Mikuljanac, Mališić i Šafar protiv Srbije

 На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се на српском и енглеском језику, Пресуда Европског суда за људска права по представци број 41513/05 - Микуљанац, Малишић и Шафар против Србије, која гласи

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 98/2007 од 30.10.2007. године.

САВЕТ ЕВРОПЕ
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ МИКУЉАНАЦ, МАЛИШИЋ И ШАФАР против СРБИЈЕ
(Представка бр. 41513/05)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
9. октобар 2007. године

           Ова пресуда ће постати правноснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

      У предмету Микуљанац, Малишић и Шафар против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:

гђа Ф. ТИЛКЕНС председник (F. TULKENS),

г. И. КАБРАЛ БАРЕТО, (I. CABRAL BARRETO),

г. Р. ТУРМЕН, (R. ТÜRMEN),

г. М. УГРЕКХЕЛИДЗЕ, (М. UGREKHELIDZE),

г. В. ЗАГРЕБЕЛСКИ, (V. ZAGREBELSKY),

гђа. А. МУЛАРОНИ, (А. MULARONI),

г. Д. ПОПОВИЋ, судије

и гђа Ф. Еленс-Пасос (F. ELENS-PASSOS), заменик секретара Одељења,

после већања на затвореној седници одржаној 18. септембра 2007. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (бр. 41513/05) против Републике Србије коју су Суду поднела по члану 34 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту звана "Конвенција") три држављанина Србије, г. Мирослав Микуљанац, гђа Весна Малишић и г. Жељко Шафар (у даљем тексту звани "подносиоци представке"), дана 4. новембра 2005. године.

2. Подносиоце представке је заступао Комитет правника за људска права - YUCOM, невладина организација са седиштем у Београду. Владу Србије (у даљем тексту звана "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

3. Дана 28. августа 2006. године Суд је одлучио да Владу обавести о представци. Примењујући члан 29 став 3 Конвенције, решио је да донесе одлуку о прихватљивости и основаности представке истовремено.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

4. Подносиоци представке су рођени 1963. године, 1958. године, односно 1966. године и живе у Београду.

5. Дана 23. маја 2001. године подносиоци представке су отпуштени са посла.

6. Дана 6. јуна 2001. године покренули су парнични поступак пред Трећим општинским судом у Београду против бившег послодавца, тражећи да буду враћени на посао и да добију заостале плате.

7. Убрзо пошто је тужена држава ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године, предмет ових подносилаца представке је додељен другом судији.

8. Следеће рочиште у овом предмету одржано је 26. октобра 2004. године, када је суд одлучио да саслуша неколико сведока.

9. Судија је одложио рочиште планирано за 23. децембар 2004. године. Накнадно, овај предмет је још једном додељен другом судији а следеће рочиште планирано за 9. септембар 2005. године није одржано зато што сведоци нису били уредно позвани.

10. Следеће рочиште, планирано за 23. новембар 2005. године је одложено јер се позвани сведоци нису појавили.

11. Дана 24. фебруара 2006. године суд је одржао рочиште и саслушао подносиоце представке и једног сведока. Подносиоци су од суда тражили да прибави још једно додатно мишљење вештака у вези са износом њихових заосталих плата. Суд је одржао још два рочишта - дана 31. марта и 15. маја 2006. године.

12. Дана 18. маја 2006. године суд је наложио подносиоцима представке да унапред плате трошкове предложеног мишљења вештака и да предложе вештака. Подносиоци представке су то учинили 1. јуна. На следећем рочишту одржаном 16. јуна 2006. године, суд је наложио да се прибави мишљење вештака. Наименовани вештак је своје мишљење доставио 5. октобра 2006. године.

13. Суд је даља рочишта одржао 13. октобра и 15. новембра 2006. године. Тужени је онда поднео захтев за делегацију надлежности, који је Врховни суд одбио дана 6. децембра 2006. године.

14. Суд је одржао даља рочишта 2. и 16. фебруара и 16. марта 2007. године. Последњег наведеног дана суд је донео пресуду, прихвативши захтев подносилаца представке. Подносиоци представке су се жалили на одлуку о трошковима и спор је сада на решавању код другостепеног суда.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

А. Релевантне одредбе Закона о судијама као и Закона о облигацијама

15. Релевантне одредбе ових закона наведене су пресудом В. А. М. против Србије (бр. 39177/05, ставови 70-72, 13. март 2007. године).

Б. Релевантне одредбе Закона о раду

1. Закон о раду из 2001. године (објављен у Службеном гласнику Републике Србије - Сл. Гласник РС - бр. 70/01 и 73/01)

16. Члан 122 став 3 је предвиђао да судови морају да реше све радне спорове у периоду од 6 месеци од датума покретања поступка.

2. Закон о раду из 2005. године (објављен у Службеном гласнику РС бр. 24/05 и 61/05)

17. Овај закон је ступио на снагу 23. марта 2005. године и тиме ставио ван снаге Закон о раду из 2001. године.

18. Текст члана 195 став 3 Закона о раду из 2005. године одговара горе наведеном члану 122 став 3 Закона о раду из 2001. године.

В. Суд Србије и Црне Горе и сукцесија државне заједнице Србија и Црна Гора

19. Одговарајуће одредбе у вези са Судом Србије и Црне Горе и сукцесијом државне заједнице Србија и Црна Гора наведене су у пресуди Матијашевић против Србије (бр. 23037/04, ставови 12, 13 и 16-25, од 19. септембар 2006. године).

Г. Кривични закон Републике Србије (објављен у Сл. гласнику СРС бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 и Сл. гласник РС бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03)

20. Члан 243 овог закона дефинише кршење закона од стране судије као посебно кривично дело.

Д. Релевантне уставне одредбе

21. Члан 25 Устава Републике Србије, објављеног у Службеном гласнику Социјалистичке Републике Србије (Службени гласник СРС - бр. 1/90), предвиђа следеће:

"Свако има право на накнаду сваке материјалне и нематеријалне штете коју је претрпео због незаконитог или непрописног поступања државног службеника, државног органа или јавног органа, у складу са законом.

Такве штете надокнађује Република Србија или јавни орган [о коме је реч]."

22. Овај устав је стављен ван снаге 8. новембра 2006. године, када је "нови" Устав (објављен у Службеном гласнику РС бр. 98/06) ступио на снагу.

23. Суштина члана 35 став 2 новог Устава одговара, у његовом релевантном делу, горе цитираном тексту наведеног члана 25 претходног Устава.

24. Члан 170 новог устава предвиђа да се уставна жалба може поднети против поступака јавних органа која крше људска и мањинска права и слободе загарантоване Уставом.

25. Члан 9 Уставног закона за спровођење Устава (Службени гласник РС 98/06) предвиђа да ће избор судија Врховног суда бити завршен пре краја првог заседања Народне скупштине.

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6 СТАВ 1 КОНВЕНЦИЈЕ

26. Подносиоци представке су се жалили да је дужина поступка била некомпатибилна захтеву "разумног рока" из члана 6 став 1 Конвенције, који у релевантном делу гласи како следи:

"Током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., свако има право на ... расправу у разумном року пред [једним] ... судом..."

А. Прихватљивост

27. Влада је навела да подносиоци представке нису исцрпели сва делотворна домаћа правна средства. Посебно, они су пропустили да се жале на одлагање о коме је реч председнику надлежног суда, председнику директно вишег суда или Надзорном одбору Врховног суда (видети став 15 у горњем тексту). Даље, подносиоци представке нису ни покренули посебну грађанску парницу према члановима 199 и 200 Закона о облигационим односима и према члану 25 Устава (видети ставове 15 и 21 у горњем тексту), а нису покренули ни кривични поступак према члану 243 Кривичног закона из 1977. године (видети став 20 у горњем тексту). Најзад, они нису искористили ни жалбени поступак пред Судом Србије и Црне Горе (видети став 19 у горњем тексту), а нису поднели ни уставну жалбу према члану 170 новог Устава Републике Србије (видети став 24 у горњем тексту).

28. Подносиоци представке су оспорили делотворност ових правних средстава.

29. Што се тиче могућности подношења уставне жалбе, примећено је да нови Устав Републике Србије заиста предвиђа могућност подношења појединачне уставне жалбе против поступака јавних органа којима се крше људска права (видети став 24). Међутим, Суд примећује да је наведена одредба општег карактера и захтева даље спровођење - избор судија и оснивање Уставног суда као и усвајање законодавства којим се регулише његова структура и правила поступка. Упркос томе, ниједан од ових услова до данас није испуњен. Тужена држава није изабрала судије нити је усвојила потребно законодавство. У таквим околностима, не може се сматрати да је уставна жалба била доступна подносиоцима представке нити да је правно средство које је требало исцрпети у околностима предметног случаја.

30. Што се тиче осталих правних средстава које је Влада истакла, Суд је већ навео да се она не могу сматрати делотворним у смислу члана 35 став 1 Конвенције (видети, mutatis mutandis предмет В. А. М. против Србије, цитиран у претходном тексту, ставови 85-88 и 119, 13. март 2007. године и Предузеће ЕВТ против Србије, бр. 3102/05, ставови 39 и 41, 21. јун 2007. године). Он не налази разлог да одступи од овог става у конкретном предмету и закључује, према томе, да се примедбе Владе морају одбацити.

31. Суд примећује да ова тужба није очигледно неоснована у смислу значења члана 35 став 3 Конвенције. Он даље примећује да она није недопуштена ни по ком другом основу. Стога се мора прогласити допуштеном.

Б. Основаност

1. Аргументи које су изнеле стране

32. Влада је признала да је овај предмет, због карактера радног спора, од велике важности за подносиоце представке. Међутим, она је тврдила да је предмет фактички сложен и да су подносиоци представке допринели његовој дужини јер су поднели три захтева у оквиру једне тужбе. Да је сваки подносилац представке посебно поднео свој сопствени захтев, то би скратило дужину поступка у одређеној мери.

33. Што се тиче понашања надлежних органа, Влада је истакла значајан број нагомиланих предмета који оптерећују судове у Србији. Она је истакла да се у судовима спроводи посебан програм ради смањења ове нагомиланости, који је почео 2006. године, али да се ово питање није могло решити у кратком времену од када је Србија страна по Конвенцији.

34. Подносиоци представке се нису са овим сложили. Они су изнели да су, подношењем захтева у једном поступку, допринели ефикасности и смањењу целокупних трошкова.

2. Период који треба узети у обзир

35. Суд примећује да је поступак почео 6. јуна 2001. године када су подносиоци представке поднели тужбу. На основу информација доступних у списима предмета, она још није била решена на дан доношења ове пресуде. Као последица тога она траје више од шест година и тре месеца пред две судске инстанце.

36. Међутим, период који потпада под надлежност Суда почео је 3. марта 2004. године, када је Конвенција ступила на снагу у односу на Србију, и није био завршен на дан доношења ове пресуде. Тако он траје преко три године и шест месеци на два нивоа судске надлежности.

37. И поред тога, како би се утврдила оправданост дужине времена у питању, такође се мора узети у обзир стање предмета на дан 3. марта 2004. године (видети међу многим другим ауторитетима, Styranowski против Пољске, пресуда од 30. октобра 1998. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII, стр. 3376, став 46). До тог датума, предмет већ није био решен две године и девет месеци у првој инстанци.

3. Оцена Суда

38. Суд истиче да се разумност дужине трајања поступка мора процењивати у светлу околности предмета и позивајући се на следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносилаца представке и понашање надлежних органа власти, као и која је важност предмета за подносиоце представке (видети, међу многим другим ауторитетима, предмет Frydlender против Француске [ВВ], бр. 30979/96, став 43, ЕЦХР 2000-VII).

39. Према утврђеној пракси Суда, хронична пренатрпаност и заостајање са предметима није ваљано објашњење за прекомерно одлагање поступка (видети предмет Probstmeier против Немачке, пресуда од 1. јула 1997 Извештаји1997-4, стр. 1138, став 64). Штавише, члан 6 став 1 намеће Државама уговорницама дужност да организују своје судске системе на такав начин да њихови судови могу испунити сваки њихов захтев, укључујући обавезу да се предмети разматрају у разумном року (видети предмет Portington против Грчке, пресуда од 23. септембра 1998. године, Извештаји 1998-VI, стр. 2633, став 33). Ова обавеза важи за све Државе уговорнице без обзира на датум када су ратификовале Конвенцију.

40. Даље, Суд не може да прихвати аргумент Владе да је подношење три једнака захтева у оквиру једне тужбе допринело сложености предмета. Да су подносиоци представке поднели три посебне тужбе у вези са истом правном и чињеничном позадином, домаћи судови би их, из разлога ефикасног дељења правде, вероватно спојили. У супротном, били би обавезни да саслушају исте сведоке и да прибаве мишљење вештака у три наврата. Због тога Суд закључује да подносиоци представке нису допринели дужини поступка.

41. Супротно томе, произлази да је понашање домаћих органа проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Ово произлази из чињенице да је, после ратификације Конвенције, предмет два пута додељиван различитим судијама и да, због тога, у периоду од скоро годину дана надлежни суд није одржао ниједно рочиште (од 23. октобра 2004. године до 9. септембра 2005. године). Сем тога предметно спорно питање је било од примарне важности за подносиоце представке и захтевало је да се поступак спроведе "експедитивно" (видети Guzicka против Пољске, бр. 55383/00, став 30, 13. јули 2004. године). Заиста, овај захтев је додатно поткрепљен када је реч о државама где домаће право предвиђа да се поступци у вези са враћањем запослених на посао морају решавати са посебном хитношћу (видети, уз неопходне измене, Borgese против Италије, пресуда од 26. фебруара 1992. године, серија А бр. 228-Б, став 18; видети такође ставове 16 - 18 у претходном тексту).

42. Суд је често утврђивао повреду члана 6 став 1 Конвенције у предметима који покрећу питања слична овом у предметној представци (видети Frydlender, цитиран у претходном тексту).

43. Пошто је прегледао све материјале који су му достављени, Суд сматра да Влада није истакла ниједну чињеницу ни аргумент који би га убедили да донесе другачији закључак у предмету о коме је реч. Узевши у обзир своју праксу по овом питању, а посебно одуговлачење поступања по захтеву из овог радног спора пред првостепеним судом, Суд сматра да је у овом предмету дужина поступка претерана и да се није испунио захтев "разумног рока".

Сходно томе дошло је до повреде члана 6 став 1.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13 КОНВЕНЦИЈЕ

44. Подносиоци представке су се даље жалили на чињеницу да у Србији не постоји суд коме се може поднети представка ради жалбе на претерану дужину поступка. Они су се ослонили на члан 13 Конвенције.

45. Влада је оспорила овај аргумент.

А. Прихватљивост

46. Суд примећује да је ова жалба повезана са оном која је разматрана у претходном тексту и стога се мора, на сличан начин, прогласити прихватљивом.

Б. Основаност

47. Суд примећује да члан 13 гарантује делотворан правни лек пред националним органом за наводно кршење захтева према члану 6 став 1 на суђење у разумном року (видети, између осталог, Кудла против Пољске, бр. 30210/96, став 156, ЕЦХР 2000-XI). Он примећује да су примедбе и аргументи које је Влада изнела одбачени у ранијим предметима (видети В. А. М. против Србије, бр. 39177/05, став 155, 13. март 2007. године) и не налази ниједан разлог да у предметном случају донесе другачији закључак.

48. Сходно томе, Суд сматра да је у овом предмету дошло до повреде члана 13, због недостатка делотворног правног лека по домаћем праву којим су подносиоци представке могли добити одлуку којом се потврђује њихово право да се њихов предмет разматра у разумном року, како је предвиђено чланом 6 став 1 Конвенције.

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41 КОНВЕНЦИЈЕ

49. Члан 41 Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

А. Штета

50. Сваки подносилац представке је тражио одштету од 2.000 евра на име нематеријалне штете.

51. Влада је тај захтев оспорила.

52. Суд сматра да су подносиоци представке морали претрпети одређену нематеријалну штету. На основу правичности, он сваком од њих додељује по 1.000 евра у овом делу.

Б. Трошкови

53. Подносиоци представке нису доставили спецификацију трошкова. Сходно томе, Суд им не додељује накнаду у овом делу.

В. Затезна камата

54. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централне банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ГОРЕ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава представку прихватљивом.

2. Сматра да је дошло до повреде члана 6 став 1, Конвенције;

3. Сматра да је дошло до повреде члана 13 Конвенције;

4. Сматра

(а) да тужена држава треба да исплати сваком подносиоцу представке, у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правноснажна, у складу са чланом 44 став 2 Конвенције, износ од 1.000 евра (једну хиљаду евра) на име претрпљене нематеријалне штете, који ће бити претворени у националну валуту тужене државе по курсу који ће важити на дан исплате, плус све таксе које се могу наплатити;

(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

4. Одбија остатак захтева подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 9. октобра 2007. године у складу са правилом 77 ставови 2 и 3 Пословника Суда.

COUR EUROPÉENNE DES DROITS DE L’HOMME
EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS

SECOND SECTION

CASE OF MIKULjANAC, MALIŠIĆ AND ŠAFAR v. SERBIA
(Application no. 41513/05)

JUDGMENT

STRASBOURG
9 October 2007

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Mikuljanac, Mališić and Šafar v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Mrs F. TULKENS, President,

Mr I. CABRAL BARRETO,

Mr R. TÜRMEN,

Mr M. UGREKHELIDZE,

Mr V. ZAGREBELSKY,

Mrs A. MULARONI,

Mr D. POPOVIĆ, judges,

and Mrs F. ELENS-PASSOS, Deputy Section Registrar,

Having deliberated in private on 18 September 2007,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 41513/05) against the Republic of Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by three Serbian nationals, Mr Miroslav Mikuljanac, Mrs Vesna Mališić and Mr Željko Šafar ("the applicants"), on 4 November 2005.

2. The applicants were represented by The Committee of Lawyers for Human Rights - Yucom, a non-governmental organisation with its seat in Beograd. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. On 28 August 2006 the Court decided to give notice of the application to the Government. Applying Article 29 § 3 of the Convention, it decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time.

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

4. The applicants were born in 1963, 1958 and 1966, respectively, and live in Beograd.

5. On 23 May 2001 the applicants were dismissed from their work.

6. On 6 June 2001 they instituted civil proceedings in the Beograd Third Municipal Court against their former employer, seeking reinstatement and salary arrears.

7. Sometime after the respondent State’s ratification of the Convention on 3 March 2004, the applicants’ case was assigned to another judge.

8. The next hearing in the case was held on 26 October 2004, when the court decided to hear several witnesses.

9. The hearing scheduled for 23 December 2004 was adjourned by the judge. Subsequently, the case was yet again assigned to another judge and the next hearing was scheduled for 9 September 2005, but did not take place because the witnesses had not been duly summoned.

10. The next hearing, scheduled for 23 November 2005, was adjourned because the summoned witnesses failed to appear.

11. On 24 February 2006 the court held a hearing and heard the applicants and a witness. The applicants requested the court to obtain an additional expert opinion concerning the amount of their salary arrears. The court held two more hearings - on 31 March and 15 May 2006.

12. On 18 May 2006 the court ordered the applicants to advance the costs of the proposed expert opinion and to suggest an expert. The applicants did so on 1 June. At the next hearing held on 16 June 2006, the court ordered that the expert opinion be obtained. The appointed expert submitted the opinion on 5 October 2006.

13. The court held further hearings on 13 October and 15 November 2006. The respondent then filed a request for a transfer of jurisdiction, which was dismissed by the Supreme Court on 6 December 2006.

14. The court held further hearings on 2 and 16 February and on 16 March 2007. On the last mentioned date the court gave judgment, accepting the applicants’ claim. The applicants appealed against the decision on costs and the proceedings are currently pending before the second-instance court.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW

A. Relevant provisions of the Judges Act as well as the Obligations Act

15. The relevant provisions of this legislation are set out in the V.A.M. v. Serbia judgment (no. 39177/05, §§ 70-72, 13 March 2007).

B. Relevant provisions of the labour laws

1. Labour Act 2001 (Zakon o radu; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 70/01 and 73/01)

16. Article 122 § 3 provided that all employment-related disputes were to be resolved by the courts within a period of 6 months from the date of institution of the proceedings.

2. Labour Act 2005 (Zakon o radu; published in OG RS no. 24/05 and 61/05)

17. This Act entered into force on 23 March 2005 and thereby repealed the Labour Act of 2001.

18. The text of Article 195 § 3 of the Labour Act of 2005 corresponds to the aforementioned Article 122 § 3 of the Labour Act of 2001.

C. The Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro

19. The relevant provisions concerning the Court of Serbia and Montenegro and the succession of the State Union of Serbia and Montenegro are set out in the Matijašević v. Serbia judgment (no. 23037/04, §§ 12, 13 and 16-25, 19 September 2006).

D. Criminal Code 1977 (Krivični zakon Republike Srbije; published OG SRS nos. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 and OG RS nos. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 and 67/03)

20. Article 243 of this Code defines "judicial malfeasance" (kršenje zakona od strane sudije) as a separate criminal offence.

E. Relevant constitutional provisions

21. Article 25 of the Serbian Constitution (Ustav Republike Srbije), published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia (OG SRS - no. 1/90), provided as follows:

"Everyone shall be entitled to compensation for any pecuniary and non-pecuniary damages suffered due to the unlawful or improper conduct of a State official, a State body or a public authority, in accordance with the law.

Such damages shall be covered by the Republic of Serbia or the public authority [in question]."

22. This Constitution was repealed on 8 November 2006, which is when the "new" Constitution (published in OG RS no. 98/06) entered into force.

23. The substance of Article 35 § 2 of the new Constitution corresponds, in its relevant part, to the above-cited text of the aforementioned Article 25 of the previous Constitution.

24. Article 170 of the new Constitution provides that a constitutional complaint may be lodged against the acts of public entities violating human and minority rights and liberties guaranteed by the Constitution.

25. Section 9 of the Constitutional Act on the Implementation of the Constitution (OG RS 98/06) provides that the election of Constitutional Court judges shall be finalised before the end of the first National Assembly session.

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

26. The applicants complained that the length of the proceedings had been incompatible with the "reasonable time" requirement of Article 6 § 1 of the Convention, which reads as follows:

"In the determination of his civil rights and obligations ..., everyone is entitled to a ... hearing within a reasonable time by [a] ... tribunal..."

A. Admissibility

27. The Government submitted that the applicants had not exhausted all effective domestic remedies. In particular, they had failed to complain about the delay in question to the President of the competent court, the President of the directly higher court or to the Supreme Court’s Supervisory Board (see paragraph 15 above). Further, the applicants had neither brought a separate civil lawsuit under Articles 199 and 200 of the Obligations Act and Article 25 of the Constitution (see paragraphs 15 and 21 above); nor had they filed a criminal complaint under Article 243 of the Criminal Code 1977 (see paragraph 20 above). Finally, they had not made use of the complaint procedure before the Court of Serbia and Montenegro (see paragraph 19 above); nor had they lodged a constitutional complaint under Article 170 of the new Serbian Constitution (see paragraph 24 above).

28. The applicants contested the effectiveness of these remedies.

29. As regards the possibility of lodging a constitutional complaint, it is observed that the new Serbian Constitution indeed envisaged the possibility of lodging an individual constitutional complaint against acts of public entities violating the individual’s human rights (see above paragraph 24). However, the Court notes that the said provision is of a general nature and requires further implementation - the election of judges and the establishment of the Constitutional Court, as well as the adoption of legislation regulating its structure and rules of procedure. Nevertheless, none of these conditions have to date been fulfilled; the respondent State has not elected judges, nor has it adopted the necessary legislation. In these circumstances, a constitutional complaint cannot be considered as having been available to the applicants or as being a remedy that needed to be exhausted in the circumstances of the present case.

30. In respect of the remainder of the remedies put forward by the Government, the Court has already held that they could not be deemed effective within the meaning of Article 35 § 1 of the Convention (see, mutatis mutandis, V.A.M. v. Serbia, cited above, §§ 85-88 and 119, 13 March 2007, and EVT Company v. Serbia, no. 3102/05, §§ 39 and 41, 21 June 2007). It sees no reason to depart from those findings in the present case and concludes, therefore, that the Government’s objections must be rejected.

31. The Court notes that this complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention. It further notes that it is not inadmissible on any other grounds. It must therefore be declared admissible.

B. Merits

1. Arguments of the parties

32. The Government acknowledged that the present case, being of a labour law nature, was of great importance for the applicants. However, they argued that the case was factually complex and that the applicants had contributed to its length because they had filed three claims within one civil action. Had each of the applicants filed their own claim separately, this would have shortened the length of the proceedings to a certain extent.

33. As regards the conduct of the competent authorities, the Government pointed to the significant backlog of cases which burdens the Serbian courts. They submitted that the courts were undergoing a special program to absorb that backlog, starting in 2006, but that it was not possible to resolve the issue in the short time since Serbia has been a party to the Convention.

34. The applicants disagreed. They submitted that, by filing their claims in one set of proceedings, given that they were based on the same legal grounds, they have contributed to efficiency and the lowering of the overall costs.

2. Period to be taken into account

35. The Court notes that the proceedings started on 6 June 2001 when the applicants filed their civil action. According to the information available in the case file, they were still pending on the date of adoption of the present judgment. Consequently, they have lasted more than six years and three months before two instances.

36. However, the period falling within the Court’s jurisdiction began on 3 March 2004, when the Convention entered into force in respect of Serbia, and has not yet ended on the date of the adoption of the present judgment. It has thus lasted over three years and six months for two levels of jurisdiction.

37. Nevertheless, in order to determine the reasonableness of the length of time in question, regard may also be had to the state of the case on 3 March 2004 (see, among other authorities, Styranowski v. Poland, judgment of 30 October 1998, Reports of Judgments and Decisions 1998-VIII, p. 3376, § 46). By that date, the case had already been pending two years and nine months at first instance.

3. The Court’s assessment

38. The Court reiterates that the reasonableness of the length of proceedings must be assessed in the light of the circumstances of the case and with reference to the following criteria: the complexity of the case, the conduct of the applicants and the relevant authorities and what was at stake for the applicants in the dispute (see, among many other authorities, Frydlender v. France [GC], no. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII).

39. According to the Court’s established case-law, a chronic backlog of cases is not a valid explanation for excessive delay (see Probstmeier v. Germany, judgment of 1 July 1997, Reports 1997-IV, p. 1138, § 64). Moreover, Article 6 § 1 imposes on the Contracting States the duty to organise their judicial systems in such a way that their courts can meet each of its requirements, including the obligation to hear cases within a reasonable time (see Portington v. Greece, judgment of 23 September 1998, Reports 1998-VI, p. 2633, § 33). This obligation is valid for all Contracting States, regardless of the date of their ratification of the Convention.

40. Further, the Court cannot accept the Government’s argument that filing three identical claims in one action contributed to the complexity of the case. Had the applicants filed three separate actions concerning the same legal and factual background, the domestic courts, for reasons of the efficient administration of justice, would probably have joined them. Otherwise they would have been obliged to hear the same witnesses and obtain expert opinions three times. The Court therefore concludes that the applicants did not contribute to the length of the proceedings.

41. In contrast, it appears that the conduct of the domestic authorities caused a certain delay in the case. This transpires from the fact that, after the ratification of the Convention, the case was on two occasions re-assigned to different judges and that, consequently, for a period of almost a year the competent court held no hearings (from 23 October 2004 until 9 September 2005). In addition the subject matter of the litigation was of primary importance to the applicants and required that the proceedings be dealt with "expeditiously" (see Guzicka v. Poland, no. 55383/00, § 30, 13 July 2004). Indeed, this requirement is reinforced additionally in respect of States where domestic law provides that reinstatement cases must be resolved with particular urgency (see, mutatis mutandis, Borgese v. Italy, judgment of 26 February 1992, Series A no. 228-B, § 18; see also paragraphs 16-18 above).

42. The Court has frequently found violations of Article 6 § 1 of the Convention in cases raising issues similar to the one in the present application (see Frydlender, cited above).

43. Having examined all the material submitted to it, the Court considers that the Government have not put forward any fact or argument capable of persuading it to reach a different conclusion in the case at hand. Having regard to its case-law on the subject and in particular the protracted duration of this employment claim before the first-instance court, the Court considers that in the present case the length of the proceedings was excessive and failed to meet the "reasonable time" requirement.

There has accordingly been a breach of Article 6 § 1.

II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 13 OF THE CONVENTION

44. The applicants further complained of the fact that in Serbia there was no court to which an application could be made to complain of the excessive length of proceedings. They relied on Article 13 of the Convention.

45. The Government contested that argument.

A. Admissibility

46. The Court notes that this complaint is linked to the one examined above and must, therefore, likewise be declared admissible.

B. Merits

47. The Court reiterates that Article 13 guarantees an effective remedy before a national authority for an alleged breach of the requirement under Article 6 § 1 to hear a case within a reasonable time (see Kudla v. Poland [GC], no. 30210/96, § 156, ECHR 2000-XI). It notes that the objections and arguments put forward by the Government have been rejected in earlier cases (see V.A.M. v. Serbia, no. 39177/05, § 155, 13 March 2007) and sees no reason to reach a different conclusion in the present case.

48. Accordingly, the Court considers that in the present case there has been a violation of Article 13 of the Convention on account of the lack of a remedy under domestic law whereby the applicants could have obtained a ruling upholding their right to have their case heard within a reasonable time, as set forth in Article 6 § 1 of the Convention.

III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

49. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

A. Damage

50. The applicants each claimed 2,000 euros (EUR) in respect of non-pecuniary damage.

51. The Government contested this claim.

52. The Court considers that the applicants must have sustained some non-pecuniary damage. Ruling on an equitable basis, it awards them EUR 1,000 each under that head.

B. Costs and expenses

53. The applicants did not specify their claim in this respect. Accordingly, the Court makes no award under this head.

C. Default interest

54. The Court considers it appropriate that the default interest should be based on the marginal lending rate of the European Central Bank, to which should be added three percentage points.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the application admissible;

2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention;

3. Holds that there has been a violation of Article 13 of the Convention;

4. Holds

(a) that the respondent State is to pay each applicant, within three months from the date on which the judgment becomes final in accordance with Article 44 § 2 of the Convention, EUR 1,000 (one thousand euros) in respect of non-pecuniary damage, which sums are to be converted into the currency of the respondent State at the rate applicable at the date of settlement, and free of any taxes or charges that may be chargeable;

(b) that from the expiry of the above-mentioned three months until settlement simple interest shall be payable on the above amounts at a rate equal to the marginal lending rate of the European Central Bank during the default period plus three percentage points;

5. Dismisses the remainder of the applicants’ claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 9 October 2007, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.