making use of domestic remedies and especially not for complaining about alleged police abuse. It is up to the respondent State’s authorities, after all, to deal with those efficiently. Lastly, the Court notes that even if the applicant’s lawyer did arguably cause some delay on two specific occasions, this did not account for more than a month’s delay in all (see paragraphs 34 and 39 above) and cannot as such be of any bearing on the Court’s conclusions as expressed above.

150. In view of the foregoing, there has been a violation of Article 5 § 3 of the Convention.

As regards the domestic courts’ alleged failure to hear the applicant in person when considering the extension of his pre-trial detention examined under Article 5 § 4 of the Convention

(a) The parties’ submissions

(i) The applicant

151. The applicant reaffirmed his complaint. He further averred that he had been heard in person only once as regards the extension of his pre-trial detention and that this had happened on 22 February 2013 before the investigating judge of the Zrenjanin High Court (see paragraph 19 above). Since then, up until his ultimate conviction in 2016, neither he nor his defence counsel had been heard in person on such occasions or in the related appeals proceedings thereafter. While it was true that the applicant was heard in person on 8 September 2014 and 25 April 2016, that had to do with the presentation of his defence against the charges pressed against him rather than any detention-related issues (see paragraphs 41 and 46 above).

(ii) The Government

152. The Government maintained that there had been no violation of this provision. In particular, on 22 February 2013 and 5 March 2013 the applicant had been heard by the investigating judge in person and the same happened on 8 September 2014 and 25 April 2016 before the Zrenjanin High Court’s trial chamber (see paragraphs 19, 23, 41 and 46 above). On all of those occasions the applicant had been able to request the re-examination of his detention, as well as his release, even though some of those hearings may not have been primarily related to his detention (see paragraphs 97 and 99 above). In any event, the Convention did not require that a detainee be heard in person each and every time when the extension of his detention was being considered. In the specific circumstances of the present case, the applicant had thus been heard at reasonable intervals and had also made extensive use of the available appeals procedures wherein he had been able to put forth all of his detention-related arguments. Lastly, the Government maintained that the applicant had never lodged his own separate request aimed at the termination of his detention, that is one apart from the periodic extension procedure, in which connection he could also have asked to be heard in person (see paragraph 99 above).

(b) The Court’s assessment

153. The Court reiterates that Article 5 § 4 entitles an arrested or detained person to institute proceedings bearing on the procedural and substantive conditions which are essential for the “lawfulness”, in Convention terms, of their deprivation of liberty. Although it is not always necessary that the procedure under Article 5 § 4 be attended by the same guarantees as those required under Article 6 for criminal or civil litigation, it must have a judicial character and provide guarantees appropriate to the kind of deprivation of liberty in question (see A. and Others v. the United Kingdom [GC], no. 3455/05, § 203, ECHR 2009). In the context of the review of a detained person’s continued detention pursuant to Article 5 § 4 of the Convention, the proceedings must be adversarial and must ensure “equality of arms” between the parties, namely the prosecutor vis-à-vis the detainee (see Nikolova v. Bulgaria [GC], no 31195/96, § 58, ECHR 1999‑II, and Çatal v. Turkey, no. 26808/08, § 32, 17 April 2012).

154. The first fundamental guarantee which flows naturally from Article 5 § 4 of the Convention is the right to an effective hearing by a judge in the review of the lawfulness of a detention. On the other hand, this provision equally guarantees an expeditious determination by the authorities of the necessity of a person’s continued detention. Taking into account these two principles, the Court has held that Article 5 § 4 of the Convention does not require that a detained person be heard every time he or she lodges an appeal against a decision extending his or her detention but that it should be possible to exercise the right to be heard at reasonable intervals (see Knebl v. the Czech Republic, no. 20157/05, § 85, 28 October 2010, and Çatal, cited above, § 33). Thus, the Court has already accepted that, in certain circumstances, for example when the person concerned has been able to appear before the court ruling on his or her application for release at first instance, compliance with the procedural requirements inherent in Article 5 § 4 did not require that he or she appear again before the appeals court (see Altınok v. Turkey, no. 31610/08, §§ 46 and 47, 29 November 2011, with further references; see conversely, for example and mutatis mutandis, Khodorkovskiy v. Russia, no. 5829/04, § 235, 31 May 2011). Also, where the detained person had been able to appear at first instance before the judge ruled on his detention, the failure to appear on appeal did not in itself infringe Article 5 § 4 of the Convention. Nevertheless, there may be situations where the court deciding on an appeal will be required to hold a hearing with the personal appearance of the detainee; this may depend on the nature of the issues to be decided, the importance of the decision for the detainee, whether the detainee appeared in person when the contested decision was made or whether his or her appearance is necessary to ensure respect for the right to an adversarial procedure (see Venet v. Belgium, no. 27703/16, § 35, 22 October 2019).

155. Turning to the present case the Court notes that, following the investigating judge’s detention order of 22 February 2013, when the applicant was indeed heard in person (see paragraphs 19 and 20 above), the national judicial authorities extended the applicant’s pre-trial detention on fifteen separate occasions for periods of thirty days, sixty days, two months, three months or until a further court decision. Each time those extensions were upheld at second instance. Furthermore, the courts in question, at first or second instance, did not hear the applicant personally on any of those occasions (see paragraphs 49, 51 and 55 above). Even accepting that the applicant could have requested his release from detention when heard on 5 March 2013, 8 September 2014 and 25 April 2016, as argued by the Government (see paragraph 152 above), it follows that the applicant was heard in person, in a detention-related or possibly detention-related context, only on four occasions over a period of approximately three years, which is how long his pre-trial detention lasted (see also paragraphs 94, 96, 98 and 100 above in this context). This, in the Court’s view, cannot be deemed as having been in compliance with the “reasonable interval” requirement referred to in its own case law (see paragraph 154 above) and, moreover, no amount of written arguments, as part of the appeals proceedings or otherwise, could remedy this deficiency.

156. Article 5 § 4 applies to proceedings before a court following the lodging of an appeal against the lawfulness of the detention, that is to say in respect of the proceedings concerning requests for release as well as proceedings relating to appeals against decisions on the extension of one’s detention. It follows that Article 5 § 4 does not apply when a decision on the extension of detention is adopted ex proprio motu – which aims to set a maximum period of detention and to “renew” the legal basis for this measure within the meaning of Article 5 § 1 (c) of the Convention, and not to review the legality of the detention – but only from the moment an appeal is lodged against such a decision (see, for example, Altınok, cited above, § 39, with further references).

157. In view of the above, there has been a violation of Article 5 § 4 of the Convention.

ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 3 (C) OF THE CONVENTION

158. The applicant complained, under Article 6 § 3 (c) of the Convention, that while in police custody he had not been able to appoint a lawyer of his own choosing. The provision in question reads as follows:

“3. Everyone charged with a criminal offence has the following minimum rights:

...

(c) to defend himself in person or through legal assistance of his own choosing or, if he has not sufficient means to pay for legal assistance, to be given it free when the interests of justice so require;

...”

Admissibility

159. The Court considers that this complaint is neither manifestly ill-founded nor inadmissible on any of the other grounds listed in Article 35 of the Convention. It must therefore be declared admissible.

Merits
1. The parties’ submissions

(a) The applicant

160. The applicant reaffirmed his complaint. He further maintained that several police officers from the Zrenjanin police department had been present in the Novi Kneževac police station on 20 February 2013 at the same time when he and V.J.Đ had also been there. The applicant should therefore have been questioned by them at that time, there being no need to take him to Zrenjanin. Instead, the police clearly wanted to interrogate the applicant in the absence of V.J.Đ and provide him with a legal aid lawyer who would not be genuinely interested in protecting his interests.

161. Furthermore, V.J.Đ. could not attend the hearing before the investigating judge in Zrenjanin on 22 February 2013 since at the same time he already had other hearings to attend before the Subotica Court of First Instance (Osnovni sud u Subotici). The hearings had been scheduled earlier and V.J.Đ. could not find a replacement at such short notice. The fact that he had been “defending the applicant” on a “pro bono” basis made this only more difficult. In any event, had the applicant been able to heed the advice of V.J.Đ. and remain silent, he would have suffered no harm as a consequence of his chosen lawyer’s absence. V.J.Đ. had informed the investigating judge of the entire situation in his written submission of 21 February 2013 (see paragraph 17 above).

162. Lastly, when properly given the freedom to choose, the applicant had chosen V.J.Đ over his legal aid lawyer (see paragraph 23 above). The applicant, however, had never lodged a formal objection against the latter because he did not know exactly what his legal aid lawyer’s professional obligations were.

(b) The Government

163. The Government maintained that the applicant had freely exercised his right to appoint a lawyer of his own choosing in the course of the proceedings. If fact, it was V.J.Đ.’s own unprofessional conduct, that is his unwillingness to travel to Zrenjanin, that led to the applicant’s decision, at one point, to opt in favour of being represented by the legal aid lawyer against whom, incidentally, he had never lodged any objections (see paragraph 19 above).

164. The Government further stated that V.J.Đ. had not only been absent from one hearing but had in fact been absent from the police hearings held on 20 and 21 February 2013, as well as the subsequent hearing of 22 February 2013 before the investigating judge (see paragraphs 15, 16 and 19 above).

165. It should, in conclusion, also be noted that it was the Zrenjanin police who were in charge of the applicant’s case and that it was hence natural that the applicant would be questioned by them in Zrenjanin rather than at the Novi Kneževac police station. The applicant’s interrogation in Zrenjanin had also made it possible for the deputy public prosecutor to be present and, ultimately, it was the Zrenjanin High Court which had been in charge of the criminal proceedings brought against the applicant.

The Court’s assessment

(a) General principles

166. The Court reiterates that, even if the primary purpose of Article 6 of the Convention, as far as criminal proceedings are concerned, is to ensure a fair trial by a “tribunal” competent to determine “any criminal charge”, it does not follow that the Article has no application to pre-trial proceedings. Thus, Article 6 – especially paragraph 3 thereof – may be relevant before a case is sent for trial if and in so far as the fairness of the trial is liable to be seriously prejudiced by an initial failure to comply with its provisions (see Imbrioscia v. Switzerland, 24 November 1993, §§ 36-37, Series A no. 275; Salduz v. Turkey [GC], no. 36391/02, § 50, ECHR 2008; Dvorski v. Croatia [GC], no. 25703/11, § 76, ECHR 2015; and Beuze v. Belgium [GC], no. 71409/10, § 121, 9 November 2018).

167. In order to exercise his right of defence, the accused should normally be allowed to have the effective benefit of the assistance of a lawyer from the initial stages of the proceedings because national laws may attach consequences to the attitude of an accused at the initial stages of police questioning that are decisive for the prospects of the defence in any subsequent criminal proceedings (see Salduz, cited above, § 52). The Court has also recognised that an accused often finds himself in a particularly vulnerable position at that stage of the proceedings, and in most cases this can only be properly compensated for by the assistance of a lawyer, whose task is, among other things, to help to ensure that the right of an accused not to incriminate himself is respected (ibid., § 54; see also Pavlenko v. Russia, no. 42371/02, § 101, 1 April 2010, and Dvorski, cited above, § 77). Of course, it is also important that from the initial stages of proceedings a person charged with a criminal offence who does not wish to defend himself in person must be able to have recourse to legal assistance of his own choosing (see Dvorski, cited above, § 78).

168. However, notwithstanding the importance of the relationship of confidence between a lawyer and his client, this right is not absolute. It is necessarily subject to certain limitations where free legal aid is concerned and also where it is for the courts to decide whether the interests of justice require that the accused be defended by counsel appointed by them (see Croissant v. Germany, 25 September 1992, § 29, Series A no. 237-B). The Court has consistently held that the national authorities must have regard to the defendant’s wishes as to his or her choice of legal representation, but may override those wishes when there are relevant and sufficient grounds for holding that this is necessary in the interests of justice. Where such grounds are lacking, a restriction on the free choice of defence counsel would entail a violation of Article 6 § 1 together with paragraph 3 (c) if it adversely affected the applicant’s defence, regard being had to the proceedings as a whole (see Dvorski, cited above, § 79, with further references therein).

(b) Application of these principles to the present case

169. Unlike in Salduz, where the accused, who was being held in custody, had been denied access to a lawyer during police questioning, the present case concerns a situation where the applicant was afforded access to a lawyer from the time when he was first questioned, but not (according to his complaint) a lawyer of his own choosing – just like in the case of Dvorski. In contrast to the cases involving denial of access, the more lenient requirement of “relevant and sufficient” reasons has been applied in situations raising the less serious issue of “denial of choice”. In such cases the Court’s task is to assess whether, in the light of the proceedings as a whole, the rights of the defence have been “adversely affected” to such an extent as to undermine their overall fairness (see Dvorski, cited above, § 81, with further references cited therein).

170. The Court considers, as regards the latter test, that the first step should normally be to assess whether it has been demonstrated in the light of the particular circumstances of each case that a defendant wished to have a lawyer of his or her own and, where that wish was overridden, that there were relevant and sufficient grounds for overriding or obstructing the defendant’s wish as to his or her choice of legal representation. Where no such reasons exist, the Court should proceed to evaluate the overall fairness of the criminal proceedings (see, among many other authorities, Dvorski, cited above, § 82).

171. Being mindful of the above and even assuming that the applicant’s wish to have a lawyer of his own choosing had been overridden by the domestic authorities, as well as that the reasons for this had themselves not been relevant and/or sufficient, the Court notes that the applicant did not elaborate in his complaint as to how exactly had this affected the overall fairness of the proceedings against him (see paragraphs 160-162 above). In fact, the applicant had lodged his complaint with the Court, under Article 6 § 3 (c) of the Convention, on 11 March 2016 while the criminal trial against him only ended on 22 March 2017 (see paragraph 48 above), meaning that any such assessment prior to the latter date would by the nature of things have been purely speculative. Furthermore, the applicant did not elaborate on any such fairness issues in his later observations submitted to the Court in the course of the proceedings before it.

172. In such circumstances, the Court cannot but conclude that there has been no violation of Article 6 § 1 (c) of the Convention, it further being noted that the Court was also unable to find a violation of the substantive aspect of Article 3 of the Convention as regards the applicant’s related allegations involving a forced confession (see paragraphs 120-123 above).

OTHER ALLEGED VIOLATIONS OF THE CONVENTION

173. The applicant lastly complained, under Articles 6 § 1, 5 § 4 and 13 of the Convention, that the duration of the proceedings before the Constitutional Court, described in paragraph 79 above, had been excessive, which in turn had rendered that particular avenue of redress ineffective as regards his pre-trial detention.

174. The Court, being the master of the characterisation to be given in law to the facts of the cases before it (see, among many other authorities, Radomilja and Others, cited above, §§ 114 and 126), considers that the applicant’s complaint falls to be examined under Article 5 § 4 of the Convention (see, for example, Žúbor v. Slovakia, no. 7711/06, §§ 68, 71, 76, 77, 89 and 101, 6 December 2011).

The parties’ submissions

175. The Government maintained that the proceedings before the Constitutional Court had been completed within a reasonable period of time. They noted that, in any event, the applicant’s pre-trial detention had ended less than two months after he had lodged his appeal with the Constitutional Court, rendering the adjudication of his case somewhat less pressing than it otherwise would have been.

176. The applicant reaffirmed his complaint and pointed out that at the time when he had lodged his appeal with the Constitutional Court he had already been in pre-trial detention for a period of approximately forty months. The Constitutional Court should therefore have proceeded with utmost urgency irrespective of the fact that he had been convicted for the second time some two months later.

The Court’s assessment

177. The Court reiterates that Article 5 § 4 does not compel the Contracting States to set up a second level of jurisdiction for the examination of the lawfulness of detention. Nevertheless, where domestic law provides for a system of appeal, the appellate body must also comply with the requirements of Article 5 § 4, in particular as concerns the speediness of the review by the appellate body of a detention order imposed by the lower court. However, the standard of “speediness” is less stringent when it comes to proceedings before the court of appeal (see Starokadomskiy v. Russia, no. 42239/02, § 80, 31 July 2008, with further references). The above considerations are also relevant, by analogy, in respect of complaints under Article 5 § 4 about constitutional proceedings which are separate from proceedings before ordinary courts under the relevant provisions of the Code of Criminal Procedure (see Žúbor, cited above, § 89).

178. Turning to the matter at hand, the Court notes that, as pointed out by the Government, the applicant’s pre-trial detention did in fact end less than two months after he had lodged his appeal with the Constitutional Court (see paragraphs 47 and 79 above). In that respect, the Court recalls that the primary purpose of Article 5 § 4 is to ensure to a person deprived of liberty a speedy judicial review of the lawfulness of the detention capable of leading, where appropriate, to his or her release, and that the guarantee of speediness is no longer relevant for that primary purpose after the person’s release (Žúbor, cited above, § 83). It takes the view that the same principle applies when pre-trial detention ends with the detainee’s conviction, which similarly puts to an end the alleged breach of Article 5 § 4 resulting from the purported failure to speedily examine the lawfulness of the pre-trial detention in question, as the review itself can no longer lead to his or her release. In the present case, therefore, the speediness requirement applied only until the date of the applicant’s conviction and in the circumstances of the case the Court does not consider that the period of two months during which the matter was pending before the Constitutional Court breached the requirement of a speedy review (compare and contrast to Žúbor, cited above, § 90). For this reason, the constitutional appeal avenue cannot either be deemed as having been deprived of its effectiveness as alleged by the applicant in his complaint.

179. In view of the foregoing, the applicant’s complaint considered under Article 5 § 4 of the Convention is manifestly ill-founded and must, as such, be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 (a) and 4 thereof.

APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

180. Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

Damage

181. The applicant claimed compensation for the non-pecuniary damage suffered as follows: (i) for the substantive violation of Article 3, 10,000 euros (EUR); (ii) for the procedural violation of Article 3, EUR 4,000; (iii) for the violation of Article 5 in connection with his police detention, EUR 1,000; (iv) for the violation of Article 5 in connection with the length of and the reasoning for his overall pre-trial detention, EUR 8,000; and (v) for the violation of Article 6 § 3 (c), EUR 3,000.

182. The Government contested these claims.

183. The Court considers that the applicant has certainly suffered some non-pecuniary damage. Having regard to the nature of the violations found in the present case and making its assessment on an equitable basis, as required by Article 41 of the Convention, the Court awards the applicant EUR 6,000 in this connection, plus any tax that may be chargeable on that amount.

Costs and expenses

184. The applicant also claimed a total of EUR 9,004 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and EUR 2,487 for those incurred before the Court. The applicant’s lawyer, V.J.Đ., asserted that the applicant was indeed bound to pay him those amounts based on a contractual obligation between them.

185. The Government contested these claims. In particular, they noted that the applicant’s counsel had himself declared that he had represented the applicant on a pro bono basis which was why the costs and expenses claimed were not real and should not, consequently, be recognised as such. The Government further pointed out that the applicant had not provided the Court with a copy of the alleged contract between him and his lawyer.

186. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and were also reasonable as to their quantum. That is, the applicant must have paid them, or be bound to pay them, pursuant to a legal or contractual obligation, and they must have been unavoidable in order to prevent the violation found or to obtain redress (see, among other authorities, Hajnal, cited above, § 154).

187. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court rejects the claim for costs and expenses incurred in the domestic proceedings but considers it reasonable to award the sum of EUR 2,000 for the costs and expenses incurred in the proceedings before it, plus any tax that may be chargeable to the applicant. In particular, as regards the domestic costs and expenses and as pointed out by the Government in their observations, the applicant’s counsel had in fact admitted that he had been representing the applicant on a pro bono basis (see paragraph 161 above). At the same time and as regards the costs and expenses incurred before the Court, however, it is noted that even in the absence of a written contract between the applicant and his counsel the former remains bound to cover the costs and expenses of his legal representation according to the applicable lawyers’ tariffs. There is, lastly, no evidence in the case-file to the effect that the applicant’s counsel had also accepted to represent him before this Court on a pro bono basis as he had done domestically.

Default interest

188. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,

Decides to join the applications;
Declares the complaint concerning the speediness and effectiveness of the proceedings before the Constitutional Court, considered under Article 5 § 4 of the Convention, inadmissible, and the remainder of the applications admissible;
Holds that there has been a violation of the procedural aspect of Article 3 of the Convention;
Holds that there has been no violation of the substantive aspect of Article 3 of the Convention;
Holds that there has been no violation of Article 5 § 1 of the Convention;
Holds that there has been a violation of Article 5 § 3 of the Convention;
Holds that there has been a violation of Article 5 § 4 of the Convention;
Holds that there has been no violation of Article 6 § 3 (c) of the Convention;
Holds

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following amounts, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 6,000 (six thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(ii) EUR 2,000 (two thousand euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 20 April 2021, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

Stanley Naismith Jon Fridrik Kjølbro

Registrar President

Nema povezane prakse za ovu presudu.

Sažmi komentare

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda

Član 3 | DIC | Habimi i drugi protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Gž br. 4027/17 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 17805/11 od 05.04.2017. godine u stavu prvom izreke, u delu stava drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da se obaveže tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrplјene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode još iznos od 400.000,00 dinara, za pretrplјeni strah usled torture još iznos od 150.000,00 dinara i za pretrplјene fizičke bolove usled torture još iznos od 150.000,00 dinara, u stavu trećem izreke i u stavu četvrtom izreke i žalbe tužioca AA i Republike Srbije u ovom delu odbijaju, kao neosnovane, dok se presuda preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete za pretrplјene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode isplati još iznos od 350.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.04.2017. godine pa do isplate, i preinačava rešenje o troškovima sadržano u stavovima petom i šestom izreke presude tako što se obavezuje tužena Republika Srbija da tužiocu AA na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 301.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

U vreme lišenja slobode tužilac je bio policijski pripravnik već šest meseci i raspoređen na rad u Policijskoj stanici Palilula. Odmah po lišenju slobode odveden je u Policijsku stanicu u Ulici 29. novembra gde je bio "obrađivan" tri dana i iznudili priznanje dela primenom sile i fizičkim maltretiranjem. Prva tri dana koja je proveo u policijskoj stanici kod tužioca su dovele do snažne psihotraume i fizičke traume usled čega je razvijen strah najjačeg intenziteta u trajanju od tri dana sa kliničkom slikom akutne reakcije na stres. Tokom boravka u pritvoru narednih 6 meseci doživlјava strah srednjeg do jakog intenziteta usled socijalne izolacije, patnje, duševnog bola zbog sumnje da je počinio navedeno krivično delo, nemogućnosti komunikacije sa bliskim osobama, strah od neizvesnosti sudskog postupka u vidu posttraumatskog stresnog sindroma. U periodu izlaska iz pritvora tužilac doživlјava strah srednjeg intenziteta, a potom slabog intenziteta uz duševnu patnju zbog povrede ugleda i časti doživlјaj stida i osramoćenosti u jakom stečenu u trajanju od dve godine.

Pravilno je prvostepeni sud utvrdio i da je nad tužiocem vršena tortura jer je podvrgnut fizičkom mučenju, ponižavajućem postupanju i kažnjavanju od strane policije, ali i prilikom boravka u pritvoru čime su povređena njegova prava zaštićena članom 3 Evropske konvencije o lјudskim pravima i osnovnim slobodama.

Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da je visina dosuđene naknade za pretrplјeni strah i bol zbog torture prenisko određena sa pozivanjem na visinu štete dosuđene pred Evropskim sudom za lјudska prava obzirom da je iznos naknade štete za pretrplјeni strah i bol zbog torture prema tužiocu u zbiru približno iste visine kao onaj koji je dosuđen svakom od oštećenih, kao podnosilaca predstavke u odluci Evropskog suda za lјudska prava Habimi protiv Srbije.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 3 | DIC | Đorđević protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1268/2019 od 11.12.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca maloletnih AA i BB, podnet protiv pravnosnažnih rešenja Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine i Apelacionog suda u Nišu Kžm1 43/19 od 02.08.2019.godine, u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca maloletnih odbacuje kao nedozvolјen.

Rešenjem Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine, između ostalih, maloletnima AA i BB su zbog izvršenja produženog krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 2. i 1. u vezi člana 61. KZ izrečene vaspitne mere pojačan nadzor od strane roditelјa koje mogu trajati najmanje 6 (šest) meseci, a najviše 2 (dve) godine, a u koje mere se maloletnima uračunava vreme provedeno u pritvoru od 10.12.2018.godine do 18.12.2018.godine, s tim što će sud naknadno odlučiti o njihovom prestanku.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kžm1 43/19 od 02.08.2019.godine odbijena je kao neosnovana žalba zajedničkog branioca maloletnih AA i BB i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Zaječaru Km.6/19 od 18.04.2019.godine.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Bochan protiv Ukrajine br.2

Bočan protiv Ukrajine interesantna je jer podnositeljka ima pravo da "žalbu u svetlu vanrednih okolnosti" koja predstavlja posebni vanredni pravni lek u ukrajinskom pravu. Međutim, Vrhovni sud Ukrajine odbio je dati zahtev podnositeljke a svoju odluku obrazložio je na način koji nije u skladu sa zaključcima iz ranije presude Evropskog suda.

Ovime je ona onemogućena da koristi pravni lek raspoloživ u domaćem pravu, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Član 6 | DIC | Cvetković protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.04.2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Leskovcu, Gž. 860/07 od 26.04.2007, doneo rešenje kojim se ukida presuda Okružnog suda u Leskovcu i predmet vraća na drugostepeno odlučivanje o žalbama parničnih stranaka.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Erkapić protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Kzz 1212/2018 od 14.11.2018. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Marka Ristića - advokata Aleksandra Milićevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine okrivlјeni M.R. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 godine i 2 meseca, te mu je opozvana uslovna osuda izrečena presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu Spk.br.121/17 od 11.10.2017. godine i uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, pa je okrivlјeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 10.11.2017. godine do 19.04.2018. godine. Istom presudom prema okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge kanabis u neto iznosu od 421,02 grama. Okrivlјeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 578/18 od 05.07.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivlјenog i njegovog branioca - advokata Aleksandra Milićevića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.9/2018 od 19.04.2018. godine.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Filips protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Presuda je povezana sa presudom Kzz 1211/2018 od 28.11.2018. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivlјenog Ž.N., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se isti zahtev u ostalom delu odbacuje.

Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, okrivlјeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela nedozvolјena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ, pa pošto su mu primenom odredaba članova 56. i 57. KZ prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 348. stav 5. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, okrivlјeni je na osnovu člana 60. KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.11.2013. godine do 19.05.2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 132/18 od 31.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br. 247/15 od 06.11.2017. godine, potvrđena.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Jelena Krstić protiv Srbije

Odluka je povezana sa rešenjem Ržk 3/17 od 27.02.2017. Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim odbacuju kao neosnovane žalbe branioca okr. M.K. radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku od 16.01.2017. god. i žalba branioca istog okr., pa se rešenje predsednika Višeg suda u Subotici R4K.3/16 od 19.01.2017.god. potvrđuje.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Lepojić protiv Srbije

Presuda se navodi u presudi Gž1 3533/2018 od 11.01.2019. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1882/18 od 2.7.2018.godine, u stavu prvom izreke, pa se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilјe kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilјi na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine do marta 2015.godine isplati novčane iznose po mesecima, sa zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

U postupku žalbene kontrole ovaj sud je posebno imao u vidu stav izražen u praksi Evropskog suda za lјudska prava (presuda Evropskog suda za lјudska prava predmet “Lepojić protiv Srbije”, predstavka broj 13909/05), da su sudovi obavezani da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim), proceduralne zahteve predviđene zakonom.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Ljajić protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Gž rr 1/2018 od 22.02.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P rr 1 br.1/17 od 06.11.2017. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P rr 1.br.1/17 od 06.11.2017. godine, prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženoj da mu na ime naknade štete isplati iznos od 338.431.379,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2010. godine do isplate. Drugim stavom izreke naloženo je tužiocu da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.000,oo dinara.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Maširević protiv Srbije

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24.10.2007. godine, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 967/2004 od 24.02.2005, doneo rešenje kojim se kao odbacije kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu i dopunske presude od 25.04.2007. godine.

Rešenje Rev.II 1209/07, anonimizirano u skladu sa Pravilnikom, može se preuzeti sa adrese
ovde

Član 6 | DIC | Milovanović protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju presude Gž 2334/2018 od 27.04.2018. godine Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 12479/14 od 30.01.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA" da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 8.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u ovom delu žalbe tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i tužioca "AA" odbijaju, kao neosnovane, a presuda se preinačava u preostalom delu stava drugog izreke tako što se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da tužiocu "AA" na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati još iznos od 1.200,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate u roku od 15 dana od dostavlјanja otpravka presude.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Nuhović i Kurtanović protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem R4g 23/2016 od 13.09.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača K.G.-Dž. iz S., kojim se utvrđuje da je predlagaču K.G.-Dž. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Somboru P. 506/11.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3042/2019 od 25.10.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3007/18 od 28.02.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda se navodi u obrazloženju rešenja Gž 1249/2013 od 22.04.2013. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudske jedinice u Brusu II-11 P. br. 1466/2012 od 30. januara 2013. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3100/2019 od 18.09.2019. Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3400/18 od 29.03.2019. godine.
Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Simić protiv Srbije

Presuda je citirana u rešenju R4r 8/2016 od 22.02.2016. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se utvrđuje da je predlagaču P.D. iz P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Rumi pod. posl. br. 6P1. 153/2013. i nalaže se Osnovnom sudu u Rumi da preduzme odgovarajuće mere da se parnični postupak po tužbi predlagača u predmetu 6P1. 153/2013 okonča u najkraćem roku.

U konkretnom slučaju po oceni ovog suda neažurno postupanje prvostepenog suda propuštanjem da zakaže pripremno ročište u zakonom propisanom roku iz čl. 301. st. 1. ZPP-a (održano nakon 1 godine i 7 meseci od odgovora na tužbu) i u dalјnjem propuštanje zakazivanja ročišta za glavnu javnu raspravu u roku od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta (održano nakon 4 meseca), sa ročištima na kojima nije izveden nijedan dokaz niti je odlučeno o dokaznim predlozima stranaka protivno članu 315. ZPP-a, uz odlaganje dva ročišta, kao i nepoštovanje utvrđenog vremenskog okvira i odlučivanja koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi primenom člana 308. stav 3. ZPP-a, isklјučivi su razlog za dugotrajnost postupka po oceni ovog suda, pa i u situaciji kada postupak traje kraće od tri godine a nije doneta prvostepena presuda u konkretnom slučaju dve godine i šest meseci postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju u pitanju je spor iz radnog odnosa radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu koji je po svojoj prirodi hitan i od egzistencijalnog značaja za tužioca, pa iako je u pitanju relativno složen postupak koji traži izvođenje odgovarajućih dokaza izloženo neažurno postupanje suda bez opravdanih razloga i doprinosa predlagača dugotrajnosti postupka protivno zakonom utvrđenim rokovima vodi povredi prava na koju osnovano ukazuje predlagač.

Prilikom zauzimanja ovakvog stava ovaj sud je cenio i praksu Evropskog suda za lјudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaklјučka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za lјudska prava Proszak protiv Polјske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ovaj Apelacioni sud je ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od tužbe do podnošenja zahteva predlagača može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka nije preduzimao radnje u cilјu raspravlјanja spornih činjenica i okončanja spora. Isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.06.2015. godine.

Na potvrdu ovog stava ukazuje kako praksa suda u Strazburu (Čižiškova protiv Srbije od 19.01.2010. godine, Simić protiv Srbije od 24.11.2009. godine, Stanković protiv Srbije od 16.12.2008. godine), tako i praksa Ustavnog suda RS u većem broju svojih odluka (Už-779/2011 od 10.07.2013. godine, Už-2205/2013 od 18.06.2013. godine i Už-1838/2013 od 11.06.2015. godine).

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa rešenjem Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se usvaja revizija tužilaca, pa se ukida presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine i predmet ustupa Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu, delimičnom presudom P 8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke, obavezao je tuženu da plati tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE, po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke, konstatovao je, da će o zahtevu za naknadu materijalne štete, izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno naknadno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke, oslobodio je tužioce obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, pa isti padaju na teret budžetskih sredstava suda.
Okružni sud u Beogradu, presudom Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačio je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE plati po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, počev od 03.10.2007. godine pa do konačne isplate. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud, presudom Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilaca, izjavlјenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1537/08 od 04.03.2009. godine. Ustavni sud Srbije, odlukom Už 2786/2010 od 28.06.2012. godine, stavom prvim izreke, usvojio je ustavnu žalbu AA, BB, VV, GG i DD, izjavlјenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1540/10 od 10.03.2010. godine i utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe povređena prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković i Trajković protiv Srbije

Presuda je povezana sa presudom Rev 1540/2010 od 10.03.2010. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojom se odbija kao neosnovana revizija tužilaca izjavlјena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, stavom prvim izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime duševnih bolova zbog smrti roditelјa isplati svakom tužiocu po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke konstatovano je da će po zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgublјenog izdržavanja za tužilјu GG kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude. Stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja takse na tužbu i odluku, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.1537/08 od 04.03.2009. godine, preinačena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.8335/06 od 03.10.2007. godine, u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti roditelјa i to oca ĐĐ i majke EE isplati svakom po 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od 03.10.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelјi tužilaca ĐĐ i EE su pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Đakovici od 15.09.2006. godine proglašeni umrlim 11.06.1999. godine, kada su bili oteti iz kuće u selu ..., na području AP Kosova i Metohije. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog smrti roditelјa, odbio.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Stanković protiv Srbije

Član 6 | DIC | Vidas protiv Hrvatske

Presuda je povezana sa rešenjem Rev 3108/2019 od 25.10.2019. godine, Vrhovnog kasacionog suda, kojim se odbacuje kao nedozvolјena revizija tužene izjavlјena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine i odbijaju se zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Vranju I 234/17 novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu. Presudom Višeg suda u Vranju Gž 3220/18 od 04.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1 303/17 od 21.03.2018. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6 | DIC | Y protiv Slovenije

Presuda je povezana sa rešenjem R4k br. 18/15 od 17.06.2015. godine Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim se odbija zahtev predlagača K.B. iz B.P. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Loznici kao neosnovan.

Rešenje je dostupno u javnoj bazi sudske prakse ovde.

Presuda je međutim značajnija u pogledu pravnog stava koji se odnosi na ispitivanje svedoka, budući da je maloletna osoba agresivno ispitivana od strane optuženog čime je sekundarno viktimizovana.

Član 6 | DIC | Živaljević protiv Crne Gore

Presuda je povezana sa presudom Gž 2108/18 od 09.08.2018. Apelacionog suda u Nišu, kojim se odbija žalba tuženog Grada Niša i potvrđuje presuda Višeg suda u Nišu 6P 1566/17 od 30.11.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke i presuda ukida u trećem stavu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Član 6-3-c | DIC | Almaši protiv Srbije

Presuda je navedena u presudi Kž1 890/2019 od 20.12.2019. godine Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim se odbija kao neosnovana žalba branioca okrivlјenog AA, a presuda Višeg suda u Kruševcu K.br.28/19 od 14.10.2019. godine potvrđuje.

Presudom Višeg suda u Kruševcu K.br.28/19 od 14.10.2019. godine, okrivlјeni AA, oglašen je krivim zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavlјanje u promet opojnih droga iz člana 246 stav 1 Krivičnog zakonika (KZ) i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine. Istom presudom, na osnovu odredbe člana 87 u vezi člana 246 stav 7 KZ, okrivlјenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i od istog je trajno oduzeta opojna droga cannabis-marihuana ukupne neto mase 104,7 grama, a koja mu je privremeno oduzeta po potvrdi o privremeno oduzetim predmetima PU Kruševac Ku.br.168-41/18 od 17.09.2018. godine i određeno je da će se po pravnosnažnosti odluke, sa oduzetim predmetima, postupiti u skladu sa odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija. Navedenom presudom, okrivlјeni je obavezan da, na ime paušala plati sudu novčani iznos od 5.000,00 dinara, a na ime troškova krivičnog postupka Višem javnom tužilaštvu u Kruševcu, novčani iznos od 58.280,34 dinara.

Žalbom branioca okrivlјenog, ukazuje se da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz člana 438 stav 1 tačka 11 ZKP i povredom iz člana 438 stav 2 tačka 2 ZKP, tvrdnjom da je izreka presude nerazumlјiva, da u obrazloženju pobijane presude nisu navedeni razlozi o činjenicama koje su predmet dokazivanja, a da su razlozi koji su dati nejasni i u znatnoj meri protivrečni i da postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi o razlozima presude, o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku, a da sve to presudu čini u toj meri manjkavom, da nije moguće ispitati njenu zakonitost i pravilnost. Pobijajući prvostepenu presudu, žalbom branioca okrivlјenog ukazuje se da su tokom krivičnog postupka, pre svega u predistražnom postupku, prilikom saslušanja okrivlјenog, tada u svojstvu osumnjičenog, napravlјeni brojni propusti, usled kojih je zapisnik o saslušanju osumnjičenog pred policijom od 17.09.2018. godine, nezakonit dokaz i kao takav ne može se koristiti u postupku, a samim tim ne može biti ni dokaz na kome se zasniva osuđujuća presuda. Navodima iz žalbe branioca okrivlјenog, ukazuje se da prilikom ispitivanja okrivlјenog pred policijom, nisu ispoštovane norme, odnosno pravila predviđena članom 289, 88, 86, 76 i 68 ZKP i da je, shodno odredbi člana 289 stav 2 i člana 68 ZKP, policija bila dužna da okrivlјenog odmah pouči o pravu na izabranog branioca koji će pristupiti njegovom saslušanju i da mu omogući dovolјno vremena da sebi obezbedi izabranog branioca i pripremi odbranu.

Po nalaženju Apelacionog suda, a imajući u vidu da je okrivlјeni, prilikom saslušanja u policiji, prihvatio imenovanje branioca po službenoj dužnosti, o čemu svedoči njegova saradnja sa istim (obzirom da je odbrani, koju je okrivlјeni dao, prethodio poverlјiv razgovor sa njegovim braniocem), spremnost da odbranu iznese u njegovom prisustvu i odustvo bilo kakvh primedbi u vezi sa tim, to je odbrana okrivlјenog data pred policijom, u svemu u skladu sa odredbom člana 289 i člana 68 ZKP, i na istoj se može zasnivati sudska odluka (presuda Evropskog suda za lјudska prava u predmetu Almaši protiv Srbije, broj 21388/15 od 08.10.2019. godine). Naime, uvidom u zapisnik PU Kruševac od 17.09.2018. godine, utvrđuje se da je, tada osumnjičeni, AA nakon što je propisno poučen o svojim pravima, pristao da svoju odbranu da pred policijom, u prisustvu branioca po službenoj dužnosti i da je zapisnik potpisan bez primedbi i od strane osumnjičenog i od strane njegovog branioca, a odbrani koja je tom prilikom data, prethodio je poverlјiv razgovor sa braniocem.

Presuda je dostupna u javnoj bazi sudske prakse ovde

Tematski povezani sadržaj u biblioteci Pravosudne akademije

Publikacije

Metodologija za sprovođenje istrage u slučajevima zlostavljanja od strane policije
delotvorna istraga zlostavljanje od strane policije prava oštećenog sprovođenje istrage
Šta ako sam lišen/a slobode?
vodič lišenje slobode osnovna ljudska prava
Moja prava u slučaju legitimisanja, pretresa i lišenja slobode
vodič lišenje slobode otvorena vrata pravosuđa pretres

Tematski povezani sadržaj na CrossReference

presude

Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 3417/23 od 17.1.2024.
lišenje slobode trajanje pritvora neosnovano lišenje slobode
Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 486/23 od 8.2.2023.
lišenje slobode neosnovano lišenje slobode nematerijalna šteta
Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 6752/21 od 24.1.2024.
oduzimanje imovine tužba za naknadu imovinske štete postupanje policije iseljenje
Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2000/2023 od 16.06.2023.
postupanje policije zabrana mučenja, ponižavajućeg i nečovečnog postupanja
Osmani protiv Srbije - predstavka 261/2005, CAT/C/42/D/261/2005 (2009)
zlostavljanje od strane policije postupanje policije zabrana mučenja, ponižavajućeg i nečovečnog postupanja

dokumenti

Maloletničko pravosuđe - deca/maloletnici u sukobu sa zakonom - zaštita dece lišene slobode – pritvor
deca u sudskim postupcima zaštita dece lišenje slobode maloletnici