Gjini protiv Srbije

 Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 15/2019 од 8.3.2019. године.

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ

ПРЕДМЕТ ГЈИНИ против СРБИЈЕ
(Представка број 1128/16)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР
15. јануар 2019. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним у члану 44. став 2. Конвенције. Она може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Гјини против Србије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Већа у саставу:

Vincent A. De Gaetano, председник,

Branko Lubarda,

Helen Keller,

Pere Pastor Vilanova,

Alena Poláčková,

Georgios A. Serghides,

Jolien Schukking, судије,

и Stephen Phillips, секретар Одељења,

Након већања на затвореној седници одржаној 4. децембра 2018. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 1128/16) против Србије коју је Суду поднео према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција”) држављанин Републике Хрватске, господин Фабиан Гјини (у даљем тексту: „Подносилац представке”), 12. децембра 2015. године.

2. Подносиоца представке је заступао господин Н. Црногорац, адвокат из Београда. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада”) је заступао њен заступник госпођа Н. Плавшић.

3. Подносилац представке се жалио на основу члана 3. Конвенције на злостављање које је претрпео док се налазио у притвору, као и на недостатак ефективне истраге од стране домаћих власти с тим у вези.

4. Притужбе подносиоца представке у вези члана 3. Конвенције су прослеђене Влади 23. септембра 2016. године, док је преостали део представке проглашен недопуштеним према Правилу 54, став 3. Пословника Суда.

5. Након обавештења према члану 36. став 1. Конвенције и правилу 44. став 1(а), хрватска Влада није желела да искористи своје право на интервенцију у овом предмету.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

6. Подносилац представке, г. Фабиан Гјини, је хрватски држављанин албанског порекла, рођен 1972. године и живи у Цриквеници, Република Хрватска.

А. Хапшење подносиоца представке

7. Подносилац представке је дана 22. августа 2008. године ухапшен од стране српске полиције због сумње да је покушао да плати путарину на граничном прелазу Товарник (гранични прелаз између Републике Србије и Републике Хрватске) фалсификованом новчаницом од десет евра (EUR).

8. Након хапшења, подносилац представке је изведен пред истражног судију. Подносилац представке није био у могућности да плати кауцију у износу од EUR 6.000 за његово пуштање на слободу, па је истражни судија одредио притвор.

9. Подносилац представке је провео 31 дан у притворској јединици при Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици и пуштен је из притвора 22. септембра 2008. године.

10. Кривични поступак против подносиоца представке је обустављен 30. септембра 2008. године од стране органа гоњења, јер су испитивања наводно фалсификоване новчанице од стране вештака показала да је она заправо била аутентична.

Б. Злостављање подносиоца представке од стране затвореника са којима је делио ћелију притворске јединице

1. Верзија догађаја подносиоца представке

11. Подносилац представке наводи да је у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици смештен у ћелију притворске јединице са четири кревета у којој су већ била смештена четири затвореника. Услед недостатка простора, подносилац представке није имао свој кревет, те је морао да спава на поду, на комаду пенастог материјала.

12. Према наводима подносиоца представке, злостављање и понижавање су почели одмах по његовом доласку у притворску јединицу. Затвореници са којима је делио ћелију су га присиљавали да обрише под ћелије. Док је брисао под ћелије, нису му допуштали да подигне главу и повремено су га шутирали. Након што би обрисао под ћелије, затвореници су подносиоца представке шамарали и шутирали због његовог „неуспеха” да правилно обрише под. Подносилац представке је био приморан да изнова и изнова чисти под ћелије. Није се могао сетити колико је тачно пута обрисао под ћелије. Међутим, сећао се да су затвореници са којима је делио ћелију излили кофу са водом у којој је био растворен детерџент како би га научили како се чисти.

13. Према наводима подносиоца представке, затвореници са којима је делио ћелију су мислили да је он међу њих убачен као „кртица”. Они нису поверовали у наводе да је у притворску јединицу смештен због фалсификата. Радије су били мишљења да је он међу њих убачен како би их шпијунирао и сазнао за њихове злочине.

14. Затвореници су претили подносиоцу представке рекавши му да ће исценирати његово самоубиство уколико би било коме рекао шта се дешава у ћелији притворске јединице. Подносилац представке би ноћу био затваран у тоалет. Тамо су га затвореници са којима је делио ћелију присиљавали да држи стопала у хладној води током целе ноћи. Није му било дозвољено да се креће. Ујутру после тог чина, кожа се љуштила са његових стопала и појавиле су се отворене ране.

15. Ситуација се погоршала након што су затвореници са којима је подносилац представке делио ћелију сазнали за његово порекло. Сазнавши да живи на хрватској обали, поручили су му да га желе тестирати како би видели колико особа која живи на обали може добро да „рони”. Напунили би канту водом и потопили главу подносиоца представке у њу. Након тога би га туширали хладном водом. Ово „тестирање” је вршено изнова и изнова.

16. Једном приликом су затвореници са којима је делио ћелију дали подносиоцу представке мокар пешкир и присилили га да се бори са другим затвореником. Након што је подносилац представке успео да пешкиром удари свог противника, сва четворица затвореника су скочила на њега и почела га ударати рукама и ногама, злостављајући га због тога што се усудио да удари Србина.

17. Присиљавали су га да пева српске националистичке песме (четничке песме). Након што би рекао да не зна ниједну четничку песму, учили су га и присиљавали да их пева неколико ноћи. Подносилац представке се није могао сетити да ли је такође био присиљен да пева хрватске националистичке песме (усташке песме).

18. Према наводима подносиоца представке, затвореници са којима је делио ћелију су га силовали. Иако се није могао сетити самог чина силовања, претпоставио је да се то догодило на следећи начин. Једног дана су му затвореници са којима је делио ћелију дали да попије чашу воде. Након испијања воде је осетио вртоглавицу и осећао се неспособним да хода, те је убрзо након тога изгубио свест. Следећег јутра је осећао бол у анусу и уочио крв у свом измету. Тога дана су га затвореници са којима је делио ћелију обријали и такође обријали његове обрве. Касније је сазнао да су обријане обрве знак да је он постао нечија „цурица”. Бити „цурица” је значило да је био содомизиран.

19. Према наводима подносиоца представке, затворски чувари су били потпуно свесни тога шта му се догађа. Конкретно, сви догађаји су се догодили док је један затворски чувар – за кога се сумњало да је школски друг једног од затвореника са којима је подносилац представке делио ћелију – био на дужности. Подносилац представке се сећао да су му се затворски чувари отворено смејали током његових шетњи по дворишту затвора. Такође је имао утисак да му се све ово дешавало због његовог порекла и националности.

20. Неколико дана након почетка његовог притвора, адвокат подносиоца представке је приметио промене у понашању подносиоца представке и осетио да нешто није у реду. Подносилац представке се бојао да било шта каже свом адвокату. Ипак, адвокат је позвао затворске власти да преместе подносиоца представке у другу ћелију.

21. Након његовог премештања, подносилац представке више није био злостављан.

2. Владина верзија догађаја

22. Влада је тврдила да верзија догађаја подносиоца представке није поткрепљена доказима. Они нису дали посебан опис догађаја од 22. августа 2008. године до 22. септембра 2008. године, за период када је подносилац представке био у притворској јединици при Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици.

В. Поступци и развој догађаја пред домаћим властима

1. Парнични поступак

23. Подносилац представке је 29. октобра 2008. године позвао Министарство правде да изврши плаћање у вези са његовим наводним незаконитим притвором. Није добио никакав одговор у вези тога.

24. Подносилац представке је 1. септембра 2009. године изменио свој предлог, додајући захтев за накнаду због злостављања које је претрпео током периода притвора. Он ни тада није добио никакав одговор.

25. Подносилац представке је 25. децембра 2009. године поднео парничну тужбу против Републике Србије пред Другим општинским судом (који је касније преименован у oсновни суд) у Београду. Он је тражио накнаду штете за његов притвор, као и нематеријалну штету због страха, физичког бола и психичке узнемирености услед злостављања којем је био изложен током боравка у притвору.

26. Републичко јавно правобранилаштво је 12. марта 2010. године оспорило захтеве подносиоца представке. Правобранилаштво је нагласило да подносилац представке није доставио никакве медицинске доказе у прилог својим тврдњама у вези са наводним злостављањем.

27. Дана 15. јуна 2010. године одржано је рочиште пред првостепеним судом. Републичко јавно правобранилаштво није било присутно на рочишту. Подносиоца представке је заступао његов адвокат. Међутим, због природе притужби подносиоца представке, домаћи суд је одлучио да подносилац представке мора бити присутан на рочиштима. Подносилац представке је позван да присуствује следећем рочишту, заказаном за 21. октобар 2010. године, које је касније одложено за 2. фебруар 2011. године.

28. На рочишту одржаном 2. фебруара 2011. године, као и на следећем рочишту одржаном 20. маја 2011. године, судија је саслушао неколико сведока: (i) П.С, који је издржавао казну у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици у исто време када је подносилац представке био у притвору; (ii) Д.Ж, који је заступао подносиоца представке у кривичном поступку и био упознат са догађајима у затвору; и (iii) М.Ч, ујака подносиоца представке.

29. П.С. је изјавио да је подносиоца представке упознао у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. Подносилац представке је био смештен у ћелији у делу затвора у којем је и П.С. био притворен. П.С. се сећао да је неко певао четничке и усташке песме ноћу. То је било пре него што је подносилац представке премештен у други део затвора. П.С. и подносилац представке су имали обичај да причају током јутарње шетње у затворском дворишту. П.С. је једног јутра приметио да су обрве подносиоца представке биле обријане. Том приликом је приметио и хематоме иза ушију подносиоца представке и на горњем делу његове руке. Повреде је уочио јер је било лето и сви затвореници су носили мајице са кратким рукавима. Подносилац представке је имао чудан поглед у очима и изгледао је веома уплашен. Подносилац представке је избегавао друштво других затвореника и пожалио се П.С.-у у вези са злостављањем којем су га подвргли затвореници са којима је делио ћелију. Подносилац представке се такође жалио да му је анус крварио и да му је дат неки лек од кога је изгубио свест. П.С. није могао да се сети да ли је неко вриштао током ноћи. Њихове ћелије су биле удаљене једна од друге око 10–15 метара. П.С. је потврдио да су обријане обрве у затвору значиле да је та особа била силована. Такође је приметио оштећену кожу на стопалима подносиоца представке. Затворски чувари су сигурно морали чути уколико је неко певао песме, а такође су морали приметити и друге знакове малтретирања. Затворски чувари су знали шта значе обријане обрве. Затворски чувари патролирају затворским ходницима дан и ноћ. Кроз шпијунке контролишу шта затвореници раде у својим ћелијама. У ходницима су биле постављене камере, али у ћелијама није било камера. Подносилац представке је премештен у другу ћелију након што је његов адвокат позвао затворске власти да га преместе. П.С. је напустио Казнено-поправни завод у Сремској Митровици седам до осам дана пре подносиоца представке.

30. Д.Ж. је упознао подносиоца представке 2008. године, када га је заступао у кривичном поступку у вези са употребом наводно фалсификоване новчанице. Он је посетио подносиоца представке током његовог боравка у затвору. Том приликом, Д.Ж. је приметио да је подносилац представке био обријан, и да су му обрве такође биле обријане. Подносилац представке је деловао дезоријентисано и уплашено. Д.Ж. је подносиоца представке упитао да ли постоји неки проблем, али му подносилац представке није могао дати јасан одговор. Подносилац представке је изгледао уплашено и збуњено. Д.Ж. је позвао затворске власти да преместе подносиоца представке у другу ћелију. Конкретно, Д.Ж. је позвао затворске власти, притом изразивши своју забринутост због поступања према подносиоцу представке, и нагласио да власти морају поштовати законе и прописе који се односе на смештај и стање притвореника. Д.Ж. је такође разговарао са другим клијентом, В.Д. који га је обавестио о томе шта се десило са подносиоцем представке.

31. М.Ч. познаје подносиоца представке од рођења. Он је ујак подносиоца представке. Он је једном приликом посетио подносиоца представке док је боравио у притвору. Том приликом није могао да препозна подносиоца представке. Подносилац представке је био ћелав, са обријаним обрвама. М.Ч. је такође приметио модрице на десној руци подносиоца представке, као и модрице на његовој глави. М.Ч. је изјавио да је желео да зна шта се десило са подносиоцем представке, али да је подносилац представке избегавао да пружи тражене информације и да је избегавао контакт очима. М.Ч. је познавао подносиоца представке као срећну и веселу особу, и изјавио je да се подносилац представке никада није у потпуности опоравио од онога што му се догодило у притвору.

32. Између два рочишта, узета је изјава од још једног сведока, В.Д, који је у то време још служио казну у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. Овај сведок се сећао подносиоца представке, али није био сасвим сигуран шта му се догодило током његовог боравка у притвору. В.Д. се сећао да га је видео са обријаним обрвама и чудном фризуром. Такође се сећао да је чуо подносиоца представке како пева или вришти ноћу, али се није могао сетити шта је заправо певао.

33. На рочишту од 9. новембра 2011. године, два стручна сведока – стручњак за трауматологију и неуропсихијатар – су доставила своје извештаје. Утврдили су да је подносилац представке, услед патње у затвору, претрпео одређени физички бол и да је претрпео умањење опште животне активности од 10%.

34. Републичко јавно правобранилаштво је негирало догађаје који су се, према наводима подносиоца представке, догодили у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. Оно се посебно осврнуло на одсуство медицинских доказа.

35. Првостепени суд у Београду је 9. новембра 2011. године усвојио тужбени захтев подносиоца представке у погледу накнаде штете због његовог притвора, али је одбио његов захтев у вези са надокнадом нематеријалне штете проузроковане злостављањем у државној установи. Суд је утврдио следеће:

„[Подносилац представке] нема лекарско уверење које доказује повреде. Медицински вештаци су сведочили на основу изјаве подносиоца захтева. Сведочења других сведока су заснована на ономе што им је подносилац захтева рекао. Подносилац захтева, ако је уопште повређен, је требало да се јави лекару у притворској јединици; требало је да посети доктора, који би потврдио повреде, или је требало да каже шта му се дешава како би био пребачен у другу ћелију и заштићен. Подносилац захтева нема лекарско уверење о било каквим повредама.”

36. Дана 17. октобра 2012. године, Апелациони суд у Београду је потврдио првостепену одлуку у вези са накнадом штете за притвор, али је укинуо пресуду у делу којим је одбијен захтев за накнаду штете услед злостављања. Предмет је враћен првостепеном суду на поновно разматрање. Што се тиче првостепеног суда, Апелациони суд је изјавио следеће:

„[Суд] није правилно проценио доказе у складу са чланом 8. Закона о парничном поступку, према коме суд одлучује које ће чињенице да узме као доказане, али на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног поступка. С обзиром на то да у овом конкретном случају није извршена таква процена, закључци првостепеног суда да није доказано да је подносилац захтева злостављан од стране других затвореника са којима је делио ћелију током боравка у притвору – при чему су му причињене различите врсте нематеријалне штете за које би се [држава] могла сматрати одговорном у складу са чланом 172. Закона о облигационим односима – се не могу прихватити са сигурношћу.”

37. У поновљеном поступку, првостепени суд је преиспитао првог адвоката подносиоца представке, Д.Ж. као и два стручна сведока. Суд је такође размотрио извештаје психолога и психијатра из Ријеке у Хрватској о тренутном менталном здрављу и емоционалном стресу који је претрпео подносилац представке. Ти извештаји су потврдили да је, услед злостављања које је претрпео у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици, подносилац представке још увек био у стању менталне узнемирености.

38. Првостепени суд је 10. маја 2013. године досудио подносиоцу представке износ од 200.000 српских динара (RSD – око EUR 1.900) на име нематеријалне штете услед умањења опште животне активности од 10% у вези са догађајима које је претрпео у притвору. Међутим, захтев за накнаду услед физичке патње подносиоца представке је одбијен јер, према мишљењу суда, његова патња није представљала тешке, већ прилично лаке телесне повреде, за које се према закону не може досудити никаква накнада. Такође, суд је одбио да подносиоцу представке досуди накнаду нематеријалне штете због претрпљеног страха.

39. Дана 10. децембра 2013. године, Апелациони суд у Београду је делимично потврдио одлуку првостепеног суда и потврдио налазе тог суда да је подносилац представке патио од акутног стресног поремећаја као резултат притварања и малтретирања од стране других затвореника, што је уопште довело до његовог доживљавања посттрауматског стреса и умањења његове опште животне активности. Међутим, Апелациони суд је подносиоцу представке досудио износ од додатних RSD 50.000 (око EUR 450) за страх који је претрпео због догађаја током његовог притвора, и дао следеће образложење:

„Узимајући у обзир утврђено чињенично стање и све околности овог предмета, као и налазе неуропсихијатра, према којима је подносилац представке претрпео пост-трауматски стрес током и након његовог притвора, што је само по себи комплексна реакција када је угрожен физички и лични интегритет особе, која је [у овом случају] трајала данима и укључивала страх, емоционални стрес, осећај туге, конфузије и очаја, и реакција која је, по својој природи, сложенија од страха јаког интензитета, Апелациони суд сматра да, у складу са чланом 200. Закона о облигационим односима, подносилац захтева има право на правично досуђивање накнаде штете за нематеријалну штету за страх који је претрпео.”

40. Дана 18. јануара 2014. подносилац представке је поднео уставну жалбу. Он се притуживао на основу чл. 21, 23, 25, 28, 29, 32, 35. и 36. Устава (чланови који одговарају чл. 3, 6, 13. и 14. Конвенције). Конкретно, његова притужба је била следећа:

„Домаћи судови су незаконито и неуставно одбили очигледно основану тужбу тужиоца за накнаду нематеријалне штете коју је претрпео због повреде његовог људског достојанства након што је био неосновано стављен у притвор, где га је данима злостављала група затвореника зато што је лице хрватског и албанског порекла, при чему су га тукли и шутирали по целом телу, поливали водом, тукли влажним пешкирима, мучили, батинали, силовали и након тога обријали по целом телу, што симболизује силовану особу, при чему је исти подвргнут стварним и озбиљним претњама да ће ‘исценирати његово самоубиство тако што ће га обесити о ручку врата’ или исећи жилетом или каквим сличним предметима. Све ово је учињено уз прећутно одобрење затворских службеника који су знали у коју су ћелију сместили тужитеља и који су знали или су требали знати за све што му се дешавало.”

41. Уставни суд је дана 9. јуна 2015. године одбацио уставну жалбу подносиоца представке. Уставни суд је само разматрао његову жалбу на основу члана 6. Конвенције и утврдио да је она очигледно неоснована. Уставни суд није разматрао ниједну другу притужбу коју је поднео подносилац представке.

2. Остале релевантне чињенице

42. У погледу злостављања које је претрпео током периода притвора, подносилац представке се такође жалио и председнику Републике Србије и министру правде. Нико од наведених није одговорио на те притужбе.

43. Дана 24. фебруара 2010. године, правни заступник подносиоца представке се жалио Покрајинском омбудсману у вези са злостављањем подносиоца представке у затвору. Дана 16. марта 2010. године, Покрајински омбудсман је пружио одговор да није надлежан за наведени предмет, јер се подносилац представке не налази више у притвору.

44. Дана 1. марта 2010. године, правни заступник подносиоца представке је такође обавестио Заштитника грађана Републике Србије о притвору и злостављању подносиоца представке. Он је посебно нагласио чињеницу да, чак и ако су државни органи знали или требали да знају за злостављање подносиоца представке у притвору, нико никада није покренуо истрагу у вези са тим случајем. Заштитник грађана Републике Србије је 26. априла 2010. године пружио одговор да није надлежан за питање рада Републичког јавног тужилаштва или судова, те стога није надлежан за наведени предмет.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

А. Устав Републике Србије
 (објављен у „Службеном гласнику РС”, број 98/06)

45. Релевантна одредба гласи:

Члан 25.

„Физички и психички интегритет је неповредив.

Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.”

Б. Закон о кривичном поступку (објављен у „Службеном листу СРЈ” – „Службени лист СРЈ”, број 70/01, амандмани објављени у „Службеном листу СРЈ”, број 68/02 и „Службеном гласнику РС”, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09 и 76/10)

46. Закон о кривичном поступку је био на снази од 28. марта 2002. године до 1. октобра 2013. године. Релевантни чланови гласе:

Члан 20.

„Ако овим закоником није другачије одређено, јавни тужилац је дужан да предузме кривично гоњење кад постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело за које се гони по службеној дужности.”

Члан 222.

„1. Сви државни органи, органи територијалне аутономије или органи локалне самоуправе, јавна предузећа и установе дужни су да пријаве кривична дела за која се гони по службеној дужности, о којима су обавештени или за њих сазнају на други начин.

2. Подносиоци кривичне пријаве из става 1. овог члана навешће доказе који су им познати и предузеће мере да би се сачували трагови кривичног дела, предмети на којима је или помоћу којих је учињено кривично дело и други докази.”

Члан 223.

„1. Свако треба да пријави кривично дело за које се гони по службеној дужности.

2. У којим случајевима непријављивање кривичног дела представља кривично дело одређује Кривични законик.”

Члан 224.

„1. Пријава се подноси надлежном јавном тужиоцу, писмено или усмено.

...

3. Ако је пријава поднесена ненадлежном суду, органу унутрашњих послова или јавном тужиоцу, он [суд, орган или јавни тужилац] ће пријаву примити и одмах доставити надлежном јавном тужиоцу.”

III. РЕЛЕВАНТНИ МЕЂУНАРОДНИ ДОКУМЕНТИ

А. Европски комитет за спречавање мучења

47. Европски комитет за спречавање мучења и нечовечних или понижавајућих казни или поступака (CPT) је развио стандарде који се тичу насиља међу затвореницима, види 11. Општи извештај (CPT/Inf (2001) 16), став 27:

Насиље међу затвореницима

„27. Брига коју је особље дужно да пружа затвореницима за које је одговорно, укључује и дужност да их заштите од других затвореника који желе да им науде. Уствари, насилни инциденти између затвореника су уобичајена појава у свим затворским системима; они обухватају разноврсне појаве, од суптилних облика малтретирања до отворених претњи и озбиљних физичких напада.

Решавање проблема насиља између затвореника захтева да затворско особље буде у позицији, укључујући и њихову довољну заступљеност, да на одговарајући начин извршава своја овлашћења и врши надзор. Затворско особље мора да реагује на знакове проблема и да буде и одлучно и ваљано обучено да интервенише када је неопходно. Постојање позитивних односа између особља и затвореника, које се заснива на идејама безбедног затвора и чувања, представља пресудан фактор у овом контексту. Ово у великој мери зависи од тога да ли особље поседује одговарајуће комуникацијске способности. Осим тога, руководство мора да буде потпуно спремно да подржи особље у извршавању својих овлашћења. Могу бити неопходне и посебне мере безбедности прилагођене особеностима настале ситуације (укључујући ефикасне облике претреса); такве мере, међутим, увек су само додатак горе наведеним основним захтевима. Осим тога, затворски систем мора да реши питање одговарајуће категоризације и разврставања затвореника.”

48. CPT је 2006. објавио свој први извештај о Србији и Црној Гори (CPT/Inf (2006) 18). Извештај је објављен након прве посете Комитета држави чланици, која је одржана у септембру 2004. године.

У то време, CPT је уочио алармантну ситуацију у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици и констатовао следеће:

„82. Казнено-поправни завод у Сремској Митровици је највећа затворска установа у Републици Србији. Смештен на око 70 километара западно од Београда, први пут је отворен 1895. године и од тада се користи као затвор. Његова површина се простире на 670 хектара, укључујући и различите пољопривредне површине. У време посете је у њему било смештено 1.206 затвореника, од којих је 61 било у притвору (међу њима 3 жене) и 1145 осуђених затвореника (од којих су 154 били страни држављани, јер је ова установа једини затвор у Србији за притвор страних осуђеника осуђених за кривична дела). Установа поседује отворени, полуотворени и затворени одељак; делегација је своју пажњу усмерила на затворени одељак, у коме је боравио 721 затвореник. ...

83. У Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици, делегација CPT-а је примила знатан број притужби о физичком злостављању од стране затворског особља. Већина притужби се односила на период пре 2004. године. Међутим, делегација је саслушала и низ недавних навода о шамарању и шутирању, као и о вербалном злостављању, посебно особа ромског порекла, страних затвореника и припадника националних мањина у Србији. Поред тога, један број затвореника је тврдио да су званично упозорени да ће бити претучени уколико буду били затечени како спавају током дана. ...

87. Мандат CPT-а није ограничен на злостављање особа лишених слободе учињено или овлашћено од стране затворског особља. Такође је веома забринут када открије затворску културу која погодује застрашивању/насиљу међу затвореницима. У том контексту, делегација је пронашла доказе о великом броју случајева таквог насиља у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици, потврђених различитим документима (медицинска документација, регистар случајних повреда, евиденције о безбедности, итд.) и, у мањој мери, у Окружном затвору у Београду. У обе установе, медицинска документација често је садржавала извештаје о повредама поводом којих затвореник није могао (или није хтео) открити њихов узрок; у пракси CPT-а, ово је често знак насиља међу затвореницима.

88. На пример, у већ поменутом „регистру случајних повреда” при Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици, медицинско особље затвора је од почетка 2004. године забележило око 60 повреда. ...

89. Колико је делегација могла да утврди, затворске власти нису предузеле никакве активности поводом иједног од ових случајева. Делегација је обавештена да је одређени број затвореника поднео кривичну пријаву против других затвореника због наводних напада.

90. CPT жели нагласити да брига коју је особље дужно да пружа затвореницима за које је одговорно укључује и дужност да их заштите од других затвореника који желе да им науде. Затворске власти морају деловати проактивно како би спречиле насиље од стране затвореника према другим затвореницима.

Решавање феномена насиља и застрашивања међу затвореницима захтева да затворско особље буде свесно знакова невоље и да буде решено и обучено да интервенише када је то неопходно.

Постојање позитивних односа између особља и затвореника, које се заснива на идејама динамичне безбедности и бриге, представља пресудан фактор у овом контексту. Ово у великој мери зависи од тога да ли особље поседује одговарајуће комуникацијске способности. Такође је очигледно да би делотворна стратегија за борбу против застрашивања/насиља међу затвореницима требала настојати да обезбеди да затворско особље буде у позицији да врши своја овлашћења на одговарајући начин. Сходно томе, ниво особља мора бити довољан (укључујући и током ноћи) како би затворски службеници могли адекватно надгледати активности затвореника и ефективно подржавати једни друге у извршавању њихових задатака. И почетни и текући програми обуке за особље свих разреда се морају бавити питањем управљања насиљем међу затвореницима. CPT препоручује да власти развију свеобухватну стратегију која има за циљ борбу против феномена насиља међу затвореницима широм српског затворског система.” [истакнуто у оригиналу]

49. CPT је поново посетио Републику Србију у новембру 2007. године. Посета је поново укључивала и посету Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. У свом наредном извештају (CPT/Inf (2009) 1), CPT је констатовао следеће:

„72. Важност медицинског прегледа новопридошлих затвореника не може бити довољно наглашена. Такав преглед је неопходан, посебно у интересу спречавања ширења преносивих болести, превенције самоубистава и обезбеђивања благовременог евидентирања повреда.

Правилником о кућном реду казнено-поправних завода и окружних затвора прописано је да затворенике треба прегледати у року од 24 сата од доласка у установу. Међутим, информације које је прикупила делегација указују да усаглашеност са овом одредбом није увек гарантована. На пример, у Окружном затвору у Београду, било је могуће да протекну и до три дана пре него што се новопристигли затвореник први пут подвргне медицинском прегледу (нпр. уколико је затвореник стигао у петак поподне, преглед је обављен следећег понедељка). У Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици је уочено кашњење са првим медицинским прегледом од 9 дана, и до 15 дана у Казнено-поправном заводу Пожаревац – Забела.

Даље, медицински преглед који се обављао по пријему се чинио површним, а састојао се само од испитивања затвореника о претходним болестима и проверавања његовог пулса и крвног притиска (није било параклиничких прегледа). Као што је већ поменуто у ставу 47, темељитост првог прегледа у погледу евидентирања повреда које су претрпели новопридошли затвореници није била на завидном нивоу. Поред тога, делегација је констатовала да повреде које су затвореници задобили у затворским установама – након употребе „средстава принуде” (нпр. пендрек палица) или услед инцидената насиља међу затвореницима – нису правилно евидентиране (ако су уопште и евидентиране).”

50. Извештај CPT-а за 2016. годину (бр. CPT/Inf (2016) 21) односио се на посету Србији која је поново укључивала посету Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. У том извештају, CPT је констатовао следеће:

„51. Даље, ниво насиља и застрашивања међу затвореницима био је посебно забрињавајући у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици и Окружном затвору у Панчеву и био је повезан са недостатком особља у овим установама. CPT препоручује да власти осмисле делотворну националну стратегију за сузбијање овог феномена, што ће захтевати додатне затворске службенике.”

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 3. КОНВЕНЦИЈЕ

51. Подносилац представке се жалио да је био злостављан од стране затвореника са којима је делио ћелију док је био у притвору, чекајући исход истраге његовог случаја, као и на пропуст домаћих власти да га заштите и одсуство ефективног одговора од стране домаћих власти у том погледу. Он се позивао на члан 3. Конвенције који гласи:

„Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.”

А. Допуштеност

1. Статус жртве подносиоца представке у вези са наводним злостављањем од стране затвореника са којима је делио ћелију

(а) Поднесци странака

52. Влада је тврдила да подносилац представке више не може тврдити да је жртва, с обзиром на разумну и реалну процену од стране првостепеног суда и Апелационог суда о његовој накнади нематеријалне штете.

53. Подносилац представке је оспорио те аргументе, наводећи да износ накнаде који му је досуђен није био довољан.

(б) Оцена Суда

54. Суд понавља да термин „жртва” у контексту члана 34. Конвенције означава особу на коју се директно односи спорни акт или пропуст, при чему је постојање повреде Конвенције замисливо чак и у одсуству предрасуда. Сходно томе, одлука или мера која је донесена у корист подносиоца представке није у начелу довољна да га лиши статуса „жртве”. У погледу притужби на основу члана 3, националне власти морају: да признају кршење Конвенције, било изричито или прећутно (види, између осталих, Murray против Холандије [ВВ], бр. 10511/10, ст. 83, ЕСЉП 2016, и овлашћења цитирана у истом); и пруже надокнаду, или барем особи пруже могућност да затражи и исходује накнаду за претрпљену штету услед злостављања (види Shestopalov против Русије, бр. 46248/07, став 56, од 28. марта 2017. године).

55. У предметном случају, при утврђивању узрочно-последичне везе између злостављања подносиоца представке и његове психичке и физичке патње, националне власти су утврдиле одговорност државе у вези са догађајима у затвору. Међутим, досуђени износ од RSD 250.000 (око EUR 2.350, види ст. 38. и 39. горе), имајући у виду начела успостављена у случају Shestopalov (цитираном горе, ст. 58–63, и у скоријем случају Артур Иванов против Русије, бр. 62798/09, ст. 19, од 5. јуна 2018. године), делује као знатно нижи од износа који би Суд досудио на основу закључка да је дошло до повреде тог нивоа (види, на пример, Антропов против Русије, бр. 22107/03, од 29. јануара 2009. године, као и Scordino против Италије (бр. 1) [ВВ], бр. 36813/97, ставови 202–216, ЕСЉП 2006-V).

56. Према томе, подносилац представке и даље може тврдити да је „жртва” повреде својих права у складу са материјалним аспектом члана 3. Конвенције. Према томе, приговор Владе мора бити одбијен у том погледу.

2. Неисцрпљивање домаћих правних лекова

(а) Неуспешно коришћење уставне жалбе

(i) Поднесци странака

57. Влада је тврдила да подносилац представке није правилно искористио уставни правни лек. Конкретно, она је тврдила да подносилац представке, упркос томе што се жалио Уставном суду и позивао на чланове Устава Републике Србије који су одговарали члану 3. Конвенције, није успео да поткрепи своје притужбе, те да се, сходно томе, није правилно жалио.

58. Позивајући се на предмет Вучковић и други против Србије (прелиминарни приговор) [ВВ] (бр. 17153/11 и 29 других, ст. 35. и 82, од 25. марта 2014. године), Влада је истакла да Уставни суд није могао испитати жалбу подносиоца представке на основу члана 3. Конвенције, будући да је „везан” захтевом формулисаним у уставној жалби, те је жалбу могао разматрати само у оквирима формулисаног захтева. Да се подносилац представке жалио на одговарајући начин, уставни правни лек би му пружио разумну могућност успеха.

59. Подносилац представке није коментарисао ово питање.

(ii) Оцена Суда

60. Суд понавља да правило о исцрпљивању домаћих правних лекова из члана 35. Конвенције обавезује оне који настоје да покрену поступак против државе пред Судом да прво искористе правне лекове која пружа национални правни систем. Сходно томе, државе су ослобођене одговарања за своје поступке пред међународним телом пре него што су имале прилику да оцене ствари унутар сопственог правног система (види Selmouni против Француске [ВВ], бр. 25803/94, ст. 74, ЕСЉП 1999-V).

61. Што се тиче правних система који предвиђају уставну заштиту основних људских права и слобода, као што је правни систем у Србији, Суд подсећа да је оштећени појединац обавезан да провери обим те заштите (види, између осталог, Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 и 30 других, став 51, 1. децембар 2009. године). Неуспех подносиоца представке да искористи расположиви домаћи правни лек или да га правилно искористи (тј. подношењем жалбе бар прећутно и у складу са формалним захтевима и временским роковима утврђеним у домаћем праву) за исход ће имати проглашавање представке неприхватљивом пред овим Судом (види Gäfgen против Немачке [ВВ], бр. 22978/05, ст. 142, ЕСЉП 2010).

62. Суд примећује да је у овом предмету подносилац представке поднео уставну жалбу којом се, између осталог, жалио према чл. 21, 23. и 25. Устава на злостављање које је претрпео у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици, а које се догађало „уз прећутно одобравање затворских службеника који су знали у коју су ћелију сместили подносиоца представке, и који су знали или су требали знати за све што му се у њој дешавало” (види став 40. горе). Подносилац представке је поднео ове притужбе у облику и у оквиру рокова прописаних домаћим правом, те их је поткрепио релевантним документима и одлукама домаћих власти.

63. Суд сматра да је начин на који је подносилац представке формулисао своје уставне притужбе такав да је омогућио Уставном суду да му пружи обештећење како је тражено, или да их макар узме у разматрање (види став 41. горе). Суд стога одбацује приговор Владе у смислу навода да подносилац представке није правилно искористио уставну жалбу.

(б) Пропуст подносиоца представке да правилно искористи доступне домаће правне лекове у вези са његовом притужбом у вези са наводним пропустом Тужене државе да спроведе истрагу

(i) Поднесци странака

64. Влада је тврдила да подносилац представке није исцрпео расположиве и делотворне домаће правне лекове у погледу његове притужбе да није било ефективне реакције од стране Тужене државе. Конкретно, она је тврдила да подносилац представке није поднео кривичну пријаву против особа које су га наводно злостављале.

65. Подносилац представке је навео да су домаће власти биле дужне да спроведу истрагу. Он је инсистирао да није могао покренути кривични поступак, јер је исти требао спровести јавни тужилац по службеној дужности.

66. У својим додатним запажањима, Влада је оспорила те тврдње додајући да је подносилац представке био у законској обавези да поднесе кривичну пријаву (види став 46. горе).

(ii) Оцена Суда

67. Суд сматра да се овај приговор тиче суштине питања да ли је држава испунила своју обавезу у погледу процедуралног аспекта члана 3. Конвенције, те да је исти уско повезан са суштином притужбе подносиоца представке да држава није спровела истрагу. Према томе, он би био прикладније испитан у фази основаности (види Tahirova против Азербејџана, бр. 47137/07, ст. 50, од 3. октобра 2013. године, и Mikheyev против Русије, бр. 77617/01, ст. 88, од 26. јануара 2006. године)

3. Закључак

68. Суд констатује да притужбе подносиоца представке нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3. Конвенције. Он даље констатује да исте нису недопуштене по неком другом основу. Према томе, оне се морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

1. Обавеза државе да спречи злостављање или ублажи штету

(а) Поднесци странака

69. Подносилац представке је тврдио да су га злостављали затвореници са којима је делио ћелију у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. Такође је тврдио да га Тужена држава није заштитила, иако је била свесна да ће као хрватски држављанин албанског порекла бити ужасно третиран у било којој казненој установи у Републици Србији.

70. Влада је оспорила да је подносилац представке био подвргнут злостављању од стране затвореника са којима је делио ћелију у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. Она је такође тврдила да подносилац представке није доставио довољно доказа како би доказао супротно. Конкретно, она је навела да је подносилац представке пропустио да достави медицинску документацију или да позове било ког очевица који би могао потврдити и поткрепити његове тврдње о злостављању.

71. Иако потврђује да члан 3. обухвата позитивну обавезу државних органа да предузму превентивне мере и заштите особе чије је физичко благостање угрожено од стране приватних лица, Влада је тврдила да у овом случају затворске власти нису биле нити су могле бити свесне било какве стварне и непосредне опасности по подносиоца представке. С тим у вези, Влада је констатовала да, будући да подносилац представке није ни обавестио затворске власти да је био изложен злостављању нити је поднео тужбу против затвореника са којима је делио ћелију, затворске власти нису могле да га заштите.

(б) Оцена Суда

(i) Општа начела

72. Члан 3. Конвенције садржи једну од најосновнијих вредности демократских друштава (види, између осталих овлашћења, Selmouni [ВВ], цитиран горе, ст. 95; Labita против Италије [ВВ], бр. 26772/95, ст. 119, ЕСЉП 2000-IV и Bouyid против Белгије [ВВ], бр. 23380/09, ст. 81, ЕСЉП 2015). За разлику од већине материјалних одредби Конвенције, члан 3. не предвиђа изузетке и није дозвољено одступање од њега. Напротив, члан 3. Конвенције у апсолутном смислу забрањује мучење или нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање, независно од околности и понашање жртве (види Родић и други против Босне и Херцеговине, бр. 22893/05, ст. 66, од 27. маја 2008. године и овлашћења која су у оквиру истог наведена).

73. Да би злостављање било обухваћено чланом 3, оно мора достићи минимални ниво озбиљности. Суд је сматрао да је третман „нечовечан” када је спроведен са предумишљајем, примењиван сатима и уколико је изазвао било стварну телесну повреду или интензивну физичку или менталну патњу (види M.S.S. против Белгије и Грчке [ВВ], бр. 30696/09, ст. 220, ЕСЉП 2011 и остала овлашћења која су у оквиру истог наведена). Суд је сматрао да је третман понижавајући када је истим појединац понижаван, показујући недостатак поштовања или умањења његовог или њеног људског достојанства, или уколико је пробудио осећај страха, патње или инфериорности који је у стању да пробије баријеру моралне и физичке отпорности појединца и понизи га (В. против Уједињеног Краљевства [ВВ], бр. 24888/94, ст. 71, ЕСЉП 1999-IX).

74. У случајевима када се истакну притужбе према члану 3. Конвенције, Суд мора применити посебно темељно испитивање и ти наводи морају бити поткрепљени одговарајућим доказима (види предмет Матко против Словеније, бр. 43393/98, ст. 100, од 2. новембра 2006. године, и Владимир Романов против Русије, бр. 41461/02, ст. 59, од 24. јула 2008. године). Како би се проценили ови докази, усвојен је стандард доказивања „ван сваке разумне сумње”. Разумна сумња „значи... сумњу за које се разлози могу извући из изведених чињеница” (Грчки предмет – Данска против Грчке; Норвешка против Грчке; Шведска против Грчке, Холандија против Грчке; Годишњак Конвенције. стр. 196, ст. 30), док стандард доказивања „ван сваке разумне сумње” произлази из коегзистенције довољно јаких, јасних и сагласних закључака или сличних необоривих претпоставки чињеница (види Simeonovi против Бугарске [ВВ], бр. 21980/04, ст. 124, од 12. маја 2017. године).

75. Док се у многим од случајева које је Суд обрадио показало да особе које су наводно биле злостављане обично пружају медицинске потврде како би доказале своје наводе (види Bouyid против Белгије [ВВ], цитиран горе, ст. 92), у случајевима када су домаћи поступци и домаћи судови утврдили да је особа доживела патњу, те одлуке пружају снажну подршку за изнете наводе. Задатак Суда није да замени сопствену процену чињеница проценом обављеном од стране домаћих судова и, као опште правило, на тим судовима је да процене доказе који су им предочени (види Gäfgen [ВВ], цитиран горе, ст. 93). Иако Суд није везан закључцима домаћих судова, у нормалним околностима, исти захтева уверљиве елементе који би га навели да одступи од чињеничних закључака до којих су дошли наведени судови (ibid.).

76. Према устаљеној судској пракси Суда, посебно је важно осигурати заштиту према члану 3. у погледу лица која су лишена слободе. У вези с тим, Суд понавља да, према члану 1. Конвенције, Високе стране уговорнице имају обавезу да свакоме, у оквиру својих надлежности, осигурају права и слободе дефинисане у Конвенцији. Посматран заједно са чланом 3, члан 1. налаже државама да предузму мере осмишљене да осигурају да појединци, који су у њиховој надлежности, не буду подвргнути мучењу или нечовечном или понижавајућем третману, укључујући злостављање које врше приватна лица (види A. против Уједињеног Краљевства, од 23. септембра 1998. године, ст. 22, Пресуде и одлуке 1998-VI).

77. У таквим околностима, одсуство било каквог директног учешћа државе у чиновима насиља који испуњавају услов озбиљности према члану 3. Конвенције не ослобађа државу од њених обавеза по овој одредби (види Premininy против Русије, бр. 44973/04, ст. 71, од 10. фебруара 2011. године). Ову позитивну обавезу треба тумачити на такав начин да се не намеће превелико оптерећење властима да, кроз правни систем, гарантују да нечовечан или понижавајући третман никада неће бити нанесен од стране једне особе другој (види Premininy, цитиран горе, ст. 73). Ипак, држава је дужна да макар обезбеди делотворну заштиту особа у оквиру своје надлежности, укључујући разумне кораке како би се спречило злостављање о коме су државни органи морали или требали да знају (види O’Keeffe против Ирске [ВВ], бр. 35810/09, ст. 144, ЕСЉП 2014 (изводи)).

78. С тим у вези, Суд се позива на релевантна начела која се тичу одговорности државе, надзора и контроле у погледу притвора, као и на обавезу да заштити појединца од насиља између затвореника, која су наведена у предмету Premininy (цитираном горе, ст. 82–88.).

79. Суд се посебно позива на чл. 1. и 3. Конвенције који, посматрани заједно, постављају низ позитивних обавеза Високим странама уговорницама, попут спречавања мучења и пружања обештећења за мучење и друге облике злостављања (види Premininy, ст. 71–72.). На основу поменуте две одредбе, од држава се захтева да обезбеде да особе у њиховој надлежности нису подвргнуте мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, укључујући и злостављање које спроводе приватна лица (види M.C. против Бугарске, бр. 39272/98, ст. 149, ЕСЉП 2003-XII и Premininy, цитиран горе, ст. 72.).

80. С обзиром на важност заштите коју пружа члан 3, држава мора осигурати да лица у притвору и стављена под контролу власти затворску казну служе у условима који су примерени поштовању људског достојанства, да начин и метод извршења мере не подвргава такво лице патњи или тешким условима било којег интензитета који превазилази неизбежан ниво патње присутан у затворима и да су, с обзиром на практичне захтеве казне затвора, здравље и добробит таквог лица адекватно осигурани (види Родић и други против Босне и Херцеговине, цитиран горе, ст. 67).

(ii) Утврђивање чињеница и процена тежине злостављања

81. Осврћући се на околности овог предмета, Суд је на почетку приметио да је међу странкама спорно да ли су подносиоца представке уопште злостављали затвореници са којима је делио ћелију у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици.

82. У парничном поступку који је подносилац представке покренуо, домаћи судови су утврдили да је, као последица патње у притвору, подносилац представке претрпео умањење опште животне активности од 10%. Такође су потврдили узрочно-последичну везу између његове патње и догађаја који су се збили у затвору (види став 38 горе), и досудили му RSD 200.000 (око EUR 1.900) на име штете коју је претрпео и додатних RSD 50.000 (око EUR 450) на име узнемирености која је трајала и након његовог пуштања на слободу. Иако није било детаљних налаза о датумима или чињеницама, тим домаћим одлукама је утврђено да је подносилац представке заиста претрпео штету током првих дана његовог боравка у притвору, као и да је претрпео посттрауматски стрес.

83. По мишљењу Суда, домаћи закључак да је подносилац представке претрпео умањење опште животне активности од 10% не доводи ни до каквог другог закључка него да је он био жртва догађаја или низа догађаја који су озбиљно нарушили његово здравље током првих дана његовог боравка у притвору. С обзиром на то, Суд прихвата општу веродостојност навода које је подносилац истакао у домаћем поступку. Према томе, Суд закључује да је утврђено да је подносилац представке претрпео злостављање од стране других затвореника са којима је делио ћелију, и да је то злостављање било толико озбиљно да се примењује члан 3.

(iii) Одговорност државе за догађаје

84. Суд примећује да је, у овом предмету, Влада одбила да преузме било какву одговорност за злостављање које је подносилац представке навео, негирајући било какав пропуст или нечињење од стране затворских власти. По њиховом мишљењу, будући да подносилац представке није поднео никакву званичну притужбу, од затворских власти се није могло очекивати да га заштите.

85. Суд, међутим, примећује да је у извештају CPT-а насиље међу затвореницима у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици више пута наглашавано као озбиљан проблем, како пре тако и након догађаја из овог предмета (види ст. 48–50. горе). У тим извештајима, CPT је забележио велики број случајева који се тичу насиља између затвореника, и примећује да ни затворске власти нити државни органи нису предузели никакве активности зарад исправљања таквог понашања или смањења његове учесталости. CPT је такође критиковао пропусте медицинског особља при Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици да правилно евидентира повреде које су последица насиља између затвореника (види став 48. горе).

86. Имајући у виду околности овог предмета, Суд примећује да је затворско особље при Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици морало приметити да су обрве подносиоца представке биле обријане, да је имао чудну фризуру и да је његова кожа била оштећена (види став 28. горе). Они су такође морали чути или су требали да чују вриштање подносиоца представке и певање националистичких песама током ноћи (види став 32. горе).

87. Примењујући начела наведена у ставу 78. овог предмета, Суд утврђује да затворске власти нису обратиле пажњу нити су реаговале на било који од горе наведених знакова насиља; оне даље нису успеле да обезбеде безбедно окружење за боравак подносиоца представке у притвору и, такође, нису успеле да открију, спрече или врше превентивни надзор над насиљем којем је исти био подвргнут.

88. Према томе, дошло је до кршења члана 3. Конвенције у том погледу.

2. Неспровођење истраге

(а) Поднесци странака

89. Влада је тврдила да није могла да спроведе делотворну истрагу, јер подносилац представке није поднео никакав захтев у вези са његовим злостављањем у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. По њеном мишљењу, разлог због којег није спроведена истрага околности случаја подносиоца представке је био тај што исти није поднео своје притужбе пред релевантним домаћим властима. Поред тога, Влада је тврдила да посредни докази, утврђени у парничном поступку, не би били довољни за покретање кривичне истраге од стране државе.

90. Подносилац представке је тврдио да је држава имала обавезу да спроведе истрагу, и да је њеним непредузимањем било каквих ефективних корака дошло до повреде његових права загарантованих чланом 3. Конвенције.

91. У својим додатним запажањима, Влада је тврдила да се притужбе поднете пред разним домаћим властима, укључујући и омбудсмане, не могу сматрати ефективним. Према томе, повреда члана 3. у том погледу се не може приписати држави.

(б) Оцена Суда

(i) Општа начела

92. Суд понавља да, према процедуралном аспекту члана 3. Конвенције, тужене државе имају обавезу да успоставе делотворне одредбе кривичног права и одврате почињање кривичних дела против личног интегритета. Те одредбе морају бити подржане механизмима за спровођење закона који су у стању да пруже практичну и делотворну заштиту загарантованих права (види М.С. против Хрватске (бр. 2), бр. 75450/12, ст. 74, од 19. фебруара 2015. године), тако да, када особа подноси спорну притужбу о злостављању према члану 3. Конвенције, власти могу спровести ефективну истрагу (види Selmouni [ВВ], цитиран горе, ст. 79, и Филип против Румуније, бр. 41124/02, ст. 47, од 14. децембра 2006. године), чак и уколико је злостављање извршено од стране приватних лица (види, mutatis mutandis, M.C. против Бугарске, цитиран горе, ст. 151).

93. Члан 3. Конвенције додатно захтева да се службена истрага проводи чак и у одсуству изричите притужбе, уколико постоје довољно јасне назнаке да је дошло до злостављања (види, на пример,Чланови Заједнице Јеховиних сведока Глданија и други против Грузије, бр. 71156/01, ст. 97, од 3. маја 2007. године, као и Batı и други против Турске, бр. 33097/96 и 57834/00, ст. 133, ЕСЉП 2004-IV(изводи)).

94. У претходним случајевима, таква обавеза је настала на основу различитих експлицитних или имплицитних индикација, попут: чињеница које су садржане у притужбама подносиоца представке током кривичног поступка против њега (види J.L. против Летоније, бр. 23893/06, ст. 11–13. и 73–75, од 17. априла 2012. године); допис подносиоца представке окружном суду у вези са парничним поступком који се тиче његовог присилног пријема у психијатријску болницу (види М.С. против Хрватске (бр. 2), горе цитиран, ст. 82–83); извођење доказа о злостављању од стране подносиоца представке у парничном поступку (види Muradova против Азербејџана, бр. 22684/05, ст. 122–126, од 2. априла 2009. године); и навод о злостављању садржан у жалби подносиоца представке на првостепену пресуду и у његовој уставној жалби (види Мађер против Хрватске, бр. 56185/07, ст. 88–89, од 21. јуна 2011. године). Осим тога, уколико власти дођу до сазнања о таквој чињеници, обавеза подношења формалне притужбе не може бити препуштена искључиво иницијативи подносиоца представке. У смислу процедуралне обавезе према чл. 2. и 3. Конвенције, домаће власти су оне које имају обавезу да макар реагују (види, mutatis mutandis, Gongadze против Украјине, бр. 34056/02, ст. 175, ЕСЉП 2005-XI, види и Muradova, цитиран горе, ст. 123).

95. Да би службена истрага задовољила захтеве ефективне истраге према члану 3, она мора бити: у стању да доведе до идентификације и кажњавања оних који су одговорни за злостављање; да особе надлежне за спровођење истраге и особе које је спроводе буду независне од особа које су учествовале у догађајима; темељна, што значи да власти морају увек озбиљно настојати да утврде шта се десило и да се не требају ослањати на исхитрене или неосноване закључке ради окончања истраге или као основу за њихове одлуке; хитна и покренута одмах по подношењу званичне притужбе – чак и када, строго говорећи, није поднесена притужба, спровођење истраге мора отпочети уколико постоје довољно јасне индикације да је дошло до злостављања; и у стању да пружи подносиоцу притужбе делотворан приступ истражном поступку у свим фазама (види Крсмановић против Србије, бр. 19796/14, ст. 74, од 19. децембра 2017. године и пресуде које су у њему наведене).

(ii) Примена ових начела на предметни случај

96. Истина је, као што је Влада приметила, да подносилац представке никада није поднео формалну кривичну пријаву пред релевантним органима (то јест, полицији или јавном тужилаштву), нити се жалио управи затвора на конкретна дела злостављања у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици.

97. Међутим, неспорно је да је, након што се адвокат подносиоца представке жалио затворским властима о његовом злостављању, подносилац представке премештен у другу ћелију након неколико дана (види став 20. горе).

98. Даље, 25. децембра 2009. године је подносилац представке поднео своју парничну тужбу пред парничним судом у Београду, притужујући се, између осталог, на његово злостављање током боравка у притвору у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици и тражећи надокнаду за то. Подносилац представке је наставио да се жали, током 2008, 2009. и 2010. године, пред разним домаћим властима – укључујући председника Републике Србије, Министарство правде и омбудсмане – на злостављање које је претрпео (види ст. 23–24. и 42–44. горе).

99. Неспорно је да никада није спроведена истрага у вези са наводима подносиоца представке у вези са његовим злостављањем од стране затвореника са којима је делио ћелију у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. Стога није на Суду да утврди да ли је истрага о наводима подносиоца представке била делотворна, јер таква истрага није ни била спроведена. Питање је да ли је пропуст подносиоца представке да поднесе формалну кривичну пријаву спречио државне органе да спроведу истрагу или их је ослободио њихове опште дужности да то и учине (упореди са случајем Tahirova, цитираним горе, ст. 54).

100. Суд у том погледу примећује да су власти знале или су требале поседовати информације у то време о злостављању подноситеља представке (види став 86. горе). Поред тога, он је у више наврата покренуо то питање. Стога није ни било никаквог формалног или чињеничног елемента који би стајао на путу спровођењу истраге.

101. Штавише, у домаћем закону није прописано ништа што би спречило затворске власти да реагују или да спрече друге органе да покрену кривичну истрагу. Напротив, српски правни оквир, а посебно одредбе Закона о кривичном поступку, експлицитно намећу обавезу свим јавним органима да пријаве кривична дела о којима су обавештени за која се захтева јавно кривично гоњење (види став 46. горе).

102. Имајући у виду горе наведено, Суд примећује да одсуство кривичне пријаве од стране подносиоца представке није спречило јавног тужиоца да покрене кривични поступак нити онемогућило друге домаће органе да обавесте јавног тужиоца о наводима о злостављању.

103. У светлу горе наведеног, и у одсуству делотворне званичне истраге, Суд одбацује приговор Владе у вези са неуспехом подносиоца представке да исцрпи домаћа правна средства коришћењем поступка по кривичној пријави, и закључује да је дошло до кршења члана 3. Конвенције у оквиру његовог процедуралног дела.

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

Члан 41 Конвенције гласи:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.”

A. Штета

105. Подносилац представке је захтевао износ од 100,000 евра (EUR) у вези са нематеријалном штетом коју је претрпео.

106. Влада је оспорила овај захтев. Сматрала га је претераним и неоснованим.

107. Суд прихвата да је подносилац представке претрпео понижавање и узнемиреност услед злостављања које су му нанели затвореници са којима је делио ћелију. Поред тога, као лице у рањивом положају, Влада није успела да га заштити, те исти није имао користи од ефективне истраге у погледу његових притужби на злостављање. У овим околностима, Суд сматра да се патња и фрустрација подносиоца представке не могу надокнадити само утврђивањем повреде. Процењујући на правичној основи, и имајући у виду да је подносиоцу представке већ досуђено EUR 2.350 у оквиру парничног поступка покренутог против државе, Суд подносиоцу представке досуђује EUR 25.000 на име нематеријалне штете, као и било који порез који се може наплатити на тај износ (види став 55. горе).

Б. Трошкови

108. Подносилац је такође тражио износ од EUR 2.000 за трошкове и издатке који су настали пред Судом.

109. Влада је оспорила ову тврдњу, тврдећи да је подносилац представке пропустио да исту поткрепи.

110. Према судској пракси Суда, подносилац представке има право на повраћај трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су стварно и нужно настали и да су разумни у погледу квантитета. Што се тиче овог случаја, имајући у виду документацију поднесену од стране странака и горе наведене критеријуме, Суд сматра да је разумно доделити износ од EUR 2.000 на име трошкова који су настали током овог поступка пред Судом.

В. Затезна камата

111. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на маргиналној каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД,

1. Одлучује, једногласно, да придружи меритуму Владин приговор у погледу неисцрпености домаћих правних лекова по питању притужбе у оквиру процедуралног аспекта члана 3. Конвенције и одбацује приговор након разматрања основаности;

2. Проглашава, једногласно, представку прихватљивом;

3. Утврђује, једногласно, да је дошло до повреде члана 3. Конвенције, услед чињенице да власти нису заштитиле подносиоца представке од злостављања које су починили затвореници са којима је делио ћелију;

4. Утврђује, једногласно, да је дошло до повреде члана 3. Конвенције, услед чињенице да власти нису истражиле наводе подносиоца представке о злостављању;

5. Утврђује, са пет гласова против два,

(а) да Тужена мора да исплати подносиоцу представке, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе које треба претворити у националну валуту Тужене по стопи која се примењује на дан исплате:

(i) EUR 25,000 (двадесет пет хиљада евра), као и било који порез који се може наплатити у вези са нематеријалном штетом;

(ii) EUR 2,000 (две хиљаде евра), као и било који порез који се може наплатити подносиоцу представке у вези са овим износом у погледу трошкова и издатака;

(б) да, по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба исплатити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака маргиналној каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

6. Одбија, са пет гласова против два, преостали део захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми 15. јануара 2019. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Пословника Суда.

У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и Правилом 74. став 2. Пословника Суда, посебно мишљење судија Pastor Vilanova и Serghides је приложено уз ову пресуду.

V.D.G.

J.S.P.

ЗАЈЕДНИЧКО ДЕЛИМИЧНО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈА PASTOR VILANOVA И SERGHIDES
(Превод)

1. Већина закључује да би повреде нанете подносиоцу представке требало генерално окарактерисати као злостављање (види, на пример, став 83. пресуде). По нашем мишљењу, тврдимо да би их требало окарактерисати као мучење, како је и тврдио подносилац представке. Тачка 3. оперативних одредби наводи да је дошло до повреде материјалног аспекта члана 3. Конвенције, услед чињенице да власти нису заштитиле подносиоца представке од злостављања које су починили затвореници са којима је делио ћелију. Ми смо гласали за тај закључак у оној мери у којој он не долази у директан сукоб са ставом који бранимо. Међутим, ми смо се противили износу нематеријалне штете (види тачку 5(i) и 6 оперативних одредби), за коју сматрамо да је неадекватна, јер је само оквирно у складу са износима које је Суд додељивао у случајевима нехуманог или понижавајућег поступања.

2. Сада ћемо образложити разлоге који су нас навели на то да сматрамо да су подносиоца представке мучили други затвореници, кршећи његово право да се његов интегритет заштити од стране власти.

3. На почетку треба приметити да је подносилац представке провео месец дана у притвору док је чекао истрагу, јер је покушао да плати путарину новчаницом од десет евра за коју су власти првобитно мислиле да је фалсификат. Касније су признали да је наведена новчаница била аутентична. Подносилац представке је тврдио да је, док је био у притвору, био мучен, претучен и силован. Нажалост, наводи подносиоца представке о мучењу и силовању нису разматрани од стране већине, иако је уобичајена пракса Суда да наведе врсту претрпљеног злостављања у самој пресуди и/или у оперативним одредбама. Као резултат тога, попут подносиоца представке, ни ми нисмо у могућности да се директно бавимо њима.

4. Ипак, сматрамо да доказ везан за те наводе заиста постоји. Терет доказивања у погледу силовања подносиоца представке (са његовим импликацијама на правну карактеризацију чињеница) не би требало да буде искључиво на њему, нарочито зато што власти нису спровеле истрагу упркос томе што су биле законски обавезне да то учине (члан 223. став 1. Закона о кривичном поступку). Може се лако закључити да је разлог због којег подносилац представке није одмах пријавио инцидент био тај што се, како је објаснио, веома плашио, посебно од других затвореника који су му претили да ће га убити ако их он пријави (види став 14. пресуде). Међутим, чини се да је подносилац представке премештен из своје првобитне ћелије након састанка са својим адвокатом, који је приметио значајну промену у његовом понашању (види став 20). Чињеница да су власти пристале на премештај подносиоца представке значи да је постојао проблем. Добро је познато да затвореницима није дозвољено да мењају ћелију уколико за то не постоји добар разлог. Међутим, чињеница је да никаква истрага, чак ни кратка, није покренута након тог захтева. По нашем мишљењу, недостатак истраге је додатни доказ, уколико је уопште и био потребан, који потврђује верзију догађаја подносиоца представке.

5. Што се тиче терета доказивања, наша судска пракса се заснива на постојању доказа „ван сваке разумне сумње”. Овај критеријум произилази из обичајног права и захтева убедљив доказ да би се превазишао принцип претпоставке невиности. Међутим, пракса Суда је сасвим другачија, јер је постепено ублажила ригидну природу овог принципа, који потиче из области кривичног права. На пример, у одсуству директних доказа који потврђују да је неко дело почињено, посебно када се наводно злостављање догодило док је дотично лице било у притвору државе, наш Суд се може ослањати на друге доказе. Према томе, исти је користио доказе који произилазе из коегзистенције довољно јаких, јасних и сагласних закључака или сличних необоривих претпоставки чињеница (види Labita против Италије [ВВ], бр. 26772/95, став 121, од 6. априла 2000. године), из примарних чињеница, или контекстуалних чињеница или секвенци догађаја које могу представљати основу за закључке о примарним чињеницама, као и из изјава међународних посматрача (види Merabishvili против Грузије [ВВ], бр. 72508/13, став 317, од 28. новембра 2017. године).

Стога се морамо запитати да ли израз „ван сваке разумне сумње” не треба избацити из употребе, јер се он не слаже са судском природом Суда. Чини нам се много разумнијим да користимо испитивање доказа о равнотежи вероватноћа, макар у случајевима који се односе на чл. 2, 3. и 4. Конвенције.

6. У овом предмету нам се чини јасним да је верзија подносиоца представке била детаљна, кохерентна и образложена. Он је навео да је био дрогиран и потом силован, као и да су му главу и обрве обријали затвореници са којима је делио ћелију. Он је додао да је уклањање његових обрва био спољашњи знак да је био содомизиран (види став 18. пресуде). Двоструко понижавање! Доиста, ову чињеницу је пред судијом потврдило четири сведока (види ст. 29–32. пресуде). Влада, са своје стране, није понудила никакво објашњење у погледу везе између бријања и наводног силовања. Њено неискрено ћутање о тој теми требало би узети против ње, нарочито зато што власти нису спровеле ефективну истрагу у погледу накнадних навода подносиоца представке о злостављању. Таква истрага је тим пре важнија, јер право које се у овом случају разматра има посебан поредак по Конвенцији (члан 3.), нити се контекст може превидети. У вези с тим, CPT је, у извештајима након његових посета у септембру 2004. године (ст. 87. и 89. из документа CPT/Inf(2006) 18, представљени у ставу 48. пресуде) и јуну 2015. године (став 51. из документа CPT/Inf(2016) 21, представљен у ставу 50. пресуде), нагласио веома висок ниво насиља између затвореника у предметном затвору. Сви ови докази су требали послужити као потврда верзије догађаја подносиоца представке.

7. Тачно је да подносилац представке није доставио лекарско уверење о могућем силовању. Ипак, сматрамо да овај пропуст није довољан да се аутоматски сумња на његове тврдње. Ово је приступ који је прихватио Интерамерички суд за људска права (види, између осталог, J.против Перуа, став 333, од 27. новембра 2013. године, и Espinoza Gonzales против Перуа, став 152, од 20. новембра 2014. године), и са њим се слажемо. Не можемо занемарити постојање неколико фактора који, комбиновано, оправдавају овај пропуст: (1) страх од одмазде, (2) мањак лекара у затвору (став 118 из документа CPT/Inf(2006) 18 наводи присуство једног лекара који се брине о 1.200 затвореника), (3) непоступање затворских власти у случају када су забележене повреде код затвореника (став 89. извештаја) и (4) чињеница да силовање не оставља нужно физичке трагове, посебно након што протекне неко време.

8. Вероватноћа да је подносилац представке био силован, што представља изузетно озбиљно и окрутно дело, заједно са другим видовима злостављања којима је био подвргнут, требало је да доведе Веће до закључка да су почињена дела мучења. Чак и да није дошло до силовања, могло би се тврдити да је бријање обрва подносиоца представке, заједно са окрутним погледима упућеним од стране других људи, проузроковало истом акутну психичку патњу која је била чин мучења.

9. Последњи фактор успоставља везу између нехуманог искуства које је претрпео подносилац представке и одговорности државе. Подносилац представке је пред нашим Судом тврдио да су сва ова дела насиља извршена по налогу или уз прећутно одобравање затворских власти, посебно због његовог хрватског држављанства. Још једном, Влада је пропустила да одговори на ову притужбу. Међутим, она није могла да не буде свесна последица грађанског рата на Балкану (1992–95) и злочина почињених у то време. Затворске власти су стога имале дужност да спрече могуће међуетничке тензије. Штавише, CPT се у свом извештају из 2006. године позвао на притужбе које се односе на злостављање затвореника због њихове националности:

„У Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици, делегација CPT-а је примила знатан број притужби о физичком злостављању од стране затворског особља. Већина притужби се односила на период пре 2004. године. Међутим, делегација је саслушала и низ недавних навода о шамарању и шутирању, као и о вербалном злостављању, посебно особа ромског порекла, страних затвореника и припадника националних мањина у Србији.” (став 83. извештаја CPT-а CPT/Inf(2006) 18).

Нажалост, овај аспект овог питања недостаје у анализи већине, не поштујући судску праксу Суда у овом предмету (види Premininy против Русије, бр. 44973/04, став 87, од 10. фебруара 2011. године, и Родић и други против Босне и Херцеговине, број 22893/05, ст. 69–71, од 27. маја 2008. године).

10. Ми сматрамо да закључак до којег је дошла већина, а који признаје одговорност државе према суштинском аспекту члана 3, није у потпуности конзистентан. Не може се, с једне стране, прихватити да су тврдње подносиоца представке веродостојне (види став 83. пресуде), укључујући и његов исказ да је био обријан и да је певао српске националистичке (четничке) песме против своје воље, док се у исто време доноси закључак који уважава тек део његовог захтева (којим се имплицитно утврђује да је био „само” подвргнут нечовечном или понижавајућем поступању), не нудећи изричито и уверљиво објашњење. Укратко, ова људска трагедија није била подвргнута подробном испитивању које је било потпуно оправдано у датим околностима. Према томе, ово издвојено мишљење је више од пуког преиспитивања досуђеног износа на име нематеријалне штете.

11. Принцип делотворности, који је садржан у Конвенцији, укључујући одредбе члана 3, не може бити задовољен уколико Суд на одговарајући начин не утврди праву природу наводне повреде према овом члану, и на основу тога је окарактерише као мучење или нечовечно или понижавајуће поступање, имајући у виду чињенице конкретног случаја о коме одлучује и степен озбиљности поменуте повреде. Неуспех Суда да то учини, као што се, по нашем скромном мишљењу, и догодило у овом случају, за последицу ће имати следеће: (а) не давање дужне и пуне тежине и ефекта праву из члана 3. у складу са његовим текстом, циљем и сврхом, и (б) додељивање недовољног износа правичне накнаде за нематеријалну штету према члану 41. Конвенције.

12. Укратко, овде се комбинују три озбиљна проблема: чињеница да предметно злостављање није изричито окарактерисано у пресуди, непрестана релевантност стандард доказивања „ван сваке разумне сумње” и, на крају, пропуст да се размотри могући дискриминаторни мотив на основу држављанства подносиоца представке.

THIRD SECTION

CASE OF GJINI v. SERBIA
(Application no. 1128/16)

JUDGMENT

STRASBOURG
15 January 2019

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Gjini v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Chamber composed of:

Vincent A. De Gaetano, President,

Branko Lubarda,

Helen Keller,

Pere Pastor Vilanova,

Alena Poláčková,

Georgios A. Serghides,

Jolien Schukking, judges,

and Stephen Phillips, Section Registrar,

Having deliberated in private on 4 December 2018,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 1128/16) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Croatian national, Mr Fabian Gjini (“the applicant”), on 12 December 2015.

2. The applicant was represented by Mr N. Crnogorac, a lawyer practising in Belgrade. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms N. Plavšić.

3. The applicant complained under Article 3 of the Convention of the ill-treatment he had suffered while in detention, and of the lack of an effective investigation on the part of the domestic authorities in that respect.

4. On 23 September 2016 the complaints concerning Article 3 of the Convention were communicated to the Government and the remainder of the application was declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.

5. Further to the notification under Article 36 § 1 of the Convention and Rule 44 § 1 (a), the Croatian Government did not wish to exercise their right to intervene in the present case.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

6. The applicant, Mr Fabian Gjini, a Croatian citizen of Albanian origin, was born in 1972 and lives in Crikvenica, Croatia.

A. The applicant’s arrest

7. On 22 August 2008 the applicant was arrested by the Serbian police on suspicion of having attempted to pay a toll at Tovarnik border crossing (a border crossing between Serbia and Croatia) with a counterfeit ten-euro (EUR) banknote.

8. Upon his arrest, the applicant was taken before an investigating judge. The applicant was unable to provide the EUR 6,000 security for his bail, and the investigating judge ordered his detention.

9. The applicant spent 31 days in custody in Sremska Mitrovica Prison and was released from detention on 22 September 2008.

10. On 30 September 2008 the criminal proceedings against the applicant were discontinued by the prosecuting authorities, because the expert tests performed on the allegedly counterfeit banknote showed that it was actually genuine.

B. The applicant’s ill-treatment by his cellmates

1. The applicant’s version of events

11. The applicant alleges that in Sremska Mitrovica Prison he was placed in a four-bed cell which already housed four other inmates. Because of the lack of space, the applicant had no proper bed and had to sleep on the floor, on a sheet of foam material.

12. According to the applicant, the ill-treatment and humiliation started immediately. His cellmates forced him to mop the cell floor. While he was mopping, they did not allow him to raise his head, and would kick him sporadically. After he had mopped up, the cellmates would slap and kick the applicant for his “failure” to mop the floor properly. The applicant was compelled to clean the floor again and again. He could not remember how many times he had mopped the cell floor. He remembered, however, that his cellmates poured the water containing detergent over him to teach him how to get “things” clean.

13. According to the applicant, his cellmates thought that he was an informer. They did not believe that he had been put in their cell because of a counterfeit note. Rather, they thought that he had been placed there to spy on them and find out about their crimes.

14. The cellmates threatened the applicant by saying that they would stage his suicide if he told anyone what was happening in the cell. At night, the applicant was put in the toilet. There, the cellmates forced him to keep his feet in cold water for the whole night. He was not allowed to move. The morning after, the skin on his feet tore off and open wounds appeared.

15. The situation worsened after the applicant’s cellmates found out about his origin. Upon learning that he lived on the Croatian coast, they said that they wanted to test him to see how well a person from the coast could “dive”. They filled a bucket with water and put the applicant’s head in it. Afterwards, they would shower the applicant with cold water. This test was performed over and over again.

16. On one occasion, the applicant’s cellmates gave him a wet towel and forced him to fight with another prisoner. After the applicant had managed to hit his opponent, his four cellmates jumped on him, punched and kicked him, and abused him for daring to hit a Serb.

17. They made him sing Serb nationalist songs (četničke pesme). After he said that he did not know any, they taught him some and forced him to sing them for several nights. The applicant could not remember whether he had also been forced to sing Croat nationalist songs (ustaške pesme).

18. According to the applicant, his cellmates raped him. Although he could not remember the rape itself, he assumed that it happened as follows. One day the cellmates gave him a glass of water. The water caused him to feel dizzy, and he felt unable to walk and quickly lost consciousness. The next morning, he had pain in his anus and saw blood in his faeces. On that day his cellmates shaved him and shaved his eyebrows. Later, he discovered that shaved eyebrows were a sign that he had become someone’s “girl” (curica). Being a “girl” meant that he had been sodomised.

19. According to the applicant, the prison guards were perfectly aware of what was happening to him. In particular, all the events happened while one guard – who appeared to be a school friend of one of the applicant’s cellmates – was on duty. The applicant remembered that the prison guards laughed at him openly during his walks in the prison yard. He also had impression that everything that happened to him was because of his origin and nationality.

20. Several days after the start of his detention, the applicant’s lawyer noticed changes in the applicant’s behaviour and sensed that something was wrong. The applicant was afraid to say anything to his lawyer. Nevertheless, the lawyer urged the prison authorities to move the applicant to another cell.

21. After his relocation, the applicant was no longer ill-treated.

2. The Government’s version of events

22. The Government contended that the applicant’s version of the events was not supported by evidence. They did not provide a separate description of the events from 22 August 2008 until 22 September 2008 when the applicant was detained in Sremska Mitrovica Prison.

C. Proceedings and developments before the domestic authorities

1. Civil proceedings

23. On 29 October 2008 the applicant invited the Ministry of Justice to make a payment in respect of his allegedly unlawful detention. He received no reply.

24. On 1 September 2009, the applicant amended his proposal, adding a request for compensation for the ill-treatment he had suffered during the period of detention. Again, he received no reply.

25. On 25 December 2009 the applicant lodged a civil complaint against the Republic of Serbia with the Second Municipal Court (subsequently renamed the Court of First Instance) in Belgrade. He requested compensation for his detention, and in respect of the non-pecuniary damage he had sustained in terms of fear, physical pain and mental anxiety owing to the ill-treatment to which he had been subjected during his time in detention.

26. On 12 March 2010 the Republic Attorney General’s Office (Republičko javno pravobranilaštvo) contested the applicant’s claims. The office underlined that the applicant had failed to submit any medical evidence in support of his claims concerning the alleged ill-treatment.

27. On 15 June 2010 a hearing was held before the Court of First Instance. The Republic Attorney General’s Office was not present. The applicant was represented by his lawyer. However, owing to the nature of the applicant’s complaints, the domestic court decided that the applicant had to be present at hearings. The applicant was summoned to attend the next hearing, scheduled for 21 October 2010, subsequently rescheduled for 2 February 2011.

28. At the hearing of 2 February 2011, and the further hearing on 20 May 2011, the judge interviewed several witnesses: (i) P.S., who had been serving a sentence in Sremska Mitrovica Prison at the same time when the applicant had been there; (ii) D.Ž., who had represented the applicant in the criminal proceedings and was familiar with the events in prison; and (iii) M.Č., the applicant’s uncle.

29. P.S. stated that he had met the applicant in Sremska Mitrovica Prison. The applicant was placed in a cell in the part of the prison where he was imprisoned. P.S. remembered hearing someone singing Serb and Croat nationalist songs at night. That was before the applicant was transferred to another part of the prison. P.S. and the applicant used to talk during the morning walks in the prison. One morning P.S. observed that the applicant’s eyebrows had been shaved. On that occasion, he also noticed haematomas behind the applicant’s ears and on the upper part of his arm. He could see the injuries because it was summer and they were all in T-shirts. The applicant had a strange look in his eyes and seemed very scared. The applicant avoided the company of other prisoners and complained to P.S. regarding the ill-treatment to which he had been subjected by his cellmates. The applicant also complained that his anus was bleeding and that he had been given some medicine which had made him lose consciousness. P.S. could not remember whether someone had screamed at night. Their cells were 10-15 metres apart. P.S. confirmed that shaved eyebrows in prison meant that the person had been raped. He also saw the damaged skin on the applicant’s feet. The guards in prison must have heard that somebody was singing songs, and they must also have noticed other signs of maltreatment. The guards knew what shaved eyebrows meant. Prison guards patrolled the prison corridors day and night. Through peepholes, they controlled what prisoners did in their cells. There were cameras placed in the corridors, but there were no cameras in the cells. The applicant was moved to another cell after his lawyer urged the prison authorities to relocate him. P.S. left Sremska Mitrovica Prison seven to eight days before the applicant.

30. D.Ž. met the applicant in 2008 when he represented him in the criminal proceedings concerning the use of an allegedly forged banknote. He visited the applicant in prison. On that occasion, D.Ž. noticed that the applicant had been shaved and his eyebrows had also been shaved. The applicant looked disorientated and scared. D.Ž. asked the applicant whether there was any problem, but the applicant could not give him a clear answer. The applicant seemed frightened and confused. D.Ž. urged the prison authorities to transfer the applicant to another cell. Specifically, D.Ž. called the prison authorities, expressed his concern about the applicant’s treatment, and underlined that the authorities should respect the laws and regulations concerning the placement and status of detainees. D.Ž. also talked to another client, V.D., who informed him what had happened to the applicant.

31. M.Č. had known the applicant since birth. He was the applicant’s uncle. He visited the applicant once during his time in prison. On that occasion, he could not recognise the applicant. The applicant was bald, with shaved eyebrows. M.Č. also noticed bruises on the applicant’s right arm, as well as bruises on his head. M.Č. stated that he wanted to know what had happened to the applicant, yet the applicant was evasive and avoided eye contact. M.Č. had previously known the applicant to be a happy and cheerful person, but said that the applicant had never fully recovered from what had happened to him in prison.

32. Between the two hearings, a statement was taken from another witness, V.D., who was still serving his sentence in Sremska Mitrovica Prison. This witness remembered the applicant, but was not exactly sure what had happened to him during his time in the prison. V.D. recalled seeing him with shaved eyebrows and a strange haircut. He also recalled hearing the applicant singing or screaming at nights, but he could not remember what he had actually been singing.

33. At the hearing of 9 November 2011 two expert witnesses – an expert on traumatology and a neuropsychiatrist – submitted their reports. They found that, due to his suffering in prison, the applicant had suffered certain physical pain and had sustained an overall loss of 10% in his “vital activity” (umanjenje opšte životne aktivnosti).

34. The Republic Attorney General’s Office denied the events in Sremska Mitrovica Prison as alleged by the applicant. It, in particular, referred to the absence of medical evidence.

35. On 9 November 2011 the Court of First Instance in Belgrade accepted the applicant’s complaint concerning the request for compensation for his detention, but rejected his request in respect of compensation for non-pecuniary damage caused by ill-treatment in a State-owned institution. The court found:

“[The applicant has] no medical certificate proving the injuries. Medical expert witnesses testified on the basis of the claimant’s statement. The testimonies of other witnesses are based on what the claimant told them. The claimant, if injured at all, should have gone to see the doctor in the detention unit; he ought to have visited the doctor, who would have confirmed the injuries, or he should have said something in order to be transferred to another cell and protected. The claimant has no medical certificate concerning any injuries.”

36. On 17 October 2012 the Court of Appeal in Belgrade upheld the Court of First Instance’s decision as regards the compensation for detention, but quashed the rejection of the claim for compensation in respect of the ill-treatment. The case was remitted to the Court of First Instance for reconsideration. As regards the Court of First Instance, the Court of Appeal stated the following:

“[It] failed to properly evaluate the evidence in accordance with Article 8 of the Law on Civil Procedure, in accordance with which a court must decide on the facts established as proven, but on the basis of a conscientious and meticulous assessment of each particular piece [of evidence] and of all the evidence together, as well as in relation to the outcome of the whole proceedings. Given that such an evaluation was not carried out in this particular case, the findings of the first-instance court that it had not been proved that the claimant had been ill-treated and molested by other cellmates during his time in detention – causing him to sustain different types of non-pecuniary loss for which the [State] could be held responsible as defined in Article 172 of the Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima) – cannot be accepted with any certainty.”

37. In the reopened proceedings, the Court of First Instance re-examined the applicant’s first lawyer, D.Ž., as well as the two expert witnesses. The court also considered reports produced by a psychologist and a psychiatrist from Rijeka, Croatia concerning the applicant’s current mental health and emotional distress. Those reports confirmed that, because of the ill-treatment he had sustained in Sremska Mitrovica Prison, the applicant was still in a state of mental anxiety.

38. On 10 May 2013 the Court of First Instance awarded the applicant 200,000 Serbian dinars (RSD – approximately EUR 1,900) in respect of non-pecuniary damage for the 10% loss in his general vital activity associated with the events in detention. However, the claim for the applicant’s physical suffering was rejected because, in the court’s view, his suffering had not constituted grievous but rather slight bodily harm, for which no compensation could be awarded, according to the law. Also, the court refused to award the applicant compensation for non-pecuniary damage for his fear.

39. On 10 December 2013 the Court of Appeal in Belgrade upheld the decision of the Court of First Instance in part and reaffirmed the findings of that court that the applicant had suffered from an acute stress disorder as a result of being detained and harassed by other inmates, which, in general, had led to his experiencing post-traumatic stress and a loss in his general vital activity. However, the Court of Appeal awarded the applicant an additional RSD 50,000 (approximately EUR 450) for the fear arising from the events during his detention, and explained its reasoning in the following manner:

“Taking into account the established factual situation and all the circumstances of the present case, as well as the findings of the neuropsychiatrists, according to which the claimant suffered post-traumatic stress during and after his detention, this being, in itself, a complex reaction when a person’s physical and personal integrity is threatened, which [in this case] lasted for days and involved fear, emotional distress, a feeling of sadness, distraction and despair, and being a reaction which, by its nature, is more complex than a fear of strong intensity, the Court of Appeal finds that, in accordance with Article 200 of the Obligations Act, the claimant is entitled to a just award for non-pecuniary damage for the fear he experienced.”

40. On 18 January 2014 the applicant lodged a constitutional appeal. He complained under Articles 21, 23, 25, 28, 29, 32, 35 and 36 of the Constitution (articles corresponding to Articles 3, 6, 13 and 14 of the Convention). In particular, his complaint was as follows:

“The domestic courts have unlawfully and unconstitutionally rejected the claimant’s clearly justified claim for compensation in respect of the non-pecuniary damage he suffered on account of the violation of his human dignity after being placed in illegal detention, where he was molested for days by a group of prisoners as a person of Croatian and Albanian origin, being beaten and kicked all over his body, drenched with water, beaten with wet towels, tortured, battered, raped and thereafter shaved all over his body, which was the symbol of a raped person, and being subjected to real and serious threats that he would ‘commit suicide by hanging [himself] over the door handleʼ, or be cut with a razor blade and similar items. And all this was done with the silent approval of prison officers who knew which cell they had put the claimant in, and who knew or ought to have known about everything that happened to him.”

41. On 9 June 2015 the Constitutional Court rejected the applicant’s constitutional appeal. It only considered his complaint under Article 6 of the Convention, and found it to be manifestly ill-founded. The Constitutional Court did not address any other complaint raised by the applicant.

2. Other relevant facts

42. About the ill-treatment he had suffered during the period of detention, the applicant also complained to the President of the Republic and to the Minister of Justice herself. No one ever replied to those complaints.

43. On 24 February 2010 the applicant’s representative complained to the Provincial Ombudsperson (Pokrajinski ombudsman) regarding the applicant’s ill-treatment in prison. On 16 March 2010 the Provincial Ombudsperson replied that he had no jurisdiction over the case, as the applicant was no longer in detention.

44. On 1 March 2010 the applicant’s representative also informed the State Ombudsperson (Zaštitnik građana Republike Srbije) about the detention and ill-treatment of the applicant. He particularly highlighted the fact that even if State authorities knew or ought to know about the applicant’s ill-treatment in detention, none had ever launched an investigation into the case. The State Ombudsperson replied on 26 April 2010 that he had no jurisdiction over the work of the public prosecutor’s office or the courts, and accordingly had no jurisdiction over the case.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. The Constitution of the Republic of Serbia (Ustav Republike Srbije, published in the Official Gazette of the Republic of Serbia no. 98/2006)

45. The relevant provision reads as follows:

Article 25

“Physical and mental integrity is inviolable.

Nobody may be subjected to torture, inhuman or degrading treatment or punishment, nor subjected to medical and other experiments without their free consent.”

B. The Code of Criminal Procedure (Zakon o krivičnom postupku, published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia – OG FRY – no. 70/01, amendments published in OG FRY no. 68/02 and in OG RS nos. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09 and 76/10)

46. The Code of Criminal Procedure was in force from 28 March 2002 until 1 October 2013. The relevant Articles read as follows:

Article 20

“Unless otherwise provided for by this Code, the public prosecutor is required to institute a criminal prosecution where there is reasonable suspicion that a person has committed a criminal offence which is subject to public prosecution”

Article 222

“1. All public authorities, territorially autonomous authorities, local self-government authorities, public enterprises and institutions are required to report all criminal offences subject to public prosecution of which they are informed or of which they learn in some other manner.

2. Those who submit the criminal complaint referred to in paragraph 1 of this Article shall state the evidence known to them and implement measures aimed at preserving: traces of the criminal offence, objects against which the criminal offence was committed or with whose assistance the criminal offence was committed, and other evidence.”

Article 223

“1. Everyone should report a criminal offence subject to public prosecution.

2. Cases in which failure to report a criminal offence represents a criminal offence are prescribed by the Criminal Code.”

Article 224

“1. Criminal complaints shall be submitted to the competent public prosecutor in writing or orally.

...

3. If a criminal complaint is submitted to a court, an internal affairs authority, or a public prosecutor who is not competent, that [court, authority or public prosecutor] shall receive the complaint and promptly deliver it to a competent public prosecutor.”

III. RELEVANT INTERNATIONAL DOCUMENTS

A. The European Committee for the Prevention of Torture

47. The European Committee for the Prevention of Torture and Inhuman or Degrading Treatment or Punishment (CPT) developed standards concerning violence among prisoners, see the 11th General Report (CPT/Inf (2001) 16), paragraph 27:

Inter-prisoner violence

“27. The duty of care which is owed by custodial staff to those in their charge includes the responsibility to protect them from other inmates who wish to cause them harm. In fact, violent incidents among prisoners are a regular occurrence in all prison systems; they involve a wide range of phenomena, from subtle forms of harassment to unconcealed intimidation and serious physical attacks.

Tackling the phenomenon of inter-prisoner violence requires that prison staff be placed in a position, including in terms of staffing levels, to exercise their authority and their supervisory tasks in an appropriate manner. Prison staff must be alert to signs of trouble and be both resolved and properly trained to intervene when necessary. The existence of positive relations between staff and prisoners, based on the notions of secure custody and care, is a decisive factor in this context; this will depend in large measure on staff possessing appropriate interpersonal communication skills. Further, management must be prepared fully to support staff in the exercise of their authority. Specific security measures adapted to the particular characteristics of the situation encountered (including effective search procedures) may well be required; however, such measures can never be more than an adjunct to the above-mentioned basic imperatives. In addition, the prison system needs to address the issue of the appropriate classification and distribution of prisoners.”

48. In 2006 the CPT published its first report on Serbia and Montenegro (CPT/Inf (2006) 18). The report was published following its first visit to the member State, which took place in September 2004.

At that time, the CPT observed the alarming situation in Sremska Mitrovica Prison and noted the following:

“82. Sremska Mitrovica Penitentiary Reformatory is the largest prison establishment in Serbia. Located some 70 kilometres west of Belgrade, it opened in 1895 and has been used as a prison ever since. Its surface extends to 670 hectares, including a variety of agricultural fields. At the time of the visit it was accommodating 1206 inmates, 61 on remand (among them 3 women) and 1145 male sentenced prisoners (of whom 154 were foreign nationals, the establishment being the only prison in Serbia holding foreign detainees sentenced for criminal offences). It has an open, a semi-open and a closed section; the delegation focussed its attention on the closed section, where 721 inmates were held. ...

83. At Sremska Mitrovica Penitentiary Reformatory, the CPT’s delegation received a considerable number of allegations of physical ill-treatment by staff. Most of the allegations related to before 2004. Nevertheless, the delegation heard a number of recent allegations of slaps and kicks, as well as of verbal abuse, in particular of persons of Roma origin, foreign prisoners and members of national minorities in Serbia. In addition, a number of inmates alleged to have been formally warned that they would be beaten if caught asleep during the day. ...

87. The CPT’s mandate is not limited to ill-treatment of persons deprived of their liberty which is inflicted or authorised by prison staff. It is also very concerned when it discovers a prison culture which is conducive to inter-prisoner intimidation/violence. In this context, the delegation found evidence of a high number of cases of such violence at Sremska Mitrovica, confirmed by different documents (medical records, register of accidental injuries, security logbooks, etc.) and, to a lesser extent, at Belgrade District Prison. In both establishments, medical records quite frequently contained accounts of injuries for which a prisoner could not (or did not want to) reveal their cause; in the CPT’s experience, this is frequently a sign of inter-prisoner violence.

88. By way of example, in the already mentioned ‘register of accidental injuries’ at Sremska Mitrovica, some 60 injuries had been recorded by the prison’s medical staff since the beginning of 2004. ...

89. As far as the delegation could ascertain, no action whatsoever had been taken by the prison authorities in any of these cases. The delegation was informed that a number of prisoners had themselves pressed criminal charges against other inmates, on account of the alleged assaults.

90. The CPT wishes to emphasise that the duty of care which is owed by the prison authorities to prisoners in their charge includes the responsibility to protect them from other prisoners who might wish to cause them harm. The prison authorities must act in a proactive manner to prevent violence by inmates against other inmates.

Addressing the phenomenon of inter-prisoner violence and intimidation requires that prison staff be alert to signs of trouble and both resolved and properly trained to intervene when necessary.

The existence of positive relations between staff and prisoners, based on the notions of dynamic security and care, is a decisive factor in this context; this will depend in large measure on staff possessing appropriate interpersonal communication skills. It is also obvious that an effective strategy to tackle inter-prisoner intimidation/violence should seek to ensure that prison staff is placed in a position to exercise their authority in an appropriate manner. Consequently, the level of staffing must be sufficient (including at night-time) to enable prison officers to supervise adequately the activities of prisoners and support each other effectively in the exercise of their tasks. Both initial and ongoing training programmes for staff of all grades must address the issue of managing inter-prisoner violence. The CPT recommends that the authorities develop a comprehensive strategy aimed at combating the phenomenon of inter-prisoner violence throughout the Serbian prison system.” [emphasis in the original]

49. The CPT visited Serbia again in November 2007. The visit again included a visit to Sremska Mitrovica Prison. In its subsequent report (CPT/Inf (2009)1), the CPT noted the following:

“72. The importance of medical screening of newly arrived prisoners cannot be over-emphasised. Such screening is indispensable, in particular in the interests of preventing the spread of transmissible diseases, suicide prevention, and ensuring the timely recording of injuries.

The House Rules in Correctional Facilities and District Prisons stipulate that prisoners should be medically examined within 24 hours of their arrival at the establishment. However, the information gathered by the delegation indicates that compliance with this provision was not always guaranteed. For example, at Belgrade District Prison, up to three days could elapse before a newly arrived prisoner was medically examined for the first time (e.g. if a prisoner arrived on Friday afternoon, the examination took place on the following Monday). Delays of up to 9 days in the initial medical examination were observed at Sremska Mitrovica Correctional Institution, and up to 15 days at Požarevac-Zabela Correctional Institution.

Further, the medical examination upon admission appeared to be cursory, consisting merely of asking the prisoner questions about previous diseases, and taking his pulse and blood pressure (there were no paraclinical examinations). As already mentioned in paragraph 47, the thoroughness of the initial examination with respect to the recording of injuries borne by newly-arrived prisoners left much to be desired. In addition, the delegation noted that injuries sustained by prisoners within the prison establishments – following the use of ‘coercive means’ (e.g. truncheons) or incidents of inter-prisoner violence – were not properly recorded (if at all).”

50. The CPT’s 2016 report, (no. CPT/Inf (2016) 21), concerned a visit to Serbia which, once again, included Sremska Mitrovica Prison. In that report, the CPT noted the following:

“51. Further, the level of inter-prisoner violence and intimidation was particularly worrying at Sremska Mitrovica Correctional Institution and Pančevo District Prison, and was linked to their understaffing. The CPT recommends that the authorities devise an effective national strategy to curb this phenomenon, which will require additional prison officers.”

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 3 OF THE CONVENTION

51. The applicant complained of having been ill-treated by his cellmates while in detention pending the outcome of the investigation into his case and the failure of the domestic authorities to protect him, and of the absence of an effective response on the part of the domestic authorities in that regard. He relied on Article 3 of the Convention, which reads as follows:

“No one shall be subjected to torture or to inhuman or degrading treatment or punishment.”

A. Admissibility

1. The applicant’s victim status as regards the alleged ill-treatment by his cellmates

(a) The parties’ submissions

52. The Government maintained that the applicant could no longer claim to be a victim, given the reasonable and realistic assessment by the Court of First Instance and the Court of Appeal of his compensation for non-pecuniary damage.

53. The applicant contested those arguments, stating that the amount of compensation awarded to him had not been sufficient.

(b) The Court’s assessment

54. The Court reiterates that the word “victim” in the context of Article 34 of the Convention denotes the person directly affected by the act or omission in issue, the existence of a violation of the Convention being conceivable even in the absence of prejudice. Consequently, a decision or measure favourable to an applicant is not in principle sufficient to deprive him of his status as a “victim”. In respect of complaints under Article 3, the national authorities have to: acknowledge the breach of the Convention, either expressly or in substance (see, among other authorities, Murray v. the Netherlands [GC], no. 10511/10, § 83, ECHR 2016, and authorities cited therein); and afford redress, or at least provide a person with the possibility of applying for and obtaining compensation for damage sustained as a result of the ill-treatment (seeShestopalov v. Russia, no. 46248/07, § 56, 28 March 2017).

55. In the present case, in finding a causal link between the applicant’s ill-treatment and his mental and physical suffering, the national authorities established the State’s responsibility in respect of events in prison. However, the award in the amount of RSD 250,000 (approximately EUR 2,350, see paragraphs 38 and 39 above), in view of the principles set out in the case of Shestopalov (cited above, §§ 58-63, and more recently in Artur Ivanov v. Russia, no. 62798/09, § 19, 5 June 2018), appears to be substantially less than the award the Court itself would have made consequent on a finding of a violation of the magnitude claimed (see, for example, Antropov v. Russia, no. 22107/03, 29 January 2009, and also Scordino v. Italy (no. 1) [GC], no. 36813/97, §§ 202-216, ECHR 2006-V).

56. Therefore, the applicant may still claim to be a “victim” of a breach of his rights under the substantive limb of Article 3 of the Convention. The Government’s objection in this regard is thus dismissed.

2. Non-exhaustion of domestic remedies

(a) Failure to make proper use of a constitutional appeal

(i) The parties’ submission

57. The Government submitted that the applicant had failed to properly use a constitutional remedy. In particular, they maintained that although he had complained to the Constitutional Court and invoked Articles of the Constitution of the Republic of Serbia that corresponded to Article 3 of the Convention, he had failed to substantiate his complaints, and accordingly had failed to complain properly.

58. Relying on the case of Vučković and Others v. Serbia (preliminary objection) [GC] (nos. 17153/11 and 29 others, §§ 35 and 82, 25 March 2014), the Government emphasised that the Constitutional Court could not examine the applicant’s complaint under Article 3 of the Convention, as it was “bound” by the request formulated in a constitutional appeal, and could only consider the complaint within the limits of the formulated request. Had the applicant complained properly, the constitutional remedy would have offered him a reasonable prospect of success.

59. The applicant did not comment on this point.

(ii) The Court’s assessment

60. The Court reiterates that the rule of exhaustion of domestic remedies referred to in Article 35 of the Convention obliges those seeking to bring a case against a State before the Court to firstly use the remedies provided by the national legal system. Consequently, States are dispensed from answering for their acts before an international body before they have had an opportunity to put matters right through their own legal system (see Selmouni v. France [GC], no. 25803/94, § 74, ECHR 1999-V).

61. As regards legal systems which provide constitutional protection for fundamental human rights and freedoms, such as the one in Serbia, the Court reiterates that it is incumbent on the aggrieved individual to test the extent of that protection (see, inter alia, Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and 30 others, § 51, 1 December 2009). An applicant’s failure to make use of an available domestic remedy or to make proper use of it (that is, by bringing a complaint at least in substance and in compliance with the formal requirements and time-limits laid down in domestic law) will result in an application being declared inadmissible before this Court (see Gäfgen v. Germany [GC], no. 22978/05, § 142, ECHR 2010).

62. The Court notes that, in the present case, the applicant lodged a constitutional appeal complaining under, inter alia, Articles 21, 23, and 25 of the Constitution of ill-treatment in Sremska Mitrovica Prison that had taken place “with the silent approval of officials who had known which cell they had put the claimant in, and who knew or ought to have known about everything that happened to him” (see paragraph 40 above). The applicant lodged those complaints in a form and within the time-limits prescribed in domestic law, and supported them with the relevant documents and decisions of domestic authorities.

63. The Court finds that the terms in which the applicant formulated his constitutional complaints were such as to enable the Constitutional Court to afford him redress in the terms sought, or at least to address them (see paragraph 41 above). The Court therefore rejects the Government’s objection to the effect that the applicant failed to make proper use of the constitutional appeal.

(b) The applicant’s failure to make proper use of available domestic remedies as regards his complaint concerning the respondent State’s alleged failure to investigate

(i) The parties’ submissions

64. The Government claimed that the applicant had failed to exhaust available and effective domestic remedies in respect of his complaint that there was no effective response on the part of the respondent State. Specifically, they claimed that the applicant had failed to lodge a criminal complaint against the persons who had allegedly ill-treated him.

65. The applicant stated that the domestic authorities had been under a duty to conduct an investigation. He insisted that he could not have initiated criminal proceedings, as they were supposed to be carried out by the public prosecutor ex officio.

66. In their additional written observations, the Government disputed those claims adding that the applicant had been legally obliged to lodge a criminal complaint (see paragraph 46 above).

(ii) The Court’s assessment

67. The Court considers that this objection goes to the heart of the question of whether the State fulfilled its obligation under the procedural aspect of Article 3 of the Convention, and is closely linked to the substance of the applicant’s complaint that the State failed to conduct an investigation. It would thus be more appropriately examined at the merits stage (see Tahirova v. Azerbaijan, no. 47137/07, § 50, 3 October 2013, and Mikheyev v. Russia, no. 77617/01, § 88, 26 January 2006).

3. Conclusion

68. The Court notes that the applicant’s complaints are not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further notes that they are not inadmissible on any other grounds. They must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. Obligation of the State to prevent ill-treatment or to mitigate its harm

(a) The parties’ submissions

69. The applicant maintained that he had been ill-treated by his cellmates while in detention in Sremska Mitrovica Prison. He also claimed that the respondent State had failed to protect him, even though it had been aware that, as a Croatian national of Albanian origin, he would be treated terribly in any penal institution in Serbia.

70. The Government disputed that the applicant had been subjected to ill-treatment by his cellmates in Sremska Mitrovica Prison. They also argued that the applicant had failed to submit sufficient evidence to prove otherwise. In particular, they stated that the applicant had failed to submit medical records or call any eyewitness who could confirm and corroborate his allegations of ill-treatment.

71. Whilst acknowledging that Article 3 encompasses a positive obligation on State authorities to take preventive measures and protect persons whose physical well-being is at risk from private individuals, the Government maintained that, in the instant case, the prison authorities had not been and could not have been aware of any real and immediate risk to the applicant. In that respect, the Government noted that, as the applicant had neither informed the prison authorities that he had been subjected to ill-treatment nor lodged a complaint against his cellmates, the prison authorities could not protect him.

(b) The Court’s assessment

(i) General principles

72. Article 3 of the Convention enshrines one of the most fundamental values of democratic societies (see, among other authorities, Selmouni [GC], cited above, § 95; Labita v Italy [GC], no. 26772/95, § 119, ECHR 2000-IV; and Bouyid v. Belgium [GC], no. 23380/09, § 81, ECHR 2015). Unlike most of the substantive clauses of the Convention, Article 3 makes no provision for exceptions, and no derogation from it is permissible. On the contrary, Article 3 of the Convention prohibits in absolute terms torture or inhuman or degrading treatment or punishment, irrespective of the circumstances and the victim’s behaviour (see Rodić and Others v. Bosnia and Herzegovina, no. 22893/05, § 66, 27 May 2008, and the authorities cited therein).

73. For ill-treatment to fall within the scope of Article 3, it must attain a minimum level of severity. The Court has considered treatment to be “inhuman” where it was premeditated, applied for hours at a stretch and caused either actual bodily injury or intense physical or mental suffering (see M.S.S. v. Belgium and Greece [GC], no. 30696/09, § 220, ECHR 2011, and other authorities cited therein). The Court has considered treatment to be degrading where it humiliated or debased an individual, showing a lack of respect for, or diminishing, his or her human dignity, or aroused feelings of fear, anguish or inferiority capable of breaking an individual’s moral and physical resistance and debasing them (V. v. the United Kingdom [GC], no. 24888/94, § 71, ECHR 1999-IX).

74. Where allegations are made under Article 3 of the Convention, the Court must apply particularly thorough scrutiny and those allegations must be supported by appropriate evidence (see Matko v. Slovenia, no. 43393/98, § 100, 2 November 2006, and Vladimir Romanov v. Russia, no. 41461/02, § 59, 24 July 2008). To assess this evidence, the standard of proof “beyond reasonable doubt” has been adopted. A reasonable doubt “means ... a doubt for which reasons can be given drawn from the facts presented” (The Greek Case – Denmark v Greece; Norway v. Greece; Sweden v. Greece, Netherlands v. Greece; Yearbook of the Convention, p. 196, § 30), whereas the standard of proof “beyond reasonable doubt” follows from the coexistence of sufficiently strong, clear and concordant inferences or of similar unrebutted presumptions of facts (see Simeonovi v. Bulgaria [GC], no. 21980/04, § 124, 12 May 2017).

75. While many of the cases with which the Court has dealt show that persons who have allegedly been ill-treated usually provide medical certificates to prove their allegations (see Bouyid v. Belgium [GC], cited above, § 92), in cases where domestic proceedings have taken place and the domestic courts have established that a person has experienced suffering, such decisions provide strong support for the allegations raised. It is not the Court’s task to substitute its own assessment of the facts for that of the domestic courts and, as a general rule, it is for those courts to assess the evidence before them (see Gäfgen [GC], cited above, § 93). Although the Court is not bound by the findings of domestic courts, in normal circumstances, it requires cogent elements to lead it to depart from the findings of fact reached by those courts (ibid.).

76. According to the Court’s settled case-law, it is particularly important to secure Article 3 safeguards in respect of persons who are deprived of their liberty. In this connexion, the Court reiterates that, under Article 1 of the Convention, the High Contracting Parties are under an obligation to secure to everyone within their jurisdiction the rights and freedoms defined in the Convention. Taken in conjunction with Article 3, Article 1 requires the States to take measures designed to ensure that individuals within their jurisdiction are not subjected to torture or inhuman or degrading treatment, including ill-treatment administered by private individuals (see A. v. the United Kingdom, 23 September 1998, § 22, Reports of Judgments and Decisions 1998-VI).

77. In such circumstances, the absence of any direct State involvement in acts of violence that meet the condition of severity such as to engage Article 3 of the Convention does not absolve the State from its obligations under this provision (see Premininy v. Russia, no. 44973/04, § 71, 10 February 2011). This positive obligation is to be interpreted in such a way as to not impose an excessive burden on the authorities to guarantee, through the legal system, that inhuman or degrading treatment is never inflicted by one individual on another (see Premininy, cited above, § 73). Yet, the State is obliged to at least provide effective protection of persons within its jurisdiction, including reasonable steps to prevent ill-treatment of which State authorities had or ought to have had knowledge (see O’Keeffe v. Ireland [GC], no. 35810/09, § 144, ECHR 2014 (extracts)).

78. In this connection, the Court refers to the relevant principles concerning State responsibility, supervision and control in relation to detention, as well as the obligation to protect an individual from inter-prisoner violence, which are set out in the case of Premininy (cited above, §§ 82-88).

79. In particular, the Court refers to Articles 1 and 3 of the Convention which, taken together, place a number of positive obligations on the High Contracting Parties such as to prevent and provide redress for torture and other forms of ill-treatment (see Premininy, cited above, § 71-72). By virtue of the said two provisions, States are required to ensure that individuals within their jurisdiction are not subjected to torture or inhuman or degrading treatment or punishment, including ill-treatment administered by private individuals (see M.C. v. Bulgaria, no. 39272/98, § 149, ECHR 2003-XII, and Premininy, cited above, § 72).

80. In view of the importance of the protection afforded by Article 3, a State must ensure that persons under the control of authorities and placed in detention are kept in conditions which are compatible with respect for their human dignity, that the manner and method of the execution of the measure do not subject them to distress or hardship of an intensity exceeding the unavoidable level of suffering inherent in detention, and that, given the practical demands of imprisonments, their health and well-being are adequately secured (see Rodić and Others v. Bosnia and Herzegovina, cited above, § 67).

(ii) Establishment of the facts and assessment of the severity of the ill-treatment

81. Turning to the circumstances of the present case, at the outset, the Court observes that the parties are in dispute as to whether the applicant was ill-treated at all by his cellmates in Sremska Mitrovica Prison.

82. In the civil proceedings which the applicant brought, the domestic courts found that, as a result of his suffering in detention, the applicant had lost 10% of his general vital activity. They also confirmed the causal link between his suffering and the events in prison (see paragraph 38 above), and awarded him RSD 200,000 (approximately EUR 1,900) in respect of the damage he had sustained, and a further RSD 50,000 (approximately EUR 450) in respect of continuing distress after his release. Whilst no detailed findings of dates or facts were made, those domestic decisions established that the applicant had indeed sustained damage in the early days of his detention, and had suffered post-traumatic stress.

83. In the Court’s view, the domestic finding that the applicant lost 10% of his general vital activity admits of no other conclusion than that he was the victim in the early days of his imprisonment of an event or a sequence of events that seriously impaired his health. That being so, the Court accepts the general credibility of the applicant’s domestic claims. It thus finds that it has been established that the applicant suffered ill-treatment at the hands of his cellmates, and that that ill-treatment was of such severity that Article 3 applies.

(iii) State responsibility for the events

84. The Court observes that, in the present case, the Government declined to take any responsibility for the ill-treatment alleged by the applicant, denying any failure or omission on the part of the prison authorities. In their view, as no official complaint had been lodged by the applicant, the prison authorities could not be expected to protect him.

85. The Court, however, notes that in the CPT reports inter-prisoner violence in Sremska Mitrovica Prison has repeatedly been pointed out as a serious problem, both before and after the events in the present case (see paragraphs 48-50 above). In those reports, the CPT noted a high number of cases concerning inter-prisoner violence and observes that no action whatsoever has been taken by the prison or state authorities to correct such behaviour or reduce it. The CPT also criticised the failures of medical personnel in Sremska Mitrovica Prison to properly record injuries consequent on inter-prisoner violence (see paragraph 48 above).

86. In view of the circumstances of the present case the Court notes that the prison staff in Sremska Mitrovica Prison must have noticed that the applicant’s eyebrows had been shaved, that he had a strange haircut, and that his skin had been damaged (see paragraph 28 above). They also must or ought to have heard the applicant’s screams and singing of nationalist songs at night (see paragraph 32 above).

87. Applying the principles set out in paragraph 78 to the present case, the Court finds that the prison authorities failed to notice or react to any of the signs of violence listed above; they further failed to secure a safe environment for the applicant and, also, failed to detect, prevent or monitor the violence he was subjected to.

88. Accordingly, there has been violation of Article 3 of the Convention in this respect.

2. Failure to investigate

(a) The parties’ submissions

89. The Government maintained that they could not conduct an effective investigation, as no arguable claim had ever been raised by the applicant concerning his ill-treatment in Sremska Mitrovica Prison. In their view, the reason why there had been no investigation into the circumstances of the applicant’s case was because he had failed to lodge his complaints with the relevant domestic authorities. Besides, the Government claimed that the circumstantial evidence established in the civil proceedings would not have been sufficient to trigger or prompt a criminal investigation on the part of the State.

90. The applicant argued that the State had been under an obligation to conduct an investigation, and that its failure to take any effective step had violated his rights guaranteed under Article 3 of the Convention.

91. In their additional observations, the Government claimed that complaints to various domestic authorities, including ombudspersons, could not be considered effective. Accordingly, no violation of Article 3 in this respect could be attributed to the State.

(b) The Court’s assessment

(i) General principles

92. The Court reiterates that, under the procedural limb of Article 3 of the Convention, respondent States have an obligation to put in place effective criminal-law provisions and deter the commission of offences against personal integrity. Those provisions have to be backed up by law-enforcement machinery capable of providing practical and effective protection of the rights guaranteed (see M.S. v. Croatia (no. 2), no. 75450/12, § 74, 19 February 2015), so that when a person raises an arguable complaint of ill-treatment under Article 3 of Convention, the authorities can conduct an effective investigation (see Selmouni [GC], cited above, § 79, and Filip v. Romania, no. 41124/02, § 47, 14 December 2006), even if the ill-treatment has been inflicted by private individuals (see, mutatis mutandis, M.C. v. Bulgaria , cited above, § 151).

93. Article 3 of the Convention additionally requires that an official investigation be conducted even in the absence of an express complaint, if there are sufficiently clear indications that ill-treatment might have occurred (see, for example, Members of the Gldani Congregation of Jehovah’s Witnesses and Others v. Georgia, no. 71156/01, § 97, 3 May 2007; and also Batı and Others v. Turkey, nos. 33097/96 and 57834/00, § 133, ECHR 2004-IV (extracts)).

94. In previous cases, such an obligation has arisen on the basis of various explicit or implicit indications, such as: facts implied in complaints made by an applicant during criminal proceedings against him (see J.L. v. Latvia, no. 23893/06, §§ 11-13 and 73-75, 17 April 2012); a letter from an applicant to a county court in relation to civil proceedings concerning his involuntary admission to a psychiatric hospital (see M.S. v. Croatia (no. 2), cited above, §§ 82-83); the presentation of evidence of ill-treatment by an applicant in civil proceedings (see Muradova v. Azerbaijan, no. 22684/05, §§ 122-126, 2 April 2009); and an allegation of ill-treatment in an applicant’s appeal against a first-instance judgment and in his constitutional complaint (see Mađer v. Croatia, no. 56185/07, §§ 88-89, 21 June 2011). Besides, omutatis mutandis, Gongadze v. Ukraine, no. 34056/02, § 175, ECHR 2005-XI, see also Muradova, cited above, § 123).

95. For an official investigation to satisfy the requirements of an effective investigation under Article 3, it has to be: capable of leading to the identification and punishment of those responsible for the ill-treatment; independent from those implicated in the events; thorough, meaning that the authorities must always make a serious attempt to find out what happened, and should not rely on hasty or ill-founded conclusions to close their investigation or as the basis of their decisions; prompt and initiated as soon as an official complaint has been lodged – and even when, strictly speaking, no complaint has been made, the investigation must start if there are sufficiently clear indications that there has been ill-treatment; and able to provide the complainant with effective access to the investigatory procedure at all stages (see Krsmanović v. Serbia, no. 19796/14, § 74, 19 December 2017, and the authorities cited therein).

(ii) Application of these principles to the present case

96. It is true, as the Government observe, that the applicant never lodged a formal criminal complaint with the relevant authorities (that is, the police or the public prosecutor’s office), or complained to the prison administration about the specific acts of ill-treatment he was subjected to in Sremska Mitrovica Prison.

97. However, it is uncontested that after the applicant’s lawyer complained to the prison authorities about his ill-treatment after several days, the applicant was moved to another cell (see paragraph 20 above).

98. Further, on 25 December 2009 the applicant lodged his civil complaint with the civil court in Belgrade, complaining, inter alia, of his ill-treatment in Sremska Mitrovica Prison, and seeking compensation for it. The applicant continued to complain, throughout 2008, 2009 and 2010, to various domestic authorities – including the President of the Republic, the Ministry of Justice and ombudspersons – about the ill-treatment he had suffered (see paragraphs 23-24 and 42-44 above).

99. It is uncontested that no investigation was ever conducted into the applicant’s allegations concerning his ill-treatment by his cellmates in Sremska Mitrovica Prison. It is, thus, not for the Court to establish whether the investigation into applicant’s allegations was effective, because there was no such investigation. The question is rather whether the applicant’s failure to lodge a formal criminal complaint either prevented the State authorities from carrying out the investigation or relieved them of their general duty to do so (compare and contrast Tahirova, cited above, § 54).

100. The Court notes in this respect that the authorities knew or ought to have known at the time about the applicant’s ill-treatment (see paragraph 86 above), in addition, he raised the matter on a number of occasions thereafter. There was therefore no formal or factual element which stood in the way of an investigation.

101. Moreover, there was nothing in the domestic law to prevent the prison authorities from reacting or to prevent other authorities from initiating a criminal investigation. On the contrary, the Serbian legal framework, and in particular the provisions of the Code of Criminal Procedure, are explicit in imposing an obligation on all public authorities to report criminal offences subject to public prosecution of which they are informed (see paragraph 46 above).

102. In view of the above, the Court observes that the absence of a criminal complaint by the applicant did not prevent the public prosecutor from initiating criminal proceedings or preclude other domestic authorities from informing the public prosecutor about the allegations of ill-treatment.

103. In the light of the foregoing, in the absence of an effective official investigation, the Court dismisses the Government’s objection as to the applicant’s failure to exhaust domestic remedies by making use of the criminal-complaint procedure, and concludes that there has been a violation of Article 3 of the Convention under its procedural limb.

II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

104. Article 41 of the Convention provides:

“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”

A. Damage

105. The applicant claimed 100,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.

106. The Government contested this claim. They considered it excessive and groundless.

107. The Court accepts that the applicant suffered humiliation and distress on account of the ill-treatment inflicted on him by his cellmates. In addition, as a person in a vulnerable position, the Government failed to protect him, and he did not have the benefit of an effective investigation into his complaints of ill-treatment. In these circumstances, the Court considers that the applicant’s suffering and frustration cannot be compensated for by a mere finding of a violation. Making its assessment on an equitable basis, and bearing in mind that the applicant received EUR 2,350 in the civil proceedings instituted against the State, it awards the applicant EUR 25,000 in respect of non-pecuniary damage, plus any tax that may be chargeable on that amount (see paragraph 55 above).

B. Costs and expenses

108. The applicant also claimed EUR 2,000 for costs and expenses incurred before the Court.

109. The Government contested this claim, arguing that the applicant had failed to substantiate it.

110. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum. In the present case, regard being had to the documents submitted by the parties and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 2,000 for costs and expenses incurred in the proceedings before the Court.

C. Default interest

111. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT

1. Decides, unanimously, to join to the merits the Government’s objection as to non-exhaustion of domestic remedies in respect of the complaint under the procedural aspect of Article 3 of the Convention, and dismisses it after considering the merits;

2. Declares, unanimously, the application admissible;

3. Holds, unanimously, that there has been a violation of Article 3 of the Convention on account of the authorities’ failure to protect him against ill-treatment by his cell-mates;

4. Holds, unanimously, that there has been a violation of Article 3 of the Convention on account of the authorities’ failure to investigate the applicant’s allegations of ill-treatment;

5. Holds, by five votes to two,

(a) that the respondent State is to pay the applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, the following sums, to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement:

(i) EUR 25,000 (twenty five thousand euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage;

(ii) EUR 2,000 (two thousand euros), plus any tax that may be chargeable to the applicant, in respect of costs and expenses;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

6. Dismisses, by five votes to two, the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 15 January 2019, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.

In accordance with Article 45 § 2 of the Convention and Rule 74 § 2 of the Rules of Court, the separate opinion of Judges Pastor Vilanova and Serghides is annexed to this judgment.

V.D.G.

J.S.P.

JOINT PARTLY DISSENTING OPINION OF
 JUDGES PASTOR VILANOVA AND SERGHIDES
(Translation)

1. The majority conclude that the injuries inflicted on the applicant should be characterised generically as ill-treatment (see, for instance, paragraph 83 of the judgment). For our part, we would argue that they should be characterised as torture, as the applicant maintained. Point 3 of the operative provisions states that there has been a violation of the substantive aspect of Article 3 of the Convention on account of the national authorities’ failure to protect the applicant against ill-treatment by his cellmates. We voted in favour of that finding in so far as it does not come into direct conflict with the position which we defend. However, we opposed the quantification of non-pecuniary damage (see points 5(i) and 6 of the operative provisions), which we consider to be inadequate since it is broadly in line with the amounts awarded by the Court in cases of inhuman or degrading treatment.

2. We will now elaborate on the reasons which prompted us to consider that the applicant was tortured by fellow inmates, in breach of his right to have his integrity protected by the authorities.

3. It should be observed at the outset that the applicant spent a month in detention pending investigation because he tried to pay a toll with a ten-euro banknote which the authorities initially thought to be counterfeit. They subsequently acknowledged that it was genuine. The applicant alleged that, while in detention, he had been tortured, beaten and raped. Unfortunately, the applicant’s allegations of torture and rape were not examined by the majority, even though the Court’s usual practice is to specify the type of ill-treatment suffered in the body of the judgment and/or in the operative provisions. As a result, like the applicant, we are unable to address them directly.

4. Nevertheless, we believe that the proof of these allegations does indeed exist. The burden of proof in respect of the rape of the applicant (with its implications for the legal characterisation of the facts) should not lie solely with him, especially since the authorities did not conduct an investigation despite being legally bound to do so (Article 223 § 1 of the Code of Criminal Procedure). It can readily be inferred that the reason why the applicant did not report the incident immediately was because, as he explained, he was very afraid, particularly of the other prisoners who had threatened to kill him if he reported them (see paragraph 14 of the judgment). Nevertheless, it appears that the applicant was moved from his original cell following the meeting with his lawyer, who observed an appreciable change in his behaviour (see paragraph 20). The fact that the authorities agreed to the transfer means that a problem must have existed. It is well known that prisoners are not allowed to change cell unless there is a good reason for it. However, the fact is that no investigation, even of a summary nature, was instituted following that request. In our view, the lack of an investigation is further evidence, if any were needed, corroborating the applicant’s version of events.

5. As regards the burden of proof, our case-law is based on the existence of proof “beyond reasonable doubt”. This criterion stems from common law and requires conclusive proof in order to override the principle of the presumption of innocence. However, the Court’s practice is quite different, in that it has gradually relaxed the rigid nature of this principle, which comes from the sphere of criminal law. For instance, in the absence of direct proof confirming that an act was committed, notably when the alleged abuse occurred while the person concerned was in the custody of the State, our Court is content to rely on other evidence. Thus, it has used evidence arising from the coexistence of sufficiently strong, clear and concordant inferences or similar unrebutted presumptions of fact (see Labita v. Italy [GC], no. 26772/95, § 121, 6 April 2000), from primary facts, or contextual facts or sequences of events which can form the basis for inferences about the primary facts, and also from statements by international observers (see Merabishvili v. Georgia [GC], no. 72508/13, § 317, 28 November 2017).

One wonders, therefore, whether the expression “beyond reasonable doubt” should not be abandoned, as it sits ill with the judicial nature of the Court. It would seem much more sensible to us to use the test of proof on the balance of probabilities, at least in cases concerning Articles 2, 3 and 4 of the Convention.

6. In the instant case it seems clear to us that the applicant’s version was detailed, coherent and substantiated. He stated that he had been drugged and subsequently raped and had his head and eyebrows shaved by his cellmates. He added that the removal of his eyebrows was an outward sign that he had been sodomised (see paragraph 18 of the judgment). A double humiliation! Indeed, this fact was confirmed before a judge by four witnesses (see paragraphs 29-32 of the judgment). The Government, for their part, offered no explanation as to the relationship between the shaving and the alleged rape. Their disingenuous silence on the subject should count against them, especially since no effective investigation was carried out by the authorities into the applicant’s subsequent allegations of ill-treatment. Such an investigation was all the more vital since the right in issue here has a special ranking under the Convention (Article 3). Nor can the context be overlooked. In that connection, the CPT, in the reports following its visits of September 2004 (paragraphs 87 and 89 of document CPT/Inf(2006) 18, reproduced in paragraph 48 of the judgment) and June 2015 (paragraph 51 of document CPT/Inf(2016) 21, reproduced in paragraph 50 of the judgment), emphasised the very high level of inter-prisoner violence in the prison in question. All this evidence should have served to confirm the applicant’s version of events.

7. It is true that the applicant did not produce a medical certificate concerning possible rape. Nevertheless, we consider that this omission does not suffice to automatically cast doubt on his allegations. This is the approach taken by the Inter-American Court of Human Rights (see, inter alia, J. v. Peru, § 333, 27 November 2013, and Espinoza Gonzales v. Peru, § 152, 20 November 2014), and with which we agree. We cannot overlook the existence of several factors which, in combination, justify this omission: (1) the fear of reprisals, (2) the shortage of doctors in the prison (paragraph 118 of document CPT/Inf(2006) 18 reports the presence of one doctor to take care of 1,200 prisoners), (3) the failure of the prison authorities to act when injuries to prisoners were recorded (paragraph 89 of the report), and (4) the fact that rape does not necessarily leave physical traces, especially after some time has elapsed.

8. The likelihood that the applicant was raped, an extremely serious and cruel act, combined with the other ill-treatment to which he was subjected, should have led the Chamber to find that acts of torture were committed. Even if no rape took place, it could be argued that the shaving of the applicant’s eyebrows, coupled with the cruel stares of other people, caused him acute mental distress amounting to an act of torture.

9. One last factor establishes a link between the inhuman experience undergone by the applicant and the State’s responsibility. The applicant contended before our Court that all these acts of violence were carried out under the orders or with the tacit approval of the prison authorities, particularly on account of his Croatian nationality. Once again, the Government omitted to respond to this complaint. However, they could not have been unaware of the aftermath of the Balkans war (1992-95) and the atrocities committed at that time. The prison authorities therefore had a duty to prevent possible inter-ethnic tension. Moreover, in its 2006 report the CPT referred to complaints concerning the ill-treatment of prisoners on account of their nationality:

“At Sremska Mitrovica Penitentiary Reformatory, the CPT’s delegation received a considerable number of allegations of physical ill-treatment by staff. Most of the allegations related to before 2004. Nevertheless, the delegation heard a number of recent allegations of slaps and kicks, as well as of verbal abuse, in particular of persons of Roma origin, foreign prisoners and members of national minorities in Serbia” (paragraph 83 of the CPT report CPT/Inf(2006) 18).

Unfortunately, this aspect of the issue is absent from the majority’s analysis, in disregard of the Court’s case-law on the subject (see Premininy v. Russia, no. 44973/04, § 87, 10 February 2011, and Rodić and Others v. Bosnia and Herzegovina, no. 22893/05, §§ 69-71, 27 May 2008).

10. We are of the view that the conclusion reached by the majority, who acknowledge the State’s responsibility under the substantive aspect of Article 3, is not entirely consistent. One cannot on the one hand accept that the applicant’s claims are credible (see paragraph 83 of the judgment), including his account of being shaved and being made to sing Serb nationalist songs, while at the same time reaching a finding that falls short of his claims (by ruling implicitly that he was “only” subjected to inhuman or degrading treatment), without offering an express and convincing explanation. In sum, this human tragedy was not subjected to the meticulous scrutiny that was fully warranted in the circumstances. Therefore, this dissenting opinion is about more than merely questioning the award made for non-pecuniary damage.

11. The principle of effectiveness, which is inherent in the Convention, including in the provisions of Article 3, cannot be satisfied if the Court does not appropriately ascertain the true nature of an alleged violation under this Article and characterise it accordingly as torture or inhuman or degrading treatment, having regard to the facts of the particular case before it and the degree of seriousness of the said violation. Failure for the Court to do so, as, in our humble view, happened in the present case, will result in: (a) not giving the right under Article 3 its due and fullest weight and effect consistent with its wording and aim and purpose, and (b) awarding an insufficient amount of just satisfaction for non-pecuniary damage under Article 41 of the Convention.

12. To sum up, three serious problems are combined here: the fact that the ill-treatment in question is not expressly characterised in the judgment, the ongoing relevance of the standard of proof “beyond reasonable doubt” and, lastly, the omission to consider a possible discriminatory motive based on the applicant’s nationality.