Veljkov protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Одлука је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 33/2011 од 17.5.2011. године.

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ 

ПРЕДМЕТ ВЕЉКОВ против СРБИЈЕ
(Представка број 23087/07)

ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
19. април 2011. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске измене.

У предмету Вељков против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:

Françoise Tulkens, Председник,

Ireneu Cabral Barreto,

David Thór Björgvinsson,

Dragoljub Popović,

Giorgio Malinverni,

András Sajó,

Guido Raimondi, судије,

и Françoise Elens-Passos, заменик секретара Одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 29. марта 2011. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 23087/07) против Републике Србије, коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") поднела држављанка Србије, гђа Рајка Мићић (у даљем тексту: "Подноситељка представке"), 29. маја 2007. године. Подноситељка представке је 8. септембра 2010. године обавестила Суд да је променила презиме у Вељков.

2. Подноситељку представке је заступао г. В. Бељански, адвокат из Новог Сада. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

3. Председник већа је представки дао предност у складу са Правилом 41 Пословника Суда.

4. Председник Другог одељења је 4. марта 2008. године одлучио да Владу обавести о представци. Такође је одлучено да се основаност представке разматра заједно са допуштеношћу (члан 29. став 3).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подноситељка представке је рођена 1958. Године и живи у Јадранској Лешници.

6. Подноситељка представке је са њеним партнером, П. Ј., живела у Београду од маја 2001. године до јануара 2006. године, када се преселила у родитељску кућу, због наводног "психичког злостављања" од стране њеног партнера. Њихова кћерка М. Ј., рођена 2002. године, наставила је да живи са оцем.

A. Парнични поступак (старатељство и издржавање за дете, укључујући усвајање приврмених мера)

7. Подноситељка представке је 20. фебруара 2006. године поднела парничну тужбу против П. Ј. (у даљем тексту: "Тужени") Првом општинском суду у Београду (у даљем тексту: "Општински суд"), тражећи вршење родитељског права и издржавање за М. Ј.

8. Тужени је 1. марта 2006. године поднео посебну тужбу против подноситељке представке Општинском суду, такође тражећи вршење родитељског права и издржавање за М. Ј.

9. Општински суд је 16. маја 2006. године прибавио мишљење Градског центра за социјални рад, Одељење Палилула, у коме је наведено да вршење родитељског права треба поверити мајци.

10. Подноситељка представке је 17. маја 2006. године затражила од суда да донесе решење о привременој мери којим уређује њено право одржавања контаката са M. Ј.

11. На рочишту одржаном 8. јуна 2006. године, тужени је такође тражио издавање привремене мере којом би се њему поверило старатељство над M. Ј.

12. Општински суд је 15. јуна 2006. године наложио туженом да подноситељки представке дозволи да виђа M. Ј. тако што ће њихову кћерку доводити последњег петка у месецу у 14.00 сати у Центар за социјални рад у Лозници и узимати је од подноситељке представке у Београду у исто време следећег петка.

13. Тужени је 20. јуна 2006. године ставио примедбу на мишљење Центра за социјални рад из маја 2006. године и накнадно се жалио на решење о привременој мери, 10. јула 2006. године. Изгледа да је ова жалба прослеђена Окружном суду у Београду 27. августа 2006. године.

14. Следеће рочиште планирано за 3. јул 2006. године је одложено зато што Општински суд није обезбедио присуство судије поротника за породична питања, како се то захтева релевантним одредбама домаћег права.

15. Рочиште планирано за 5. септембар 2006. године је такође одложено зато што се у том тренутку спис предмета физички налазио код Окружног суда, који је требало да одлучи у вези са донетим решењем о привременој мери.

16. Окружни суд у Београду је 14. септембра 2006. године одбио жалбу туженог и потврдио решење о привременој мери од 15. јуна 2006. године.

17. Општински суд је 30. новембра 2006. године разматрао да ли да два парнична поступка здружи у један судски спис, и одложио предмет до 30. јануара 2007. године.

18. Центар за социјални рад Палилула је у међувремену 6. новембра 2006. године обавестио Општински суд да је примедба туженог на њихово прво мишљење од 16. маја 2006. године усвојена, зато што је надлежно Министарство утврдило неправилности у његовом раду. Центар је такође упозорио суд да није могао да поуздано процени да ли је закључак овог мишљења био у најбољем интересу детета, посебно због потребе да се утврди стање менталног здравља подноситељке представке.

19. Према додатном ажурираном мишљењу Центра од 4. децембра 2006. године (види став 52. у даљем тексту), Општински суд је 11. децембра 2006. године донео ново решење о привременој мери, ограничивши виђање подноситељке представке са M.Ј. на два сата петком у просторијама Центра за социјални рад Палилула у Београду, чиме је решење о привременој мери од 15. јуна 2006. године застарело.

20. Подноситељка представке се 22. децембра 2006. године жалила на ново решење о привременој мери, а 9. јануара 2007. године је обавестила суд да није ишла и да неће ићи у Београд да се види са кћерком, зато што се плаши насилничког понашања туженог и застрашивања.

21. Општински суд је 30. јануара 2007. године констатовао да је подноситељка представке дошла лично, али да је рочиште било планирано наредног дана и да неће моћи да му присуствује (види став 17. у горњем тексту).

22. Окружни суд у Београду је 14. фебруара 2007. године потврдио решење о привременој мери.

23. Општински суд је 27. априла 2007. године формално спојио две парнице, а подноситељка представке је изјавила да се такође може прибавити мишљење Центра за социјални рад у Лозници и њој привремено поверити вршење родитељског права.

24. Општински суд је 7. маја 2007. године привремено поверио вршење родитељског права у односу на М. Ј. туженом, до правоснажног окончања овог поступка. Он је такође затражио од Центра за социјални рад Палилула да да стручно мишљење о томе како би требало утврдити вршење родитељског права у најбољем интересу детета, као и права на виђање детета од стране родитеља коме дете није поверено. Решење о привременој мери од 11. децембра 2006. године остало је на снази у делу који се односи на контакт подноситељке представке са њеном кћерком.

25. Окружни суд је 6. јуна 2007. године потврдио ову одлуку по жалби. Суд је 13. јула проследио спис предмета Општинском суду.

26. Центар за социјални рад Палилула је 18. јуна 2007. године поднео извештај, у коме је препоручио како да се утврди вршење родитељског права и право на виђање детета (види став 58. у доњем тексту).

27. Центар за социјални рад у Лозници је 27. септембра 2007. године издао извештај о посетама подноситељке представке том центру.

28. Рочиште планирано за 22. новембар је 2007. године је одложено због штрајка правосудних органа.

29. Подноситељка представке је 12. децембра 2007. године затражила изузеће судије Општинског суда, али је 19. децембра 2007. године председник суда њен захтев одбио.

30. На следећем рочишту које је одржано 20. децембра 2007. године, Општински суд је решио да лично саслуша обе странке 28. јануара 2008. године.

31. Следећа рочишта су одржана 28. јануара и 4. марта 2008. године. Касније је подноситељка представке затражила од Општинског суда да прибави мишљење вештака о психо-физичкој способности и ње и туженог да се брину о детету.

32. Пошто су обе стране уплатиле предујам трошкова вештачења, Општински суд је 3. априла 2008. године наложио Савету Медицинског факултета у Београду да припреми мишљење вештака.

33. Међутим, на рочишту одржаном 1. октобра 2008. године, суд је преиначио своје решење и наложио да извештај вештака припреми Институт за неуропсихијатрију "Др Лаза Лазаревић".

34. Савет стручњака Института за неуропсихијатрију је 19. марта 2009. године обавестио Општински суд да због негативног става подноситељке представке према овом институту и навода о ранијем фалсификату њених лекарских уверења од стране лекара Института, он неће моћи да обави вештачење у болници. Истог дана је Општински суд затражио од Центра за социјални рад да омогући Савету стручњака да подноситељка представке и дете буду прегледани у Центру.

35. После прегледа странака и М. Ј. дана 19. и 24. марта 2009. године, Савет стручњака је 27. априла 2009. године доставио свој извештај о способностима странака да врше родитељска права и одговорности. Он је 15. маја 2009. године доставио и додатни извештај у коме препоручује да се вршење родитељске дужности повери туженом.

36. Рочиште планирано за 8. јул 2009. године је одложено зато што је подноситељка представке ангажовала адвоката коме је било потребно време да проучи спис предмета.

37. Следеће рочиште, планирано за 30. септембар 2009. године, је одложено на захтев адвоката подноситељке представке. Суд му је наложио да на извештај вештака одговори у року од петнаест дана.

38. Рочиште планирано за 11. новембар 2009. године није одржано, због штрајка Адвокатске коморе.

39. Рочиште планирано за 9. децембар 2009. године је одложено на неодређено време, због реформе правосуђа у току.

40. Подноситељка представке је 11. новембра и 9. децембра 2009. године ставила примедбе на извештај вештака. Тужени је на примедбе подноситељке одговорио 31. децембра 2009. године. Подноситељка представке је 3. марта 2010. године дала коментар на запажања туженог.

41. Савет стручњака је на коментаре његовог извештаја од стране подноситељке представке одговорио 30. марта 2010. године. Тужени је 9. јуна 2010. године дао коментар и на запажања стручњака и на запажања подноситељке представке.

42. Основни суд је 17. јуна 2010. године одржао прво рочиште по завршетку реформе правосуђа.¹

43. Основни суд је 18. јуна 2010. године наложио психологу где M. Ј. иде у школу да достави процену психо-физичког стања детета. Он је такође наложио и Центру за социјални рад Палилула да обезбеди ажурирано мишљење о утврђивању начина вршења родитељског права и да га обавести о резултатима корективног праћења вршења родитељског права од стране Саветовалишта за брак и породицу (види став 65. у даљем тексту).

44. Суд је 19. јула 2010. године примио оцену школског психолога.

45. Основни суд је заказао следеће рочиште за саслушање странака за 15. септембар 2010. године.

46. Испоставило се да поступак и даље траје пред првостепеним судом.

Б. Извршење решења о привременој мери

(a) Решење о привременој мери од 15. јуна 2006. године

47. После доношења решења о привременој мери 15. јуна 2006. године, први покушај спајања подноситељке представке и M. Ј. био је 7. јула 2006. године у Центру за социјални рад у Лозници. Према извештају Центра, тужени није припремио М. Ј. за поновни сусрет и током састанка је био вербално агресиван. M. Ј. је у почетку била невољна да приђе подноситељки представке, али се на крају "приближила" и прихватила поклоне од мајке. Центар је предложио да се будући састанци одржавају петком, у парку недалеко од стана туженог у Београду, пре него што подноситељка представке и М. Ј. почну да проводе заједно целу седмицу. Подноситељка представке је изјавила да се плаши да остане сама са туженим. То је био први и последњи пут да је тужени довео M. Ј. у Лозницу, одбивши да то даље чини.

48. Подноситељка представке је 14. августа 2006. године званично затражила извршење решења о привременој мери од 15. јуна 2006. године. Општински суд је 17. августа 2006. године одбацио предлог подноситељке представке као неуредан, пошто на решењу о привременој мери није било печата којим се потврђује да је постало правоснажно.

49. Окружни суд је 13. новембра 2006. године укинуо ово решење по жалби и вратио предмет на нижу инстанцу. Изгледа да је ово решење уручено подноситељки представке 11. маја 2007. године.

50. Подноситељка представке је наставила да петком одлази у просторије Центра за социјални рад у Лозници, наводећи да се плаши да се са кћерком састаје у присуству туженог у Београду и инсистирајући да се са њом састаје у Лозници. После њеног упита да ли је за време тих састанака могуће присуство социјалних радника, добила је обавештење да то није уобичајена пракса.

51. Подноситељка представке је 24. новембра 2006. године дошла у Центар за социјални рад у Лозници да тражи извршење решења о привременој мери које је донео Основни суд. Обавештена је да Центар није надлежан за овај случај, пошто M. Ј. живи у Београду.

(b) Решење о привременој мери од 11. децембра 2006. године

52. Центар је 4. децембра 2006. године Општинском суду доставио додатно ажурирано мишљење, у коме је навео да је, с обзиром на непостојање редовног или суштинског контакта између подноситељке представке и M. Ј. последњих месеци, у најбољем интересу детета да привремено остане да живи са оцем. Центар је предложио да се припреми нови коначни извештај пошто се уложе додатни напори за успостављање везе између мајке и кћерке.

53. Општински суд је 11. децембра 2006. године донео ново решење о привременој мери, ограничивши контакт подноситељке представке са M. Ј. на два сата сваког петка у Центру за социјални рад Палилула у Београду.

54. Центар за социјални рад из Лознице је 18. децембра 2006. године доставио своје мишљењу Центру за социјални рад Палилула, указавши да тужени може манипулисати са наводним проблематичним менталним здрављем подноситељке представке. Он је предложио да здравствена установа прегледа подноситељку представке и да мишљење о способности обеју странака да врше родитељска права и одговорности.

55. Подноситељка представке је 9. јануара 2007. године обавестила суд да није и да неће ићи у Београд да се види са кћерком, јер се бојала наводних претњи туженог и обећања да ће је "послати у лудницу".

56. Из дописа Центра за социјални рад Палилула од 9. априла 2008. године изгледа да подноситељка представке до тог тренутка није присуствовала ниједном заказаном виђању са кћерком у Београду.

57. Општински суд је 7. маја 2007. године донео решење о привременој мери да М . Ј. буде код туженог, а решење о привременој мери од 11. децембра 2006. године у делу који се односи на виђање подноситељке представке са њеном кћерком је остало на снази.

58. Центар за социјални рад Палилула је 18. јуна 2007. године препоручио да се вршење родитељског права повери туженом, а да се право на виђање са дететом подноситељке представке ограничи на један сат сваког петка, у Центру за социјални рад Палилула. Одлука о праву на виђање са дететом би била измењена и проширена пошто се емотивне везе и брига између подноситељке представке и њене кћерке обнове. Стручњаци Центра су истакли да им се подноситељка представке није обратила да би могла да виђа М. Ј., а он је понудио стручну помоћ како би се олакшао контакт између мајке и кћерке, као и са туженим, да би мотивисао M. Ј. да одржава контакте са подноситељком представке. Они су приметили да се тужени распитивао да ли је подноситељка представке заинтересована за виђање са М. Ј. и да је дозвољавао да је њен старији полубрат редовно посећује (син подноситељке представке).

59. Подноситељка представке се 18. и 19. септембра 2007. године обратила и једном и другом центру за социјални рад, наводећи да јој тужени није дозвољавао никакав контакт са М. Ј., чак ни телефоном. Она је од оба центра затражила покретање поступка ради лишења родитељског права туженог.60. Подноситељка представке је 31. децембра 2007. године обавестила Центар за социјални рад Палилула да се поново удала и да је променила презиме. Кад је Центар затражио да присуствује планираним виђањима са M. Ј., она је рекла да нема довољно новца да путује у Београд и да се плаши туженог.

61. Упркос чињеници да решење о привременој мери од 15. јуна 2006. године више није важило, подноситељка представке је тражила његово извршење у шест писаних захтева које је поднела Четвртом општинском суду у Београду од септембра 2007. године до јануара 2008. године. Овај суд је 18. јануара 2008. године донео решење о извршењу с тим у вези. Међутим, суд је накнадно, после примедбе туженог, обуставио извршни поступак.

62. Подноситељка представке је на рочишту 1. октобра 2008. године нагласила да кћерку није видела од 7. јула 2006. године и ургирала код Општинског суда да промени место њихових планираних сусрета на место пребивалишта подноситељке представке. Она је поновила да нема довољно новца да путује у Београд сваке седмице да се види са кћерком. Када ју је суд питао да ли жели да се са кћерком види тог истог дана, подноситељка представке је рекла да се плаши туженог, као и реакције њене кћерке кад је види.

63. Према извештају Центра за социјални рад Палилула од 16. августа 2010. године, подноситељка представке је 6. маја 2009. године затражила од Центра за социјални рад да са М. Ј. организује виђење по први пут у складу са другим решењем о привременој мери од 11. децембра 2006. године. Упркос упозорењу Центра да је потребно предузети одговарајуће кораке да се М. Ј. припреми за предстојеће посете после дужег одсуства бриге и контакта између њих, подноситељка представке је наводно инсистирала да се виђа са М. Ј. почев од 8. маја.

64. Изгледа да се од 8. маја 2009. године подноситељка представке редовно виђала са М. Ј. Међутим, стручњаци Центра за социјални рад су саопштили да подноситељка представке заправо није свесна да одсуство мајке може да има јак утицај на њену кћерку и да кћерка може од ње да се отуђи. Иако је инсистирала на емотивном реципроцитету од кћерке, контакт је за дете био значајан извор стреса, па је плакало, крило се иза оца, упорно избегавало да погледа мајку, одбило поклоне подноситељке представке и тврдило да ју је она тукла. Упркос томе, подноситељка представке је систематски оптуживала туженог да злоупотребљава свој положај родитеља коме је поверено привремено вршење родитељског права и да утиче на став M. Ј. према њој.

65. Центар је такође обавестио о озбиљно нарушеном односу родитеља и амбивалентном приступу туженог важности контакта M. Ј. са њеном мајком. Ради унапређења односа између родитеља и родитеља и детета, Центар је 10. маја 2010. године на сопствени предлог донео решење да Саветовалиште за брак и породицу обавља корективни надзор над вршењем родитељских права, најмање шест месеци. Ово саветовалиште је требало да ради са родитељима како би им помогло да боље разумеју своја родитељска права и одговорности, као и потребе њихове кћерке. Пошто су прошли ову терапију, Центар је требало да оцени промене у њиховим ставовима и приступима у вршењу родитељских улога, као и да процени потребу за даљим мерама ради заштите права М. Ј. Тужени је такође требало да М. Ј. редовно доводи у саветовалиште, које би радило на побољшању њене мотивације у покушајима да се спасе њен контакт са подноситељком представке.
____________

¹ После реформе правосуђа, Основни суд у Београду је постао надлежни суд у овом предмету.

В. Поступак за лишење родитељских права

66. Подноситељка представке је 4. децембра 2006. године покренула поступак против П.J., затраживши да он буде лишен родитељског права због понашања према њиховој кћерки. Изгледа да је П. Ј. поднео исти захтев против подноситељке представке и да је надлежни суд на крају спојио та два поступка.

67. Током поступка, 11. септембра 2007. године подноситељка представке је тражила меру којим би суд забранио насиље у породици. Тврдила је да јој П. Ј. прети, због чега се плашила да долази на заказана виђања са својом кћерком.

68. Суд је 3. децембра 2007. године усвојио њен захтев и издао привремену меру забране да јој се П. Ј. приближава и даље узнемирава.

69. Међутим, Окружни суд је 6. новембра 2008. године укинуо привремену меру по жалби и вратио предмет на поновно разматрање.

70. Суд је 2. фебруара 2009. године одлучио да поступак за заштиту од насиља у породици одвоји од поступка за лишење родитељског права.

71. У вези са поступком за заштиту од насиља у породици, Први општински суд у Београду је 21. октобра 2009. године усвојио меру судске забране насиља у породици, тј. "вређања или другог безобразног, нескрупулозног или злурадог понашања" како је дефинисано чланом 197. став 6. Породичног закона. Он је посебно забранио туженом да подноситељку представке узнемирава годину дана, као и да не сме да се приближава подноситељки представке и месту њеног боравишта више од 500 метара, сем када је неопходно да би се омогућио контакт између ње и детета.

72. Апелациони суд је 13. маја 2010. године потврдио претходни део ове одлуке, други део укинуо због непостојања јасних и убедљивих разлога и вратио предмет на поновно разматрање.

73. Изгледа да је овај поступак још у току.

Г. Релевантне медицинске чињенице

74. Подноситељки представке је 1993. године установљена дијагноза интерстицијалног обољење плућа, а касније је постала депресивна и било јој је потребно повремено психијатријско лечење.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

1. Закон о општем управном поступку; објављен у "Службеном листу Савезне Републике Југославије" - Сл. лист СРЈ бр. 33/97, 31/01 и 30/10)

75. Члан 110. наводи да надлежни орган може странку у управном поступку изузети од плаћања трошкова поступка, укључујући трошкове сведока и вештака, ако сматра да би плаћање ових трошкова утицало на појединачну и породичну добробит те странке и способност да се сама издржава.

2. Друге релевантне одредбе

76. Друге релевантне одредбе су утврђене у случајевима В. А. М. против Србије (број 39177/05, ст. 56-59 и 65-75, 13. март 2007. године), и Томић против Србије (број 25959/06, ст. 55-62 и 68-71, 26. јун 2007. године).

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

77. Ослањајући се на члан 6. Конвенције и члан 5. Протокола број 7, подноситељка представке се жалила због тога што парница за вршење родитељског права у току траје претерано дуго и да је то спречава у вршењу њених родитељских права.

78. Суд сматра да овај захтев подноситељке представке потпада под разматрање члана 6. Конвенције (види Laino против Италије [ВВ], број 3158/96, став 25., ЕЦХР 1999-I), који гласи како следи:

"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ...

расправу у разумном року пред ... судом ..."

A. Допуштеност

79. У релевантном тренутку Влада је изнела да подноситељка представке није исцрпела домаћа правна средства како се тражи према члану 35. став 1. Конвенције, тиме што никада није тражила извршење решења о привременој мери од 11. децембра 2006. године.

80. Суд понавља да су правна средства која треба да се исцрпе према горе наведеној одредби само она која подносиоцу представке нуде реалне шансе за успех (види, међу многим другим ауторитетима, Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 68., Извештаји о пресудама и одлукама 1996-IV). У конкретном случају, притужба подноситељке представке према члану 6. односи се искључиво на дужину поступка за вршење родитељског права који је она покренула 2006. године. Суд, као мериторан у предмету, према томе, разматра аргумент неисцрпљења у односу на питање неизвршења решења о привременој мери према члану 8. у даљем тексту.

81. У вези са самом дужином, Суд, међутим, не може да прихвати да се захтев за извршење решења о привременој мери може сматрати правним средством које треба да се исцрпи у вези са дужином главног поступка. Због тога се примедба Владе у вези са овим мора одбити.

82. Суд констатује да ова притужба није очигледно неоснована у смислу значења члана 35. став 3. Конвенције. Он даље констатује да није недопуштена по било ком основу. Због тога се она мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

83. Влада је тврдила да се свеукупна дужина поступка може објаснити сложеношћу парничног поступка. Посебно, он је подразумевао веома осетљива питања породичних односа, разне поступке који се укрштају, многе судске кораке предузете са обимним писаним захтевима, као и чињеницу да подноситељка представке живи ван Београда, где се налази Општински суд.

84. Подноситељка представке је остала при ставу да је поступак трајао предуго. Домаћи органи су превидели шта је у питању у поступку и нису предузели никакве кораке да поступак убрзају и омогуће подноситељки представке да успостави правилан и сталан квалитетан однос са дететом.

85. Суд подсећа да се разумност дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца представке и релевантних органа и која је важност спора за подносиоца представке (види, међу многим другим ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], број 30979/96, став 43., ЕЦХР 2000-VII). У предметима који се односе на грађански статус, такође је релевантан значај спора за подносиоца представке, па је потребна посебна марљивост с обзиром на могуће последице које може имати претерана дужина поступка, посебно уживање права на поштовање породичног живота (види Laino, цитиран у горњем тексту, став 18.). Посебна марљивост је нарочито потребна у предметима у којима се спорни поступак односи на издржавање детета (види В. А. М. против Србије, цитиран у горњем тексту, став 101.).

86. Период који треба узети у обзир почео је 20. фебруара 2006. године, када је подноситељка представке поднела грађанску тужбу, која још није решена. Стога она траје пет година и два месеца на једном нивоу судске надлежности.

87. Суд констатује да је на почетку спорни поступак био осетљиве природе у вези са питањима вршења родитељског права и издржавања и да се може сматрати да је донекле сложен. Међутим, с тим у вези, питања о којима је реч у овом поступку су јасно од велике важности за подноситељку представке, и да штавише, Конвенција као и релевантно домаће право захтевају посебну пажњу у свим питањима у вези са дететом.

88. У вези са понашањем органа, Суд је идентификовао неколико значајних пропуста у раду и пропусте да се обезбеди брз завршетак поступка о коме је реч: (a) изгледа да су бројна рочишта одложена од покретања поступка, укључујући и четири рочишта која су одложена из разлога у вези са унутрашњом организацијом (иако се одлагање рочишта због штрајка Удружења адвоката не може приписати Држави (види Pafitis и други против Грчке, 26. фебруар 1998. године, став 96., Извештаји о пресудама и одлукама 1998-I)); (б) било је потребно више од годину дана да се здруже тужбе које су стране у поступку поднеле ради истог завршетка у једном поступку; (в) било је потребно више од годину дана и два месеца да се донесе одлука о решењу о привременој мери; (г) Општинском суду је било потребно месец и по дана да жалбу туженог на решење о привременој мери виђања детета проследи Окружном суду у хитном случају као што је овај; (д) домаћи судови нису предузели суштинске процедуралне кораке, бар у периоду између 16. јуна и 19. децембра 2008. године, као и између 9. децембра 2009. године и 17. јуна 2010. године; (ђ) Влада није дала никакво објашњење закашњења од шест месеци до ког је дошло због судске одлуке о промени здравствене установе ради обезбеђења извештаја вештака.

89. Понашање подноситељке представке није значајно допринело процесном одуговлачењу на које се жали, изузев можда седам дана у вези са њеним захтевом за изузеће председавајућег судије, као и одлагању рочишта заказаног за 30. септембар 2009. године. Примедба Владе да подноситељка представке не живи у Београду и да постоји велики број правних аргумената, са обимним писаним захтевима, не може се прихватити као довољан разлог да предмет од таквог значаја за странке буде у току већ пет година и два месеца без изгледа да ће се брзо завршити.

90. У вези са његовом судском праксом о овом предмету (види, на пример, Laino, цитирана у горњем тексту, став 22.; В. А. М.. против Србије, цитирана у горњем тексту, став 111.; Johansen против Норвешке, 7. август 1996. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-III, став 88; и H.N. против Пољске, број 77710/01, став 95., 13. септембар 2005. године), као и важношћу предмета поступка и захтевом да се поступа са посебном марљивошћу, укупна дужина поступка у конкретном случају је била прекомерна, а захтев "разумног рока" није испуњен.

91. Сходно томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ У ВЕЗИ СА НЕИЗВРШЕЊЕМ РЕШЕЊА О ПРИВРЕМЕНОЈ МЕРИ

92. Подноситељка представке се даље жалила због неизвршења решења о привременим мерама од 15. јуна и 11. децембра 2006. године чиме је повређено њено право на поштовање породичног живота.

93. Суд сматра да ову притужбу треба разматрати према члану 8. Конвенције, који предвиђа следеће:

"1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.

Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других."

94. Суд констатује да обострано уживање родитеља и детета у заједничком друштву представља основни елемент "породичног живота" у смислу члана 8. Конвенције (види, међу многим другим ауторитетима, Monory против Румуније и Мађарске, број 71099/01, став 70., 5. април 2005. године, и В. А. М. против Србије, цитиран у горњем тексту, став 130.). Иако је примаран циљ члана 8. да заштити појединца од произвољних радњи државних органа, поред тога постоје и позитивне обавезе својствене делотворном "поштовању" породичног живота. У оба контекста, мора се водити рачуна да се између супротних интереса појединца и заједнице као целине постигне правична равнотежа; у оба контекста држава ужива одређени простор за процену (види Keegan против Ирске, пресуда од 26. маја 1994. године, став 49., серија A број 290).

95. Суд подсећа да обавеза националних органа да предузму мере да олакшају поновно спајање родитеља и деце није безусловна, пошто поновно спајање родитеља са дететом које је неко време живело са другим лицима можда неће моћи да се одмах догоди, а можда ће бити потребне и припремне мере с тим у вези. Природа и обим те припреме зависиће од околности сваког случаја, али ће разумевање и сарадња свих заинтересованих увек бити важан састојак. Иако национални органи морају учинити све да олакшају ту сарадњу, свака обавеза примене принуде у овој области мора бити ограничена пошто се морају узети у обзир интереси као и права и слободе свих заинтересованих, а посебно најбољи интереси детета. У предметима у вези са извршењем одлука у сфери породичног права, Суд је више пута констатовао да је одлучујуће да ли су национални органи предузели све неопходне кораке да олакшају извршење, у оној мери у којој се то може разумно захтевати у посебним околностима сваког предмета (види, међу многим другим ауторитетима, Hokkanen против Финске, 23. септембар 1994. године, став 58., серија A број 299-A; Nuutinen против Финске, број 32842/96, ст. 127-128, ЕЦХР 2000-VIII; Glaser против Уједињеног Краљевства, број 32346/96, став 66., 19. септембар 2000. године; Hansen против Турске, број 36141/97, ст. 97-99, 23. септембар 2003. године; Kallo против Мађарске (одлука), број 70558/01, 14. октобар 2003. године; Tomić против Србије, број 25959/06, ст. 100-102, 26. јун 2007. године; Felbab против Србије, број 14011/07, ст. 67, 14. април 2009. године; и Krivošej против Србије, број 42559/08, став 52., 13. април 2010. године).

96. У овом контексту, о адекватности неке мере се суди на основу брзине њеног спровођења, пошто протек времена може имати непоправљиве последице за односе између детета и родитеља са којим дете не живи (види Tomić, цитиран у горњем тексту, став 101).

(a) У вези са решењем о привременој мери од 15. јуна 2006. године (види став 12. у горњем тексту)

97. Суд на почетку примећује да су, после предлога подноситељке представке да се донесе решење о привременој мери ради регулисања њеног контакта са кћерком, органи одмах донели решење о привременој мери и одмах предвидели виђање са дететом у локалном центру за социјални рад 7. јула 2006. године (види ст. 12 и 47. у горњем тексту). С обзиром на почетно неуспешно поновно спајање са дететом, Суд прво примећује да је очигледно било неопходно одређено прилагођавање плана посете да би се поново успоставио квалитетнији контакт. Он даље констатује да је Центар настојао да прилагоди план посета тиме што је предложио да се будућа виђања планирају петком, у парку у близини стана туженог у Београду, пре него што подноситељка представке и M. Ј. проведу целу недељу дана заједно. Међутим, упркос упутствима Центра, испоставило се да је подноситељка представке наставила да петком одлази у просторије локалног центра за социјални рад како је планирано судским решењем о виђању са дететом, чиме је пропустила четири виђања у Београду, због страха да се са кћерком види само у присуству туженог, инсистирајући да се са њом види у Лозници. Према томе, подноситељка представке се није прилагодила новој неповољној ситуацији, а није учинила ни додатне напоре да јој се прилагоди.

98. Друго, иако се из материјала које Суд поседује не види да су органи за социјални рад или надлежни суд предузели додатне кораке да олакшају даље виђање подноситељке представке и њене кћерке, Суд не може размишљати о томе да ли је центар за социјални рад предузео одговарајуће мере да побољша квалитет односа између странака у поступку и да ли је погоршање контакта могло да се спречи одговарајућим извршењем првог решења о привременој мери.

99. Најзад, ово решење о привременој мери остало је неизвршено од 7. јула 2006. године до 11. децембра 2006. године, наиме највише пет месеци, када му је престала свака важност у сврхе извршења (види ст. 47-51. у горњем тексту).

100. Сходно томе, с обзиром на простор за процену који уживају надлежни органи Србије и дужину неизвршења решења о виђању са дететом, Суд сматра да је ова притужба очигледно неоснована и да се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3. и 4. Конвенције.

(b) У вези са решењем о привременој мери од 11. децембра 2006. године (види став 20. у горњем тексту)

101. Влада је изнела да подноситељка представке није исцрпела домаћа правна средства према члану 35. став 1. Конвенције, пошто до релевантног датума није захтевала извршење другог решења о виђању са дететом, које је донето 11. децембра 2006. године. Штавише, она је суд довела у заблуду захтевајући извршење решења о привременој мери од 15. јуна 2006. године, које више није важило. Влада је изнела да су "домаћи органи који се баве предметом подноситељке представке предузели све могуће радње како би сачували правилан развој односа подноситељке представке са дететом", али да подноситељка представке, међутим, није била довољно активна.

102. Суд не сматра неопходним да одлучује о приговору Владе у вези са неисцрпљивањем, пошто је овај део представке у сваком случају недопуштен, из доле наведених разлога.

103. Суд констатује да је подноситељка представке незадовољна другим решењем о привременој мери од 11. децембра 2006. године, пошто јој оно омогућава да виђа M. J. ограничено два сата сваког петка, у присуству социјалног радника и П. Ј. у Центру за социјални рад Палилула у Београду. Међутим, задатак Суда није да одлучује са којим родитељем дете треба да живи нити да ли су закључци домаћих судова с тим у вези погрешни, поготову, пошто подноситељка представке није образложила ниједну значајну нити очигледну неадекватност одлука донетих на домаћем нивоу. Оно што је за Суд одлучујуће је да ли су поновним спајањем родитеља са децом национални органи предузели све неопходне кораке да таква виђања олакшају као што се може разумно захтевати у посебним околностима сваког предмета (види став 95. у горњем тексту).

104. Суд примећује да подноситељка представке заиста није тражила формално извршење тог другог решења о привременој мери до 6. маја 2009. године (види став 63. у горњем тексту), нити је дошла на неко од планираних виђања са дететом у Центру за социјални рад Палилула до 8. маја 2009. године тврдећи да би била изложена великој патњи и опасности од виђања са туженим истом приликом (види став 64. у горњем тексту).

105. Суд прихвата да се подноситељка представке можда бојала понашања њеног бившег партнера на основу његовог наводног увредљивог и дрског понашања (види ст. 67-73. у горњем тексту). Међутим, пошто је она већ покренула одговарајући поступак против њега ради заштите од таквог понашања, као и неколико других парничних или кривичних поступака, тешко је разумети зашто је каснила са подношењем предлога за извршење у вези са решењем о привременој мери, и зашто није долазила на планирана виђања да би видела своје дете у присуству социјалних радника.

106. Када је Центар за социјални рад Палилула затражио од ње да почне да долази на планиране састанке са M. Ј., она је рекла да нема довољно новца да путује у Београд и да се плаши туженог. Штавише, на рочишту одржаном 1. октобра 2008. године, када јој је понуђено да види своју кћерку тог истог дана, подноситељка представке је тврдила да се плаши туженог, као и реакције њене кћерке кад је види (види ст. 60 и 62. у горњем тексту).

107. Суд прво констатује да подноситељка представке није ниједном затражила да буде ослобођена обавезе плаћања трошкова поступка у вези са вршењем родитељских права, што јој омогућава Закон о управном поступку, ако ти трошкови штете појединцу и добробити и стабилности његове/њене породице (види став 75. у горњем тексту).

108. Он даље примећује да је, према извештају Центра за социјални рад Палилула, једном другом приликом, у мају 2009. године, подноситељка представке затражила од њега да организује хитно виђање (два дана касније) са M. J. упркос упозорењу да је потребно да се предузму одговарајући кораци да се M. J. припреми за предстојеће посете после дужег одсуства бриге и контакта између њих (види став 63. у горњем тексту). У спису предмета не постоји ништа што би указало на неки прихватљив разлог да подноситељка промени став по овом питању.

109. Најзад, чим се подноситељка представке обратила Центру за социјални рад Палилула 6. маја 2009. године, почела је редовно да се виђа са кћерком, у складу са другим решењем о виђању са дететом, у присуству туженог. Иако сам тужени није много сарађивао за време поновних спајања са дететом, изгледа да он није претио подноситељки представке нити јој се обраћао на увредљив начин.

110. Ако узме у обзир само документацију коју поседује, Суд такође примећује да су органи Тужене државе очигледно издали одређене одлуке и извештаје у току парничног поступка, иако нису учињени посебно делотворни напори да се окрене спирала која је ишла надоле у односима између подноситељке представке и детета у једном периоду између доношења другог решења о привременој мери и предлога подноситељке представке за извршење ове мере. Међутим, после предлога подноситељке представке за извршење тог решења, стручњаци Центра су очигледно олакшали њихов редован контакт у заштићеној средини, како је утврђено судским решењем.

111. У вези са негативним односима између родитеља и детета и родитеља и све очигледнијим емотивним штетама него користима од планираних сусрета између подноситељке представке и њене кћерке, само и једноставно ослањање на судска решења ради организовања поновних сусрета очигледно не би било довољно. С тим у вези, Суд констатује да је Центар за социјални рад Палилула преусмеравао напоре од поновљених покушаја да се наметне контакт између мајке и M. Ј. и толерисање сукоба између родитеља ка проактивнијем приступу. Центар је донео сопствени предлог решења да Саветовалиште за брак и породицу корективно прати вршење родитељских права странака минимално шест месеци, као и о мотивационој терапији за M. Ј. са циљем да се њен однос са подноситељком представке поправи. Он је такође најавио да ће предузимати даље мере пошто добије извештај о успеху горе наведене терапије. Најзад, Суд констатује да би у будућности требало створити прописне услове како би се подноситељка представке могла виђати са M. Ј. како је утврђено решењем о привременој мери од 11. децембра 2006. године. Ово остаје обавеза коју органи Државе треба да испуне.

112. У овим околностима се не може закључити да су органи пропустили да предузму све неопходне кораке да подноситељку представке споје са њеном кћерком или да осигурају извршење решења о привременој мери. Произлази да је ова притужба очигледно неоснована и да се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3. и 4. Конвенције.

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

113. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

A. Штета

114. Подноситељка представке је тражила 20.000 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете.

115. Влада је оспорила овај захтев.

116. Суд сматра да је подноситељка представке морала претрпети нематеријалну штету. Пресуђујући на основу правичности, он јој додељује 2.600 евра, плус порез који се може наплатити на тај износ.

Б. Трошкови

117. Подноситељка представке је такође тражила 94.630 српских динара (РДС) (приближно 1.300 евра) на име трошкова пред Судом.

118. Влада је сматрала да је овај захтев превисок.

119. Према пракси Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заправо и неопходно настали и да су разумни у погледу износа (видети, на пример, Iatridis против Грчке (правично задовољење) [ВВ], број 31107/96, став 54., ЕЦХР 2000-XI). На основу информација које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра оправданим да у потпуности досуди износ који подноситељка представке тражи за поступак пред њим.

В. Законска камата

120. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД

1. Проглашава једногласно притужбу у вези са прекомерном дужином поступка допуштеном, а преостали део представке недопуштеним;

2. Утврђује гласовима шест против једног да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције у вези са дужином поступка;

3. Утврђује гласовима шест против једног

(a) да Тужена држава треба да исплати подноситељки представке у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, који ће се претворити у српске динаре по стопи важећој на дан исплате:

(i) 2.600 евра (две хиљаде шест стотина евра) на име нематеријалне штете, плус сваки порез који може бити наплатив,

(ii) 1.300 евра (једна хиљада три стотине евра) на име трошкова, плус сваки порез који се може наплатити подноситељки представке;

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

4. Одбија једногласно преостали део захтева подноситељке представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 19. априла 2011. године у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и Правилом 74 став 2. Пословника Суда, уз ову пресуду прилаже се следеће посебно мишљење судије David Thór Björgvinsson.

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ DAVID THÓR BJÖRGVINSSON

Гласао сам против већинског мишљења о повреди члана 6. став 1. иако признајем да је период од више од пет година пред једним нивоом судске надлежности дуго време. Међутим, то само по себи није довољно да се утврди повреда члана 6. став 1. пошто се оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности сваког предмета.

На почетку желим да ставим следеће примедбе. Прво, пошто Конвенција штити основна људска права, повреда члана 6. став 1. на основу дужине поступка треба да се утврђује само у предметима који откривају очигледне и озбиљне недостатке у раду домаћих судова у питању који се своде на ускраћивање правде и где се истински може рећи да су прекршена основна процесна права подносиоца представке. Друго, повреде би требало утврдити само када се могу открити дуги периоди неактивности који се јасно приписују Држави. Треће, подносилац представке мора да покаже да је он или она учинио напор да се поступак који наводно касни убрза, чиме се изражава интерес да се поступак води брже. Четврто, подносилац представке мора да покаже да он или она није значајно допринео наводном кашњењу због његовог или њеног сопственог понашања.

Користећи ове критеријуме дошао сам до закључка да није било повреде члана 6. став 1. у овом предмету. Моји су разлози следећи:

Прво, иако предмети у вези са вршењем родитељског права и издржавањем нису компликовани са правног становишта, сложио бих се са већином да су они осетљиве природе и да они садрже извесну сложеност (види став 87. пресуде). Један од главних фактора који доводе до одуговлачења у таквим поступцима су процене и извештаји вештака који се морају урадити да би се оценило шта је у најбољем интересу детета, а у оквиру овог предмета урађено је неколико таквих извештаја. Међутим, у овом предмету сложеност је углавном процесне природе, пошто су убрзо после покретања главне расправе, странке затражиле привремене мере за поверавање права виђања, односно привремено вршење родитељског права. Поступак се завршио 14. фебруара 2007. године решењем Окружног суда у Београду којим се подноситељки представке дају ограничена права виђања. Окружни суд је захтев туженог за привремено вршење родитељског права усвојио 6. јуна 2007. године. Осим тога, поставила су се питања у вези са извршењем решења о привременом виђању (види ст. 47-65). Штавише, подноситељка представке је против туженог покренула још два додатна поступка, наиме један за лишавање његових родитељских права 4. децембра 2006. године и други за привремену судску забрану у вези са насиљем у породици 11. септембра 2007. године. Изгледа да је овај поступак још у току. Стога ми у овом предмету имамо компликовану ситуацију разних поступака који се преклапају, што прилично доприноси свеопштој сложености поступка за вршење родитељских права и издржавање и проузрокује даља одуговлачења.

Друго, не слажем се са оценом већине да подноситељка представке није значајно допринела процесном одуговлачењу на које се жали, изузев, као што је наведено у пресуди, "можда седам дана у вези са њеним захтевом за изузеће председавајућег судије и, такође, у вези са одлагањем рочишта за 30. септембар 2009. године" (види став 89.). Ова оцена превиђа чињеницу да је подноситељка представке истовремено против туженог покренула разне поступке који су, као што је горе речено, неизбежно допринели свеопштем одуговлачењу. Осим тога, примећујем да је, као што је речено у ставу 34., наводно понашање подноситељке представке допринело одуговлачењу у изради мишљења вештака која су била неопходна и што је подноситељка представке касније ставила примедбе на мишљења вештака. Иако је то, наравно, процесно право подноситељке представке, оно неизбежно доводи до даљих одуговлачења (види ст. 40. и 41.). Даље, додао бих да је рочиште планирано за 8. јул 2009. године одложено зато што је подноситељка представке именовала адвоката коме је било потребно неко време да проучи спис предмета (види став 36.). Тај исти адвокат је затим тражио одлагање рочишта планираног за 30. септембар 2009. године (види став 37.). Касније, рочиште планирано за 11. новембар 2009. године је одложено због штрајка Удружења адвоката, чији је члан вероватно адвокат подноситељке представке. Ја стога верујем да већина потцењује допринос подноситељке представке и њеног адвоката свеопштем кашњењу поступка.

Треће, ни на једном месту у спису предмета се не указује да је подноситељка представке учинила било какав напор да се поступак убрза на националном нивоу.

Сложио бих се са већином да се, како је наведено у ставу 88. пресуде, могу открити одређене неправилности које се приписују Држави. Међутим, ако се у обзир узме поступак као целина, преклапања разних поступака, допринос саме подноситељке представке одуговлачењима и чињеница да она ниједном ни у једној фази поступка није учинила никакав напор да се поступак убрза, верујем да ове неправилности не откривају тако очигледне и озбиљне недостатке у раду домаћих судова које представљају кршење основних процесних права подноситељке представке према члану 6. став 1. Конвенције.

EUROPEAN COURT FOR HUMAN RIGHTS

SECOND SECTION

CASE OF VELJKOV v. SERBIA
(Application no. 23087/07)

JUDGMENT

STRASBOURG
19 April 2011

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Veljkov v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Françoise Tulkens, President,

Ireneu Cabral Barreto,

David Thór Björgvinsson,

Dragoljub Popović,

Giorgio Malinverni,

András Sajó,

Guido Raimondi, judges,

and Françoise Elens-Passos, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 29 March 2011,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 23087/07) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mrs Rajka Mićić ("the applicant"), on 29 May 2007. On 8 September 2010 the applicant informed the Court that she had changed her surname to Veljkov.

2. The applicant was represented by Mr V. Beljanski, a lawyer practising in Novi Sad. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. The President of the Chamber gave priority to this application in accordance with Rule 41 of the Rules of Court.

4. On 4 March 2008 the President of the Second Section decided to give notice of the application to the Government. It was also decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time (Article 29 § 3).

THE FACTS

THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicant was born in 1958 and lives in Jadranska Lešnica.

6. The applicant lived with her partner, P.J., in Belgrade from May 2001 until January 2006, when she moved to her parents’ house, as a result of alleged "psychological abuse" by her partner. Their daughter M.J., who was born in 2002, continued to live with her father.

A. Civil proceedings (child custody and maintenance, including adoption of interim orders)

7. On 20 February 2006 the applicant lodged a civil claim against P.J. ("the respondent") with the First Municipal Court (Prvi opštinski sud) in Belgrade ("the Municipal Court"), seeking sole custody of M.J. and child maintenance (vršenjeroditeljskog prava i izdržavanje).

8. On 1 March 2006 the respondent lodged a separate claim against the applicant, with the Municipal Court, also seeking sole custody of M.J. and child maintenance.

9. On 16 May 2006 the Municipal Court obtained an opinion from the Palilula Social Care Centre (Gradski centar za socijalni rad, Odeljenje Palilula), which stated that the custody should be given to the mother.

10. On 17 May 2006 the applicant requested the court to issue an interim measure regulating her right of access to M.J.

11. At the hearing held on 8 June 2006, the respondent also requested an interim measure awarding him temporary custody of M.J.

12. On 15 June 2006 the Municipal Court ordered the respondent to allow the applicant access to M.J. by bringing their daughter at 2 p.m. every last Friday of the month to the Loznica Social Care Centre and collecting her from the applicant in Belgrade at the same time the following Friday.

13. On 20 June 2006 the respondent objected to the Social Care Centre’s opinion of May 2006 and subsequently, on 10 July 2006, appealed against the interim access order. It would appear that the latter appeal was forwarded to the District Court (Okružni sud) in Belgrade on 27 August 2006.

14. The next hearing, scheduled for 3 July 2006, was adjourned because the Municipal Court had failed to secure the presence of lay judges (sudija porotnika) for family matters as required under the relevant provisions of the domestic law.

15. The hearing scheduled for 5 September 2006 was also adjourned, because at that time the case file was physically in the possession of the District Court, which was about to rule in respect of the adopted interim access order.

16. On 14 September 2006 the District Court in Belgrade rejected the respondent’s appeal and upheld the interim access order of 15 June 2006.

17. On 30 November 2006 the Municipal Court considered whether to join the two sets of civil proceedings into a single case file, and adjourned the case until 30 January 2007.

18. Meanwhile, on 6 November 2006 the Palilula Social Care Centre informed the Municipal Court that the respondent’s objection to their first opinion of 16 May 2006 had been accepted, because the competent Ministry had found irregularities in its work. The Centre also warned the court that it could not have reliably assessed whether the conclusion of this opinion had been in the best interest of the child, in particular due to the need to ascertain the applicant’s state of mental health.

19. Following the Centre’s additional updated opinion of 4 December 2006 (see paragraph 52 below), on 11 December 2006 the Municipal Court issued a new interim access order, restricting the applicant’s access to M.J. to two hours on Fridays at the premises of the Palilula Social Care Centre in Belgrade, thereby rendering the interim access order of 15 June 2006 obsolete.

20. On 22 December 2006 the applicant appealed against the new interim access order, while on 9 January 2007 she informed the court that she had not been and would not be going to Belgrade to see her daughter, because she was afraid of the respondent’s abusive behaviour and intimidation.

21. On 30 January 2007 the Municipal Court noted that the applicant had appeared in person but that the hearing had been scheduled for the following day and that she would not be able to attend it." (see paragraph 17 above).

22. The interim access order was confirmed by the District Court in Belgrade on 14 February 2007.

23. On 27 April 2007 the Municipal Court formally joined the two sets of proceedings, while the applicant submitted that an opinion of the Loznica Social Care Centre could also be obtained and interim custody be granted to her.

24. On 7 May 2007 the Municipal Court granted interim custody in respect of M.J. to the respondent, pending the final outcome of the ongoing civil suit. It also requested the Palilula Social Care Centre to produce an expert opinion as to how custody should be determined in the best interests of the child, as well as on the access rights of the non-custodial parent. The interim access order of 11 December 2006 remained in force as regards the applicant’s contact with her daughter.

25. On 6 June 2007 the District Court upheld this decision on appeal. On 13 July that court forwarded the case file to the Municipal Court.

26. On 18 June 2007 the Palilula Social Care Centre produced a report, giving its recommendation on how the custody and access rights should be determined (see paragraph 58 below).

27. On 27 September 2007 the Loznica Social Care Centre issued a report on the applicant’s visits to that centre.

28. The hearing scheduled for 22 November 2007 was adjourned because of a strike by the judicial authorities.

29. On 12 December 2007 the applicant requested withdrawal of the Municipal Court judge, but on 19 December 2007 the President of the court dismissed her request.

30. At the next hearing, held on 20 December 2007, the Municipal Court decided to hear both parties in person on 28 January 2008.

31. Further hearings were held on 28 January and 4 March 2008. On the latter date the applicant requested the Municipal Court to obtain an expert opinion on the psychological and physical ability of both her and the respondent to take care of the child.

32. After both parties had made an advance payment of the costs of the expert opinion, on 3 April 2008 the Municipal Court ordered the Committee of the Belgrade Medical Faculty to prepare the expert report.

33. However, at a hearing held on 1 October 2008, the court reversed its decision and ordered that the expert report be prepared by the Dr Laza Lazarevic Institute of Neuropsychiatry.

34. On 19 March 2009 the Board of Experts of the Institute of Neuropsychiatry informed the Municipal Court that due to the negative attitude of the applicant towards this institution and the allegation of previous forgery of her health certificates by the Institute’s doctors, it would not be able to obtain expert testimony at the hospital. On the same date the Municipal Court requested the Social Care Centre to enable the Board of Experts to have the applicant and the child observed at the Centre.

35. Following the examinations of the parties and M.J. on 19 and 24 March 2009, on 27 April 2009 the Board of Experts submitted its report on the parties’ ability to exercise parental rights and responsibilities. It also submitted an additional report on 15 May 2009 in which it recommended that custody be granted to the respondent.

36. The hearing scheduled for 8 July 2009 was adjourned, because the applicant had appointed a lawyer, who needed some time to study the case file.

37. The next hearing, scheduled for 30 September 2009, was adjourned at the request of the applicant’s lawyer. He was ordered by the court to respond to the expert report within fifteen days.

38. The hearing scheduled for 11 November 2009 was not held, because of a strike by the Bar Association.

39. The hearing scheduled for 9 December 2009 was adjourned indefinitely, due to an ongoing reform of the judiciary.

40. The applicant submitted objections to the expert report on 11 November and 9 December 2009. The respondent replied to the applicant’s objections on 31 December 2009. On 3 March 2010, the applicant commented on the respondent’s observations.

41. The Board of Experts replied on 30 March 2010 to the applicant’s comments on its report. On 9 June 2010 the respondent commented on both the experts’ and the applicant’s observations.

42. On 17 June 2010 the Court of First Instance held its first hearing after the reform of the judiciary had been concluded.²

43. On the 18 June 2010 the Court of First Instance ordered M.J.’s school psychologist to provide an assessment of the psycho-physical state of the child. It also ordered the Palilula Social Care Centre to provide an updated opinion on the determination of custody and to inform it about the results of the pending corrective monitoring of the parties’ exercise of parental rights by the Marriage and Family Counselling Office (see paragraph 65 below).

44. On 19 July 2010 the court received the assessment from the school psychologist.

45. The Court of First Instance scheduled the next hearing for 15 September 2010 in order to hear both parties.

46. It would appear that the proceedings are still pending before the first-instance court.

B. The enforcement of the interim access orders

(a) The interim access order of 15 June 2006

47. Following the adoption of the interim access order on 15 June 2006, the first attempt to reunite the applicant with M.J. took place on 7 July 2006, at the Loznica Social Care Centre. According to the Centre’s report, the respondent had not prepared M.J. for the reunion and was verbally aggressive throughout the meeting. M.J. was initially reluctant to approach the applicant, but she ultimately "came closer" and accepted gifts from her mother. The Centre proposed that future meetings be scheduled on Fridays, in a park not far from the respondent’s flat in Belgrade, before the applicant and M.J. started spending an entire week together. The applicant stated that she feared being left alone with the respondent. It was the first and last time that the respondent brought M.J. to Loznica, refusing to do so afterwards.

48. On 14 August 2006 the applicant formally requested enforcement of the interim access order of 15 June 2006. On 17 August 2006 the Municipal Court dismissed the applicant’s request as incomplete, since the interim access order bore no stamp certifying that it had become final.

49. On appeal, on 13 November 2006 the District Court quashed this decision and remitted the case. It would appear that this decision was served on the applicant on 11 May 2007.

50. The applicant continued going to the premises of the Loznica Social Care Centre on Fridays, stating that she was afraid to meet her daughter in the presence of the respondent in Belgrade and insisting on meeting her in Loznica. Following her query about the possible presence of social workers during those meetings, she was informed that this was not the usual practice.

51. On 24 November 2006 the applicant called on the Loznica Social Care Centre to request the enforcement of the interim access order as rendered by the Municipal Court. She was informed that the Centre was not in charge of the case, as M.J. lived in Belgrade.

(b) The interim access order of 11 December 2006

52. On 4 December 2006 the Centre submitted an additional updated opinion to the Municipal Court, stating that, taking into account that there had been no regular or substantial contact between the applicant and M.J. in recent months, it was in the child’s best interests to remain temporarily living with the father. The Centre suggested providing a new final report upon putting more efforts into restoring the bond between the mother and daughter.

53. On 11 December 2006 the Municipal Court issued a new interim access order, restricting the applicant’s contact with M.J. to two hours each Friday at the Palilula Social Care Centre in Belgrade.

54. On 18 December 2006 the Loznica Social Care Centre sent its opinion to the Palilula Social Care Centre, indicating that the respondent might be being manipulative about the alleged problematic mental health of the applicant. It proposed that a medical institution examine the applicant and give an opinion on both parties’ capacity to exercise parental rights and responsibilities.

55. On 9 January 2007 the applicant informed the court that she had not been and would not be going to Belgrade to see her daughter as she was afraid of the respondent’s alleged threats and promises to "send her to bedlam".

56. It appears from a letter from the Palilula Social Care Centre dated 9 April 2008 that the applicant had not up to that point attended any of the scheduled meetings with her daughter in Belgrade.

57. On 7 May 2007 the Municipal Court granted interim custody in respect of M.J. to the respondent, while the interim access order of 11 December 2006 remained in force as regards the applicant’s contact with her daughter.

58. On 18 June 2007 the Palilula Social Care Centre recommended that custody be granted to the respondent, while the applicant’s access rights were to be limited to one hour every Friday, at the Palilula Social Care Centre. The access ruling was subject to change and extension once the emotional and caring links between the applicant and her daughter had been restored. The Centre’s experts pointed out that the applicant had not contacted them in order to be able to see M.J., and offered professional assistance to facilitate contact between the mother and child, as well as with the respondent in order to motivate M.J. to maintain contact with the applicant. They noted that the respondent had inquired about the applicant’s interest in seeing M.J and had been allowing regular visits to M.J. by her older stepbrother (the applicant’s son).

59. On 18 and 19 September 2007 the applicant contacted both social care centres, stating that the respondent had not been allowing her any contact with M.J., even indirectly by phone. She requested both centres to initiate proceedings for deprivation of the respondent’s parental rights.

60. On 31 December 2007 the applicant informed the Palilula Social Care Centre that she had remarried and changed her surname. When the Centre asked her to attend the scheduled meetings with M.J., she said she did not have enough money to travel to Belgrade and was afraid of the respondent.

61. Despite the fact that the interim access order of 15 June 2006 was no longer valid, the applicant requested its enforcement in six written pleadings to the Fourth Municipal Court in Belgrade between September 2007 and January 2008. On 18 January 2008 this court issued an enforcement order in this respect. However, that court subsequently, following the respondent’s objection, suspended the enforcement proceedings.

62. At the hearing on 1 October 2008, the applicant stressed that she had not seen her daughter since 7 July 2006 and urged the Municipal Court to change the location of their scheduled meetings to the applicant’s place of residence. She repeated that she did not have enough money to travel to Belgrade each week to see her daughter. When asked by the court whether she wished to have a meeting with her daughter that same day, the applicant stated that she was afraid of the respondent, as well as of her daughter’s reaction on seeing her.

63. According to the report of the Palilula Social Care Centre dated 16 August 2010, on 6 May 2009 the applicant had requested the Palilula Social Care Centre to organise a meeting with M.J. for the first time in accordance with the second interim access order of 11 December 2006. Despite the Centre’s warning about the need to take appropriate steps to prepare M.J. for the forthcoming visits after a lengthy absence of care and contact between them, the applicant allegedly insisted on having contact with M.J. starting from 8 May.

64. It would appear that since 8 May 2009 the applicant has been meeting with M.J. regularly. However, the Social Care Centre experts reported that the applicant was not really aware that a mother’s absence could have a profound impact on her daughter and could alienate her daughter’s affection towards her. While she insisted on emotional reciprocation from her daughter, the contact was a significant source of stress for the child, who cried, hid behind her father, persistently avoided to look at her mother, refused the applicant’s gifts and asserted that she had been beaten by her. Nevertheless, the applicant systematically accused the respondent of abusing his position as the parent with interim custody and of inculcating M.J.’s attitude towards her.

65. The Centre also reported a severely dysfunctional parental relationship and an ambivalent approach on the part of the respondent to the importance of M.J.’s contact with her mother. In order to improve the parental and parent-child relationships, on 10 May 2010 the Centre adopted of its own motion a decision on corrective monitoring of the parties’ exercise of parental rights by the Marriage and Family Counselling Office, for a minimum of six months. The Office was supposed to work with the parents to help them acquire a better understanding of their parental rights and responsibilities, as well as of the needs of their daughter. After they had undergone this therapy, the Centre was to evaluate changes in their attitudes and approaches in exercising parental roles, as well as to assess the need for further measures for the protection of M.J.’s rights. The respondent was also supposed to bring M.J. regularly to the Counselling Office, which would work on improving her motivation in order to try to salvage her contact with the applicant.
___________
² Following the judicial reform, the Court of First Instance in Belgrade has become the competent court in this case.

C. Proceedings for deprivation of parental rights

66. On 4 December 2006 the applicant instituted proceedings against P.J., requesting that he be deprived of his parental rights ("roditeljsko pravo") because of his behaviour in respect of their daughter. It would appear that P.J. lodged the same claim against the applicant and that the competent court eventually joined the two proceedings.

67. In the course of those proceedings, on 11 September 2007 the applicant sought an interim injunction against domestic violence. She claimed that P.J. had threatened her, which is why she was afraid to attend the scheduled meetings with her daughter.

68. On 3 December 2007 the court granted her request and issued an interim measure prohibiting P.J. from approaching or further disturbing the applicant.

69. However, on 6 November 2008 the District Court quashed this interim measure on appeal and returned the case for reconsideration.

70. On 2 February 2009 the court decided to separate the proceedings for protection against domestic violence from those for deprivation of parental rights.

71. As regards the proceedings for protection against domestic violence, on 21 October 2009 the First Municipal Court in Belgrade granted an injunction against domestic violence, i. e. "insulting or any other insolent, unscrupulous or malevolent behaviour" as defined in the Article 197 § 6 of the Family Law. In particular, it banned the respondent from disturbing the applicant for one year, as well as from coming within 500 metres of her and her place of residence, other than when necessary to allow contact between the applicant and the child.

72. On 13 May 2010 the Court of Appeal upheld the former part of this decision, quashed the latter due to the lack of valid and convincing reasons and remitted it for re-examination.

73. It would appear that these proceedings are still pending.

D. Relevant medical facts

74. In 1993 the applicant had been diagnosed with interstitial lung disease, having subsequently become depressive and occasionally in need of psychiatric treatment.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

1. Administrative Proceedings Act (Zakon o opstem upravnom postupku; 
published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY nos. 33/97, 31/01 and 30/10)

75. Article 110 states that a competent authority may exempt a party to administrative proceedings from paying the costs of the proceedings, including witnesses’ and experts’ costs and expenses, if it finds that paying those expenses would affect the individual and his/her family’s well-being and ability to maintain themselves.

2. Other relevant provisions

76. Other relevant provisions are set out in the cases of V.A.M. v. Serbia (no. 39177/05, §§ 56-59 and 65-75, 13 March 2007), and Tomić v. Serbia (no. 25959/06, §§ 55-62 and 68-71, 26 June 2007).

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

77. Relying on Article 6 of the Convention and Article 5 of Protocol No. 7, the applicant complained that the ongoing civil suit for child custody/maintenance had been continuing for an excessively long time, and that this was preventing her from exercising her parental rights.

78. The Court considers that this applicant’s complaint falls to be examined under Article 6 of the Convention (see Laino v. Italy [GC], no. 3158/96, § 25, ECHR 1999-I), which reads as follows:

"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal..."

A. Admissibility

79. The Government submitted at the time that the applicant had failed to exhaust domestic remedies as required under Article 35 § 1 of the Convention, in that she had never sought enforcement of the interim access order of 11 December 2006.

80. The Court reiterates that remedies required to be exhausted under the above provision are only those that offer the applicant reasonable prospects of success (see, among many other authorities, Akdivar and Others v. Turkey, 16 September 1996, § 68, Reports of Judgments and Decisions 1996-IV). In the present case, the applicant’s Article 6 complaint relates solely to the length of the child custody proceedings instituted by her in 2006. The Court shall, as the master of the case, therefore examine the non-exhaustion argument in relation to the issue of non-enforcement of the interim access orders under Article 8 below.

81. In respect of the length itself, the Court, however, cannot accept that an enforcement request relating to an interim order may be considered a remedy to be exhausted in respect of the length of the main proceedings. The Government’s objection in this respect must therefore be dismissed.

82. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

83. The Government argued that the overall length of the proceedings could be explained by the civil suit’s complexity. In particular, it involved very sensitive issues of family relations, various proceedings which cut across each other, many legal steps taken with voluminous written pleadings, as well as the fact that the applicant lived outside Belgrade, where the Municipal Court is located.

84. The applicant maintained that the proceedings had lasted an excessively long time. The domestic authorities had overlooked what was at stake in the proceedings and had failed to take any steps to accelerate the proceedings and enable the applicant to establish a proper and permanent high-quality relationship with her child.

85. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicant and the relevant authorities and what was at stake for the applicant in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII). In cases relating to civil status, what is at stake for the applicant is also a relevant consideration, and special diligence is required in view of the possible consequences which the excessive length of proceedings may have, notably on enjoyment of the right to respect for family life (see Laino, cited above, § 18). In particular, exceptional diligence is required in dealing with cases where the impugned proceedings concerned a child custody dispute (see V.A.M. v. Serbia, cited above, § 101).

86. The period to be taken into consideration began on 20 February 2006, when the applicant lodged her civil action, and has not yet ended. It has thus lasted five years and two months at one level of jurisdiction.

87. The Court notes at the outset that the impugned proceedings were of a sensitive nature concerning matters of child custody and maintenance and that they may be regarded as involving a certain degree of complexity. However, in this regard, the issues involved in these proceedings were clearly of great importance to the applicant, and furthermore the Convention as well as the relevant domestic law require exceptional diligence in all child-related matters.

88. As to the conduct of the authorities, the Court has identified several significant lapses in activity and failures to ensure speedy conclusion of the proceedings at hand: (a) it would appear that numerous hearings have been adjourned since the initiation of the proceedings, including four hearings have been adjourned for reasons related to internal organisation (although the adjournment of the hearing caused by the Bar Association strike cannot be attributed to the State (see Pafitis and Others v. Greece, 26 February 1998, § 96, Reports of Judgments and Decisions 1998-I)); (b) it took over a year to join the actions lodged by both parties with the same end in one set of proceedings; (c) it took more than a year and two months to decide on the interim custody order; (d) it took a month and a half for the Municipal Court to transmit the respondent’s appeal against the interim access order to the District Court in a pressing case like this; (e) no substantive procedural steps were undertaken by the domestic courts, at least between 16 June and 19 December 2008, as well as between 9 December 2009 and 17 June 2010; (f) the Government did not provide any explanation as to the six-month delay caused by the court’s decision to change the medical institution which was to provide the expert report.

89. The applicant’s conduct did not make a significant contribution to the procedural delay complained of, except perhaps the seven days in respect of her request for the withdrawal of the presiding judge and also the adjournment of the hearing scheduled for 30 September 2009. The Government’s objection that the applicant did not live in Belgrade and that there had been a great many legal submissions, with voluminous written pleadings, cannot be accepted as sufficient reason for a case of such importance to the parties to be pending for five years and two months without any prospect of a speedy conclusion.

90. Having regard to its case-law on the subject (see, for example, Laino, cited above, § 22; V.A.M. v. Serbia, cited above, § 111; Johansen v. Norway, 7 August 1996, Reports of Judgments and Decisions 1996-III, § 88; and H.N. v. Poland, no. 77710/01, § 95, 13 September 2005), what was at stake in the proceedings and the requirement to act with exceptional diligence, the overall length of the proceedings in the instant case was excessive and failed to meet the "reasonable time" requirement.

91. Accordingly, there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 8 OF THE CONVENTION ON ACCOUNT 
OF THE NON-ENFORCEMENT OF THE INTERIM ACCESS ORDERS

92. The applicant further complained that the non-enforcement of the interim access orders issued on 15 June and 11 December 2006 violated her right to respect for her family life.

93. The Court considers that this complaint falls to be examined under Article 8 of the Convention, which provides as follows:

"1. Everyone has the right to respect for his private and family life, his home and his correspondence.

There shall be no interference by a public authority with the exercise of this right except such as is in accordance with the law and is necessary in a democratic society in the interests of national security, public safety or the economic well-being of the country, for the prevention of disorder or crime, for the protection of health or morals, or for the protection of the rights and freedoms of others."

94. The Court notes that the mutual enjoyment by parent and child of each other’s company constitutes a fundamental element of "family life" within the meaning of Article 8 of the Convention (see, among other authorities, Monory v. Romania and Hungary, no. 71099/01, § 70, 5 April 2005, and V.A.M. v. Serbia, cited above, § 130). Even though the primary object of Article 8 is to protect the individual against arbitrary action by public authorities, there are, in addition, positive obligations inherent in effective "respect" for family life. In both contexts, regard must be had to the fair balance to be struck between the competing interests of the individual and of the community as a whole; in both contexts the State enjoys a certain margin of appreciation (see Keegan v. Ireland, judgment of 26 May 1994, § 49, Series A no. 290).

95. The Court recalls that the obligation of the national authorities to take measures to facilitate reunion is not absolute, since the reunion of a parent with a child who has lived for some time with other persons may not be able to take place immediately and may require preparatory measures being taken to this effect. The nature and extent of such preparation will depend on the circumstances of each case, but the understanding and co-operation of all concerned will always be an important ingredient. Whilst national authorities must do their utmost to facilitate such co-operation, any obligation to apply coercion in this area must be limited since the interests as well as the rights and freedoms of all concerned must be taken into account, and more particularly the best interests of the child. In cases concerning the enforcement of decisions in the sphere of family law, the Court has repeatedly found that what is decisive is whether the national authorities have taken all necessary steps to facilitate the execution, in so far as can reasonably be demanded in the special circumstances of each case (see, among other authorities, Hokkanen v. Finland, 23 September 1994, § 58, Series A no. 299-A; Nuutinen v. Finland, no. 32842/96, §§ 127-128, ECHR 2000-VIII; Glaser v. the United Kingdom, no. 32346/96, § 66, 19 September 2000; Hansen v. Turkey, no. 36141/97, §§ 97-99, 23 September 2003; Kallo v. Hungary (dec.), no. 70558/01, 14 October 2003; Tomić v. Serbia, no. 25959/06, §§ 100-102, 26 June 2007; Felbab v. Serbia, no. 14011/07, § 67, 14 April 2009; and Krivošej v. Serbia, no. 42559/08, § 52, 13 April 2010).

96. In this context, the adequacy of a measure is to be judged by the swiftness of its implementation, as the passage of time can have irremediable consequences for relations between the child and the parent who do not cohabit (see Tomić, cited above, § 101).

(a) As regards the interim access order of 15 June 2006 (see paragraph 12 above)

97. The Court observes at the outset that, following the applicant’s request for an interim order regulating her contact with her daughter, the authorities promptly adopted the interim order and scheduled immediately a meeting with the child at the local social care centre on 7 July 2006 (see paragraphs 12 and 47 above). In view of the initial unsuccessful attempt of the reunion, the Court firstly observes that a certain amount of adaptation of the visit schedule was obviously necessary in order for a more qualitative contact to be re-established. It further notes that the Centre sought to adapt the visit schedule in proposing that the future meetings be scheduled on Fridays, in a park near the respondent’s flat in Belgrade, before the applicant and M.J. spent a full week together. However, notwithstanding the Centre’s instructions, it emerges that the applicant continued going to the premises of the local social care centre on Fridays as scheduled by the court access order, therefore missing four meetings in Belgrade, on account of her fear of meeting her daughter only in the presence of the respondent, and insisting on meeting her in Loznica. Accordingly, the applicant failed to adapt to the new unfavourable situation, as well as to put more efforts into adapting to it.

98. Secondly, while it is not apparent from the materials in the Court’s possession that the social care authorities or the competent court took additional steps to facilitate further reunions between the applicant and her daughter, the Court cannot speculate as to whether the social care centre took appropriate measures to enhance the quality of the relationships between the parties, and whether the deterioration in the contact could have been prevented by the appropriate enforcement of the first access order.

99. Finally, this access order remained unenforced from 7 July 2006 until 11 December 2006, thus for no more than five months, when it ceased to have any validity for enforcement purposes (see paragraphs 47-51 above).

100. Consequently, having regard to the margin of appreciation enjoyed by the competent Serbian authorities and the length of the non-enforcement of the access order, the Court finds that this complaint is manifestly ill-founded and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 and 4 of the Convention.

(b) As regards the interim access order of 11 December 2006 (see paragraph 20 above)

101. The Government submitted that the applicant had failed to exhaust domestic remedies as required under Article 35 § 1 of the Convention, in that up to the relevant date she had not sought enforcement of the second interim access order, issued on 11 December 2006. Moreover, she misled the court in requesting enforcement of the interim access order of 15 June 2006, which was no longer valid. The Government submitted that the "domestic authorities dealing with the applicant’s case had undertaken all possible actions in order to preserve the proper development of the applicant’s relations with her child", but that the applicant, however, had been insufficiently active.

102. The Court does not find it necessary to decide on the Government’s plea of non-exhaustion, as this part of the application is in any event inadmissible, for the reasons stated below.

103. The Court notes that the applicant was dissatisfied with the second interim access order of 11 December 2006, because it enabled her to have only limited access to M.J. to two hours each Friday, in the presence of a social worker and P.J at the Palilula Social Care Centre in Belgrade. However, it is not the Court’s task to decide who is the parent that the child should live with or whether or not the conclusions of the domestic courts in this respect were wrong, in particular, since the applicant did not substantiate any significant or manifest inadequacy of the decisions taken at the domestic level. What is decisive for the Court is whether in reuniting parents with their children the national authorities have taken all necessary steps to facilitate such meetings as can reasonably be demanded in the specific circumstances of each case (see paragraph 95 above).

104. The Court observes that the applicant indeed did not seek a formal enforcement of that second access order until 6 May 2009 (see paragraph 63 above), nor did she appear for any of the scheduled meetings at the Palilula Social Care Centre to meet her daughter until 8 May 2009 claiming that she would be exposed to a great anguish and hazard by seeing the respondent on the same occasion (see paragraph 64 above).

106. When the Palilula Social Care Centre asked her to start attending the scheduled meetings with M.J., she said she did not have enough money to travel to Belgrade and was afraid of the respondent. Moreover, at the hearing held on 1 October 2008, when offered the opportunity to see her daughter that same day, the applicant claimed that she was afraid of the respondent, as well as of her daughter’s reaction to meeting her (see paragraphs 60 and 62 above).

107. The court notes firstly that the applicant has never requested to be relieved from paying the costs of the child custody proceedings, which possibility was provided by the Administrative Proceedings Act if those costs would have affected the individual and his/her family’s well-being and stability (see paragraph 75 above).

108. It further observes that, according to the Palilula Centre’s report, on a later occasion, in May 2009, the applicant requested it to arrange an immediate meeting (two days later) with M.J. despite its warning of the need to take appropriate steps to prepare M.J. for the forthcoming visits after a lengthy absence of care and contact between them (see paragraph 63 above). There is nothing in the case file which would indicate any plausible reasons for the applicant’s change of attitude on this matter.

109. Finally, as soon as the applicant contacted the Palilula Social Care Centre on 6 May 2009, she began meeting her daughter regularly, in conformity with the second access order, in presence of the respondent. Though the respondent himself had not been particularly cooperative during the reunions, it appears that he had not threatened the applicant or addressed her in an insulting manner.

110. Taking into account only the documentation in its possession, the Court also observes that the respondent State’s authorities apparently issued certain decisions and reports during the civil proceedings, though no particularly effective efforts were made to reverse a downward spiral in the applicant-child relationships in a period between the adoption of the second interim access order and the applicant’s request for the enforcement of this measure. However, following the applicant’s request for the enforcement of the order, the Centre’s experts have obviously facilitated their contact in a protective environment on a regular basis, as set out in the court order.

111. In view of the negative parental and child-parent relationships and the more apparent emotional costs than benefits from scheduled meetings between the applicant and her daughter, pure and simple reliance on the court orders to arrange reunion would obviously not be enough. In this respect, the Court notes that the Palilula Social Care Centre redirected resources away from repeated attempts to impose contact between the mother and M.J. and a tolerance of parental conflict towards a more proactive approach. The Centre adopted of its own motion a decision on corrective monitoring of the parties’ exercise of parental rights by the Marriage and Family Counselling Office for a minimum of six months, as well as motivation therapy for M.J. with the aim of improving her relationship with the applicant. It also announced that it would be taking further measures once it received a report on the success of the above-mentioned therapy. Finally, the Court notes that proper conditions should be created in the future so that the applicant could have an access to M.J. as indicated in the interim access order of 11 December 2006. This remains an obligation for the State authorities to fulfil.

112. In these circumstances, it cannot be concluded that the authorities failed to take all necessary steps to reunite the applicant with her daughter or to ensure the enforcement of the interim access order. It follows that this complaint is manifestly ill-founded and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 and 4 of the Convention.

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

113. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

114. The applicant claimed 20,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.

115. The Government contested this claim.

116. The Court considers that the applicant must have sustained non-pecuniary damage. Ruling on an equitable basis, it awards her EUR 2,600, plus any tax that may be chargeable on that amount.

B. Costs and expenses

117. The applicant also claimed 94,630 Serbian dinars (RDS) (approximately EUR 1,300) for costs and expenses incurred before the Court.

118. The Government deemed this claim excessive.

119. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum (see, for example, Iatridis v. Greece (just satisfaction) [GC], no. 31107/96, § 54, ECHR 2000-XI). Regard being had to the information in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award in full the sum sought by the applicant for the proceedings before it.

C. Default interest

120. The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT

1. Declares unanimously the complaint concerning the excessive length of the proceedings admissible and the remainder of the application inadmissible;

2. Holds by six votes to one that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention with regard to the length of the proceedings;

3. Holds by six votes to one

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months of the date on which the judgment becomes final, in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following sums, to be converted into Serbian dinars at the rate applicable on the date of settlement:

(i) EUR 2,600 (two thousand six hundred euros) in respect of the non-pecuniary damage suffered, plus any tax that may be chargeable,

(ii) EUR 1,300 (one thousand three hundred euros) for costs and expenses, plus any tax that may be chargeable to the applicant;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts, at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period, plus three percentage points;

4. Dismisses unanimously the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 19 April 2011, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the separate opinion of Judge David Thór Björgvinsson is annexed to this judgment.

F.T.

F.E.P.

DISSENTING OPINION OF JUDGE 
DAVID THÓR BJÖRGVINSSON

I voted against the majority’s finding of a violation of Article 6 § 1, although admittedly more than five years before one level of jurisdiction is a long time. However, that is not in itself sufficient to find a violation of Article 6 § 1 as the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of each case.

At the outset I wish to make the following remarks. Firstly, since the Convention protects fundamental human rights, a violation of Article 6 § 1 on the basis of the length of proceedings should only be found in cases which reveal obvious and serious deficiencies in the workings of the domestic courts in question that amount to a denial of justice and where it can thus truly be said that the applicant’s fundamental procedural rights have been breached. Secondly, breaches should only be found where lengthy periods of inactivity that are clearly imputable to the State can be detected. Thirdly, the applicant has to show that he or she made some effort to have the allegedly delayed proceedings accelerated, thereby expressing an interest in having the proceedings conducted more speedily. Fourthly, the applicant has to show that he or she did not contribute significantly to the alleged delay by his or her own behaviour.

Using these criteria I come the conclusion that there has been no violation of Article 6 § 1 in this case. My reasons are the following:

Firstly, although cases concerning custody and maintenance are not complicated from a legal point of view, I would agree with the majority that they are of a sensitive nature and that they involve a certain degree of complexity (see paragraph 87 of the judgment). One of the main factors causing delays in such proceedings are expert assessments and reports that need to be made in order to assess what is in the best interest of the child, but several such reports were produced within the framework of the present case. However, in this case the complexities were mostly of a procedural nature, as shortly after the main proceedings had been instituted, the parties requested interim measures for the award of a right of access and temporary custody respectively. The proceedings ended on 14 February 2007 with the order of the District Court in Belgrade giving limited access rights to the applicant. The respondent’s request for interim custody was granted on 6 June 2007 by the District Court. In addition, issues concerning the enforcement of the interim access order arose (see paragraphs 47-65). Furthermore, the applicant initiated two additional sets of proceedings against the respondent, namely one for deprivation of his parental rights on 4 December 2006 and another one for an interim injunction against domestic violence on 11 September 2007. It would seem that these proceedings are still pending. Thus, in this case we have a complicated situation of various proceedings overlapping with each other, adding considerably to the overall complexity of the custody and maintenance proceedings and causing further delays.

Secondly, I disagree with the assessment of the majority that the applicant did not make a significant contribution to the procedural delay complained of, except, as stated in the judgment, "perhaps the seven days in respect of her request for the withdrawal of the presiding judge and also the adjournment of the hearing for 30 September 2009" (see paragraph 89). This assessment overlooks the fact that the applicant at the same time had initiated various other sets of proceedings against the respondent which, as stated above, unavoidably contributed to the overall delay. In addition, I note that, as stated in paragraph 34, the alleged behaviour of the applicant contributed to a delay in producing the necessary expert opinions, and that the applicant subsequently submitted objections to the expert reports. While this of course is the applicant’s procedural right it unavoidably causes further delays (see paragraphs 40 and 41). Furthermore, I would add that a hearing scheduled for 8 July 2009 was adjourned because the applicant had appointed a lawyer who needed some time to study the case file (see paragraph 36). This same lawyer then asked for an adjournment of the hearing scheduled for 30 September 2009 (see paragraph 37). Later, the hearing scheduled for 11 November 2009 was adjourned because of the strike by the Bar Association, of which the applicant’s lawyer was presumably a member. Thus, I believe the majority clearly underestimate the applicant’s and her lawyer’s contribution to the overall delay in the proceedings.

Thirdly, nowhere in the case file is it suggested that the applicant made any effort whatsoever at national level to have the proceedings accelerated.

I would agree with the majority that, as stated in paragraph 88 of the judgment, certain irregularities imputable to the State can be detected. However, taking into account the proceedings as a whole, the various overlapping sets of proceedings, the applicant’s own contribution to the delays and the fact that never at any stage did she make an effort to have the proceedings accelerated, I believe that these irregularities do not reveal such obvious and serious deficiencies in the workings of the domestic courts as to amount to a breach of the applicant’s fundamental procedural rights under Article 6 § 1 of the Convention."