Salman protiv Turske

Država na koju se presuda odnosi

Turska

Institucija

Evropski sud za ljudska prava

Broj predstavke

21986/93

Stepen važnosti

Referentni slučaj

Jezik

Srpski

Datum

27.06.2000

Članovi

2
2-1
3
13
34
35
35-1
41

Kršenje

2
3
13
25

Nekršenje

nije relevantno

Ključne reči po HUDOC/UN

(Čl. 2) Pravo na život
(Čl. 2-1 / ICCPR-6) Život
(Čl. 3) Zabrana torture
(Čl. 3 / CAT-2) Tortura
(Čl. 13) Pravo na delotvorni pravni lek
(Čl. 13) Dokaziva tvrdnja
(Čl. 13 / CAT-13 / ICCPR-2 / CEDAW-2f) Delotvorni pravni lek
(Čl. 34) Pojedinačne predstavke
(Čl. 34) Ometanje vršenja prava predstavke
(Čl. 35) Uslovi prihvatljivosti
(Čl. 35-1 / CAT-13 / ICCPR-2 / CEDAW-4) Iscrpljivanje unutrašnjih pravnih lekova
(Čl. 35-1) Delotvorni unutrašnji pravni lek
(Čl. 41) Pravično zadovoljenje - opšte
(Former Čl. 25) Ranije čl. 25

Tematske ključne reči

VS deskriptori

Zbirke

Sudska praksa
Presuda ESLJP
Veliko veće

Sažetak

Muž podnosioca predstavke, Agit Salman radio je kao taksi vozač u Adani. U vreme događaja iz ovog predmeta imao je 45 godina. Prethodno nije imao medicinsku istoriju lošeg zdravstvenog stanja niti je imao ikakvih srčanih problema. Dana 26. februara 1992. godine Agita Salmana su priveli policajci iz anti-terorističke jedinice Uprave za bezbednost u Adani. Agit Salman je pušten 27. februara 1992. godine u 17.30. Rekao je podnosiocu predstavkei i njihovom sinu Mehmetu da su ga tukli i potapali u hladnu vodu tokom noći koju je proveo u pritvoru. Još dva dana posle toga nije mogao da radi zbog prehlade.

Za vreme operacije koja je imala za cilj privođenje jednog broja lica za koje se sumnjalo da su povezana sa PKK (Radnička partija Kurdistana), policajci su došli u kuću podnosioca predstavke u ranim jutarnjim satima 28. aprila 1992. godine, tražeći Agita Salmana. Bio je na listi onih za kojima se tragalo zbog aktivnosti koje su obuhvatale učestvovanje u proslavi kurdske Nove godine 23. marta 1992. godine i učešće u podmetanju požara i napadu na snage bezbednosti u kome je poginulo jedno lice, a njih četvoro povređeno. Međutim, Agit Salman je u trenutku kada su ga tražili već bio u svom taksiju, radeći. Policajci su našli Agita Salmana na taksi stanici oko 01.00 28. aprila 1992. godine. Pomoćnik načelnika Ahmet Dinčer i policajci Ševki Tašči i Ali Šari odveli su ga u pritvor. U izveštaju o hapšenju koji su policajci sročili nijednom rečju se ne pominje bilo kakva borba ili potreba da se primeni sila kako bi se Agit Salman smestio u policijsko vozilo.

Postoji nesklad između pisanih izjava koje su policajci docnije dali javnom tužiocu, 22. maja 1992. godine, kada su izjavili da je možda došlo do nekog guranja i vučenja i svedočenja koje su izneli pred komisijom. U usmenom svedočenju pred delegatima Komisije Ahmet Dinčer i Šefki Taški odlučno su i kategorički tvrdili da su Agita Salmana morali da drže za ruke da bi ga uveli u auto, ali to ne podrazumeva upotrebu sile, odnosno da tom prilikom nije primio nijedan udarac, te nije bilo ni tragova od udaraca. Mehmet Salman je čuo od taksista na toj taksi stanici da se njegov otac nije protivio hapšenju, niti su dvojica taksi vozača od kojih je zatraženo da daju izjave javnom tužiocu čula da se Agit Salman protivio hapšenju. On nije odveden na lekarski pregled pre no što je odveden u ćeliju u odeljenje za pritvor. Čuvar na dužnosti u pritvoru Omer Inčejilmaz zapisao je da je Agit Salman doveden u odeljenje za pritvor u 03.00 časova 28. aprila 1992. Nisu zabeleženi nikakvi podaci, niti dokazi o vremenu koje je proteklo između hapšenja, koje se dogodilo oko 01.30, ako je suditi prema izveštaju policajaca koji su ga izvršili i trenutka registracije u odeljenju za pritvor u 03.00. Islednički tim je dobio zadatak da ispita Agita Salmana.

Poznato je da su još dvojica osumnjičenih privedena u okviru iste operacije: Behietin El, koji je odveden u pritvor 25. aprila 1992. godine i Ferhan Tarlak, takođe priveden 28. aprila 1992. godine. Postoji i treći osumnjičeni Ahmet Gerdžin koji je takođe priveden, i odveden u odeljenje za pritvor, opet u vezi sa prekršajima zbog kojih je povedena istraga.

Nema zapisanih podataka o kretanju pritvorenika, na primer, ne navodi se kada su izlazili iz ćelija ili kada su se vraćali u njih, što bi ukazivalo na vreme ispitivanja. Policajci koji se pominju u vezi sa ovim događajima negirali su u svojim izjavama javnom tužiocu datim između 18. i 25. maja 1992. godine da je Agit Salman uopšte ispitivan za vreme boravka u pritvoru, pošto nikakva ispitivanja nisu vršena pre no što je cela operacija završena. Ibrahim Ješil, Mustafa Kajma i Hasan Arinč usmeno su svedočili pred delegatima Komisije dajući iskaz u istom tom smislu. Komisija je zaključila da je njihova tvrdnja kako Agit Salman nije uopšte ispitivan tokom prva 24 sata posle privođenja neuverljiva, nedosledna i neverodostojna.

U ranim jutarnjim satima 29. aprila 1992. godine Agit Salman odveden je u državnu bolnicu u Adani, gde je odmah pregledan. Njegovo srce je prestalo da kuca, prestalo je disanje i nije bilo znakova drugih vitalnih funkcija, cijanoza se razvila na licu i ušima, a zenice su bile dilatirane. Lekar je konstatovao da je Agit Salman bio mrtav kada je donet i zaključio da je smrt nastupila 15-20 minuta pre toga. Prema izjavi koju su potpisali policajci koji su rekli da su Agita Salmana doneli u bolnicu u 02.00, 29. aprila 1992. godine, čuvar pritvorske jedinice ih je u 01.15 obavestio da je Agit Salman loše. On im je rekao da ima srčanih tegoba i oni su ga odmah prebacili u odeljenje za hitne slučajeve državne bolnice. Lekar-patolog u Adani, pregledao je 29. aprila 1992. godine telo Agita Salmana u prisustvu javnog tužioca. U izveštaju sa tog pregleda navodi se da su na prednjem delu mišica bile isušene površinske rane. Nije bilo povreda od vatrenog oružja ili nekih oštrih instrumenata. Lekar je zaključio da je neophodna autopsija kako bi se utvrdio uzrok smrti. Iz dokumenata se vidi da je autopsija izvršena istog dana. Uzorci organa poslati su na analizu.

Oko 13 sati 29. aprila 1992. godine policija je dovela Mehmeta Salmana u Upravu bezbednosti, gde ga je javni tužilac obavestio da je njegov otac preminuo od srčanog napada. Ibrahim Salman je 30. aprila 1992. godine otišao na odeljenje sudske medicine da bi identifikovao telo. Telo je predato porodici koja je izvršila sve neophodne pripreme kako bi ga sahranila pre prvomajskog praznika. Porodica je oprala telo na groblju. Ibrahim Salman je uočio ožiljke od ogrebotina i vidljive tragove na mišicama. Na leđima je bilo tragova koji su podsećali na rupe. Bilo je ožiljaka na jednom stopalu, a sama stopala bila su otečena. Porodica je napravila četiri fotografije tela u boji.

Dana 21. maja 1992. godine sačinjen je izveštaj o autopsiji. U njemu su ponovljeni fizički nalazi sa pregleda. Pregledom unutrašnjih organa utvrđeno je da je težina vitalnih organa bila uvećana, kao i da je mozak takođe bio otečen. Grudna kost je bila polomljena, a okolno meko tkivo pokazivalo je tragove svežeg krvarenja što je moglo biti izazvano pokušajem davanja veštačkog disanja. U izveštaju se zaključuje da se ne može utvrditi tačan uzrok smrti i preporučuje se da se čitav slučaj poveri na dalje razmatranje istambulskom Institutu za sudsku medicinu.

Dana 22. maja 1992. godine porodica je predala fotografije tela javnom tužiocu, koji je uzeo izjave od članova isledničkog tima i od policajaca koji su izvršili hapšenje, kao i od čuvara u pritvoru.

Istambulski Institut za sudsku medicinu je 15. jula 1992. sačinio svoje mišljenje koje je potpisalo sedam članova Prvog specijalističkog komiteta. U izveštaju je navedeno da je Agit Salman bio guran i vučen prilikom hapšenja, da mu je pozlilo za vreme ispitivanja ili da je, kako se tvrdilo, preminuo za vreme ispitivanja. Na osnovu izjava svedoka zaključeno je da je on bio u ćeliji sve dok se nije požalio na srčane tegobe, u kom trenutku je smesta prebačen u bolnicu.

Dana 19. oktobra 1992. godine javni tužilac u Adani doneo je odluku ne pokreće istragu. On je saopštio da je Agit Salman oko 01.15, 29. aprila 1992. godine obavestio policajce da oseća srčane tegobe i da je odmah prebačen u državnu bolnicu u Adani gde je preminuo. Prema sudsko-medicinskom izveštaju Agit Salman je dugo bolovao od srčanog oboljenja, površinske povrede i promene mogle su biti izazvane za vreme hapšenja, a smrt je bila rezultat srčanog napada izazvanog pritiskom, odnosno stresom usled incidenta i starim srčanim tegobama. Nije bilo dokaza koji bi opravdali pokretanje krivičnog postupka. Dana 13. novembra 1992. godine podnosilac predstavke je uložila žalbu na odluku o nepokretanju krivičnog postupka, tvrdeći da je Agit Salman ispitivan i da je preminuo pod primenom torture. Dana 25. novembra 1992. godine predsednik Višeg suda u Tarsusu odbacio je žalbu podnosioca predstavke. Dana 22. decembra 1992. godine ministar pravde je prebacio čitav slučaj na Kasacioni sud na osnovu člana 34. Zakona o krivičnom postupku. Dana 16. februara 1994. godine Kasacioni sud je poništio odluku o nepodizanju optužnice i vratio slučaj javnom tužiocu u Adani radi pripreme optužnice. U optužnici koja nosi datum 2. maj 1994. godine deset policajaca optuženi su za ubistvo u predmetu broj 1994/135. Sudski postupak je vođen pred Višim sudom u Azani, 27. juna, 26. septembra, 31. oktobra i 1. decembra 1994. godine. Optuženi su se izjasnili da nisu krivi. Usmene izjave dalo je šest od deset policajaca i u njima su potvrdili svoje pisane izjave i negirali bilo kakvo zlostavljanje Agita Salmana. U svojoj odluci koja nosi datum 26. decembar 1994. godine Viši sud u Adani zaključio je kako se ne može utvrditi da su optuženi primenili silu ili nasilje protiv Agita Salmana ili da su mu pretili ili ga podvrgavali torturi kako bi mu iznudili priznanje. Površinske ozlede na njegovom telu mogle su nastati u drugim okolnostima i biti izazvane drugim uzrocima, na primer, u trenutku hapšenja. Sudsko-medicinski izveštaji ukazuju na to da je Agit Salman preminuo od ranijeg srčanog oboljenja u sticaju sa površinskim ozledama. Međutim, nema dokaza koji bi ukazivali na to da su te ozlede naneli optuženi. Sud je oslobodio optužene na osnovu nedostatka dokaza. Podnosilac predstavke koja je u ovom postupku učestvovala kao podnosilac žalbe na presudu prethodne sudske instance ovoga puta nije uložila žalbu na presudu Višeg suda u Adani, te je ta presuda stupila na snagu 3. januara 1995. godine.

Dana 24. januara 1996. godine, nakon što se obratila predstavkom Evropskom sudu za ljudska prava, podnosilac predstavke je pozvana na razgovor u antiterorističko odeljenje uprava bezbednosti u Adani, u vezi sa obraćanjem Evropskom sudu za ljudska prava i traženjem pomoći od tih institucija. Cilj izjave bio je da se dobije njeno objašnjenje o tome kako je uopšte došlo do toga da se obrati Komisiji. Potvrdila je da je popunila dokumente za pravnu pomoć. U usmenom svedočenju za koje je Komisija zaključila da je verodostojno i utemeljeno, podnosilac predstavke je iznela da su joj stavili povez preko očiju, da su je udarali i gurali u Upravi bezbednosti i da su joj policajci rekli da odustane od celog slučaja.

Podnosilac predstavke je i drugi put odvedena na razgovor. U izveštaju koji nosi datum 9. februar 1996. godine i koji su potpisali policajci navode se detalji u vezi sa njenim prihodima i troškovima i potvrđuje se njena izjava o imovinskom stanju. Tog ili nekog drugog datuma ona je izvedena pred javnog tužioca i ponovo je od nje zatražena izjava o imovinskom, odnosno materijalnom stanju. U tom razgovoru nisu joj bile upućene nikakve pretnje.

Vlada je u svome podnesku pominjala dokaze koje su dali policajci, izveštaj sa autopsije i izveštaj istambulskog Instituta za sudsku medicinu, kao i usmeno svedočenje dr Bilge Kirandžil pred delegatima Komisije. Navela je da je Agit Salman je i ranije patio od srčanog oboljenja. Kada je uhapšen (priveden) zadobio je manje povrede. Za vreme pritvora u pritvorskoj jedinici u Upravi za bezbednost u Adani on nije ispitivan, zato što operacija još nije bila okončana. Oko 01.00 zatražio je pomoć i rekao zatvorskom čuvaru da oseća srčane tegobe. Zatvorski čuvar je zatražio pomoć policajaca iz isledničkog tima koji su u neposrednoj blizini čekali na sledeću fazu operacije. Ti policajci su stavili Agita Salmana koji je već teško disao u policijsko vozilo i odvezli ga u bolnicu. Na putu do bolnice su zaustavili vozilo i Mustafa Kajma mu je na kratko dao veštačko disanje usta na usta i masirao područje srca. Odvezli su Agita Salmana na urgentno odeljenje bolnice gde im je rečeno da je preminuo. Vlada navodi da prilikom autopsije i u izveštaju istambulskog Instituta za sudsku medicinu utvrđeno je da Agit Salman nije pretrpeo nikakvu veću povredu, da je grudna kost bila polomljena usled masaže srčanog mišića i da je preminuo prirodnom smrću, uprkos svoj mogućoj pomoći koju je dobio.

Evropski komitet za sprečavanje torture (CPT) organizovao je sedam poseta Turskoj. Prve dve posete u 1990. i 1991. godini bile su ad hoc posete koje su smatrane neophodnima u svetlosti činjenice da je iz raznih izvora stigao prilično veliki broj izveštaja u kojima se govorilo o navodnim slučajevima torture i drugih vidova zlostavljanja lica lišenih slobode, pre svega onih koja se nalaze u policijskom pritvoru. Treća periodična poseta obavljena je krajem 1992. godine i tom prilikom članovi Komiteta su obišli i Upravu bezbednosti u Adani. Ostale posete organizovane su u oktobru 1994, avgustu i septembru 1996. i oktobru 1997. godine (prilikom poslednjih dveju poseta članovi Komiteta obišli su i policijske objekte u Adani). Izveštaj CPT o tim posetama, sem onoga za posetu u oktobru 1997. godine, nisu dostupni javnosti, budući da je za obelodanjivanje takvih izveštaja potreban pristanak države o kojoj je reč, a taj pristanak u ovom slučaju nije dat.

CPT je objavio dva javna izveštaja u kojima je zaključio da tortura i drugi oblici ozbiljnog zlostavljanja lica predstavljaju važne karakteristike policijskog pristupa. Prilikom prve posete 1990. godine članovi Komiteta su konstatovali da se neprestano govori o sledećim tipovima navodnog mučenja ili zlostavljanja: palestinsko vešanje, elektrošokovi, udarci po tabanima (falaka), polivanje hladnom vodom pod pritiskom i zatvaranje u veoma male, mračne, neprovetrene ćelije. Medicinski pregledi ukazali su na jasne medicinske znake koji su potpuno u skladu sa vrlo nedavno primenjenom torturom i drugim teškim vidovima zlostavljanja kako fizičke, tako i psihološke prirode. Posmatranjem na licu mesta u policijskim objektima uočeno je da su materijalni uslovi pritvora izuzetno loši. Prilikom svoje druge posete 1991. godine CPT je zaključio da nije postignut nikakav napredak u pogledu eliminisanja policijskog mučenja i zlostavljanja. Mnoga lica su se žalila na slične tipove zlostavljanja - s tim što je bilo sve više tvrdnji o nasilnoj penetraciji štapom ili policijskom palicom u telesne otvore. I ovog puta je utvrđeno da izvestan broj lica koja su iznosila takve navode poseduje vidljive telesne znake koji potpuno odgovaraju takvim navodima. Prilikom treće posete od 22. novembra do 3. decembra 1992. godine delegacija CPT bila je doslovno zasuta navodima o torturi i zlostavljanju. Brojna lica koja su ispitivali lekari pokazivala su telesne znake ili stanja koja su odgovarala takvim tvrdnjama. CPT je u svom izveštaju navela izvestan broj takvih slučajeva. Ovom prilikom CPT je posetio Adanu gde je jedan zatvorenik u zatvoru u Adani pokazao hematome na tabanima i čitav niz vertikalnih purpurno-crvenih ožiljaka na gornjem delu leđa, što je potpuno odgovaralo njegovim tvrdnjama da je nedavno bio podvrgnut falaki i da je tučen po leđima policijskom palicom; sve se to događalo dok je bio u policijskom pritvoru. U sedištu Uprava za bezbednost u Ankari i Dijarbakiru delegacija CPT našla je opremu koja je mogla da se koristi za ovakav tip torture; nadležni pri tom nisu mogli da navedu nijedno uverljivo objašnjenje za prisustvo te opreme u policijskim prostorijama. CPT je u svom izveštaju zaključila da je "u Turskoj i dalje široko rasprostranjena praksa mučenja i drugih oblika ozbiljnog zlostavljanja lica koja se nalaze u policijskom pritvoru".

U drugom saopštenju za javnost, onom od 6. decembra 1996. godine, CPT konstatuje da je tokom minule četiri godine ostvaren izvestan napredak. Međutim, u nalazima posle posete 1994. godine pokazuje se da tortura i drugi vidovi zlostavljanja zatvorenika i dalje predstavljaju važnu karakteristiku policijskog pritvora. Tokom poseta 1996. godine delegacije CPT su još jednom našle jasne dokaze prakse mučenja i drugih oblika ozbiljnog zlostavljanja zatvorenika kojima pribegava policija. U tom izveštaju pominje se da je delegacija u septembru 1996. posetila policijske stanice u Adani, Brusi i Istambulu, i da je tom prilikom posetila i tri zatvora kako bi razgovarala sa nekima od lica koja su još sasvim skoro bila u policijskom pritvoru u Adani i Istambulu. Kod značajnog broja lica koja su pregledali lekari-patolozi u sastavu delegacije CPT bili su uočljivi telesni znaci ili stanja u skladu sa njihovim tvrdnjama o nedavnom policijskom zlostavljanju, što se posebno odnosilo na nanošenje udaraca po tabanima i dlanovima kao i na vezivanje ruku. Komisija je kod sedam lica koja su još sasvim nedavno bila u pritvoru u antiterorističkom odeljenju istambulske Uprave bezbednosti uočila neke od najflagrantnijih primera torture sa kojima su se delegacije CPT ikada srele u Turskoj. Ljudi su bili dugo vezivani za ruke, ostavljeni su da vise u tom položaju, što im je oštetilo motorne funkcije i osećaj u rukama, a kod dva lica je čak došlo do gubitka obe ruke za koje je postojala opasnost da je neizlečiv. Komisija je u izveštaju zaključila da oslanjanje na torturu i druge oblike ozbiljnog zlostavljanja zatvorenika i dalje predstavlja učestalu praksu u policijskim stanicama u Turskoj.

Gđa Behije Salman obratila se Komisiji 20. maja 1993. godine. Ona je iznela tvrdnju da je njen muž, Agit Salman, preminuo zbog torture u policijskom pritvoru. Pozvala se na članove 2, 3, 6, 13, 14. i 18. Konvencije. U postupku pred Komisijom, podnosilac predstavke je dalje tvrdila da joj je onemogućeno da efikasno realizuje pravo na pojedinačno obraćanje (zarad traženja pravne zaštite) koje je zajamčeno bivšim članom 25. § 1. Komisija je tužbu gđe Behije Salman (broj 21986/93) ocenila prihvatljivom 20. februara 1995. godine. U svome izveštaju od 1. marta 1999., Komisija je izrazila jednodušno mišljenje da je došlo do povrede člana 2. time što je muž podnosioca predstavke preminuo u pritvoru, da je došlo do povrede člana 3. u tom smislu da je njen muž bio mučen; da je došlo do povrede člana 13; da nije bilo povreda članova 14. i 18, da Turska nije ispunila svoje obaveze koje proističu iz nekadašnjeg člana 25.

U svome podnesku podnosilac predstavke je zatražila od Suda da utvrdi da je država prekršila članove 2, 3, 13. i nekadašnji član 25. § 1. Konvencije. Ona je zatražila od Suda da joj dosudi odštetu na osnovu člana 41.

Vlada je zahtevala od Suda da odbaci ceo predmet kao neprihvatljiv zbog toga što podnosilac predstavke nije prethodno iscrpla sve domaće pravne lekove. Kao alternativno rešenje predstavnici Vlade su tvrdili da navodi podnosioca predstavke nisu potkrepljeni dokazima.

Podnosilac predstavke tvrdi da je njen muž, Agit Salman, preminuo usled torture u rukama policajaca u Upravi bezbednosti u Adani. Ona se takođe požalila da nije obavljena efikasna istraga na okolnosti ubistva. Tvrdi da je došlo do povrede člana 2. Konvencije.
Sud navodi da je, prema izveštaju Komisije, Agit Salman je odveden u pritvor u očigledno dobrom zdravlju i bez ikakvih prethodnih povreda ili aktivnih oboljenja. Nije dato nikakvo prihvatljivo objašnjenje za povrede na levom nožnom zglobu, ožiljke i otok na levom stopalu, ožiljak na grudima i polomljenu grudnu kost. Razmatrajući izveštaje veštaka, Sud nalazi da Vlada nije obrazložila smrt Agita Salmana usled zastoja rada srčanog mišića u vreme dok je bio pritvoren u Upravi bezbednosti u Adani i da ima mesta za odgovornost države ugovornice kada je reč o ovoj smrti. Iz ovoga sledi da je prekršen član 2.
Sud još jednom ističe da obaveza zaštite prava na život na osnovu člana 2. Konvencije, kada se tumači u vezi sa opštom obavezom države na osnovu člana 1. Konvencije da “jamči svakome u svojoj nadležnosti prava i slobode određene u Konvenciji”, implicitno nalaže da se obavi neka vrsta efikasne zvanične istrage kada su pojedinci ubijeni usled primene sile. S tim u vezi, Sud naglašava da se pomenuta obaveza ne odnosi isključivo na slučajeve na kojima je očigledno da je ubistvo prouzrokovao državni službenik.

Podnosilac predstavke i otac preminulog podneli su formalnu žalbu zbog smrti (svoga muža, odnosno sina) nadležnim istražnim organima, tvrdeći da je ta smrt bila rezultat torture. Štaviše, sama činjenica da su vlasti bile obaveštene o smrti Agita Salmana u pritvoru ipso facto je aktivirala obavezu koja proističe iz člana 2. da se sprovede efikasna istraga na okolnosti u kojima je došlo do te smrti. Sud nakon razmatranja postupka koji je vođen pred dpmaćim sudovima zaključuje da vlasti nisu sprovele efikasnu istragu na okolnosti u kojima je došlo do smrti Agita Salmana. To je učinilo da posezanje za pravim lekovima u građanskopravnom postupku u takvim okolnostima bude podjednako neefikasno. U skladu s tim Sud odbacuje primedbe Vlade koje se odnose na krivični i na građansko parnični postupak i smatra da je u tom smislu povređen član 2.

Podnosilac žalbe se požalila da je njen muž mučen pre smrti. Pozvala se na član 3. Konvencije. Ona je navela da je njen muž bio podvrgnut tretmanu koji se svodi na mučenje dok je bio u pritvoru Uprave bezbednosti u Adani. Ona se pri tom oslanja na belege na njegovim stopalima i nožnim zglobovima koji pokazuju da je bio podvrgnut falaki. Takođe je dobio udarac u grudi koji je bio dovoljno jak da polomi grudnu kost. Vlasti nisu ponudile nijedno drugo prihvatljivo objašnjenje za povrede na njegovom telu. Podnosilac predstavke dalje tvrdi da vlasti nikada nisu valjano istražile tvrdnju da je Agit Salman mučen u pritvoru, čime su prekršile proceduralni aspekt člana 3. Konvencije.

S obzirom na prirodu i stepen zlostavljanja (falaka i udarac u grudi), kao i na čvrste zaključke koji se mogu izvesti iz dokaznog materijala o tome da se to dogodilo prilikom isleđivanja o učešću u aktivnostima PKK za koje su sumnjičili Agita Salmana, Sud zaključuje da je to obuhvatalo vrlo ozbiljne i surove patnje koje se mogu okarakterisati kao mučenje. Sud zaključuje da je prekršen član 3. Konvencije. Istovremeno, Sud ne smatra nužnim da donese poseban zaključak na osnovu člana 3. Konvencije u vezi sa navodnim manjkavostima istrage.

Podnosilac predstavke požalila se da nije imala na raspolaganju efikasan pravni lek u značenju koje proističe iz člana 13. Konvencije.Vlada je tvrdila da su istraga incidenta i krivično gonjenje policajaca pružili efikasne mogućnosti za pravni lek. Sem toga, ona čak nije iskoristila mogućnost žalbe na presudu kojom su policajci oslobođeni, pa samim tim nije iskoristila sve raspoložive pravne lekove. Komisija sa kojom se saglasila podnosilac žalbe zaključila je da istraga i krivični proces nisu bili efikasni usled neadekvatne sudsko-medicinske istrage. Podnosilac predstavke je takođe iznela mišljenje da je pokušaj vlasti da izmisle priču kako bi prikrile ono što se stvarno dogodilo doveo do ozbiljne povrede člana 13. Konvencije.

Na temelju dokaza navedenih u ovom slučaju, Sud je zaključio da je državaugovornica odgovorna po osnovu članova 2. i 3. Konvencije za smrt i torturu u pritvoru muža podnosioca predstavke. Prema tome, pritužbe podnosioca predstavke u ovom smislu “takve su da se o njima može diskutovati u svrhu člana 13. Prema tome, vlasti su bile dužne da sprovedu delotvornu istragu na okolnosti smrti muža podnosioca predstavke. Iz navedenih razloga ne može se smatrati da je u skladu sa članom 13. pokrenuta efikasna krivična istraga, čiji bi zahtevi bili širi od puke obaveze da se istraži ono što je naloženo članom 2. Stoga Sud nalazi da je podnosiocu predstavke uskraćena mogućnost korišćenja efikasnog pravnog leka kada je reč o smrti njenog muža, pa joj je, samim tim, uskraćena i mogućnost pristupa bilo kom drugom raspoloživom pravnom leku koji joj je eventualno mogao biti na raspolaganju, uključujući i zahtev za nadoknadu. Prema tome, prekršen je član 13. Konvencije

Konačno, podnosilac predstavke požalila se da je bila podvrgnuta ozbiljnom mešanju u ostvarivanje svoga prava na podnošenje individualne žalbe, što je kršenje člana 25. § 1 Konvencije (sada član 34). Ona je navela da su je vlasti tri puta privodile. Prvi put joj je stavljen povez na oči i bila je pretučena, primorana da potpiše neki dokument i eksplicitno joj je rečeno da odustane od predstavke koju je podnela Komisiji. U dvema drugim prilikama podrobno je ispitivana o svojoj predstavci u kojoj je zatražila pravnu pomoć Komisije. Navela je da je ovo bilo mešanje i ometanje njenog prava na podnošenje individualne predstavke Komisiji.

Vlada je tvrdila da su vlasti kontaktirale podnosioca predstavke u nastojanju da provere prijavu imovine koju je ona navela u svojoj molbi za pravnu pomoć Komisije. Postavljana su joj pitanja samo o imovini koju poseduje i dohotku koji ostvaruje i nije bila podvrgnuta nikakvom zastrašivanju niti pritisku. U svakom slučaju nije mogla ozbiljno da tvrdi da je zastrašivana budući da je mogla slobodno da pokrene domaći postupak protiv policajaca bez ikakvog ometanja ili straha.

Sud zaključuje da je stavljanje poveza na oči moralo pojačati ranjivost podnosioca predstavke, izazivajući njeno uznemirenje i nervozu što, u okolnostima ovog slučaja, svedoči o opresivnom ponašanju. Štaviše, nema prihvatljivog objašnjenja za to što je podnosilac predstavke bila dva puta ispitivana o zahtevu za pravnu pomoć i posebno zašto su to ispitivanje prvi put obavljali policajci-pripadnici antiterorističke jedinice, za koje je podnosilac predstavke tvrdila da su odgovorni za smrt njenog muža. Podnosilac predstavke morala se osećati zastrašenom takvim kontaktima sa vlastima. To je predstavljalo nepotrebno mešanje i osujećivanje njenog prava na podnošenje predstavke organima Konvencije. Prema tome, država-ugovornica nije ispunila obaveze koje ima na osnovu nekadašnjeg člana 25. § 1 Konvencije.

Korisni linkovi

Salman protiv Turske

Komentari

Relevantni komentari iz drugih presuda