Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 1/2017 од 6.1.2017. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ШМИГИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 41501/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
11. октобар 2016. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијске измене.
У предмету Шмигић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању већа у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 20. септембра 2016. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 41501/08) против Републике Србије које је Суду поднео, према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција"), српски држављанин, господин Радивоје Шмигић (у даљем тексту: "Подносилац представке"), 30. јула 2008. године.
2. Подносиоца представке заступао је господин Б. Ђукановић, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту: "Влада") првобитно је заступао њен ранији заступник госпођа В. Родић, а касније њен садашњи заступник госпођа Н. Плавшић.
3. Представка је 1. септембра 2015. године прослеђена Влади.
4. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране Одбора. Пошто је размотрио ову примедбу, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке рођен је 1955. године и живи у Београду.
6. Извесни А. Н. (у даљем тексту: "Дужник") осуђен је у кривичном поступку 19. септембра 1996. године за фалсификат и наложено му је да ПП Репрек, фирми из Србије која је у власништву подносиоца представке исплати 18.425,00 динара (РСД).
7. Наведена фирма је 17. децембра 1998. године код Окружног суда у Београду поднела предлог за извршење на основу пресуде у наведеном кривичном поступку. Након налога да прецизира предлог за извршење, одлука о извршењу донета је 29. априла 1999. године.
8. Извршни суд је 15. октобра 1999. године наложио Министарству унутрашњих послова да достави тачну адресу дужника.
9. Извршитељ је 7. фебруара 2000. године констатовао да се дужник одселио на непознату адресу.
10. Поступање у предмету је одложено 27. октобра 2000. године.
11. Подносилац представке је 7. маја 2005. године затражио наставак извршног поступка у име његове фирме.
12. Извршни суд је 4. октобра 2005. године поново наложио Министарству унутрашњих послова да достави тачну адресу дужника.
13. Дописом од 21. октобра 2005. године Министарство је обавестило извршни суд о дужниковој адреси.
14. Извршилац је 18. новембра 2005. године отишао на адресу коју је доставило наведено Министарство и утврдио да дужник ту више не живи, као и да се одселио на непознату адресу.
15. Извршни суд је 20. јануара 2006. године затражио од Министарства унутрашњих послова да достави тачну адресу дужника и његово последње познато место пребивалишта.
16. Извршни суд је 24. октобра 2006. године обавестио подносиоца представке да Министарство није утврдило тачну адресу дужника, нити да је против дужника покренуло прекршајни поступак у складу са чланом 25. Закона о пребивалишту и боравишту грађана (види став 22.).
17. Стечајни поступак против предузећа подносиоца представке "Репрек" завршен је 31. маја 2007. године. Наведено предузеће престало је да постоји, а сва његова имовина пренета је подносиоцу представке.
18. Извршни суд је окончано поступак 31. марта 2010. године.
A. Закон о извршном поступку из 2004. године (објављен у "Службеном гласнику РС", број 125/04)
19. Овај закон је био на снази од 22. фебруара 2005. године до 17. септембра 2011. године.
20. Члан 5. прописивао је да суд мора да води извршни поступак као хитан, а ако то не учини судија је одговоран за несавесно и непрофесионално поступање.
Б. Закон о извршењу и обезбеђењу (објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 31/11 и 99/11)
21. Нови Закон о извршном поступку ступио је на снагу 17. септембра 2011. године, чиме је Закон о извршном поступку из 2004. године стављен ван снаге. Члан 358. прописује да се извршни поступак покренут пре ступања на снагу овог закона наставља у складу са одредбама Закона о извршном поступку из 2011. године.
В. Закон о пребивалишту и боравишту грађана (објављен у "Службеном листу Социјалистичке Републике Србије", бр. 42/77, 24/85 и 6/89, као и у "Службеном гласнику РС", бр. 25/89, 53/93, 67/93, 48/94 и 101/05)
22. Члан 25. прописивао је да се пропуст да се полиција обавести о промени пребивалишта или боравишта кажњава новчаном казном од РСД 30.000.00 у прекршајном поступку.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. И ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ
23. Подносилац представке притуживао се, према члану 6. став 1. и члану 13. Конвенције, због неизвршења пресуде од 19. септембра 1996. године. У релевантном делу, ови чланови гласе:
Члан 6. став 1.
"Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право на ... расправу у разумном року пред ... судом ...."
Члан 13.
"Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству."
24. Влада је изнела да је извршни поступак завршен 2000. године и да је 2006. године подносилац представке обавештен о немогућности да се дужник пронађе. Она је изнела да пошто је подносилац представке поднео своју представку 30. јула 2008. године, његову представку треба одбацити као неблаговремену.
25. Суд примећује да је пресуда у питању постала правоснажна 1996. године, а остала неизвршена до данашњег дана. Даље је констатовано да, иако је извршни поступак заиста завршен 2000. године, он настављен на предлог подносиоца представке 2005. године, када је извршни суд покушао да пронађе дужника. Најзад, Суд констатује да извршни поступак против дужника није никада званично окончан. Суд, према томе, одбацује примедбу Владе.
26. Суд, такође, констатује да представка није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље констатује да није недопуштена по неком другом основу. Она се, према томе, мора прогласити допуштеном.
27. Суд подсећа да неоправдано дуго кашњење у извршењу обавезујуће пресуде може довести до повреде Конвенције (види Burdov против Русије, број 59498/00, ЕЦХР 2002-III). Он даље подсећа да извршни поступак треба водити експедитивно због саме његове природе (види Comingersoll S.A. против Португала [ВВ], број 35382/97, став 23, ЕЦХР 2000-IV).
28. Суд је често нашао повреде члана 6. став 1. Конвенције у предметима у којима се покрећу питања слична питању у предметном случају (види, уз одговарајуће измене, Предузеће ЕВТ против Србије, број 3102/05, ст. 52-54, 21. јун 2007. године, и Bormotov против Русије, број 24435/04, ст. 17. и 19, 31. јул 2008. године).
29. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд сматра да Влада није истакла ниједну чињеницу, нити аргумент који би могли да га убеде да донесе другачији закључак у овом предмету. С обзиром на његову судску праксу по овом питању, Суд сматра да су у овом предмету српски органи угрозили суштину "права на суд" подносиоца представке.
30. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.
31. Пошто је донео овај закључак, Суд не сматра да је неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције (види, уз одговарајуће измене, Kin-Stib и Мајкић против Србије, број 12312/05, став 90, 20. април 2010. године).
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
32. Члан 41. Конвенције прописује:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
33. Подносилац представке је тражио 9.212 евра (ЕУР) на име материјалне штете и 5.000 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете.
34. Влада је сматрала да су тражени износи претерани.
35. Суд не види никакву узрочну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете; он, због тога, одбацује овај захтев. Са друге стране, он подносиоцу представке досуђује 3.600 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете.
36. Подносилац представке није тражио накнаду трошкова. Суд му због тога не досуђује исте.
37. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције;
3. Утврђује да нема потребе да се притужба разматра према члану 13. Конвенције;
4. Утврђује
(a) да Тужена држава мора предузети све неопходне кораке да омогући да се домаћи поступак који се разматра у овом предмету заврши што је пре могуће, узимајући у обзир захтеве правилне примене правде;
(б) да Тужена држава исплати подносиоцу представки, у року од три месеца, износ од ЕУР 3.600,00 (три хиљаде шест стотина евра) заједно са порезом који се може наплатити, који ће се претворити у локалну валуту, по курсу важећем на дан измирења на име нематеријалних трошкова;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централне банке у законском периоду уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 11. октобра 2016. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Fatoş Aracı |
Pere Pastor Vilanova |
THIRD SECTION
CASE OF ŠMIGIĆ v. SERBIA
(Application no. 41501/08)
JUDGMENT
STRASBOURG
11 October 2016
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Šmigić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 20 September 2016,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 41501/08) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Radivoje Šmigić ("the applicant"), on 30 July 2008.
2. The applicant was represented by Mr B. Đukanović, a lawyer practising in Belgrade. The Serbian Government ("the Government") were initially represented by their former Agent, Ms V. Rodić, and subsequently by their current Agent, Ms N. Plavšić.
3. On 1 September 2015 the application was communicated to the Government.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1955 and lives in Beograd.
6. On 19 September 1996 certain A.N. (hereinafter "the debtor") was sentenced for fraud in criminal proceedings and ordered to pay 18, 425 Serbian dinars (RSD) to PP Reprek, a company based in Serbia and owned by the applicant.
7. On 17 December 1998 the said company filed with the District Court in Belgrade a request for enforcement based on the judgment in said criminal proceedings. Following an order to specify a motion for enforcement, the decision on enforcement was adopted on 29 April 1999.
8. On 15 October 1999 the enforcement court ordered the Ministry of Interior to provide the exact address of the debtor.
9. On 7 February 2000 the bailiff noted that the debtor had moved away to an unknown address.
10. On 27 October 2000 the case was adjourned.
11. On 7 May 2005 the applicant requested the continuation of the enforcement proceedings on behalf of his company.
12. On 4 October 2005 the enforcement court again ordered the Ministry of Interior to provide the exact address of the debtor.
13. By letter of 21 October 2005, the Ministry informed the enforcement court of the debtor’s address.
14. On 18 November 2005 the bailiff went to the address provided by the said Ministry and established that the debtor was no longer living there and that he had moved away to an unknown address.
15. On 20 January 2006 the enforcement Court requested the Ministry of Interior to provide the exact address of the debtor and his latest known place of residence.
16. On 24 October 2006 the enforcement court informed the applicant that the Ministry did not establish the exact address of the debtor nor did it initiate misdemeanour proceedings against the debtor in accordance with Article 25 of the Domicile and Temporary Residence Act (see paragraph 22).
17. On 31 May 2007 the insolvency proceedings against the applicant’s company "Reprek" were completed. The said company ceased to exist and all its assets were transferred to the applicant.
18. The enforcement court adjourned the case on 31 March 2010.
A. The Enforcement Procedure Act 2004 (Zakon o izvršnom postupku; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - "OG RS" - no. 125/04)
19. This Act was in force from 22 February 2005 until 17 September 2011.
20. Article 5 provided that the court had to conduct the enforcement proceedings urgently, failure of which made the judge liable for unconscientious or unprofessional conduct.
B. The Enforcement Procedure Act 2011 (Zakon o izvršenju i obezbeđenju; published in the OG RS nos. 31/11 and 99/11)
21. On 17 September 2011 the new Enforcement Procedure Act came into force thereby repealing the Enforcement Procedure Act 2004. Article 358 provides that the enforcement proceedings instituted before this Act came into force will be continued pursuant to the provisions of the Enforcement Procedure Act 2011.
C. Domicile and Temporary Residence Act (Zakon o prebivalištu i boravištu građana; published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia - OG SRS - nos. 42/77, 24/85 and 6/89, as well as OG RS nos. 25/89, 53/93, 67/93, 48/94 and 101/05)
22. Article 25 provided that failure to inform the police of the change in domicile or residence is punishable by a fine up to RSD 30,000 in misdemeanor proceedings.
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 AND ARTICLE 13 OF THE CONVENTION
23. The applicant complained under Article 6 § 1 and Article 13 of the Convention about the non-enforcement of the judgment of 19 September 1996. In so far as relevant, these Articles read as follows:
"In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal ..."
"Everyone whose rights and freedoms as set forth in [the] Convention are violated shall have an effective remedy before a national authority notwithstanding that the violation has been committed by persons acting in an official capacity."
24. The Government submitted that the enforcement proceedings had been adjourned in 2000 and that in 2006 the applicant was informed of the inability to locate the debtor. They maintained that since the applicant had lodged his application on 30 July 2008 his application should be rejected as lodged out of time.
25. The Court observes that the judgment at issue became final in 1996 and remains unenforced to the present day. It is further noted that while the enforcement proceedings were indeed adjourned in 2000, they continued in 2005 upon the applicant’s motion to that effect when the enforcement court attempted to locate the debtor. Finally, the Court notes that the enforcement proceeding against the debtor were never formally terminated. The Court therefore rejects the Government’s objection.
26. The Court also notes that the application is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
27. The Court reiterates that an unreasonably long delay in the enforcement of a binding judgment may breach the Convention (see Burdov v. Russia, no. 59498/00, ECHR 2002-III). It further reiterates that enforcement proceedings by their very nature need to be dealt with expeditiously (see Comingersoll S.A. v. Portugal [GC], no. 35382/97, § 23, ECHR 2000-IV).
28. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present case (see, mutatis mutandis, EVT Company v. Serbia, no. 3102/05, § 52-54, 21 June 2007, and Bormotov v. Russia, no. 24435/04, §§ 17 and 19, 31 July 2008).
29. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the present case. Having regard to its case-law on the subject, the Court considers that in the instant case the Serbian authorities have impaired the essence of the applicants "rights to a court".
30. There has accordingly been a breach of Article 6 § 1 of the Convention.
31. Having reached this conclusion, the Court does not find it necessary to examine essentially the same complaint under Article 13 of the Convention (see mutatis mutandis, Kin-Stib and Majkić v. Serbia, no. 12312/05, § 90, 20 April 2010).
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
32. Article 41 of the Convention provides:
"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."
33. The applicant claimed 9,212 euros (EUR) in respect of pecuniary and EUR 5,000 in respect of non-pecuniary damage.
34. The Government considered the sums requested to be excessive.
35. The Court does not discern any causal link between the violation found and the pecuniary damage alleged; it therefore rejects this claim. On the other hand, it awards the applicant EUR 3,600 in respect of non-pecuniary damage.
36. The applicant did not claim costs and expenses; the Court therefore makes no award.
37. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
3. Holds that there is no need to examine the complaint under Article 13 of the Convention;
4. Holds
(a) that the respondent State shall ensure that all necessary steps are taken to allow the domestic proceedings under consideration in this case to be concluded as speedily as possible, taking into account the requirements of the proper administration of justice;
(b) that the respondent State is to pay the applicant, within three months EUR 3,600 (three thousand six hundred euros) plus any tax that may be chargeable, to be converted into the local currency, at the rate applicable at the date of settlement in respect of non-pecuniary damage;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amount at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
5. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 11 October 2016, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Fatoş Aracı Deputy Registrar |
Pere Pastor Vilanova President |