Analiza slučaja pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropska Konvencija o ljudskim pravima
Praktični vodič za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima
Priručnici i vodiči kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u 50 pitanja
Glosar Evropske Konvencije o ljudskim pravima
Nacionalna mreža sudija i tužilaca za primenu standarda Evropskog suda za ljudska prava
Preuzmite presudu u pdf formatu
Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 121/2012 од 24.12.2012. године.
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ МИЛИЋ против ЦРНЕ ГОРЕ И СРБИЈЕ
(представка број 28359/05)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
11. децембар 2012. године
Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске измене.
У предмету Милић против Црне Горе и Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), заседајући у већу у чијем су саставу били:
Guido Raimondi, председник,
Peer Lorenzen,
Dragoljub Popović,
András Sajó,
Nebojša Vučinić,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије,
и Stanley Naismith, секретар одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 20. новембра 2012. године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 28359/05) против Црне Горер и Србије коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), поднео држављанин Србије, г. Иван Милић (у даљем тексту: "Подносилац представке"), 19. јула 2005. године.
2. Подносиоца представке, коме је пружена правна помоћ, заступала је гђа Г. Ћушић, адвокат из Београда. Владу Црне Горе заступао је њен заступник, г. З. Пажин. Владу Србије заступао је њен заступник, г. С. Царић.
3. Подносилац представке жалио се због неизвршења правоснажне пресуде којом се налаже његово враћање на посао и због непостојања делотворног правног средства с тим у вези.
4. Представка је 15. марта 2010. године прослеђена владама Црне Горе и Србије. Одлучено је такође да се допуштеност и основаност представке разматрају истовремено (члан 29. став 1.).
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке, г. Иван Милић, рођен је 1966. године и живи у Београду, Србија.
A. Први круг парничних поступака и обезбеђење извршног поступка
6. Основни суд у Подгорици је 20. јуна 2002. године наложио да се подносилац представке врати на посао у Клиничко болнички центар Црне Горе, државну медицинску установу.
7. Ова пресуда је постала правоснажна 4. фебруара 2003. године, а 16. децембра 2003. године потврдио ју је Врховни суд у Подгорици у трећој инстанци.
8. Клиничко болнички центар Црне Горе је 23. априла 2003. године обавестио подносиоца представке да не може да спроведе пресуду у питању и да ће пре тражити алтернативно решење.
9. Основни суд је 22. маја 2003. године издао решење о извршењу, а ово решење је потврђено 26. јуна 2003. године.
10. Клиничко болнички центар Црне Горе је 19. августа 2003. године закључио споразум са Специјалном болницом у Рисну, такође државном медицинском установом, на основу ког је ова друга преузела подносиоца представке као свог запосленог.
11. Подносилац представке је 30. септембра 2003. године обавестио државног правобраниоца да није сагласан са овим договором.
12. Специјална болница у Рисну је 17. октобра 2003. године издала решење у смислу да ће подносилац представке бити код ње запослен почев од 30. октобра 2003. године.
13. Подносилац представке је ово решење примио 20. октобра 2003. године.
14. Као што је навела Влада Црне Горе, подносилац представке је 21. октобра 2009. године закључио Споразум о раскиду радног односа у Клиничко болничком центру Црне Горе, на основу ког је његов радни однос раскинут почев од 3. фебруара 2003. године, а обе странке су се одрекле свих даљих потраживања с тим у вези.
15. Подносилац представке је 26. октобра 2009. године повукао свој предлог за извршење.
16. Основни суд је 5. новембра 2009. године прекинуо извршни поступак и све извршне радње које су обављене с тим у вези. Ово решење је постало правоснажно 17. новембра 2009. године.
17. На основу посебног захтева подносиоца представке, Основни суд у Подгорици је 6. маја 2004. године наложио Клиничко болничком центру Црне Горе да подносиоцу представке исплати 4.456 евра (ЕУР) за заостале плате за период од септембра 2001. године до 3. фебруара 2003. године. Виши суд је ову пресуду потврдио 5. октобра 2004. године. На основу списа предмета изгледа да је ова пресуда извршена неодређеног дана после тога.
18. Подносилац представке је 3. фебруара 2003. године почео да ради у Клиничком центру Србије на девет месеци. Из списа предмета изгледа да је његово привремено запослење претворено у стално, неодређеног дана после тога.
А. Устав Црне Горе (објављен у "Службеном гласнику Црне Горе", број 1/07)
19. Члан 149. Устава прописује да Уставни суд доноси одлуку о уставној жалби поднетој у вези са наводном повредом људског права или слободе зајемчених Уставом, пошто су исцрпљена сва друга делотворна правна средства.
20. Устав је ступио на снагу 22. октобра 2007. године.
Б. Закон о Уставном суду Црне Горе (објављен у "Службеном гласнику Црне Горе", број 64/08)
21. Члан 48. прописује да се уставна жалба може уложити на појединачну одлуку државног органа, управног органа, тела локалне самоуправе или правног лица које врши јавно овлашћење, због повреда људских права и слобода зајемчених Уставом, пошто се исцрпе сва друга делотворна домаћа средства.
22. Чл. 49 - 59. прописују додатне детаље у вези са поступањем по уставним жалбама. Посебно, члан 56. прописује да када Уставни суд утврди повреду неког људског права или слободе он ће укинути спорну одлуку, у потпуности или делимично, и наложити да исто тело које је донело укинуту одлуку поново разматра предмет.
23. Овај закон ступио је на снагу у новембру 2008. године.
В. Закон о заштити права на суђење у разумном року (објављен у "Сл. гласнику ЦГ", број 11/07)
24. Овај закон прописује, у одређеним околностима, могућност да се дуготрајни поступак убрза путем контролног захтева, као и могућност да се тражиоцима досуди накнада по основу тужбе за правично задовољење.
25. Члан 9. став 2. прописује да се контролни захтев може поднети суду који поступа у предмету у релевантном тренутку.
26. Члан 33. став 3. прописује да се тужба за правично задовољење подноси Врховном суду најкасније шест месеци после датума пријема правоснажне одлуке донете у спорном поступку или, у оквиру извршног поступка, најкасније шест месеци после датума пријема правоснажне одлуке донете на основу контролног захтева.
27. Члан 44. даље прописује да се овај закон примењује ретроактивно на све поступке од 3. марта 2004. године, али да се трајање поступка пре тог датума такође узима у обзир.
28. Овај закон ступио је на снагу 21. децембра 2007. године, али у њему нема позивања на представке већ поднете Суду које подразумевају процесно одуговлачење.
Г. Закон о извршном поступку из 2000. године (објављен у "Службеном листу Савезне Републике Југославије", бр. 28/00, 73/00 и 71/01)
29. Члан 4. став 1. прописивао је да је извршни поступак хитан.
30. Чл. 211 - 214. прописују детаље у вези са извршењем у случајевима враћања на посао.
Д. Закон о извршном поступку из 2004. године (објављен у "Службеном гласнику Републике Црне Горе", број 23/04)
31. Овај закон ступио је на снагу 13. јула 2004. године, чиме је Закон о извршном поступку из 2000. године стављен ван снаге. У вези са чланом 286. овог закона, међутим, сви извршни поступци започети пре 13. јула 2004. године закључују се сходно Закону о извршном поступку из 2000. године.
Ђ. Закон о раду из 2003. године (објављен у "Сл. гласнику РЦГ", бр. 43/03, 79/04, 24/06 и 25/06 и у "Службеном гласнику Црне Горе", број 16/07)
32. Према члану 33. да би запослени био премештен код другог послодавца била је потребна његова сагласност.
Е. Закон о раду из 2008. године (објављен у "Сл. гласнику ЦГ", бр. 49/08, 26/09 и 88/09)
33. Закон о раду из 2008. године ступио је на снагу 19. августа 2008. године чиме је Закон о раду из 2003. стављен ван снаге. Чланом 42. став 2. претходног, такође је, међутим, захтевана сагласност запосленог за премештај код другог послодавца.
Ж. Релевантна домаћа судска пракса
34. У периоду од 1. јануара 2008. године до 30. септембра 2009. године поднете су двадесет две тужбе за правично задовољење, од којих се поступило по њих шеснаест, а шест тужби се и даље разматра. У једном предмету судови су тужиоцу досудили накнаду за нематеријалну штету због дужине парничног поступка. У периоду од 1. јануара 2010. године до 30. априла 2011. године разматрано је додатних петнаест тужби за правично задовољење, а у три су судови досудили накнаду штете.
35. Подносилац представке жалио се према разним члановима Конвенције и против Црне Горе и против Србије због неизвршења пресуде коју је донео Основни суд у Подгорици наложивши враћање на посао, а која је постала правоснажна 4. фебруара 2003. године, као и због непостојања делотворног домаћег правног средства с тим у вези.
36. Суд сматра да би све ове притужбе требало разматрати према чл. 6. став 1. и 13. Конвенције (видети Akdeniz против Турске, број 25165/94, став 88., 31. мај 2005. године), који у релевантном делу гласе како следи:
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... расправу у разумном року пред ... судом ..."
"Свако коме су повређена права и слободе ... има право на делотворан правни лек пред националним властима ..."
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ
1. Спојивост ratione personae
(a) У вези са Туженим државама
37. Влада Црне Горе није дала коментар с тим у вези.
38. Влада Србије изнела је да је представка неспојива ratione personae у односу на Србију. Она се посебно позвала на случај Бијелић против Црне Горе и Србије, број 11890/05, ст. 67-70, 28. април 2009. године.
39. Подносилац представке жалио се и против Црне Горе и против Србије.
40. С обзиром да су цео извршни поступак водили искључиво црногорски органи, који су такође имали искључиву надлежност да се баве предметним питањем, Суд, не прејудицирајући основаност предмета, сматра притужбе подносиоца представке спојивим ratione personae са одредбама Конвенције у односу на Црну Гору. Из истог разлога, међутим, притужбе подносиоца представке у односу на Србију су неспојиве ratione personae у оквиру значења члана 35. став 3(a), и морају се одбацити сходно члану 35. став 4. Конвенције (видети, такође, Лакићевић и други против Црне Горе и Србије, бр. 27458/06, 37205/06, 37207/06 и 33604/07, став 41., 13. децембра 2011. године).
(б) У вези са подносиоцем представке
41. Влада Црне Горе изнела је да подносилац представке не може више да тврди да је "жртва", пошто је закључио Споразум о раскиду радног односа 21. октобра 2009. године, одрекао се свих даљих потраживања с тим у вези и повукао захтев за извршење. Тај Споразум важи од 3. фебруара 2003. године, што је било пре ступања Конвенције на снагу у односу на Црну Гору и пре него што је подносилац представке поднео представку Суду. Она је такође тврдила да је навод подносиоца представке да је био приморан да закључи наведени Споразум непоткрепљен доказима.
42. Подносилац представке оспорио је ове наводе. Он је посебно тврдио да је извршни поступак узалудно био у току већ више од пет година пре него што је он закључио Споразум. Он је био приморан да закључи наведени Споразум и да повуче захтев за извршење пошто је морао да потврди запослење у другој установи. Повлачење тог захтева за извршење је према томе било небитно, а његова права су повређена.
43. Суд подсећа да, како би могла да поднесе представку на основу члана 34., лице, невладина организација или група појединаца мора бити у стању да тврди да је жртва повреде права утврђених Конвенцијом.
44. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да је домаћи поступак завршен тиме што је подносилац представке закључио Споразум о раскиду радног односа и тако се сагласио са престанком даљег инсистирања на извршењу релевантне судске пресуде. Он је 26. октобра 2009. године повукао захтев за извршење, после чега је извршни поступак окончан.
45. Суд такође, међутим, примећује да наведени споразум није обухватио питање дужине наведеног неизвршења, што према наводима подносиоца представке представља повреду Конвенције. С обзиром на то, и без прејудицирања основаности предмета, Суд сматра да притужба подносиоца представке на основу Конвенције и даље постоји и да је статус "жртве" подносиоца представке у смислу члана 34. Конвенције остао нерегулисан споразумом. Примедба Владе с тим у вези мора се, према томе, одбити.
2. Исцрпљеност домаћих правних средстава
46. Влада Црне Горе је изнела да подносилац представке није исцрпео сва делотворна домаћа правна средства која је имао на располагању. Он је посебно пропустио да уложи контролни захтев и тужбу за правично задовољење предвиђено Законом о заштити права на суђење у разумном року (видети став 24. у горњем тексту). Он је такође пропустио да искористи уставну жалбу (видети ставове 19 - 23 у горњем тексту).
47. Подносилац представке је оспорио ове наводе. Он је посебно тврдио да правна средства на која се Влада позвала нису постојала у време када је он Суду поднео представку и да због тога није био обавезан да их касније употреби. Он је такође изнео да у сваком случају та средства нису делотворна.
48. Суд подсећа да је, према утврђеној судској пракси, сврха правила домаћих правних средстава из члана 35. став 1. Конвенције да високим странама уговорницама пружи прилику да спрече или исправе наводне повреде пре него што се оне доставе Суду.
49. Једина средства која се, међутим, морају исцрпети према Конвенцији су она која се односе на наводне повреде и која су истовремено доступна и довољна (видети Selmouni против Француске [ВВ], број 25803/94, § 75, ЕЦХР 1999 V, McFarlane против Ирске [ВВ], број 31333/06, став 107., ЕЦХР 2010-...). Постојање таквих правних средстава мора бити довољно сигурно не само у теорији већ и у пракси, а ако није тако, она неће имати потребну доступност и делотворност; на Туженој држави је да утврди да су ови разни услови задовољени (видети Vernillo против Француске, 20. фебруар 1991. године, став 27., серија A број 198; и Dalia против Француске, 19. фебруар 1998. године, став 38., Извештаји 1998-I).
50. Пошто је терет доказивања задовољен, на подносиоцу представке је да утврди да ли је правно средство које је Влада понудила заправо употребљено, или је из неког разлога неодговарајуће и неделотворно у посебним околностима предмета, или да постоје посебне околности које њега или њу ослобађају тог захтева (видети Dankevich против Украјине, број 40679/98, став 107., 29. април 2003. године).
51. Суд подсећа да се делотворност одређеног правног средства нормално процењује позивањем на датум када је представка поднета (видети, на пример, Baumann против Француске, број 33592/96, став 47., ЕЦХР 2001-V (изводи)), при чему, ово правило, међутим, подлеже изузецима који могу бити оправдани у посебним околностима сваког случаја (видети Nogolica против Хрватске (одлука), број 77784/01, 5. септембар 2002. године).
(i) У вези са контролним захтевом
52. Суд је већ утврдио да би било неразумно захтевати од подносиоца представке да покуша са контролним захтевом на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року у предмету у ком је домаћи поступак био у току известан број година пре увођења овог законодавства и где се из владиних поднесака не може извући никакав закључак о његовој делотворности (видети, mutatis mutandis, Boucke против Црне Горе, број 26945/06, ст. 72 - 74, 21. фебруар 2012. године; као и Živaljević против Црне Горе, број 17229/04, ст. 60 - 65, 8. март 2011. године). Суд, је, међутим, задржао право да поново размотри свој став ако Влада покаже, позивајући се на одређене случајеве, делотворност овог правног средства (видети Boucke, цитиран у горњем тексту, став 71., и Živaljević, цитиран у горњем тексту, став 66.).
53. С обзиром на чињеницу да је извршни поступак у питању био у току више од четири године и шест месеца пре ступања на снагу Закона о заштити права на суђење у разумном року, од којих је више од три године и девет месеци протекло после ступања Конвенције на снагу у односу на Тужену државу, и да није достављена новија судска пракса у вези са делотворношћу овог конкретног правног средства, Суд не види ниједан разлог да одступи од свог претходног мишљења и закључује, према томе, да се примедба Владе мора одбити.
(ii) У вези са тужбом за правично задовољење
54. Суд примећује да је подносилац представке поднео представку 19. јула 2005. године, што је више од две године и пет месеци пре увођења тужбе за правично задовољење према Закону о заштити права на суђење у разумном року (видети ст. 1. и 28. у горњем тексту). Према томе, у време када је подносилац представке поднео представку овом суду, није постојало доступно домаће правно средство које би му омогућило да оствари накнаду због протеклог кашњења, при чему се делотворност одређеног правног средства процењује позивањем на датум када је представка поднета (видети Baumann против Француске, цитиран у горњем тексту, став 47.).
55. Иако је Суд дозволио изузетак од овог правила, то је обично било у случајевима где је посебно национално законодавство у вези са дужином поступка било усвојено као одговор на велики број представки које су у току пред Судом, указујући на системски проблем у тим државама. Ти закони су такође имали прелазне одредбе које су у надлежност домаћих судова стављале случајеве који су у току пред овим Судом (видети Grzinčič против Словеније, број 26867/02, став 48., 3. мај 2007. године; Charzyński против Пољске (одлука), број 15212/03, став 20., ЕЦХР 2005-V; и Brusco против Италије (одлука), број 69789/01, ЕЦХР 2001-IX). С обзиром на то, Суд је био мишљења да би тим државама требало пружити прилику да саме спрече или исправе наводну повреду и тиме се дозволи изузетак од горе наведеног правила.
56. За разлику од горе наведених случајева, у Црној Гори није било усвојено релевантно законодавство као одговор на бројне представке пред Судом, а није било ни прелазних одредби било које врсте у вези са представкама које су већ пред овим Судом (видети став 28. у горњем тексту). Према томе, нејасно је да ли би домаћи судови уопште доносили одлуке о основаности тужбе подносиоца представке за правично задовољење да ју је поднео.
57. Суд такође примећује да се од подносиоца представке не може тражити да употреби овај пут накнаде у овој фази, пошто је његова употреба у случају подносиоца представке давно постала застарела (видети ст. 26, 25. и 16. у горњем тексту, тим редоследом).
58. С обзиром на посебне чињенице овог предмета како су горе наведене, Суд сматра да подносилац представке није био обавезан да исцрпи овај конкретан пут накнаде (видети, mutatis mutandis, Novović против Црне Горе, 13210/05, ставови 40-44, 23. октобар 2012. године (још није правоснажна); Vinčić и други против Србије, број 44698/06 et seq. став 51., 1. децембар 2009. године, као и Цветковић против Србије, број 17271/04, став 41., 10. јун 2008. године). Примедба Владе се, према томе, мора одбити.
(iii) У вези са уставном жалбом
59. Суд је такође нашао да се уставна жалба не може сматрати делотворним домаћим правним средством у вези са дужином поступка (видети Boucke,цитиран у горњем тексту, став 79.; видети такође Mijušković против Црне Горе, цитиран у горњем тексту, ст. 73 - 74). Он не види ниједан разлог да утврди другачије у конкретном случају. Примедба Владе с тим у вези мора се, према томе, одбити.
3. Закључак
60. Суд примећује да притужба подносиоца представке није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље примећује да она није недопуштена по неком другом основу. Због тога се она мора прогласити допуштеном.
61. Влада Црне Горе није дала коментар с тим у вези.
62. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу.
63. Суд подсећа да члан 6. став 1. Конвенције, између осталог, штити спровођење правоснажних, обавезујућих судских одлука, које, у државама које прихватају владавину права, не могу остати неизвршене на штету једне стране. У складу са тим, извршење судске одлуке не може се спречити, учинити неважећим или неисправно одуговлачити (видети, међу другим ауторитетима, Hornsby против Грчке, 19. март 1997. године, став 40., Извештаји о пресудама и одлукама 1997-II). Држава има обавезу да организује систем извршења пресуда који је делотворан и у праву и у пракси (видети Fuklev против Украјине, број 71186/01, став 84., 7. јун 2005. године).
64. Најзад, Суд подсећа да се у извршним поступцима по самој њиховој природи мора експедитивно поступати (видети Comingersoll S.A. против Португала [ВВ], број 35382/97, став 23., ЕЦХР 2000-IV).
65. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да је период који се узима у обзир почео 3. марта 2004. године, када је Конвенција ступила на снагу у односу на Црну Гору (видети Bijelić против Црне Горе и Србије, број 11890/05, став 69., 28. април 2009. године) и завршио 26. октобра 2009. године, када је подносилац представке повукао захтев за извршење. Спорни извршни поступак је стога био у оквиру надлежности Суда ratione temporis у периоду од више од пет година и седам месеци, и да је већ протекло више од још девет месеци пре тог датума (видети Mikulić против Хрватске, број 53176/99, став 37., ЕЦХР 2002-I, Styranowski против Пољске, 30. октобар 1998. године, став 46., Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII).
66. Спорни извршни поступак тицао се враћања на посао подносиоца представке. Иако се може прихватити да неки такви случајеви могу бити сложенији од других, Суд не сматра да је овај случај такве сложености да оправдава овакву дужину извршног поступка. Јасно је да је ово питање било од велике важности за подносиоца представке, а сама Конвенција захтева изузетну ажурност у споровима у вези са запошљавањем (видети, mutatis mutandis, Guzicka против Пољске, број 55383/00, став 30., 13. јул 2004. године, Borgese против Италије, 26. фебруар 1992. године, став 18., серија A број 228-Б, и Georgi Georgiev против Бугарске, број 22381/05, став 18 in fine, 27. мај 2010. године).
67. У вези са понашањем странака, Суд примећује да су власти после ступања Конвенције на снагу у односу на Тужену државу, а пре 26. октобра 2009. године пропустили да на било какав начин покушају да изврше пресуду у питању. Влада Црне Горе није дала никакво објашњење с тим у вези. Даље се примећује да је чак и пре ратификације Конвенције Клиничко болнички центар Црне Горе само обавестио подносиоца представке да спорна одлука не може да се изврши, и да ће пре тражити алтернативно решење. У том смислу са Специјалном болницом у Рисну договорено је да преузме подносиоца представке, што изричито захтева сагласност подносиоца представке, а што јасно изостало у предметном случају (видети ст. 32-33 и 10-11 у горњем тексту). Изгледа да подносилац представке, са своје стране, није ни на један начин допринео одуговлачењу на које се жали.
68. С обзиром на судску праксу о овом предмету (видети, mutatis mutandis, Boucke, цитиран у горњем тексту, ст. 89-94), значај предмета спора за подносиоца представке и пропуст домаћих органа да покажу одговарајућу ажурност, Суд сматра да се предметно неизвршење своди на повреду члана 6. став 1. Конвенције.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ
69. Суд сматра да је притужба подносиоца представке у односу на Србију неспојива ratione personae , из разлога већ наведених у ставу 40. у горњем тексту.
70. Суд примећује да притужба у односу на Црну Гору покреће питања чињеница и права према Конвенцији, чије одређивање захтева разматрање основаности. Он такође сматра да притужба није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3(a) Конвенције и да се не може одбацити ни по једном другом основу. Притужба се, према томе, мора прогласити допуштеном.
71. Суд примећује да члан 13. гарантује делотворно правно средство пред националним органом за наводно кршење свих права и слобода зајемчених Конвенцијом, укључујући и право на суђење у разумном року према члану 6. став 1. (видети, inter alia, Kudła против Пољске [ВВ], број 30210/96, став 156., ЕЦХР 2000 XI).
72. Он даље подсећа да је правно средство у вези са дужином (поступка) "делотворно" ако може да се употреби или за убрзање поступка пред судовима који се баве тим предметом, или да ономе који се тужи обезбеди одговарајућу накнаду за одуговлачења која су већ настала (видети Sürmeli против Немачке [ВВ], број 75529/01, став 99., ЕЦХР 2006 VII).
73. Најзад, Суд наглашава да је најбоље решење у апсолутном смислу без сумње, као и у многим другим областима, превенција. Када у систему правосуђа мањка захтев у вези са разумним роком из члана 6. став 1. Конвенције, правно средство осмишљено да убрза поступак како би се спречило да он постане претерано дугачак је најделотворније решење. Такво правно средство нуди неспорну предност у односу на правно средство које омогућава само накнаду, пошто оно такође спречава налажење узастопних повреда у односу на исти круг поступака и не исправља повреду само a posteriori, као што је то случај са компезаторним правним средством.
74. Као што је горе примећено, међутим, постојање таквог правног средства мора бити довољно сигурно не само у теорији већ и у пракси, а ако то није случај недостајаће потребна доступност и делотворност (видети став 49. у горњем тексту).
75. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да је Влада Црне Горе у прелиминарним запажањима тврдила да постоје правна средства доступна за притужбу подносиоца представке због дужине извршног поступка према члану 6. став 1., а које примедбе су одбачене према основама описаним у ставовима 52 - 59 у горњем тексту.
76. Суд закључује, из истих разлога, да је дошло до повреде члана 13., а у вези са чланом 6. став 1. Конвенције на рачун непостојања делотворног правног средства према домаћем праву за притужбу подносиоца представке у вези са дужином неизвршења у питању (видети Stakić против Црне Горе, број 49320/07, ст. 55 - 60, 2. октобар 2012. године (још није правоснажна); видети, такође, Stevanović против Србије, број 26642/05, ставови 67 - 68, 9. октобар 2007. године; и, mutatis mutandis, Rodić и други против Босне и Херцеговине, број 22893/05, ст. 84 - 85, 27. мај 2008. године).
77. Суд примећује да би могао поново размотрити свој став с тим у вези ако Влада може да убудуће покаже за такве представке, позивањем на одређене случајеве, делотворност наведених правних средстава (видети став 52. у горњем тексту, in fine).
III. ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ КОНВЕНЦИЈЕ
78. Подносилац представке се такође жалио: (a) према члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, да му је повређено право на мирно уживање имовине тиме што је био приморан да промени место пребивалишта да би тражио други посао, па је морао да напусти своју имовину у Црној Гори; и (б) према члану 14. Конвенције и члану 1. Протокола број 12 уз њу, због дискриминације.
79. Суд сматра да су притужбе подносиоца представке у односу на Србију неспојиве ratione personae из разлога већ наведених у ставу 40. у горњем тексту.
80. У светлу материјала који поседује, посебно с обзиром на чињеницу да подносилац представке није доставио никакве доказе да га је Црна Гора лишила имовине на њеној територији или се на неки начин умешала у њу, Суд налази да је притужба у том смислу необразложена и да мора бити одбачена у складу са чланом 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенције.
81. Сасвим независно од чињенице да изгледа да подносилац представке није покренуо ово питање пред домаћим судовима, Суд, у сваком случају, примећује да нема доказа у спису предмета да постоји било каква дискриминација подносиоца представке по било ком основу. Произлази да је ова притужба такође очигледно неоснована и мора се одбацити у складу са чланом 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенције.
IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
82. Члан 41. Конвенције предвиђа:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
83. Подносилац представке је тражио накнаду штете али је остао при ставу да је тешко навести тачан износ пошто је то "огромна цифра". Он није доставио прописно специфициран захтев или неки документовани доказ с тим у вези.
84. Влада Црне Горе није дала коментар с тим у вези.
85. Према Правилу 60 ставови 2 и 3 Пословника Суда, Суд захтева да конкретни захтеви буду поткрепљени одговарајућим документарним доказима, а ако се то не уради накнада може изостати (видети Пословник Суда као и став 5. Практичног упутства о захтевима за правично задовољење). У вези са материјалном штетом, посебно, на подносиоцу представке је да покаже да је материјална штета настала из наводне повреде. Подносилац представке би требало да достави релевантна документа да докаже, у највећој могућој мери, не само постојање већ такође и износ или висину штете (видети став 11. наведеног Практичног упутства). С обзиром да подносилац представке није доставио прописно специфициран захтев у вези са материјалном штетом нити било какав документовани доказ с тим у вези, чиме није поступио по Правилу 60 ст. 2. и 3. Пословника Суда, Суд му не додељује накнаду у овом делу.
86. С друге стране, јасно је да је подносилац представке претрпео одређену нематеријалну штету која произлази из кршења његових права према члану 6. ст. 1. и 13. Конвенције, због чега би требало да добије накнаду. Процењујући на правичној основи, Суд подносиоцу представке досуђује 7.000 евра с тим у вези.
87. Подносилац представке је остао при ставу да је имао "значајне" трошкове, али није доставио никакав рачун.
88. Влада Црне Горе није дала никакав коментар с тим у вези.
89. У складу са праксом Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заиста и неопходно настали и да су разумни у погледу износа (видети, на пример, Iatridis против Грчке (правично задовољење) [ВВ], број 31107/96, став 54., ЕЦХР 2000-XI).
90. У предметном случају, с обзиром на горе наведене критеријуме, и на то да је подносиоцу представке већ додељено 850 евра у оквиру програма правне помоћи Савета Европе, Суд одбацује захтев подносиоца представке с тим у вези због одсуства поткрепљености.
91. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава допуштеним притужбе подносиоца представке према члану 6. ст. 1. и 13. Конвенције у односу на Црну Гору;
2. Проглашава преостали део представке недопуштеним;
3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;
4. Утврђује да је дошло до повреде члана 13. Конвенције;
5. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 7.000 евра (седам хиљада евра), на име нематеријалне штете, плус било која такса која би се могла наплатити;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке у каматном периоду уз додатак од три процентна поена;
6. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 11. децембра 2012. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
| Stanley Naismith Секретар |
Guido Raimondi Председник |
SECOND SECTION
CASE OF MILIĆ v. MONTENEGRO AND SERBIA
(Application no. 28359/05)
JUDGMENT
STRASBOURG
11 December 2012
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Milić v. Montenegro and Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Guido Raimondi, President,
Peer Lorenzen,
Dragoljub Popović,
András Sajó,
Nebojša Vučinić,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, judges,
and Stanley Naismith, Section Registrar,
Having deliberated in private on 20 November 2012,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
92. The case originated in an application (no. 28359/05) against Montenegro and Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention") by a Serbian national, Mr Ivan Milić ("the applicant"), on 19 July 2005.
93. The applicant, who had been granted legal aid, was represented by Ms G. Ćušić, a lawyer practising in Belgrade. The Montenegrin Government were represented by their Agent, Mr Z. Pažin. The Serbian Government were represented by their Agent, Mr. S. Carić.
94. The applicant complained about non-enforcement of a final judgment ordering his reinstatement and a lack of an effective domestic remedy in that regard.
95. On 15 March 2010 the application was communicated to the Governments of Montenegro and Serbia. It was also decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time (Article 29 § 1).
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
96. The applicant, Mr Ivan Milić, was born in 1966 and lives in Belgrade, Serbia.
A. The first set of civil proceedings and the ensuing enforcement proceedings
97. On 20 June 2002 the Court of First Instance (Osnovni sud) in Podgorica ordered that the applicant be reinstated by the Clinical Centre of Montenegro (Kliničko bolnički Centar Crne Gore), a State-run medical institution.
98. On 4 February 2003 this judgment became final, and on 16 December 2003 it was confirmed by the Supreme Court (Vrhovni sud) in Podgorica at third instance.
99. On 23 April 2003 the Clinical Centre of Montenegro informed the applicant that it could not comply with the judgment in question, but would rather seek an alternative solution.
100. On 22 May 2003 the Court of First Instance issued an enforcement order, which decision was confirmed on 26 June 2003.
101. On 19 August 2003 the Clinical Centre of Montenegro concluded an agreement with the Special Hospital in Risan, also a State-run medical institution, whereby the latter accepted the applicant as its employee.
102. On 30 September 2003 the applicant informed the State Prosecutor that he did not approve of this arrangement.
103. On 17 October 2003 the Special Hospital in Risan issued a decision to the effect that the applicant would become its employee as of 30 October 2003.
104. On 20 October 2003 the applicant received this decision.
105. On 21 October 2009, as submitted by the Montenegrin Government, the applicant concluded an Agreement on Termination of Employment with the Clinical Centre of Montenegro whereby his employment had been terminated as from 3 February 2003 and both parties waived any further claims in this regard.
106. On 26 October 2009 the applicant withdrew his enforcement request.
107. On 5 November 2009 the Court of First Instance terminated the enforcement proceedings and all the enforcement activities which had been carried out in that regard. On 17 November 2009 this decision became final.
108. On 6 May 2004, upon the applicant’s separate claim, the Court of First Instance in Podgorica ordered the Clinical Centre of Montenegro to pay the applicant 4,456 euros ("EUR") for salary arrears for the period between September 2001 and 3 February 2003. This judgment was upheld by the High Court on 5 October 2004. It would appear from the case file that this judgment was enforced on an unspecified date thereafter.
109. On 3 February 2003 the applicant started to work in the Clinical Centre of Serbia for a period of nine months. It would appear from the case file that on an unspecified date thereafter his temporary employment was transformed into a permanent one.
A. Constitution of Montenegro 2007 (Ustav Crne Gore; published in the Official Gazette of Montenegro - OGM - no. 1/07)
110. Article 149 of the Constitution provides that the Constitutional Court shall rule on a constitutional appeal lodged in respect of an alleged violation of a human right or freedom guaranteed by the Constitution, after all other effective legal remedies have been exhausted.
111. The Constitution entered into force on 22 October 2007.
B. Montenegro Constitutional Court Act (Zakon o Ustavnom sudu Crne Gore; published in OGM no. 64/08)
112. Section 48 provides that a constitutional appeal may be lodged against an individual decision of a state body, an administrative body, a local self-government body or a legal person exercising public authority, for violations of human rights and freedoms guaranteed by the Constitution, after all other effective domestic remedies have been exhausted.
113. Sections 49 - 59 provide additional details as regards the processing of constitutional appeals. In particular, section 56 provides that when the Constitutional Court finds a violation of a human right or freedom, it shall quash the impugned decision, entirely or partially, and order that the case be re-examined by the same body which rendered the quashed decision.
114. The Act entered into force in November 2008.
C. Right to a Trial within a Reasonable Time Act (Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku; published in OGM no. 11/07)
115. This Act provides, under certain circumstances, the possibility to have lengthy proceedings expedited by means of a request for review (kontrolni zahtjev), as well as an opportunity for claimants to be awarded compensation by means of an action for fair redress (tužba za pravično zadovoljenje).
116. Section 9 § 2 provides that a request for review can be filed with the court which is dealing with the case at the relevant time.
117. Section 33 § 3 provides that an action for fair redress shall be filed with the Supreme Court no later than six months after the date of receipt of the final decision rendered in the impugned proceedings or, within the enforcement procedure, no later than six months after the date of receipt of the final decision issued upon the request for review.
118. Section 44 further provides that this Act shall be applied retroactively to all proceedings from 3 March 2004, but that the duration of proceedings before that date shall also be taken into account.
119. The Act entered into force on 21 December 2007, but contained no reference to applications involving procedural delay already lodged with the Court.
D. Enforcement Procedure Act 2000 (Zakon o izvršnom postupku; published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia nos. 28/00, 73/00 and 71/01)
120. Section 4 § 1 provided that enforcement proceedings were urgent.
121. Sections 211 - 214 set out details as regards enforcement in cases of reinstatement.
E. Enforcement Procedure Act 2004 (Zakon o izvršnom postupku; published in the Official Gazette of the Republic of Montenegro - OG RM - no. 23/04)
122. The Act entered into force on 13 July 2004, thereby repealing the Enforcement Procedure Act 2000. In accordance with section 286 of this Act, however, all enforcement proceedings instituted prior to 13 July 2004 were to be concluded pursuant to the Enforcement Procedure Act 2000.
F. Labour Act 2003 (Zakon o radu; published in OG RM nos. 43/03, 79/04, 24/06 and 25/06; and in the Official Gazette of Montenegro no. 16/07)
123. Section 33 required an employee’s consent in order for him to be transferred to another employer.
G. Labour Act 2008 (Zakon o radu; published in OGM nos. 49/08, 26/09 and 88/09)
124. The Labour Act 2008 entered into force on 19 August 2008 thereby repealing the Labour Act 2003. Section 42 § 2 of the former, however, also requires the employee’s consent for his transfer to another employer.
125. Between 1 January 2008 and 30 September 2009 twenty-two actions for fair redress were submitted, of which sixteen were dealt with and six were still being examined. In one case the courts awarded the plaintiff compensation for non-pecuniary damage in respect of the length of civil proceedings. Between 1 January 2010 and 30 April 2011 an additional fifteen actions for fair redress were examined, in three of which the courts awarded damages.
126. The applicant complained under various Articles of the Convention against both Montenegro and Serbia about the non-enforcement of the judgment issued by the Court of First Instance in Podgorica ordering his reinstatement, which became final on 4 February 2003, as well as about the lack of an effective domestic remedy in that respect.
127. The Court considers that these complaints all fall to be examined under Articles 6 § 1 and 13 of the Convention (see Akdeniz v. Turkey, no. 25165/94, § 88, 31 May 2005), which, in their relevant parts, read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ..."
"Everyone whose rights and freedoms...are violated shall have an effective remedy before a national authority..."
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION
1. Compatibility ratione personae
(a) As regards the respondent States
128. The Montenegrin Government made no comment in this regard.
129. The Serbian Government submitted that the application was incompatible ratione personae with regard to Serbia. They referred, in particular, to Bijelić v. Montenegro and Serbia, no. 11890/05, §§ 67 -70, 28 April 2009.
130. The applicant complained against both Montenegro and Serbia.
131. Given the fact that the entire enforcement proceedings have been conducted solely by the Montenegrin authorities, which also had the exclusive competence to deal with the subject matter, the Court, without prejudging the merits of the case, finds the applicant’s complaints in respect of Montenegro compatible ratione personae with the provisions of the Convention. For the same reason, however, the applicant’s complaints in respect of Serbia are incompatible ratione personae within the meaning of Article 35 § 3(a), and must be rejected pursuant to Article 35 § 4 of the Convention (see, also, Lakićević and Others v. Montenegro and Serbia, nos. 27458/06, 37205/06, 37207/06 and 33604/07, § 41, 13 December 2011).
(b) As regards the applicant
132. The Montenegrin Government submitted that the applicant could no longer claim to be a "victim" as he had concluded the Agreement on Termination of Employment on 21 October 2009, waived any further claims in this regard and had withdrawn his enforcement request. The Agreement had effect as from 3 February 2003, which was before the Convention entered into force in respect of Montenegro and before the applicant lodged his application with the Court. They also maintained that the applicant’s submission that he had been forced to conclude the said Agreement was unsubstantiated.
133. The applicant contested these submissions. In particular, he maintained that by the time he had concluded the Agreement the enforcement proceedings had been already ongoing for more than five years but to no avail. He had been forced to conclude the said Agreement and to withdraw the enforcement request as he needed to verify his employment in another institution. His withdrawal of the enforcement request was therefore irrelevant and his rights had been breached.
134. The Court reiterates that, in order to be able to lodge a petition by virtue of Article 34, a person, non-governmental organisation or a group of individuals must be able to claim to be the victim of a violation of the rights set forth in the Convention.
135. Turning to the present case, the Court notes that the domestic proceedings were settled in that the applicant concluded the Agreement on Termination of Employment and thus consented to discontinue to insist that the relevant court judgment be enforced. He withdrew his enforcement request on 26 October 2009, after which the enforcement proceedings were terminated.
136. The Court also notes, however, that the said agreement did not address the issue of the length of the said non-enforcement, which the applicant alleges constituted a violation of the Convention. In view of that, and without prejudice to the merits of the case, the Court considers that the applicant’s Convention complaint still persists and that the applicant’s status as a "victim" within the meaning of Article 34 of the Convention remained unaffected by the agreement. The Government’s objection in this regard must, therefore, be dismissed.
2. Exhaustion of domestic remedies
(a) Arguments of the parties
137. The Montenegrin Government submitted that the applicant had not exhausted all effective domestic remedies available to him. In particular, he had failed to lodge a request for review and an action for fair redress provided by the Right to a Trial within a Reasonable Time Act (see paragraph 24 above). He had also failed to make use of a constitutional appeal (see paragraphs 19 - 23 above).
138. The applicant contested these submissions. In particular, he maintained that the remedies referred to by the Government had not existed at the time when he had lodged his application with the Court and that therefore he had not been obliged to make use of them later. He also submitted that in any event these remedies were not effective.
(b) Relevant principles
139. The Court recalls that, according to its established case-law, the purpose of the domestic remedies rule in Article 35 § 1 of the Convention is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the alleged violations before they are submitted to the Court.
140. However, the only remedies which the Convention requires to be exhausted are those which relate to the breaches alleged and at the same time are available and sufficient (see Selmouni v. France [GC], no. 25803/94, § 75, ECHR 1999 V, McFarlane v. Ireland [GC], no. 31333/06, § 107, ECHR 2010-...). The existence of such remedies must be sufficiently certain not only in theory but also in practice, failing which they will lack the requisite accessibility and effectiveness; it falls to the respondent State to establish that these various conditions are satisfied (see Vernillo v. France, 20 February 1991, § 27, Series A no. 198; and Dalia v. France, 19 February 1998, § 38, Reports 1998-I).
141. Once this burden of proof has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government had in fact been used, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from that requirement (see Dankevich v. Ukraine, no. 40679/98, § 107, 29 April 2003).
142. The Court reiterates that the effectiveness of a particular remedy is normally assessed with reference to the date on which the application was lodged (see, for example, Baumann v. France, no. 33592/96, § 47, ECHR 2001-V (extracts)), this rule, however, being subject to exceptions which may be justified by the specific circumstances of each case (see Nogolica v. Croatia (dec.), no. 77784/01, 5 September 2002).
(c) The Court’s assessment
(i) As regards the request for review
143. The Court has already held that it would be unreasonable to require an applicant to try a request for review on the basis of the Right to a Trial within a Reasonable Time Act in a case where the domestic proceedings had been pending for a number of years before the introduction of this legislation and where no conclusions could be drawn from the Government’s submissions about its effectiveness (see, mutatis mutandis, Boucke v. Montenegro, no. 26945/06, §§ 72 - 74, 21 February 2012; as well as Živaljević v Montenegro, no. 17229/04, §§ 60 - 65, 8 March 2011). The Court, however, reserved its right to reconsider its view if the Government demonstrated, with reference to specific cases, the efficacy of this remedy (see Boucke, cited above § 71, and Živaljević, cited above, § 66).
144. In view of the fact that the enforcement proceedings here at issue had been pending for more than four years and six months before the Right to a Trial within a Reasonable Time Act entered into force, of which more than three years and nine months had elapsed after the Convention entered into force in respect of the respondent State, and that no recent case-law concerning the efficacy of this particular remedy has been submitted, the Court sees no reason to depart from its previous finding and concludes, therefore, that the Government’s objection must be dismissed.
(ii) As regards the action for fair redress
145. The Court notes that the applicant lodged his application on 19 July 2005, which was more than two years and five months before an action for fair redress was introduced by the Right to a Trial within a Reasonable Time Act (see paragraphs 1 and 28 above). Therefore, at the time when the applicant lodged his application with this Court, there was no available domestic remedy which would have enabled him to obtain redress for the past delay, the effectiveness of a particular remedy being assessed with reference to the date on which the application was lodged (see Baumann v. France, cited above, § 47).
146. While the Court has allowed for an exception to this rule, this was usually in cases where specific national legislation as regards the length of proceedings had been passed in response to a great number of applications already pending before the Court indicating a systemic problem in these States. These laws also contained transitional provisions bringing within the jurisdiction of domestic courts the cases already pending before this Court (see Grzinčič v. Slovenia, no. 26867/02, § 48, 3 May 2007; Charzyński v. Poland (dec.), no. 15212/03, § 20, ECHR 2005-V; and Brusco v. Italy (dec.), no. 69789/01, ECHR 2001-IX). Having regard to those considerations, the Court was of the opinion that these States should be afforded an opportunity to prevent or put right the alleged violation themselves and therefore allowed for an exception to the above rule.
147. Unlike in the above mentioned cases, the relevant legislation in Montenegro had not been passed in response to numerous applications pending before this Court, nor does it contain any transitional provision whatsoever with regard to applications already pending before this Court (see paragraph 28 above). Therefore, it is unclear whether the domestic courts would have ruled at all on the merits of the applicant’s action for fair redress had he lodged one.
148. The Court also notes that the applicant cannot be required to avail himself of this avenue of redress at this stage, as its use had long become time-barred in his case (see paragraphs 26, 25 and 16 above, in that order).
149. Having regard to the particular circumstances of the instant case as set out above, the Court considers that the applicant was not obliged to exhaust this particular avenue of redress (see, mutatis mutandis, Novović v. Montenegro, 13210/05, §§ 40 - 44, 23 October 2012 (not yet final); Vinčić and Others v. Serbia, no. 44698/06 et seq. § 51, 1 December 2009, as well as Cvetković v. Serbia, no. 17271/04, § 41, 10 June 2008). The Government’s objection must, therefore, be dismissed.
(iii) As regards the constitutional appeal
150. The Court has also already found that a constitutional appeal cannot be considered an effective domestic remedy in respect of length of proceedings (see Boucke, cited above, § 79; see, also, Mijušković v. Montenegro, cited above, §§ 73 - 74). It sees no reason to hold otherwise in the present case. The Government’s objection in this regard must, therefore, be dismissed.
3. Conclusion
151. The Court notes that the applicant’s complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
152. The Montenegrin Government made no comment in this regard.
153. The applicant reaffirmed his complaint.
154. The Court recalls that Article 6 § 1 of the Convention, inter alia, protects the implementation of final, binding judicial decisions, which, in States that accept the rule of law, cannot remain inoperative to the detriment of one party. Accordingly, the execution of a judicial decision cannot be prevented, invalidated or unduly delayed (see, among other authorities, Hornsby v. Greece, 19 March 1997, § 40, Reports of Judgments and Decisions 1997-II). The State has an obligation to organise a system of enforcement of judgments that is effective both in law and in practice (see Fuklev v. Ukraine, no. 71186/01, § 84, 7 June 2005).
155. Lastly, the Court reiterates that enforcement proceedings by their very nature need to be dealt with expeditiously (see Comingersoll S.A. v. Portugal [GC], no. 35382/97, § 23, ECHR 2000-IV).
156. Turning to the present case, the Court notes that the period to be taken into account began on 3 March 2004, which is when the Convention entered into force in respect of Montenegro (see Bijelić v. Montenegro and Serbia, no. 11890/05, § 69, 28 April 2009) and ended on 26 October 2009, when the applicant withdrew the enforcement request. The impugned enforcement proceedings had thus been within the Court’s competence ratione temporis for a period of more than five years and seven months, more than another nine months having already elapsed before that date (see Mikulić v. Croatia, no. 53176/99, § 37, ECHR 2002-I, Styranowski v. Poland, 30 October 1998, § 46, Reports of Judgments and Decisions 1998-VIII).
157. The impugned enforcement proceedings concerned the applicant’s reinstatement. While it can be accepted that some such cases may be more complex than others, the Court does not consider the present one to be of such complexity as to justify enforcement proceedings of this length. The issue was clearly of great importance to the applicant, the Convention itself requiring exceptional diligence in employment disputes (see, mutatis mutandis, Guzicka v. Poland, no. 55383/00, § 30, 13 July 2004, Borgese v. Italy, 26 February 1992, § 18, Series A no. 228-B, and Georgi Georgiev v. Bulgaria, no. 22381/05, § 18 in fine, 27 May 2010).
158. As to the conduct of the parties, the Court observes that after the Convention had entered into force in respect of the respondent State and prior to 26 October 2009 the authorities failed to make any attempt whatsoever in order to enforce the judgment in question. The Montenegrin Government did not provide any explanation in that regard. It is further noted that even before the ratification of the Convention the Clinical Centre of Montenegro had merely informed the applicant that the impugned decision could not be enforced, but that they would rather seek an alternative solution. To that end it was agreed with the Special Hospital in Risan to take over the applicant, an option explicitly requiring the applicant’s consent, which was clearly lacking in the present case (see paragraphs 32 - 33 and 10-11 above). The applicant, for his part, would not appear to have contributed in any way to the delay complained of.
159. Having regard to its case-law on the subject (see, mutatis mutandis, Boucke, cited above, § 89 - 94), what was at stake for the applicant and the failure of the domestic authorities to display adequate diligence, the Court considers that the non-enforcement at issue amounts to a violation of Article 6 § 1 of the Convention.
II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION
160. The Court considers that the applicant’s complaint in respect of Serbia is incompatible ratione personae , for the reasons already stated in paragraph 40 above.
161. The Court notes that the complaint in respect of Montenegro raises issues of fact and law under the Convention, the determination of which requires an examination of the merits. It also considers that the complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3(a) of the Convention and that it cannot be rejected on any other grounds. The complaint must therefore be declared admissible.
162. The Court notes that Article 13 guarantees an effective remedy before a national authority for an alleged breach of all rights and freedoms guaranteed by the Convention, including the right to a hearing within a reasonable time under Articles 6 § 1 (see, inter alia, Kudła v. Poland [GC], no. 30210/96, § 156, ECHR 2000 XI).
163. It recalls, further, that a remedy concerning length is “effective" if it can be used either to expedite the proceedings before the courts dealing with the case, or to provide the litigant with adequate redress for delays which have already occurred (see Sürmeli v. Germany [GC], no. 75529/01, § 99, ECHR 2006 VII).
164. Finally, the Court emphasises that the best solution in absolute terms is indisputably, as in many spheres, prevention. Where the judicial system is deficient with regard to the reasonable-time requirement in Article 6 § 1 of the Convention, a remedy designed to expedite the proceedings in order to prevent them from becoming excessively lengthy is the most effective solution. Such a remedy offers an undeniable advantage over a remedy affording only compensation since it also prevents a finding of successive violations in respect of the same set of proceedings and does not merely repair the breach a posteriori, as does a compensatory remedy.
165. However, as noted above, the existence of such remedies must be sufficiently certain not only in theory but also in practice, failing which they will lack the requisite accessibility and effectiveness (see paragraph 49 above).
166. Turning to the present case, the Court notes that the Montenegrin Government averred in their preliminary observations that there were remedies available for the applicant’s complaint about the length of the enforcement proceedings made under Article 6 § 1, which objections were rejected on the grounds described at paragraphs 52 - 59 above.
167. The Court concludes, for the same reasons, that there has been a violation of Article 13 taken together with Article 6 § 1 of the Convention on account of the lack of an effective remedy under domestic law for the applicant’s complaint concerning the length of non-enforcement at issue (see Stakić v. Montenegro, no. 49320/07, §§ 55 - 60, 2 October 2012 (not yet final); see, also, Stevanović v. Serbia, no. 26642/05, §§ 67 - 68, 9 October 2007; and, mutatis mutandis, Rodić and Others v. Bosnia and Herzegovina, no. 22893/05, §§ 84 - 85, 27 May 2008).
168. The Court would again observe that it might reconsider its view in this regard if the Government are able to demonstrate in future such applications, with reference to specific cases, the efficacy of the said remedies (see paragraph 52 above, in fine).
III. OTHER ALLEGED VIOLATIONS OF THE CONVENTION
169. The applicant also complained: (a) under Article 1 of Protocol No. 1 to the Convention, that his right to peacefully enjoy his property had been violated in that he had been forced to change the place of residence to search for another job and thus had to leave his property in Montenegro; and (b) under Article 14 of the Convention and Article 1 of Protocol No. 12 thereto, about having been discriminated against.
170. The Court considers that the applicant’s complaints in respect of Serbia are incompatible ratione personae for the reasons already stated in paragraph 40 above.
171. In the light of all the material in its possession, in particular in view of the fact that the applicant submitted no evidence that Montenegro deprived him of his property in its territory or interfered with it in any way, the Court finds that the complaint in this respect is unsubstantiated and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 (a) and 4 of the Convention.
172. Quite apart from the fact that the applicant does not seem to have raised this issue before the domestic courts, the Court, in any event, notes that there is no evidence in the case file that there has been any discrimination against the applicant on any grounds. It follows that this complaint is also manifestly ill-founded and must be rejected in accordance with Article 35 §§ 3 (a) and 4 of the Convention.
IV. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
173. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
174. The applicant claimed the damages but maintained that the exact amount was difficult to specify as it was “an enormous figure". He did not submit a properly itemised claim or any documentary evidence in that regard.
175. The Montenegrin Government made no comment in this regard.
176. Pursuant to Rule 60 §§ 2 and 3 of the Rules of Court, the Court requires specific claims supported by appropriate documentary evidence, failing which it may make no award (see the Rules of Court as well as paragraph 5 of the Practice Direction on Just Satisfaction Claims). As regards pecuniary damage, in particular, it is for the applicant to show that pecuniary damage has resulted from the violation alleged. The applicant should submit relevant documents to prove, as far as possible, not only the existence but also the amount or value of the damage (see paragraph 11 of the said Practice Direction). Given that the applicant did not submit a properly itemised claim in respect of the pecuniary damage nor any documentary evidence in that regard and thus failed to comply with Rule 60 §§ 2 and 3 of the Rules of Court, the Court makes no award under this head.
177. On the other hand, it is clear that the applicant sustained some non-pecuniary damage arising from the breaches of his rights under Articles 6 § 1 and 13 of the Convention, for which he should be compensated. Making its assessment on an equitable basis, the Court awards the applicant EUR 7,000 in this regard.
178. The applicant maintained that he had incurred "significant" costs and expenses, but he had submitted no invoice.
179. The Montenegrin Government did not make any comment in this respect.
180. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum (see, for example, Iatridis v. Greece (just satisfaction) [GC], no. 31107/96, § 54, ECHR 2000-XI).
181. In the present case, regard being had to the above criteria, as well as to the EUR 850 already granted to the applicant under the Council of Europe’s legal aid scheme, the Court rejects the applicant’s claim in this regard for lack of substantiation.
182. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY
1. Declares admissible the applicant’s complaints under Articles 6 § 1 and 13 of the Convention in respect of Montenegro;
2. Declares the remainder of the application inadmissible;
3. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
4. Holds that there has been a violation of Article 13 of the Convention;
5. Holds
(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, 7,000 EUR (seven thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable;
(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
6. Dismisses remainder of the applicant’s just satisfaction claim.
Done in English, and notified in writing on 11 December 2012, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court
| Stanley Naismith Registrar |
Guido Raimondi President |
baza unakrsnih veza