Đokić protiv Srbije

Пресуда Европског суда за људска права

Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 99/2011 од 27.12.2011. године.

ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЂОКИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ 
(Представка број 1005/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР 
20. децембар 2011. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44, став 2 Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Ђокић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању већа у саставу:

Françoise Tulkens, председник,

Dragoljub Popović,

Isabelle Berro-Lefèvre,

András Sajó,

Guido Raimondi,

Paulo Pinto de Albuquerque,

Helen Keller, судије,

и Stanley Naismith, секретар Одељења,

После већања на затвореној седници 29. новембра 2011. године, Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу представке (број 1005/08) против Србије коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода ("Конвенција") поднео држављанин Србије, г. Ненад Ђокић ("подносилац представке"), 19. децембра 2007. године.

2. Подносиоца представке заступао је г. А. Тасић, адвокат из Лесковца. Владу Србије ("Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.

3. Подносилац представке се жалио на правичност и исход кривичног поступка против њега, јер није имао приступ Врховном суду, и, најзад, због одсуства непристрасности на страни правосудних органа Србије.

4. Представка је достављена Влади 9. новембра 2010. године. Такође је одлучено да се о допуштености и основаности представке одлучује истовремено (члан 29. став 1.).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносилац представке је бивши полицајац рођен 1970. године и тренутно служи казну затвора у Казнено-поправном заводу у Нишу.

6. Чињенице предмета како су их странке изнеле могу се сумирати како следи.

7. Окружни суд у Лесковцу је 26. маја 2005. године нашао да је подносилац представке крив за убиство његове бивше супруге и осудио га на казну затвора од једанаест година.

8. Врховни суд је 18. октобра 2005. године укинуо ову пресуду и наложио поновно суђење.

9. Окружни суд у Лесковцу је 16. децембра 2005. године поново осудио подносиоца представке и казнио га затвором од једанаест година. Он је дао опширно образложење ове пресуде.

10. Врховни суд је 20. марта 2006. године потврдио ову пресуду. У жалбеном већу био је и судија М.Ц. Подносилац представке је пресуду примио 26. маја 2006. године.

11. Преко затворске управе, а што доказује издата потврда, подносилац представке је 26. јуна 2006. године уложио захтев за испитивање законитости правоснажне пресуде. Врховни суд је овај захтев примио 5. јула 2006. године, што се види из печата од истог датума.

12. Врховни суд је 31. маја 2007. године констатовао да је захтев поднет 5. јула 2006. године и да је касније морао бити одбијен као неблаговремен (видети став 20. у даљем тексту). У већу Врховног суда поново је био судија М. Ц. Подносилац представке је ову одлуку примио 21. септембра 2007. године.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И СУДСКА ПРАКСА

13. Релевантне домаће одредбе садржане су у Законику о кривичном поступку (објављен у "Службеном листу Савезне Републике Југославије", бр. 70/01 и 68/02, као и у "Службеном гласнику Републике Србије", бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07).

14. Члан 40 (5) предвиђа да судија не мора да суди у предмету када је већ учествовао у доношењу одлуке пред судом или пред "истим судом" ако је против те одлуке касније "уложена жалба".

15. Члан 41. став 1. предвиђа, inter alia, да чим судија открије овај основ за изузеће, он се изузима из рада на том предмету и тражи од председника суда да именује другог судију уместо њега.

16. Члан 182. став 4. предвиђа, inter alia, да тужени који је осуђен на казну затвора има право да поднесе своје поднеске преко затворске управе, чиме се прекидају рокови.

17. Члан 183 § 3 предвиђа, inter alia, да временски рок одређен у месецима истиче до краја дана последњег месеца, који бројчано одговара датуму када временски рок почне да тече.

18. Члан 419 предвиђа, inter alia, да надлежни јавни тужилац "може" поднети захтев за заштиту законитости против "правоснажне судске одлуке", у име или против туженог, ако је повређен закон.

19. На основу горе наведеног захтева, према чл. 420, 425 и 426. Врховни суд може потврдити предметну осуду или је изменити. Он може такође укинути спорну пресуду, у целини или делимично, и наложити поновно суђење пред нижим судовима. Ако Врховни суд, међутим, нађе да је дошло до повреде закона у корист туженог, он ће имати право да то једино саопшти, али ће правоснажна пресуда опстати.

20. Члан 428 предвиђа, inter alia, да тужени за кога је нађено да је крив и који је осуђен на делотворну казну затвора у првој и другог инстанци има право да уложи захтев за испитивање законитости правоснажне пресуде Врховном суду у року од месец дана од датума пријема пресуде донете по жалби.

21. У складу са чл. 432 и 425. и 426., inter alia, Врховни суд, ако прихвати захтев за испитивање законитости, има овлашћење да преиначи спорну пресуду или је укине и наложи поновно суђење пред нижим судовима. Он то може учинити и када постоје озбиљне сумње у истинитост одлучујућих чињеница утврђених спорном одлуком, а то се подудара са правилном применом релевантног права.

22. Закон о изменама и допунама Законика о кривичном поступку из 2009. године (објављен у "Службеном гласнику РС", број 72/09) укинуо је захтев за испитивање законитости правоснажне пресуде као постојеће домаће правно средство. Члан 146. став 1. овог Закона, међутим, предвиђа да у односу на све тужене који су већ уложили захтеве пре ступања на снагу ових измена, примењиваће се "одредбе старог закона".

23. Најзад, одлуком од 17. септембра 2009. године, Уставни суд је утврдио да захтев за ревизију није правно средство које се мора исцрпети пре улагања жалбе Уставном суду, из разлога, inter alia, да је једино јавни тужилац тај који може уложити такав захтев у име туженог и, даље, да он има потпуну дискрецију да ли то да учини или не (Už-1233/2009).

ПРАВО

I. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

24. Подносилац представке ослонио се на бројне одредбе Конвенције, као и на протоколе уз њу. У суштини он се, међутим, жалио: (i) због свеукупне правичности кривичног поступка против њега; (ii) што је 31. маја 2007. године лишен приступа Врховном суду; и (iii) да је судија који је већ одлучивао у његовом случају 20. марта 2006. године био у могућности да то поново чини 31. маја 2007. године.

25. Суд сматра да све горе наведене притужбе треба разматрати према члану 6. став 1. Конвенције, који у релевантном делу гласи како следи:

"Свако, током одлучивања … о његовoj кривичној оптужби против њега, има право на правичну ...суђење... пред ... непристрасним судом, образованим на основу закона..."

A. У вези са приступом Врховном суду подносиоца представке

1. Допуштеност

26. Влада је изнела да подносилац представке није исцрпео сва доступна и делотворна домаћа правна средства. Он је посебно пропустио да код јавног тужиоца ургира да уложи захтев за испитивање законитости правоснажне пресуде у његово име (видети ст. 18. и 19. у горњем тексту).

27. Влада је остала при ставу да је јавни тужилац био вољан да поднесе захтев у име многих окривљених, укључујући и питања у вези са непоступањем по благовремено уложеним жалбама у другој инстанци, и документовала да је у неколико таквих случајева Врховни суд коначно пресудио у њихову корист.

28. Влада је констатовала да надлежни јавни тужилац не би имао "потпуну дискрецију" да ли да уложи захтев у име подносиоца представке. Напротив, он би био обавезан да то учини ако сматра да је дошло до кршења релевантног домаћег законодавства (discretio legalis).

29. Најзад, Влада се ослонила на делимично издвојено мишљење судије Крећа у пресуди Лепојић (Лепојић против Србије, број 13909/05, 6. новембар 2007. године), и приметила да је њена прелиминарна примедба у овом случају та да се направи разлика од њене сличне примедбе у том случају због тога што се сада пресуђује у односу на одређено наводно кршење релевантног домаћег права.

30. Подносилац представке је остао при ставу да је поштовао захтев исцрпљености.

31. У пресуди Лепојић Суд је већ утврдио да је једино надлежни јавни тужилац могао поднети захтев за испитивање законитости правоснажне пресуде у име подносиоца представке и, штавише, да он има потпуну дискрецију да ли да то учини или не. Иако је подносилац представке могао то тражити, он свакако није имао право по закону да ово правно средство уложи лично. Захтев за испитивање законитости правоснажне пресуде је стога био неделотворан према члану 35. став 1. Конвенције (видети Лепојић против Србије, цитиран у горњем тексту, ст. 54 и 57.). С обзиром на горе наведено и на одлуку Уставног суда од 17. септембра 2009. године (видет став 23. у горњем тексту), Суд не види ниједан разлог да у предметном случају другачије утврди, без обзира на домаћу судску праксу коју је Влада доставила и без обзира на основ по ком надлежни јавни тужилац може, а не мора уложити захтев за испитивање законитости правоснажне пресуде.

32. Суд, према томе, сматра да се притужба подносиоца представке не може прогласити недопуштеном због неисцрпљење домаћих правних средстава према члану 35. став 1. Конвенције. Сходно томе, примедба Владе с тим у вези мора се одбити.

33. Суд сматра да притужба подносиоца представке није такође очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. Конвенције и не налази други основ да је прогласи недопуштеном. Притужба се према томе мора прогласити допуштеном.

2. Основаност

34. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу, док је Влада, која није ставила никакве одређене примедбе на основаност, оставила Суду да "процени" да ли је дошло до повреде члана 6. става 1. Конвенције.

35. У пресуди Golder против Уједињеног Краљевства од 21. фебруара 1975. године, Суд је утврдио да члан 6. став 1. "осигурава свакоме право на захтев у вези са грађанским правима и обавезама пред судом или трибуналом" (став 36., серија A број 18). Касније, у предмету Deweer против Белгије, он је објаснио да се "право на суд" примењује и у кривичним и у парничним предметима (пресуда од 27. фебруара 1980. године, серија A број 35). Ово право, међутим, није апсолутно; оно подлеже ограничењима која се подразумевају, а посебно тамо где су у питању "услови допуштености жалбе" (видети, mutatis mutandis,García Manibardo против Шпаније, број 38695/97, став 36., ЕЦХР 2000-II). Без обзира на то, ова ограничења не смеју ограничити или смањити приступ појединца на такав начин или у том обиму да се угрози сама суштина тог права. Она ће бити компатибилна са чланом 6. став 1. једино ако су у складу са релевантним домаћим законодавством, ако теже легитимном циљу и ако постоји разуман однос пропорционалности између употребљених средстава и циља коме се тежи (видети, mutatis mutandis, Guérin против Француске, 29. јул 1998. године, став 37., Извештаји о пресудама и одлукама 1998-V).

36. Најзад, подсећа се да члан 6. Конвенције не приморава државе уговорнице да формирају касационе судове. Упркос томе, где такви судови постоје гаранције садржане у члану 6. морају се поштовати, inter alia, обезбеђењем делотворног приступа тим судовима (видети, међу многим другим ауторитетима,García Manibardo против Шпаније, цитиран у горњем тексту, став 39).

37. Ако се вратимо на предметни случај, Суд констатује да се притужба подносиоца представке односи на одлучивање о кривичној оптужби против њега и, као таквa, спада под члан 6. став 1. Осим тога, подносилац представке је јасно имао право да у року од месец дана уложи захтев за испитивање законитости правоснажне пресуде, од датума пријема пресуде донете по жалби, тј. до 26. јуна 2006. године, што је он учинио преко затворске управе (видети ст. 10 и 11. у горњем тексту). Одлуком од 31. маја 2007. године, међутим, Врховни суд је грешком одбацио захтев за испитивање законитости правоснажне пресуде подносиоца представке као закаснео, наводећи да је он поднет 5. јула 2006. године, при чему је, заправо, то био само датум кад је сам Врховни суд примио наведени захтев (видети ст. 11 и 12. у горњем тексту). Врховни суд је тако прекршио члан 428. Законика о кривичном поступку (видети ст. 20, 17 и 16. у горњем тексту, тим редом), као и право подносиоца представке на приступ суду према Конвенцији, при чему треба разумети да задатак Суда није да утврђује какав би био стваран исход по захтеву за испитивање законитости правоснажне пресуде подносиоца представке да је Врховни суд прихватио да разматра његову основаност.

38. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

Б. У вези са непристрасношћу већа Врховног суда од 31. маја 2007. године и општом правичношћу кривичног поступка покренутог против подносиоца представке

39. С обзиром на мишљења у ставовима 37 и 38. у горњем тексту и на коментаре дате у члану 46. у даљем тексту, а имајући у виду да се захтев за испитивање законитости правоснажне пресуде мора, у начелу и кад год је доступан, у складу са релевантним домаћим процесним правилима, сматрати делотворним путем накнаде (видети, mutatis mutandis, Rakić и други против Србије, број 47460/07 итд., став 37, 5. октобар 2010. године), Суд проглашава ове притужбе допуштеним, али сматра да њихова основаност не захтева да буде посебно разматрана.

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

40. Члан 41. Конвенције предвиђа:

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

41. Подносилац представке тражио је 15.000 евра (ЕУР) на име материјалне и нематеријалне претрпљене штете.

42. Влада је описала овај захтев као закаснео, необразложен и /или превисок.

43. Суд констатује да је првобитан крајњи рок за подношење подносиочевог захтева за правично задовољење био 14. јун 2011. године. Подносилац представке је 21. јула 2011. године обавестио Суд да је захтев послао на време, али да га Суд очигледно није примио. Подносилац представке, међутим, није никада понудио никакав доказ у том смислу, као што је поштанска потврда првобитног поднеска или, заправо, чак и копија дописа. Уместо тога, он је само доставио Суду нов захтев за правично задовољење предат 27. јула 2011. године.

44. У таквим околностима, Суд не може а да не закључи да подносилац представке није поштовао Правило 60 ст. 2 и 3. Пословника Суда, због чега се његов захтев мора одбити.

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 46. КОНВЕНЦИЈЕ

45. Члан 46. Конвенције предвиђа:

"1. Високе стране уговорнице преузимају обавезу да се повинују правоснажној пресуди Суда у сваком предмету у коме су странке.

2. Правоснажна пресуда Суда се доставља Комитету министара који надгледа њено извршење."

46. С обзиром на ове одредбе, произлази, inter alia, да пресуда у којој Суд нађе повреду, намеће Туженој држави законску обавезу да не само плати заинтересованим досуђене износе на име правичног задовољења, већ и да изабере, што подлеже надзору Комитета министара, опште и/или, ако је прикладно, појединачне мере које треба усвојити у домаћем правном систему како би се окончала повреда утврђена од стране Суда и да надокнади, уколико је могуће, њене последице (видети Scozzari и Giunta против Италије [ВВ], бр. 39221/98 и 41963/98, став 249., ЕЦХР 2000-VIII).

47. Заинтересоване високе стране уговорнице требало би, према томе, са марљивошћу, путем одговарајућих поступака и ако тако тражи подносилац представке, да осигурају да ће основаност његовог захтева за испитивање законитости правоснажне пресуде бити разматрана (видети, с тим у вези, мишљења саме Владе сумирана у ст. 26 и 27. у горњем тексту; видети такође ст. 18-22 у горњем тексту). Подразумева се да задатак Суда није да одређује какав би требало да буде стваран исход разматрања.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Проглашава представку допуштеном;

2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције у вези са приступом подносиоца представке Врховном суду 31. маја 2007. године;

3. Утврђује да нема потребе да се притужбе према члану 6. став 1. Конвенције посебно разматрају у вези са непристрасношћу Врховног суда 31. маја 2007. године и свеукупном правичношћу кривичног поступка покренутог против подносиоца представке;

4. Одбија захтев подносиоца представке за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 20. децембра 2011. године у складу са правилом 77 ст. 2 и 3 Пословника Суда.

SECOND SECTION

CASE OF ĐOKIĆ v. SERBIA 
(Application no. 1005/08)

JUDGMENT

STRASBOURG 
20 December 2011

This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.

In the case of Đokić v. Serbia,

The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:

Françoise Tulkens, President,

Dragoljub Popović,

Isabelle Berro-Lefèvre,

András Sajó,

Guido Raimondi,

Paulo Pinto de Albuquerque,

Helen Keller, judges,

and Stanley Naismith, Section Registrar,

Having deliberated in private on 29 November 2011,

Delivers the following judgment, which was adopted on that date:

PROCEDURE

1. The case originated in an application (no. 1005/08) against Serbia lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms ("the Convention") by a Serbian national, Mr Nenad Đokić ("the applicant"), on 19 December 2007.

2. The applicant was represented by Mr A. Tasić, a lawyer practising in Leskovac. The Serbian Government ("the Government") were represented by their Agent, Mr S. Carić.

3. The applicant complained about the fairness and outcome of the criminal proceedings against him, being denied access to the Supreme Court, and, lastly, the lack of impartiality on the part of the Serbian judiciary.

4. On 9 November 2010 the application was communicated to the Government. It was also decided to rule on the admissibility and merits of the application at the same time (Article 29 § 1).

THE FACTS

I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE

5. The applicant is a former police officer who was born in 1970 and is currently serving a prison sentence in the Niš Penitentiary (Kazneno-popravni zavod u Nišu).

6. The facts of the case, as submitted by the parties, may be summarised as follows.

7. On 26 May 2005 the District Court in Leskovac found the applicant guilty of murdering his former wife, and sentenced him to eleven years’ imprisonment.

8. On 18 October 2005 the Supreme Court quashed this judgment and ordered a retrial.

9. On 16 December 2005 the District Court in Leskovac again convicted the applicant and sentenced him to eleven years’ imprisonment. In so doing, it provided extensive reasoning.

10. On 20 March 2006 the Supreme Court upheld this judgment. The appeal bench included judge M.C. and the applicant received the judgment on 26 May 2006.

11. On 26 June 2006, through the prison authorities and as evidenced by their certificate, the applicant filed an appeal on points of law (zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude). The Supreme Court received this appeal on 5 July 2006, as certified by its stamp of even date.

12. On 31 May 2007 the Supreme Court noted that the appeal had been lodged on 5 July 2006 and consequently had to be rejected as out of time (neblagovremen; see paragraph 20 below). The Supreme Court’s bench again included judge M.C. and the applicant received this decision on 21 September 2007.

II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND JURISPRUDENCE

13. The relevant domestic provisions are contained in the Code of Criminal Procedure (Zakonik o krivičnom postupku, published in the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia nos. 70/01 and 68/02, as well as in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - nos. 58/04, 85/05, 115/05 and 49/07).

14. Article 40 (5) provides that a judge may not sit in a case when he or she has already taken part in the adoption of a decision before a lower court or before "the same court" should its decision subsequently "be appealed".

15. Article 41 § 1 provides, inter alia, that as soon as a judge discovers this ground for recusal, he or she shall cease dealing with the case and request the president of the court to appoint another judge in his or her stead.

16. Article 182 § 4 provides, inter alia, that a defendant who has been sentenced to a prison term shall have the right to file his submissions through the prison authorities, thereby interrupting any time-limits.

17. Article 183 § 3 provides, inter alia, that a time-limit set in months shall expire by the end of the day, of the last month, which corresponds by number to the date when the running of the time-limit commenced.

18. Article 419 provides, inter alia, that the competent public prosecutor "may" (može) file a Request for the Protection of Legality (zahtev za zaštitu zakonitosti) against a "final judicial decision", on behalf of or against the defendant, if the relevant substantive and/or procedural "law has been breached" (ako je povređen zakon).

19. On the basis of the above request, under Articles 420, 425 and 426, the Supreme Court may uphold the conviction at issue or reverse it. It may also quash the impugned judgment, in its entirety or partly, and order a re-trial before the lower courts. If the Supreme Court, however, finds that there has been a violation of the law in favour of the defendant, it shall only be authorised to declare so but shall leave the final judgment standing.

20. Article 428 provides, inter alia, that a defendant who has been found guilty and sentenced to an effective prison term at first and second instance shall have the right to file an appeal on points of law (zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude) with the Supreme Court within one month as of the date of receipt of the judgment rendered on appeal.

21. In accordance with Articles 432 and 425 and 426, inter alia, the Supreme Court shall, should it accept an appeal on points of law, have the power to overturn the impugned judgment or quash it and order a retrial before the lower courts. It shall also be able to do so if there are serious doubts as to the veracity of the decisive facts established in the impugned decision and this impinges upon the proper application of the relevant law.

22. In 2009 amendments to the above Code of Criminal Procedure (Zakon o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, published in OG RS no. 72/09) removed the appeal on points of law as an existing domestic remedy. Article 146 § 1 of this Act, however, provides that in respect of all defendants who had already lodged their appeals on points of law before the entry into force of these amendments it is the "repealed provisions" that shall be applicable.

23. Lastly, in its decision of 17 September 2009 the Constitutional Court held that a Request for the Protection of Legality is not a remedy which needs to be exhausted before one may file an appeal with the Constitutional Court, the reason being, inter alia, that it was only the public prosecutor who could have filed such a request on behalf of the defendant and, further, that the former had full discretion in respect of whether to do so (Už-1233/2009).

THE LAW

I. ALLEGED VIOLATIONS OF ARTICLE 6 § 1 OF THE CONVENTION

24. The applicant relied on numerous provisions of the Convention, as well as the Protocols thereto. In substance, however, he complained: (i) about the overall fairness of the criminal proceedings brought against him; (ii) that on 31 May 2007 he had unlawfully been denied access to the Supreme Court; and (iii) that the judge who had already ruled in his case on 20 March 2006 was again in a position to do so on 31 May 2007.

25. The Court considers that all of the above complaints fall to be examined under Article 6 § 1 of the Convention, which, in so far as relevant, reads as follows:

"In the determination ... any criminal charge against him, everyone is entitled to a fair ... hearing ... by an ... impartial tribunal established by law ..."

A. As regards the applicant’s access to the Supreme Court

1. Admissibility

26. The Government submitted that the applicant had not exhausted all available and effective domestic remedies. In particular, he had failed to urge the competent public prosecutor to file a Request for the Protection of Legality ("RPL") on his behalf (see paragraphs 18 and 19 above).

27. The Government maintained that public prosecutors had been willing to file RPLs on behalf of many defendants, including in matters relating to timely appeals being ignored at second instance, and documented that in several such cases the Supreme Court had ultimately ruled in their favour.

28. The Government noted that the competent public prosecutor would not have had "total discretion" on whether to file an RPL on behalf of the applicant. On the contrary, he would have been obliged to do so if he thought that there had been a breach of the relevant domestic legislation (discretio legalis).

29. Lastly, the Government relied on judge Kreća’s partly dissenting opinion in the Lepojić judgment (Lepojić v. Serbia, no. 13909/05, 6 November 2007), and observed that their preliminary objection in the present case is to be distinguished from their similar objection in that case in so far as it is now being asserted in respect of a specifically alleged breach of the relevant domestic law.

30. The applicant maintained that he had complied with the exhaustion requirement.

31. In the Lepojić judgment the Court has already held that it was only the competent public prosecutor who could have filed an RPL on behalf of the applicant and, moreover, that the former had full discretion in respect of whether to do so. While the applicant could have requested such action, he certainly had no right under law to make use of this remedy personally. An RPL was thus ineffective as understood by Article 35 § 1 of the Convention (see Lepojić v. Serbia, cited above, §§ 54 and 57). In view of the foregoing and noting the Constitutional Court’s decision of 17 September 2009 (see paragraph 23 above), the Court sees no reason to hold otherwise in the present case, notwithstanding the domestic case-law provided by the Government and irrespective of the ground on which the competent public prosecutor might or might not have filed an RPL.

32. The Court therefore finds that the applicant’s complaint cannot be declared inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies under Article 35 § 1 of the Convention. Accordingly, the Government’s objection in this respect must be dismissed.

33. The Court considers that the applicant’s complaint is also not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and finds no other ground to declare it inadmissible. The complaint must therefore be declared admissible.

2. Merits

34. The applicant reaffirmed his complaint, whilst the Government, without making any specific comments on the merits, left it to the Court to "assess" whether there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

35. In its Golder v. the United Kingdom judgment of 21 February 1975, the Court held that Article 6 § 1 "secures to everyone the right to have any claim relating to his civil rights and obligations brought before a court or tribunal" (§ 36, Series A no. 18). Subsequently, in Deweer v. Belgium it clarified that the "right to a court" applied to criminal as well as to civil cases (judgment of 27 February 1980, Series A no. 35). This right, however, is not absolute; it is subject to limitations permitted by implication, and particularly so where the "conditions of admissibility of an appeal are concerned" (see, mutatis mutandis, García Manibardo v. Spain, no. 38695/97, § 36, ECHR 2000-II). Nonetheless, these limitations must not restrict or reduce an individual’s access in such a way or to such an extent as to impair the very essence of the right. They will only be compatible with Article 6 § 1 if they are in accordance with the relevant domestic legislation, pursue a legitimate aim and there is a reasonable relationship of proportionality between the means employed and the aim pursued (see, mutatis mutandis, Guérin v. France, 29 July 1998, § 37, Reports of Judgments and Decisions 1998-V).

36. Finally, it is recalled that Article 6 of the Convention does not compel the Contracting States to set up courts of cassation. Nevertheless, where such courts exist the guarantees contained in Article 6 must be complied with, inter alia by ensuring effective access to these courts (see, among other authorities, García Manibardo v. Spain, cited above, § 39).

37. Turning to the present case, the Court notes that the applicant’s complaint concerns the determination of a criminal charge against him and, as such, falls within the scope of Article 6 § 1. In addition, the applicant had clearly been entitled to lodge an appeal on points of law within a month as of the date of receipt of the judgment rendered on appeal, i.e. by 26 June 2006, which he had done through the prison authorities (see paragraphs 10 and 11 above). In its decision of 31 May 2007, however, the Supreme Court mistakenly rejected the applicant’s appeal on points of law as belated, stating that it had been lodged on 5 July 2006 whereas, in fact, this was only the date when the Supreme Court itself had received the said appeal (see paragraphs 11 and 12 above). The Supreme Court thus breached Article 428 of the Code of Criminal Procedure (see paragraphs 20, 17 and 16 above, in that order), as well as the applicants’ right of access to a court under the Convention, it being understood that it is not this Court’s task to determine what the actual outcome of the applicant’s appeal on points of law should have been had the Supreme Court accepted to consider it on its merits.

38. There has, accordingly, been a violation of Article 6 § 1 of the Convention.

B. As regards the impartiality of the Supreme Court’s bench of 31 May 2007 and the overall fairness of the criminal proceedings brought against the applicant

39. Having regard to its findings at paragraphs 37 and 38 above, given its pronouncement under Article 46 below, and bearing in mind that an appeal on points of law must, in principle and whenever available in accordance with the relevant domestic rules of procedure, be considered an effective avenue of redress (see, mutatis mutandis, Rakić and Others v. Serbia, no. 47460/07 et seq., § 37, 5 October 2010), the Court declares these complaints admissible but considers that they do not require a separate examination on the merits.

II. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION

40. Article 41 of the Convention provides:

"If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party."

41. The applicant claimed 15,000 euros (EUR) in respect of the pecuniary and non-pecuniary damage suffered.

42. The Government described this claim as belated, unsubstantiated and/or excessive.

43. The Court notes that the original deadline for the submission of the applicant’s just satisfaction claim was 14 June 2011. On 21 July 2011 the applicant informed the Court that he had sent his claim in time, but that the Court had apparently not received it. The applicant, however, never offered any evidence to this effect, such as a postal receipt certificate of his original submission or indeed even a copy of the letter. Instead, he merely provided the Court with a new just satisfaction claim posted on 27 July 2011.

44. In such circumstances, the Court cannot but conclude that the applicant has failed to comply with Rule 60 §§ 2 and 3 of the Rules of Court, which is why his claim must be dismissed.

III. APPLICATION OF ARTICLE 46 OF THE CONVENTION

45. Article 46 of the Convention provides:

"1. The High Contracting Parties undertake to abide by the final judgment of the Court in any case to which they are parties.

2. The final judgment of the Court shall be transmitted to the Committee of Ministers, which shall supervise its execution."

46. Given these provisions, it follows, inter alia, that a judgment in which the Court finds a breach imposes on the respondent State a legal obligation not just to pay those concerned any sums awarded by way of just satisfaction, but also to choose, subject to supervision by the Committee of Ministers, the general and/or, if appropriate, individual measures to be adopted in their domestic legal order to put an end to the violation found by the Court and to redress, in so far as possible, the effects thereof (see Scozzari and Giunta v. Italy [GC], nos. 39221/98 and 41963/98, § 249, ECHR 2000-VIII).

47. The High Contracting Party concerned should therefore, with diligence, through appropriate procedures and if the applicant so requests, ensure that his appeal on points of law receives an examination on its merits (see, in this connection, the Government’s own views summarised at paragraphs 26 and 27 above; see also paragraphs 18-22 above). It is understood that it is not this Court’s task to determine what the actual outcome of this examination should be.

FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY

1. Declares the application admissible;

2. Holds that there has been a violation of Article 6 § 1 of the Convention as regards the applicant’s access to the Supreme Court on 31 May 2007;

3. Holds that there is no need to examine separately the complaints under Article 6 § 1 of the Convention as regards the Supreme Court’s impartiality on 31 May 2007 and the overall fairness of the criminal proceedings brought against the applicant;

4. Dismisses the applicant’s claim for just satisfaction.

Done in English, and notified in writing on 20 December 2011, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.