Пресуда Европског суда за људска права
Пресуда је објављена у "Службеном гласнику РС", бр. 114/2007 од 8.12.2007. године.
САВЕТ ЕВРОПЕ
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ФИЛИПОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка бр. 27935/05)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
20. новембар 2007. године
Ова пресуда ће постати правноснажна у околностима предвиђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.
У предмету Филиповић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење) заседајући у већу у чијем су саставу били:
гђа Ф. ТУЛКЕНС (F. TULKENS) председник,
г. А. Б. БАКА (A. B. BAKA),
г. И. КАБРАЛ БАРЕТО (I. CABRAL BARRETO),
г. Р. ТУРМЕН (R. TÜRMEN),
г. В. ЗАГРЕБЕЛСКИ (V. ZAGREBELSKY),
ГђА А. МУЛАРОНИ (A. MULARONI),
г. Д. ПОПОВИЋ, судије
и гђа Ф. Еленс-Пасос (F. ELENS-PASSOS), заменик секретара Одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 23. октобра 2007. године, изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (бр. 27935/05) против државне заједнице Србија и Црна Гора, чији је следбеник Србија од 3. јуна 2006. године (видети став 29. у даљем тексту), коју је Суду поднео по члану 34 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту звана "Конвенција") у то време држављанин државне заједнице Србија и Црна Гора, г. Зоран Филиповић (у даљем тексту звани "подносилац представке"), дана 22. јула 2005. године.
2. Подносиоца представке је пред Судом заступао г. Д. Видосављевић, адвокат из Лесковца. Владу државне заједнице Србија и Црна Гора, а, касније, Владу Србије (у даљем тексту звана "Влада") заступао је њен заступник, г. С. Царић.
3. Подносилац представке се жалио да је претрпео повреду права на слободу изражавања на основу правноснажне парничне пресуде која је донета против њега.
4. Дана 2. јуна 2006. године Суд је одлучио да Владу обавести о представци. Примењујући члан 29 став 3 Конвенције, решио је да донесе одлуку о прихватљивости и основаности представке истовремено.
ЧИЊЕНИЦЕ
5. Подносилац представке је рођен 1960. године и тренутно живи у Бабушници, Србија. У релевантном тренутку био је запослен као порески инспектор, а од 2000. године је потпредседник локалног огранка Демохришћанске странке Србије.
6. Дана 21. априла 2002. године Општински суд у Бабушници је подносиоца представке осудио за кривично дело клевете и наложио му да плати новчану казну у износу од 6.000 југословенских динара (ЈУД) плус додатних ЈУД 25.000 на име трошкова.
7. У изреци ове пресуде суд је утврдио: (i) да је дана 8. марта 2001. године подносилац представке учествовао на јавном скупу у згради општине Бабушница, (ii) да су овом скупу присуствовали потпредседник Владе Републике Србије, заменик министра правде и локалне самоуправе, као и више од 80 општинских саветника и других локалних водећих личности, и да је (iii) том приликом подносилац представке јавно изјавио да г. П. Ј., тадашњи председник општине Бабушница, "није права особа за тај посао", јер је већ "проневерио 500.000 ДМ. Суд је тада закључио да је ова изјава "нетачна" и да, као таква, може да "наштети угледу и части" г. П. Ј., добро познатог и поштованог локалног пословног човека и друштвено-политичког радника, и констатовао да је подносилац представке крив како је тужен.
8. У образложењу, inter alia, Општински суд се ослонио на два сведока која су, "иако чланови других политичких странака", чули како подносилац представке изјављује да је председник општине "проневерио 500.000 немачких марака" 1996. године, као директор великог државног предузећа, али је одбио, као неуверљиво, сведочење најмање четворице других сведока који су изјавили да је подносилац представке рекао да је председник општине "оштетио" државу за исти износ од прихода. Суд је даље утврдио да званични записник са састанка о коме је реч, који садржи речи истог значења, нема "већу доказну вредност" пошто га је саставило лице које је и само једино "сведок", и, најзад, да кривична тужба против председника општине за утају пореза у 1996. години није на крају имала за последицу његову осуду (видети ставове 16 и 17 у даљем тексту).
9. Дана 31. децембра 2003. године Окружни суд у Пироту је одбацио жалбу подносиоца представке и, на основу истих чињеница, утврдио да је крив за кривично дело увреде, а не кривично дело клевете, држећи да се састанак о коме је реч не може сматрати "јавним скупом" у смислу Кривичног законика Републике Србије. Казна коју је одредио Општински суд је, међутим, потврђена у целини и тиме је постала правноснажна.
10. Неутврђеног дана 2004. године, председник општине је поднео посебну парничну тужбу за накнаду штете код Општинског суда у Бабушници, тражећи 300.000 српских динара (РСД) за душевну патњу коју је претрпео због изјаве подносиоца представке о којој је реч у горњем тексту.
11. Дана 23. септембра 2004. године Општински суд је донео делимичну пресуду у корист председника општине, а да га није лично саслушао, и том приликом је наложио подносиоцу представке да плати РСД 120.000 на име накнаде, заједно са затезном каматом, плус трошкове у износу од РСД 33.400. У то време, овај износ је био једнак износу од приближно 2.077 евра (EUR), или, конкретније, укупној нето плати подносиоца представке за претходних шест месеци.
12. У образложењу, суд се ослонио на кривичну осуду подносиоца представке, као и на констатације кривичних судова, и утврдио да је угледу председника општине заиста нанета штета, што му је стварало озбиљну и сталну душевну патњу. Суд је приметио да је тужилац у овом предмету председник општине и водећи локални пословни човек, па је закључио да је потребна одговарајућа финансијска накнада.
13. Дана 20. децембра 2004. године Окружни суд у Пироту је одбацио жалбу подносиоца представке и, тиме, потпуно усвојио мишљење Општинског суда, чија је пресуда тако постала правноснажна. Подносилац представке је 24. јануара 2005. године примио писани примерак одлуке Окружног суда.
14. Дана 9. марта 2005. године подносилац представке је платио укупно РСД 153.400 на име накнаде која је против њега додељена, затезну камату и трошкове парничног поступка.
15. Према званичном записнику са састанка који је одржан у згради општине Бабушница дана 8. марта 2001. године, потпредседник Владе је изјавио да је сврха скупа да се "утврди функционисање општине" у целини. Он је позвао учеснике да отворено изнесу своја "критичка мишљења" у том погледу и објаснио да ће, ако је неопходно, Влада размотрити увођење посебних мера са циљем да се позабави сваким озбиљним питањем.
16. Записник је, после тога, показао да је подносилац представке оптужио председника општине да није "права особа за тај посао" и да "ова ... земља заслужује неког бољег". Он је затим додао да је 1996. године, у својству пореског инспектора, утврдио "бројне неправилности" у вези са Лисцом, државним предузећем коме је на челу био председник општине, и да је он стога поднео кривичну тужбу, тврдећи да је председник општине оштетио државу за 500.000 немачких марака" од прихода.
17. Подносилац представке је Суду доставио наведену кривичну тужбу од 24. јуна 1996. године, као и три посебна решења која је издала Републичка управа јавних прихода: два, од 22. августа 1996. године односно 2. септембра 1996. године, којим се предузећу Lisca налаже да исплати неисплаћене порезе, и треће од 25. децембра 1996. године, којим се предузеће кажњава што то није урадило.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
А. Закон о облигационим односима (објављен у Службеном листу Социјалистичке Савезне Републике Југославије - Сл. лист СФРЈ - бр. 29/78, 39/85, 45/89и 57/89 као и у Службеном листу Савезне Републике Југославије - Сл. лист СРЈ - бр. 31/93)
18. Чланом 154. дефинишу се основе накнаде у парничном поступку.
19. Члан 172. став 1. предвиђа да је правно лице, које укључује и државу, одговорно за штету коју је проузроковало неко "његово тело".
20. Чланови 199. и 200, inter alia, наводе да свако ко је претрпео душевну патњу као последицу кршења његове или њене части или угледа може, у зависности од њиховог трајања и јачине, поднети тужбу код парничних судова ради новчане накнаде, и, сем тога, тражити друге врсте накнаде "које би могле" обезбедити одговарајуће нематеријално задовољење.
21. Чланови 199. и 200. предвиђају, inter alia, да домаћи суд може одлучити да смањи накнаду узимајући у обзир, ex officio, посебне финансијске околности тужене.
Б. Закон о парничном поступку из 1977. године (објављен у Сл. листу СФРЈ бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91, као и у Сл. листу СРЈ бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02)
22. Члан 12. став 3. предвиђао је да је парнични суд везан правоснажном пресудом кривичног суда за извршено кривично дело као и у погледу кривичне одговорности осуђеног лица.
В. Релевантна судска надлежност Врховног суда у вези са односом између правноснажне кривичне осуде и каснијег парничног поступка за накнаду штете
23. Парнични суд који решава захтев за накнаду штете је везан правноснажном пресудом кривичног суда у погледу кривичне одговорности осуђеног лица. Он "није [међутим] везан" ниједним другим његовим мишљењем (Рев. 1089/90) и има право да "самостално оцени" одговорност осуђеног лица у парничном поступку (Гж. 1316/67).
Г. Закон о парничном поступку из 2004. године (објављен у Службеном гласнику Републике Србије - Сл. гласник РС - бр. 125/04)
24. Чланови 3. став 1, 413, 415, 417. и 418. предвиђају да јавни тужилац, ex officio или у одговору на одређени предлог једне странке, у року од три месеца, има право да поднесе захтев за заштиту законитости против правноснажне одлуке парничног суда, ако она износи на видело да је одлука о којој је реч "заснована на недозвољеном располагању странака, тј. на оном што је предузето ради повреде "принудних прописа, јавног поретка и правила морала". Ако јавни тужилац одбије да поднесе захтев ове врсте у предвиђеном року, странка која је иницирала његово подношење има право да, у року од тридесет дана, поднесе Врховном суду сопствени захтев за заштиту законитости.
25. Закон о парничном поступку из 2004. године ступио је на снагу 23. фебруара 2005. године, чиме је стављен ван снаге Закон о парничном поступку из 1977. године. Члан 491. ст. 1. и 5. Закона о парничном поступку из 2004. године, међутим, предвиђа да Закон о парничном поступку из 1977. године остаје на снази, inter alia, за све поступке где је пресуда првостепеног суда донета пре 23. фебруара 2005. године и, даље, да ће се сви нерешени захтеви за заштиту законитости решавати на основу закона из 1977. године.
26. Члан 25. Устава Републике Србије, објављеног у Службеном гласнику Социјалистичке Републике Србије - Сл. гласник СРС - број 1/90, предвиђа следеће:
"Свако има право на накнаду сваке материјалне и нематеријалне штете коју је претрпео због незаконитог или непрописног поступања државног службеника, државног органа или јавног органа, у складу са законом.
Такве штете надокнађује Република Србија или јавни орган [о коме је реч]."
27. Овај устав је стављен ван снаге 8. новембра 2006. године, када је "нови" Устав, објављен у Сл. гласнику РС бр. 98/06 ступио на снагу.
28. Суштина члана 35. став 2. новог Устава одговара, у његовом релевантном делу, горе цитираном тексту наведеног члана 25. претходног Устава.
Ђ. Сукцесија државне заједнице Србија и Црна Гора
29. Релевантне одредбе у вези са сукцесијом државне заједнице Србија и Црна Гора наведене су у пресуди Матијашевић против Србије (бр. 23037/04, ставови 22-25, 19. септембар 2006. године).
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 10. КОНВЕНЦИЈЕ
30. Подносилац представке се жалио према члану 10. због кршења његовог права на слободу изражавања, што произлази из правноснажне пресуде парничног суда која је донета против њега.
Члан 10. Конвенције, у релевантном делу, гласи како следи:
"1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа.
2. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву .... ради заштите угледа или права других ..."
1. Компатибилност ratione temporis
31. Влада је образложила да је исход парничног поступка о коме је реч "логичка последица" претходне кривичне осуде подносиоца представке, која се десила пре него што је тужена држава ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године. Представка је према томе у целини некомпатибилна ratione temporis са одредбама Конвенције.
32. Подносилац представке се није са овим сагласио.
33. Суд сматра да главна чињеница конкретног предмета, наиме мешање тужене државе у слободу изражавања подносиоца представке, лежи у доношењу правноснажне судске пресуде дана 20. децембра 2004. године, јер је тада подносилац представке постао обавезан да исплати додељену накнаду (видети, mutatis mutandis, Zana против Турске, пресуда од 25. новембра 1997. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1997-VII, ставови 41. и 42. Видети такође ставове 13. и 14. у горњем тексту). Даље, иако су парнични судови били везани кривичном осудом у смислу да ли је подносилац представке починио кривично дело о коме је реч, они су имали слободу да самостално оцене одговорност подносиоца представке у парничном поступку, као и да одлуче да ли да уопште досуде накнаду (видети ставове 22 и 23 у горњем тексту и став 49 у даљем тексту).
34. Сходно томе, примедба Владе се мора одбацити.
2. Исцрпљеност домаћих правних средстава
(а) Аргументи које су изнеле стране
35. Влада је изнела да подносилац представке није исцрпео сва делотворна домаћа правна средства.
36. Посебно, он је пропустио да поднесе посебан захтев за накнаду штете у парничном поступку према члану 25. Устава, као и према члановима 154, 172, 199. и 200. Закона о облигационим односима. (Влада је доставила правоснажну пресуду где је домаћи суд применио чланове 5. и 8. Конвенције, заједно са чланом 200. Закона о облигационим односима, а тиме је одобрио захтев тужиоца за накнаду у парничном поступку у ствари која обухвата незаконит надзор, хапшење и притвор.)
37. Друго, Влада је приметила да подносилац представке није искористио захтев за заштиту законитости (ЗЗЗ), како је предвиђено чланом 417. и 418. Закона о парничном поступку из 2004. године.
38. Подносилац је остао при ставу да је испоштовао захтев о исцрпљењу.
(б) Релевантна начела
39. Суд подсећа да је, у складу са утврђеном судском праксом, сврха правила о унутрашњим правним средствима из члана 35. став 1. Конвенције то да се Високим странама уговорницама пружи могућност да спрече или исправе наводне повреде пре него што се неко због њих обрати Суду.
40. Обавеза је државе када тврди да правна средства нису исцрпљена, да увери Суд да су та средства делотворна, да су и теоријски и практично била на располагању у релевантном времену (видети, inter alia, Vernillo против Француске, пресуда од 20. фебруара 1991. године, серија А, бр. 198, стр. 11-12, став 27 и Dalia против Француске, пресуда од 19. фебруара 1998. године, Извештаји 1998-I, стр. 87-88, став 38).
41. Када је услов тог терета доказивања испуњен, подносилац представке је дужан да докаже да је правно средство на које се држава позвала заправо било исцрпљено, или да је због неког разлога било неадекватно или неделотворно у конкретним околностима предмета, или да су постојале посебне околности које су подносиоца односно подноситељку представке ослобађале тог захтева (видети Dankevich против Украјине, бр. 40679/98, став 107, 29. април 2003. године).
42. Најзад, Суд понавља да где је доступно више делотворних правних средстава, на подносиоцу представке је да изабере правно средство коме ће тежити (видети Airey против Ирске, пресуда од 9. октобра 1979. године, серија А бр. 32, стр. 12, став 23).
43. Чак и под претпоставком да је подносилац представке могао поднети ЗЗЗ, према Закону о парничном поступку из 2004. године (видети став 25. у горњем тексту), Суд сматра да то није било делотворно правно средство у посебним околностима конкретног предмета, пошто у спису предмета ништа не указује на то да је сама спорна правноснажна пресуда заснована на недозвољеном располагању странака (видети став 24 у горњем тексту).
44. Сем тога, Влада није могла да цитира ниједан пример из судске праксе где је захтев на основу члана 25. Устава и на основу чланова 154, 172, 199. и 200. Закона о облигационим односима успешно употребљен у неком предмету као што је предмет подносиоца представке (видети ставове 18-20. и 36. у горњем тексту). У сваком случају, пошто је исцрпео делотворна правна средства у парничном поступку, који је покренут против њега, од подносиоца представке се није могло оправдано очекивати да крене још једним путем несигурне накнаде (видети став 42. у горњем тексту).
45. Суд зато сматра да се притужба подносиоца представке не може прогласити неприхватљивом због неисцрпљења домаћих правних средстава према члану 35 став 1 Конвенције. Сходно томе, примедба Владе у вези са овим се мора одбити.
3. Закључак
46. Суд сматра да притужбе подносиоца представке нису очигледно неосноване у смислу значења члана 35. став 3. Конвенције и сматра да не постоји ниједан други основ да их прогласи недопуштеним. Притужбе се стога морају прогласити допуштеним.
1. Аргументи које су изнеле стране
47. Влада је потврдила закључке као и мишљења домаћих судова и нагласила да је тврдња подносиоца представке о проневери председника општине пре чињенична тврдња, а не вредносни суд, која није поткрепљена релевантним доказима. Заиста, председник општине никада није осуђиван и, заправо, није чак ни кривично гоњен упркос чињеници да је против њега поднета кривична пријава.
48. Влада је даље навела да је намера подносиоца представке била да омаловажи председника општине у присуству потпредседника Владе, због чега је он имао свако право на заштиту свог угледа, и као приватно лице и као добро позната политичка личност.
49. Влада је приметила да је подносилац представке активно учествовао у поступцима пред домаћим судовима, да се сам исход парничног поступка заснива на његовој ранијој кривичној осуди, а да је додељена накнада, коју су самостално утврдили парнични судови, у складу са финансијском ситуацијом подносиоца представке, као и на релевантној домаћој судској пракси по таквим питањима.
50. Најзад, Влада је навела да је језик подносиоца представке јасно прешао границе слободног изражавања и да нема оправданог основа да подносилац верује да су његове изјаве тачне.
51. Влада је стога закључила да је мешање у слободу изражавања подносиоца представке "предвиђено законом", "неопходно у демократском друштву" и да је предузето ради заштите "угледа или права других".
52. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу, додавши да додељена накнада "треба да га финансијски уништи", као и да га одврати од сваке будуће политичке критике председника општине лично.
2. Релевантна начела
53. Као што Суд често примећује, слобода изражавања предвиђена чланом 10. представља један од суштинских темеља једног демократског друштва. Према ставу 2, она не важи само за "информације" или "идеје" које се прихватају или сматрају увредљивим, већ и за оно што вређа, шокира или узнемирава (видети, међу многим другим ауторитетима, пресуду Castells против Шпаније од 23. априла 1992. године, серија А бр. 236, стр. 22, став 42, и пресуду Vogt против Немачке од 26. септембра 1995. године, серија А бр. 323, стр. 25, став 52).
54. Суд је такође више пута потврдио право да се саопштавају, у доброј намери, информације о питањима од јавног интереса, чак и када то подразумева штетне изјаве о појединцима (видети, mutatis mutandis, Bladet Tromsø i Stensaas против Норвешке [ВВ], бр. 21980/93, ЕЦХР 1999-III), и нагласио да су границе прихватљиве критике још увек шире када је мета политичар (видети Oberschlick против Аустрије (бр. 1), пресуда од 23. маја 1991. године, серија А бр. 204, став 59). Иако је драгоцена за све, слобода изражавања је посебно важна за политичке странке и њихове активне чланове (видети Incal против Турске, пресуда од 9. јуна 1998. године, Извештаји 1998-IV, став 46).
55. Суд је такође већ ставио до знања да се мора узети у обзир да ли се спорни изрази тичу нечијег приватног живота или нечијег понашања у службеном својству (видети Dalban против Румуније [ВВ], бр. 28114/95, став 50, ЕЦХР 1999-VI) и приметио да су природа и оштрина одређене казне, као и "важност" и "ваљаност" мишљења националних судова, питања од посебне тежине приликом утврђивања пропорционалности мешања према члану 10 став 2 (видети Cumpana i Mazare против Румуније [ВВ], бр. 33348/96, став 111, ЕЦХР 2004, и Zana против Турске, цитиран у горњем тексту, односно став 51).
56. Најзад, износ додељене накнаде мора "имати разуман однос пропорционалности према ... [моралној] ... повреди ... коју је претрпео" тужени о коме је реч (видети Tolstoy Miloslavsky против Уједињеног Краљевства, пресуда од 13. јула 1995. године, серија А бр. 316-Б, став 49. Видети такође Steel i Morris против Уједињеног Краљевства, бр. 68416/01, став 96, ЕЦХР 2005, где је Суд утврдио да је "додељена накнада ... иако релативно скромна према савременим стандардима ... [била] ... врло значајна у поређењу са скромним приходима и средствима ... подносилаца представке ..." и, као таква, прекршила је Конвенцију).
3. Оцена Суда
57. Правноснажна пресуда парничног суда је без сумње представљала мешање у право подносиоца представке на слободу изражавања. Пошто је заснована на Закону о облигационим односима, међутим, такође је јасно "предвиђена законом" у смислу члана 10. став 2. Конвенције (видети став 20. у горњем тексту). Најзад, пресуда о којој је реч донета је у тежњи ка легитимном циљу, наиме "ради заштите угледа" другог лица. Шта остаје да се реши је, према томе, да ли је мешање "неопходно у демократском друштву".
58. У овом смислу Суд првенствено примећује да је подносилац представке био политичар који је расправљао о питању од јавног интереса на затвореном политичком скупу где је све учеснике потпредседник Владе подстицао да изнесу своја критичка мишљења по питању функционисања општине (видети ставове 5, 7. и 15. у горњем тексту). Друго, мета критике подносиоца представке је председник општине/директор великог државног предузећа, који је и сам јавна личност. Треће, парнични судови су, као и кривични судови, закључили да је подносилац представке јавно оптужио председника општине за кривично дело "проневере" у одсуству осуде за исто дело (видети ставове 12, 7. и 8. у горњем тексту, тим редоследом, а такође видети и, mutatis mutandis, Dalban против Румуније [ВВ], цитиран у горњем тексту, став 50). Четврто, парнични судови су доделили накнаду једнаку вредности шестомесечне нето плате подносиоца представке у то време (видети ставове 11. и 56. у горњем тексту). Најзад, подносилац представке је јасно имао легитиман разлог да верује да је председник општине могао бити умешан у утају пореза (видети ставове 16. и 17. у горњем тексту), а његова изјава, и поред тога што садржи озбиљне тврдње, није безразложан приватни напад упућен против председника општине.
59. С обзиром на горе наведено, Суд налази да мешање о којем је реч није било неопходно у демократском друштву. Сходно томе, дошло је до повреде члана 10. Конвенције.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ
60. Подносилац представке се такође ослонио на члан 6, али му је, при томе, притужба била иста као и она већ разматрана према члану 10. У ствари, пошто се није позвао ни на једно одређено процедурално питање, изгледа да је подносилац представке сматрао да је дошло до "аутоматског" кршења његовог права на правично суђење на основу чињенице да је осуђен за клевету и да му је касније наложено да плати штету. С обзиром на његово мишљење по питању члана 10, Суд проглашава ову притужбу прихватљивом, али сматра да она не захтева посебно разматрање по питању њене основаности (видети, mutatis mutandis, Perna против Италије [ВВ], бр. 48898/99, ставови 33 - 34, ЕЦХР 2003-V).
III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
61. Члан 41. Конвенције предвиђа:
"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."
62. Подносилац представке је тражио 12.350 евра на име претрпљене материјалне и нематеријалне штете.
63. Влада је описала овај захтев као закаснео. Она је, међутим, додала да, ако га Суд прихвати и нађе да је Конвенција повређена, свака финансијска накнада треба да буде доследна сопственој пракси Суда у другим сличним случајевима.
64. Суд примећује да је захтев подносиоца представке за правично задовољење заиста достављен дана 11. априла 2007. године, скоро шест месеци после истека првобитног крајњег рока. Подносилац представке, према томе, није поштовао Правило 60. ставове 2. и 3. Правилника Суда, због чега се његов захтев мора одбити.
ИЗ ГОРЕ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава представку прихватљивом,
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 10. Конвенције,
3. Утврђује да није потребно да се притужба посебно разматра према члану 6. Конвенције,
4. Одбија остали захтев подносиоца представке за правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 20. новембра 2007. године у складу са правилом 77. ставови 2. и 3. Пословника Суда.
Ф. ЕЛЕНС-ПАССОС (F. ELENS-PASOS) Заменик секретара |
Ф. ТУЛКЕНС (F. TULKENS) Председник |
SECOND SECTION
CASE OF FILIPOVIĆ v. SERBIA
(Application no. 27935/05)
JUDGMENT
STRASBOURG
20 November 2007
FINAL
20/02/2008
This judgment will become final in the circumstances set out in Article 44 § 2 of the Convention. It may be subject to editorial revision.
In the case of Filipović v. Serbia,
The European Court of Human Rights (Second Section), sitting as a Chamber composed of:
Mrs F. Tulkens, President,
Mr A.B. Baka,
Mr I. Cabral Barreto,
Mr R. Türmen,
Mr V. Zagrebelsky,
Mrs A. Mularoni,
Mr D. Popović, judges,
and Mrs F. Elens-Passos, Deputy Section Registrar,
Having deliberated in private on 23 October 2007,
Delivers the following judgment, which was adopted on that date:
PROCEDURE
1. The case originated in an application (no. 27935/05) against the State Union of Serbia and Montenegro, succeeded by Serbia on 3 June 2006 (see paragraph 29 below), lodged with the Court under Article 34 of the Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (“the Convention”) by, at that time, a citizen of the State Union of Serbia and Montenegro, Mr Zoran Filipović (“the applicant”), on 22 July 2005.
2. The applicant was represented before the Court by Mr D. Vidosavljević, a lawyer practising in Leskovac. The Government of the State Union of Serbia and Montenegro and, subsequently, the Government of Serbia (“the Government”) were represented by their Agent, Mr S. Carić.
3. The applicant complained that he had suffered a breach of his right to freedom of expression based on a final civil court judgment rendered against him.
4. On 2 June 2006 the Court decided to communicate the application to the Government. Under Article 29 § 3 of the Convention, it was also decided that the merits of the application would be examined together with its admissibility.
THE FACTS
I. THE CIRCUMSTANCES OF THE CASE
5. The applicant was born in 1960 and currently lives in Babušnica, Serbia. At the relevant time, he was employed as a tax inspector and has, as of 2000, been the Vice President of the local branch of the Demo-Christian Party of Serbia (Demohrišćanska stranka Srbije).
A. Criminal Proceedings
6. On 21 October 2002 the Municipal Court (Opštinski sud) in Babušnica convicted the applicant of criminal defamation (kleveta) and ordered him to pay a fine in the amount of 6,000 Yugoslav Dinars (“YUD”) plus an additional YUD 25,000 in costs.
7. In the operative part of this judgment the court established: (i) that on 8 March 2001 the applicant had taken part in a “public gathering” (javni skup) in the Babušnica Municipal Hall; (ii) that this “gathering” was attended by the Deputy Prime Minister of the Republic of Serbia, the Deputy Minister for Justice and Local Self-Government, as well as more than 80 municipal councillors and other leading local figures; and (iii) that on this occasion the applicant had publicly stated that Mr P.J., at that time the Mayor of Babušnica, “was not the right person for this job”, given that he had already “embezzled 500,000 German Marks” (jer je proneverio 500 000 DM). The court then concluded that this statement was “untrue” and, as such, capable of “damaging the reputation and honour” of Mr P.J., a well-known and respected local businessman and public servant (društveno-politički radnik), and proceeded to find the applicant guilty as charged.
8. In its reasoning, inter alia, the Municipal Court relied on two witnesses who, “though members of different political parties”, had heard the applicant state that the Mayor had “embezzled” 500,000 German Marks” in 1996, as director of a major State-owned company, but dismissed, as unconvincing, the testimony of at least four others who had stated that the applicant had said that the Mayor had “deprived” (oštetio) the State of the same amount in revenue. The court further held that the official minutes of the meeting in question, containing language to the same effect, were of “no greater probative value” because they were composed by a person who was himself merely a “witness”, and, finally, that a criminal complaint filed against the Mayor for tax evasion in 1996 had not ultimately resulted in his conviction (see paragraphs 16 and 17 below).
9. On 31 December 2003 the District Court (Okružni sud) in Pirot rejected the applicant's appeal and, on the same facts, found him guilty of the crime of insult (uvreda), rather than criminal defamation (kleveta), holding that the meeting at issue could not be deemed a “public gathering” within the meaning of the Serbian Criminal Code. The sentence imposed by the Municipal Court, however, was upheld in its entirety and thereby became final.
B. Civil Proceedings
10. On an unspecified date in 2004, the Mayor filed a separate civil compensation claim with the Municipal Court in Babušnica, seeking 300,000 Serbian Dinars (“RSD”) for the mental anguish suffered due to the applicant's statement referred to above.
11. On 23 September 2004 the Municipal Court ruled partly in favour of the Mayor, without having heard him in person, and, in so doing, ordered the applicant to pay RSD 120,000 in compensation, together with default interest, plus costs in the amount of RSD 33,400. At that time, this was equivalent to approximately 2,077 Euros (“EUR”), or, in more concrete terms, the applicant's total net salary for the previous six months.
12. In its reasoning, the court relied on the applicant's criminal conviction, as well as the findings of the criminal courts, and held that the Mayor's reputation had indeed been harmed, causing him serious and continuing mental anguish. The court noted that the plaintiff in this case was both a Mayor and a leading local businessman and concluded that adequate financial compensation was called for.
13. On 20 December 2004 the District Court in Pirot rejected the applicant's appeal and, in so doing, fully accepted the reasoning of the Municipal Court, whose judgment thereby became final. The applicant received a written copy of the District Court's decision on 24 January 2005.
14. On 9 March 2005 the applicant paid a total of RSD 153,400 in respect of the compensation awarded against him, the interest accrued and the costs of the civil proceedings.
C. Other relevant facts
15. According to the official minutes of the meeting held in the Babušnica Municipal Hall on 8 March 2001, the Deputy Prime Minister stated that the purpose of this meeting was to “asses the functioning of the municipality” as a whole. He invited the participants to openly share their “critical views” in this respect and explained that, if needed, the Government would consider imposing specific measures aimed at tackling any serious issues.
16. The minutes, thereafter, reflected that the applicant had accused the Mayor of not being “the right person for the job” and that “this ... country deserved someone better”. He then added that in 1996, in his capacity as a tax inspector, he had found “numerous irregularities” with respect to “Lisca”, a major State-run company headed by the Mayor, and that he had thus filed a criminal complaint, alleging that the Mayor had “deprived the State of 500,000 German Marks” in revenue.
17. The applicant provided the Court with the said criminal complaint, dated 24 June 1996, as well as three separate decisions issued by the Public Revenue Directorate (Republička uprava javnih prihoda): two of 22 August 1996 and 2 September 1996, respectively, ordering “Lisca” to pay its overdue taxes, and the third, of 25 December 1996, fining the company for its failure to do so.
II. RELEVANT DOMESTIC LAW AND PRACTICE
A. Obligations Act (Zakon o obligacionim odnosima; published in the Official Gazette of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia - OG SFRY - nos. 29/78, 39/85, 45/89 and 57/89, as well as the Official Gazette of the Federal Republic of Yugoslavia - OG FRY - no. 31/93)
18. Article 154 defines different grounds for claiming civil compensation.
19. Article 172 § 1 provides that a legal entity, which includes the State, is liable for any damage caused by one of “its bodies”.
20. Articles 199 and 200, inter alia, state that anyone who has suffered mental anguish as a consequence of a breach of his or her honour or reputation may, depending on its duration and intensity, sue for financial compensation before the civil courts and, in addition, request other forms of redress “which may be capable” of affording adequate non-pecuniary satisfaction.
21. Articles 191 and 205 provide, inter alia, that a domestic court may decide to reduce the compensation award taking into account, ex officio, the specific financial circumstances of the respondent.
B. Civil Procedure Act 1977 (Zakon o parničnom postupku; published in OG SFRY nos. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 and 35/91, as well as the OG FRY nos. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 and 3/02)
22. Article 12 § 3 provided that a civil court was bound by a final decision of a criminal court in respect of whether or not a crime had been committed, as well as the criminal responsibility of the defendant.
C. Relevant Supreme Court's jurisprudence in respect of the relationship between a final criminal conviction and a subsequent civil suit for damages
23. A civil court dealing with a compensation claim shall be bound by the criminal court's assessment of the defendant's criminal responsibility. It “shall not [however] be bound” by any of its other findings (Rev. 1089/90) and shall be entitled to “assess independently” the defendant's civil liability (Gž. 1316/67).
D. Civil Procedure Act 2004 (Zakon o parničnom postupku; published in the Official Gazette of the Republic of Serbia - OG RS - no. 125/04)
24. Articles 3 § 3, 413, 415, 417 and 418 provide that the Public Prosecutor shall, ex officio or in response to a party's specific proposal, within a period of three months, have the right to lodge a Request for the Protection of Legality against a final civil court decision, if it transpires that the decision in question was “based on the parties' unlawful dispositions” (nedozvoljeno raspolaganje stranaka), i.e. those undertaken in breach of the “binding provisions of domestic law, public order or the rules of morality” (prinudni propisi, javni poredak i pravila morala). Should the Public Prosecutor refuse to lodge a request of this sort within the prescribed deadline, the party who had urged him to do so shall, within thirty days, have the right to file its own Request for the Protection of Legality with the Supreme Court.
25. The Civil Procedure Act 2004 entered into force on 23 February 2005, thereby repealing the Civil Procedure Act 1977. Article 491 §§ 1 and 5 of the 2004 Act, however, provides that the 1977 Act shall remain in force, inter alia, in respect of all proceedings where the first instance judgment was rendered prior to 23 February 2005 and, further, that any pending Requests for the Protection of Legality shall be dealt with on the basis of the 1977 Act.
E. Relevant constitutional provisions
26. Article 25 of the Serbian Constitution (Ustav Republike Srbije) published in the Official Gazette of the Socialist Republic of Serbia - OG SRS - no. 1/90 provided as follows:
“Everyone shall be entitled to compensation for any pecuniary and non-pecuniary damages suffered due to the unlawful or improper conduct of a State official, a State body or a public authority, in accordance with the law.
Such damages shall be covered by the Republic of Serbia or the public authority [in question].”
27. This Constitution was repealed on 8 November 2006, which is when the new Constitution, published in OG RS no. 98/06, entered into force.
28. The substance of Article 35 § 2 of the “new” Constitution corresponds, in its relevant part, to the above-cited text of the previous Article 25.
F. The succession of the State Union of Serbia and Montenegro
29. The relevant provisions concerning the succession of the State Union of Serbia and Montenegro are set out in the Matijašević v. Serbia judgment (no. 23037/04, §§ 22-25, 19 September 2006).
THE LAW
I. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 10 OF THE CONVENTION
30. The applicant complained under Article 10 about the breach of his right to freedom of expression, stemming from the final civil court judgment rendered against him.
Article 10 of the Convention, in the relevant part, reads as follows:
“1. Everyone has the right to freedom of expression. This right shall include freedom to hold opinions and to receive and impart information and ideas without interference by public authority and regardless of frontiers ...”
2. The exercise of these freedoms, since it carries with it duties and responsibilities, may be subject to such formalities, conditions, restrictions or penalties as are prescribed by law and are necessary in a democratic society ... for the protection of the reputation or rights of others ...”
A. Admissibility
1. Compatibility ratione temporis
31. The Government argued that the outcome of the civil proceedings in question was a “logical consequence” of the applicant's prior criminal conviction, which had itself occurred before the respondent State's ratification of the Convention on 3 March 2004. The application as a whole was therefore incompatible ratione temporis with the provisions of the Convention.
32. The applicant disagreed.
33. The Court considers that the principal fact of the present case, namely the respondent State's interference with the applicant's freedom of expression, lies in the adoption of the final civil court judgment on 20 December 2004, because it was then that the applicant became obliged to pay the compensation awarded (see, mutatis mutandis, Zana v. Turkey, judgment of 25 November 1997, Reports of Judgments and Decisions 1997‑VII, §§ 41 and 42; see also paragraphs 13 and 14 above). Further, although the civil courts were bound by the criminal conviction in terms of whether the applicant had committed the crime at issue, they were free to independently assess the applicant's civil liability, as well as to decide whether to award any compensation (see paragraphs 22 and 23 above and paragraph 49 below).
34. Accordingly, the Government's objection must be dismissed.
2. Exhaustion of domestic remedies
(a) Arguments of the parties
35. The Government submitted that the applicant had not exhausted all effective domestic remedies.
36. In particular, he had failed to file a separate civil claim in accordance with Article 25 of the Constitution, as well as Articles 154, 172, 199 and 200 of the Obligations Act. (The Government provided a final judgment where a domestic court had applied Articles 5 and 8 of the Convention, taken together with Article 200 of the Obligations Act and, in so doing, had granted the plaintiff's civil compensation claim in a matter involving unlawful surveillance, arrest and detention.)
37. Secondly, the Government noted that the applicant had not made use of the Request for the Protection of Legality (an “RPL”), as provided for in Articles 417 and 418 of the Civil Procedure Act 2004.
38. The applicant maintained that he had complied with the exhaustion requirement.
(b) Relevant principles
39. The Court recalls that, according to its established case-law, the purpose of the domestic remedies rule contained in Article 35 § 1 of the Convention is to afford the Contracting States the opportunity of preventing or putting right the violations alleged before they are submitted to the Court.
40. It is incumbent on the Government claiming non-exhaustion to satisfy the Court that the remedy was an effective one, available in theory and in practice at the relevant time (see, inter alia, Vernillo v. France, judgment of 20 February 1991, Series A no. 198, pp. 11–12, § 27, and Dalia v. France, judgment of 19 February 1998, Reports 1998-I, pp. 87-88, § 38).
41. Once this burden of proof has been satisfied, it falls to the applicant to establish that the remedy advanced by the Government was in fact exhausted, or was for some reason inadequate and ineffective in the particular circumstances of the case, or that there existed special circumstances absolving him or her from this requirement (see Dankevich v. Ukraine, no. 40679/98, § 107, 29 April 2003).
42. Finally, the Court reiterates that where there are several effective remedies available, it is for the applicant to choose the remedy to be pursued (see Airey v. Ireland, judgment of 9 October 1979, Series A no. 32, p. 12, § 23).
(c) The Court's assessment
43. Even assuming that the applicant could have lodged an RPL, under the Civil Procedure Act 2004 (see paragraph 25 above), the Court considers that this was not an effective remedy in the particular circumstances of the present case, there being no suggestion in the case file that the impugned final judgment was itself based on the parties' unlawful dispositions (see paragraph 24 above).
44. In addition, the Government were unable to cite any domestic jurisprudence where a claim based on Article 25 of the Constitution and Articles 154, 172, 199 and 200 of the Obligations Act had been used successfully in a case such as the applicant's (see paragraphs 18-20 and 36 above). In any event, having exhausted the effective remedies in the civil case brought against him, the applicant could not have reasonably been expected to embark upon yet another avenue of unlikely redress (see paragraph 42 above).
45. The Court therefore finds that the applicant's complaint cannot be declared inadmissible for non-exhaustion of domestic remedies under Article 35 § 1 of the Convention. Accordingly, the Government's objection in this respect must be dismissed.
3. Conclusion
46. The Court considers that the applicant's complaint is not manifestly ill-founded within the meaning of Article 35 § 3 of the Convention and finds no other ground to declare it inadmissible. The complaint must therefore be declared admissible.
B. Merits
1. Arguments of the parties
47. The Government endorsed the conclusions as well as the reasoning of the domestic courts and emphasised that the applicant's claim about the Mayor's embezzlement was a statement of fact, rather than a value judgment, which was not corroborated by any relevant evidence. Indeed, the Mayor was never convicted of or even charged with this crime in spite of the fact that a criminal complaint had been filed against him.
48. The Government further stated that the applicant's intent was to belittle the Mayor in the presence of the Deputy Prime Minister, which is why he had every right to have his reputation protected, both as a private citizen and as a well-known public figure.
49. The Government noted that the applicant took an active part in the domestic proceedings, that the outcome of the civil case was itself based on his prior criminal conviction, and that the compensation award, assessed independently by the civil courts, was in accordance with the applicant's financial situation, as well as the relevant domestic jurisprudence in such matters.
50. Finally, the Government maintained that the applicant's language had clearly exceeded the limits of free expression and that there were no reasonable grounds for the applicant to believe that his statements were true.
51. The Government thus concluded that the interference with the applicant's freedom of expression was “prescribed by law”, “necessary in a democratic society”, and undertaken for the protection of the “reputation or rights of others”.
52. The applicant reaffirmed his complaint, adding that the compensation awarded was “meant to ruin him financially”, as well as to deter him from any future political criticism of the Mayor personally.
2. Relevant principles
53. As the Court has often observed, the freedom of expression enshrined in Article 10 constitutes one of the essential foundations of a democratic society. Subject to paragraph 2, it is applicable not only to “information” or “ideas” that are favourably received or regarded as inoffensive, but also to those that offend, shock or disturb (see, among many other authorities, the Castells v. Spain judgment of 23 April 1992, Series A no. 236, p. 22, § 42, and the Vogt v. Germany judgment of 26 September 1995, Series A no. 323, p. 25, § 52).
54. The Court has repeatedly upheld the right to impart, in good faith, information on matters of public interest, even where this involved damaging statements about private individuals (see, mutatis mutandis, Bladet Tromsø and Stensaas v. Norway [GC], no. 21980/93, ECHR 1999‑III), and has emphasised that the limits of acceptable criticism are still wider where the target is a politician (see Oberschlick v. Austria (no. 1), judgment of 23 May 1991, Series A no. 204, § 59). Indeed, while precious for all, freedom of expression is particularly important for political parties and their active members (see Incal v. Turkey, judgment of 9 June 1998, Reports 1998‑IV, § 46).
55. The Court has also already made clear that account has to be taken of whether the impugned expressions concerned one's private life or one's behaviour in an official capacity (see Dalban v. Romania [GC], no. 28114/95, § 50, ECHR 1999‑VI) and noted that the nature and severity of the sanction imposed, as well as the “relevance” and “sufficiency” of the national courts' reasoning, were matters of particular gravity in assessing the proportionality of the interference under Article 10 § 2 (see Cumpǎnǎ and Mazǎre v. Romania [GC], no. 33348/96, § 111, ECHR 2004, and Zana v. Turkey, cited above, § 51, respectively).
56. Finally, the amount of compensation awarded must “bear a reasonable relationship of proportionality to the ... [moral] ... injury ... suffered” by the plaintiff in question (see Tolstoy Miloslavsky v. the United Kingdom, judgment of 13 July 1995, Series A no. 316‑B, § 49; see also Steel and Morris v. the United Kingdom, no. 68416/01, § 96, ECHR 2005, where the Court held that the damages “awarded ... although relatively moderate by contemporary standards ... [were] ... very substantial when compared to the modest incomes and resources of the ... applicants ... ” and, as such, in breach of the Convention).
3. The Court's assessment
57. The final civil court judgment undoubtedly constituted an interference with the applicant's right to freedom of expression. Since it was based on the Obligations Act, however, it was also clearly “prescribed by law” within the meaning of Article 10 § 2 of the Convention (see paragraph 20 above). Lastly, the judgment in question was adopted in pursuit of a legitimate aim, namely “for the protection of the reputation” of another. What remains to be resolved, therefore, is whether the interference was “necessary in a democratic society”.
58. In this respect the Court firstly notes that the applicant was a politician who had discussed a matter of some public interest at a closed political meeting where all participants were encouraged by the Deputy Prime Minister to share their critical views as regards the functioning of the municipality (see paragraphs 5, 7 and 15 above). Secondly, the target of the applicant's criticism was the Mayor/director of a major State-owned company, himself a public figure. Thirdly, the civil courts, as well as the criminal courts, concluded that the Mayor had been publicly accused by the applicant of criminal “embezzlement” in the absence of a conviction to that effect (see paragraphs 12, 7 and 8 above, in that order; see also, mutatis mutandis, Dalban v. Romania [GC], cited above, § 50). Fourthly, the civil courts awarded compensation equal to six months of the applicant's net salary at the material time (see paragraphs 11 and 56 above). Finally, the applicant clearly had a legitimate reason to believe that the Mayor might have been involved in tax evasion (see paragraphs 16 and 17 above) and his statement, despite containing serious allegations, was not a gratuitous personal attack directed against the Mayor.
59. In view of the above, the Court finds that the interference in question was not necessary in a democratic society. Accordingly, there has been a violation of Article 10 of the Convention.
II. ALLEGED VIOLATION OF ARTICLE 6 OF THE CONVENTION
60. The applicant also relied on Article 6 but, in so doing, made exactly the same complaint as the one already examined under Article 10. In fact, having failed to refer to any specific procedural issues, it would appear that the applicant considered that there had been an “automatic” breach of his right to a fair hearing based on the fact that he was ordered to pay damages. Having regard to its finding in respect of Article 10, the Court declares this complaint admissible but considers that it does not require a separate examination on the merits (see, mutatis mutandis, Perna v. Italy [GC], no. 48898/99, §§ 33-34, ECHR 2003‑V).
III. APPLICATION OF ARTICLE 41 OF THE CONVENTION
61. Article 41 of the Convention provides:
“If the Court finds that there has been a violation of the Convention or the Protocols thereto, and if the internal law of the High Contracting Party concerned allows only partial reparation to be made, the Court shall, if necessary, afford just satisfaction to the injured party.”
62. The applicant claimed EUR 12,350 for the pecuniary and non-pecuniary damages suffered.
63. The Government described this claim as belated. They added, however, that should the Court accept it and find a violation of the Convention, any financial compensation awarded should be consistent with the Court's own jurisprudence in other similar cases.
64. The Court notes that the applicant's just satisfaction claim was indeed submitted on 11 April 2007, almost six months after the expiry of the original deadline. The applicant has therefore failed to comply with Rule 60 §§ 2 and 3 of the Rules of Court, which is why his claim must be dismissed.
FOR THESE REASONS, THE COURT UNANIMOUSLY
1. Declares the application admissible;
2. Holds that there has been a violation of Article 10 of the Convention;
3. Holds that it is not necessary to examine separately the complaint under Article 6 of the Convention;
4. Dismisses the applicant's claim for just satisfaction.
Done in English, and notified in writing on 20 November 2007, pursuant to Rule 77 §§ 2 and 3 of the Rules of Court.
F. ELENS-PASSOS F. TULKENS
Deputy Registrar President