Al-Našif i drugi protiv Bugarske

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

ČETVRTO ODELJENJE

PREDMET AL-NAŠIF protiv BUGARSKE

(Predstavka br. 50963/99)

PRESUDA

Strazbur, 20. juna 2002. 

U predmetu Al-Našif protiv Bugarske, Evropski sud za ljudska prava (Četvrto odeljenje), zasedajući u veću u sledećem sastavu:

g. G. RES (RESS), predsednik,
g. L. KAFLIŠ (CAFLISCH),
g. J. MAKARČIK (MAKARCZYK),
g. I. Kabral BARETO (Cabral BARRETO),
g. V. BUTKEVIČ (BUTKEVYCH),
g. J. HEDIGAN (HEDIGAN),
gđa S. BOTUČAROVA (BOTOUCHAROVA), sudije,
kao i g. V. BERGER (BERGER), sekretar odeljenja,

nakon  većanja  na  zatvorenim  sednicama,  25.  januara  2001.  i  30.  maja 2002, izriče sledeću presudu, donetu poslednjeg pomenutog datuma:

POSTUPAK

1. Predmet je formiran na osnovu predstavke (br. 50963/99) protiv Republike Bugarske, koja je Sudu, na osnovu člana 34 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i  osnovnih  sloboda  (u  daljem  tekstu:  Konvencija),  podneta  15. septembra 1999.

Predstavku  je  prvobitno  podnelo  petoro  podnosilaca.  Nakon  što  je,  16. decembra  1999,  doneta  delimična  odluka  o  odbacivanju  žalbi  koje  je  uputilo  dvoje  podnosilaca  predstavke,  preostali  podnosioci  predstavke  su  g.  Daruiš Al-Našif (Daruish Al-Nashif), apatrid, rođen 1967. godine (u daljem tekstu: prvi podnosilac predstavke), kao i Abrar i Auni Al-Našif (Abrar i Auni  Al-Nashif), deca prvog podnosioca predstavke, od kojih je jedno rođeno 1993, a drugo 1994. godine, koja imaju bugarsko državljanstvo (u daljem tekstu: drugi i treći podnosilac predstavke). Drugi i treći podnosilac predstavke su predstavku Sudu podneli preko svoje majke, gđe Hetam Ahmed Rašid Saleh (Hetam Ahmed Rashid Saleh), supruge g. Al-Našifa.

2. Podnosioce predstavke  zastupali  su  g.  J.  Grozev  (Y.  Grozev)  i  gđa  K. Janeva (K. Yaneva), advokati iz Sofije. Bugarsku vladu (u daljem tekstu: Država) zastupao je njen zastupnik, gđa G. Samaras (G. Samaras), službenica Ministarstva pravde.
3. Podnosioci predstavke izneli su tvrdnje da prvi podnosilac predstavke nije imao pravo da se žali sudu na odluku o njegovom pritvaranju, zatim da je držan  u  izolaciji  (čl.  5  st.  4),  da  je  njegovom  deportacijom  prekršeno pravo sva tri podnosioca predstavke na poštovanje njihovog porodičnog života (čl. 8), da oni u tom smislu nisu imali delotvoran pravni lek (čl. 13), da je merama  preduzetim  protiv  prvog  podnosioca  predstavke  prekršeno  njegovo pravo  na  slobodu  veroispovesti  i  da  on  u  tom  smislu  nije  imao  delotvoran pravni lek (čl. 9 i 3). U prvobitnoj predstavci, podnosioci predstavke žalili su se i na osnovu člana 5 stav 1, zatim člana 6, kao i člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju.
4. Predstavka je dodeljena Četvrtom odeljenju Suda (pravilo 52, st. 1 Po- slovnika Suda). U tom odeljenju obrazovano je veće koje će razmatrati predmet (čl. 27 st. 1 Konvencije), kao što je predviđeno u pravilu 26, stav 1 Poslovnika Suda.
5. Javna rasprava o prihvatljivosti predstavke i suštini spora (pravilo 54, st. 4) održana je u Sudu u Strazburu, 25. januara 2001. godine.

 Pred Sudom su se pojavili:

(a) u ime Države

gđa G. Samaras, Ministarstva pravde, zastupnik,

(b) u ime podnosilaca predstavke

g. J. Grozev, pravnik, advokat,

gđa K. Janeva, pravnik,   advokat. 

Sud je saslušao njihova obraćanja.

6. Na osnovu odluke donete 25. januara 2001, Sud je ostatak predstavke proglasio delimično prihvatljivom i delimično neprihvatljivom.

Podnosilac predstavke i Država izneli su svoja zapažanja o suštini spora (pravilo 59, st. 1). Stranke su u pisanoj formi odgovorile na zapažanja suprotne strane.

7. Sud je 1. novembra 2001. promenio sastav svojih odeljenja (pravilo 25, st. 1), ali je ovaj predmet nastavilo da razmatra veće koje je obrazovano u prethodnom Četvrtom odeljenju.
8. Kasnije je g. I. Kabral Bareto (I. Cabral Barreto), [...] zamenio sudiju A. Pastora Ridruehoa (A. Pastor Ridruejo), koji nije mogao da učestvuje u daljem razmatranju ovog predmeta.

ČINJENICE

I OKOLNOSTI PREDMETA 

9. Prvi podnosilac predstavke, g. Daruiš Auni Al-Našif, apatrid palestin- skog porekla, rođen je 1967. u Kuvajtu. U Bugarskoj je živeo u periodu od septembra 1992. do jula 1999, kada je deportovan. On sada živi u Siriji.

Drugi i treći podnosilac predstavke, Abrar i Auni Al-Našif, su deca prvog podnosioca predstavke. Rođeni su u Bugarskoj, jedno 1993, a drugo 1994. godi- ne. Oni imaju bugarsko državljanstvo i živeli su u gradu Smoljanu, u Bugarskoj, sa svojom majkom, gđom Hetam Ahmed Rašid Saleh, koja je, po svemu sudeći, i sama bila apatrid sve do juna 2000. godine. Nakon toga, gđa Saleh je s drugim i trećim podnosiocem predstavke napustila Bugarsku i nastanila se u Jordanu. 

A. Poreklo prvog podnosioca predstavke i njegov porodični i boravišni status u Bugarskoj

10. Prvi podnosilac predstavke svoju ličnu situaciju opisuje na sledeći na- čin. Njegov otac, koji je 1986. preminuo u Kuvajtu, bio je apatrid palestinskog porekla. Njegova majka je državljanka Sirije. Uprkos tome što je rođen u Kuvajtu i što mu je majka sirijska državljanka, prvi podnosilac predstavke ne može da dobije ni kuvajtsko niti sirijsko državljanstvo jer u obema ovim zemljama jedino potomci muških državljana ovih zemalja mogu da dobiju njihovo državljanstvo.
11. Prvi podnosilac  predstavke  je  u  Kuvajtu  živeo  do  svoje  25.  godine. Tamo je pohađao srednju školu i diplomirao elektroniku. Gđom Hetam Saleh oženio se 1992. godine. Stranke nisu navele državljanstvo gđe Saleh, čiji roditelji žive u Jordanu. Međutim, izgleda da je neosporno da su njena deca, drugi i treći podnosilac predstavke, stekla bugarsko državljanstvo saglasno odredbi prema kojoj deca roditelja apatrida koja su rođena u Bugarskoj imaju pravo na bugar- sko državljanstvo.
12. G. Al-Našif ima dve sestre koje žive u Siriji. Njegova majka takođe živi u Siriji, u gradu Hami. On ima i brata, koji je živeo u Kuvajtu bar do 1994. godi- ne, a od 1998. godine živi u Bugarskoj, gde se oženio bugarskom državljankom.
13. Prvi podnosilac predstavke navodi da su, nakon Zalivskog rata, mnogi Palestinci proterani iz Kuvajta zbog toga što su palestinske vođe podržavale irač- ku invaziju, izvršenu 1990. On je sa svojom suprugom, gđom Saleh, Kuvajt napustio 16. avgusta 1992. i otputovao u Siriju, a potom u Bugarsku, 20. septembra 1992.godine. Prvi podnosilac predstavke navodi da je tragao za nekom zemljom u kojoj će se nastaniti. U Siriji nije mogao da ostane zato što tamo nije mogao da izdržava svoju porodicu. Za Bugarsku se opredelio zbog postojećih mogućnosti zaposlenja, relativno lake procedure za dobijanje pravnog statusa i činjenice da ta porodica ima prijatelje palestinskog porekla koji tamo žive.
14. G. Al-Našif i gđa Saleh stigli su u Bugarsku 20. septembra 1992. Prvi podnosilac predstavke imao je sirijsku ličnu ispravu za apatride, koja je važila do 1993 godine i koju je kasnije produžio u Sirijskoj ambasadi u Sofiji. U svom zah- tevu za dobijanje dozvole boravka, on je kao prebivalište naveo Hamu, u Siriji.
15. Nedugo nakon dolaska u Bugarsku, prvi podnosilac predstavke dobio je privremeni boravak, ali nije navedeno kog datuma. G. Al-Našif je zajedno s drugim licima vodio jednu firmu za proizvodnju napitaka. On i njegova supruga prvo su živeli u Sofiji, gde su se drugi i treći podnosilac predstavke rodili 1993, odnosno 1994. godine. Februara 1995, prvi podnosilac predstavke dobio je stalni boravak.
16. Februara 1995,  prvi  podnosilac  predstavke  je  prema  muslimanskim običajima  sklopio  verski  brak  s  bugarskom  državljankom,  gđicom  M.  Prema bugarskom zakonu, taj brak nije pravno važeći. Gđica M. živela je u Sofiji sa svojom majkom. Tokom vremenskog perioda koji nije naveden, g. Al-Našif ih je finansijski pomagao. Neosporno  je  da  je,  nakon  sklapanja  verskog  braka  s  gđicom  M,  prvi podnosilac predstavke nastavio da živi s gđom Saleh i njihovom decom u Sofiji.
17. Krajem 1995, on i gđa Saleh su se sa svojom decom preselili u Smoljan, grad sa oko 34.000 stanovnika, u južnoj Bugarskoj, koji je oko 300 kilometara udaljen od Sofije. Tamo je prvi podnosilac predstavke držao mesaru i pogon za proizvodnju napitaka sve dok nije deportovan, jula 1999. U periodu od novembra 1998. do aprila 1999, on je takođe držao nastavu islama.
18. Početkom 1996, gđica M. došla je za prvim podnosiocem predstavke u Smoljan, gde je nekoliko meseci boravila u jednom stanu koji joj je on iznajmio. Ona je često pratila g. Al-Našifa na službenim putovanjima po bugarskim gradovima. Prvi podnosilac predstavke izjavio je da je, tokom boravka u Smoljanu, nastavio da „za stalno“ živi sa svojom suprugom, gđom Hetam Saleh, i njihovo dvoje dece, drugim i trećim podnosiocem predstavke. On je dostavio kopije dve pisane izjave, koje su, u junu 2000. godine, dale njegova supruga, gđa Saleh, i njegova snaha, supruga njegovog brata koji je u Bugarskoj živeo od 1998, kojima se potvrđuje da je g. Al-Našif u Smoljanu živeo s gđom Saleh. U izjavi od 19. januara 2001, sačinjenoj na zahtev Države u svrhu rasprave u ovom predmetu, gđica M. je navela da je prvi podnosilac predstavke u Smoljanu živeo s njom.
19. Gđica M. očigledno je patila od psihičkog poremećaja. Decembra 1996, ona je smeštena u jednu psihijatrijsku kliniku. Posle toga se više nije vraćala u Smoljan, već je ostala u Sofiji.
20. Tokom cele 1997. godine, prvi podnosilac predstavke posećivao je gđi-cu M. u Sofiji. Njihova veza okončana je početkom 1998.

B.Ukidanje dozvole boravka prvom podnosiocu predstavke  

21. Jedan policajac iz Smoljana je 14. januara 1999. svojim pretpostavljenima (vidi dole stav 63) prijavio verske aktivnosti g. Al-Našifa. Okružno tužilaštvo (окръжна прокуратура) u Smoljanu je 1999. godine, nije  navedeno  kog  datuma,  otvorilo  dosije  br.  18/99,  koji  je  kasnije  prosleđen policiji. Lokalna  policija  u  Smoljanu,  u  izveštaju  od  18.  marta  1999,  upućenom Odeljenju za lične karte i pasoše (Направление „Документи за самоличност и паспортен режим“) Nacionalne uprave policije pri Ministarstvu unutrašnjih poslova  (u  daljem  tekstu:  Odeljenje  za  pasoše),  predložila  je  da  se  prvom podnosiocu predstavke ukine dozvola boravka.
22. Odeljenje za pasoše je 19. aprila 1999. izdalo nalog („Nalog br. 63552“) za ukidanje stalnog  boravka  prvom  podnosiocu  predstavke.  U  nalogu  su  kao osnov  navedeni  član  40  (1)  (2)  i  član  10  (1)  (1)  Zakona  o  strancima  (Закон за чужденците), kojima je predviđeno ukidanje dozvole boravka strancu koji predstavlja pretnju „bezbednosti ili interesima bugarske države“ (vidi dole stav 68). Drugi detalji nisu navedeni. Taj nalog je prosleđen policiji u Smoljanu, uz uputstvo da se o tome obavesti prvi podnosilac predstavke i da mu se ostavi rok od 15 dana da napusti zemlju. Nalog br. 63552 je prvom podnosiocu predstavke uručen 27. aprila 1999. On nije dobio nikakva dodatna obaveštenja.
23. Dva nacionalna  lista,  Duma  i  Monitor,  30.  aprila  1999.  objavila  su članke u kojima je objašnjeno da prvi podnosilac predstavke nema dozvolu za podučavanje muslimanske vere, zatim da je, 1997. godine, učestvovao na jednom nedozvoljenom verskom seminaru, kao i to da je povezan s fundamentalističkom organizacijom „Muslimanska braća“.
24. Maja i juna 1999, lokalni muslimanski verski vođa u Smoljanu i glavni muftija islamske zajednice u Bugarskoj uputili su Ministarstvu unutrašnjih po- slova i drugim ustanovama pisma podrške prvom podnosiocu predstavke. Oni su potvrdili da je g. Al-Našif nastavu držao uz njihovo odobrenje i da je to u pot- punosti činio u skladu sa članom 21 stav 5 Statuta islamske verske zajednice, koji je odobren i od strane Saveta ministara. Glavni muftija je takođe izjavio da je policija u Smoljanu, u svojim izjavama za štampu, blatila ugled g. Al-Našifa, laž- no ga prikazujući kao opasnog teroristu koji je povezan s jednom fundamentali- stičkom organizacijom. Lokalni muslimanski verski vođa iz Smoljana je, između ostalog, izjavio da mere preduzete protiv g. Al-Našifa predstavljaju „demonstra- ciju i podsticanje antiislamskih i ksenofobičnih tendencija“.
25. Maja 1999, prvi podnosilac predstavke zatražio je i dobio potvrdu da nije osuđivan za krivična dela. Ta potvrda mu je bila potrebna da bi mogao da podnese zahtev za bugarsko državljanstvo.

C. Pritvaranje i deportacija prvog podnosioca predstavke; dalji razvoj događaja 

26. Nacionalna uprava policije je 9. juna 1999. izdala naloge br. 503 i br. 504 za deportaciju prvog podnosioca predstavke, njegovo pritvaranje i udaljavanje s bugarske teritorije.
27. U nalogu  br.  504,  deportacija  prvog  podnosioca  predstavke  bila  je predviđena  na  osnovu  člana  42  Zakona  o  strancima.  Nadalje  je  bilo  naloženo da, u skladu sa članom 44 (4) Zakona o strancima, prvi podnosilac predstav- ke bude upućen u Dom za privremeni smeštaj odraslih lica (Дом за временно настаняване на пълнолетни лица) u Sofiji. U nalogu br. 504 na kraju je pisalo da, u skladu sa članom 47 (1) Zakona o strancima, ta odluka ne podleže žalbi. Nalogom br. 503 je prvom podnosiocu predstavke zabranjen ponovni ulazak na teritoriju Bugarske. Nijedan od ova dva naloga nije bio obrazložen.
28. Nalozi su  prvom  podnosiocu  predstavke  uručeni  10.  juna  1999.  u lokalnoj policijskoj stanici u Smoljanu, u prisustvu njegovog advokata. On nije dobio nikakvo dodatno obrazloženje u vezi s merama preduzetim protiv njega. Odmah je uhapšen i prebačen u pritvorsku jedinicu u Sofiji.
29. Istoga dana, Ministarstvo unutrašnjih poslova izdalo je saopštenje po- vodom naloga za deportaciju i udaljavanje prvog podnosioca predstavke. U tom saopštenju je, između ostalog, bilo navedeno kako sledi:

 „G. Al-Našif je 1995. godine preduzeo korake ... u cilju otvaranja centra za proučavanje  islamske  vere.  To  je  izazvalo  značajnu  negativnu  reakciju  javnosti, koja je preneta u medijima, kao i mešanje ... državnih organa sprečilo je realizaciju ovog projekta.

U Narečenskim Banima 1997. godine je održan seminar posvećen prouča- vanju islama, na kojem je g. Al-Našif aktivno učestvovao. Pošto su te aktivnosti organizatora,  uključujući  i  g.  Al-Našifa,  ocenjene  kao  nezakonite,  policija  ih  je prekinula. [organizatori, kao i g. Al-Našif] upozoreni su da takvim aktivnostima ne mogu da se bave bez zakonom propisane dozvole i licence.

Krajem 1998. i početkom 1999, pročulo se da g. Al-Našif drži nastavu Kurana

... maloletnim licima, organizovanim u grupe od po 10–15 dece, uz finansijsku pomoć firme ...[nečitak tekst]. Preduzeta je istraga, tokom koje je otkriveno da se g. Al-Našif bavi aktivnostima za koje nema ni dozvolu niti kvalifikacije. Stoga mu je, na osnovu ... Zakona o strancima, ukinuta dozvola boravka... Izdati su nalozi za njegovu deportaciju i udaljavanje ... [koji su mu] uručeni 10. juna 1999. godine

... G. Al-Našif je prebačen u [pritvorsku jedinicu] u Sofiji i biće deportovan...“

30. Uslovi u pritvorskoj jedinici, koja se nalazi u blizini aerodroma u Sofiji, isti su kao i uslovi u zatvoru. Zatvorenici su stalno držani iza rešetaka, a iz svojih ćelija mogli su da izlaze isključivo radi svakodnevne jednočasovne šetnje, kao i radi neophodnog odlaska u toalet, svakog jutra i večeri.
31. G. Al-Našif držan je u pritvoru 26 dana, u potpunoj izolaciji. Uprkos brojnim zahtevima od strane njegovog advokata, grupa za zaštitu ljudskih prava i predstavnika muslimanske zajednice, nikome nije bilo dozvoljeno da ga poseti.
32. Nakon hapšenja prvog podnosioca predstavke, 10. juna 1999, nadležni organi primetili su da on nema važeću putnu ispravu. Odeljenje za pasoše je 14. juna 1999. uputilo zahtev bugarskom Ministarstvu spoljnih poslova za pomoć pri izdavanju putne isprave za apatride (laissez-passer) od strane Sirijske ambasade u Sofiji. Sirijska ambasada je tu ispravu izdala 28. juna 1999. godine. Odeljenje za pasoše je 1. jula 1999. kontaktiralo bugarsku aviokompaniju Balkan Bulgarian Airlines. Prvi podnosilac predstavke deportovan je iz Bugarske 4. jula 1999. On je odveden na aerodrom i ukrcan na prvi raspoloživi direktni let za Damask.
33. Njegova supruga,  gđa  Saleh,  i  njihova  deca  prvobitno  su  ostali  u Bugarskoj.  Maja  2000,  drugi  podnosilac  predstavke,  koji  je  tada  imao  sedam godina,  završio  je  prvi  razred  osnovne  škole  u  Smoljanu.  Treći  podnosilac predstavke, koji je tada imao šest godina, pohađao je predškolsku ustanovu.
34. S obzirom  da  gđa  Saleh  nije  imala  nikakvih  prihoda  u  Bugarskoj,  a prvi podnosilac predstavke nije mogao da je izdržava iz Sirije, ona je s drugim i trećim podnosiocem predstavke Bugarsku napustila 29. juna 2000. godine. Prvo su otišli u Siriju, gde su proveli mesec dana s g. Al-Našifom. Pošto tamo navodno nije bilo mesta za celu porodicu, gđa Saleh i deca otputovali su u Jordan, kod njenih roditelja. G. Al-Našif je u Jordan otputovao s jednomesečnom vizom, a 5.septembra 2000. vratio se u Siriju jer navodno nije imao zakonsko pravo da ostane u Jordanu.

D. Pokušaji prvog podnosioca predstavke da ospori mere koje su preduzete protiv njega

1. Žalba povodom naloga br. 63552 

35. Advokat g. Al-Našifa je 4. maja 1999. podneo žalbe Vrhovnom uprav- nom sudu (Върховен административен съд) i Ministarstvu unutrašnjih poslo- va povodom naloga br. 63552 (naloga za ukidanje dozvole boravka).
36. Druga žalba  je  odbijena  1.  juna  1999.  od  strane  Nacionalne  uprave policije  pri  Ministarstvu  unutrašnjih  poslova.  U  toj  odluci  je  navedeno  da,  u skladu sa članom 47 (1) Zakona o strancima, nalog koji se odnosi na nacionalnu bezbednost ne podleže preispitivanju.
37. Žalba upućena  Vrhovnom  upravnom  sudu  je,  odlukom  tog  suda, prosleđena Ministarstvu unutrašnjih poslova, uz uputstvo za dopunu spisa. Posle toga je prosleđena Gradskom sudu u Sofiji (Софийски градски съд), koji je bio nadležan za njeno rešavanje.
38. Gradski sud u Sofiji, zasedajući in camera, 28. juna 1999. je odobrio zahtev advokata g. Al-Našifa za odlaganje izvršenja. Taj sud je konstatovao da nalozi izdati na osnovu Zakona o strancima ne podležu preispitivanju od strane suda ako se direktno odnose na pitanja nacionalne bezbednosti. Međutim, sud je konstatovao da dokazi koje mu je dostavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova ne potkrepljuju optužbu da prvi podnosilac predstavke predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti ili nacionalnim interesima. U takvim okolnostima, sud je smatrao da se, u ovoj fazi, žalba ne može proglasiti neprihvatljivom i da je potrebno održati raspravu. Bilo je svrsishodno da se do početka rasprave odlo- ži izvršenje naloga br. 63552 da bi se izbeglo kršenje prava prvog podnosioca predstavke.
39. Odeljenje za pasoše je 30. juna 1999. uložilo prigovor Gradskom sudu u Sofiji na njegovu odluku od 28. juna 1999. i dostavilo „potvrdu“ br. 2701/30.6.99, u kojoj je navedeno da je g. Al-Našif „počinio dela protiv nacionalne bezbednosti i interesa Republike Bugarske, u vidu nezakonitih verskih aktivnosti na teritoriji te zemlje, kojima su prekršeni nacionalni interesi, kao i prava verskih, etničkih i manjinskih grupa na očuvanje nacionalnih i kulturnih vrednosti i tradicija“.
40. Gradski sud  u  Sofiji,  zasedajući in  camera,  1.  jula  1999.  poništio  je svoju odluku od 28. juna 1999. i odbacio žalbu prvog podnosioca predstavke povodom naloga br. 63552. Taj sud je konstatovao da je Odeljenje za pasoše po- tvrdilo da je g. Al-Našif počinio dela protiv nacionalne bezbednosti. Takođe je konstatovao da je Odeljenje za pasoše ta dela svrstalo u dela koja su obuhvaćena članom 10 (1) (1) Zakona o strancima. Shodno tome, nalog br. 63552 odnosi se na pitanja nacionalne bezbednosti koja ne podležu preispitivanju od strane suda
41. Branilac prvog podnosioca predstavke saznao je 26. jula 1999. da je žalba g. Al-Našifa odbijena. On je 28. jula 1999. uložio žalbu Vrhovnom uprav- nom sudu. Taj postupak okončan je presudom Vrhovnog upravnog suda od 4. aprila 2000, kojom je utvrđeno da se povodom naloga izdatih na osnovu člana 40 (1) (2), u vezi sa članom 10 (1) (1) Zakona o strancima, ne može izjaviti žalba i da takvi nalozi ne moraju da budu obrazloženi. Dovoljno je samo to da u njima budu navedene zakonske odredbe na kojima su utemeljeni.

2. Žalbe povodom pritvora 

42. Advokat prvog podnosioca predstavke je 17. juna 1999. uložio žalbu Gradskom sudu u Sofiji povodom pritvaranja g. Al-Našifa. On se pozvao na član 5 stav 4 Konvencije. Predsednik Gradskog suda u Sofiji doneo je odluku kojom je ta žalba proglašena neprihvatljivom, ali nije navedeno kog datuma.
43. Branilac prvog podnosioca predstavke se 19. juna 1999. žalio nadležnim organima krivičnog gonjenja povodom pritvaranja g. Al-Našifa, navodeći da joj nije bio dozvoljen pristup njegovom klijentu. Nadležni organ krivičnog gonjenja je tu žalbu odbacio 27. jula 1999. Taj organ je konstatovao da je policija postupala u skladu sa svojim ovlašćenjima.

3. Žalbe povodom naloga br. 504

44. Branilac prvog podnosioca predstavke je 18. juna 1999. uložio žalbu Gradskom sudu u Sofiji povodom naloga br. 504 (naloga za deportaciju i pritvor).  On  je,  pored  ostalog,  naveo  i  to  da  žalba  prvog  podnosioca  predstavke na odluku da mu se ukine dozvola boravka (žalba povodom Naloga br. 63552) još uvek nije rešena, kao i to da on nikada nije pokušao da umakne organima gonjenja i da se dobrovoljno javio u policijsku stanicu u Smoljanu kada je dobio poziv. On se ponovo pozvao na član 5 stav 4 Konvencije, kao i na član 13 Među- narodnog pakta o građanskim i političkim pravima (PGP), i još jednom zatražio odlaganje izvršenja.
45. Ovaj postupak nije rezultirao nikakvom odlukom. Odeljenje za pasoše dostavilo je odgovor  7.  septembra  1999,  tražeći  da  žalba  bude  odbačena.  Nije bilo rasprave po ovom predmetu.

4. Ostale žalbe 

46. Advokat prvog podnosioca predstavke se 11. juna 1999. žalio Mini- starstvu unutrašnjih poslova, glavnom javnom tužiocu (Главен прокурор) i dru- gim ustanovama. Ona je tvrdila da je, između ostalog, došlo i do povrede člana 8 Konvencije, kao i člana 13 PGP. 

E. Verske aktivnosti g. Al-Našifa 

1. Neosporne činjenice 

47. Avgusta 1997, g. Al-Našif je učestvovao na jednom verskom seminaru, koji je održan u Narečenskim Banima. Seminar je pohađalo nekoliko nacionalnih i regionalnih muslimanskih verskih vođa u Bugarskoj, uključujući i osobu koja je, novembra 1997, izabrana za glavnog muftiju islamske zajednice u Bugarskoj i čije je imenovanje na tu funkciju potom registrovano kod nadležnog državnog organa. U izvesnom trenutku tokom seminara, stigla je policija i odnela štampane materijale i video trake koje su korišćene na seminaru.  Tim povodom  nikada nije pokrenut nijedan krivični postupak protiv bilo kog učesnika tog seminara.
48. Novembra 1998, prvi podnosilac predstavke počeo je da drži nasta- vu veronauke. Nastava se održavala svake subote i nedelje, u intervalu od 16.00 do 18.00 časova, u zgradi Oblasne muslimanske organizacije u Smoljanu, a po- hađala su je muslimanska deca, uz povremeno učešće njihovih roditelja. Nasta- va je bila organizovana u saradnji s odborom muslimanske verske zajednice u Smoljanu. Taj odbor je 15. septembra 1998. pozvao g. Al-Našifa da drži nastavu islamske vere za decu i njihove roditelje. U odluci tog odbora se navodi da je prvi podnosilac predstavke pogodan za taj posao jer zna bugarski jezik i uživa dobar ugled. Oblasno muftijstvo (районно мюфтийство) je 5. novembra 1998. prvom podnosiocu predstavke izdalo potvrdu kojom ga je ovlastilo da drži pro- povedi na području smoljanske oblasti, između ostalog, i u skladu sa Statutom muslimanske verske zajednice u Bugarskoj i odlukom Vrhovnog muslimanskog saveta (Висш мюсюлмански съвет). Tu potvrdu je kasnije overio i glavni muf- tija islamske zajednice u Bugarskoj.

2. Optužbe tužene Države

(a)  Navodni projekat otvaranja centra za proučavanje islama, 1995. godine 

49. Država je  tvrdila  da  je,  nedugo  nakon  svog  dolaska  u  Smoljan, 1995 godine, prvi  podnosilac  predstavke,  zajedno  s  lokalnim  muslimanima, nameravao da osnuje centar za proučavanje islama, da je u tu svrhu iznajmio kuću, da su njegovi planovi izazvali negativnu reakciju javnosti, te da su, nakon što je istragom utvrđeno da nisu ispunjeni uslovi propisani Zakonom o verskim zajednicama,  nadležni  organi  sprečili  realizaciju  tog  projekta.  Navodno  je postojala opasnost da će taj islamski centar propagirati ekstremističke stavove. G.  Al-Našif  je  usmeno  upozoren  da  ne  sme  da  se  bavi  nezakonitim  verskim aktivnostima.
50. Da bi  potkrepila  prethodno  pomenutu  izjavu,  Država  je  dostavila kopije  nekoliko  članaka  iz  novina  i  četiri  peticije,  od  kojih  je  jednu  potpisalo 65 žitelja Smoljana, koji su protestovali zbog otvaranja islamskog centra u tom gradu. Sud konstatuje da imena potpisnika peticije ukazuju na to da su peticiju potpisala isključivo lica bugarske nacionalnosti.
51. Država nije  dostavila  nikakve  podatke  u  vezi  s  navodnom  istragom preduzetom  od  strane  nadležnih  organa  niti  u  vezi  s  uslovima  propisanim Zakonom o verskim zajednicama koji navodno nisu bili ispunjeni.
52. Prvi podnosilac predstavke tvrdio je da je nameravao da otvori školu računara, ali da  je  od  svojih  planova  odustao  kada  je  naišao  na  neprijateljsku reakciju građana koji su smatrali da će ta škola računara služiti kao paravan za nastavu veronauke. 

(b)  Navodno agresivno propagiranje fundamentalizma

53. Država je iznela optužbu da je prvi podnosilac predstavke upotrebom sile i pretnji hteo drugima da nametne islamski fundamentalizam.
54. Da bi potkrepila tu optužbu, Država je dostavila dve izjave gđice M, osobe kojom se prvi podnosilac predstavke oženio po muslimanskim verskim običajima. Ona je prvu izjavu napisala 2. septembra 1996. godine. Tog dana, g. Al- Našif  ju  je  zaključao  u  hotelsku  sobu  u  kojoj  su  odseli  za  vreme  putovanja  u Pleven. Gđica M. je pozvala policiju. Ona i prvi podnosilac predstavke odvedeni su u policijsku stanicu, gde su dali pisane izjave, a posle toga su pušteni. Tom prilikom nije bila podneta krivična prijava protiv g. Al-Našifa. On je tvrdio da je vrata zaključao jer je gđica M. bila u depresivnom stanju i postojala je moguć- nost da se povredi.
55. U izjavi  koju  je  dala  policiji,  gđica  M.  je  napisala  da  joj  je  prvi podnosilac predstavke rekao da treba da veruje u Muhameda ili će, u suprotnom, goreti u paklu, ali mu je ona odgovorila da ona voli Isusa Hrista. Prvi podnosilac predstavke  joj  je  takođe  naložio  da  se  oblači  kao  muslimanka.  Ona  je  takođe izjavila  da  je  u  lokalnim  novinama  čitala  o  opasnosti  od  fundamentalizma  u Smoljanu. Ona je znala da ljudi sa „crnim aktovkama, punim novčanica od 100 dolara“, ulaze u Bugarsku u nameri da šire islam, da Bugarima ispiraju mozak i da vode „džihad – smrt hrišćanima“. Ona je znala da oni koriste „bombe, vatreno oružje,  sedative  i  druga  nedozvoljena  sredstva  kako  bi  u  zemlju  prošvercovali ilegalne [primerke] Kurana, drogu i još mnogo toga“.
56. Država je dostavila i drugu pisanu izjavu gđice M, koja je sastavljena 19.januara 2001. i upućena Sudu u svrhu ovog postupka. Gđica M. je u toj izjavi ponovila prethodne tvrdnje i dodala da je prvi podnosilac predstavke baratao velikim količinama gotovine,  da  je  davao  dobrotvorne  priloge  za  izgradnju džamija  i  verskih  škola  i  da  je  delio  hranu  i  odeću.  On  je  navodno  pravio video  snimke  na  kojima  je  beležio  rezultate  svojih  aktivnosti  i  slao  ih  svojim dobrotvorima „u islamskim zemljama“. 

(c)   Navodne veze s fundamentalističkim organizacijama

57. Država je (u podnescima Sudu i putem „informacije“ opisane u daljem tekstu) navela da je g. Al-Našif bio predstavnik islamske fondacije Tajba (Tayba), koja je navodno nastavila aktivnosti „zabranjenih“ fondacija Iršad (Irshad) i Al Vakf Al Islami (Al Wakf Al Islami).

Pored toga, g. Al-Našif je u Bugarskoj registrovao nekoliko firmi, a među partnerima tih firmi bila su i lica koja su bila koordinatori fundamentalističkih organizacija poput Tajbe, Iršada i El-Manara. Naposletku, postojali su podaci o tome da je g. Al-Našif obavljao funkcije rukovodioca i koordinatora bugarskog ogranka „nezakonitog“ Saveza islamskih organizacija.

Država nije dostavila dodatne pojedinosti o ovim organizacijama.

58. Prvi podnosilac  predstavke  odgovorio  je  da  on  nikada  nije  bio predstavnik fondacije Tajba, koja je, u svakom slučaju, zaključno s 2001. godinom, i dalje zakonito delovala u Bugarskoj. Ta fondacija je u Bugarskoj registrovana 1995 godine. Odlukom br. 325 od 7. jula 1998, Savet ministara je toj fondaciji izdao odobrenje da se bavi verskim aktivnostima.

Ni  fondacija  Iršad  nije  bila  fundamentalistička  organizacija.  Ona  je  u Bugarskoj registrovana 1991. godine, a u skorije vreme, odnosno 2001. godine, nadležni sud je potvrdio da njena registracija nije ugašena. Bivši glavni muftija, čije je imenovanje na tu funkciju Država registrovala 1997. godine, bio je član upravnog odbora te fondacije.

Fondacija El-Manar zaista je rasformirana 15. februara 1996. iz razloga što su njeni ciljevi bili nezakoniti. Međutim, njen predstavnik nije bio među licima koja je Država navela kao poslovne partnere g. Al-Našifa.

Podnosioci predstavke dostavili su kopije potvrda izdatih od strane registra pravnih lica pri nadležnom sudu.

(d)  Navodne fundamentalističke aktivnosti na seminaru u Narečenskim Banima

59. Država je navela da je taj seminar bio organizovan pod pokroviteljstvom fondacije Iršad, koja  je  navodno  poznata  kao  jedan  od  prikrivenih  elemenata fundamentalističke  organizacije  Muslimanska  braća.  Policija  je  smatrala  da je  taj  seminar  protivzakonit  i  opasan  po  nacionalnu  bezbednost.  Uvidom  u zaplenjene  štampane  i  video  materijale  otkriveno  je  propovedanje  „verskog  i nacionalnog ekstremizma“. Policija je prekinula taj seminar. Dvojica instruktora s tog seminara deportovana su iz Bugarske. G. Al-Našif je navodno bio jedan od organizatora seminara. Njemu i svim ostalim učesnicima seminara upućena su usmena upozorenja.
60. Da bi  potkrepila  ove  optužbe,  Država  je  dostavila  kopije  članaka  iz novina.
61. Podnosioci predstavke  dostavili  su  izjavu  glavnog  muftije  islamske zajednice u Bugarskoj od 1. avgusta 2000, koja je, po svemu sudeći, sastavljena za  potrebe  ovog  predmeta  i  u  kojoj  se  navodi  da  je  jedini  sponzor  seminara iz  1997.  godine  bila  Međunarodna  skupština  omladine,  Nedua  (Nedua),  koja je  registrovana  u  Saudijskoj  Arabiji  i  mnogim  drugim  zemljama,  uključujući Bugarsku.   Glavni   muftija   je   dalje   naveo   da   je   taj   seminar   bio   posvećen tradicionalnom  verskom  učenju.  Po  svemu  sudeći,  policija  je  tamo  otišla  po anonimnoj prijavi. Policija je odnela materijale sa seminara, od kojih je jedan deo  kasnije  vratila.  Pošto  policija  nije  ustanovila  da  je  počinjena  bilo  kakva nezakonita radnja, seminar je nastavljen posle tog prekida. 

(e)   Navodna opasnost proistekla iz nastave islama koju je prvi podnosilac predstavke držao u periodu od novembra 1998. do aprila 1999. godine

62. Država je  navela  da  su,  imajući  u  vidu  pozadinu  verskih  aktivnosti kojima se prvi podnosilac predstavke bavio u periodu od 1995. do 1998. godine, vlasti  opravdano  strahovale  da  je  nastava  koju  je  on  držao  deci  potencijalno opasna.
63. Da bi  potkrepila  ovu  tvrdnju,  Država  je  dostavila  kopije  novinskih članaka,  kao  i  kopiju  izveštaja  na  jednoj  stranici,  koji  je  jedan  policajac  iz Smoljana uputio svojim pretpostavljenima. U tom izveštaju od 14. januara 1999. navodi se kako sledi:

„Ovim   putem   izveštavam   da   sam   preko   trećeg   lica   dobio   sledeće informacije:

...[Izvesni] g. Daruiš Auni, građanin Sirije, drži propovedi nekim stanovnicima u [jednom] naselju [u Smoljanu].

On  deli  arapsku  literaturu  i  nudi  pomoć:  novac,  kao  i  meso  [obredno zaklanih  životinja],  Kurban.  Postoje  indicije  o  distribuciji  audio  kaseta  verskog sadržaja koje ljudi slušaju kod svojih kuća.“ 

64. Prvi podnosilac  predstavke  kategorički  je  demantovao  tvrdnju  da je  nudio  novac  ili  bilo  koji  drugi  podsticaj  kojim  bi  naveo  ljude  da  pohađaju njegovu nastavu veronauke. 

(f)   „Informacija“ Službe državne bezbednosti

65. Nakon rasprave  o  prihvatljivosti  i  suštini  spora  u  ovom  predmetu, Država  je  dostavila  „informaciju“  koju  je,  19.  januara  2001,  objavila  Služba državne bezbednosti, po svemu sudeći, za potrebe postupka u ovom predmetu. U toj informaciji su ponovljene optužbe koje je Država iznela na račun verskih aktivnosti  g.  Al-Našifa,  uključujući  i  tvrdnju  gđice  M.  o  tome  da  je  on  iz inostranstva  dobijao  novac  „u  koferima  punim  novčanica  od  100  američkih dolara“.

II RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA 

A Ustav

66. Članu 120 predviđa:

„(1) Sudovi ocenjuju zakonitost upravnih akata i odluka upravnih organa.

(2)  Fizička  i  pravna  lica  imaju  pravo  žalbe  na  sve  upravne  akte  i  odluke upravnih organa kojima su pogođeni, osim u slučajevima koji su izričito propisani u zakonu.“

B Zakon o upravnom postupku

67. Ovim zakonom utvrđena su opšta pravila koja se odnose na donošenje odluka upravnih organa, kao i na žalbe na te odluke. Prema članovima 33–35 i 37, sve odluke upravnih organa podležu preis- pitivanju od strane suda, osim, između ostalog, odluka „koje se direktno odnose na nacionalnu bezbednost i odbranu“. 

C Zakon o strancima iz decembra 1998. i događaji vezani za njegovu primenu i tumačenje

1. Zakon o strancima iz perioda koji se uzima u obzir 

68. U članu 40 (1) (2), u vezi sa članom 10 (1) (1), predviđeno je da ministar unutrašnjih poslova ili drugi zvaničnici koje on ovlasti mogu da ukinu dozvolu boravka strancu „u  slučaju  da  je  on  svojim  postupcima  ugrozio  bezbednost ili  interese  bugarske  države  ili  u  slučaju  da  postoje  informacije  o  tome  da  on postupa protiv bezbednosti zemlje“.

U  članu  42  predviđeno  je  da  ministar  unutrašnjih  poslova  ili  drugi zvaničnici  koje  on  ovlasti  mogu  da  nalože  deportaciju  stranca  u  slučaju  da „njegovo prisustvo u zemlji predstavlja ozbiljnu pretnju nacionalnoj bezbednosti ili javnom redu“.

69. U članu 44 (4), u onoj meri u kojoj je relevantan, predviđeno je kako sledi:

„Do [njegove] ... deportacije ... stranac može biti smešten u specijalizovanom centru, po nahođenju ministra unutrašnjih poslova ili drugih zvaničnika koje on ovlasti.“

70. U članu 47, koji je bio na snazi u periodu koji se uzima u obzir, bilo je predviđeno kako sledi:

„(1)  Povodom  naloga  izdatih  u  skladu  s  Prvim  delom  Glave  V  u  vezi  s uvođenjem upravnih mera koje se direktno odnose na nacionalnu bezbednost ne može se izjaviti žalba.

(2) U tim nalozima navodi se isključivo njihov pravni osnov.“

2. Primena i tumačenje

71. Bugarski sudovi  imali  su  različite  stavove  povodom  pitanja  da  li  je i  sâmo  navođenje  nacionalne  bezbednosti  kao  osnova  za  izdavanje  naloga  u skladu sa Zakonom o stranicama dovoljno da se žalba povodom takvog naloga proglasi neprihvatljivom ili je ipak potrebno podneti neke dokaze o tome da je nacionalna bezbednost zaista ugrožena (vidi gore stavove 38–41, kao i presudu Vrhovnog upravnog suda od 26. jula 2000, u predmetu br. 5155–I–2000).
72. Decembra 2000,  Parlament  je  usvojio  zakon  o  tumačenju  člana  47 Zakona o strancima, kojim je pojašnjeno da sud koji ispituje prihvatljivost žalbe na odluku upravnog organa u kojoj je kao pravni osnov naveden član 10 (1) (1) Zakona o strancima („koje se direktno odnose na nacionalnu bezbednost“) takvu žalbu  treba  automatski  da  proglasi  neprihvatljivom,  bez  prikupljanja  dokaza. Ustavni sud je, 29. maja 2001, iz formalnih razloga odbacio predlog 56 poslanika Parlamenta i sudija Vrhovnog upravnog suda da se taj interpretativni zakon, u onoj meri u kojoj je ovde relevantan, proglasi neustavnim.

3. Odluka Ustavnog suda od 23. februara 2001.

73. Ustavni sud je 23. februara 2001. doneo presudu po predstavci koju je podnelo 55  poslanika  Parlamenta  koji  su  smatrali  da  član  47  (1)  Zakona  o strancima treba ukinuti zbog toga što je neustavan i suprotan Konvenciji.
74. Ustavni sud  odluku  nije  mogao  da  donese  većinom  glasova  jer  je podjednak broj sudija glasao i za i protiv te predstavke. Prema praksi Ustavnog suda, u takvom slučaju se zahtev za brisanje neke odredbe zakona po pravilu tretira kao odbačen.
75. Sudije koje  su  zauzele  stav  da  član  47  (1)  nije  neustavan  i  suprotan Konvenciji smatrale su da Parlament ima ustavno ovlašćenje da isključi pravo na zahtev za preispitivanje od strane suda određenih kategorija odluka upravnih organa pod uslovom da ustavom zagarantovani legitimni cilj prevazilazi interese zaštite   osnovnih   prava   i   sloboda.   Nacionalna   bezbednost   prestavlja   takav legitimni  cilj.  Njena  zaštita  ima  prioritet  u  odnosu  na  zaštitu  individualnih prava i sloboda. U članu 47 (1) Zakona o strancima uzeta je u obzir činjenica da  u  slučaju  odluka  o  deportaciji  koje  se  temelje  na  razlozima  nacionalne bezbednosti  mogu  biti  ugroženi  poverljivi  podaci.  Želje  nekog  stranca  koji  je ugrozio bezbednost ili interese bugarske države ne mogu da imaju prednost nad pitanjima nacionalne bezbednosti. Osim toga, postoji mogućnost da se ministru unutrašnjih poslova ili Savetu ministara podnese žalba u upravnom postupku, što predstavlja dovoljan pravni lek. Što  se  tiče  Konvencije,  njenim  odredbama  je  dozvoljeno  ograničavanje ljudskih prava iz razloga nacionalne bezbednosti i nije predviđeno pravo žalbe sudu na odluke o deportaciji.
76. Sudije koje su tvrdile da je član 47 (1) neustavan smatrale su da načelo srazmernosti, koje se  podrazumeva  u  Ustavu,  nalaže  da  ograničenja  ustavnih prava ne mogu da prevazilaze okvire onoga što je strogo potrebno za ostvarenje legitimnog cilja kojem se teži i da to treba imati u vidu kada se radi o osnovnom značaju prava na pravni lek koje je ugrađeno u član 120 Ustava. Nesrazmerno je lišavati strance bilo kakve mogućnosti sudskog preispitivanja odluke o deportaciji. Interesi nacionalne bezbednosti su u dovoljnoj meri zaštićeni time što upravni organi mogu da nalože hitno izvršenje odluke o deportaciji, bez obzira na to što zahtev za preispitivanje od strane suda još nije rešen. Osim toga, nije tačno da postoji mogućnost podnošenja žalbe u upravnom postupku.
77. Ova druga grupa sudija takođe je smatrala da sporna odredba nije u skladu s Konvencijom,  prema  njenom  tumačenju  u  praksi  Evropskog  suda  za ljudska prava. Nepostojanje mogućnosti sudskog preispitivanja moglo bi da dovede do povreda člana 3 Konvencije ako je stranac deportovan u zemlju u kojoj mu preti opasnost od nečovečnog postupanja. Sudije su, pored ostalog, navele i sledeće:

„Zakonom o strancima dozvoljeno je držanje u pritvoru [stranca koji čeka na  deportaciju]  po  nahođenju  Ministarstva  unutrašnjih  poslova,  bez  vremen- skog ograničenja ... Ni ovaj niti bilo koji drugi zakon ne predviđa mogućnost preispitivanja ... [Međutim], Konvencija, u svom članu 5 stav 4, zahteva pravni lek ...

Deportacija ... može da predstavlja mešanje u porodični život [po članu 8 Konvencije].  Prema  tome,  mora  se  proceniti  da  li  je  takva  mera  neophodna  u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ...

Nacionalna   bezbednost   predstavlja   jednu   od   vrednosti   demokratskog društva, podjednako kao i osnovna prava  i slobode. Odredba domaćeg zakona bila  bi  suprotna  Konvenciji  kada  ne  bi  postojale  mere  zaštite  od  zloupotrebe  i samovolje upravnih organa. Ove mere zaštite moraju da budu propisane zakonom. Ravnotežu između osnovnih prava i javnog interesa u svakom predmetu mora da oceni sud ili neki drugi organ nezavisan od izvršne vlasti.“

 4. Izmene i dopune Zakona o strancima iz aprila 2001. godine

78. Aprila 2001, izvršena je izmena i dopuna Zakona o strancima. Tada je uvedena mogućnost  da  se  ministru  unutrašnjih  poslova  podnese  žalba  u upravnom  postupku  (izmenjeni  i  dopunjeni  član  46).  U  novom  članu  44  a, propisano je da stranac ne sme da bude proteran u zemlju u kojoj su mu ugroženi život, sloboda ili fizički integritet.

Ostalo je na snazi pravilo kojim je propisano da odluke koje se temelje na  razlozima  nacionalne  bezbednosti  ne  moraju  da  budu  obrazložene  i  ne podležu  preispitivanju  od  strane  suda  (član  46  (2)  i  (3)).  Zakon  ne  nalaže nikakvo razmatranje pitanja da li bi odluka o deportaciji predstavljala mešanje u porodični život stranca i, ako bi, da li je postignuta pravična ravnoteža između javnog interesa i prava dotičnog pojedinca. 

D. Zakon o verskim zajednicama iz 1949. godine i Statut muslimanske verske zajednice u Bugarskoj

79. Članovima 6  i  30  Zakona  o  verskim  zajednicama  je,  pored  ostalog, predviđeno  i  to  da  statut  i  pravilnik  verske  zajednice  budu  dostavljeni  na odobrenje  Savetu  ministara  ili  jednom  od  potpredsednika  vlade.  U  slučaju da ti akti sadrže odredbe koje su u suprotnosti sa zakonom, javnim redom ili moralom, Savet ministara može da zatraži njihovu izmenu i dopunu ili da odbije da ih odobri.
80. U članu  30  takođe  je  propisano  da  statutom  i  pravilnikom  verske zajednice moraju da budu uređena sva pitanja koja se odnose na njeno finansiranje i internu samoregulativu, u onoj meri u kojoj ta pitanja nisu uređena Zakonom o verskim zajednicama. Zakon o verskim zajednicama ne sadrži odredbe kojima se uređuje nastava veronauke, izuzev člana 14 koji se odnosi na otvaranje srednjih škola i ustanova visokog obrazovanja za obuku sveštenika.
81. Statut muslimanske  verske  organizacije  u  Bugarskoj,  koji  je  bio  na snazi  u  periodu  koji  se  uzima  u  obzir,  usvojen  je  na  nacionalnoj  konferenciji muslimanskih   vernika,   održanoj   23.   oktobra   1997.   Taj   statut   odobrio   je potpredsednik vlade, 28. oktobra 1997.
82. U članovima  13  i  21  tog  Statuta  predviđeno  je  postojanje  lokalnih muslimanskih   odbora   (настоятелства)   i   Oblasnih   muslimanskih   saveta (районни   мюсюлмански   съвети),   koji   su,   pored   ostalog,   zaduženi   i   za organizovanje časova posvećenih proučavanju Kurana. 

E.Okvirni koncept nacionalne bezbednosti 

83. Država se u svojim podnescima pozvala na Okvirni koncept nacionalne bezbednosti, odnosno deklaraciju koju je Parlament usvojio aprila 1998. godine. Država je citirala  odlomke  iz  deklaracije  u  kojima  je  nacionalna  bezbednost definisana tako da podrazumeva sledeće:

„...zaštita  osnovnih  prava  i  sloboda  bugarskih  građana,  odbrana  državnih granica, teritorijalnog integriteta i nezavisnosti, ... i demokratsko funkcionisanje javnih i privatnih ustanova kako bi se obezbedilo očuvanje i unapređenje dobrobiti društva i nacije.“

U  okvirnom  konceptu  dalje  je  ukazano  na  moguće  pretnje  nacionalnoj bezbednosti, pri čemu je, pored ostalog, navedeno i sledeće:

„Usled  produbljivanja  društveno-ekonomskih  razlika  u  Evropi,  pojavila  se nova  vrsta  nesigurnosti,  kao  i  novi  rizici.  Pojavili  su  se  sukobi  na  nacionalnoj, verskoj  i  društvenoj  osnovi  ...  Verske  i  nacionalne  zajednice,  od  kojih  su  neke u sukobu, koegzistiraju u jugoistočnoj Evropi. Otkako su stvorene nove države, određene  zajednice  ispoljile  su  tendenciju  ka  izolovanosti.  To  je  dovelo  do dramatičnog   porasta   regionalnih   pretnji   našoj   nacionalnoj   bezbednosti.... Verski i nacionalni ekstremizam utiče na lokalne zajednice koje nemaju snažnu demokratsku tradiciju...“

PRAVO

I. PRETHODNI PRIGOVORI DRŽAVE

84. Država je stavila prigovor da nisu iscrpeni domaći pravni lekovi jer povodom naloga br. 503 nije izjavljena žalba, da drugi i treći podnosilac pred- stavke nisu pokrenuli nikakav postupak, kao i da se prvi podnosilac predstavke pred domaćim sudovima nije žalio u vezi sa svojim porodičnim životom ili verskim slobodama, izuzev u žalbi od 21. juna 1999, upućenoj sudu koji nije bio nadležan za njeno rešavanje.
85. Podnosioci predstavke  okarakterisali  su  kao  neosnovan  prigovor Države u vezi s iscrpljenošću domaćih pravnih lekova i pozvali se na svoje žalbe po članu 13 Konvencije.
86. Sud konstatuje da su prvi podnosilac predstavke i njegov branilac pod- neli brojne žalbe  sudovima  i  drugim  nadležnim  organima.  Međutim,  pošto  je kao osnov za preduzimanje spornih mera navedena nacionalna bezbednost, ni- jedna od ovih žalbi nije razmotrena (vidi gore stavove 35–46). Država nije obja- snila zašto smatra da bi podnosioci predstavke imali više šanse da njihova žalba bude razmotrena da su podneli još jednu žalbu u ime sve trojice, da su osporili nalog br. 503 ili da su u tekstu svojih podnesaka dodatni naglasak stavili na svoj porodični život i verska prava. Sud dalje konstatuje da se prigovor na osnovu člana 35 stav 1 Konvencije mora proglasiti neprihvatljivim.
87. U svojim  zapažanjima  u  vezi  sa  suštinom  spora,  Država  je  stavila još  jedan  prigovor,  iznoseći  optužbu  da  su  podnosioci  predstavke  počinili zloupotrebu  zato  što  Sud  nisu  blagovremeno  obavestili  o  činjenici  da  su  gđa Saleh i njena deca Bugarsku napustili 29. juna 2000. godine.
88. G. Grozev,  advokat  podnosilaca  predstavke,  objasnio  je  da,  iako  je već u proleće 2000. saznao za finansijske poteškoće s kojima je gđa Saleh bila suočena u Smoljanu, kao i za njenu okvirnu zamisao da napusti Bugarsku, on o tome nije razgovarao s prvim podnosiocem predstavke, koji se nalazio u Siriji. Advokat se nadao da će to učiniti u Strazburu, pre početka rasprave. Međutim, konzulat Francuske u Damasku nije razmotrio zahtev g. Al-Našifa za izdavanje vize.  Budući  da  na  samoj  raspravi  advokat  nije  bio  siguran  u  pogledu  tačnih činjenica, on se radije opredelio za to da prvo raščisti činjenice, pa da onda o tome obavesti Sud. On je, na sopstvenu inicijativu, tako i učinio odmah nakon rasprave.
89. Premda smatra da predstavka koja je namerno zasnovana na opisu či- njeničnog stanja iz kojeg su izostavljeni događaji od ključnog značaja može, u načelu, da predstavlja zloupotrebu prava na predstavku u smislu člana 35 stav 3 Konvencije, Sud ne smatra da je utvrđeno da se u ovom predmetu radilo o takvoj situaciji,  imajući  u  vidu  fazu  postupka,  činjenicu  da  su  se  informacije  koje  su navodno zatajene odnosile isključivo na novi razvoj događaja posle deportacije koja  je  predmet  žalbe,  kao  i  imajući  u  vidu  objašnjenje  advokata  podnosilaca predstavke.

Prema tome, prigovori Države se odbacuju.

II NAVODNA POVREDA ČLANA 5 STAVA 4 KONVENCIJE

90. Prvi podnosilac predstavke žalio se na osnovu člana 5 stav 4 Konvenci- je na to da bugarskim zakonom nije bilo predviđeno sudsko preispitivanje njego- vog odvođenja u pritvor, na to da je držan u izolaciji, kao i na to da nije mogao da se vidi sa svojim advokatom.

U članu 5 stav 4 propisano je kako sledi:

„Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno  ispitati  zakonitost  lišenja  slobode  i  naložiti  puštanje  na  slobodu  ako  je lišenje slobode nezakonito.“

91. Država je  tvrdila  da  je  planirano  da  pritvor  pred  deportaciju  traje toliko kratko da se obično ne traži sudsko preispitivanje, kao i da bugarske vlasti nisu bile odgovorne za to što deportaciju g. Al-Našifa nije bilo moguće izvršiti odmah nakon hapšenja.
92. Sud ponavlja da svako ko je lišen slobode ima pravo na to da sud ispita zakonitost lišenja slobode,  bez  obzira  na  dužinu  trajanja  pritvora.  Zahtev  iz Konvencije da čin lišenja slobode treba da podleže ispitivanju od strane suda od elementarnog je značaja u kontekstu osnovne svrhe člana 5 Konvencije, a to je da se obezbedi zaštita od samovoljnog postupanja. Tu se podjednako radi o zaštiti fizičke slobode pojedinaca, kao i o njihovoj ličnoj bezbednosti.

Dotično lice treba da ima pristup sudu, kao i mogućnost da bude sasluša- no lično ili putem nekakvog oblika zastupanja (vidi predmete De Wilde, Ooms and Versyp v. Belgium, presuda od 18. juna 1971, Series A No. 12, st. 73–76, Win- terwerp v. the Netherlands, presuda od 24. oktobra 1979, Series A No. 33, st. 60 i 61, Kurt v. Turkey, presuda od 25. maja 1998, Reports of Judgments and Decisions 1998–III, st. 123, kao i Varbanov v. Bulgaria, br. 31365/96, ECHR 2000–X, st. 58).

93. U ovom predmetu je neosporno da u bugarskom zakonu ne postoji mogućnost žalbe sudu  na  odluke  o  pritvoru  pred  deportaciju  u  slučajevima kada je nalog za deportaciju izdat po osnovu nacionalne bezbednosti (vidi gore stavove 67–70, 77 i 78). Kao posledica toga, prvi podnosilac predstavke uzalud je pokušavao da izdejstvuje da sud ispita zakonitost njegovog pritvaranja (vidi gore stavove 42–45).
94. U skladu s relevantnim pravom i praksom, odluka o tome da li se u nalogu za deportaciju ili pritvor treba pozvati na nacionalnu bezbednost – što za posledicu ima  automatsko  isključivanje  mogućnosti  bilo  kakvog  ispitivanja zakonitosti od strane studa – u potpunosti se donosi po nahođenju Ministarstva unutrašnjih poslova. Nijedan sud nema ovlašćenje da ispituje zakonitost pritvora. U samom nalogu za pritvor, kao što je to slučaj u ovom predmetu, nije navedeno nikakvo obrazloženje (vidi gore stavove 68–72). Štaviše, g. Al-Našif je u pritvoru držan praktično u izolaciji i nije mu bilo dozvoljeno da se sastane s advokatom i  razgovara  o  bilo  kom  eventualnom  pravnom  leku  kojim  bi  osporio  mere preduzete protiv njega.

Takva situacija nije u skladu sa članom 5 stav 4 Konvencije i njegovom osnovnom svrhom, a to je da se pojedinci zaštite od samovoljnog postupanja. Nacionalne vlasti ne mogu da se oslobode delotvorne kontrole zakonitosti pri- tvora kad god im padne na pamet da tvrde da su u neki slučaj umešani elementi nacionalne bezbednosti i terorizma (vidi predmet Chahal v. the United Kingdom, presuda od 15. novembra 1996, Reports 1996–V).

95. U predmetu Chahal, Sud je ustanovio da čak i ako se koristi poverljivi materijal koji se odnosi na nacionalnu bezbednost, to vlasti ne oslobađa efektivne pravosudne kontrole pritvora. Sud je ocenio kao značajan podatak da u drugim zemljama postoje tehnike koje se mogu upotrebiti kako bi se otklonila opravdana bojazan u pogledu bezbednosti, u smislu prirode i izvora obaveštajnih podataka, i pojedincu ujedno u znatnoj meri pružile procesne garancije.
96. U kasnijim predmetima (vidi, na primer, Jasper v. the United Kingdom, br. 27052/95, koji nije objavljen), Sud je konstatovao da je, po donošenju presude u predmetu Chahal i presude u predmetu Tinnelly v. the United Kingdom (10. jul 1998, Reports 1998–IV), Ujedinjeno Kraljevstvo uvelo zakone kojima je propisalo imenovanje   „specijalnog   branioca“   u   određenim   slučajevima   vezanim   za nacionalnu bezbednost (Zakon o posebnoj komisiji za žalbe u oblasti imigracije iz 1997. i Zakon o Severnoj Irskoj iz 1998).
97. Bez iznošenja mišljenja o usklađenosti prethodno navedenog sistema s Konvencijom u  sadašnjem  kontekstu,  Sud  konstatuje  da,  kao  i  u  prethodno navedenom  predmetu  Chahal,  postoje  sredstva  koja  se  mogu  upotrebiti  kako bi  se  otklonila  opravdana  bojazan  u  pogledu  bezbednosti,  a  pojedincu  ipak  u znatnoj meri pružile procesne garancije.
98. Međutim, u  ovom  predmetu,  g.  Al-Našifu  nisu  bile  pružene  čak  ni osnovne garancije, niti je on uživao zaštitu koju predviđa član 5 stav 4 Konvenci- je u slučajevima lišenja slobode.

Prema tome, došlo je do povrede člana 5 stav 4 Konvencije.

III. NAVODNA POVREDA ČLANA 8 KONVENCIJE

99. Sva tri  podnosioca  predstavke  žalili  su  se  da  je  bilo  samovoljnog mešanja  u  njihovo  pravo  na  poštovanje  porodičnog  života  suprotno  članu  8 Konvencije, kojim je propisano kako sledi:

„1. Svako ima pravo na poštovanje svog ... porodičnog života ...

2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i  neophodno  u  demokratskom  društvu  u  interesu  nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda  i  kriminala,  zaštite  zdravlja  ili  morala,  ili  radi  zaštite  prava  i  sloboda drugih.“

A. Argumenti stranaka

1. Podnosioci predstavke

 a) Sporne činjenice 

100. Prvi podnosilac  predstavke  kategorički  je  demantovao  da  je  ikada bio umešan u bilo kakvu nezakonitu radnju i tvrdio je da su optužbe o njegovoj povezanosti  s  fundamentalističkim  organizacijama  koje  propovedaju  nasilje izmišljene  i  da  nisu  potkrepljene  nikakvim  pouzdanim  dokazima  (vidi  gore stavove  49–65).  Osim  toga,  Država  nije  tvrdila  da  postoje  drugi,  poverljivi dokazi.
101. Podnosioci predstavke usprotivili su se načinu na koji je zastupnik Države pokušala da „progura“ dokaze, čitajući na usmenoj raspravi odlomke iz dokumenata koje nije podnela Sudu. Kad su ti dokumenti kasnije podneti Sudu, ispostavilo se da se radi o izjavama sastavljenim za potrebe ovog postupka pred Sudom, koje su bile pune neodređenih uopštavanja i preuveličavanja, bez ikakvog kredibiliteta, poput izjava o „stotinama hiljada dolara..., jednom ... čak dvadeset hiljada“ u kući prvog podnosioca predstavke, koji su stizali u „novčanicama od 100 američkih dolara“. Štaviše, u informaciji Službe državne bezbednosti nalaze se netačne tvrdnje, poput onih koje se odnose na fondacije Tajba i Iršad.

Prema mišljenju podnosilaca predstavke, stvarne činjenice su pokazale da je proterivanje g. Al-Našifa imalo za cilj da se stane na put njegovim zakonitim verskim aktivnostima.

 b) Pravna argumentacija

102. Pozivajući se na sudsku praksu Suda, podnosioci predstavke naveli su da oni imaju pravo na zaštitu po članu 8 Konvencije, budući da čine jednu porodicu, da su,  u  svim  periodima  koji  se  uzimaju  u  obzir,  neprekidno  živeli zajedno i da su finansijski zavisili jedni od drugih. Postojanje pravog porodičnog života između podnosilaca predstavke ne može se osporiti isključivo na osnovu argumenta da je g. Al-Našif imao i drugi, verski brak. U kulturnim tradicijama mnogih naroda, takva situacija nije neuobičajena.
103. Nakon što  su,  1992.  godine,  bili  prinuđeni  da  napuste  Kuvajt,  gđa Saleh i g. Al-Našif, kao apatrid, nisu mogli da uspostave snažne veze ni s jednom zemljom osim Bugarske, gde su zasnovali svoj dom i porodični život. Podnosioci predstavke  tražili  su  od  Suda  da  uvaži  argument  o  tome  da  ako  se  jedino zakonito prebivalište koje je par pronašao nalazi u zemlji s kojom nijedno od njih prethodno nije imalo nikakve veze, onda proterivanje jednog od njih iz te zemlje predstavlja mešanje u njihova prava po članu 8 Konvencije. Oni su tvrdili da  deportacija  g.  Al-Našifa  predstavlja  ozbiljno  mešanje  u  njihov  porodični život. Ta porodica nikada nije živela u Siriji i nije imala nikakve stvarne veze s tom zemljom. Štaviše, posle deportacije g. Al-Našifa, oni su, zbog ekonomskih i  pravnih  prepreka,  bili  sprečeni  da  novi  porodični  dom  zasnuju  u  Siriji  ili  u Jordanu.  Međunarodne  organizacije  i  države  izvestile  su  da  je  stanje  ljudskih prava u Siriji nepodnošljivo, pogotovo za strance i apatride.
104. Podnosioci predstavke  tvrdili  su  da  je  mešanje  u  njihov  porodični život bilo utemeljeno na zakonskim odredbama kojima nedostaju jasnoća i pred- vidivost, koje su predviđene pojmom zakonitosti koji je ugrađen u Konvenciju, i izvršeno putem samovoljnih naloga u kojima nije bilo navedeno nikakvo obrazloženje. Prema Zakonu o strancima, Ministarstvo unutrašnjih poslova ovlašćeno je  da  deportuje  lica  koja  nikada  nisu  osuđivana  ili  koja  nikada  nisu  bila  pod istragom,  i  to  na  osnovu  naloga  izdatih  bez  ikakvog  ispitivanja  dokaza,  bez mogućnosti   vođenja   raspravnog   postupka   i   bez   ikakvog   obrazloženja,   uz istovremeno izdavanje saopštenja za javnost u kojima je to lice okarakterisano kao „pretnja nacionalnoj bezbednosti“.
105. Pored toga, takvo mešanje bilo je nesrazmerno i neopravdano. Nije bilo nikakve potrebe  za  deportacijom  prvog  podnosioca  predstavke  jer  on nikada  nije  počinio  nikakvo  krivično  delo.  G.  Al-Našif  se  nikada  nije  bavio nikakvom nezakonitom ili opasnom delatnošću. Njegova nastava veronauke ni na koji način nije predstavljala bilo kakvu pretnju. Osim toga, odluke vlasti bile su u načelu neispravne jer u njima nikada nije bila procenjena ravnoteža koja je morala da bude uspostavljena između ciljeva deportacije kojima se težilo i prava podnosilaca predstavke na poštovanje njihovog porodičnog života, uključujući –  kao  bitne  faktore  –  interese  dece,  odnosno  drugog  i  trećeg  podnosioca predstavke, i činjenicu da je prvi podnosilac predstavke apatrid.

Podnosioci predstavke na kraju su ponovili da su zbog mešanja u njihov porodični život zapali u ozbiljne nevolje.

2. Drzava

a) Sporne činjenice 

106. Država je  iznela  brojne  optužbe  na  račun  verskih  aktivnosti  prvog podnosioca predstavke i kao dokaze za to dostavila je izjave gđice M, informaciju Službe državne bezbednosti, isečke iz novinskih članaka i druge dokumente (vidi gore stavove 49–65). Država nije komentarisala prigovore podnosilaca predstavke u vezi s pouzdanošću tih dokaza.

 b) Pravna argumentacija

107. Država je  smatrala  da  između  prvog  podnosioca  predstavke  i  gđe Saleh i njihove dece nije postojao porodični život u smislu člana 8 Konvencije pošto g. Al-Našif nije dokazao da je bio u zakonitom braku s gđom Saleh i pošto je često odsustvovao iz porodičnog doma jer je zaključio drugi brak. Te činjenice su navodno ukazivale na nedostatak emotivne ili porodične veze između g. Al- Našifa i njegove dece.

108. U svakom slučaju, nije bilo mešanja u porodični život podnosilaca predstavke. G. Al-Našif i gđa Saleh nisu imali snažne veze s Bugarskom jer su u Bugarsku došli kao već odrasli ljudi i tamo su proveli samo sedam godina. Gđa Saleh nije radila u Bugarskoj, njeni kontakti bili su ograničeni isključivo na lica arapskog porekla i ona se nije potrudila da se uklopi u lokalnu zajednicu. Njihova deca, drugi i  treći  podnosilac  predstavke,  bila  su  u  mlađem  i  prilagodljivom uzrastu. Uprkos tome što su imala bugarsko državljanstvo, bilo je očigledno da će  na  njihov  pravni  status  uticati  status  njihovih  roditelja,  koji  su  bili  njihovi staratelji. Osim toga, činjenica da su gđa Saleh i deca Bugarsku napustili juna 2000 godine potvrđuje da oni nisu bili vezani za Bugarsku.

U podnesku Države nije bilo dokaza o bilo kakvim preprekama za život te porodice u Siriji ili u Jordanu. Tvrdnja podnosilaca predstavke da je njihov povratak u Kuvajt bio nemoguć takođe nije dokazana.

109. Kao alternativu tome, Država je navela da ako Sud smatra da je ipak bilo mešanja, svako takvo mešanje bilo je zakonito i opravdano.
110. Nalog za  deportaciju  izdat  je  u  skladu  s  relevantnim  zakonom  i njegov  cilj  bila  je  zaštita  nacionalne  bezbednosti.  Iako  sâm  zakon  ne  sadrži definiciju ovog pojma, taj pojam je pojašnjen u Okvirnom konceptu nacionalne bezbednosti, koji je Parlament usvojio 1998. godine (vidi gore stav 83).

Štaviše, g. Al-Našif je, nakon učešća na seminaru 1997. godine, kao i u drugim  prilikama,  bio  upozoren  da  ne  nastavlja  da  se  bavi  svojim  verskim aktivnostima.

Na osnovu prethodno navedenog, Država je smatrala da je zakon dovoljno jasan i da je g. Al-Našif mogao da shvati eventualne posledice svojih postupaka.

111. U podnesku Države, mešanje je nadalje okarakterisano kao srazmerno legitimnom cilju kojem se težilo.

Država je naglasila bitan aspekt ovog predmeta u regionalnom kontekstu Balkana, gde mere aktivne zaštite verske tolerancije imaju ključni značaj. Posebno u Bugarskoj, usled brojnih faktora – kao što su prekidi u tradicijama zajednica, prouzrokovani decenijama totalitarne vlasti – verska svest stanovništva trenutno je veoma nestabilna i neustaljena. Stoga su zajednice u opštem smislu, a posebno muslimanska zajednica, podložne uticajima. Neophodno je da one budu zaštićene od islamskog fundamentalizma.

U takvim okolnostima, vlasti su aktivnosti g. Al-Našifa opravdano svrstale u „nezakonite verske aktivnosti ... kojima su prekršeni nacionalni interesi, kao i prava verskih, etničkih i manjinskih grupa na očuvanje nacionalnih i kulturnih vrednosti i tradicija“ (vidi gore stav 39).

B Ocena Suda

1. Da li je postojao „porodični život“ u smislu člana 8 Konvencije?  

112. Postojanje odnosno  nepostojanje  „porodičnog  života“  u  suštini  je pitanje činjeničnog stanja, koje zavisi od realne mogućnosti ostvarivanja bliskih ličnih veza u praksi (vidi predmet K. and T. v. Finland [GC], br. 25702/94, ECHR 2001–VII, st. 150).

Uprkos tome, iz pojma porodice na kojem se temelji član 8 proističe da je dete rođeno u bračnoj zajednici ipso jure sastavni deo te veze; prema tome, od  trenutka  detetovog  rođenja  i  na  osnovu  same  te  činjenice,  između  njega  i njegovih roditelja postoji veza koja predstavlja „porodični život“ i koju kasniji događaji ne mogu da prekinu, osim u izuzetnim slučajevima (vidi Berrehab v. the Netherlands, presuda od 21. juna 1988, Series A No. 138, str. 14, st. 21, Hokkanen v. Finland, presuda od 23. septembra 1994, Series A No. 299–A, str. 19, st. 54, Gül v. Switzerland, presuda od 19. februara 1996, Reports 1996, st. 32, kao i Ciliz v. the Netherlands, br. 29192/95, st. 59 i 60, ECHR 2000–VIII).

Što se tiče odnosa između jednog para, „porodični život“ obuhvata poro- dice koje su rezultat braka, kao i de facto veze. Prilikom odlučivanja o tome da li za neku vezu može da se kaže da predstavlja „porodični život“, tu može biti relevantan  određeni  broj  faktora,  uključujući  i  zajednički  život  dotičnog  para, dužinu trajanja njihove veze, kao i to da li su oni pokazali međusobnu privrže- nost tako što su dobili decu ili na neki drugi način (vidi Kroon and Others v. the Netherlands,  presuda  od  27.  oktobra  1994,  Series  A  No.  297–C,  str.  55–56,  st. 30, kao i X, Y and Z v. the United Kingdom, presuda od 22. aprila 1997, Reports 1997–II, st. 36).

113. U ovom predmetu, g. Al-Našif i gđa Saleh su, 1992. godine, iz Kuvajta zajedno došli u  Bugarsku  kao  bračni  par  i  očigledno  su  tako  i  posmatrani  za sve potrebe. Rodilo im se dvoje dece, 1993. i 1994. godine. Iako je g. Al-Našif sklopio verski brak s drugom ženom, gđicom M, taj brak nije bio pravno važeći u  Bugarskoj.  Nadalje,  ne  postoje  odlučujući  dokazi  koji  potkrepljuju  tvrdnju Države da su gđica M. i prvi podnosilac predstavke zajedno živeli u Smoljanu. U svakom slučaju, gđica M. je u tom gradu boravila manje od godinu dana. G. Al- Našif je u Smoljanu nastavio da živi sa svojom suprugom, gđom Saleh, i njihovo dvoje dece sve do trenutka kada je uhapšen 1999. godine (vidi gore stavove 11 i 14–20).

Prema  tome,  nisu  postojale  izuzetne  okolnosti  koje  su  mogle  da  unište porodičnu vezu između prvog podnosioca predstavke i njegove dece, drugog i trećeg podnosioca predstavke. Pored toga, g. Al-Našif i gđa Saleh se nisu rastali.

 2. Da li je bilo mešanja u porodični život podnosilaca predstavke?

114. Sud primećuje  da  pravo  stranca  na  ulazak  ili  boravak  u  nekoj određenoj   zemlji,   nije,   kao   takvo,   zagarantovano   Konvencijom.   Prema ustanovljenom međunarodnom pravu i s obzirom na njene obaveze po osnovu potpisanih  međunarodnih  ugovora,  država  ima  pravo  da  kontroliše  ulazak  na svoju teritoriju lica koja nisu njeni državljani (vidi, pored ostalih pravnih izvora, predmet Boultif v. Switzerland, br. 54273/00, ECHR 2001–IX, st. 39). Što se tiče pitanja imigracije, ne može se smatrati da član 8 državi nameće opštu obavezu da poštuje izbor bračnih parova u pogledu zemlje u kojoj će kao bračni par boraviti i  da  odobri  ponovno  ujedinjenje  porodice  na  svojoj  teritoriji  (vidi  prethodno navedenu presudu u predmetu Gül, st. 38).

Međutim, udaljavanje lica iz zemlje u kojoj žive bliski članovi njegove po- rodice može da predstavlja kršenje prava na porodični život, koje je garantovano u članu 8 stav 1 Konvencije (vidi prethodno navedenu presudu u predmetu Bo- ultif).

115. U ovom predmetu je neosporno da je prvi podnosilac predstavke bio apatrid i da su on i njegova supruga, gđa Saleh, koja je, po svoj prilici, i sama bila apatrid, imali zakoniti boravak u Bugarskoj, na osnovu dozvola stalnog boravka. Ovaj par se u Bugarsku preselio 1992, nedugo nakon venčanja, i tamo je zakonito zasnovao svoj dom. Njihova deca, drugi i treći podnosilac predstavke, rođena su u Bugarskoj, stekla su bugarsko državljanstvo i tamo su pošla u školu.

Prema  tome,  deportacija  g.  Al-Našifa,  1999.  godine,  predstavljala  je mešanje u porodični život podnosilaca predstavke.

116. Takvim mešanjem  Konvencija  će  biti  prekršena  ako  nisu  ispunjeni uslovi iz stava 2 člana 8. Prema tome, neophodno je utvrditi da li je to mešanje bilo „u skladu sa zakonom“, da li je motiv za to bio jedan legitimni cilj ili više takvih ciljeva koji su ovim stavom predviđeni i da li je bilo „neophodno u demo- kratskom društvu“.

3. Da li je mešanje bilo „u skladu sa zakonom“?  

117. Neosporno je – i Sud to uvažava – da su nalozi br. 503 i 504 bili za- snovani na relevantnom domaćem pravu.
118. Međutim, podnosioci  predstavke  su  tvrdili  da  važećem  zakonu nedostaju  jasnoća  i  predvidivost,  koje  su  predviđene  pojmom  zakonitosti  koji je  ugrađen  u  Konvenciju,  jer  je,  prema  tom  zakonu,  Ministarstvo  unutrašnjih poslova ovlašćeno da deportuje lica koja nikada nisu osuđivana ili koja nikada nisu bila pod istragom, i to na osnovu rešenja izdatih bez ispitivanja dokaza, bez mogućnosti vođenja raspravnog postupka i bez obrazloženja.
119. Sud ponavlja  da  izraz  „u  skladu  sa  zakonom“  podrazumeva  da pravni  osnov  mora  da  bude  „dostupan“  i  „predvidiv“.  Posledice  nekog  pravila su „predvidive“ ako je ono u dovoljnoj meri precizno formulisano da svakom pojedincu  omogućava  da  –  po  potrebi,  uz  odgovarajući  savet  –  reguliše  svoje ponašanje. 

Pored toga, u domaćem pravu mora da postoji izvesna mera pravne za- štite od samovoljnog mešanja javnih vlasti u prava koja su zaštićena Konven- cijom.  Bilo  bi  suprotno  vladavini  prava  da  zakonom  dato  diskreciono  pravo izvršne vlasti, u oblastima koje utiču na osnovna prava, bude iskazano u smislu nesputanih diskrecionih ovlašćenja. Shodno tome, u zakonu mora da bude na- veden obim svakog takvog diskrecionog prava koje se daje nadležnim organi- ma, kao i da dovoljno jasno bude preciziran način vršenja tog prava, s obzirom na  legitimni  cilj  dotične  mere,  kako  bi  pojedinac  na  odgovarajući  način  bio zaštićen od samovoljnog mešanja (vidi predmete Amann v. Switzerland [GC], br. 27798/95, ECHR 2000–II, st. 55 i 56, Rotaru v. Romania [GC], br. 28341/95, ECHR 2000–V, st. 55–63, Hasan and Chaush v. Bulgaria [GC], br. 30985/96, ECHR 2000–XI, kao i Klass and Others v. Germany, presuda od 6. septembra 1978, Series A No. 28).

120. Država je iznela stav da iako Zakon o strancima ne ograničava sluča- jeve u kojima se neko lice može smatrati pretnjom nacionalnoj bezbednosti, što bi iziskivalo njegovu deportaciju, izraz „nacionalna bezbednost“ pojašnjen je u Okvirnom konceptu nacionalne bezbednosti (vidi gore stav 83).
121. Sud ponavlja  da,  što  se  tiče  kriterijuma  koji  se  odnosi  na  kvalitet zakona, ono što se zahteva u smislu mera zaštite će, makar u izvesnom stepenu, zavisiti od prirode i obima dotičnog mešanja (vidi predmet P. G. and J. H. v. the United Kingdom, br. 44787/98, ECHR 2001–IX, st. 46).

Sud smatra da zahtev koji se odnosi na „predvidivost“ zakona ne zadire toliko  daleko  da  države  primorava  da  donesu  zakonske  odredbe  u  kojima  će detaljno  biti  nabrojane  sve  vrste  ponašanja  koje  mogu  da  uzrokuju  odluku  o deportaciji pojedinca iz razloga nacionalne bezbednosti. Po prirodi stvari, pretnje nacionalnoj bezbednosti mogu biti različitog karaktera i mogu biti nepredviđene ili se teško mogu unapred definisati.

122. Međutim, moraju da postoje mere zaštite kojima će se obezbediti da se diskreciono pravo koje je dato izvršnoj vlasti vrši u skladu sa zakonom i da se ne zloupotrebljava.
123. Čak i u slučaju da je nacionalna bezbednost zaista ugrožena, koncepti zakonitosti i vladavine prava u demokratskom društvu nalažu da mere koje utiču na osnovna ljudska prava budu podvrgnute nekom obliku raspravnog postupka pred nezavisnim telom  nadležnim  za  ispitivanje  razloga  za  donošenje  odluke, kao i relevantnih dokaza, po potrebi uz odgovarajuća procesna ograničenja koja se  odnose  na  upotrebu  poverljivih  informacija  (vidi  presude  navedene  gore  u stavu 119).
124. Pojedinac mora  da  bude  u  mogućnosti  da  ospori  tvrdnju  izvršne vlasti o ugroženosti nacionalne bezbednosti. Premda će ocena izvršne vlasti o tome  šta  predstavlja  pretnju  nacionalnoj  bezbednosti  svakako  imati  značajnu težinu,  nezavisni  organ  mora  da  bude  u  mogućnosti  da  reaguje  na  slučajeve kada pozivanje na ovaj koncept nema realno utemeljenje u činjenicama ili kada otkriva tumačenje „nacionalne bezbednosti“ koje je samovoljno, nezakonito ili suprotno zdravom razumu.

Bez postojanja takvih mera zaštite, policija ili drugi državni organi mogli bi samovoljno da krše prava koja su zaštićena Konvencijom.

125. U ovom predmetu, prvobitni predlog za deportaciju g. Al-Našifa dali su policija i tužilac u Smoljanu (vidi gore stav 21). Tačno je da su organi tužilaštva u Bugarskoj odvojeni i strukturno nezavisni od izvršne vlasti. Međutim, Država nije dostavila podatke  o  tome  da  je  sprovedena  bilo  kakva  nezavisna  istraga. Tužilac  nije  postupio  u  skladu  s  bilo  kojom  utvrđenom  procedurom,  već  je predmet  jednostavno  prosledio  policiji.  Organ  nadležan  za  donošenje  odluke bio je direktor Odeljenja za pasoše Ministarstva unutrašnjih poslova (vidi gore stav 22).
126. Pored toga, odluka o deportaciji g. Al-Našifa doneta je bez otkrivanja bilo kakvih razloga podnosiocima predstavke, njihovom advokatu ili bilo kom nezavisnom organu nadležnom za ispitivanje te stvari.

Prema   bugarskom   zakonu,   Ministarstvo   unutrašnjih   poslova   bilo   je ovlašćeno da izdaje naloge za deportaciju, koji predstavljaju mešanje u osnovna ljudska prava, bez vođenja bilo kakve vrste raspravnog postupka, bez navođenja bilo kakvih razloga i bez ikakve mogućnosti žalbe nezavisnom organu.

127. Izuzetno je značajno to što je prethodno pomenuti pravni režim bio predmet osporavanja u Bugarskoj i da su, u tom smislu, stavovi u pravosuđu bili podeljeni.

Gradski sud u Sofiji i Vrhovni upravni sud su, u nekim slučajevima, odbili da  prihvate  nepotkrepljene  tvrdnje  izvršne  vlasti  u  neobrazloženim  odlukama donetim  na  osnovu  Zakona  o  strancima.  Neki  poslanici  Parlamenta  i  sudije Vrhovnog  upravnog  suda  smatrali  su  da  je  postojeći  pravni  režim  neustavan (vidi gore stavove 38, 71 i 72).

Prilikom  ocenjivanja  zahteva  kojim  je  osporena  ustavnost  pomenutog pravnog  režima,  Ustavni  sud  nije  mogao  da  donese  većinsku  odluku  jer  je polovina sudija iznela stav da je nepostojanje mogućnosti u bugarskom zakonu za sudsko preispitivanje odluka o deportaciji u slučajevima u kojima se Ministarstvo unutrašnjih  poslova  pozvalo  na  „nacionalnu  bezbednost“  suprotno  Ustavu  i Konvenciji, jer je takav pravni režim izvršnoj vlasti dao nesputano diskreciono pravo i otvorio vrata mogućim zloupotrebama (vidi gore stavove 73–77).

128. Ovaj Sud  konstatuje  da  je  deportacija  g.  Al-Našifa  bila  naložena  u skladu s pravnim režimom kojim nisu obezbeđene neophodne mere zaštite od samovoljnog postupanja.

Prema  tome,  ne  može  se  smatrati  da  je  mešanje  u  porodični  život podnosilaca   predstavke   bilo   utemeljeno   na   zakonskim   odredbama   koje ispunjavaju zahteve zakonitosti koji su propisani u Konvenciji.

Iz toga proističe da je došlo do povrede člana 8 Konvencije.

129. Imajući to  u  vidu,  Sud  ne  mora  da  utvrđuje  da  li  je  mešanje  u porodični život podnosilaca predstavke imalo legitimni cilj kojem se težilo i, ako jeste, da li je to mešanje bilo srazmerno cilju kojem se težilo.

IV NAVODNA POVREDA ČLANA 13 KONVENCIJE 

130. Podnosioci predstavke žalili su se da nisu imali delotvoran pravni lek protiv mešanja u njihovo pravo na poštovanje njihovog porodičnog života. Oni su se pozvali na član 13 Konvencije, kojim je propisano kako sledi:

„Svako  kome  su  povređena  prava  i  slobode  predviđeni  u  ovoj  Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.“

131. Država je ostala pri tvrdnji da je žalba na osnovu člana 13 očigledno neosnovana jer podnosioci predstavke nisu iscrpeli sve domaće pravne lekove.
132. Kako je Sud u više navrata naveo, članom 13 Konvencije garantuje se raspoloživost pravnog leka na nacionalnom nivou za sprovođenje suštine prava i sloboda po Konvenciji u kom god vidu ona bila zajemčena u domaćem pravnom poretku. Stoga je efekat člana 13 u zahtevu za obezbeđenje domaćeg pravnog leka kako bi se rešila suština „dokazive žalbe“ po Konvenciji i pružila odgovarajuća zaštita, premda se  državama  ugovornicama  daje  izvesno  diskreciono  pravo  u pogledu načina na koji će se, na osnovu ove odredbe, one ponašati u skladu sa svojim obavezama prema Konvenciji.

Iako   neposredno   izražava   obavezu   država   da   štite   ljudska   prava prevashodno unutar svog sopstvenog pravnog sistema, član 13 uvodi i još jednu garanciju  za  pojedinca  kojom  se  obezbeđuje  njegovo  delotvorno  uživanje  tih prava.

„Delotvornost“ „pravnog leka“ u smislu člana 13 ne zavisi od toga da li je izvesno da će ishod postupka biti povoljan za podnosioca predstavke. Isto tako, izraz „vlasti“ koji se pominje u ovoj odredbi ne mora nužno da podrazumeva pravosudne vlasti; ali, u slučaju da se ne radi o pravosudnim vlastima, ovlašćenja vlasti i garantije koje one daju relevantne su za utvrđivanje delotvornosti pravnog leka  pred  njima.  Isto  tako,  čak  i  ako  jedan  jedini  pravni  lek  sâm  po  sebi  u dovoljnoj meri ne ispunjava uslove iz člana 13, te uslove mogu zbirno da ispune svi pravni lekovi koji su predviđeni u domaćem pravu (vidi Čonka v. Belgium, br. 51564/99, koji nije uvršten u izveštaj, Kudła v. Poland [GC], br. 30210/96, ECHR 2000–XI, st. 152, i T. P. and K. M. v. the United Kingdom [GC], br. 28945/95, ECHR 2001–V, st. 107).

133. Osim opštih procesnih garancija koje su članom 1 Protokola br. 7 uz Konvenciju – koji u periodu koji se uzima u obzir nije važio za Bugarsku – pred- viđene za sve slučajeve proterivanja stranaca u kojima postoji dokaziva tvrdnja da takvo proterivanje može da predstavlja kršenje prava stranca na poštovanje porodičnog života, u članu 13, zajedno sa članom 8 Konvencije, propisano je da države dotičnom pojedincu moraju da stave na raspolaganje delotvornu moguć- nost da ospori nalog za deportaciju ili nalog da mu se uskrati dozvola boravka, kao i mogućnost ispitivanja relevantnih pitanja uz dovoljne procesne garancije i temeljnost od strane odgovarajućeg domaćeg foruma koji pruža odgovarajuće garantije nezavisnosti i nepristrasnosti (br. 13718/89, odluka Komisije od 15. jula 1988, koja nije uvrštena u izveštaj, br. 22406/93, odluka Komisije od 10. septem- bra 1993, koja nije uvrštena u izveštaj, br. 27794/95, odluka Komisije od 14. ok- tobra 1996, koja nije uvrštena u izveštaj, kao i predmet Shebashov v. Latvia (odl.), od 9. novembra 2000, br. 50065/99, neobjavljen).

134. Nema sumnje da je dokaziva žalba podnosilaca predstavke o tome da je deportacijom g. Al-Našifa prekršeno njihovo pravo na poštovanje njihovog privatnog života. Prema tome, oni su imali pravo na delotovoran žalbeni postupak u okviru bugarskog prava.
135. Međutim, neosporno  je  da  su  sve  žalbe  koje  je  prvi  podnosilac predstavke  uložio  odbačene  bez  ispitivanja,  na  osnovu  Zakona  o  strancima, kojim je – prema tumačenju Ministarstva unutrašnjih poslova i bugarskih sudova u slučaju podnosilaca predstavke, a kasnije i u Zakonu o tumačenju koji je doneo Parlament (vidi gore stavove 70, 72 i 78) – predviđeno da odluke o deportaciji koje  se  temelje  na  razlozima  „nacionalne  bezbednosti“  ne  moraju  da  budu obrazložene i ne podležu žalbi. U slučaju da je takva žalba izjavljena sudu, sud nema  pravo  da  preispituje  stvarnu  ugroženost  nacionalne  bezbednosti  i  takvu žalbu mora da odbaci. U slučaju podnosilaca predstavke, isti pristup zauzelo je i Ministarstvo unutrašnjih poslova, kome se g. Al-Našif žalio (vidi gore stav 36).
136. Tačno je da se obim obaveza po članu 13 razlikuje u zavisnosti od prirode žalbe podnosioca predstavke po Konvenciji (vidi prethodno navedenu presudu u predmetu Kudła, st. 157).

U slučaju da su uključena pitanja koja se odnose na nacionalnu bezbednost, izvesna ograničenja u smislu vrste pravnih lekova dostupnih pojedincu mogu da budu opravdana. Što se tiče tajnog nadzora i korišćenja tajnih podataka u cilju te- stiranja kandidata za posao koji bi imali pristup osetljivim podacima, član 13 za- hteva pravni lek koji je „onoliko delotvoran koliko je to moguće“, imajući u vidu činjenicu da svaki sistem tajnog nadzora ili tajnih provera prirodno podrazumeva i ograničeni obim pravnih lekova (vidi Klass and Others v. Germany, presuda od

6. septembra 1978, Series A No. 28, st. 69, kao i prethodno navedenu presudu u predmetu Leander, st. 78). Bez obzira na to, pravni lek iz člana 13 mora da bude delotovoran u praksi, kao i u zakonu. Pogotovo u predmetima Klass i Leander, podnosioci predstavke imali su mogućnost pravnog leka, uz određene procesne garancije i nezavisnu ocenu zakonitosti. U predmetu Amann v. Switzerland ([GC], br. 27798/95, ECHR 2000–II), podnosilac predstavke mogao je da se žali sudu. U tim predmetima nije konstatovana povreda člana 13 Konvencije.

Mogućnost žalbe nije bila dostupna podnosiocu predstavke u predmetu Rotaru v. Romania ([GC], br. 28341/95, ECHR 2000–V) – koji se takođe odnosio na čuvanje i korišćenje tajnih podataka – a Sud je konstatovao povredu člana 13 Konvencije (vidi takođe predmet Hewitt and Harman v. the United Kingdom, br. 12175/86, izveštaj Komisije od 9. maja 1989).

137. Sud smatra  da  u  slučajevima  proterivanja  stranaca,  utemeljenih  na razlozima nacionalne bezbednosti – kao što je to ovde slučaj – očigledno je da interese zaštite osetljivih podataka nije toliko teško uskladiti s pravom pojedinca na delotvorni pravni lek, kao u prethodno pomenutim predmetima kada sistem tajnog nadzora ili tajnih provera može da funkcioniše jedino ako pojedinac nije upoznat s merama koje na njega utiču.

Iako  procesna  ograničenja  mogu  da  budu  neophodna  da  bi  se  sprečilo curenje podataka koje bi bilo štetno po nacionalnu bezbednost i iako će nezavisni organ nadležan za žalbe na odluku u deportaciji možda morati izvršnoj vlasti da pruži šire polje slobodne procene kod pitanja koja se tiču nacionalne bezbednosti, to nikako ne opravdava potpuno ukidanje pravnih lekova kad god izvršnoj vlasti padne na pamet da se pozove na izraz „nacionalna bezbednost“ (vidi prethodno navednu presudu u predmetu Chahal i gore stav 96 u vezi s mogućim načinima usaglašavanja relevantnih interesa o kojima se radi).

Čak i u slučaju optužbe da je nacionalna bezbednost ugrožena, garantija delotvornog pravnog leka nalaže makar to da nezavisni organ nadležan za žalbe bude obavešten o razlozima na kojima se temelji odluka o deportaciji, čak i onda kada takvi razlozi nisu dostupni javnosti. Taj organ mora da bude nadležan da tvrdnju izvršne vlasti o ugroženosti nacionalne bezbednosti odbaci ako ustanovi da  je  takva  tvrdnja  samovoljna  ili  nerazumna.  Mora  da  postoji  nekakva  vrsta raspravnog postupka, po potrebi uz pomoć specijalnog zastupnika koji prethodno treba da prođe bezbednosnu proveru. Štaviše, pitanje o tome da li bi sporna mera predstavljala mešanje u pravo pojedinca na poštovanje porodičnog života i, ako je odgovor potvrdan, pitanje o tome da li je uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i prava pojedinca, moraju se ispitati.

138. S obzirom da podnosiocima predstavke nisu bile dostupne nikakve garantije delotvornosti, Sud konstatuje povredu člana 13 Konvencije.

V NAVODNE POVREDE ČLANA 9 I ČLANA 13, ZAJEDNO SA ČLANOM 9 KONVENCIJE

139. Prvi podnosilac  predstavke  žalio  se  da  je  njegova  deportacija  bila rezultat reakcije i na kazne za njegove zakonite verske aktivnosti i da je stoga predstavljala neopravdano mešanje u njegova prava po članu 9 Konvencije. On se takođe žalio da u pogledu povrede člana 13, zajedno sa članom 9, nije imao delotvoran pravni lek.

U članu 9 propisano je kako sledi:

„1.  Svako  ima  pravo  na  slobodu  misli,  savesti  i  veroispovesti;  ovo  pravo uključuje  slobodu  promene  vere  ili  uverenja  i  slobodu  čoveka  da,  bilo  sam  ili zajedno  s  drugima,  javno  ili  privatno,  ispoljava  veru  ili  uverenje  molitvom, propovedi, običajima i obredom.

2. Sloboda ispovedanja vere ili ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu javne bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.“

140. Prvi podnosilac predstavke tvrdio je da njegova nastava veronauke i sve njegove verske aktivnosti nikada nisu podrazumevale nikakvu podršku nasilju ili ekstremističkim stavovima. Optužba da je on ugrozio nacionalnu bezbednost apsurdna  je  i  samovoljna.  Vlasti  su  zapravo  želele  da  stanu  na  put  njegovim verskim aktivnostima. Cilj deportacije, prema priznanju Države, upravo je bio taj da se prvi podnosilac predstavke spreči da u Bugarskoj ispoveda svoju veru. Prema tome, došlo je do mešanja u njegova prava po članu 9. Što se tiče njegove argumentacije po osnovu člana 8 Konvencije (vidi gore stavove 104 i 105), prvi podnosilac predstavke tvrdio je da to mešanje nije bilo zakonito i neophodno u demokratskom društvu.

141. Država je  navela  da  nije  bilo  mešanja  u  pravo  prvog  podnosioca predstavke da podučava veronauku. Njegova deportacija nije bila rezultat reakcije na njegovu nastavu veronauke – koja je bila zakonita – već je bila zasnovana na oceni da njegove verske aktivnosti predstavljaju pretnju nacionalnoj bezbednosti. Štaviše,  g.  Al-Našif  dobrovoljno  je  prestao  da  podučava  veronauku  nakon  što mu  je  uručen  nalog  za  deportaciju  i  on  ne  bi  mogao  ponovo  da  počne  to  da radi  jer  je,  u  novim  uputstvima  koje  je  Kancelarija  glavnog  muftije  izdala nakon  njegove  deportacije,  uvedena  zabrana  da  nastavu  veronauke  drže  lica koja  nemaju  odgovarajuće  versko  obrazovanje.  Država  je  dalje  navela  da  su  u Bugarskoj garantovane verske slobode i da vlasti strogo poštuju načelo nemešanja u unutrašnje stvari verskih zajednica i da redovno dozvoljavaju posete stranaca koji dolaze da drže nastavu veronauke.
142. Nakon što  je  konstatovao  da  deportacija  g.  Al-Našifa  predstavlja povredu prava svih podnosilaca predstavke na poštovanje njihovog porodičnog života u smislu člana 8 Konvencije, kao i to da oni u tom pogledu nisu imali delotvorni  pravni  lek,  suprotno  članu  13  Konvencije,  Sud  smatra  da  nije neophodno da utvrđuje da li su ti isti događaji bili u suprotnosti sa članom 9 Konvencije, posmatranim odvojeno ili zajedno sa članom 13.

VI PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE

143. U članu 41 Konvencije propisano je kako sledi:

„Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.“

 A. Šteta

144. Podnosioci predstavke   tražili   su   60.000   evra   (EUR)   na   ime nematerijalne štete za neprijatnosti koje su pretrpeli zbog povreda njihovih prava po Konvenciji.

Podnosioci predstavke su naglasili da je njihov porodični život bio narušen i da su verske slobode g. Al-Našifa prekršene uprkos činjenici da on nikada nije uradio ništa nezakonito. Sva tri podnosioca predstavke su zbog toga bili lišeni normalnog porodičnog života, živeli su u neizvesnosti i nisu imali mogućnosti da  pronađu  novi  zajednički  porodični  dom.  Njihova  patnja  bila  je  pogoršana medijskom kampanjom koju su vlasti organizovale.

145. Podnosioci predstavke  takođe  su  naveli  da  su  pretrpeli  materijalne gubitke zbog toga što je g. Al-Našif morao da proda svoju firmu u Smoljanu, a  u  Siriji  nije  mogao  da  nađe  posao.  Iako  su  svoje  gubitke  procenili  na  EUR 22.000, podnosioci predstavke nisu tražili materijalnu odštetu, priznajući da za to  ne  mogu  da  dostave  dokaze  u  formi  dokumenata.  Umesto  toga,  oni  su  od Suda  zatražili  da  njihove  gubitke  uzme  u  obzir  prilikom  utvrđivanja  iznosa nematerijalne štete.
146. Država je smatrala da su ovi iznosi preterani i izjavila je da treba uzeti u obzir ekonomsku situaciju u Bugarskoj.
147. Podnosioci predstavke  odgovorili  su  da  čak  i  ako  bi  ekonomsku situaciju  možda  trebalo  uzeti  u  obzir  kako  bi  se  obezbedilo  da  podnosioci predstavke  iz  raznih  zemalja  ne  dobiju  nesrazmerno  različite  realne  iznose, prilikom obračunavanja iznosa obeštećenja trebalo bi primeniti neki pouzdani kriterijum, poput uporedne studije cena robe i usluga, umesto minimalne me- sečne zarade. Čak i da je tako, iako je roba široke potrošnje svakako jeftinija u Bugarskoj, nego u zemljama Zapadne Evrope, neke druge vrste robe, poput električnih  aparata  i  automobila,  tamo  su  mnogo  skuplje  jer  je  tržište  malo. Kad bi usvojio pristup koji je predložila Država, Sud bi mogao da se nađe u nezgodnoj situaciji u kojoj bi žrtvama povreda prava morao da određuje šta će da kupe novcem od dodeljene odštete. Rezonovanje Države takođe je pogrešno u ovom konkretnom slučaju jer podnosioci predstavke sada žive izvan Bugar- ske, iako žele tamo da se vrate.
148. Sud smatra da su podnosioci predstavke sigurno pretrpeli nemate- rijalnu štetu zbog kršenja prava prvog podnosioca predstavke po članu 5 stav 4 Konvencije, kao i zbog kršenja prava sva tri podnosioca predstavke po člano- vima 8 i 13 Konvencije. Donoseći odluku na ravnopravnoj osnovi, Sud na ime odštete  prvom  podnosiocu  predstavke  dodeljuje  iznos  od  EUR  7.000,  a  sva- kom od ostala dva podnosioca predstavke iznos od EUR 5.000 (ukupno EUR 17.000).

 B. Sudski i ostali troškovi

149. Podnosioci predstavke  tražili  su  iznos  od  5.845  američkih  dolara (USD) na ime 118 sati pravnog zastupanja pred Sudom, po tarifi od USD 40 na sat, kao i na ime 45 sati pravnog zastupanja pred domaćim organima, po tarifi od USD 25 na sat. Podnosioci predstavke podneli su tabelu s obračunatim satima, kao i ugovor koji su sklopili sa svojim advokatima, i pozvali se na publikaciju u kojoj je navedeno da vodeće advokatske kancelarije u Bugarskoj svoje zastupanje naplaćuju između USD 80 i 190 na sat.

Oni su takođe tražili USD 792 na ime avionskih karata za svoje advokate, g. Grozeva i gđu Janevu, kao i 2.650 francuskih franaka na ime hotelskih računa, troškova prevoza u lokalu i dnevnica za njihovo pojavljivanje na raspravi pred Sudom.

Ukupan iznos koji su podnosioci predstavke tražili na ime sudskih i drugih troškova približno iznosi EUR 7.750.

150. Država je smatrala da su honorari advokata po ugovoru o troškovima zastupanja prema postignutom rezultatu nemoralni i da advokati treba besplatno da pružaju pravnu pomoć siromašnim strankama. Država je iznela stav da su tražene tarife na sat ogromne, s obzirom na to da je minimalna mesečna zarada u Bugarskoj veoma mala.

Država  je  zatim  osporila  broj  sati  koje  su  advokati  navodno  proveli  u pravnom  zastupanju  pred  domaćim  organima  i  Sudom  u  Strazburu.  Posebno gđa Janeva nije mogla da tvrdi da je provela deset sati za vreme sedam poseta pritvorskoj  jedinici  na  aerodromu  u  Sofiji  jer  se  tamo  nikada  nije  sastala  s g.  Al-Našifom.  Pored  toga,  gđa  Janeva  nije  navela  datume  svojih  navodnih poseta Okružnom sudu u Smoljanu. Isto tako, za sastavljanje žalbi upućenih u pet različitih organa nije bilo potrebno sedam sati rada jer je njihov tekst bio identičan.

151. Sud ponavlja da se, na osnovu člana 41 Konvencije, mogu naknaditi samo oni sudski i ostali troškovi za koje je utvrđeno da su stvarno plaćeni, da su nužno nastali i da su bili racionalni (vidi, pored ostalih pravnih izvora, i predmet Nikolova v. Bulgaria [GC], br. 31195/96, od 25. marta 1999, st. 79).

Činjenica da gđa Janeva nije mogla da se sastane s g. Al-Našifom u pri- tvorskoj jedinici – u kojoj je on proveo 26 dana u potpunoj izolaciji – predstav- ljala je jedan od aspekata povrede člana 5 stav 4, koja je konstatovana u ovom predmetu. Njene posete pritvorskoj jedinici, koje su, po svemu sudeći, imale za cilj da izdejstvuje susret sa svojim klijentom, očigledno su podrazumevale nužne troškove koji su nastali prilikom odbrane njegovih prava po Konvenciji.

Sud odbacuje podnesak Države da je navedeni broj sati veći od broja sati rada  koje  su  advokati  zaista  ostvarili  i  koje  je  bilo  nužno  potrošiti  na  pravno zastupanje podnosilaca predstavke.

Sud  takođe  konstatuje  da  tarife  od  USD  40  i  USD  25  na  sat  nisu  bile preterane.

152. Međutim, traženi iznos mora se donekle umanjiti s obzirom na to da je prvobitna predstavka proglašena neprihvatljivom.

Nakon  pretvaranja  traženog  iznosa  u  evre  i  nakon  ukupne  procene troškova, Sud podnosiocima predstavke dodeljuje iznos od EUR 6.500 na ime sudskih i ostalih troškova.

C. Zatezna kamata 

153. Prema podacima koji su raspoloživi Sudu, zakonom propisana kamata, koja se u Bugarskoj primenjuje na potraživanja izražena u konvertibilnoj stranoj valuti na dan donošenja ove presude, iznosi 13,65% na godišnjem nivou.

IZ TIH RAZLOGA, SUD

1. Odbacuje, jednoglasno, prethodne prigovore Države;
2. Odlučuje, jednoglasno, da je postojala povreda člana 5 stav 4 Konvencije;
3. Odlučuje, sa četiri glasa za i tri protiv, da je postojala povreda člana 8 Konvencije;
4. Odlučuje, sa četiri glasa za i tri protiv, da je postojala povreda člana 13 Konvencije;
5. Odlučuje, jednoglasno,  da  nije  neophodno  ispitati  žalbe  na  osnovu člana 9 Konvencije, posmatranog odvojeno ili zajedno sa članom 13;
6. Odlučuje, sa četiri glasa za i tri protiv,

(a)  da  je,  u  skladu  sa  članom  44  stav  2  Konvencije,  tužena  Država dužna da, u roku od tri meseca od dana pravosnažnosti presude, isplati sledeće iznose, zajedno sa svim naplativim iznosima poreza na dodatu vrednost:

(i)  EUR 7.000 (sedam hiljada evra) prvom podnosiocu predstavke i  po  EUR  5.000  (pet  hiljada  evra)  svakom  od  ostala  dva podnosioca predstavke, kao naknadu za nematerijalnu štetu;

(ii) EUR 6.500 (šest i po hiljada evra) za sudske i ostale troškove, zajednički za sva tri podnosioca predstavke;

(b) da oba iznosa budu pretvorena u nacionalnu valutu tužene Države po važećem kursu na dan isplate;

(c)  da je, od isteka pomenutog roka od tri meseca pa do isplate, na pomenute iznose naplativa prosta kamata od 13,65 % godišnje;

7. Odbacuje, jednoglasno,  ostatak  zahteva  podnosilaca  predstavke  za pravično zadovoljenje.

Sačinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi 20. juna 2002. godine, u skladu s pravilom 77, stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda.

Vinsent Berger                                                                       Georg Res

Sekretar                                                                           Predsednik

U skladu sa članom 45 stav 2 Konvencije i pravilom 74, stav 2 Poslovnika Suda, zajedničko delimično izdvojeno mišljenje g. Makarčika, g. Butkeviča i gđe Botučarove dato je u prilogu ove presude.

 R. V. B.

ZAJEDNIČKO DELIMIČNO IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJA MAKARČIKA, BUTKEVIČA I BOTUČAROVE

1. Glasali smo protiv odluke kojom je utvrđena povreda člana 8 u ovom predmetu.
2. Većina je  smatrala  da  je  deportacija  g.  Al-Našifa  bila  naložena  u skladu s pravnim režimom kojim nisu bile obezbeđene neophodne mere zaštite od  samovoljnog  postupanja  i  stoga  je  zaključila  da  mešanje  u  porodični  život podnosilaca predstavke nije utemeljeno na pravnim odredbama koje ispunjavaju zahtev zakonitosti koji je propisan Konvencijom.

3. Iako se vlasti moraju kritikovati zbog toga što u prostupku odlučivanja nije bilo dovoljno  procesnih  garancija,  to  je,  pored  ostalog,  samo  jedan  od aspekata  pitanja  da  li  je  mešanje  u  porodični  život  podnosilaca  predstavke bilo srazmerno legitimnom cilju kojem se takvim mešanju težilo. Sud je u više navrata zaključio da kvalitet postupka odlučivanja predstavlja stvar koja upućuje na  pitanje  srazmernosti  (vidi, mutatis  mutandis,  T.  P.  and  K.  M.  v.  the  United Kingdom,  [GC],  br.  28945/95,  ECHR  2001–V,  st.  72,  i  Chapman  v.  the  United Kingdom [GC], br. 27238/95, ECHR 2001–I, st. 92).
4. Da je  takav  pristup  usvojen,  u  ovom  predmetu  bilo  bi  očigledno  da, uprkos svim procesnim nedostacima, načelo srazmernosti nije prekršeno.
5. Kao što je većina s pravom konstatovala, ne može se smatrati da član 8 Konvencije državi nameće opštu obavezu da poštuje izbor bračnih parova u pogledu zemlje u kojoj će kao bračni par boraviti i da odobri ponovno ujedinjenje porodice na svojoj teritoriji (vidi stav 114 presude).

6. G. Al-Našif i gđa Saleh su u Bugarsku došli kao odrasli ljudi, nakon što su se venčali u svojoj matičnoj zemlji, a u trenutku sporne deportacije oni su u Bugarskoj boravili manje od sedam godina. Činjenica da su njihova deca, koja su rođena u tom periodu, dobila bugarsko državljanstvo ne treba da se posmatra kao bitan činilac  u  analizi  srazmernosti,  jer  su  ta  deca  veoma  mlada,  pa  je prirodno da svuda idu sa svojim roditeljima, i očigledno govore arapski jezik. Gđa  Saleh  je  sa  svojom  decom  Bugarsku  napustila  juna  2000.  godine,  godinu dana nakon deportacije njenog supruga, i nastanila se u Jordanu, gde ima bliske rođake. Sâm g. Al-Našif ima bliske rođake u Siriji, ima sirijske lične isprave za apatride, a po ulasku u Bugarsku on je naveo Siriju kao zemlju svog prebivališta. Na osnovu prethodno navedenog, teško da se može smatrati da je ova porodica imala dovoljno snažne veze s Bugarskom. Očigledno je da podnosioci predstavke svoj porodični dom mogu zakonito da osnuju u Siriji ili negde drugde.
7. Imajući u vidu sve relevantne činioce, smatramo da deportacija g. Al- Našifa iz Bugarske nije bila nesrazmerna u konkretnim okolnostima. Nije bilo povrede člana 8  Konvencije.  Budući  da  žalba  na  osnovu  te  odredbe  nije  bila dokaziva, član 13 nije mogao da se primeni.
8. Shodno tome, što se tiče zahteva za pravično zadovoljenje, s obzirom da je jedina povreda Konvencije koju smo mi konstatovali bila povreda prava prvog podnosioca predstavke po članu 5 stav 4, mi bismo mu dodelili iznos od EUR 2.000, a ostatak zahteva bismo odbacili.

____________________________________________ 

Prevod presude preuzet iz zbirke presuda "Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV"