Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 98/2018 од 14.12.2018. године.
ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ГРБИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ
(Представка број 5409/12)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
23. октобар 2018. године
Ова пресуда је правоснажна, али може бити предмет редакцијских измена.
У предмету Грбић против Србије,
Европски суд за људска права (Треће одељење), на заседању Одбора у саставу:
Pere Pastor Vilanova, председник,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, судије,
и Fatoş Aracı, заменик секретара Одељења,
После већања на затвореној седници 2. октобра 2018. године,
Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1. Предмет је покренут представком (број 5409/12) против Републике Србије, коју је држављанин Србије господин Рајко Грбић (у даљем тексту: подносилац представке) поднео Суду 3. октобра 2016. године у складу са чланом 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).
2. Подносиоца представке је заступао господин Н. Косановић, адвокат из Бечеја. Владу Србије (у даљем тексту: Влада) заступао је њихов агент, госпођа Н. Плавшић.
3. Притужба према члану 6. став 1. достављена је Влади 1. децембра 2016. године, док је остатак представке проглашен неприхватљивим сходно правилу 54. став 3. Пословника Суда.
4. Влада је доставила приговор на разматрање представке од стране Одбора. Након разматрања приговора Владе, Суд га је одбио.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке је рођен 1962. године и живи у Бечеју, где је био запослен као полицијски службеник.
6. Општински суд у Бечеју (у даљем тексту: Општински суд) је 24. јануара 2003. покренуо судски истражни поступак против подносиоца представке због наводног извршења више кривичних дела које је наводно починио у току обављања својих дужности.
7. Надлежна дирекција Министарства унутрашњих послова је 26. маја 2003. године отказала радни однос подносиоцу представке у полицијској служби (правоснажно од 30. маја 2003. године). Одлуком се констатује да је кривични поступак покренут против подносиоца представке и да је неопходно применити члан 45, у вези са чланом 34. ст. 1. и 2. Закона о Министарству унутрашњих послова из 1991, који је био на снази у време отказа. Према овој одредби, полицијски службеник може добити отказ, на основу дискреционог права Министарства унутрашњих послова, ако више не испуњава услове за полицијског службеника, што укључује услов да се против њега не воде одређени кривични поступци. Подносилац представке је изјавио жалбу против ове одлуке, али је 30. јуна 2003. године његова жалба одбијена, те је његов отказ потврђен.
8. Подносилац представке је 23. јула 2003. године поднео тужбу Општинском суду којом је захтевао повратак на рад.
9. Општински суд је 31. октобра 2003. године делимично обуставио кривични поступак против подносиоца представке на основу примењивог рока за застарелост гоњења.
10. Преостали део кривичног поступка је обустављен 12. новембра 2003. године, јер је јавни тужилац повукао оптужницу.
11. Општински суд је 30. децембра 2003. године поништио одлуку о отказу подносиоца представке од 26. маја 2003. године, и то делимичном пресудом, утврдивши да свако ко је оптужен за кривично дело мора да се сматра невиним све док суд не докаже кривицу и да широко тумачење члана 45. Закона о Министарству унутрашњих послова из 1991. године у погледу лица која нису проглашена кривим може бити само на њихову штету.
12. Окружни суд у Новом Саду (даље у тексту: Окружни суд) је 17. јуна 2004. потврдио ову пресуду. Након тога је бивши послодавац подносиоца представке изјавио ревизију.
13. У међувремену, подносилац представке је враћен на своје претходно радно место одлуком Министарства унутрашњих послова од 13. јануара 2005. године. Одлуке усвојене 26. маја и 30. јуна 2003. године су, такође, укинуте.
14. Међутим, 9. марта 2005. године Врховни суд је усвојио ревизију, те је преиначена пресуда од 30. децембра 2003. и 17. јуна 2004. године и одбијен захтев подносиоца представке за повратак на рад. Установљено је да је отказ од 26. маја 2006. године био у складу са чланом 45, у вези са чланом 34. ст. 1. и 2. Закона о Министарству унутрашњих послова из 1991. године и да је сама чињеница да је кривични поступак био у току против подносиоца представке био довољан разлог за отказ.
15. Подносиоцу представке је 4. јула 2005. године поново дат отказ, а одлуку је 11. августа 2005. године потврдио министар унутрашњих послова.
16. Подносилац представке је 4. августа 2005. покренуо још један низ поступака за поништење свог другог отказа. Међутим, Општински суд, Окружни суд и Врховни суд су својим пресудама од 27. октобра 2005. године, 10. маја 2007. и 18. децембра 2007. године, према редоследу, усвојили одлуке против њега и потврдили његов отказ на основу члана 45, као и члана 34. ст. 1. и 2. Закона о Министарству унутрашњих послова из 1991. године.
17. Подносилац представке је 14. марта 2008. године изјавио уставну жалбу Уставном суду у вези са исходом, правичношћу и трајањем парничног поступка који се тицао његовог отказа, правом на претпоставку невиности док се не докаже кривица, као и „правом на рад”.
18. Уставни суд је 17. фебруара 2011. године одбио уставну жалбу подносиоца представке. Што се тиче судских пресуда од 31. октобра 2003. године, 17. јуна 2004. и 9. марта 2005. године, Уставни суд је утврдио да су његове притужбе неприхватљиве ratione temporis с обзиром на то да је Устав Србије ступио на снагу 8. новембра 2006. године, односно након првог сета поступака који се односио на отказ подносиоца представке. С друге стране, у погледу пресуда од 27. октобра 2005. године, 10. маја и 18. децембра 2007. године, Уставни суд је утврдио да нису произвољне, а потврдио је законитост другог отказа подносиоца представке на основу члана 45, у вези са чланом 34. ст. 1. и 2. Закона о Министарству унутрашњих послова из 1991. године. По мишљењу Уставног суда, чињеница да је подносиоцу представке дат отказ 4. јула 2005. године уместо 26. маја 2003. године била је само у корист подносиоца представке, а та чињеница није могла да утиче на законитост његовог „отказа као таквог”.
19. Пре тога, Уставни суд је 19. јануара 2011. године донео одлуку у предмету Стефановић против Србије (Уж-753/2008) у вези са истим правним питањем у којем је пресудио у корист подносиоца представке у том случају (видети Милојевић и други против Србије, број 43519/07 и 2 друга, ст. 36–37, 12. јануар 2016).
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
20. Релевантно домаће право и пракса утврђени су у предмету Милојевић (видети Милојевић, цитиран у горњем тексту, ст. 31–37).
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛ. 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ
21. Подносилац представке се притуживао да су одлуке домаћих органа у парничном поступку у вези с његовим отказом биле произвољне и да нису имале адекватна образложења. Он се позвао на члан 6. став 1. Конвенције, који, уколико је релевантно, гласе као што следи:
„1. „Приликом одлучивања о грађанским правима и обавезама..., свако има право на праведно и јавно саслушање... од стране независног и непристрасног трибунала који је успостављен на основу закона. Пресуда се изриче јавно...”
1. Када је реч о спојивости притужбе подносиоца представке ratione materiae
22. Влада је изјавила да су одлука од 4. јула 2005. године и одлуке судова усвојене након тога биле само декларативног карактера, јер су само потврдиле законитост првобитног отказа од 26. маја 2003. године. Као последица тога, наведене одлуке нису биле директно одлучујуће за грађанска права и обавезе подносиоца представке, те се члан 6. став 1. не може применити у овом случају.
23. Подносилац представке је остао при томе да је члан 6. став 1. примењив.
24. Суд примећује да је подносиоцу престао радни однос у полицији на основу одлуке од 4. јула 2005. године, чији је исход био од пресудног значаја за остваривање његових грађанских права и која је проузроковала накнадне судске поступке, при чему сами судови никада нису доводили у питање ову одлучност, иако су на крају усвојили одлуке против подносиоца представке. Стога, Суд одбацује приговор Владе у вези с тим.
2. У погледу исцрпљивања домаћих правних средстава
25. Влада је тврдила да ни друга тужба подносиоца представке (видети ст. 15–16), нити накнадна уставна жалба нису представљале ефикасне правне лекове када је у питању овај случај. Владин став је да је подносилац представе требало да поднесе представку након пресуде Врховног суда од 9. марта 2005. године, како што су учинили подносиоци представке у предмету Милојевић (горе цитиран), те да је пропуст подносиоца представке да то учини резултирао подношењем представке ван рока.
26. Суд подсећа да правило исцрпљивања домаћих правних лекова из члана 35. став 1. Конвенције захтева да подносиоци представке прво искористе средства предвиђена националним правним системом, чиме се државе штите од одговорности пред Судом због својих аката пре него што добију прилику да исправе одређено питање кроз сопствени правни систем. Терет доказивања је на Влади која тврди да нису исцрпљена правна средства како би уверила Суд, ефикасан правни лек био доступан у теорији и у пракси, у релевантном периоду; односно, да је правно средство било доступно, способно да пружи задовољење у вези с притужбама подносиоца представке, као и разумне изгледе за успех. Међутим, чим овај терет доказивања буде испуњен, на подносиоцу представке је да докаже да је правно средство које је истакла Влада заправо било исцрпљено, односно да је из неког разлога било неадекватно и неефикасно у одређеним околностима случаја или да постоје посебне околности које изузимају њега или њу од таквог захтева (видети, између осталог, Т. против Уједињеног Краљевства[ВВ], број 24724/94, § 55, 16. децембра 1999. и Винчић и други против Србије, бр. 44698/06 и 30 других, § 49, 1. децембар 2009.).
27. У погледу правних система који пружају уставну заштиту основних људских права и слобода, као што је онај у Србији, Суд подсећа да је оштећени појединац дужан да испита обим те заштите (видети, између осталог, Миразовић против Босне и Херцеговина (одл.), број 13628/03, 16. маја 2006. године и Винчић, цитиран горе, став 51). Имајући ово на уму, с обзиром на овлашћења Уставног суда Србије, што је доказано кроз своју судску праксу, Суд је утврдио да се уставна жалба у начелу може сматрати делотворним домаћим правним леком, у смислу члана 35. став 1. Конвенције, у вези са свим представкама које су поднете од 7. августа 2008. године, а то је датум када су прве одлуке Уставног суда о основаности наведених жалби објављене у Службеном гласнику Тужене државе (видети Винчић, цитиран у горњем тексту, став 51).
28. У сваком случају, Суд понавља да појединац није у обавези да искористи више од једног правног средства када је неколико доступно. Подносилац представке има право сам да бира правно средство које је најпогодније у околностима случаја (видети, између осталог, Airey против Ирске, 9. октобра 1979, став 23, Серија А број 32, Boicenco против Молдавије, број 41088/05, § 80, 11. јула 2006. и Borzhonov против Русије, број 18274/04, став 54, 22. јануара 2009).
29. Осврћући се на чињенице из овог предмета, Суд прво напомиње да је одлука од 4. јула 2005. године садржала упутство о правном средству. Према овом упутству, подносилац представке је имао право да изјави жалбу против одлуке у року од осам дана од пријема исте, што је он и учинио. Да подносилац представке није искористио ову прилику, овај пропуст би могао да се сматра неисцрљивањем домаћих правних средстава.
30. Друго, Суд примећује да је подносилац представке поднео своју представку Суду 3. октобра 2011. године. Наиме, то је било након 7. августа 2008. године, и с обзиром на то да се питања у вези исцрпљивања домаћих правних лекова обично утврђују упућивањем на датум подношења представке (видети Винчић, цитиран у горњем тексту, став 51), Суд сматра да је подносилац представке заиста имао обавезу да искористи овај конкретни вид правне заштите пре него што се обратио Стразбуру, што је ефикасно и учинио.
У овим околностима, као и на основу закључка Суда у претходном ставу 24, приговор Владе који се односи на исцрпљивање домаћих правних лекова мора бити одбачен.
3. Друга питања у погледу допуштености
31. Суд, иначе, сматра да представка подносиоца није очигледно неоснована у смислу значења члана 35. став 3 (а) Конвенције. Такође констатује да није неприхватљива по било ком другом основу. Стога се мора прогласити прихватљивом.
32. Подносилац представке је тврдио да је његов бивши послодавац погрешно применио одговарајући домаћи закон, да је одлука од 4. јула 2005. била неоснована, да су накнадне судске пресуде у парничном поступку биле произвољне и нису биле довољно образложене, те да је Уставни суд произвољно подржао такво образложење. Подносилац представке је истакао да је његов случај готово идентичан, и чињенично и правно, са другим предметима које је разматрао Уставни суд (видети горе наведени став 18, такође видети предмет Милојевић, цитиран у горњем тексту, ст. 36–37) и да је требало применити иста начела и у његовом случају.
33. Влада се није сложила с тим. Они су тврдили да је отказ који је уручен подносиоцу представке био законит и заснован на Закону о Министарству унутрашњих послова из 1991. године и да су оспорене судске пресуде биле јасно и довољно образложене у погледу отказа подносиоца представке. Поред тога, Влада је навела да се судска пракса из предмета Милојевић не може применити у овом случају, с обзиром на различите околности овог предмета и различити временски контекст.
34. Суд понавља да према његовој устаљеној судској пракси, која одражава начела која се односе на правилно спровођење правде, пресуде судова и трибунала морају адекватно да наведу разлоге на којима су засновани. Обим примене наведене обавезе навођења разлога може се разликовати у зависности од природе одлуке и мора се одредити у светлу околности случаја (видети Ruiz Torija против Шпаније и Hiro Balani против Шпаније, 9. децембра 1994. године, §§ 27, 29, серија А бр. 303-А и 303-Б; Higgins и други против Француске, 19. фебруар 1998., став 42., Извештаји 1998-I; и Милојевић, цитиран горе, став 83). Иако члан 6. став 1. обавезује судове да образложе своје одлуке, то се не може протумачити у смислу захтевања детаљног одговора на све аргументе укључених страна (видети Van de Hurk против Холандије, 19. април 1994. године, став 61, серија А број 288, Милојевић, цитиран горе). Међутим, када примењују законска правила која нису довољно прецизна, домаћи судови морају да покажу посебну марљивост када пружају адекватне разлоге у погледу начина примене таквих правила, с обзиром на околности сваког конкретног случаја. Само навођење језика непрецизне одредбе не може се сматрати довољним образложењем (видети Х. в. против Белгије, 30. новембар 1987. године, § 53, Серија А број 127-Б и Милојевић, горе цитиран).
35. Суд се већ бавио квалитетом законске одредбе на основу које је подносиоцу представке уручен отказ, као и понашањем домаћих судова у примени ове одредбе (видети Милојевић, цитиран у горњем тексту, ст. 32–33, 65–68 и 84). Поред тога, Суд је утврдио да је Уставни суд већ имао прилику да се бави случајевима у којима су покренута у суштини идентична питања онима које је подносилац представке поднео пред овим Судом где је закључено да су закон, на основу којег су подносиоци добили отказ, као и судске одлуке које су биле идентичне онима из предмета подносиоца представке, биле произвољне и да су кршиле право на правично суђење (видети Милојевић, цитиран горе, став 84). У вези са приговором Владе у погледу различитог временског контекста, Суд примећује да је једина разлика између овог предмета и случаја Милојевић то да су се подносиоци представке у случају Милојевић обратили Суду одмах након што су добили отказе, док је подносилац представке у овом предмету покушао и исцрпео сва домаћа правна средства које је имао на располагању (видети став 29). Правни основ на основу којег је подносиоцу отказан радни однос у полицији је исти као у предмету Милојевић. Стога, с обзиром на готово идентичне чињеничне и правне околности предмета, Суд не види разлога да одступи од својих закључака усвојених у предмету Милојевић.
У складу с тим, дошло је до кршења члана 6. став 1. Конвенције.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
36. Члан 41. Конвенције гласи:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
37. Подносилац представке је тражио накнаду од 36.465 евра (EUR) у вези с материјалном штетом, која се састојала од заосталих плата и пензија које би „зарадио” да је наставио да ради као полицајац, као и 5.000 евра у погледу нематеријалне штете.
38. Влада је задржала став да су износи који се траже у вези с материјалном и нематеријалном штетом превисоки. Влада је такође сматрала да није било узрочне везе између потенцијалног кршења члана 6. став 1. и материјалне штете.
39. У погледу материјалне штете, Суд закључује да је захтев подносиоца захтева за правично задовољење неоснован. Конкретно, подносилац представке није доставио Суду адекватно објашњење зашто није могао да нађе друго запослење или зашто није могао да обезбеди други извор прихода од рада, што би било од посебног значаја за исправно обрачунавање захтеване материјалне штете. Стога је Суд одбио захтев подносиоца представке у вези са материјалном штетом.
40. У односу на нематеријалну штету, Суд сматра да је подносилац представке сигурно претрпео узнемиреност и анксиозност због утврђеног кршења. Одлучујући на основу правичности, Суд подносиоцу представке додељује 2.400 евра (EUR) због претрпљене нематеријалне штете.
41. Подносилац представе је такође тражио 9.275 евра за трошкове и издатке који су настали пред домаћим судовима и Судом. У прилог овим захтевима, подносилац представке је поднео биланс и затражио да се накнада директно уплати његовом адвокату, господину Н. Косановићу, кога је овластио да прими ту суму.
42. Влада је оспорила овај захтев као неоснован и недовољно одређен.
43. Према судској пракси Суда, подносилац представке има право на повраћај трошкова и издатака само у оној мери у којој је доказано да су стварно и нужно настали и да су разумни у погледу квантитета (Iatridis против Грчке (правично задовољење) [ВВ], број 31107/96, став 54, ЕЦХР 2000-XI; Милојевић, цитиран горе, став 98). То јест, подносилац је сигурно имао трошкове, или је био обавезан да их плати, у складу са правном или уговорном обавезом, те је вероватно да су наведени издаци били неизбежни у циљу спречавања утврђеног кршења или стицања правне заштите. Што се тиче овог случаја, имајући у виду доступну документацију и горе наведене критеријуме, Суд сматра да је разумно доделити износ од 1.700 евра (EUR), који би требао да покрије трошкове под свим тачкама и директно да се исплати правном заступнику подносиоца представке г. Н. Косановићу (видети Хајнал против Србије, број 36937/06, став 154, 19. јуни 2012. године).
44. Суд сматра да је прикладно да затезна каматна стопа буде заснована на маргиналној каматној стопи Европске централне банке, којој треба додати три процентна поена.
ИЗ ОВИХ РАЗЛОГА, СУД, ЈЕДНОГЛАСНО,
1. Проглашава представку прихватљивом;
2. Утврђује да је дошло до кршења члана 6. став 1. Конвенције;
3. Утврђује
(а) да Тужена треба да плати у року од три месеца следеће износе:
(i) 2.400 евра (две хиљаде и четири стотине евра) подносиоцу представке, као и било који порез који се може наплатити у вези са нематеријалном штетом и
(ii) 1.700 евра (хиљаду и седам стотина евра), као и било који порез који се може наплатити у вези са овим износом у погледу трошкова и издатака, директно заступнику подносиоца представке;
(б) да горе наведени износи морају да се претворе у националну валуту Тужене по стопи која се примењује на дан исплате;
(в) да од истека наведених три месеца до измирења, камата на горе наведене износе по стопи која је једнака маргиналној каматној стопи Европске централне банке буде исплаћена за период неиспуњавања обавеза плус три процентна поена;
4. Одбацује остатак захтева подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и објављено у писаном облику 23. октобра 2018. године, у складу с правилом 77. §§ 2. и 3. Пословника о раду суда.
Fatoş Aracı |
Pere Pastor Vilanova |
THIRD SECTION
CASE OF GRBIĆ v. SERBIA
(Application no. 5409/12)
JUDGMENT
STRASBOURG
23 October 2018
This judgment is final but it may be subject to editorial revision.
In the case of Grbić v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Third Section), sitting as a Committee composed of:
Pere Pastor Vilanova, President,
Branko Lubarda,
Georgios A. Serghides, judges,
and Fatoş Aracı, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 2 October 2018,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 5409/12) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by a Serbian national, Mr Rajko Grbić (“the applicant”), on 3 October 2011.
2. The applicant was represented by Mr N. Kosanović, a lawyer practising in Bečej. The Serbian Government (“the Government”) were represented by their Agent, Ms. N. Plavšić.
3. On 1 December 2016 the complaint under Article 6 § 1 was communicated to the Government and the remainder of the application was declared inadmissible pursuant to Rule 54 § 3 of the Rules of Court.
4. The Government objected to the examination of the application by a Committee. After having considered the Government’s objection, the Court rejects it.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1962 and lives in Bečej, where he was employed as a police officer.
6. On 24 January 2003 the Bečej Municipal Court (“the Municipal Court”) started judicial investigation proceedings against the applicant for the alleged commission of a number of criminal offences concerning the performance of his duties.
7. On 26 May 2003 the competent directorate of the Ministry of Interior dismissed the applicant from the police force (effective as of 30 May 2003). The decision noted that the criminal proceedings had been instituted against the applicant and that Article 45, in conjunction with Article 34 (1)(2), of the Ministry of Interior Act 1991, which was in force at the time of the dismissal, should be applied. According to this provision a police officer could be dismissed, at the discretion of the Ministry of Interior, if he no longer met the requirements for being a police officer, which included the requirement that criminal proceedings of a particular type should not be pending against him. The applicant lodged an appeal against this decision, but on 30 June 2003 his appeal was rejected and the dismissal thus confirmed.
8. On 23 July 2003 the applicant lodged a claim with the Municipal Court seeking his reinstatement.
9. On 31 October 2003 the Municipal Court partly discontinued the criminal proceedings against the applicant based on the applicable procedural prescription period.
10. On 12 November 2003 the remainder of the criminal proceedings were discontinued because the public prosecutor had withdrawn the charges.
11. On 30 December 2003 the Municipal Court annulled the decision on the applicant’s dismissal of 26 May 2003 by partial judgment, establishing that everyone charged with a criminal offence should be presumed innocent until proven guilty by a court of law, and that a broad interpretation of Article 45 of the Ministry of Interior Act 1991 in regards to the persons who were not found guilty could be only to their detriment.
12. On 17 June 2004 the Novi Sad District Court (“the District Court”) upheld this judgment. The applicant’s former employer thereafter submitted an appeal on points of law.
13. In the meantime, the applicant was reinstated to his previous post by decision of the Ministry of Interior of 13 January 2005. The decisions of 26 May and 30 June 2003 were also repealed.
14. On 9 March 2005, however, the Supreme Court upheld the appeal on points of law, reversed the judgments of 30 December 2003 and 17 June 2004 and rejected the applicant’s claim for reinstatement. It found that the dismissal of 26 May 2006 had been in accordance with the Article 45, read in conjunction with Article 34 (1)(2) of the Ministry of Interior Act 1991, and that the mere fact that the criminal proceedings had been pending against the applicant was sufficient reason for the applicant’s dismissal.
15. On 4 July 2005 the applicant was thus again dismissed from his job, which decision was upheld on 11 August 2005 by the Minister of Interior.
16. On 4 August 2005, the applicant brought another set of the proceedings for the annulment of his second dismissal. However, the Municipal Court, the District Court and the Supreme Court, by their judgments of 27 October 2005, 10 May 2007 and 18 December 2007, respectively, all ruled against him and upheld his dismissal on the basis of Article 45, read in conjunction with Article 34 (1)(2), of the Ministry of Interior Act 1991.
17. On 14 March 2008 the applicant lodged an appeal with the Constitutional Court concerning the outcome, fairness and the length of the civil proceedings concerning his dismissal, the right to be presumed innocent until proven guilty and the “right to work”.
18. On 17 February 2011 the Constitutional Court rejected the applicant’s appeal. In regards to the court judgments of 31 October 2003, 17 June 2004 and 9 March 2005 the Constitutional Court established that the his complaints were inadmissible ratione temporis given that the Serbian Constitution had come into force on 8 November 2006, i.e. after the first set of the proceedings concerning the applicant’s dismissal. On the other hand, with respect to the judgments of 27 October 2005, 10 May and 18 December 2007, the Constitutional Court found that they were not arbitrary, and upheld the legality of the applicant’s second dismissal on the basis of Article 45, read in conjunction with Article 34 (1)(2), of the Ministry of Interior Act 1991. In the Constitutional Court’s view, the fact that the applicant was ultimately dismissed on 4 July 2005, instead of on 26 May 2003, was only in the applicant’s favour, and that fact alone could not affect the legality of his “dismissal as such”.
19. Before this on 19 January 2011, the Constitutional Court rendered a decision in the case of Stefanović v. Serbia (UŽ 753/2008), concerning the same legal issue in which it ruled in favour of the appelant in that case (see Milojević and Others v. Serbia, nos. 43519/07 and 2 others, §§ 36-37, 12 January 2016).
II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE
20. The relevant domestic law and practice is set out in the Milojević case (see Milojević, cited above, §§ 31-37).
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION
21. The applicant complained that the decisions of the domestic authorities in civil proceedings regarding his dismissal were arbitrary and lacked sufficient reasons. He relied on Article 6 § 1 of the Convention, which, in so far as relevant, reads as follows:
“1. In the determination of his civil rights and obligations ... everyone is entitled to a fair and public hearing ... by an independent and impartial tribunal established by law. Judgment shall be pronounced publicly...”
1. As regards the compatibility of the applicant’s complaint ratione materiae
22. The Government stated that the decision of 4 July 2005 and the courts’ decisions adopted thereafter were only of a declaratory character, as they only confirmed the legality of the original dismissal of 26 May 2003. As a consequence, the said decisions were not directly decisive for the civil rights and obligations of the applicant, and Article 6 § 1 could not be therefore applied in the present case.
23. The applicant maintained that Article 6 § 1 was applicable.
24. The Court observes that the applicant was dismissed from the police force only by decision of 4 July 2005, which outcome was thus decisive for the exercise of his civil rights and triggered the subsequent court proceeding, wherein the courts themselves never questioned this decisiveness even though they ultimately ruled against the applicant. The Court, therefore, dismisses the Government’s objection in this regard.
2. As regards the exhaustion of domestic remedies
25. The Government submitted that neither the applicant’s second claim (see paragraphs 15-16) nor the ensuing constitutional appeal constituted effective remedies in the present case. In the Government’s view, the applicant should have submitted his application following the judgment of the Supreme Court of 9 March 2005, as the applicants did in the Milojević case (cited above), and that the applicant’s failure to do so amounted to the application being submitted out of time.
26. The Court recalls that the rule of exhaustion of domestic remedies referred to in Article 35 § 1 of the Convention requires applicants first to use the remedies provided by the national legal system, thus dispensing States from answering before the Court for their acts before they have had an opportunity to put matters right through their own legal system. The burden of proof is on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that an effective remedy was available in theory and in practice at the relevant time; that is to say, that the remedy was accessible, capable of providing redress in respect of the applicant’s complaints and offered reasonable prospects of success. However, once this burden of proof has been satisfied it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case or that there existed special circumstances absolving him or her from the requirement (see, inter alia, T. v. the United Kingdom [GC], no. 24724/94, § 55, 16 December 1999; and Vinčić and Others v. Serbia, nos. 44698/06 and 30 others, § 49, 1 December 2009).
27. As regards legal systems which provide constitutional protection for fundamental human rights and freedoms, such as the one in Serbia, the Court recalls that it is incumbent on the aggrieved individual to test the extent of that protection (see, inter alia, Mirazović v. Bosnia and Hercegovina (dec.), no. 13628/03, 16 May 2006; and Vinčić, cited above, § 51). With this in mind, given the power of the Serbian Constitutional Court as evidenced through its case-law, the Court established that a constitutional appeal should, in principle, be considered as an effective domestic remedy within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention in respect of all applications introduced as of 7 August 2008, that being the date when the Constitutional Court’s first decisions on the merits of the said appeals had been published in the respondent State’s Official Gazette (see Vinčić, cited above, § 51).
28. In any case, the Court reiterates, an individual is not required to try more than one avenue of redress when there are several available. It is for the applicant to choose the legal remedy that is most appropriate in the circumstances of the case (see, among other authorities, Airey v. Ireland, 9 October 1979, § 23, Series A no. 32, Boicenco v. Moldova, no. 41088/05, § 80, 11 July 2006, and Borzhonov v. Russia, no. 18274/04, § 54, 22 January 2009).
29. Turning to the facts of the present case, the Court firstly notes that the decision of 4 July 2005 contained an instruction on a legal remedy to be pursued (pouka o pravnom leku). According to this instruction the applicant could submit an objection against the decision within eight day from service, and he had in fact done so. Had the applicant not made use of this opportunity, this omission would have amounted to the non-exhaustion of domestic remedies.
30. Secondly, the Court notes that the applicant lodged his application with the Court on 3 October 2011. This was after 7 August 2008, and because the issue of whether domestic remedies have been exhausted is normally determined by reference to the date when the application was lodged (see Vinčić, cited above, § 51), the Court considers that the applicant had indeed had an obligation to exhaust this particular avenue of redress before turning to Strasbourg and that he had effectively done so.
In these circumstances, as well as given the Court’s finding in paragraph 24 above, the Government’s objection concerning the exhaustion of domestic remedies must be dismissed.
3. Other admissibility issues
31. The Court otherwise considers that the applicant’s complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 (a) of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.
32. The applicant submitted that his former employer had misapplied the relevant domestic law, that the decision of 4 July 2005 had been unfounded, that the subsequent court judgments in the civil proceedings had been arbitrary and had lacked sufficient reasoning, and that the Constitutional Court had arbitrarily upheld such reasoning. The applicant pointed out that his case had been almost identical, both factually and legally, as certain other cases considered by the Constitutional Court (see paragraph 18 above; also see Milojević, cited above, §§ 36-37) and that the same principles should have been applied in his case, as well.
33. The Government disagreed. They claimed that the applicant’s dismissal was lawful and based on the Ministry of Interior Act 1991, and that the impugned court judgments were clearly and sufficiently reasoned in regards to the applicant’s dismissal. Further, the Government stated that the case-law referred to in the Milojević case could not be applied in the instant case, in view of different circumstances of this case and the different temporal context.
34. The Court reiterates that according to its established case-law, reflecting a principle linked to the proper administration of justice, judgments of courts and tribunals should adequately state the reasons on which they are based. The extent to which this duty to give reasons applies may vary according to the nature of the decision and must be determined in the light of the circumstances of the case (see Ruiz Torija v. Spain and Hiro Balani v. Spain, 9 December 1994, §§ 27, 29, Series A nos. 303-A and 303-B; Higgins and Others v. France, 19 February 1998, § 42, Reports 1998-I; and Milojević, cited above, § 83). Although Article 6 § 1 obliges courts to give reasons for their decisions, it cannot be understood as requiring a detailed answer to every argument of the parties involved (see Van de Hurk v. the Netherlands, 19 April 1994, § 61, Series A no. 288; Milojević, cited above). When applying legal rules lacking in precision, however, the domestic courts must show particular diligence in giving sufficient reasons as to why such a rule was applied in a particular manner, given the circumstances of each specific case. Merely citing the language of the imprecise provision cannot be regarded as sufficient reasoning (see H. v. Belgium, 30 November 1987, § 53, Series A no. 127-B; and Milojević, cited above).
35. The Court has already dealt with the quality of the legal provision on the ground of which the applicant was dismissed and the conduct of the domestic courts in applying this provision (see Milojević, cited above, §§ 32-33, 65-68, 84). Also, the Court established that the Constitutional Court had already had an opportunity to deal with cases raising substantially identical issues to those brought by the applicant before this Court wherein it concluded that both the law, on the basis of which the applicants had been dismissed, and the judicial decisions, which were identical to those rendered in the applicant’s case, had been arbitrary and in violation of the right to a fair trial (see Milojević, cited above, § 84). In regards to the Government’s objection as to the different temporal context, the Court notes that the only difference between this case and Milojević is that the applicants in Milojević referred to the Court immediately after being dismissed, whereas the applicant in present case tried and exhausted all domestic remedies he had at his disposal (see paragraph 29). The legal grounds on which the applicant got dismissed from the police force remain the same as in Milojević case. Therefore, in light of almost identical factual and legal circumstances of the cases, the Court sees no reason to depart from its findings adopted in the Milojević.
There has accordingly been a violation of Article 6 § 1 of the Convention of the Convention.
II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
36. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
37. The applicant claimed 36,465 euros (EUR) in respect of pecuniary damage, comprised of salary arrears and pensions which he “would have earned” had he continued working as a police officer, and EUR 5,000 in respect of non-pecuniary damage.
38. The Government maintained that the amounts claimed in respect of pecuniary and non-pecuniary damages were excessive. Also, the Government deemed that there was no causal link between a potential violation of Article 6 § 1 and the pecuniary damage.
39. With regard to pecuniary damage, the Court finds that the applicant’s just satisfaction claim is unsubstantiated. Specifically, the applicant failed to provide the Court with an adequate explanation as to why he was unable to find other employment or could not secure another source of labor-related income, which would have been of particular significance for the proper calculation of the pecuniary damage sought. The Court therefore rejects the applicant’s claim for pecuniary damage.
40. With regard to non-pecuniary damage, the Court considers that the applicant must have suffered distress and anxiety on account of the violation found. Ruling on an equitable basis, it awards the applicant EUR 2,400 in respect of non-pecuniary damage.
41. The applicant also claimed EUR 9,275 for the costs and expenses incurred before the domestic courts and the Court itself. In support of these claims the applicant submitted a calculation sheet and requested that the award should be paid directly to his lawyer, Mr N. Kosanović, whom he authorised to receive this sum.
42. The Government contested this claim as unsubstantiated and insufficiently specified.
43. According to the Court’s case-law, an applicant is entitled to the reimbursement of costs and expenses only in so far as it has been shown that these have been actually and necessarily incurred and are reasonable as to quantum (Iatridis v. Greece (just satisfaction) [GC], no. 31107/96, § 54, ECHR 2000-XI; Milojević, cited above, § 98). That is, the applicant must have paid them, or be bound to pay them, pursuant to a legal or contractual obligation, and they must have been unavoidable in order to prevent the violation found or to obtain redress. In the present case, regard being had to the documents in its possession and the above criteria, the Court considers it reasonable to award the sum of EUR 1,700 covering costs under all heads, to be paid directly to the applicant’s legal representative Mr N. Kosanović (see Hajnal v. Serbia, no. 36937/06, § 154, 19 June 2012).
44. The Court considers it appropriate that the default interest rate should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.
FOR THESE REASONS, THE COURT, UNANIMOUSLY,
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;
3. Holds
(a) that the respondent State is to pay, within three months, the following amounts:
(i) to the applicant EUR 2,400 (two thousand four hundred euros), plus any tax that may be chargeable, in respect of non-pecuniary damage, and
(ii) directly to the applicant’s representative EUR 1,700 (one thousand seven hundred euros), plus any tax that may be chargeable on this amount, in respect of costs and expenses;
(b) that the amounts specified above shall be converted into the national currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement;
(c) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;
4. Dismisses the remainder of the applicant’s claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 23 October 2018, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
Fatoş Aracı |
Pere Pastor Vilanova |